U avgustu 2021. godine, zalivala sam pridošlice u crkvi. Neko vreme putem interneta zalivala tri pridošlice. Ove tri pridošlice su bile veoma revnosne da prisustvuju okupljanjima, ali njihovo selo nije imalo internet, pa su morali da idu daleko u planine da bi uhvatili vezu, a ipak su i dalje prisustvovali svakom okupljanju. Dok sam ćaskala sa njima, saznala sam da u svakom od njihova dva susedna sela ima preko sto ljudi koji još nisu čuli Božje jevanđelje poslednjih dana. Osetila sam odgovornost da im svedočim o Božjem delu i da ih dovedem pred Boga.

Tokom okupljanja, razgovarala sam u zajedništvu sa tri pridošlice o Božjoj nameri da spase ljudski rod i pročitala sam im odlomak Božjih reči: „Događaće se svakakve katastrofe, jedna za drugom; svi narodi i mesta doživeće nesreće: kuga, glad, poplave, suša i zemljotresi nastupaju svuda. Ove katastrofe se ne dešavaju samo na jednom ili na dva mesta, niti će biti gotove za dan ili dva; umesto toga, one će se širiti na sve veća i veća područja i postajati sve ozbiljnije. Razne najezde insekata slediće jedna za drugom tokom ovog vremena, a fenomen kanibalizma će iskrsnuti svuda. Ovo je Moj sud nad svim zemljama i narodima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 65. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nakon čitanja Božjih reči, razgovarala sam u zajedništvu: „Božje reči se postepeno ispunjavaju, a katastrofe su iz dana u dan sve gore. Ne samo da druge zemlje doživljavaju katastrofe, već je i naša Država Va (u Mjanmaru) takođe pogođena teškom pandemijom. Gradovi i sela su sada pod blokadom i mnogo ljudi je u karantinu. Neki su, nemajući hrane ni vode tokom karantina, skočili u smrt, a neki su se obesili jer nisu mogli da plate troškove karantina nakon što su se zarazili. Neki koji su otišli da rade nisu mogli da se vrate kući zbog blokade, članovi njihovih porodica su umrli, a oni nisu mogli čak ni poslednji put da ih vide. Svakog dana, bezbroj ljudi se zarazi tom bolešću, a broj umrlih je neizmeran. Možda smo danas dobro, ali niko ne zna šta će se desiti sutra. Srećni smo što smo prihvatili Božje delo i čuli Njegove reči, i što imamo Božju zaštitu usred katastrofa. Moramo brzo propovedati Božje jevanđelje našim porodicama, komšijama i prijateljima, kako bi i oni mogli čuti Božji glas, doći pred Njega, steći istinu i primiti Njegovo spasenje. Ako im sada ne podelimo jevanđelje i jednog dana se zaraze i umru, zar se nećemo kajati? Ali tada, čak i da plačemo do besvesti, to će biti beskorisno. Da li ste voljni da propovedate jevanđelje svom selu?” Nakon što su ovo čuli, svi su pristali da to urade. Sledeće večeri, doveli su nekoliko mogućih primalaca jevanđelja. Među njima su bili sin seoskog starešine i računovođa koji je imao relativno visok ugled u selu. Propovednik jevanđelja je podelio s njima istinu o razlikovanju između istinitog Boga i lažnih bogova, i o tome kako se samo verovanjem u istinitog Boga može biti zaštićen u katastrofama, kao i o tome kako verovanje u lažne bogove vodi samo u katastrofu i na kraju u ognjeno i sumporno jezero. Neki od njih su, nakon čitanja Božjih reči, shvatili da je samo Svemogući Bog jedini istiniti Bog koji može spasti sav ljudski rod. Mislili su na patnju koju su podneli kada ih je Sotona varao dok su obožavali lažne bogove i bili su srećni što čuju Božje reči i bili su ganuti do suza. Kasnije su doveli svoje rođake i prijatelje sa dobrom ljudskošću da čuju Božje reči. Na taj način, za nešto više od dvadeset dana, više od sto ljudi iz dva sela došlo je da čuje jevanđelje i istraži Božje delo, a ja sam bila odgovorna za zalivanje više od šezdeset njih. Nikada nisam ni zamišljala da će toliko ljudi odjednom prihvatiti Božje delo poslednjih dana.

