Autorka: Sju Lijang, Kina

Godine 1999, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nikada nisam ni pomislila da ću moći da dočekam Gospoda u poslednjim danima. Bila sam neizmerno srećna. Osećala sam da ovog puta konačno postoji nada za ulazak u carstvo nebesko i zadobijanje večnog života. Tada sam imala preko pedeset godina i još uvek sam imala prilično energije. Bilo da sam služila kao crkveni vođa, propovedala jevanđelje ili zalivala pridošlice, veoma sam aktivno radila i svaki dan mi je bio veoma ispunjen. Krajem 2018. godine, iznenada sam osetila vrtoglavicu, noge su mi otežale i nisam mogla da podignem stopala da bih hodala. Stalno sam se spoticala, čak i kad sam hodala po ravnom i često bih raskrvarila kolena i laktove. Moja kćerka me je odvela u bolnicu na pregled. Lekar je rekao da imam neku vrstu moždanog udara i ozbiljno me upozorio: „Sa ovom bolešću morate biti veoma oprezni! Ako ponovo padnete, vrlo je verovatno da će doći do moždanog krvarenja.” Prilično sam se uplašila kada sam čula šta je lekar rekao. „Ako zaista dobijem moždano krvarenje, kako bih onda mogla da obavljam ikakve dužnosti? Kako mogu da budem spasena ako ne mogu da obavljam svoju dužnost? Zar onda sve ove godine moje vere ne bi bile uzaludne?” Nakon toga, uzimala sam lekove da bih se lečila, stanje mi se postepeno stabilizovalo i osećala sam se bolje. Znala sam da je to Božja zaštita i tokom tog perioda istrajavala sam u obavljanju svoje dužnosti. Nakon što sam napunila 70 godina, jasno sam osetila da moje telo počinje da otkazuje u svakom pogledu. Osećala sam umor i nakon malo rada, a i pamćenje mi je oslabilo. Kada sam imala 73 godine, pregledala sam propovedi u crkvi. Jednog dana, nadzornik je održao okupljanje sa nama. Primetila sam nekoliko braće i sestara koji su bili prilično mladi; dok je nadzornik razgovarao o načelima u zajedništvu, njihovi prsti su spretno leteli po tastaturama uz brzi zvuk kuckanja. Bila sam im veoma zavidna i pomislila sam: „I jedni i drugi verujemo u Boga i obavljamo dužnosti. Zašto je razlika tako velika? Mladi ljudi su brzi u svemu što rade i brzo shvataju i usvajaju načela. Ali šta je sa mnom? Moje oči ne mogu da prate, a mozak mi sporo reaguje. U poređenju sa mladima, kasnim za nekoliko taktova. Sada sam stara i šta god pokušam da uradim, telo me ne sluša. Mogu li dobro da obavim ovu dužnost?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve malodušnija. Postepeno sam počela da se osećam kao izduvani balon i nisam imala volje ni za šta. Nisam znala šta da kažem kada sam se molila i nisam dobila nikakvo prosvećenje ni svetlost od čitanja Božjih reči. Pitala sam se da li će me Bog napustiti i ukloniti. Kasnije sam razmišljala: „Stara sam i lošeg sam kova. Ako aktivno ne pokušavam da stremim naviše, zar neću još više zaostati? Kako kaže izreka, ’Ne plaši se sporosti, samo se plaši stajanja u mestu; staneš li jednom, zaostaješ dve i po milje.’ Ne, moram da stremim naviše!” Tih dana neprestano sam se molila, moleći Boga da me prosveti i usmeri kako bih mogla da razrešim svoje negativno stanje.

