529. U prostranstvima kosmosa i nebeskog svoda, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, prate ciklični zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko ovim svetom zapoveda? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila majka priroda? Da li ljudski rod zaista upravlja svojom sudbinom?… Ovo su pitanja koja ljudski rod hiljadama godina neprestano postavlja. Nažalost, što je više čovek opsednut ovim pitanjima, više razvija žeđ za naukom. Nauka nudi kratkotrajno zadovoljstvo i privremeno telesno uživanje, ali je daleko od toga da bude dovoljna da čoveka oslobodi usamljenosti, samoće i jedva prikrivenog straha i bespomoćnosti duboko u njegovoj duši. Čovek koristi naučna saznanja koja može golim okom da vidi i mozgom da razume samo da bi otupeo svoje srce. Ipak, takva naučna saznanja nisu dovoljna da spreče ljudski rod da istražuje misterije. Ljudski rod jednostavno ne zna ko je Suveren vaseljene i svih stvari, a još manje poznaje početak i budućnost ljudskog roda. Silom prilika, ljudski rod samo živi usred ovog zakona. Niko ga ne može izbeći i niko ga ne može promeniti jer, među svim stvarima i na nebesima, od večnosti do večnosti, postoji samo Jedan koji ima suverenost nad svime. On je Onaj koga čovek nikada nije video, Onaj koga ljudski rod nikada nije spoznao, u čije postojanje ljudski rod nikada nije verovao – ali je On i Taj koji je udahnuo dah života u čovekove pretke i ljudskom rodu dao život. On je Taj koji ljudski rod snabdeva i hrani, dopuštajući mu da postoji; i On je Taj koji je usmeravao ljudski rod do današnjih dana. Štaviše, On i samo On je Jedini od koga zavisi opstanak ljudskog roda. On ima suverenost nad svim stvorenjima i vlada svim živim bićima u vaseljeni. On je zadužen za četiri godišnja doba i On je Taj koji priziva vetar, mraz, sneg i kišu. On ljudskom rodu donosi sunce i spušta noć. On je bio Taj koji je stvorio nebo i zemlju, dajući čoveku planine, jezera i reke i sve živo u njima. Njegova dela su sveprisutna, Njegova moć je sveprisutna, Njegova mudrost je sveprisutna i Njegov autoritet je sveprisutan. Svaki od ovih zakona i pravila oličenje je Njegovih dela, i svaki otkriva Njegovu mudrost i autoritet. Ko sebe može izuzeti iz Njegove suverenosti? I ko se može osloboditi Njegovih nauma? Sva stvorenja postoje pod Njegovim pogledom i, štaviše, sva stvorenja žive pod Njegovim suverenitetom. Njegova dela i Njegova moć ne ostavljaju ljudskom rodu drugog izbora osim da prizna činjenicu da On zaista postoji i da ima suverenost nad svim stvorenjima. Ništa osim Njega ne može zapovedati vaseljenom, a još manje beskrajno snabdevati ovaj ljudski rod. Bez obzira na to da li si u stanju da prepoznaš Božja dela, i bez obzira na to da li veruješ u postojanje Boga, nema sumnje da je tvoju sudbinu odredio Bog i nema sumnje da će Bog uvek imati suverenost nad svim stvorenjima. Njegovo postojanje i autoritet ne zavise od toga da li ih čovek prepoznaje i shvata. Samo On zna čovekovu prošlost, sadašnjost i budućnost, i samo On može odrediti sudbinu ljudskog roda. Bez obzira na to da li si u stanju da prihvatiš ovu činjenicu, neće proći mnogo vremena pre nego što ljudski rod o svemu ovome posvedoči svojim očima, a to je činjenica koju će Bog uskoro uposliti. Ljudski rod živi i umire pred Božjim očima. Čovek živi zarad Božjeg upravljanja, a kada poslednji put zatvori oči, i one će se zatvoriti zarad tog upravljanja. Čovek iznova dolazi i odlazi, ide napred-nazad. Bez izuzetka, sve je to deo Božje suverenosti i Njegovog plana. Božje upravljanje nikada nije prestalo; ono se neprestano odvija. On će ljudski rod osvestiti o Svom postojanju, učiniti da poveruje u Njegovu suverenost, da vidi Njegova dela i da se vrati u Njegovo carstvo. To je Njegov plan i delo kojim upravlja hiljadama godina.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja“

530. Od kada je Bog započeo stvaranje svih stvari, Njegova sila je počela da se izražava i otkriva, jer je Bog koristio reči da stvori sve stvari. Bez obzira na način na koji ih je stvorio, bez obzira na razlog zbog koga ih je stvorio, sve su stvari nastale, čvrsto stajale i živele zahvaljujući rečima Božjim; u tome je jedinstveni autoritet Stvoritelja. U vreme pre pojave ljudskog roda u svetu, Stvoritelj je upotrebio Svoju silu i autoritet da sve stvari stvori zarad ljudskog roda i upotrebio je Svoje jedinstvene metode da za ljudski rod pripremi prikladno životno okruženje. Sve što je učinio predstavljalo je pripremu za ljudski rod, koji će uskoro primiti Njegov dah. Drugim rečima, u vreme pre nego što je stvoren ljudski rod, autoritet Božji se prikazao u svim stvorenjima drugačijim od ljudskog roda, u stvarima velikim poput neba, svetlosnih tela, mora i kopna, i onim tako malim kao što su životinje i ptice, svakojaki insekti i mikroorganizmi, uključujući razne, golim okom nevidljive bakterije. Svima je podaren život rečima Stvoritelja, svi su se razmnožavali zahvaljujući rečima Stvoritelja i svi su živeli pod suverenošću Stvoritelja zahvaljujući Njegovim rečima. Iako nisu primili dah Stvoritelja, ipak su, kroz svoje različite oblike i strukture, pokazivali snagu života koji im je Stvoritelj podario; iako nisu dobili sposobnost govora koju je Stvoritelj podario ljudskom rodu, svi su dobili način da izraze život koji im je podario Stvoritelj, a koji se razlikovao od ljudskog jezika. Autoritet Stvoritelja ne samo da daje životnu snagu naizgled nepomičnim materijalnim objektima, kako oni nikada ne bi nestali, već On svim živim bićima daje i instinkt da se razmnožavaju i umnožavaju, kako nikada ne bi nestali i kako bi, kroz generacije, prenosili zakone i načela opstanka koje im je podario Stvoritelj. Način na koji Stvoritelj izvršava Svoj autoritet ne pridržava se strogo ni makro ni mikro perspektive, i nije ograničen ni na jedan oblik; On je u stanju da zapoveda operacijama vaseljene, da ima suverenost nad životom i smrću svih stvorenja i, povrh toga, u stanju je da upravlja svim stvarima kako bi Mu služile; On može da upravlja celokupnim funkcionisanjem planina, reka i jezera, i da vlada svim stvarima u njima i, iznad svega, u stanju je da obezbedi ono što je potrebno svim stvarima. Ovo je ispoljavanje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja među svim stvorenjima pored ljudskog roda. Ovo ispoljavanje nije vezano za samo jedan životni vek; ono nikada neće prestati, neće počinuti i ne može ga izmeniti ni oštetiti nijedna osoba ni stvar, niti mu išta može dodati ili od njega oduzeti ijedna osoba ili stvar – jer niko ne može da zameni identitet Stvoritelja te, prema tome, autoritet Stvoritelja ne može zameniti nijedno stvoreno biće; nedostižan je i svakom nestvorenom biću. Uzmimo za primer Božje glasnike i anđele. Oni ne poseduju silu Božju, još manje autoritet Stvoritelja, a razlog zbog koga nemaju silu i autoritet Božji u tome je što ne poseduju suštinu Stvoritelja. Nestvorena bića, kao što su Božji glasnici i anđeli, iako u ime Boga mogu izvršavati određene stvari, ne mogu da predstavljaju Boga. Iako poseduju izvesnu silu kakvu čovek ne poseduje, ona ne poseduju autoritet Božji, ne poseduju autoritet Božji da stvore sve stvari, da zapovedaju svim stvarima i da nad svim stvarima imaju suverenost. Prema tome, jedinstvenost Boga ne može zameniti nijedno nestvoreno biće i, isto tako, autoritet i silu Božju ne može zameniti nijedno nestvoreno biće. Da li si u Bibliji pročitao o nekom Božjem glasniku koji je stvorio sve stvari? Zašto Bog nije poslao nekog od Svojih glasnika ili anđela da stvore sve stvari? Zato što oni nisu posedovali autoritet Božji, pa tako nisu posedovali ni sposobnost da izvršavaju autoritet Božji. Baš kao i sva stvorena bića, svi oni su pod suverenošću Stvoritelja i pod autoritetom Stvoritelja, pa je na isti način Stvoritelj i njihov Bog i njihov Suveren. Među svima njima – bilo da su plemeniti ili nižeg roda, sa velikom ili malom moći – nema nijednog koji može da nadmaši autoritet Stvoritelja, pa tako među njima nema nijednog koji može da zameni identitet Stvoritelja. Nikada ih neće nazivati Bogom i nikada neće moći da postanu Stvoritelj. Ovo su nepromenljive istine i činjenice!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