Kasnije je sve više ljudi iz dva sela dolazilo da istraži istiniti put. Okružni zvaničnik iz susednog sela saznao je da seljani prisustvuju našim okupljanjima i mobilisao je seosku miliciju da vrše inspekcije i patrole. Šesnaest pridošlica koje su tek počele da istražuju istiniti put uhapšeno je, a takođe su i kažnjeni novčano. Kako je milicija patrolirala danju i noću, drugi seljani se nisu usuđivali da dolaze da slušaju propovedi u selu, a neki su čak prestali da dolaze na planinu na okupljanja. Pošto selo nije imalo internet, osim ako pridošlice nisu pronašle način da se povežu na internet i kontaktiraju me, bilo je zaista teško kontaktirati ih. U tom trenutku sam osetila da je gotovo. Da ne govorim o propovedanju jevanđelja drugima, čak ni pridošlice koje su tek prihvatile Božje delo u poslednja dva dana možda neće moći da ostanu postojane. Baš tada, vođa grupe za okupljanje otišao je na planinu da nađe pristup internetu i stupio je u kontakt sa mnom. Rekao je: „Situacija je trenutno zaista loša, a policija i milicija svakodnevno patroliraju svuda. Možemo li se okupljati samo jednom mesečno?” Pomislila sam u sebi: „To neće ići. Pridošlice imaju mali rast; ne razumeju mnoge istine i potrebno im je stalno zalivanje. Bez obzira na sve, moramo osigurati da pridošlice mogu da prisustvuju okupljanjima.” Vođa tima i ja pogledali smo dokumentarac „Onaj koji ima suverenost nad svime”. Razgovarala sam u zajedništvu, rekavši: „Kada je Mojsije izvodio Izraelce iz Egipta, pred njima je bilo Crveno more, a iza njih vojska koja ih je gonila. Nije bilo puta napred, ali su se utišali, molili Bogu, oslonili se na Njega i Bog im je otvorio put. Svedočili su Božjem autoritetu. Bog je razdvojio Crveno more, otkrivajući suvu zemlju u sredini. Izraelci su prešli Crveno more, dok su vojnici koji su ih gonili bili potopljeni u vodama. Ovo pokazuje da će Bog sigurno voditi one koje je odlučio da spase.” Zatim sam mu pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Razgovarala sam u zajedništvu, rekavši: „Na površini, izgleda da se zvaničnik protivi našoj veri u Boga i ometa je, ali iza ovoga je Sotonino ometanje. Sotona ne želi da čujemo Božje reči, pa koristi zvaničnika da nas progoni i hapsi kako bi nas naterao da odustanemo od svoje vere. Baš kao kada je Jov iskušavan i kada je izgubio sve svoje bogatstvo, izgledalo je da je to delo razbojnika, ali u stvarnosti, to je Sotona iskušavao i napadao Jova. Kada se Jov suočio sa svim tim kušnjama, nije se žalio na Boga, već je umesto toga slavio ime Boga Jahvea. Videvši da, bez obzira na to kako je ometao Jova, ovaj neće napustiti Boga, Sotona se na kraju osramoćen povukao. Sada, suočeni sa ometanjem i progonom od strane zvaničnika, ako bismo bili sputani do te mere da slušamo Božje reči samo jednom mesečno, zar to ne bi značilo da je Sotonina spletka uspela? Ako istrajemo u okupljanju pod ovim okolnostima, Sotona će biti osramoćen.” Nakon što je čuo moj razgovor u zajedništvu, vođa grupe je rekao da je voljan da se vrati i pozove ove pridošlice na okupljanja. Kroz razgovor u zajedništvu vođe grupe, pridošlice su rekle jedna za drugom: „Slušanje Božjih reči nije protiv zakona.” „Ništa se ne može desiti osim ako Bog to ne dozvoli.” „Da li ćemo biti uhapšeni ili ne, u Božjim je rukama.” „Sotona želi da iskoristi vladino ometanje da nas natera da napustimo svoju veru i odvuče nas u pakao. Šta god da nam urade, sigurno ćemo slediti Boga i nikada nećemo napustiti svoju veru.” Iako je situacija bila veoma napeta, neke od revnosnijih pridošlica i dalje su pronalazile načine da dođu do internet signala kako bi prisustvovale okupljanjima. Međutim, pošto su njihova mesta okupljanja bila otkrivena, više se nisu mogli okupljati u grupama od šezdeset ili sedamdeset kao ranije i svako mesto okupljanja moglo je imati najviše oko dvadeset