Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom… Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On upravlja i uređuje čovekovo odredište. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer, bez Božjeg usmeravanja, koliko god da se vladari i sociolozi silno trude da sačuvaju ljudsku civilizaciju, uzaludno je. Niko ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od praznine koja ga je snašla. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, slobodno vreme, komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno greši i žali se na društvene nepravde. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve i istraživanja koja čovek preduzima mogu samo da dovedu do još veće nevolje i mogu samo da prouzrokuju da čovek živi u stalnom osećanju straha, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim. Čovek čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji u kojoj se ne poštuju ljudska prava, ti si potpuno nesposoban da izbegneš sudbinu čovečanstva. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da se odupreš želji da istražuješ sudbinu, tajne i odredište čovečanstva, a još manje si sposoban da pobegneš od zbunjujućeg osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom čovečanstvu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme. Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji položaj i život. Čovečanstvo ne zahteva samo pravedno društvo u kojem svako ima dovoljno za hranu i u kom su svi jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba životom. Tek kad čovek bude primio Božju opskrbu životom i Njegovo spasenje, moći će da se izleče čovekove potrebe, žudnja za istraživanjem i njegova duhovna praznina. Ako ljudi neke zemlje ili nekog naroda nisu kadri da prime spasenje i brigu Božju, takva zemlja ili nacija će koračati putem propadanja, ka tami, i Bog će ih uništiti.

Možda tvoja zemlja trenutno napreduje, ali ako dozvoliš svom narodu da se udalji od Boga, ona će sve više biti lišena Božjih blagoslova. Civilizacija tvoje zemlje će biti sve više gažena i ljudi će uskoro ustati protiv Boga i prokleti Nebo. I tako će, bez čovekove spoznaje, sudbina jedne zemlje biti uništena. Bog će podići moćne zemlje da se suprotstave zemljama koje je Bog prokleo, a možda će ih čak i izbrisati sa lica zemlje. Uspon i pad jedne zemlje i jednog naroda zavise od toga da li njeni vladari obožavaju Boga i da li vode svoj narod tako da se on približi Bogu i da Ga obožava. Pa ipak, u ovoj poslednjoj eri, pošto je onih koji istinski traže i obožavaju Boga sve manje, Bog gaji posebnu naklonost prema zemljama u kojima je hrišćanstvo državna religija. On okuplja te zemlje da bi formirao relativno pravednu svetsku zajednicu, dok ateističke zemlje i one koje ne obožavaju istinitog Boga postaju protivnici te pravedne zajednice. Na ovaj način, Bog ne samo što među ljudima ima mesto na kome će obavljati Svoje delo, već time ujedno pridobija zemlje koje su u stanju da pravedno vrše vlast, dozvoljavajući da se sankcije i ograničenja nametnu onim zemljama koje Mu se opiru. Ipak, uprkos tome, i dalje opada broj ljudi koji dolaze da se poklone Bogu, jer se čovek suviše udaljio od Njega i odavno je zaboravio na Boga. Na zemlji ostaju samo države koje postupaju pravedno i opiru se nepravdi. Ali ovo je daleko od Božjih želja, jer ni u jednoj zemlji nema vladara koji će dozvoliti Bogu da predsedava njihovim narodom i nijedna politička stranka neće okupiti svoj narod da obožava Boga; Bog je izgubio Svoje pravo mesto u srcu svake zemlje, naroda, vladajuće stranke, pa čak i u srcu svake osobe. Iako pravedne sile postoje na ovom svetu, krhka je vladavina u kojoj za Boga nema mesta u čovekovom srcu. Bez Božjeg blagoslova, politička arena će se poremetiti i neće moći da izdrži ni jedan jedini udarac. Za čovečanstvo, odsustvo Božjeg blagoslova je kao odsustvo sunca. Bez obzira na to koliko marljivo vladari doprinose svom narodu, bez obzira na to koliko pravednih konferencija čovečanstvo održava, ništa od ovoga neće preokrenuti tok niti promeniti sudbinu čovečanstva. Čovek veruje da je zemlja u kojoj su ljudi siti i obučeni, u kojoj žive zajedno u miru, dobra zemlja, i zemlja sa dobrim vođstvom. Ali Bog ne misli tako. On smatra da je zemlja u kojoj Ga niko ne obožava ona koju će On uništiti. Čovekov način razmišljanja je u prevelikoj suprotnosti sa Božjim. Dakle, ako poglavar jedne zemlje ne obožava Boga, sudbina te zemlje će biti tragična i ta zemlja neće imati budućnost.