531. Bog je posmatrao kako sve Njegove tvorevine putem Njegovih reči nastaju i čvrsto stoje, i kako postepeno počinju da se menjaju. Da li je u tom trenutku Bog bio zadovoljan raznim stvarima koje je Svojim rečima stvorio i različitim delima koja je postigao? Odgovor glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Šta ovde zapažate? Šta predstavljaju reči „Vide Bog da je to dobro“? Šta one simbolizuju? One znače da je Bog imao silu i mudrost da ostvari ono što je planirao i propisao, da ostvari ciljeve koje je nameravao da ostvari. Kada je Bog dovršio svaki zadatak, da li je zažalio? Odgovor i dalje glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Drugim rečima, ne samo da On nije zažalio, već je umesto žaljenja osetio zadovoljstvo. Šta znači to da nije osećao žaljenje? To znači da je Božji plan savršen, da su Njegova sila i mudrost savršeni, te da se samo Njegovim autoritetom može postići takvo savršenstvo. Kada čovek obavlja neki zadatak, može li on, poput Boga, da vidi da je to dobro? Može li se svime što čovek čini postići savršenstvo? Može li čovek da dovrši nešto za vek vekova? Baš kao što se kaže: „ništa nije savršeno, već samo bolje“, ništa što čovek uradi ne može dostići savršenstvo. Kad je Bog video da je sve ono što je uradio i postigao bilo dobro, a sve što je Bog učinio bilo je uspostavljeno Njegovim rečima, odnosno, kad „Vide Bog da je to dobro“, sve što je On bio stvorio poprimilo je trajni oblik, raspoređeno je prema vrsti i dobilo je utvrđen položaj, svrhu i funkciju, za vek vekova. Štaviše, njihovu ulogu među svim stvorenjima i put koji moraju da pređu tokom Božjeg upravljanja svim stvorenjima, Bog je već bio odredio i oni su bili nepromenljivi. Bio je to nebeski zakon koji je Stvoritelj dao svim stvorenjima.

„Vide Bog da je to dobro“ – ove jednostavne, nedovoljno cenjene i često zanemarene reči jesu reči nebeskog zakona i nebeske uredbe koje je Bog dao svim stvorenjima. One su još jedno oličenje autoriteta Stvoritelja, praktičnije i dublje. Kroz svoje reči, Stvoritelj je mogao ne samo da zadobije sve što je nameravao da zadobije i da postigne sve što je nameravao da postigne, već je Svojim rukama mogao da kontroliše sve što je stvorio i da vlada svim stvorenjima koja je stvorio pod Svojim autoritetom i, povrh toga, sve je bilo sistematično i pravilno. Sva su se stvorenja, takođe, prema Njegovoj reči razmnožavala, postojala i propadala i, štaviše, putem Njegovog autoriteta postojala su usred zakona koji je On doneo, i nijedno od njih nije bilo izuzeto! Ovaj zakon je počeo da važi onog trenutka kad „Vide Bog da je to dobro“, i postojaće, trajaće i delovaće zarad Božjeg plana upravljanja sve do dana kada ga Stvoritelj bude opozvao! Jedinstveni autoritet Stvoritelja nije se ispoljavao samo u Njegovoj sposobnosti da stvori sve stvari i zapovedi svim stvarima da nastanu, već i u Njegovoj sposobnosti da upravlja i ima suverenost nad svim stvorenjima, da daruje energičnost i vitalnost svim stvorenjima i, povrh svega, ispoljavao se u Njegovoj sposobnosti da zauvek navede sva stvorenja koja bi u Svom planu stvorio da se, u svetu koji je On stvorio, pojave i postoje u savršenom obliku, savršenoj životnoj strukturi i sa savršenom ulogom. To se takođe ispoljavalo i time što misli Stvoritelja nisu bile podložne nikakvim ograničenjima, niti su bile ograničene vremenom, prostorom i geografijom. Jedinstveni identitet Stvoritelja, kao i Njegov autoritet, ostaće neizmenjeni za vek vekova. Njegov autoritet će zauvek predstavljati i simbolizovati Njegov jedinstveni identitet, i Njegov autoritet će zauvek stajati rame uz rame sa Njegovim identitetom!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

532. Bog je stvorio sve stvari, te samim tim čini da sve što je stvorio dođe pod Njegovu vlast i potčini se njegovoj vlasti; On će zapovedati svime, tako da je sve u Njegovim rukama. Celokupna Božja tvorevina, uključujući životinje, biljke, ljudski rod, planine i reke, kao i jezera, sve mora doći pod Njegovu vlast. Sve stvari na nebu i na zemlji moraju doći pod Njegovu vlast. Oni ne mogu imati nikakvog izbora i moraju se pokoriti Njegovoj orkestraciji. Tako je Bog odredio, i to je vlast Božja. Bog zapoveda svemu, uređuje i rangira sve stvari, grupiše ih po vrstama i dodeljuje im poseban položaj, po Božjim namerama. Ma koliko veliko bilo, ništa ne može nadmašiti Boga, sve stvari služe od Boga stvorenom ljudskom rodu, ništa se ne usuđuje da bude neposlušno Bogu, niti da od Njega nešto zahteva.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

533. Pre postanka čovečanstva, već je postojao svemir – to jest, sve planete i sve zvezde na nebesima. Na makro nivou, ova nebeska tela, pod Božjom kontrolom, redovno kruže otkad postoje, ma koliko godina da to traje. Koja se planeta kuda kreće i u koje vreme; koja planeta obavlja koji zadatak i kada; koja planeta kruži po kojoj orbiti i kada neka planeta nestaje ili biva zamenjena – sve se to odvija bez i najmanje greške. Položaji planeta i rastojanja među svima njima slede stroge obrasce, a svi ti obrasci mogu se opisati preciznim podacima; putanje kojima se kreću, njihova brzina i oblik njihovih orbita, vremena kada zauzimaju različite položaje – sve se to može precizno kvantifikovati i opisati posebnim zakonima. Planete su eonima sledile ove zakone, bez i najmanjeg odstupanja. Nijedna sila ne može da promeni, niti da poremeti njihove orbite, ni obrasce koje one slede. Pošto su posebni zakoni koji upravljaju njihovim kretanjem, kao i precizni podaci koji ih opisuju, predodređeni Stvoriteljevim autoritetom, planete se tim zakonima svojevoljno pokoravaju, pod suverenitetom i kontrolom Stvoritelja. Čoveku nije teško da, na makro nivou, otkrije neke obrasce, neke podatke i neke čudne i neobjašnjive zakone ili pojave. Mada čovečanstvo ne priznaje da Bog postoji, niti prihvata činjenicu da je Stvoritelj sve stvorio i da nad svime vlada, te, povrh toga, ne priznaje postojanje Stvoriteljevog autoriteta, naučnici, astronomi i fizičari ipak sve bolje shvataju da postojanjem svih stvari u vaseljeni, kao i načelima i obrascima koji diktiraju njihovo kretanje, upravlja i vlada ogromna i nevidljiva tamna energija. Ova činjenica čoveka primorava da se suoči i da prizna da, usred ovih obrazaca kretanja, postoji Onaj Moćni, koji sve to orkestrira. Njegova je snaga izvanredna i, mada niko ne može da Mu vidi pravo lice, On u svakom trenutku svime upravlja i vlada. Nijedan čovek i nijedna sila ne mogu da dosegnu izvan Njegovog suvereniteta. Suočen sa ovom činjenicom, čovek mora priznati da ljudi ne mogu da kontrolišu zakone koji upravljaju postojanjem svih stvari, da te zakone niko ne može da promeni; on, takođe, mora da prizna da ljudska bića ne mogu u potpunosti da razumeju ove zakone, te da se oni ne javljaju prirodno, već da ih diktira Suveren. Sve su ovo izrazi Božjeg autoriteta koje čovečanstvo može da uoči na makro nivou.