ljudi. Baš kada smo se pripremali da organizujemo manja okupljanja, naišli smo na novu teškoću. Jer pridošlice su imale samo dve SIM kartice koje su mogle da pristupe internetu, ako bi se podelili za okupljanja, ne bi bilo dovoljno, pa neki seljani i dalje ne bi mogli da čuju Božje reči. Takođe, sa dvadeset ljudi koji koriste jedan telefon za okupljanja, kada je veza bila loša, neki ljudi neizbežno nisu mogli jasno da čuju sadržaj razgovora u zajedništvu. To ne bi postiglo dobre rezultate. Počela sam da se obeshrabrujem. Stvari su delovale zaista teško. U to vreme sam mislila: „Kada bih samo mogla sama da odem tamo, onda bih mogla direktno da ih zalivam i onda ne bi bili sputani nedostatkom SIM kartica.” Zato sam se molila Bogu: „Bože, pošto se pridošlice koje zalivam suočavaju sa opasnim situacijama i nemaju SIM kartice, mnogi od njih ne mogu da čuju Tvoje reči. Bože, želim da odem tamo da ih zalivam – molim Te, pripremi ovu priliku za mene.”

Kasnije sam podelila svoje misli sa nadzornikom. Nadzornik se složio da odem u lokalno područje. Te večeri sam stigla u jednu kuću domaćina. Baš tada su mi vođe grupa pridošlica poslale poruku, pa sam ih zamolila da pozovu braću i sestre na okupljanje sledećeg dana u podne, rekavši im da pozovu što više ljudi mogu i da nađu skriveno mesto. Sledećeg dana stigli smo na dogovoreno mesto i bila sam zapanjena. Na moje zaprepašćenje, pojavila se grupa od preko šezdeset pridošlica i jedan po jedan su prilazili da mi pruže ruku i zagrle me, i svako se s uzbuđenjem predstavljao. Bili su kao jato radosnih ptica i tako nešto nikad ranije nisam videla. Nakon okupljanja tog dana, pomogli su nam da pozovemo pridošlice iz drugog sela na okupljanje. Trećeg dana, lokalni vođa grupe poveo nas je dugom planinskom stazom i našli smo tiho, skriveno mesto. Došlo je oko pedeset pridošlica. Ali dok smo se okupljali, video nas je jedan nevernik koji je čuvao krave. Pomislila sam: „Šta ako me vidi? Hoće li me prijaviti? Hoće li me zvaničnik ili policija uhapsiti?” S obzirom na svoju bezbednost, pomislila sam da pobegnem. Ali u tom trenutku, setila sam se odlomka Božje reči koji sam ranije pročitala: „Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ (…) Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu. Čak imaju i ’keca u rukavu’, plan da sebe zaštite: čim im pripreti opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Razmišljala sam o tome kako antihristi mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti i rade kada nema opasnosti i spolja štite interese crkve, ali kada se pojavi opasnost, prvo na šta pomisle je sopstvena bezbednost i ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Umesto toga, sopstvenu bezbednost vide kao najvažniju stvar. Antihristi nemaju nimalo savesti ni razuma. Razmišljajući, videla sam da je moje ponašanje bilo baš kao ponašanje antihrista. Na početku sam mogla da vodim pridošlice na planinu da se okupljaju i spolja je izgledalo da obavljam neki posao i podnosim neke teškoće, ali kada je u pitanju bila moja sopstvena bezbednost, želela sam da napustim svoju dužnost i pobegnem. Svoju bezbednost sam stavljala iznad svega ostalog. Nikada nisam razmišljala o potrebi da se prvo pobrinem za te pridošlice. Brinula sam se samo o tome da sebe izvučem iz opasnosti. Zaista sam bila sebična! Toliko mnogo pridošlica, ako bi bili uhapšeni, verovatno bi otpali jer su bili malog rasta. Ja sam bila samo jedna i bilo bi bolje da samo mene uhapse nego da odvedu toliko mnogo drugih. Sve dok su braća i sestre bili bezbedni, to je jedino bilo važno. Razmišljajući o ovome, brzo sam smestila pridošlice na sigurno. Neki su se sakrili u jarke, neki u travu, a neki u šumu. Nakon što je pastir otišao, nastavili smo okupljanje i organizovali smo da neka braća stražare. Posle okupljanja, odredili smo vreme za sledeće okupljanje.