Kasnije sam se setila Božjih reči: „Nisam spreman da napustim niti da eliminišem ikoga među vama, ali ako se ti ne trudiš da napreduješ, onda samo nanosiš štetu sebi; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm.” Pronašla sam taj odlomak Božjih reči da ga pročitam. Bog kaže: „Nisam spreman da napustim niti da eliminišem ikoga među vama, ali ako se ti ne trudiš da napreduješ, onda samo nanosiš štetu sebi; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm. (…) Moja namera je da svi vi budete usavršeni i da makar budete osvojeni, kako bi se ova etapa dela mogla uspešno dovršiti. Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako svi oni postanu narod koji On voli. Bilo da kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve su to činjenice. Međutim, kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu s time; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da obavljaš dužnost domaćina, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu s time; ako kažeš da ne možeš da obavljaš dužnost domaćina i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to propovedanje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih opštih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da težiš da voliš Boga do krajnjih granica – te stvari moraš da postigneš, samo te tri stvari, i to su najbolje praktične primene. Na kraju, od ljudi se zahteva da postignu ove tri stvari i oni koji ih postignu biće usavršeni. Međutim, iznad svega, moraš iskreno da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ, a ne da budeš pasivan u ovoj stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se veoma razvedrilo. Bog želi da svako bude spasen i usavršen. Sve dok stremimo ka istini, Bog nas neće ukloniti i na kraju svi možemo biti zadobijeni od strane Boga. Bog postavlja zahteve ljudima na osnovu njihovog različitog kova i ne primenjuje isti aršin na sve. Bog ne zahteva od starijih da ispune standarde koje mladi mogu da dostignu, niti je rekao da neće spasti ljude kada ostare. Sve dok ste voljni da stremite ka istini, imate priliku da budete spaseni. Bog je tako pravedan! Ali ja nisam razumela Božju nameru. Verovala sam da mladi ljudi brzo shvataju načela i da su efikasni u obavljanju svojih dužnosti, te da stoga imaju veću šansu da budu spaseni; a pošto sam ja stara i sporo reagujem i moja efikasnost u obavljanju dužnosti daleko zaostaje za mladima, mora biti da sam meta Božjeg isključenja. To je bilo moje pogrešno razumevanje Boga. Obavljanje dužnosti u crkvi nije kao rad za šefa u svetu, gde te niko neće zaposliti kad ostariš. Bog ne postupa tako sa ljudima. Ranije sam bila slepa za Božju nameru, i čak sam pogrešno razumela, misleći da Bog ne spasava stare, pa sam se osećala obeshrabreno i razočarano. Nije trebalo tako da mislim! Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam kako mi je talas spokoja preplavio um. Moram usrdno da stremim ka istini i da se aktivno upinjem naviše ka njoj.

Početkom februara 2022. godine, osamdesetogodišnja sestra Liu Ji preminula je usled bolesti. To je duboko uticalo na mene. Svakog dana sam sve starija, a imam i lakunarni infarkt. Kada bih pala i slučajno udarila glavu, mogla bih da doživim moždano krvarenje. Posebno sam se setila jednog trenutka kada sam iznenada osetila takvu vrtoglavicu da nisam mogla da ustanem i nisam smela da otvorim oči. U srcu sam osećala ogroman strah, plašeći se da ću se iznenada razboleti i umreti. Pomislila sam: „I ja imam skoro 80 godina, i ono što se danas desilo sestri Liu, sutra bi se moglo desiti meni. Želim da iskoristim vreme koje sada imam da pravilno obavim svoju dužnost, ali sada sam stara i šta god da radim, telo me ne sluša i stalno zaboravljam stvari. Ako ne mogu da obavim svoju dužnost, kako mogu biti spasena? Kad bih samo bila nekoliko godina mlađa!” Videvši da se pandemija sve više pogoršava, brinula sam se da bih se jednog dana mogla zaraziti, da bi mi se lakunarni infarkt mogao pogoršati i da bih svakog trenutka bila u opasnosti da umrem. Tih dana, stalno sam živela usred tuge i brige. Srce mi je bilo jadno i mučilo se i nisam mogla da prikupim energiju za obavljanje dužnosti. Međutim, znala sam da, bez obzira na sve, neobavljanje dužnosti nije dolazilo u obzir. Ako bih napustila svoju dužnost, to bi bilo još opasnije. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, sada kada sam sve starija, osećam kao da je mom životu počelo odbrojavanje i stalno se plašim smrti. Dragi Bože, molim Te, povedi me da razumem istinu kako bih mogla da izađem iz teskobe i tuge.”