Na mikro nivou, sve planine, reke, jezera, mora i kopnene mase, koje čovek može da vidi na Zemlji, sva godišnja doba koja doživljava, sve stvari koje naseljavaju Zemlju, uključujući biljke, životinje, mikroorganizme i ljude – sve se to potčinjava Božjem suverenitetu i kontroli. Pod Božjim suverenitetom i kontrolom, sve stvari nastaju ili nestaju u skladu s Njegovim zamislima; uspostavljaju se zakoni koji upravljaju njihovim postojanjem, te tako one rastu i množe se u skladu s njima. Nijedno ljudsko biće, niti stvar, nisu iznad ovih zakona. Zašto je tako? Jedini odgovor je: zbog Božjeg autoriteta. Ili, drukčije rečeno, zbog Božjih misli i Božjih reči, zbog ličnog delovanja Samog Boga. To znači da Božji autoritet i Božji um donose ove zakone, koji se smenjuju i preoblikuju u skladu s Njegovim mislima, a sve te smene i promene dešavaju se i iščezavaju zarad Njegovog plana.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

534. Jednom kada se reči Božje izgovore, autoritet Božji preuzima komandu nad ovim delom, a činjenica koju su obećala usta Božja postepeno počinje da se ostvaruje. Shodno tome, nastaju promene među svim stvarima, kao što sa dolaskom proleća, trava ozeleni, cveće cveta, iz drveća niču pupoljci, ptice zacvrkuću, guske se vraćaju, a polja su prepuna ljudi… Sa dolaskom proleća, sve stvari ponovo oživljavaju i to je čudesno delo Stvoritelja. Kada Bog ispuni Svoja obećanja, sve stvari na nebu i na zemlji se obnavljaju i menjaju u skladu sa mislima Božjim – ništa nije izuzeto iz toga. Kada se preuzeta obaveza ili obećanje izgovore Božjim ustima, sve stvari služe njihovom ispunjenju i koriste se radi tog ispunjenja; sva stvorenja su deo orkestracija i rasporeda pod vrhovnom vlašću Stvoritelja, obavljaju dodeljene uloge i služe svojoj dodeljenoj funkciji. To je ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta. Šta vidiš u tome? Kako spoznaješ autoritet Božji? Postoji li neki opseg Božjeg autoriteta? Postoji li vremensko ograničenje? Može li se reći da je Božji autoritet određene visine ili dužine? Može li se reći da je on određene veličine ili snage? Može li se izmeriti dimenzijama čoveka? Autoritet Božji se ne uključuje i ne isključuje, ne dolazi i odlazi, niti ima ikoga ko može da izmeri koliko je tačno velik Njegov autoritet. Koliko god da je vremena prošlo, kada Bog blagoslovi neku osobu, taj blagoslov će se nastaviti, a njegov nastavak će biti svedočanstvo o neprocenjivom autoritetu Božjem i omogućiće ljudskom rodu da posmatra ponovno pojavljivanje neugasive životne sile Stvoritelja, svaki put iznova. Svako pokazivanje Njegovog autoriteta savršen je prikaz reči iz Njegovih usta, koje se prikazuju svim stvarima i ljudskom rodu. Osim toga, bez premca je sve što je postignuto Njegovim autoritetom, izvrsno je i potpuno besprekorno. Može se reći da su sve Njegove misli, Njegove reči, Njegov autoritet i celokupno delo koje On ostvaruje predivna slika kojoj nema premca, a kad je reč o stvorenjima, jezik ljudskog roda nije u stanju da izrazi njegov značaj i vrednost. Kada Bog dȃ obećanje nekoj osobi, Bog sve o toj osobi poznaje kao vlastiti džep, bilo da je reč o tome gde ta osoba živi ili šta radi, o njenom poreklu pre ili nakon što je dobila obećanje ili o značajnim preokretima u njenom životnom okruženju. Koliko god da je vremena prošlo nakon što su izgovorene Božje reči, za Njega je to kao da su upravo izgovorene. Ovo znači da Bog ima silu i takav autoritet da može da prati svako obećanje koje je dao ljudskom rodu, da ga kontroliše i ispuni, a bez obzira na to u čemu se sastoji samo obećanje, bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno da se ono sasvim ispuni i, povrh toga, bez obzira na to koliko je širok domašaj njegovog ispunjenja – na primer, vreme, geografija, rasa i tome slično – ovo će se obećanje ostvariti i ispuniti, a njegovo ostvarenje i ispunjenje Njemu čak neće predstavljati ni najmanji napor. Šta to dokazuje? To dokazuje da je širina Božjeg autoriteta i sile dovoljna da kontroliše celu vaseljenu i ceo ljudski rod.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

535. U današnjem razvoju ljudskog roda, može se reći da nauka ljudskog roda cveta, a dostignuća čovekovog naučnog istraživanja mogu se opisati kao impresivna. Mora se reći da se čovekove sposobnosti sve više razvijaju, ali da postoji jedan naučni iskorak koji ljudski rod nije uspeo da napravi: ljudski rod je napravio avione, nosače aviona i atomsku bombu, ljudski rod je dospeo u svemir, hodao po Mesecu, izmislio internet i počeo da živi visokotehnološkim načinom života, a ipak ljudski rod nije u stanju da stvori živo biće koje diše. Instinkti svakog živog bića i zakoni prema kojima ona žive, ciklus života i smrti svake vrste živih bića – sve to prevazilazi moć ljudske nauke i ona to ne može kontrolisati. U ovom trenutku se mora reći da, bez obzira na visoke domete čovekove nauke, ona se ne može uporediti ni sa jednom od misli Stvoritelja, i nije u stanju da razazna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine, ni moć Njegovog autoriteta. Toliko je okeana na Zemlji, a ipak nikada nisu prekoračili svoje granice i po svojoj volji prešli na kopno, a to je stoga što je Bog postavio granice za svaki od njih; ostali su tamo gde im je On zapovedio da budu, pa bez Božje dozvole ne mogu slobodno da se pomeraju. Bez Božje dozvole, oni ne smeju da narušavaju jedni druge, već mogu da se pomere samo kada Bog tako kaže, a kuda će otići i ostati određeno je autoritetom Božjim.

Jasnije rečeno, „autoritet Božji“ označava da sve zavisi od Boga. Bog ima pravo da odluči kako će nešto učiniti i to se obavlja onako kako On želi. Zakon svih stvari zavisi od Boga, a ne od čoveka; niti ga čovek može izmeniti. Ne može se izmestiti čovekovom voljom, već se umesto toga menja mislima Božjim, mudrošću Božjom i predodređenjima Božjim; to je činjenica koju nijedan čovek ne može poreći. Nebo i zemlja i sva stvorenja, vaseljena, zvezdano nebo, četiri godišnja doba, ono što je vidljivo i nevidljivo čoveku – sve to postoji, funkcioniše i menja se bez i najmanje greške, pod autoritetom Božjim, prema predodređenjima Božjim, prema zapovestima Božjim i prema zakonima početka postanja. Nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene svoje zakone, niti da promene suštinski tok na osnovu kojeg funkcionišu; nastali su zahvaljujući autoritetu Božjem, i propadaju zbog autoriteta Božjeg. Ovo je sȃm autoritet Božji.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

536. Sȃm autoritet se može objasniti kao sila Božja. Pre svega, sa sigurnošću se može reći da su i autoritet i sila pozitivni. Oni nemaju veze ni sa čim negativnim i nisu povezani ni sa jednim stvorenim niti nestvorenim bićem. Sila Božja je u stanju da stvori stvari bilo kog oblika koje imaju život i životnu snagu, a to je određeno životom Božjim. Bog je život, pa je On izvor svih živih bića. Nadalje, autoritet Božji može učiniti da sva živa bića budu pokorna svakoj reči Božjoj, odnosno, da nastanu prema rečima iz Božjih usta, i da žive i razmnožavaju se prema Božjoj zapovesti, prema kojoj Bog vlada i upravlja svim živim bićima, i nikada neće biti odstupanja, za vek vekova. Nijedna osoba niti predmet ne poseduju ove stvari; samo Stvoritelj poseduje i nosi takvu silu, pa se ona naziva autoritetom. Ovo je jedinstvenost Stvoritelja. Budući da je tako, bez obzira na to da li je u pitanju sama reč „autoritet“ ili suština ovog autoriteta, svako od njih se može povezati jedino sa Stvoriteljem, jer je autoritet simbol jedinstvenog identiteta i suštine Stvoritelja, i predstavlja identitet i status Stvoritelja; osim Stvoritelja, nijedna osoba niti predmet ne mogu se povezati sa rečju „autoritet“. Ovo je tumačenje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