Kasnije je više od sto ljudi prihvatilo Božje delo poslednjih dana. U to vreme, pridošlice iz dva sela brojale su skoro dvesta. Toliko mnogo ljudi koji su dolazili da čuju Božju reč ponovo je privuklo pažnju zvaničnika, pa je naredio nevernicima u selu, čak i učenicima osnovne škole, da patroliraju planinom. Zvaničnik je takođe rekao da će, ako pronađu naše mesto okupljanja, biti nagrađeni sa po sto juana. U to vreme, patrola je bilo ne samo u selu već i mnogo njih na planini. Tako se situacija stalno pogoršavala, ali svakog dana, pridošlice su nastavile da dovode svoje rođake i prijatelje da čuju Božju reč, pa su čak i seoski starešina i zamenik starešine iz oba sela došli da čuju Božju reč. Zbog progona od strane zvaničnika, morali smo svakodnevno da menjamo mesto okupljanja. Ponekad smo se okupljali na njivama, ponekad na peščanim područjima, ponekad u šumama, a ponekad smo morali da putujemo daleko u planine da bismo se okupili. U to vreme, kada sam išla da zalivam pridošlice, svakodnevno bih prolazila pored kuće zvaničnika. Nisam to mogla izbeći na svom putu i brinula sam se da će me zvaničnik i policija primetiti, a zatim iznenada presresti i uhapsiti tačno ispred kapije zvaničnika. Šta bih radila da me uhapse i obaveste moju porodicu? Oni već ne podržavaju moju veru; zar me neće još više progonito ako saznaju da sam uhapšena? Pomisao kako se to dešava stalno mi je prolazila kroz glavu svakog dana i sama pomisao na to me je veoma plašila. Svakog dana kada sam išla da zalivam pridošlice, bila sam zaista na ivici živaca. Kada sam prolazila pored kuće zvaničnika, jedva sam se usuđivala i da dišem, i projurila bih na motociklu, ne usuđujući se čak ni da se osvrnem. Živela sam u stanju straha, tiho prizivajući Boga u svom srcu. Setila sam se himne Božjih reči, „Ono što Bog čini savršenim jeste vera”: „U delu poslednjih dana od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove, što od njih zahteva da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Kada sam pevala ovu himnu, u sebi sam osetila snagu. Shvatila sam da je Bog dopustio da se ova situacija desi kako bi mi omogućio da kroz nju iskusim Njegove reči i ojačam svoju veru u Njega. Pre dolaska u ovo selo, osećala sam da imam veliku veru u Boga, ali sada je moj pravi rast bio otkriven. Pitala sam se: „Zašto se toliko plašim?” Istina je bila da sam se plašila da će me porodica, ako saznaju da sam uhapšena zbog vere u Boga, još više progoniti. Nisam verovala da su svi ljudi, događaji i stvari u Božjim rukama. Moja vera u Boga bila je premala. Bog je koristio progon od strane zvaničnika da usavrši moju veru. Shvativši Božju nameru, postala sam voljna da iskusim ovu situaciju. Kasnije, kada sam išla da zalivam pridošlice, i dalje bih prolazila pored kapije zvaničnika, i dalje sam osećala neki strah u srcu, ali sam se tiho molila Bogu, tražeći da to ne utiče na mene i da mogu da nastavim da obavljam svoju dužnost. Ali progon od strane zvaničnika postao je teži. Rekao je da svakoga ko bude viđen na okupljanju treba prijaviti – 500 juana za prijavu jednog vernika i 1.000 juana za dvoje. Mislila sam da su krajnje zli, baš kao KPK koja progoni one koji veruju u Svemogućeg Boga. Nismo počinili nikakav zločin verujući u Boga, a ipak su činili sve da nas uhvate. Zaista sam ih mrzela u svom srcu. Da nas ne bi otkrili, pomerili smo okupljanje sa 10 pre podne na 6 ujutru. Bio je decembar i bilo je veoma hladno tokom zime, pa su mi čak i stopala dobila promrzline, ali pridošlice su i dalje revnosno dolazile na okupljanja. Neki su imali preko 60 godina, neki su dolazili sa celim porodicama, a neki su dolazili noseći bebe stare samo mesec dana na planinu na okupljanja. Videvši da nisu pogođeni i da aktivno učestvuju na okupljanjima, bila sam duboko ganuta i takođe sam se osećala posramljeno, misleći kako moja vera nije tako jaka kao njihova. Takođe sam mrzela taj sotonski režim, koji je, da bi sprečio ljude da čuju Božje reči, mobilisao sve u selu da patroliraju i prijavljuju vernike. Uprkos tome, rad na jevanđelju uopšte nije bio pogođen i jevanđelje je nastavilo da se širi u ovom području. Takođe, patrole nas nijednom nisu pronašle. Zaista smo bili zahvalni Bogu na Njegovoj zaštiti!