Bog ne učestvuje u politici, ali kontroliše sudbinu zemlje ili naroda. Bog upravlja ovim svetom i čitavom vaseljenom. Čovekova sudbina i Božji plan su blisko povezani i nijedan čovek, zemlja, niti narod nisu izuzeti od Božjeg suvereniteta. Ako čovek želi da zna svoju sudbinu, on mora doći pred Boga. Bog će učiniti da oni koji Ga slede i obožavaju napreduju, a onima koji Mu se opiru i odbacuju Ga doneće propadanje i nestanak.

Setite se scene iz Biblije u kojoj je Bog uništio Sodomu i prisetite se kako je Lotova žena postala stub od soli. Pomislite na to kako su se ljudi iz Ninive pokajali za svoje grehe u kostreti i pepelu i prisetite se šta je usledilo nakon što su Jevreji prikovali Isusa za krst pre 2000 godina. Jevreji su proterani iz Izraela i razbežali se širom sveta. Mnogi su ubijeni, a ceo jevrejski narod iskusio je neviđeni bol zbog uništenja svoje države. Prikovali su Boga za krst – počinili gnusan greh – i isprovocirali Božju narav. Primorani su da plate za to što su učinili i da snose sve posledice svojih dela. Osudili su Boga, odbacili Boga i zato je moglo da ih snađe samo jedno: da ih Bog kazni. To je bila gorka posledica i katastrofa koju su njihovi vladari doneli svojoj zemlji i svom narodu.

Danas se Bog vratio u svet kako bi obavio Svoje delo. Njegova prva stanica je primer diktatorske vladavine: Kina, nepokolebljivi bastion ateizma. Bog je pridobio grupu ljudi pomoću Svoje mudrosti i moći. Tokom ovog perioda, kineska vladajuća partija Ga je progonila na sve načine i izložila Ga velikoj patnji, tako da nije imao gde da nasloni glavu, niti da pronađe utočište. Uprkos tome, Bog i dalje nastavlja delo koje namerava da učini: Njegov glas se čuje i širi jevanđelje. Niko ne može da dokuči Božju svemoć. U Kini, zemlji koja Boga smatra neprijateljem, Bog nikada nije prekinuo Svoje delo. Naprotiv, sve više ljudi prihvata Njegovo delo i reč, jer Bog spasava svakog pripadnika čovečanstva u najvećoj mogućoj meri. Mi verujemo da nijedna zemlja niti sila ne mogu stati na put onome što Bog želi da postigne. Oni koji ometaju Božje delo, opiru se reči Božjoj, remete i kvare Božji plan, na kraju će ih Bog kazniti. Onaj ko prkosi delu Božjem biće poslat u pakao; svaka zemlja koja prkosi delu Božjem, biće uništena; svaki narod koji se digne protiv dela Božjeg, biće izbrisan sa lica zemlje i prestaće da postoji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“

