U Božjoj kući, ljudi svoje dužnosti obavljaju potpuno drugačije nego što se to radi među nevernicima. U čemu je razlika? Braća i sestre zajedno čitaju Božje reči i povezani su u duhu. U stanju su da jedni sa drugima žive u skladu i da jedni drugima iskreno kažu šta im je na umu. Mogu jedni sa drugima jednostavno i otvoreno da razgovaraju o istini, uživaju u Božjoj reči i međusobno se pomažu. Ako neko od njih ima teškoće, zajedno tragaju za istinom da bi rešili problem, u stanju su da ostvare jedinstvo u duhu i da se pokore pred istinom i pred Bogom. Nevernici su drugačiji. Svaki od njih ima svoje tajne, ne komuniciraju otvoreno, na oprezu su jedan pred drugim, pa čak i jedan drugog varaju i međusobno se nadmeću. Na kraju se rastanu u lošim odnosima i svaki nastavi svojim putem. Najveća razlika između pripadnika crkve i sveta nevernika je u tome što su oni koji iskreno veruju u Boga u stanju da prihvate istinu. Ako neko od njih ima probleme ili teškoće, svi zajedno mogu otvoreno da razgovaraju i da jedno drugom pomognu, a ako neko pokaže iskvarenost, ostali mogu da ga iskritikuju i orežu, da bi se pokajao. To je međusobna ljubav. Svi su u tom odnosu jednaki, a načela prema kojima se slažu izgrađena su na temeljima Božje reči. Ako neko pokaže iskvarenost, netačno govori ili napravi grešku, mogu otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Kada svi tragaju za istinom, jedni drugima pomažu i stiču razumevanje istine, postižu se potpuno oslobođenje i potpuna sloboda. Na taj način ljudi prestaju da budu otuđeni, da se nadmeću jedan sa drugim i da budu na oprezu jedan pred drugim. U stanju su i da se međusobno hrabre i vole kao da su jedno. To su dejstva Božje reči. Kroz crkveni život, svi oni koji iskreno veruju u Boga uče da razumeju istinu, odbace sopstvenu iskvarenost, sarađuju u skladu sa braćom i sestrama, dobro obavljaju svoje dužnosti, žive u međusobnom skladu i žive pred Bogom.

Ako želiš da ispuniš svoje dužnosti i udovoljiš Božjim namerama, moraš prvo da naučiš da deluješ u skladu sa drugima. Kada sarađuješ sa braćom i sestrama, treba da razmotriš sledeće: „Šta je to sklad? Je li moj govor u skladu sa njima? Jesu li moje misli u skladu sa njima? Jesu li moji postupci u skladu sa njima?” Razmatraj kako da sarađuješ u skladu. Ponekad sklad znači strpljenje i trpeljivost, ali znači isto tako i ne odustati od svog mišljenja i održavati načela. Sklad ne znači da praviš kompromise u pogledu načela da bi izgladio stvari, niti da budeš „onaj koji hoće da ugodi drugima”, niti da se pridržavaš puta umerenosti – a svakako ne znači da se nekom ulaguješ. To su načela. Kada ih budeš shvatio, počećeš, i ne znajući, da se ponašaš u skladu sa Božjim namerama i da proživljavaš stvarnost istine, a na taj način je lako postići jedinstvo. Ako u Božjoj kući ljudi žive prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ako se uzdaju u sopstvene predstave, sklonosti, želje, sebične pobude, sopstvene darove i oštroumnost da bi se međusobno slagali, onda to nije dobar način da se živi pred Bogom i oni neće ostvariti jedinstvo. Zašto je to tako? Zbog toga što, kada ljudi žive po sotonskoj naravi, ne mogu da ostvare jedinstvo. A šta je krajnja posledica toga? Bog ne deluje na njih. Bez Božjeg dela, ako se ljudi budu uzdali samo u svoje oskudne sposobnosti i oštroumnost, u ono malo stručnosti što imaju i ono malo znanja i veštine što su stekli, biće veoma teško da ih se iskoristi u Božjoj kući, a njima će biti vrlo teško da postupaju u skladu sa Njegovim namerama. Bez Božjeg dela nećeš nikada dokučiti Božje namere, zahteve Božje ni načela primene. Nećeš znati put ni načela po kojima treba da vršiš svoje dužnosti i nećeš nikada znati kako da se ponašaš u skladu sa Božjim namerama niti kojim postupcima kršiš istina-načela i opireš se Bogu. Ako ti ništa od toga nije jasno, ti ćeš se tek slepo pridržavati i poštovati pravila. Kada svoje dužnosti vršiš u takvoj pometnji, sigurno je da ćeš propasti. Nikada nećeš steći Božje odobravanje i sigurno je da će Bog početi da te se gnuša i da ćeš biti uklonjen.