U ovom trenutku, zadesila me je nova situacija. Moj neverujući muž iznenada se vratio kući iz vojske. Trebalo je da se vrati za Novu godinu, ali neočekivano, vratio se ranije. Video je da nisam kod kuće i pozvao me je da pita gde sam otišla, rekavši mi da se odmah vratim kući sledećeg jutra čim svane. Sledećeg dana, kada je video da se nisam vratila, poslao mi je poruku, ali nisam odgovorila jer sam bila na okupljanju i nisam imala internet. Zatim je pozvao mog ujaka. Moj ujak me je psovao, govoreći da sam žena koja ne brine o svojoj porodici, a moj muž je stalno zvao, terajući me da se vratim kući, čak mi je i pretio razvodom ako se brzo ne vratim. Osetila sam se slabo. Moja porodica nije podržavala moju veru u Boga, a svekrva je često nagovarala mog muža da se razvede od mene. Ako se ne vratim kući, da li bi se moj muž zaista razveo od mene? Progonio me je zvaničnik, a takođe mi je muž pretio razvodom. Srce mi je bilo ispunjeno bolom i pitala sam se da li bi trebalo da odem kući na nekoliko dana. Ali znala sam da će mi, kada se jednom vratim, biti teško da ponovo odem. Ne bi bilo nikoga da zaliva ove pridošlice. Nisam znala da li da se vratim ili ne. Srce mi je bilo u velikoj muci i bolu, i u tom trenutku počela sam da gajim prigovore. Zašto je Bog dopustio da me ovakva situacija zadesi? Sada kada se moj muž vratio, kako sam još mogla da obavljam svoju dužnost? Zašto me Bog nije štitio? U svom srcu sam stalno promišljala o ovom pitanju: „Koja je Božja namera u ovome?” Dok sam promišljala, odjednom sam se setila Božjih reči: „U određivanju da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tražiš istinu, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, i ako si iole u stanju da sumnjaš u to da je Bog istina i pravda, onda ćeš biti u nevolji. Takvi ljudi su najnadmeniji i najbuntovniji prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako postavljaš zahteve prema Bogu, to dokazuje da pokušavaš da sklopiš dogovor sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. Time izdaješ Boga i u tebi nema pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi nije razumno; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da išta zahtevaš od Njega, niti ćeš osećati da imaš pravo da tražiš nešto od Njega, bez obzira da li to smatraš razumnim ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo slaviti i pokoravati Mu se; nema drugog izbora” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da sam bila baš onakva kakvu me je Bog razotkrio. Kada je Bog uređivao situacije koje su bile u skladu sa mojim željama, bila sam voljna da se pokorim, ali kada nisu odgovarale mojim željama, nisam bila voljna da se pokorim i stalno sam postavljala nerazumne zahteve Bogu. Mislila sam da, pošto obavljam svoju dužnost, Bog treba da me čuva od svih problema, i da, pošto obavljam svoju dužnost i propovedam jevanđelje, Bog treba da me čuva i štiti od progona i ometanja od strane mog muža i da ne dozvoli da se on rano vrati kući, jer više ne bih mogla da propovedam jevanđelje ako bi se on vratio kući. Raspravljala sam se sa Bogom u svom srcu, želeći da On sledi moje zahteve, a kada nije, smatrala sam da Njegova uređenja nisu prikladna. Pre nego što sam napustila dom da propovedam jevanđelje, iako me je muž ometao da verujem u Boga, nisam zaista bila sputana od njega i mogla sam i dalje normalno da prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost. Kada sam videla druge kako ih ometaju članovi porodice, kako ne mogu da obavljaju svoje dužnosti ili se plaše da prisustvuju okupljanjima, osetila sam da mi se rast povećao i da sam već postala sposobna da se pokorim Bogu. Sada sam konačno jasno videla svoj pravi rast. Iako ova situacija nije bila u skladu sa mojim predstavama, bila je to dobra prilika da razumem sebe. Obično, kada je situacija u kojoj sam se nalazila bila udobna, nisam dolazila pred Boga da tragam za istinom, niti sam razmišljala o svojoj iskvarenosti niti je prepoznavala. Kroz otkrivenje ove situacije, videla sam da još uvek mogu da se raspravljam sa Bogom i postupam svojevoljno. To je zaista bilo nerazumno od mene!