Poznavanje drevne kulture i istorije koja se proteže nekoliko hiljada godina unazad zatvorilo je čovekovo razmišljanje i predstave i njegov mentalni stav tako čvrsto da ih čini neprobojnim i bionerazgradivim^[1]. Ljudi žive u osamnaestom krugu pakla, gde, kao da ih je Bog proterao u tamnice, nikada ne mogu da vide svetlost. Feudalni način razmišljanja je toliko pritisnuo ljude da jedva dišu i guše se. Nemaju ni trunke snage da se odupru; sve što rade jeste da beskrajno trpe u tišini… Nikada se niko nije usudio da se bori ili zalaže za pravdu i poštenje; ljudi jednostavno žive gore nego životinje, pod udarcima i iživljavanjem feudalne etike, dan za danom, godinu za godinom. Nikada im nije palo na pamet da potraže Boga kako bi u ljudskom svetu uživali u sreći. Kao da su ljudi utučeni do te mere da su poput opalog jesenjeg lišća, sasušeni, isušeni i žutosmeđi. Ljudi su odavno izgubili pamćenje; oni žive bespomoćni u paklu koji se zove ljudski svet, čekajući dolazak poslednjeg dana kako bi zajedno sa ovim paklom propali, kao da je taj poslednji dan za kojim čeznu dan kada će čovek uživati u spokojnom miru. Feudalna etika odvela je čovekov život u „Ad“, dodatno slabeći čovekovu moć da se odupre. Svakakve vrste ugnjetavanja guraju čoveka da, korak po korak, upada sve dublje u Ad, sve dalje i dalje od Boga, sve do danas, kada je postao potpuni tuđin Bogu i beži od Njega kada se sretnu. Čovek Ga ne sluša i ostavlja Ga da stoji sam po strani, kao da Ga nikada nije poznavao, kao da Ga nikada ranije nije video. (…) Poznavanje drevne kulture potajno je otelo čoveka od prisustva Boga i predalo ga kralju đavola i njegovom potomstvu. Četiri knjige i pet klasika^[a] doveli su čovekovo razmišljanje i predstave u još jedno doba pobune, čineći da se još više nego ranije dodvorava onima koji su sastavili to delo, dodatno pogoršavajući čovekove predstave o Bogu. Bez znanja čoveka, kralj đavola je bezdušno isterao Boga iz čovekovog srca, i potom ga je, sa pobedničkim ponosom, zauzeo. Od tog vremena čovek je postao posednut ružnom dušom i likom kralja đavola. Mržnja prema Bogu ispunila mu je grudi, a pakosna zloba kralja đavola širila se u čoveku iz dana u dan sve dok nije u potpunosti obuzet. Čovek više nije imao ni trunke slobode i nije imao načina da se oslobodi okova kralja đavola. Nije imao drugog izbora nego da bude zarobljen na licu mesta, da se preda i potčinjeno padne ničice u njegovom prisustvu. Nekada davno, kada su ljudsko srce i duša još bili u povoju, kralj đavola zasadio je u njima seme tumora ateizma, učeći ih zabludama kao što su „proučavaj nauku i tehnologiju; ostvari Četiri modernizacije; i da na svetu ne postoji Bog“. Ne samo to; on u svakoj prilici uzvikuje: „Oslonimo se na naš vredan rad da izgradimo prelepu domovinu“, tražeći od svake osobe da od detinjstva bude spremna da verno služi svojoj zemlji. Čovek je, nesvesno, doveden u njegovo prisustvo, gde je on bez oklevanja prisvojio sve zasluge (što znači zasluge koje pripadaju Bogu za držanje celog čovečanstva u Svojim rukama). Nikada nije znao za stid. Štaviše, besramno je zgrabio Božji narod i odvukao ga nazad u svoju kuću, gde je kao miš skočio na sto i naterao čoveka da ga obožava kao Boga. Kakav prokletnik! Uzvikuje sramotne, šokantne stvari, kao što su: „Na svetu ne postoji Bog. Vetar nastaje usled promena u skladu sa prirodnim zakonima; kiša nastaje kada se, u susretu sa niskim temperaturama, vodena para kondenzuje u kapi koje padaju na zemlju; zemljotres je potres površine zemlje usled geoloških promena; suša je posledica suvoće u vazduhu izazvane nukleonskim poremećajem na površini Sunca. To su prirodne pojave. Gde je, u svemu tome, Božji čin?“ Tu su čak i oni koji uzvikuju ovakve reči, reči koje ne bi trebalo naglas izgovoriti: „Čovek je nastao evolucijom od majmuna u drevnoj prošlosti, a današnji svet potiče od niza primitivnih društava koja su začeta otprilike pre jednog eona. Bilo da zemlja cveta ili propada, sve je u rukama njenih građana.“ U pozadini, on tera čoveka da ga okači na zid ili stavi na sto kako bi mu odavao počast i prinosio darove. Dok uzvikuje: „Bog ne postoji“, postavlja se kao Bog, po kratkom postupku gura Boga izvan granica zemlje, dok stoji na Božjem mestu i preuzima ulogu kralja đavola. Kakvo bezumlje! Tera čoveka da ga mrzi do srži. Izgleda kao da su Bog i on zakleti neprijatelji, i da ne mogu da koegzistiraju. Planira da otera Boga da bi mogao slobodno da luta, van domašaja zakona^[2]. Takav je on kralj đavola! Kako njegovo postojanje uopšte može da se trpi? Neće se smiriti dok ne napravi nered od Božjeg dela i ne ostavi sve u potpunom rasulu^[3], kao da želi da se suprotstavlja Bogu do gorkog kraja, dok ili riba ne umre ili mreža ne pukne, namerno se suprotstavljajući Bogu i pritiskajući sve više. Njegovo grozno lice koje je odavno potpuno raskrinkano, sada je modro i izubijano^[4] i u žalosnom je stanju, ali ipak neće popustiti u svojoj mržnji prema Bogu, kao da će samo proždirući Boga u jednom zalogaju biti u stanju da ublaži mržnju koja se nagomilala u njegovom srcu. Kako možemo da ga tolerišemo, tog neprijatelja Božjeg? Samo njegovo iskorenjivanje i potpuno istrebljenje će ostvariti našu životnu želju. Kako se može dozvoliti da nastavi da se nekontrolisano širi? On je iskvario čoveka do te mere da čovek ne prepoznaje nebesko sunce, umrtvio se i lišen je osećanja. Čovek je izgubio normalno ljudsko rasuđivanje. Zašto ne bismo ponudili čitavo svoje biće da ga uništimo i spalimo da bismo eliminisali sve buduće brige i omogućili Božjem delu da što pre dostigne neviđeni sjaj? Ova banda nitkova ušla je u svet ljudi i od njega napravila metež. Doveli su celo čovečanstvo na ivicu provalije, krišom planirajući da ga u nju gurnu, da se razbije u paramparčad kako bi onda mogli da prožderu mrtva tela. Uzalud se nadaju da će prekinuti Božji plan i ulaze sa Njim u okršaj, polažući sve na jedno bacanje kocke^[5]. To nikako nije lako! Krst je, na kraju krajeva, pripremljen za kralja đavola, koji je kriv za najgnusnije zločine. Bogu nije mesto na krstu. On ga je već bacio u stranu namenivši ga đavolu. Bog je odavno izašao kao pobednik i više ne oseća tugu zbog grehova čovečanstva, već će doneti spasenje celom čovečanstvu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (7)“

