Vi morate da spoznate vizije Božjeg dela i dokučite opšti pravac Njegovog dela. To je pozitivan ulazak. Kada jednom precizno ovladaš istinom vizija, tvoj ulazak će biti siguran; bez obzira na to kako se Božje delo menja, ti ćeš ostati postojan u svom srcu, vizije će ti biti jasne i imaćeš cilj za svoj ulazak i za svoju potragu. Tako će se sva iskustva i znanje unutar tebe produbiti i postati temeljniji. Kada jednom dokučiš širu sliku u njenoj celosti, nećeš trpeti gubitke u životu, niti ćeš zalutati. Ako ne spoznaš ove korake dela, trpećeš gubitke na svakom koraku i trebaće ti više od nekoliko dana da preokreneš stvari, a nećeš biti u stanju da kreneš pravim putem čak ni posle nekoliko sedmica. Zar to neće izazvati kašnjenje? Morate savladati još mnogo toga u vezi sa načinom pozitivnog ulaska i primenom. Što se tiče vizija Božjeg dela, moraš dokučiti sledeće tačke: značaj Njegovog dela osvajanja, budući put usavršavanja, ono što se mora postići kroz doživljavanje kušnja i stradanja, značaj suda i grdnje, načela koja stoje iza dela Svetog Duha i načela koja stoje iza usavršavanja i osvajanja. Sve ovo potpada pod istinu vizija. Ostalo su tri etape dela u Dobu zakona, Dobu blagodati i Dobu carstva, kao i buduće svedočenje. Ovo je, takođe, istina vizija, i one su ono što je najosnovnije, kao i ono što je najbitnije. Trenutno postoji toliko toga u šta treba da uđete i primenjujete, a sada je to slojevitije i detaljnije. Ako nemaš znanje o ovim istinama, to dokazuje da tek treba da dostigneš ulazak. Ljudsko poznavanje istine uglavnom je isuviše plitko; ljudi nisu u stanju da određene osnovne istine sprovedu u delo i ne znaju kako da izađu na kraj čak ni sa najobičnijim pitanjima. Razlog zašto ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu jeste taj što je njihova narav buntovna i zato što je njihovo znanje o današnjem delu isuviše površno i jednostrano. Dakle, zadatak usavršavanja ljudi nije lak. Previše si buntovan i zadržavaš preveliki deo svog starog „ja“; nisi u stanju da stojiš na strani istine i nisi u stanju da sprovodiš u delo čak ni najočiglednije od svih istina. Takvi ljudi ne mogu biti spaseni, i to su oni koji nisu osvojeni. Ako tvoj ulazak nema ni pojedinosti ni ciljeva, rast će ti sporo pristizati. Ako u tvom ulasku ne postoji nimalo stvarnosti, onda će tvoja potraga biti uzaludna. Ako nisi svestan suštine istine, ostaćeš nepromenjen. Rast u čovekovom životu i promene u njegovoj naravi postižu se ulaskom u stvarnost i, povrh toga, kroz ulazak u detaljna iskustva. Ako stekneš mnoštvo detaljnih iskustava tokom svog ulaska, i imaš mnogo pravog znanja i ulazak, tvoja narav će se brzo promeniti. Čak i ako ti primena trenutno nije sasvim jasna, barem ti vizije Božjeg dela moraju biti jasne. U suprotnom, nećeš biti u stanju da uđeš; ulazak je moguć tek kada stekneš znanje o istini. Samo ako te Sveti Duh prosveti u tvom iskustvu, zadobićeš dublje razumevanje istine i dublji ulazak. Morate spoznati delo Božje.