Razmišljala sam o tome kako ove pridošlice jako čeznu za Božjim rečima. Ma koliko bilo hladno, koliko je put bio dug, ili koliko je situacija bila strašna, oni su i dalje istrajavali u prisustvovanju okupljanjima. Ako se vratim kući, ko će ih zalivati? Ali ako se ne vratim, suočiću se sa razvodom. Baš kada sam se mučila da odlučim, setila sam se odlomka Božjih reči koji je nadzornik ranije podelio: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš pravilno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj da si gospodar? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da ih kao pastir čuvaš? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i na gubitku, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Zabrinuto se nadaju i danonoćno čeznu za tim – ko može znati dokle to seže? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji se nikada nisu odmorili i dugo su tako bili sputani nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš sve ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada se sve uzme u obzir, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?”). Bog se pojavio i dela već toliko godina, ali mnogi ljudi još uvek ne znaju i obožavaju lažne bogove, živeći u Sotoninoj obmani. Mi, koji smo prvi primili Božje jevanđelje, imamo odgovornost da im svedočimo o Božjem delu kako bi što pre mogli čuti Božji glas i doći pred Boga. Sećajući se okupljanja sa ovim pridošlicama, kada smo im čitali Božje reči, bez obzira na godine ili pol, svi su imali čežnju u očima, kao da su upravo videli svetlost kako ulazi u mračni svet, kao da su veoma dugo čekali da svetlost dođe i konačno pronašli nadu. Čak i ako ih je zvaničnik progonio ili kažnjavao novčano, čak i ako im je dete tek napunilo mesec dana, i ma koliko da je put bio dug, nisu bili voljni da propuste nijedno okupljanje da čuju Božje reči i žarko su želeli da se okupljaju ceo dan da čuju Božje reči. Nisu se plašili vladinog progona, već su se plašili da neće moći da čuju Božje reči i da se okupljaju. Neke od pridošlica su rekle: „Sestro, ne plaši se. Možemo voditi gerilski rat sa Sotonom. Kada oni dođu na planinu, mi siđemo, i uvek možemo naći način da se okupimo.” Čuvši ovo, bila sam zaista ganuta. Ako bih ih samo ovako ostavila, zbog čega ne bi mogli da čuju Božje reči, moja savest bi me optuživala. Razmišljala sam o tome kako je Bog izrazio sve istine da pročisti i spase čovečanstvo, i kako sam uživala u zalivanju i opskrbi Božjim rečima, razumela mnoge tajne i istine i primila put da odbacim svoju iskvarenu narav. Bog mi je dao toliko mnogo i pružio mi je toliko mnogo ljubavi! Stalno sam govorila da ću dobro obavljati svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav i da neću razočarati Boga niti izneveriti Njegovu ljubav prema meni, ali pošto sam se plašila da će se muž razvesti od mene, želela sam da napustim svoju dužnost i ostavim pridošlice. Ono o čemu nisam razmišljala bilo je ovo: Ako bih se zaista vratila kući, a zvaničnik nastavio da ih progoni, govoreći da će, ako budu uhvaćeni, biti kažnjeni novčano ili zatvoreni, postali bi slabi i uplašeni i ne bi se usuđivali da prisustvuju okupljanjima. Bez ikoga da ih zaliva, da li bi postali negativni i povukli se? Njihova čežnja je bila toliko velika da su, da bi čuli Božje reči, stizali na mesto okupljanja pre zore, čekajući me. Ako ne bi mogli da čuju Božje reči, da li bi bili mučeni i u bolu? Ako bih samo ovako otišla, da li bih mogla da živim sa svojom savešću i ispravno postupim prema njima? Ako bih napustila ove pridošlice iz straha od razvoda, zbog čega bi postali slabi i otpali, ne bih mogla da pokažem svoje lice pred Bogom! Što sam više razmišljala o tome, više sam se osećala dužnom prema Bogu.