Jednom prilikom, tokom svoje duhovne posvećenosti, čitala sam Božje reči i stekla određeno razumevanje Njegove suverenosti. Srce mi više nije bilo toliko teskobno i uznemireno. Svemogući Bog kaže: „Ako ti Bog dozvoli da živiš, nećeš umreti, bez obzira na to koliko si bolestan. Ako ti Bog ne dozvoli da živiš, onda čak i ako nisi bolestan, ipak ćeš umreti ako tako mora biti. Bog je predodredio tvoj životni vek. Ako možeš jasno da sagledaš ovu stvar, to pokazuje da razumeš istinu i da imaš istinsku veru. Dakle, da li Bog nasumično dopušta da se neki ljudi razbole? Ne, to se ne čini nasumično; to je jedan od načina da se oplemeni njihova vera. Ljudi moraju da istrpe ovu patnju. Ako On dozvoli da se razboliš, ne pokušavaj to da izbegneš; ako to ne učini, onda to nemoj ni da tražiš. Sve je u rukama Stvoritelja, a ljudi moraju da nauče da puste prirodu da čini svoje. Šta je priroda? Ništa u prirodi nije slučajno; sve dolazi od Boga. To je istina. Među ljudima koji su oboleli od iste bolesti, neki umru, a neki žive; sve ovo je Bog predodredio. Ako možeš da nastaviš da živiš, to dokazuje da još uvek nisi izvršio misiju koju ti je Bog poverio. Treba vredno da radiš da bi je završio i da ceniš ovo vreme; nemoj ga traćiti. To je to. Ako si bolestan, ne pokušavaj da od toga pobegneš, a ako nisi bolestan, ne traži bolest. Ne možeš nešto da dobiješ samo zato što to tražiš, niti možeš nešto da izbegneš naprosto pokušavajući da od toga pobegneš. Niko ne može da promeni ono što je Bog odredio da će učiniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je ljudski životni vek predodređen od Boga. Sestra Liu je umrla kada je imala 80 godina jer joj je životni vek istekao. Svi doživljavaju rođenje, starenje, bolest i smrt – to je prirodni zakon života. Setila sam se svog komšije Sjaošija. Imao je samo 34 godine kada je umro, a uvek je bio odličnog zdravlja. Neočekivano, poginuo je kada je naleteo na stub za struju. Shvatila sam da je svačiji život u Božjim rukama i da ne možemo da upravljamo sopstvenom sudbinom. Kada nam životni vek istekne, umrećemo čak i ako nismo bolesni. Uzmimo mene za primer. Kada mi je ustanovljen lakunarni infarkt, lekar je rekao da bi uz ovu bolest, u mojim godinama, postojao veliki rizik od moždanog krvarenja u slučaju pada. Međutim, poslednjih godina sam mnogo puta padala, a ipak nisam dobila moždano krvarenje. Bilo je i ono kad sam iznenada osetila vrtoglavicu i ošamućenost, kao da ću svakog trenutka umreti. Međutim, nakon jednog dana tegoba, oporavila sam se. Ako moja misija nije završena, neću umreti čak ni ako sam stara i bolesna. Ako mi se bolest jednog dana zaista pogorša, to je patnja koju treba da podnesem. Kada dođe vreme da napustim ovaj svet, pokoriću se Božjoj suverenosti i uređenjima. To je razum koji treba da imam. Dok još dišem, trebalo bi da iskoristim priliku koju sada imam i da svoje vreme i energiju posvetim obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, nastojeći da svakog dana dok sam živa nešto zadobijem. Ne mogu više da provodim dane u brizi i strepnji, traćeći svoje dragoceno vreme. Kada sam to shvatila, osetila sam se mnogo opuštenije i imala sam više energije za obavljanje svojih dužnosti.