537. „Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“ Ovo su prvobitne reči koje je Stvoritelj izgovorio ljudskom rodu. Čim je On izgovorio ove reči, pred očima ljudi se pojavila duga i tamo je ostala sve do današnjeg dana. Svi su videli takvu dugu, a kada je vidiš, da li znaš kako se pojavljuje? Nauka nije u stanju da to dokaže niti da pronađe mesto njenog izvora, kao ni da utvrdi gde se ona nalazi. To je stoga što je ta duga znak saveza sklopljenog između Stvoritelja i čoveka; ne zahteva nikakvu naučnu osnovu, nije je stvorio čovek niti je čovek u stanju da je promeni. Ona je nastavak autoriteta Stvoritelja nakon što je izgovorio Svoje reči. Stvoritelj je upotrebio Svoj sopstveni naročit metod da bi se pridržavao Svog saveza sa čovekom i Svog obećanja, tako da je Njegovo korišćenje duge, kao znaka saveza koji je sklopio, nebeska uredba i zakon koji će zauvek ostati nepromenjeni, bilo da je reč o Stvoritelju ili o stvorenom ljudskom rodu. Ovaj nepromenljivi zakon je, mora se reći, još jedno istinsko ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta nakon što je stvorio sve stvari, i mora se reći da su autoritet i sila Stvoritelja neograničeni; Njegovo korišćenje duge kao znaka jeste nastavak i proširenje Stvoriteljevog autoriteta. Ovo je bio još jedan čin koji je Bog obavio korišćenjem Svojih reči i predstavljao je znak saveza koji je Bog korišćenjem reči sklopio sa čovekom. Saopštio je čoveku ono što je rešio da ostvari, kao i način na koji će se to ispuniti i ostvariti. Na ovaj način se ta stvar ispunila prema rečima iz Božjih usta. Jedino Bog poseduje takvu silu, a danas, nekoliko hiljada godina nakon što je izgovorio te reči, čovek još uvek može da gleda u dugu izrečenu iz usta Božjih. Zbog tih reči koje je Bog izgovorio, ova stvar je ostala neizmenjena i nepromenjena sve do danas. Niko ne može da ukloni ovu dugu, niko ne može da promeni njene zakone, a ona postoji isključivo zbog reči Božjih. Upravo je to autoritet Božji. „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.“ Takve reči se ovde jasno ispoljavaju i to je jasan znak i karakteristika autoriteta i sile Božje. Takav znak ili karakteristiku ne poseduje nijedno stvoreno biće, niti se oni vide u njima, a ne vide se ni u jednom od nestvorenih bića. Pripadaju jedino jedinstvenom Bogu i prave razliku između identiteta i suštine koje poseduje samo Bog i onih koje poseduju stvorena bića. Istovremeno, to su znak i karakteristika koje, izuzev Samog Boga, nikada ne može nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće.

Božje sklapanje saveza sa čovekom bilo je čin od velike važnosti, koji je On nameravao da iskoristi da čoveku saopšti činjenicu i da čoveku iskaže Svoju nameru. U tu svrhu, On je upotrebio jedinstven metod, koristeći poseban znak za sklapanje saveza sa čovekom, znak koji je bio obećanje saveza koji je On sklopio sa čovekom. Prema tome, da li je sklapanje ovog saveza bilo veliki događaj? Koliko je tačno bio velik? Upravo to je ono što je tako posebno u vezi sa tim savezom: to nije savez sklopljen između dva čoveka, između dve grupe, ili između dve zemlje, već savez sklopljen između Stvoritelja i celog ljudskog roda, te će ostati na snazi sve do dana kada Stvoritelj ne ukine sve stvoreno. Izvršilac ovog saveza jeste Stvoritelj, a On ga i održava. Ukratko, celina saveza u obliku duge, sklopljenog sa ljudskim rodom, ispunjena je i ostvarena u skladu sa dijalogom između Stvoritelja i ljudskog roda, i takva je ostala sve do današnjeg dana. Šta stvorena bića mogu još da učine osim da se pokoravaju autoritetu Stvoritelja, budu Mu poslušni, veruju u Njega, poštuju Ga, svedoče Mu i veličaju Ga? Jer niko osim jedinstvenog Boga ne poseduje silu da sklopi takav savez. Pojavljivanje duge, svaki put iznova, najava je ljudskom rodu i skreće mu pažnju na savez između Stvoritelja i ljudskog roda. U neprekidnim pojavljivanjima saveza između Stvoritelja i ljudskog roda, ljudskom rodu se ne pokazuje duga niti sȃm savez, već nepromenljivi autoritet Stvoritelja. Uporno pojavljivanje duge pokazuje ogromna i čudesna dela Stvoritelja na skrivenim mestima, a istovremeno je vitalni odraz Stvoriteljevog autoriteta koji nikada neće nestati i nikada se neće promeniti. Nije li ovo prikaz još jednog aspekta Stvoriteljevog jedinstvenog autoriteta?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

538. Nakon što pročitate: „Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“ u 1. Mojsijevoj 18:18, možete li da osetite autoritet Božji? Možete li da osetite izvanrednost Stvoritelja? Možete li da osetite vrhovnu vlast Stvoritelja? Reči Božje su izvesne. Bog takve reči ne izgovara zbog Svoje uverenosti u uspeh, niti kako bi tu uverenost pokazao; one su, umesto toga, dokaz autoriteta Božjih izjava i zapovest kojom se ispunjavaju reči Božje. Ovde bi trebalo da obratite pažnju na dva izraza. Kada Bog kaže: „Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“, postoji li ikakav element dvosmislenosti u ovim rečima? Postoji li ikakav element zabrinutosti? Postoji li ikakav element straha? Zbog reči kao što su „će nastati“ i „će biti“ u Božjim izjavama, ovi elementi, koji su karakteristični za čoveka i u njemu se često ispoljavaju, nikada nisu imali nikakve veze sa Stvoriteljem. Niko se ne bi usudio da upotrebi takve reči kada bi drugima želeo dobro, niko se ne bi usudio da blagoslovi drugog sa takvom izvesnošću da mu dȃ veliki i moćan narod, niti bi obećao da će preko njega biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Što su reči Božje izvesnije, to više one nešto dokazuju – a šta je to nešto? One dokazuju da Bog ima takav autoritet, da Njegov autoritet može da postigne ove stvari i da je njihovo ostvarenje neizbežno. Bog je bio siguran u Svom srcu, bez i najmanjeg oklevanja, u sve ono čime je blagoslovio Avrȃma. Štaviše, sve to bi se ostvarilo u skladu sa Njegovim rečima, i nijedna sila ne bi bila u stanju da izmeni, spreči, naruši ili poremeti njihovo ispunjenje. Ma šta drugo da se dogodilo, ništa ne bi moglo da poništi ispunjenje i ostvarenje Božjih reči niti da na to utiče. Ovo je sušta moć reči izgovorenih iz usta Stvoritelja i autoritet Stvoritelja koji ne trpi čovekovo poricanje! Nakon što si pročitao ove reči, osećaš li još uvek sumnju? Ove reči su izgovorene iz usta Božjih, a u rečima Božjim su sila, veličanstvo i autoritet. Takva moć i autoritet, kao i neizbežnost ostvarenja te činjenice, nedostižni su za svako stvoreno ili nestvoreno biće, i ne mogu ih nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće. Takvim tonom i intonacijom jedino Stvoritelj može da razgovara sa ljudskim rodom, a činjenice su pokazale da Njegova obećanja nisu prazne reči, niti dokono hvalisanje, već da su izrazi jedinstvenog autoriteta koji ne može nadmašiti nijedan čovek, događaj, niti stvar.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

539. Kada je Bog rekao: „tvoje ću potomstvo umnožiti“, bio je to savez koji je Bog sklopio sa Avrȃmom i, poput saveza u vidu duge, biće ispunjen za večnost, a istovremeno je bio obećanje koje je Bog dao Avrȃmu. Samo je Bog sposoban i u stanju da obistini ovo obećanje. Bez obzira na to da li čovek u to veruje ili ne, bez obzira na to da li čovek to prihvata ili ne, i bez obzira na to kako to čovek gleda i uvažava, sve to će se ispuniti do poslednjeg slova, prema rečima koje je Bog izgovorio. Reči Božje se neće izmeniti zbog promena u volji ili u predstavama čoveka, i neće se izmeniti zbog promena u bilo kojoj osobi, događaju ili stvari. Sve stvari mogu da nestanu, ali će reči Božje zauvek ostati. U stvari, dan kada sve stvari nestaju jeste upravo dan u kome se reči Božje potpuno ispunjavaju, jer On je Stvoritelj, On poseduje autoritet Stvoritelja, silu Stvoritelja i On kontroliše sve stvari i svu životnu snagu; On je u stanju da podstakne nešto da nastane ni iz čega ili da nešto postane ništa, i On kontroliše preobražaj svih stvari iz živih u mrtve; za Boga, ništa ne bi moglo biti jednostavnije od toga da umnoži nečije potomstvo. Čoveku to zvuči fantastično, poput bajke, ali za Boga ono što On odluči i obeća da će učiniti nije fantastično, niti je bajka. Naprotiv, to je činjenica koju je Bog već video i koja će se zasigurno ostvariti. Da li to uvažavate? Da li činjenice dokazuju da je Avrȃmovo potomstvo bilo brojno? Koliko je bilo brojno? Onoliko brojno kao „zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj“ o kojima je govorio Bog? Da li se ono proširilo po svim narodima i oblastima, na svako mesto na svetu? Čime se postiglo takvo stanje stvari? Da li se postiglo autoritetom Božjih reči? Nekoliko stotina ili hiljada godina nakon što su reči Božje izgovorene, Božje reči su se i dalje ispunjavale, neprestano postajući činjenice; ovo je moć Božjih reči i dokaz autoriteta Božjeg. Kada je na početku stvorio sve stvari, Bog je rekao: „Neka bude svetlost!“ i postade svetlost. To se desilo veoma brzo, ispunilo se za veoma kratko vreme i nije bilo kašnjenja u tom ostvarenju i ispunjenju; dejstvo Božjih reči bilo je trenutno. Oba su bila prikaz Božjeg autoriteta, međutim, kada je Bog blagoslovio Avrȃma, dozvolio je čoveku da sagleda i drugu stranu suštine Božjeg autoriteta, kao i činjenicu da je Stvoriteljev autoritet van svakog proračuna i, povrh toga, dozvolio je čoveku da vidi praktičniju, izvrsniju stranu Stvoriteljevog autoriteta.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