Kasnije sam se setila odlomka reči Svemogućeg Boga: „Dok Bog dela, dok brine o nekoj osobi i proučava je, dok stiče naklonost prema toj osobi i odobrava je, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu zaludi i nanese joj veliku štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči i koristiće razne rđave spletke da bi iskušavao, ometao i narušavao Božje delo, te tako ostvario svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da zadobije on bi da preotme, da upravlja njima i da ih uzme pod svoje da bi ga oni obožavali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? (…) Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako ne budu istrebljeni, oni tada postaju Sotonino vlasništvo koje će on koristiti – što mu je i cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da gde god Božje delo dopre, Sotona stvara ometanja. Bog je želeo da zadobije one koji su istinski verovali u Njega, ali Sotona je koristio vladu i zvaničnika da ih progoni. Sotona nije štedeo truda, koristeći ljudske i finansijske resurse da spreči ljude da veruju u Boga. Kada je Sotona video da takav progon ne može postići svoj cilj, promenio je taktiku, navodeći mog muža da mi preti razvodom, pokušavajući da me natera da napustim selo, jer na taj način ne bi bilo nikoga da zaliva ove pridošlice, tako da ne bi mogli da čuju Božje reči i postepeno bi otpali. Sotona je zaista ogavan i bestidan! Ako bih se vratila kući, zar ne bih upala u Sotonine zamke? Prozrevši Sotoninu zlobnu nameru, odlučila sam da pravilno zalivam ove pridošlice. Zatim sam se molila Bogu: „Bože, neću se vratiti. Sarađivaću s Tobom da dobro zalijem pridošlice u ova dva sela. Čak i ako se muž razvede od mene, neću se vratiti kući.” Spremivši se za razvod, ono što nikada nisam očekivala bilo je da mi je sledećeg dana muž poslao poruku da se dobro brinem o sebi, rekao je da, pošto je hladno, treba da nosim više odeće i da budem pažljivija kada propovedam jevanđelje. Takođe je rekao da mogu da se vratim kad god želim, pa mi je čak poslao 4.000 juana da kupim zimsku odeću. Zaista sam bila zahvalna Bogu!