1. „Bionerazgradivo“ je ovde zamišljeno kao satira, i znači da su ljudi kruti u svom znanju, kulturi i duhovnom pogledu.

2. „Slobodno luta, van domašaja zakona“ ukazuje na to da đavo juri pomahnitalo i divlja.

3. „Potpuno rasulo“ se odnosi na to kako je đavolovo nasilno ponašanje nepodnošljivo za videti.

4. „Modro i izubijano“ odnosi se na ružno lice kralja đavola.

5. „Polažući sve na jedno bacanje kocke“ znači staviti svoj novac na jednu opkladu u nadi da će mu to na kraju doneti pobedu. Ovo je metafora za đavolje zlokobne i opake zamisli. Izraz se koristi podrugljivo.

a. Četiri knjige i pet klasika su uticajne knjige konfučijanizma u Kini.

Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, filozofija za ovozemaljsko ophođenje dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

Ljudi nisu ništa drugo do Moji neprijatelji. Ljudi su zlikovci koji Mi se suprotstavljaju i bune se protiv Mene. Ljudi nisu ništa drugo do potomstvo zlikovca kog sam Ja prokleo. Ljudi nisu ništa drugo do potomci arhanđela koji Me je izdao. Ljudi nisu ništa drugo do zaveštanje đavola koga sam davno odbacio i koji je od tada Moj nepomirljivi neprijatelj. Jer je nebo, koje natkriva čitavo čovečanstvo, mutno i mračno, bez ikakve naznake da će se razbistriti, a ljudski svet je uronjen u mrkli mrak, tako da niko ko u njemu živi ne može da vidi ni svoju pred licem ispruženu ruku, niti sunce kada podigne glavu. Put pod njihovim nogama, blatnjav i prepun rupa, izuvijan krivuda; čitava zemlja je pretrpana leševima. Mračni ćoškovi su prepuni ostataka mrtvih tela, a u hladnim i senovitim ćoškovima su se nastanili demoni. A svuda u svetu ljudi, demoni nadolaze i kreću se u hordama. Potomci raznoraznih zveri, prekriveni prljavštinom, zarobljeni su u ugovorenoj borbi, što srce prožima stravom. U takvim vremenima, u takvom svetu, u takvom „zemaljskom raju“, gde da ode čovek da potraži radosti života? Gde da ode da potraži životno odredište? Odavno izgažen pod Sotoninim nogama, ljudski rod je od početka bio glavni glumac sa Sotoninim likom – i više od toga, ljudski rod je otelovljenje Sotone i služi kao dokaz koji jasno i glasno svedoči o postojanju Sotone. Kako o Bogu može da svedoči takav ljudski rod, takva gomila degenerika i ološa, takvi potomci te iskvarene ljudske porodice? Odakle da dolazi Moja slava? Gde iko može da počne da priča o Mom svedočanstvu? Jer je neprijatelj, koji je već iskvario ljudski rod, koji stoji naspram Mene, već oteo i uprljao taj ljudski rod – ljudski rod koji sam Ja davno stvorio i koji je bio ispunjen Mojom slavom i Mojim životom. On je oteo Moju slavu, i sve što je učinio bilo je da ljude prožme otrovom, jako začinjenim Sotoninom ružnoćom i sokom sa drveta spoznanja dobra i zla. U početku, Ja sam stvorio ljudski rod; odnosno, stvorio sam pretka svih ljudi, Adama. On je bio obdaren oblikom i likom, ispunjen snagom, ispunjen vitalnošću i, povrh toga, bio je praćen Mojom slavom. Slavan je bio dan kada sam Ja stvorio čoveka. Nakon toga, stvorena je Eva od Adamovog tela, takođe pretkinja ljudskog roda, i tako su ljudi koje sam Ja stvorio bili ispunjeni Mojim dahom i Mojom slavom. Adam je prvobitno rođen iz Moje ruke i predstavljao je Moj lik. Stoga je, prema prvobitnom značenju reči, „Adam“ onaj koga sam Ja stvorio, onaj koji je