540. Nakon što je blagoslovio Avrȃma i Jova, Bog se nije zadržao tu gde je bio, niti je postavio Svoje glasnike da deluju dok je On čekao da vidi kakav će biti ishod. Naprotiv, čim je Bog izgovorio Svoje reči, pod vođstvom Božjeg autoriteta, sve stvari su počele da se uklapaju u delo koje je Bog nameravao da obavi, a bili su pripremljeni ljudi, stvari i predmeti koje je Bog zahtevao. To znači, čim su reči izgovorene iz usta Božjih, Božji autoritet je počeo da se izvršava po celoj zemlji, a On je odredio pravac ostvarenja i ispunjenja onih obećanja koja je dao Avrȃmu i Jovu, praveći istovremeno sve prigodne planove i pripreme za sve što je bilo potrebno pri svakom koraku i svakoj ključnoj etapi koje je planirao da sprovede. Za to vreme, Bog nije upravljao samo Svojim glasnicima, već i svim stvarima koje je stvorio. Drugim rečima, domašaj ispoljavanja Božjeg autoriteta nije obuhvatao samo glasnike, već i sve stvorene stvari, kojima se upravljalo kako bi se uklopile u delo koje je On nameravao da postigne; to su bili konkretni načini na koje se autoritet Božji izvršavao. U svojim predstavama, neki od vas mogu imati sledeće shvatanje Božjeg autoriteta: Bog ima autoritet i Bog ima silu, pa stoga Bog treba samo da ostane na trećem nebu ili na nekom utvrđenom mestu, i ne mora da obavlja nikakav konkretan posao, a celo Njegovo delo se završava u Njegovim mislima. Neki, takođe, mogu verovati da, iako je Bog blagoslovio Avrȃma, On nije morao ništa da učini, već da je bilo dovoljno samo da izgovori Svoje reči. Da li se zaista tako i dogodilo? Jasno je da nije! Iako Bog poseduje autoritet i silu, Njegov je autoritet istinit i stvaran, a ne prazan. Verodostojnost i stvarnost Božjeg autoriteta i sile postepeno se otkrivaju i oličavaju u Njegovom stvaranju svih stvari, u Njegovoj kontroli nad svim stvarima i u procesu kojim vodi ljudski rod i njime upravlja. Svaki metod, svaka perspektiva i svaki detalj Božje suverenosti nad ljudskim rodom i svim stvarima, celokupno delo koje je ostvario, kao i Njegovo shvatanje svih stvari – sve to doslovno dokazuje da autoritet i sila Božja nisu prazne reči. Njegov autoritet i sila se neprestano pokazuju i otkrivaju, i to u svim stvarima. Ova ispoljavanja i otkrivenja govore o stvarnom postojanju Božjeg autoriteta, jer On koristi Svoj autoritet i silu da nastavi Svoje delo i da zapoveda svim stvarima, kao i da u svakom trenutku upravlja svim stvarima; Njegovu silu i autoritet ne mogu da zamene ni anđeli ni glasnici Božji. Bog je odlučio kakve će blagoslove darovati Avrȃmu i Jovu – tu odluku je doneo Bog. Iako su glasnici Božji lično posetili Avrȃma i Jova, njihovi postupci su bili zasnovani na zapovestima Božjim, njihovi postupci su preduzeti pod autoritetom Božjim, a ujedno su i glasnici bili pod suverenošću Božjom. Iako čovek vidi da glasnici Božji posećuju Avrȃma i ne svedoči tome da Bog Jahve lično išta obavlja u biblijskim zapisima, u stvari, Onaj jedini koji zaista sprovodi silu i autoritet jeste Sȃm Bog, a to ne trpi nikakvu sumnju ni od jednog čoveka! Iako si video da anđeli i glasnici poseduju veliku silu i da su izvodili čuda, ili da su obavljali određene stvari koje je naložio Bog, njihovi postupci služe samo ispunjenju Božjeg naloga, i ni u kom slučaju nisu prikaz autoriteta Božjeg – jer nijedan čovek ni predmet nema, niti poseduje, autoritet Stvoritelja da stvara sve stvari i da svim stvarima upravlja. Dakle, nijedan čovek ni predmet ne mogu da sprovedu autoritet Stvoritelja, niti da ga pokažu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

541. Da li je Bog mogao da učini nešto čime bi dokazao Svoj identitet? Za Boga nije bilo ničeg prostijeg od toga – to je za Njega bio mačji kašalj. Mogao je bilo gde i bilo kada da uradi nešto čime bi dokazao Svoj identitet i suštinu, ali On je sve radio na Svoj način – planski i postupno. On ništa nije radio neselektivno, već je uvek čekao pravo vreme i pravu priliku da učini nešto čime će čoveku omogućiti da vidi, nešto što će uistinu biti prožeto smislom. Na taj je način On dokazivao Svoj autoritet i identitet. Da li je, dakle, Lazarevim vaskrsenjem Gospod Isus mogao da dokaže Svoj identitet? Razmotrimo sledeći odlomak iz svetih spisa: „Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: ’Lazare, izađi napolje!’ Mrtvac izađe.“ Kad je Gospod Isus to učinio, izgovorio je samo jednu jedinu rečenicu: „Lazare, izađi napolje!“ Lazar je tada izašao iz groba – i to se postiglo sa svega nekoliko reči koje je Gospod izgovorio. Za to vreme Gospod Isus nije postavio oltar, niti je išta drugo uradio. Samo je izgovorio tu jednu rečenicu. Treba li to nazvati čudom ili zapovešću? Ili je pak reč o nekakvoj čaroliji? Površno gledano, čini se da bi se to moglo nazvati čudom, a čak i ako posmatramo iz današnje perspektive, još uvek bismo ovaj događaj mogli nazvati čudom. To se, međutim, nikako ne može smatrati magijom, poput seansi tokom kojih se prizivaju duše umrlih, i apsolutno se ne radi ni o kakvoj vrsti čarolije. Pravilno bi bilo reći da je ovo čudo bilo najnormalniji, sitni prikaz Stvoriteljevog autoriteta. U njemu se ogleda Božja sila i autoritet. Bog ima autoritet da neku osobu otera u smrt, da njenom duhu naredi da napusti telo i vrati se u Ad ili gde već treba da ode. Bog svakom čoveku određuje vreme smrti i mesto na koje će nakon smrti otići. On tu odluku može doneti bilo kad i bilo gde, jer je u odlučivanju potpuno nesputan ljudima, događajima, predmetima, prostorom i geografijom. Ako želi, On to može da učini, jer su sve stvari i živa bića pod Njegovom vlašću, i jer se sve rađa, živi i propada po Njegovoj reči i pod Njegovom vlašću. On i mrtvog čoveka može da vaskrsne, i to je takođe nešto što može da učini bilo kad i bilo gde. Takav autoritet poseduje jedino Stvoritelj.

Kad je Gospod Isus činio čuda poput vraćanja Lazara iz mrtvih, cilj Mu je bio da ljudima i Sotoni pruži dokaze, da ljudima i Sotoni stavi do znanja da sve u vezi s ljudima i s čovekovim životom i smrću određuje Bog, te da On, iako se ovaplotio, i dalje upravlja kako vidljivim, materijalnim svetom, tako i duhovnim carstvom, koji ljudi ne mogu da vide. To je učinio zato da bi ljudi i Sotona znali da nije baš sve u vezi s ljudima pod Sotoninom komandom. Bilo je to otkrovenje i prikaz Božjeg autoriteta, a ujedno i način da Bog svim stvorenjima pošalje poruku da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama. Lazarevo vaskrsenje od strane Gospoda Isusa predstavlja jedan od načina na koji Stvoritelj ljude poučava i daje im uputstva. To je bila konkretna aktivnost u kojoj je On iskoristio svoju silu i autoritet da bi ljude poučio i snabdeo. Bio je to način da Stvoritelj, bez ijedne izgovorene reči, ljudima omogući da spoznaju istinu da On upravlja svim stvarima. On je na taj način, Svojim praktičnim postupcima, ljudima saopštio da za njih nema drugog spasenja osim preko Njega. Ovaj tihi način, na koji On ljudima daje uputstva, večan je i neizbrisiv, a u ljudska srca unosi šok i prosvetljenje koji ne mogu nikad da izblede. Lazarevo vaskrsenje donelo je Bogu veliku slavu i ostvarilo snažan uticaj na sve Njegove sledbenike. U svakom čoveku koji duboko razume ovaj događaj, to vaskrsenje učvršćuje shvatanje i viziju da jedino Bog može da upravlja životima i smrću ljudi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

542. Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi orkestriran Božjom rukom. Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“

543. Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj odredio jedan nepromenljivi skup okolnosti u vezi s rođenjem neke osobe, podrazumeva se da je On takođe odredio nepromenljivi skup okolnosti vezanih za njegovu smrt. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Okolnosti pod kojima se čovek rađa i umire predodredio je Stvoritelj; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, takođe je tačno da će se njena smrt prirodno dogoditi pod njenim ličnim, specifičnim skupom različitih okolnosti. To je razlog različite dužine života kod ljudi, te različitih načina i vremena njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolesni, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, drugi umiru prirodnom smrću. Neki završavaju život daleko od kuće, drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki tonu pod vodu, drugi nestaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći… Svako želi da ima čuveno rođenje, blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da dosegne izvan onoga što mu je suđeno, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Čovek može da pravi svakojake planove za budućnost, ali niko ne može da planira način i vreme svog rođenja i svog odlaska sa ovog sveta. Iako ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti ijednog drugog bića u prirodnom svetu, već u rukama Stvoritelja, čiji je autoritet jedinstven. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već posledica suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

544. Svaka osoba pod Božjim autoritetom aktivno ili pasivno prihvata Njegov suverenitet i Njegova uređenja i na kraju će se svako, ma koliko se u svom životu borio i ma kolikim se krivim putevima kretao, vratiti na onu sudbinsku putanju koju mu je Stvoritelj iscrtao. Po tome je autoritet Stvoritelja neprevaziđen i to je način na koji Njegov autoritet upravlja i vlada vaseljenom. Upravo je ta neprevaziđenost, taj oblik upravljanja i vladanja, odgovorna za zakone koji propisuju živote svim stvarima, koji ljudima omogućavaju da se uvek iznova ovaploćuju bez ometanja, zahvaljujući kojima se svet pravilno okreće i ide napred, iz dana u dan, iz godine u godinu. Bili ste svedoci svih ovih činjenica i razumete ih, bilo površno ili duboko, a dubina vašeg razumevanja zavisi od vašeg iskustva i poznavanja istine, kao i od vašeg bogopoznanja. Koliko dobro poznaješ istina-stvarnost, koliko si iskusio od Božjih reči, koliko dobro poznaješ Božju suštinu i narav – sve to predstavlja dubinu tvog razumevanja Božjeg suvereniteta i uređenja. Da li postojanje Božjeg suvereniteta i uređenja zavisi od toga da li im se ljudska bića potčinjavaju? Je li činjenica da Bog poseduje ovaj autoritet određena time da li se čovečanstvo tom autoritetu potčinjava? Božji autoritet postoji bez obzira na okolnosti. Bog u svim situacijama diktira i uređuje sudbinu svakog čoveka, kao i sve stvari, u skladu sa Svojim mislima i željama. To se neće menjati shodno promenama čoveka; to ne zavisi od čovekove volje i ne može se menjati nikakvim promenama u vremenu, prostoru i geografiji, jer je Božji autoritet sȃma Njegova suština. Da li je čovek u stanju da spozna i prihvati Božji suverenitet i da li je u stanju da mu se potčini – nijedno od ovih razmatranja nimalo ne menja činjenicu Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom. To znači da, bez obzira na stav čovek prema Božjem suverenitetu, taj stav jednostavno ne može promeniti činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom i nad svim stvarima. Čak i ako se ne potčiniš Božjem suverenitetu, On i dalje zapoveda tvojom sudbinom; čak i ako ne možeš da spoznaš Njegov suverenitet, Njegov autoritet i dalje postoji. Božji autoritet i činjenica Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom nezavisni su od ljudske volje i ne menjaju se u skladu s čovekovim sklonostima i izborima. Božji autoritet je posvuda, svakog časa i svakog trena. Nebo i zemlja su prolazni, ali Njegov je autoritet večan, jer On je Sȃm Bog, čiji je autoritet jedinstven i čiji autoritet nije limitiran, niti ograničen ljudima, događajima ili stvarima, prostorom ili geografijom. U svakom trenutku, Bog koristi Svoj autoritet, pokazuje Svoju moć i Svoje delo upravljanja nastavlja da obavlja onako kako ga je uvek obavljao; u svakom trenutku, On vlada svim stvarima, opskrbljuje i orkestrira sve stvari – baš kao što je uvek radio. To ne može niko da promeni. To je činjenica; to je istina koja se od pamtiveka ne menja!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

545. Istine koje se odnose na Božji autoritet jesu istine koje svaka osoba mora ozbiljno da razmotri, koje svojim srcem mora da iskusi i da ih razume, jer one utiču na život svake osobe, na njenu prošlost, sadašnjost i budućnost, na ključne prelomne trenutke kroz koje svaka osoba mora da prođe u životu, na čovekovo poznavanje Božjeg suvereniteta i stav s kojim se treba suočiti s Božjim autoritetom, a, naravno, utiču i na konačno odredište svake osobe. Za spoznavanje i razumevanje ovih istina potrebno je, dakle, uložiti energiju čitavog jednog ljudskog života. Kad Božjem autoritetu pogledaš pravo u oči i kad prihvatiš Njegov suverenitet, postepeno ćeš početi da shvataš i da razumeš istinu o postojanju Božjeg autoriteta. Ali ako nikad ne priznaš Božji autoritet, niti prihvatiš Njegov suverenitet, ti baš ništa nećeš saznati o Božjem suverenitetu, ma koliko godina da živiš. Ukoliko uistinu ne poznaješ i ne razumeš Božji autoritet, čak i ako decenijama veruješ u Boga, kad stigneš do kraja puta, ti nećeš imati šta da pokažeš od svog života, niti ćeš, naravno, išta znati o Božjem suverenitetu nad ljudskom sudbinom. Zar to nije vrlo tužno? Prema tome, ma koliko da si prošao u životu, ma koliko da sada imaš godina, ma koliko da potraje ostatak tvog putovanja, ti najpre moraš da prepoznaš Božji autoritet, da ga uzmeš zaozbiljno i da prihvatiš činjenicu da je Bog tvoj jedinstveni Suveren. Postizanje jasnog i preciznog znanja i razumevanja ovih istina u vezi s Božjim suverenitetom nad ljudskom sudbinom, obavezna je lekcija za svakoga; to je ključ poznavanja ljudskog života i dostizanja istine. Tako izgleda život bogopoznanja, njegov osnovni tok proučavanja, sa kojim se svako mora svakodnevno suočavati i koji niko ne može da izbegne. Ako neko želi da do ovog cilja dođe prečicom, sada ti kažem da je to nemoguće! Ako želiš da pobegneš od Božjeg suvereniteta, to je još manje moguće! Bog je čovekov jedini Gospod, Bog je jedini Suveren ljudske sudbine i stoga je čoveku nemoguće da sȃm propisuje vlastitu sudbinu, nemoguće mu je da iz nje iskorači. Ma koliko da su čovekove sposobnosti velike, on ne može da utiče na sudbine drugih ljudi, a kamoli da ih orkestrira, uređuje, kontroliše ili menja. Jedino Sȃm jedinstveni Bog, čoveka radi, upravlja svim stvarima. Budući da jedino Sȃm jedinstveni Bog poseduje jedinstveni autoritet koji ima suverenitet nad ljudskom sudbinom, samo je Stvoritelj čovekov jedinstveni Suveren. Božji autoritet ima suverenitet ne samo nad stvorenim ljudima, već i nad nestvorenim bićima koja nijedan čovek ne može da vidi, nad zvezdama i nad svemirom. To je nepobitna činjenica, činjenica koja zaista postoji, koju nijedan čovek, niti ijedna stvar, ne može da promeni. Ako je neko od vas još uvek nezadovoljan ovakvim stanjem stvari i veruje da ima neku posebnu veštinu ili sposobnost, ako neko još uvek smatra da pukom srećom može da promeni svoje sadašnje okolnosti ili da na drugi način pobegne od njih; ako nastojiš da svoju sudbinu promeniš sopstvenim trudom, te da se tako istakneš u odnosu na svoje bližnje i stekneš slavu i bogatstvo; kažem ti da sȃm sebi otežavaš život, samo nevolju tražiš, samom sebi raku kopaš! Jednoga dana, pre ili kasnije, otkrićeš da si pogrešno izabrao i da su tvoji napori bili uzaludni. Tvoja ambicija, tvoja želja da se boriš protiv sudbine i tvoje nečuveno ponašanje odvešće te putem bez povratka i za to ćeš platiti visoku cenu. Mada trenutno ne uviđaš ozbiljnost posledica, kako budeš sve dublje doživljavao i cenio istinu prema kojoj je Bog Suveren ljudske sudbine, polako ćeš počinjati da shvataš ovo o čemu danas govorim, kao i sve stvarne implikacije toga. Od tvog stava prema Božjem suverenitetu i prema istini zavisi da li ti zaista imaš srce i duh, i da li si neko ko voli istinu. Od toga, naravno, zavisi i da li ti zaista možeš da spoznaš i da razumeš Božji autoritet. Ako nikad u životu nisi osetio Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da si priznao i prihvatio Božji autoritet, ti ćeš onda biti sasvim bezvredan, Bog će te se bez sumnje gnušati i odbaciće te zbog puta kojim si hodio i izbora koji si napravio. Oni, pak, koji u Božjem delu mogu da prihvate Njegovu kušnju i Njegov suverenitet, koji mogu da se potčine Njegovom autoritetu i da postepeno zadobiju stvarno iskustvo Njegovih reči, steći će pravo znanje o Božjem autoritetu i stvarnu zahvalnost za Njegovu suverenost; oni će se zaista predati Stvoritelju. Samo će takvi ljudi zaista biti spaseni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