Kasnije sam se zarazila virusom korone, zdravlje mi se pogoršalo, a pamćenje mi je postalo još slabije. Jednom prilikom, nadzornik se okupio sa nama i čitao Božje reči. Tom prilikom sam pročitala jedan odlomak Božjih reči koji se veoma podudarao sa mojim stanjem i poželela sam da kasnije besedim o tom odlomku. Međutim, dok sam čitala dalje, nisam mogla da se setim prethodne ključne tačke, a kada sam se vratila da potražim taj odlomak nakon što smo završili sa čitanjem, nisam mogla da ga nađem. Bila sam toliko uznemirena da mi se znoj počeo skupljati na vrhu nosa. Na kraju sam jedva uspela da kažem nekoliko reči u zajedništvu, ali bile su nepovezane. Osećala sam se krajnje neprijatno i bila sam pomalo malodušna i potištena. Pomislila sam: „Sada kada sam stara, zaista sam beskorisna. Mozak mi sporo reaguje i ma koliko se trudila, ne mogu da držim korak sa mladima!” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija. Osećala sam da su mi šanse za spasenje sve manje i manje, a nade da budem blagoslovena bilo je još manje. Drugi put, jedna sestra mi je iskopirala video snimak recitovanja Božjih reči. Svojim očima sam videla da mi je sestra to iskopirala, ali kada sam došla kući i uključila računar, nisam mogla da ga pronađem. Pomislila sam: „Izgleda da ne mogu jednostavno odbijati da prihvatim starost. Zašto mi je pamćenje tako loše? Ako se desi nešto hitno, zar ga ja neću odložiti?” Baš kada sam postajala uznemirena, došla je sestra i požalila sam joj se, rekavši: „Toliko sam ostarila da ničega ne mogu da se setim. Zar nisam gotova? Mogu li još uvek da stremim ka istini i da budem spasena?” Videvši da sam pomalo negativna, sestra me je utešila i zamolila me da pročitam poglavlje Božjih reči „Kako stremiti ka istini (3)”. Pročitala sam Božje reči: „Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Da li je to činjenica? (Nije.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i spoznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne treba stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što su lošeg zdravlja i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da izvršavaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje treba da rade. Tokom celog svog života nakupio si svakakve jeresi i zablude, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, glupe i tvrdoglave stvari, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari. One su se i previše nagomilale u tvom srcu. U odnosu na mlade ljude, trebalo bi još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i spoznavanju. Nije reč o tome da nemaš šta da radiš. Kad ničim nisi zauzet, ti počinješ da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost, a to nisu ni tvoj zadatak niti tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako si možda već u godinama i fizički si donekle ostario, i dalje bi trebalo da imaš mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti je usporilo, a pamćenje ti je loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek shvataš istinu, to onda dokazuje da nisi star i da ti kov nije loš. Ako je neko u osmoj ili devetoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je njegov rast premali i nedovoljan. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini (…). U Božjoj kući i u prisustvu istine, da li stariji ljudi čine neku posebnu grupu? Ne, ne čine je. Godine života su nebitne u prisustvu istine, baš kao i kad je reč o iskvarenim naravima, dubini čovekove iskvarenosti, činjenici da li je čovek podoban da stremi ka istini, da li može da postigne spasenje ili verovatnoći da će biti spasen. Zar nije tako? (Tako je.