prožet Mojom vitalnom snagom, prožet Mojom slavom, koji poseduje oblik i lik, duh i dah. On je bio jedino stvoreno biće, koje je posedovalo duh, koje je moglo da predstavlja Mene, da nosi Moj lik i da diše Mojim dahom. U početku, Eva je bila drugo živo biće obdareno dahom čije sam stvaranje Ja ustanovio, te je stoga prvobitno ime „Eva“ označavalo stvoreno biće koje će nastaviti da širi Moju slavu, ispunjeno Mojom vitalnošću i, povrh toga, obdareno Mojom slavom. Eva je stvorena od Adamovog tela, i ona je bila stvorena po Mom liku, te je tako postala drugo ljudsko biće stvoreno po Mom liku. Prvobitno je „Eva“ označavala živo ljudsko biće sa duhom, sazdano od mesa i kostiju, Moje drugo svedočanstvo, kao i Moj drugi lik među ljudima. Oni su bili preci ljudskog roda, čisto i dragoceno blago ljudi, i od prvog momenta su bili živa bića obdarena duhom. Međutim, zlikovac je zgazio i zarobio potomstvo ovih predaka ljudskog roda, gurnuo svet ljudi u potpunu tamu, i naveo potomstvo da više ne veruje u Moje postojanje. Još je gnusnije to što zlikovac, dok kvari ljude i gazi po njima, on surovo otima Moju slavu, Moje svedočanstvo, vitalnost koju sam im darovao, dah i život koje sam udahnuo u njih, svu Moju slavu u ljudskom svetu, i svu krv iz srca koju sam ulio u ljudski rod. Ljudski rod više ne prebiva u svetlosti, ljudi su izgubili sve što sam im darovao i odbacili slavu koju sam im dao. Kako oni mogu da priznaju da sam ja Gospod svih stvorenih bića? Kako da nastave da veruju u Moje postojanje na nebu? Kako da otkriju manifestacije Moje slave na zemlji? Kako da ti unuci i unuke prihvate Boga koga su se njihovi preci bojali kao Gospoda koji ih je stvorio? Ti bedni unuci i unuke su darežljivo „predstavili“ zlikovcu slavu, lik, i svedočanstvo koje sam darovao Adamu i Evi, kao i večni život koji sam darovao čovečanstvu, od čijeg postojanja im zavisi egzistencija; pritom su potpuno nesvesni prisustva zlikovca i daju mu svu Moju slavu. Zar to nije upravo ono što termin „ološ“ znači? Kako takav ljudski rod, takvi zli demoni, takvi hodajući leševi, takve Sotonine figure, takvi Moji neprijatelji mogu posedovati Moju slavu? Ja ću ponovo uzeti u posed Svoju slavu, uzeću ponovo u posed Svoje svedočanstvo koje postoji među ljudima, i sve ono što je nekada pripadalo Meni i što sam davno dao čovečanstvu – Ja ću potpuno osvojiti čovečanstvo. Ipak, trebalo bi da znate da su ljudi koje sam Ja stvorio bili sveti ljudi, koji su stvoreni po Mom liku i prenosili su Moju slavu. Oni nisu pripadali Sotoni, niti su bili predmet njegovog gaženja, već su bili isključivo Moje ispoljavanje, bez i najmanjeg traga Sotoninog otrova. I zato, obaveštavam ljudski rod da Ja želim samo ono što je stvoreno Mojom rukom, one svete ljude koje volim i koji ne pripadaju ni jednom drugom entitetu. Štaviše, Ja ću u njima uživati i smatrati ih Svojom slavom. Međutim, ono što želim nije ljudski rod koji je iskvario Sotona, koje danas pripada Sotoni, jer to više nije ono što sam Ja prvobitno stvorio. Zbog toga što želim da povratim u posed Svoju slavu koja postoji u ljudskom svetu, potpuno ću osvojiti preživele u ljudskom rodu, kao dokaz da će Moja slava poraziti Sotonu. Prihvatam samo Svoje svedočanstvo kao kristalizaciju Sebe samog, kao objekat Svog zadovoljstva. To je Moja namera.