U početku, nakon stvaranja čovečanstva, Izraelci su služili kao osnova Božjeg dela. Ceo Izrael bio je osnova Jahveovog dela na zemlji. Jahveovo delo bilo je da neposredno vodi i usmerava čoveka uspostavljajući zakone, tako da bi čovek mogao da živi normalan život i da se klanja Jahveu na normalan način na zemlji. U Doba zakona čovek nije mogao ni da vidi ni da dodirne Boga. Upravo zato što je sav Njegov posao bio da vodi najranije ljude iskvarene od strane Sotone, da ih podučava i usmerava, Njegove reči sadržale su isključivo zakone, uredbe i norme ljudskog ponašanja, te ih nije opskrbio životnim istinama. Izraelci pod Njegovim vođstvom nisu bili duboko iskvareni od strane Sotone. Njegovo delo zakona bilo je samo prva etapa u delu spasenja, sam početak dela spasenja, i praktično nije imalo nikakve veze sa promenama u čovekovoj životnoj dispoziciji. Stoga, na početku dela spasenja nije bilo potrebe da se ovaploti da bi obavio Svoje delo u Izraelu. Zato Mu je bio potreban medijum – sredstvo preko kojeg će se povezati sa čovekom. Tako su se među stvorenim bićima javili oni koji su govorili i radili u Jahveovo ime, te su tako sinovi čovečji i proroci počeli da deluju među ljudima. Sinovi čovečji radili su među ljudima u Jahveovo ime. Biti nazvan „sinovima čovečjim“ od strane Jahvea znači da takvi ljudi uspostavljaju zakone u Jahveovo ime. Oni su takođe bili sveštenici među narodom Izraela, sveštenici nad kojima je Jahve bdeo i koje je štitio, i u kojima je Jahveov Duh delovao; oni su bili vođe u narodu i neposredno su služili Jahveu. Proroci su, s druge strane, bili posvećeni govorenju, u Jahveovo ime, narodima svih zemalja i plemena. Oni su takođe predskazivali Jahveovo delo. Bilo da su sinovi čovečji ili proroci, sve ih je izdigao Sâm Duh Jahveov i u njima je bilo delo Jahveovo. Među narodom, oni su važili za neposredne Jahveove predstavnike; oni su obavljali svoj posao samo zato što ih je Jahve izdigao, a ne zato što su bili ovaploćenja Sâmog Svetog Duha. Dakle, iako su bili slični u govoru i delovanju u ime Boga, ovi sinovi čovečji i proroci u Doba zakona nisu bili telo ovaploćenog Boga. Božje delo u Dobu blagodati i u poslednjoj etapi bilo je upravo suprotno, zato što je delo čovekovog spasenja i suda obavljeno od strane Sâmog ovaploćenog Boga, tako da naprosto nije bilo potrebe iznova izdizati proroke i sinove čovečje da rade u Njegovo ime. U ljudskim očima ne postoje suštinske razlike između suštine i metoda njihovog rada. Upravo iz tog razloga ljudi stalno mešaju delo ovaploćenog Boga sa delom proroka i sinova čovečjih. Pojava ovaploćenog Boga bila je u osnovi ista kao i pojava proroka i sinova čovečjih. A ovaploćeni Bog bio je još normalniji i stvarniji od proroka. Stoga, čovek nije u stanju da ih razlikuje. Čovek se usredsređuje samo na izgled, potpuno nesvestan da, uprkos tome što su slični po delu i govoru, postoji suštinska razlika između njih. Pošto je čovekova sposobnost da razlikuje stvari isuviše loša, on nije u stanju da vidi razliku u jednostavnim pitanjima, a kamoli kada se radi o nečemu tako složenom. Kada su proroci i ljudi koje je Sveti Duh koristio govorili i delali, to je bilo da bi se izvršile čovekove dužnosti, to je bilo da bi se obavila funkcija stvorenog bića, i to je bilo nešto što je čovek trebalo da učini. Međutim, reči i delo ovaploćenog Boga trebalo je da obave Njegovu službu. Iako je Njegovo obličje bilo isto kao u stvorenog bića, Njegovo delo nije bilo da izvršava Svoju funkciju, već Svoju službu. Pojam „dužnost“ koristi se u odnosu na stvorena bića, dok se „služba“ koristi u odnosu na telo ovaploćenog Boga. Postoji suštinska razlika između njih; oni nisu međusobno zamenjivi. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost, dok je Božji posao da upravlja i da obavlja svoju službu. Stoga, iako su mnogi apostoli bili korišćeni od strane Svetog Duha i mnogi proroci su bili ispunjeni Njime, njihov rad i reči postojali su samo da bi izvršili njihovu dužnost stvorenih bića. Njihova proročanstva su možda prevazišla put života o kojem je ovaploćeni Bog govorio, a njihova ljudskost je možda čak prevazišla i onu ovaploćenog Boga, ali oni su i dalje izvršavali svoju dužnost, nisu obavljali službu. Dužnost čoveka odnosi se na funkciju čoveka; to je ono što je čoveku dostižno. Međutim, služba koju obavlja Bog povezana je sa Njegovim upravljanjem, a to je čoveku nedostižno. Bez obzira na to da li ovaploćeni Bog govori, radi ili ispoljava čuda, On kroz Svoje upravljanje obavlja veliko delo, a takav posao čovek ne može da obavi umesto Njega. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost kao stvoreno biće u određenoj etapi Božjeg dela upravljanja. Bez Božjeg upravljanja, to jest, ako bi služba ovaploćenog Boga bila izgubljena, dužnost stvorenog bića bila bi izgubljena. Božje delo u izvršavanju Njegove službe jeste da upravlja čovekom, dok čovekovo izvršavanje njegovih dužnosti jeste ispunjavanje njegovih obaveza da bi zadovoljio zahteve Stvoritelja, a to se ni na koji način ne može smatrati izvršavanjem nečije službe. Nerazdvojivoj suštini Boga – Njegovom Duhu – Božje delo je Njegovo upravljanje, ali za ovaploćenog Boga, koji nosi obličje stvorenog bića, Njegovo delo je izvršavanje Njegove službe. Sve što On čini jeste da izvrši Svoju službu; sve što čovek može da učini jeste da pruži sve od sebe u okviru Božjeg upravljanja i pod Njegovim vođstvom.

Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga se zamajavaju i otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima“; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? Ako čovek sebe naziva Bogom, a pritom nije sposoban da izrazi božansko biće, da obavi delo Sâmog Boga ili da predstavlja Boga, on nesumnjivo nije Bog, jer on nema suštinu Boga, a ono što Bog sam po sebi može postići ne postoji u njemu. Ako čovek izgubi ono što mu je po prirodi dosežno, on se više ne može smatrati čovekom i on više nije dostojan da se smatra stvorenim bićem niti da stane pred Boga i služi Mu. Štaviše, on nije dostojan da primi Božju blagodat niti da bude čuvan, zaštićen i usavršen od strane Boga. Mnogi koji su izgubili poverenje u Boga kasnije izgube i blagodat Božju. Ne samo da oni ne preziru svoja nedela, već i drsko šire ideju da je put Božji pogrešan, a oni buntovniji čak poriču postojanje Boga. Kako takvi ljudi, koji su tako buntovni, mogu imati pravo da uživaju blagodat Božju? Oni koji ne izvršavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću na drugu stranu i govore da Bog nije u pravu. Kako takva vrsta ljudi može biti dostojna da bude usavršena? Zar ovo nije najava izgona i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da se sa njim porede. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da preziru svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što ste bili pozvani da uradite, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Nemam drugog izbora i celim srcem sam vam bio posvećen, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. Dotle doseže vaša dužnost, vaša jedina funkcija. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićem? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako Mi ne možete biti verni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela! Ne samo da ljudi ispunjeni neznanjem i nadmenošću ne daju sve od sebe, niti vrše svoju dužnost, već pružaju ruke da prime blagodat, kao da su zaslužili ono što traže. A ako ne uspeju da dobiju ono što traže, njihova se vera dodatno smanjuje. Kako se takvi ljudi mogu smatrati razumnim? Vi ste lošeg kova i lišeni ste razuma, potpuno nesposobni da izvršite dužnost koju treba da ispunite tokom dela upravljanja. Vaša vrednost se već strmoglavila. To što niste ni pokušali da Mi se odužite što sam vam pokazao takvu blagodat već je čin ekstremne buntovnosti, dovoljan da vas osudi i pokaže vaš kukavičluk, nesposobnost, sirovost i nedostojnost. Šta vam daje za pravo da držite ruke ispružene? To da niste u stanju da budete ni od najmanje pomoći Mome delu, da niste u stanju da budete odani, i da ne možete da svedočite o Meni su vaša nedela i neuspesi, a ipak Me napadate, govorite neistine o Meni, i žalite se da sam nepravedan. Da li je to ono što čini vašu odanost? Da li je to ono što čini vašu ljubav? Koji drugi posao možete da radite osim ovog? Kako ste doprineli svem delu koje je obavljeno? Koliko ste se potrošili? Već sam pokazao veliku toleranciju time što vas nisam krivio, ali vi Mi se ipak besramno pravdate i kriomice se žalite na Mene. Postoji li u vama i najmanji trag ljudskosti? Iako je dužnost čoveka ukaljana čovekovim umom i njegovim predstavama, ti moraš da izvršiš svoju dužnost i pokažeš svoju odanost. Nečistoće u čovekovom radu su pitanje njegovog kova, međutim, ako čovek ne izvršava svoju dužnost, to pokazuje njegovu buntovnost. Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li je on blagosloven ili proklet. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Biti blagosloven je kada je neko usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Biti proklet je kada se nečija narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud, to je kada ne doživi da bude usavršen, već biva kažnjen. Ali bez obzira da li su blagoslovena ili prokleta, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja traga za Bogom, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio blagosloven, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi bio proklet. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku izgnani, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će biti prokleti. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

U Doba blagodati, Isus je takođe izgovorio mnoge reči i obavio mnogo posla. Po čemu se On razlikovao od Isaije? Po čemu se On razlikovao od Danila? Da li je On bio prorok? Zašto se kaže da je On Hristos? Koje su razlike između njih? Svi su oni bili ljudi koji su izgovarali reči, i njihove reči su čoveku bile više ili manje iste. Svi su govorili i obavljali delo. Proroci Starog zaveta izgovarali su proročanstva, a slično njima, umeo je to i Isus. Zašto je to tako? Razlika se ovde zasniva na prirodi dela. Da bi razlučio ovo pitanje, ne smeš da uzmeš u obzir prirodu tela, niti treba da uzmeš u obzir dubinu ili površnost njihovih reči. Prvo uvek moraš da razmotriš njihov rad i dejstvo koje njihov rad postiže u čoveku. Proročanstva koja su u ono vreme izgovarali proroci nisu opskrbljivala ljudski život, a nadahnuća koja su primali ljudi poput Isaije i Danila bila su samo proročanstva, a ne životni put. Da nije bilo direktnog Jahveovog otkrivenja, niko ne bi mogao da obavi to delo, što smrtnicima nije moguće. Isus je takođe izgovorio mnoge reči, ali takve reči bile su životni put u kojem je čovek mogao da nađe put do primene. Drugim rečima, prvo, On je mogao da opskrbi čovekov život, jer Isus jeste život; drugo, On je mogao da preokrene čovekove devijacije; treće, Njegovo delo moglo je da se nadoveže na Jahveovo da bi se doba nastavilo; četvrto, On je mogao da dokuči potrebe unutar čoveka i da shvati šta čoveku nedostaje; peto, mogao je da uvede novo doba i zaključi staro. Zato se On i zove Bog i Hristos; ne samo da se razlikuje od Isaije, nego i od svih drugih proroka. Uzmite Isaiju kao primer za poređenje delovanja proroka. Prvo, on nije mogao da opskrbi život čoveku; drugo, nije mogao da uvede novo doba. Radio je pod Jahveovim vođstvom, a ne da bi uveo novo doba. Treće, reči koje je izgovorio bile su izvan njega. On je primao otkrivenja neposredno od Duha Božjeg, a drugi ih nisu razumeli, čak ni kada bi ih čuli. Samo ovih nekoliko stvari dovoljno je da se dokaže da njegove reči nisu bile ništa više do proročanstva, ništa više do jedan segment dela koje se obavlja umesto Jahvea. Međutim, on nije mogao u potpunosti da predstavlja Jahvea. Bio je Jahveov sluga, instrument u Jahveovom delu. Radio je samo u Doba zakona i u okviru Jahveovog dela; nije radio izvan Doba zakona. S druge strane, Isusovo delo bilo je drugačije. On je prevazišao okvir Jahveovog rada; On je delovao kao ovaploćeni Bog i bio je razapet da bi otkupio celo čovečanstvo. To jest, On je obavljao novo delo izvan dela koje je obavljao Jahve. To je bilo uvođenje novog doba. Osim toga, bio je u stanju da govori o onome što čovek nije mogao da postigne. Njegovo delo bilo je delo pod upravom Boga i obuhvatalo je čitavo čovečanstvo. On nije radio u samo nekoliko ljudi, niti je Njegovo delo trebalo da povede ograničen broj ljudi. Što se tiče pitanja kako se Bog ovaplotio kao čovek, kako je Duh davao otkrivenja u to vreme, i kako se Duh spustio na čoveka da obavi delo – to su stvari koje čovek ne može ni da vidi ni da dotakne. Potpuno