546. Bog je stvorio ovaj svet, On je stvorio ovo čovečanstvo i, štaviše, On je bio graditelj drevne grčke kulture i ljudske civilizacije. Samo Bog pruža utehu ovom čovečanstvu i samo Bog danonoćno brine o ovom čovečanstvu. Ljudski razvoj i napredak nerazdvojivi su od Božjeg suvereniteta, a istorija i budućnost čovečanstva neodvojive su od Božjih planova. Ako si pravi hrišćanin, sigurno ćeš poverovati u to da se uspon i pad svake zemlje ili naroda dešavaju prema Božjim planovima. Samo Bog zna sudbinu svake zemlje i svakog naroda, i samo Bog kontroliše pravac razvoja ovog čovečanstva. Ako čovečanstvo želi da ima dobru sudbinu, ako neka zemlja želi da ima dobru sudbinu, onda se čovek mora pokloniti Bogu pokazujući obožavanje, mora se pokajati i ispovediti pred Bogom, ili će čovekova sudbina i odredište postati neizbežna katastrofa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“

547. Sudbina ljudskog roda i sudbina svih stvari blisko su prepletene sa suverenitetom Stvoritelja, neraskidivo vezane za Stvoriteljeve orkestracije; one su, na kraju, neodvojive od Stvoriteljevog autoriteta. U zakonima svih stvari čovek počinje da shvata Stvoriteljeve orkestracije i Njegov suverenitet; u pravilima opstanka svih stvari, on počinje da opaža Stvoriteljevo upravljanje; iz sudbina svih stvari, on izvlači zaključak o tome kako Stvoritelj koristi Svoj suverenitet i kontrolu nad njima; a kroz životne cikluse ljudskih bića i svih stvari, čovek počinje da istinski doživljava zamisli i orkestracije Stvoritelja za sve stvari i živa bića, da svedoči kako te zamisli i orkestracije potiskuju sve zemaljske zakone, pravila i institucije, kao i sve ostale snage i sile. S obzirom na to, čovek je prinuđen da prizna kako Stvoriteljev suverenitet ne može da naruši nijedno stvoreno biće, te da nikakva sila ne može da ometa, niti da izmeni događaje i stvari koje je predodredio Stvoritelj. Generaciju za generacijom, ljudi i sve stvari žive i umnožavaju se upravo prema ovim božanskim zakonima i pravilima. Nije li ovo pravo otelovljenje Stvoriteljevog autoriteta?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni III“

548. Iako Bog poseduje autoritet i silu, On je veoma strog i principijelan u Svojim postupcima, i ostaje veran Svojoj reči. Njegova strogost i načela Njegovih postupaka pokazuju nepovredivost Stvoritelja i nenadmašivost Stvoriteljevog autoriteta. Iako On poseduje vrhovni autoritet i sve stvari su pod Njegovom vrhovnom vlašću, i iako ima silu da vlada svim stvarima, Bog nikada nije narušio niti prekinuo Svoj sopstveni plan, a svaki put kada sprovodi Svoj autoritet, to je u strogoj saglasnosti sa Njegovim sopstvenim načelima, uz tačno poštovanje onoga što je izgovoreno iz Njegovih usta i uz poštovanje koraka i ciljeva Njegovog plana. Nepotrebno je reći da se sve stvari kojima vlada Bog takođe povinuju načelima prema kojima se sprovodi Božji autoritet i nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz orkestracije Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. U Božjim očima, oni koji su blagosloveni dobijaju sreću koju donosi Njegov autoritet, a oni koji su prokleti dobijaju svoju kaznu zahvaljujući Božjem autoritetu. Pod suverenošću Božjeg autoriteta, nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz sprovođenja Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. Autoritet Stvoritelja neće promeniti izmena nijednog činioca i, shodno tome, načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet neće se promeniti ni iz jednog razloga. Nebo i zemlja mogu doživeti velike preokrete, ali se autoritet Stvoritelja neće promeniti; sve stvari mogu nestati, ali autoritet Stvoritelja neće nikada nestati. To je suština nepromenljivog i nepovredivog autoriteta Stvoritelja i to je sušta jedinstvenost Stvoritelja!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

549. Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih „smernih“ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz poretka i autoriteta Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

550. Poseban identitet Sotone doveo je do toga da mnogi ljudi iskazuju snažno zanimanje za Sotonino ispoljavanje različitih aspekata. Čak ima mnogo budalastih ljudi koji veruju da, baš kao i Bog, Sotona takođe poseduje autoritet, jer je Sotona u stanju da pokazuje čuda i u stanju je da obavlja stvari koje su ljudskom rodu nemoguće. Dakle, pored toga što obožava Boga, ljudski rod u svom srcu, takođe, ostavlja mesto za Sotonu, pa čak Sotonu obožava kao Boga. Ovi ljudi su jadni i odvratni. Jadni su zbog svoje neukosti, a odvratni zbog svoje jeresi i urođene zle tvari. U ovom trenutku, smatram da je neophodno da vas obavestim o tome šta je autoritet, šta on simbolizuje i šta predstavlja. Uopšteno govoreći, Sȃm Bog jeste autoritet, Njegov autoritet simbolizuje nadmoć i suštinu Božju, a autoritet Samoga Boga predstavlja status i identitet Božji. Budući da je tako, da li se Sotona usuđuje da za sebe kaže da je Bog? Da li se Sotona usuđuje da kaže da je stvorio sve stvari i da ima suverenost nad svim stvarima? Naravno da ne! Jer nije u stanju da stvori sve stvari; do dana današnjeg, on nikada nije napravio ništa od onoga što je stvorio Bog i nikada nije stvorio ništa što ima život. Pošto nema Božji autoritet, on nikada ne bi mogao da poseduje status i identitet Božji, i to je određeno njegovom suštinom. Poseduje li on istu silu kao Bog? Jasno da ne poseduje! Kako nazivamo postupke Sotone i čuda koja pokazuje Sotona? Je li to sila? Da li bi se to moglo nazvati autoritetom? Naravno da ne! Sotona upravlja talasom zla i ometa, narušava i prekida svaki aspekt Božjeg dela. Poslednjih nekoliko hiljada godina, osim što je iskvario i zloupotrebio ljudski rod, namamivši i obmanuvši čoveka u pravcu izopačenosti i odbacivanja Boga, tako da se čovek uputio ka dolini senke smrti, da li je Sotona učinio išta što od strane čoveka zaslužuje i najmanji pomen, pohvalu ili pažnju? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on iskvario ljudski rod? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on naudio ljudskom rodu? Da Sotona poseduje silu i autoritet, da li bi ljudski rod napustio Boga i okrenuo se smrti? Budući da Sotona nema autoritet ni silu, šta treba da zaključimo o suštini svega onoga što on čini? Ima onih koji sve što Sotona čini određuju kao obične smicalice, ali Ja verujem da takvo određenje nije sasvim prikladno. Da li su zla dela kojima je iskvario ljudski rod obična smicalica? Zla sila kojom je Sotona zlostavljao Jova, kao i njegova žestoka želja da ga zlostavlja i proždre, ne bi se mogli postići običnom smicalicom. Osvrnemo li se unazad, u trenu su nestala Jovova jata i stada, rasuta nadaleko po brdima i planinama; u trenu je nestalo Jovovo veliko bogatstvo. Da li se to moglo postići običnom smicalicom? Priroda svega što Sotona čini izražava se negativnim terminima, kao što su narušiti, prekinuti, uništiti, nauditi, zlo, zlonamernost i tama, i uklapa se u njih, pa je tako pojava svega što je nepravedno i zlo neraskidivo povezana sa postupcima Sotone i nerazdvojiva je od zle suštine Sotone. Bez obzira na to koliko je Sotona „moćan“, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