Ljudskom rodu je bilo potrebno na desetine hiljada godina istorije da bi dospeo do trenutka u kome se sad nalazi, a opet, ljudski rod koji sam Ja stvorio na početku odavno je potonuo u izopačenost. Ljudski rod više nije ljudski rod koji Ja želim, te stoga, u Mojim očima, ljudi više ne zaslužuju da se zovu čovečanstvom. Pre bi se moglo reći da su oni ološ čovečanstva koje je Sotona zarobio, raspali hodajući leševi u koje se Sotona uselio i u koje se Sotona zaodeva. Ljudi nemaju vere u Moje postojanje, niti se raduju Mom dolasku. Čovečanstvo tek bezvoljno odgovara na Moje zahteve, privremeno im se pokoravajući, dok pri tom ne dele sa iskrenošću radosti i tuge svojih života sa Mnom. Pošto Me ljudi smatraju nedokučivim, pružaju Mi bezvoljne osmehe, ponašaju se ulizički prema onima koji imaju moć, jer ljudi ovog doba nemaju spoznaju o Mom delovanju, a kamoli o Mojim namerama. Biću iskren prema vama: kada dođe dan, patnje onih koji Me obožavaju će moći lakše da se podnesu nego vaše. Stepen vaše vere u Mene, zapravo, ne prelazi stepen Jovove vere – čak i vera jevrejskih fariseja prevazilazi vaše verovanje – i stoga, na dan poniranja ognja, vaša patnja će biti mnogo gora od one koju su pretrpeli fariseji kad ih je Isus prekorio, gora od one koju je pretrpelo 250 vođa koji su se suprotstavili Mojsiju, i gora od patnje Sodome u vrelom plamenu sopstvenog uništenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znači biti stvarna osoba“

Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“, „Čovek gine za novcem, a ptica za hranom“ i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sȃm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem“, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i često citirane klasične izreke raznih poznatih ličnosti. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su natopili ljudsko srce potiču od Sotone i ni delić ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razlučiti nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje prenose istu poruku. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Osim što različitim naučnim otkrićima i zaključcima obmanjuje čoveka, Sotona nauku koristi i kao sredstvo za bezobzirno uništavanje i eksploataciju životne sredine, koju je čoveku Bog podario. On to čini pod izgovorom da će se, ako se čovek bavi naučnim istraživanjima, njegova životna sredina i kvalitet života stalno poboljšavati, te da se svrha naučnog razvoja sastoji u zadovoljenju sve većih svakodnevnih materijalnih potreba ljudi, kao i njihove potrebe za neprestanim unapređenjem kvaliteta života. To je teorijska osnova Sotoninog razvoja nauke. Šta je, međutim, nauka donela ljudskom rodu? Zar naše životno okruženje – kao i životna sredina čitavog čovečanstva – nisu zagađeni? Nije li zaprljan vazduh koji čovek udiše? Zar voda koju pijemo nije zagađena? Je li hrana koju jedemo još uvek organska i prirodna? Većina žitarica i povrća genetski je modifikovana, hranjena veštačkim đubrivom, a neke su varijante i stvorene uz pomoć nauke. Voće i povrće koje jedemo nije više prirodno. Čak ni prirodna jaja nije više lako pronaći, a ona više nemaju negdašnji ukus, jer ih je Sotonina takozvana nauka već obradila. Ako sagledamo širu sliku, čitava atmosfera je uništena i zagađena; planine, jezera, šume, reke, okeani i sve što je nad zemljom i pod zemljom uništeno je takozvanim naučnim dostignućima. Ukratko, celokupno prirodno okruženje, životna sredina koju je čoveku podario Bog, uništena je i upropašćena takozvanom naukom. Mada ima mnogo onih koji su, u smislu traženog kvaliteta života, dobili ono čemu su se oduvek nadali, udovoljivši tako i svojim željama i svom telu, okruženje u kojem čovek živi je u suštini uništeno i upropašćeno raznim naučnim „dostignućima“. Mi sad više nemamo prava da udahnemo ni dašak čistog vazduha. Zar ovo nije tuga čovečanstva? Može li čovek uopšte više govoriti o sreći kad je prinuđen da živi u ovakvom prostoru? Ovaj prostor i životnu sredinu u kojoj čovek živi, Bog je od samog početka stvorio za čoveka. Voda koju ljudi piju, vazduh koji ljudi udišu, raznovrsna hrana koju ljudi jedu, kao i biljke i sva živa bića, pa čak i planine, jezera i okeani – svaki delić ovog životnog okruženja čoveku je dao Bog; ono je prirodno i odvija se u skladu s prirodnim zakonom koji je Bog zacrtao. Bez nauke, ljudi bi i dalje sledili metode koje im je Bog darovao, mogli bi da uživaju u svemu što je netaknuto i prirodno i bili bi srećni. Sada je, međutim, Sotona sve to uništio i upropastio; čovekov osnovni životni prostor nije više netaknut. Ali niko nije u stanju da prepozna šta je bio uzrok svemu ovome, niti kako je do ovoga došlo, dok sve više ljudi pristupa nauci i shvata je putem ideja koje im je usadio Sotona. Nije li to krajnje gnusno i žalosno? Pošto je sada Sotona zauzeo prostor u kojem ljudi postoje, kao i njihovu životnu sredinu, i iskvario ih do ovakvog stanja, te pošto čovečanstvo nastavlja da se razvija na ovaj način, ima li potrebe da Bog lično uništi ove ljude? Ako ljudi nastave da se razvijaju na ovaj način, u kom smeru će krenuti? (Biće istrebljeni.) Kako će biti istrebljeni? Pored toga što pohlepno tragaju za slavom i dobitkom, ljudi nastavljaju da proučavaju nauku i da se udubljuju u istraživanja, da bi zatim uporno postupali tako da zadovolje sopstvene materijalne potrebe i želje; kakve su onda posledice svega toga po čoveka? Pre svega, ekološka ravnoteža je narušena, a kad se to dogodi, ljudska tela i njihovi unutrašnji organi bivaju ukaljani i oštećeni tim neuravnoteženim okruženjem, a svetom počinju da se šire svakojake zarazne bolesti i pošasti. Nije li tačno da nad ovom sadašnjom situacijom čovek nema kontrolu? Sada, kad ovo razumete, možete li nazreti kako će se sve to završiti po ljudski rod ukoliko on ne bude sledio Boga, već bude uvek sledio Sotonu na ovaj način – koristeći znanje da sebe stalno obogaćuje, koristeći nauku da bez prestanka istražuje budućnost ljudskog života, koristeći ovakve metode da bi nastavio da živi? Ljudski rod će prirodno izumreti: korak po korak, čovečanstvo hrli ka uništenju, ka vlastitom uništenju! Zar to ne znači da ono samo sebe uništava? I zar to nije posledica naučnog napretka? Nauka deluje kao neka vrsta čarobnog napitka koji je Sotona spremio za čoveka, tako da, kad god pokušate da razlučite neke stvari, vi to radite kao kroz maglu; ma koliko da ih pažljivo posmatrate, ne možete jasno da ih vidite i, ma koliko da se trudite, ne možete da ih shvatite. Sotona se, međutim, poziva na nauku da bi ti probudio apetit i, korak po korak, za nos te odvlači u ambis i smrt. Budući da je sve to tako, ljudi će jasno uvideti da je uništenje čoveka zapravo skovano Sotoninom rukom – da je Sotona kolovođa.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VI“

Slične himne:

Oni što narav Božju izazivaju, kažnjeni moraju bit’