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”). Božje reči su me duboko dirnule u srce, naročito ove reči: „Iako stariš, razmišljanje ti je usporilo, a pamćenje ti je loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek shvataš istinu, to onda dokazuje da nisi star i da ti kov nije loš.” Bog tako dobro poznaje nas stare ljude. On ne odbacuje starije, već nas ohrabruje da imamo pozitivan stav, da ne živimo u tuzi i brizi zbog svojih godina i da damo sve od sebe da ispunimo dužnosti najbolje što možemo. Božje reči su mi dale put primene i ugledala sam neku nadu. Oduvek sam verovala da mladi ljudi imaju dobar kov, da brzo shvataju istinu, i da su efikasni u obavljanju svoje dužnosti, pa tako imaju i veću nadu za spasenje. S druge strane, sve moje funkcije opadaju kako starim. Imam slabo pamćenje, sporo shvatam istinu i ni sa čim ne mogu da držim korak. Naročito mi se pamćenje pogoršalo nakon što sam se zarazila koronom i osećala sam se beskorisnom, bez nade da ću dobiti blagoslove. Živela sam u negativnim emocijama tuge i brige, što ne samo da je ometalo moj život-ulazak, već je i ometalo moju dužnost. Videla sam da je štetno živeti u negativnim emocijama i morala sam pozitivno i aktivno da stremim naviše ka istini. Iako sam stara, sporo shvatam i imam slabo pamćenje, nije da uopšte ne mogu da razumem istinu i nisam toliko stara da ne mogu da razumem Božje reči. Trebalo bi da cenim svoje ograničeno vreme i da stremim ka istini kako bih promenila svoju iskvarenu narav. Još uvek imam mnogo iskvarenih naravi kojih se nisam oslobodila i mnogo stanovišta koja treba da preokrenem. Sve dok ne odustanem od stremljenja ka istini, imam priliku da budem spasena. Istina ne postupa nepravedno prema ljudima. Kada sam to shvatila, srce mi se smirilo.

Narednih dana, stalno sam razmišljala: zašto se stalno plašim da neću moći da budem spasena zato što sam prestara da obavljam dužnosti? Koja me je to iskvarena narav vodila? Pročitala sam Božje reči: „Svi ljudi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove, nagrade i krune. Zar svaki čovek nema tu nameru u srcu? U stvarnosti, svaki čovek je ima. To je činjenica. (…) Kako biste se vi osećali bez ove namere da steknete blagoslove? S kakvim stavom biste izvršavali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se ljudima dogodilo kad bi ova namera da stiču blagoslove koju skrivaju u svom srcu bila potpuno iskorenjena? Moguće je da bi mnogi od ljudi postali negativni i da bi neki bili demotivisani na svojim dužnostima i da bi izgubili interesovanje za veru u Boga. Delovali bi kao da im je neko uzeo dušu i izgledali bi kao da im je neko oduzeo srce. Upravo zato i kažem da je namera da se steknu blagoslovi nešto što je skriveno duboko u srcu ljudi. Možda oni, dok izvršavaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su razumeli neke istine i da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu nameru da steknu blagoslove i da su napustili tu nameru, te da ona više njima ne upravlja niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju nameru da steknu blagoslove, ali Bog misli suprotno. Ljudi na stvari gledaju samo površno. Kad nema kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god su istrajni u davanju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Smatraju da pri obavljanju dužnosti više nisu vođeni svojim elanom niti trenutnim pobudama. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom izvršavanja dužnosti mogu neprekidno da tragaju za istinom i da je primenjuju, kako bi im iskvarene naravi bile pročišćene i kako bi postigli neke istinske promene. Međutim, kakva su njihova ispoljavanja kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? U celosti se razotkriva njihovo pravo stanje. Da li, naposletku, ova okolnost, barem što se ljudi tiče, predstavlja spasenje i usavršavanje, ili pak njihovo otkrivanje i uklanjanje? Je li ta okolnost dobra ili loša? Za one koji streme ka istini, ona znači spasenje i usavršavanje, što je dobro; za one koji ne streme ka istini, ona znači razotkrivanje i uklanjanje, što je loše” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, povezala sam