je nemoguće da ove istine posluže kao dokaz da je On ovaploćeni Bog. Razlika se, stoga, može praviti samo između reči i dela Božjeg, koji su čoveku opipljivi. Samo je to stvarno. To se dešava zato što su ti pitanja Duha nevidljiva i potpuno su jasna samo Sâmom Bogu, a čak ni ovaploćeno Božje telo ne zna sve; ti možeš da proveriš da li je On Bog samo iz dela koje je obavio. Iz Njegovog dela može se videti da je, prvo, On u stanju da otvori novo doba; drugo, da je u stanju da opskrbi život čoveku i pokaže čoveku put koji treba da sledi. To je dovoljno da se utvrdi da je on Sâm Bog. U najmanju ruku, delo koje On obavlja može u potpunosti da predstavlja Duh Božji, i iz takvog dela se može videti da je Duh Božji u Njemu. Pošto je delo koje je otelotvoreni Bog obavio bilo uglavnom da uvede novo doba, da vodi novo delo i otvori novo carstvo, to je već dovoljno da se utvrdi da je On Sâm Bog. To ga, dakle, razlikuje od Isaije, Danila i drugih velikih proroka. Isaija, Danilo i svi drugi pripadali su staležu veoma obrazovanih i kulturnih ljudi; bili su to izuzetni ljudi pod Jahveovim vođstvom. Telo otelotvorenog Boga takođe je imalo znanje i nije imalo nikakav nedostatak razuma, ali je Njegova ljudskost bila posebno normalna. On je bio običan čovek, i golim okom se nije mogla uočiti nikakva posebna ljudskost u Njemu, niti otkriti bilo šta u Njegovoj ljudskosti što bi se razlikovalo od drugih. Uopšte nije bio natprirodan ili jedinstven i nije posedovao nikakvo posebno obrazovanje, znanje ili teoriju. Život o kojem je On govorio i put kojim je vodio nisu zadobijeni teorijom, znanjem, životnim iskustvom ili porodičnim vaspitanjem. Umesto toga, oni su bili neposredno delo Duha, koji je delo ovaploćenog tela. Upravo zato što čovek ima velike predstave o Bogu i posebno zato što te predstave sadrže previše nejasnih i natprirodnih elemenata, u očima čoveka normalan Bog sa ljudskim slabostima, koji ne može da čini znakove i čudesna dela, sigurno nije Bog. Zar te čovekove predstave nisu pogrešne? Da ovaploćeno telo Boga nije bilo telo normalnog čoveka, kako bi se onda moglo reći za Njega da je postao telo? Biti od tela znači biti običan, normalan čovek; da je On bio transcendentno biće, onda On ne bi bio od tela. Da bi dokazao da je od tela, ovaploćeni Bog je trebalo da ima normalno telo. To je bilo samo da bi se upotpunio značaj ovaploćenja. Međutim, to nije bio slučaj kod proroka i sinova čovečjih. Oni su bili daroviti ljudi koje je Sveti Duh koristio; u očima čoveka, njihova ljudskost bila je posebno velika, i oni su izvršili mnogo toga što je nadmašilo normalnu ljudskost. Zbog toga ih je čovek smatrao Bogom. Sada svi morate to jasno da razumete, jer je to pitanje koje je više od svega drugog izazivalo zabunu kod svih ljudi u prošlim vremenima. Pored toga, ovaploćenje je najtajanstvenije od svih stvari, a čoveku je najteže da prihvati ovaploćenog Boga. Ono što Ja kažem doprinosi ispunjavanju vaše funkcije i vašem razumevanju tajne ovaploćenja. Sve je to povezano sa Božjim upravljanjem, sa vizijama. Vaše razumevanje ovoga biće korisnije za sticanje znanja o vizijama, odnosno o Božjem delu upravljanja. Na ovaj način ćete takođe zadobiti mnogo razumevanja o dužnosti koju različite vrste ljudi treba da obavljaju. Iako vam ove reči ne pokazuju neposredno put, one su i dalje od velike pomoći za vaš ulazak, jer vašim životima trenutno mnogo nedostaju vizije, i to će postati značajna prepreka koja sprečava vaš ulazak. Ako niste uspeli da razumete ova pitanja, onda neće biti motivacije koja pokreće vaš ulazak. A kako takva potraga može da vam omogući da najbolje izvršite svoju dužnost?