U danima koji su usledili, iako me muž više nije toliko sputavao, progon od strane zvaničnika ne samo da nije prestao, već se čak i pogoršao. Kasnije sam čula iskustvenu himnu „Sledeći Hrista, nikada se neću okrenuti, čak ni do smrti”:

Sin čovečji poslednjih dana izražava istinu, budeći nebrojena srca. Vidim da su sve Božje reči istina, zato Ga sledim. Sotona, velika crvena aždaja, bezumno progoni i hapsi Božji izabrani narod. Oni koji slede Hrista i obavljaju svoje dužnosti čine to uz rizik po sopstveni život. Jednog dana mogu biti uhapšen i progonjen zbog svedočenja o Bogu. U svom srcu jasno razumem da je to progon zarad pravednosti. Možda ću jednoga dana biti uhapšen i dospeti u zatvor zato što propovedam jevanđelje. To je patnja koju je Bog odredio za one koji Ga slede. Ne znam koliko dugo još mogu da idem ovim putem propovedanja jevanđelja, ali dokle god živim, propagiraću Božje reči i svedočiću o Hristu. Ja dajem sebe jedino da bih stremio ka istini i ispunio Božji nalog. U ovom životu, to što sledim i svedočim o Hristu ispunjava moje srce ponosom. Čak i ako ne mogu da vidim dan kad će carstvo biti ostvareno, sasvim je dovoljno to što danas mogu da dam svedočanstvo i da posramim Sotonu. Bog je sa mnom u progonu i nevolji; On je moj oslonac. Možda će moj život nestati poput prolaznog vatrometa, ali umreti kao mučenik za Boga znači dati snažno svedočanstvo. Ponudio sam svoju skromnu snagu da bi se proširilo jevanđelja carstva. Nemam pritužbi i ni za čim ne žalim. Zbog mogućnosti da svedočim za Boga, moj život nije bio uzaludan. To je Božja odredba i ja Mu prinosim hvalu i zahvalnost.

Božje reči se šire svuda po svetu; Hristovo carstvo se pojavilo među ljudima. Usred nesreća, Bog je stvorio grupu pobednika i svi oni svedoče za Njega. Tama nestaje, a svanula je zora pravednosti. Bog je porazio Sotonu, veliku crvenu aždaju. Hvala Bogu, koji je zadobio slavu!

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Nakon što sam čula ovu himnu, srce mi je bilo duboko ganuto i veoma inspirisano. Iako bih mogla biti uhapšena i progonjena zbog zalivanja pridošlica u ova dva sela, i bila bih uhapšena i progonjena do smrti pre nego što vidim dan kada Bog bude proslavljen, ne bih žalila. Danas sam zaista bila počastvovana što sam mogla da prihvatim Božje delo poslednjih dana i širim Njegovo jevanđelje carstva. Shvativši ovo, stekla sam još više vere da iskusim ovu situaciju.

Zvaničnik je saznao da se okupljamo svakog jutra u 6, pa bi palio vatru u svom dvorištu u 5, čekajući nas. Kada sam prolazila motociklom pored njegove kuće, gasila bih svetla na motociklu ili bih ugasila motor i gurala ga, iz straha da me ne vidi. Nismo se usuđivali da palimo baterijske lampe kada smo išli na planinu, a ponekad, kada je padala kiša, okupljali bismo se u udaljenim domovima braće i sestara u selu. Da ne bismo bili otkriveni, kada su se okupljanja završavala, neka braća i sestre bi nosili drva za ogrev kući, dok bi drugi terali stoku nazad, a neki bi brali divlje povrće da ponesu kući. Iako bi zvaničnik palio vatru u svom dvorištu, čekajući nas, nijednom me nije otkrio. Znala sam da je sve ovo u Božjim rukama i da Mu je On zaslepio oči. Ako Bog ne bi dozvolio da nas opasnost zadesi, ne bi nas pronašao. Iskustvo ovakve situacije pomoglo mi je da steknem neko razumevanje Božje svemogućnosti i suverenosti. Kasnije su svi ljudi u ova dva sela, osim zvaničnika, njegove žene i nekoliko ljudi loše ljudskosti, prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čak su i brat, sestra, snaja i tast zvaničnika svi to prihvatili. Na kraju smo preko njih nastavili da propovedamo jevanđelje ljudima u drugom selu, i u to vreme, oko sedamdeset do osamdeset ljudi je prihvatilo Božje delo. Bez obzira kako nas je zvaničnik progonio, ove pridošlice su i dalje aktivno dolazile na okupljanja, a broj pridošlica je nastavio da raste. To je zaista bio rezultat delovanja Svetog Duha. Videla sam da, bez obzira koje metode Sotona koristi, ne može omesti širenje dela jevanđelja.

Tokom svega ovoga, iako sam pretrpela neke fizičke teškoće, a takođe sam iskusila progon od strane vlade i ometanje od strane muža, što je u to vreme bilo prilično bolno, mnogo sam stekla. Hvala Bogu!