ih sa sobom: verovala sam u Boga jer sam želela da budem blagoslovena. Nakon što sam prihvatila ovu etapu dela, oduševljeno sam se davala, i davala sam sve od sebe da sarađujem u svim dužnostima koje mi je crkva dodelila, nikada se ne osećajući kao da patim ili da sam umorna. Ponekad sam prenosila knjige Božjih reči uz veliki rizik, ali nisam se plašila. Čak i kada sam 2018. godine dobila lakunarni infarkt, nisam prestala da obavljam svoje dužnosti. Mislila sam da ću, sve dok na ovaj način aktivno obavljam svoje dužnosti, u budućnosti biti blagoslovena i imati dobro odredište. Međutim, nakon što sam napunila 70 godina, sve moje telesne funkcije počele su da opadaju, a pamćenje mi više nije bilo tako dobro kao ranije, povrh mog lakunarnog infarkta. Strahovala sam da, ako umrem, neću moći da obavljam svoju dužnost i da neću biti spasena, pa sam živela u stanju malodušnosti. Svoju dužnost sam obavljala preko volje i nisam bila motivisana. Naročito nakon što sam se zarazila koronom i videla da su mi zdravlje i pamćenje još gori nego pre, osetila sam da nemam nade da budem blagoslovena i da ne mogu da dobijem dobro odredište, pa sam živela u negativnosti i bedi, i nisam imala volje ni za šta. Nisam želela da čitam Božje reči niti da se molim Bogu i izgubila sam svu energiju za obavljanje dužnosti; srce mi se sve više udaljavalo od Boga. U prošlosti, kada sam imala nadu da ću primiti blagoslove, bila sam u stanju da podnesem patnju i platim cenu u svojoj dužnosti, izgledajući iskreno prema Bogu. Međutim, zapravo sam obavljanje dužnosti smatrala kapitalom za sticanje blagoslova i stalno sam pokušavala da se pogađam sa Bogom i da Ga obmanjujem. Bila sam tako sebična i ogavna, tako lišena ljudskosti! Na koji način sam ja bila iskreni vernik u Boga? Bog je svet i Njegova narav ne može biti uvređena. Kako On može da toleriše ljude koji pokušavaju da Ga prevare? Iako sam se ovako ponašala, i dalje sam od Boga tražila blagoslove. Kako sam samo bila besramna! Svih tih godina nisam obraćala pažnju na stremljenje ka istini i moja narav se nije promenila. Verovala sam u Boga radi primanja blagoslova. Hodala sam Pavlovim putem! Da Bog nije otkrio, i dalje bih težila za blagoslovima i na kraju bih bila potpuno uklonjena i poslata u pakao. Danas sam mogla da uvidim pogrešan put kojim sam išla. To je bilo veliko Božje spasenje za mene! Kada sam to shvatila, zaista sam zažalila što svih ovih godina nisam stremila ka istini. Zatim, morala sam da se odreknem svoje namere da primim blagoslove i da ozbiljno stremim ka istini. Nisam više smela da izneverim Boga.

Nastavila sam da se preispitujem i setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Ja određujem odredište svake osobe ne na osnovu njenih godina, njene dužine službe, ili na osnovu toga koliko je propatila, a još manje na osnovu toga koliko je ona vredna sažaljenja, već prema tome da li ona poseduje istinu. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Bog je jasno naveo standarde za određivanje ishoda osobe. Bog određuje ishod ljudi na osnovu toga da li streme ka istini, da li primenjuju istinu, i, na kraju, da li postižu promene u svojoj naravi. To je pravednost Božja. Ranije sam mislila da Bog određuje ishod ljudi na osnovu njihovih godina i toga koliko dužnosti obavljaju. Gledajući iz moje perspektive, svi stari ljudi bi bili uklonjeni, a svi mladi bi bili spaseni. U tom slučaju, Božja pravedna narav ne bi bila otkrivena. Setila sam se mladih ljudi koji su bili uklonjeni iz naše crkve. Bili su pametni i daroviti, ali jednostavno nisu stremili ka istini, bili su pohlepni za svetskim zadovoljstvima i nisu čitali Božje reči niti obavljali svoje dužnosti. Na kraju su okarakterisani kao bezvernici i isključeni. Uvidela sam da bez obzira na to da li je osoba mlada ili stara, ako ne stremi ka istini i ako joj se narav ne promeni, na kraju će biti isključena.