551. Iako je Sotona posmatrao Jova pohlepnim očima, bez Božje dozvole nije se usudio da dotakne ni dlaku na Jovovom telu. Iako je Sotona suštinski zao i okrutan, nakon što mu je Bog izdao naredbu, nije imao izbora nego da se pridržava Božje zapovesti. Prema tome, iako je Sotona bio pomahnitao poput vuka među ovcama kada je naišao na Jova, nije se usudio da zaboravi granice koje mu je Bog postavio, nije se usudio da prekrši naredbe Božje, a u svemu što je činio, Sotona se nije usudio da odstupi od načela i ograničenja Božjih reči – zar to nije činjenica? Iz ovoga se može videti da se Sotona ne usuđuje da prekrši nijednu reč Boga Jahvea. Za Sotonu, svaka reč iz usta Božjih jeste naredba i nebeski zakon, izraz Božjeg autoriteta – jer se iza svake reči Božje krije Božja kazna za one koji krše naredbe Božje, i za one koji su neposlušni nebeskim zakonima i protive im se. Sotona jasno zna da ako prekrši Božje naredbe, onda mora da prihvati posledice kršenja autoriteta Božjeg i protivljenja nebeskim zakonima. A kakve su te posledice? Nepotrebno je reći da su one Božja kazna za njega. Sotonini postupci prema Jovu predstavljali su samo mikrokosmos njegovog kvarenja čoveka, a kada je Sotona sprovodio ove postupke, granice koje je Bog odredio i naredbe koje je On izdao Sotoni bili su samo mikrokosmos načela na kojima počiva sve što Sotona radi. Pored toga, uloga i položaj Sotone u ovoj stvari bili su samo mikrokosmos njegove uloge i položaja u delu Božjeg upravljanja, a Sotonina potpuna poslušnost Bogu u njegovom iskušavanju Jova bili su samo mikrokosmos Sotoninog neusuđivanja da se iole usprotivi Bogu u delu Božjeg upravljanja. Kakva upozorenja vam daju ovi mikrokosmosi? Među svim stvarima, uključujući Sotonu, ne postoji nijedna osoba ni stvar koja može da prekrši nebeske zakone i uredbe koje je postavio Stvoritelj, i nijedna osoba niti stvar koja se usuđuje da prekrši ove nebeske zakone i uredbe, jer nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene niti da izbegnu kaznu koju Stvoritelj izriče onima koji te zakone ne poštuju. Samo Stvoritelj može da uspostavi nebeske zakone i uredbe, samo Stvoritelj ima silu da ih sprovede, i jedino silu Stvoritelja nijedno lice niti stvar ne mogu da prekrše. Ovo je jedinstveni autoritet Stvoritelja i ovaj autoritet je vrhovni među svim stvarima, pa je stoga nemoguće reći da je „Bog najveći, a da je Sotona drugi po redu“. Osim Stvoritelja koji poseduje jedinstveni autoritet, drugi Bog ne postoji!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

552. Sotona hiljadama godina kvari ljudski rod. Naneo je neopisivu količinu zla, obmanjivao je generaciju za generacijom i počinio gnusne zločine u svetu. Zlostavljao je čoveka, obmanjivao ga je, zavodio je čoveka da se protivi Bogu i činio zlodela koja su uvek iznova ometala i narušavala Božji plan. Ipak, pod autoritetom Božjim, sve stvari i živa bića nastavljaju da se pridržavaju pravila i zakona koje je Bog postavio. U poređenju sa autoritetom Božjim, Sotonina zla priroda i divljanje su toliko ružni, tako odvratni i prezira dostojni, a tako sitni i ranjivi. Iako Sotona hoda među svim stvarima koje je stvorio Bog, on nije u stanju da izvrši ni najmanju promenu u ljudima, stvarima i predmetima kojima Bog zapoveda. Prošlo je nekoliko hiljada godina, a ljudski rod još uvek uživa u svetlosti i vazduhu darovanim od Boga, i dalje udiše dah koji je izdahnuo Sȃm Bog, i dalje uživa u cveću, pticama, ribama i insektima koje je stvorio Bog, i uživa u svim stvarima koje je obezbedio Bog; dan i noć se i dalje neprekidno smenjuju; četiri godišnja doba se uobičajeno smenjuju; leteće divlje guske odleću zimi, i još uvek se vraćaju sledećeg proleća; ribe u vodi nikada ne napuštaju reke i jezera – svoj dom; cvrčci na zemlji poletno pevaju tokom letnjih dana; popci u travi nežno zuje u taktu vetra tokom jeseni; guske se okupljaju u jata, dok orlovi ostaju samotnjaci; ponos lavova se održava lovom; losovi se ne udaljavaju od trave i cveća… Sve vrste živih bića, među svim stvorenjima, odlaze i vraćaju se, da bi ponovo odlazile, milion promena nastaje u treptaju oka – međutim, ono što se ne menja jesu njihovi instinkti i zakoni opstanka. Oni žive u okrilju Božjeg snabdevanja i ishrane, i niko ne može da izmeni njihove instinkte, niko ne može da naruši pravila njihovog opstanka. Iako je ljudski rod, koji živi među svim stvarima, Sotona kvario i obmanjivao, čovek i dalje ne može da se odrekne vode koju je stvorio Bog, vazduha koji je stvorio Bog i svih stvari koje je stvorio Bog, već čovek i dalje živi i razmnožava se na ovom prostoru stvorenom od Boga. Instinkti ljudskog roda se nisu promenili. Čovek se još uvek uzda u svoje oči da bi video, u svoje uši da bi čuo, u svoj mozak da bi razmišljao, u svoje srce da bi shvatio, u svoje noge i stopala da bi hodao, u svoje ruke da bi radio, i tako dalje; svi instinkti koje je Bog darovao čoveku kako bi mogao da prihvati Božje snabdevanje ostaju neizmenjeni, nisu se promenile sposobnosti preko kojih čovek sarađuje sa Bogom, sposobnost ljudskog roda da ispunjava dužnost stvorenog bića nije se promenila, duhovne potrebe ljudskog roda se nisu promenile, nije se promenila želja ljudskog roda da pronađe svoje poreklo, nije se promenila čežnja ljudskog roda da ga spasi Stvoritelj. Takve su trenutne okolnosti ljudskog roda, koji živi pod autoritetom Božjim i koji je pretrpeo krvavo uništenje sprovedeno od Sotone. Iako je Sotona opustošio ljudski rod, pa on više ne predstavlja Adama i Evu sa početka postanja, već je umesto toga prepun stvari koje su protivne Bogu, kao što su znanje, mašta, predstave i tome slično, i prepun je iskvarene sotonske naravi, u očima Boga ljudski rod je isti onaj koga je On stvorio. Bog i dalje vlada i orkestrira ljudskim rodom, koji još uvek živi onim tokom koji je Bog odredio, pa je tako, u očima Božjim, ljudski rod koga je iskvario Sotona samo prekriven prljavštinom, krče mu creva, reakcije su mu pomalo usporene, pamćenje mu nije tako dobro kao nekada i donekle je stariji – ali su sve funkcije i instinkti čoveka sasvim neoštećeni. Ovo je ljudski rod koga Bog namerava da spasi. Ovaj ljudski rod jedino mora da čuje poziv Stvoritelja i da začuje glas Stvoritelja, pa će ustati i požuriti da pronađe odakle taj glas dolazi. Ovaj ljudski rod jedino mora da vidi lik Stvoritelja, i sve drugo će mu postati nebitno, odbaciće sve kako bi se posvetio Bogu, pa će čak i svoj život položiti za Njega. Kada srce ljudskog roda bude razumelo iskrene reči Stvoritelja, ljudski rod će odbaciti Sotonu i prikloniti se Stvoritelju; kada ljudski rod bude sasvim oprao prljavštinu sa svog tela i još jednom bude dobio ono čime ga Stvoritelj snabdeva i hrani, tada će se vratiti sećanje ljudskog roda, i u tom trenutku će se ljudski rod zaista vratiti pod vrhovnu vlast Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

553. Čovek ne može da oponaša autoritet Božji i čovek ne može da oličava identitet i status Božji. Iako si kadar da oponašaš ton kojim Bog govori, ne možeš da oponašaš suštinu Božju. Iako si u stanju da stojiš na Božjem mestu i predstavljaš se kao Bog, nikada nećeš moći da uradiš ono što Bog namerava da učini i nikada nećeš moći da vladaš i zapovedaš svim stvarima. U očima Božjim, zauvek ćeš biti maleno stvoreno biće, a kolike god da su tvoje veštine i sposobnosti, koliko god da imaš talenata, ti si u svojoj celini pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Iako si u stanju da izgovoriš neke drske reči, to ne pokazuje da imaš suštinu Stvoritelja niti te predstavlja kao da poseduješ autoritet Stvoritelja. Autoritet i sila Božja jesu suština Samoga Boga. Oni nisu naučeni niti dodati spolja, već su nerazdvojiva suština Samoga Boga. Pa se tako odnos između Stvoritelja i stvorenih bića nikada ne može promeniti. Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki, da postaneš natčovek, niti da budeš iznad drugih, i nemoj nastojati da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“