Pročitala sam još neke Božje reči i srce mi je postalo još svetlije. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će se još uvek obazirati na mene?’ Zar nije glupo to reći? Nije tačno da Bog samo bdi nad čovekom, štiti ga i ima suverenost nad njegovom sudbinom tokom jednog životnog veka. Kada bi bio samo jedan životni vek, jedan život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenost nad svim. Kada ulaže napor i plaća cenu za nekoga, Bog ne uređuje samo ono što će ta osoba činiti u ovom životu – On uređuje bezbrojne živote za nju. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se reinkarnira. On radi Svojim srcem, plaćajući cenu Svog života, usmeravajući svaku osobu i uređujući svaki njen život. S obzirom na to da Bog ulaže toliki napor i plaća toliku cenu za čoveka, i da mu daruje sve ove istine i ovaj život, ako u ovim poslednjim danima ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, bez obzira na to koliko su života i generacija proživeli, na kraju ne uspeju da ispune svoje dužnosti i udovolje Božjim zahtevima – zar njihov dug prema Bogu neće biti prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). „Šta je to što vi sada morate da uradite? Dok se Božje srce još uvek trudi za čovečanstvo, dok On još uvek pravi planove za čovečanstvo, dok On još uvek oseća tugu i brigu za svaki potez koji čovečanstvo napravi, morate što pre da napravite svoj izbor i odredite cilj i pravac svoje težnje. Ne čekajte da dođe dan Božjeg odmora da biste pravili svoje planove, ili da tek tada zaista osetite žaljenje, kajanje, i duboku tugu i grižu savesti – tada će sve biti prekasno, nijedna osoba neće moći da te spase, a ni Bog” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma dirnuta. Bog je oduvek pazio na ljude i štitio ih, i oduvek ih je vodio. Cena koju je Bog platio za spasenje čoveka je prevelika. Uzmimo mene za primer. Ja sam samo obična domaćica. Odrasla sam u siromašnoj porodici i niko me nije cenio, pa sam živela sa osećajem niže vrednosti. Bog mi je podario blagodat da prihvatim Njegovo delo poslednjih dana i da obavljam svoju dužnost u crkvi, dobivši priliku da budem spasena. Bog je takođe neprestano orkestrirao okruženja da bi razotkrio moju iskvarenost, koristeći Svoje reči da me prosveti i pomogne mi da spoznam sebe i da razumem neke istine. Kada sam ostarila, verovala sam da, pošto su mi reakcije prespore i ne mogu da obavljam nikakve dužnosti, ne mogu biti spasena, pa sam živela u negativnom stanju. Ali Bog me je i dalje prosvećivao da razumem istinu i pomogao mi da izađem iz negativnih emocija tuge i brige, malo po malo me usmeravajući na put stremljenja ka istini. Bog je uložio celo Svoje srce za mene! Dok sam razmišljala o Božjim rečima, plakala sam, osećajući da sam apsolutno bez savesti i razuma! Zaista sam izneverila Boga jer tokom svih ovih godina nisam usrdno stremila ka istini, i ostavila sam previše razloga za žaljenje. Sada Božje delo još nije završeno i Bog još uvek radi na spasenju ljudi. Trebalo bi da svoje vreme i energiju posvetim stremljenju ka istini, razrešavanju svojih iskvarenih naravi i obavljanju dužnosti, obavljajući svoju dužnost najbolje što mogu, i da više ne dopustim da Bog uvek brine i bude zabrinut za mene.

Sada sam odgovorna za okupljanja dve grupe i kada vidim da je neko od braće ili sestara u lošem stanju ili da se suočava sa teškoćama, tražim relevantne Božje reči da pomognem u rešavanju problema. Kada vidim da su njihovi problemi donekle razrešeni, veoma sam srećna u srcu. Kada imam vremena, takođe vežbam pisanje članaka o iskustvenom svedočenju i propovedanje jevanđelja, i obavljam svoju dužnost najbolje što umem. Živeći ovako, svakog dana se osećam veoma ispunjeno i spokojno u srcu. Hvala Svemogućem Bogu na Njegovom spasenju!