Kada dvoje ljudi zajednički obavljaju neku dužnost, desiće se da između njih dođe do rasprave o nekom načelu. Imaće različite tačke gledišta, pa će doći i do različitih mišljenja. Šta se u tom slučaju radi? Je li to problem koji se javlja često? To je normalna pojava. Svaki čovek ima drugačiji um, drugačijeg je kova, njegovi uvidi, godine i iskustvo su drugačiji, pa je zato nemoguće da dva čoveka imaju potpuno iste misli i poglede, te je stoga veoma česta pojava da se dva čoveka razlikuju po mišljenjima i pogledima. To je vrlo čest slučaj. Ne treba oko toga dizati prašinu. Ključno pitanje je kako, kada se takav problem pojavi, sarađivati i potražiti jedinstvo pred Bogom i jednoglasnost pogleda i mišljenja. Koji je put ka sjedinjenju pogleda i mišljenja? Treba tražiti odgovarajući aspekt istina-načela i ne postupati prema sopstvenim ili tuđim namerama, već tragati za Božjim namerama. To je put do skladne saradnje. Samo kada tražiš Božje namere i načela koja On zahteva, bićeš u stanju da ostvariš jedinstvo. Inače, kada bi bilo po tvom, onaj drugi bi bio nezadovoljan, a kada bi bilo po njegovom, ti bi bio razljućen i osećao bi se nelagodno. Ne bi mogao jasno da vidiš stvari niti da ih otpustiš i uvek bi mislio: „Treba li to ovako?” Ne bi bio u stanju da vidiš ko u stvari ispravno razmišlja, ali istovremeno ne bi bio voljan ni da odustaneš od svojih ideja. U toj situaciji treba da tragaš za istinom i za načelima, kao i za standardima koje je Bog postavio. Kada budeš završio sa traganjem za standardima koje je Bog postavio, porazgovaraj u zajedništvu sa tim drugim čovekom. Ako i on bude malo podelio svoje poglede i znanje, tvoje srce će postati čisto i vedro. Pomislićeš u sebi: „Moj način razmišljanja je malo iskrivljen, malo plitak – njegovo razmišljanje je bolje, bliže Božjim standardima, zato ću ostaviti svoj način razmišljanja po strani, prihvatiti njegov, i pridržavati ga se. Hajde da postupimo onako kako on misli da treba.” Nije li ti, time što si nešto naučio od njega, ukazana milost? On je nešto dao, a ti si došao na gotovo i samo si uživao. To se zove Božja blagodat i tebi je ukazana milost. Misliš li da ti se milost ukazuje samo kada te Sveti Duh prosveti? Kada neko ima neko mišljenje ili je u vezi sa nečim prosvećen i to sa tobom u zajedništvu podeli, ili se nešto sprovede u delo u skladu sa njegovim načelima, a ti vidiš da rezultat nije loš, nisi li na dobitku? To znači biti obdaren milošću. Saradnja među braćom i sestrama je proces kompenzovanja svojih mana tuđim vrlinama. Ti koristiš svoje vrline da kompenzuješ mane drugih ljudi, a oni koriste svoje vrline da kompenzuju tvoje nedostatke. To znači kompenzovati svoje mane tuđim vrlinama i skladno sarađivati. Samo kada sarađuju u skladu, ljudi mogu biti blagosloveni pred Bogom, a što više takve saradnje čovek doživi, to više stvarnosti poseduje, put mu postaje sve sjajniji dok njime korača, i oseća se sve lagodnije. Ako ne sarađuješ u skladu; ako si uvek u zavadi sa drugima i nikada nisi uveren u ono što kažu, a ni oni tebe ne žele da slušaju; ako pokušavaš da sačuvaš tuđe dostojanstvo, ali drugi ne čine isto za tebe, a tebi je zbog toga nelagodno; ako ljude sateruješ u ćošak zbog nečega što su rekli, a oni to zapamte, pa sledeći put kad se povede razgovor o toj temi, i oni tebi urade isto – kakav je to onda problem? Ne znači li to da si usijana glava i da se stalno nadmećeš sa drugima? Ne znači li to da živiš po svojoj iskvarenoj naravi? Ako na taj način obavljaš svoje dužnosti, to ti sigurno neće doneti Božje odobravanje ni blagoslove. Samo će dovesti do toga da te se Bog gnuša i da te odbaci.

Moraš skladno da sarađuješ u obavljanju svojih dužnosti. Tek tada ćeš ostvariti dobre rezultate i ispuniti Božje zahteve. Šta je skladna saradnja? Koje vrste ponašanja ne spadaju u skladnu saradnju? Recimo da si ti izvršio svoju dužnost, a ja svoju. Oboje smo izvršili svoje dužnosti, ali između nas nije bilo prećutnog razumevanja, ni komunikacije, ni razgovora u zajedništvu. Nismo postigli nikakvo međusobno razumevanje. Prosto smo, u dubini duše znali: „Ja vršim svoju dužnost, a ti svoju. Hajde da jedno drugo ne ometamo.” Je li to skladna saradnja? Na površini možda izgleda da nema spora ni razlike u mišljenjima između takvo dvoje ljudi i izgleda kao da se njih dvoje međusobno ne ometaju i ne sputavaju. Ali, u duhovnom pogledu, među njima nema skladne saradnje. Nema prećutnog razumevanja niti uzajamne brige među njima. Sve što se dešava je to da svako od njih radi svoje i ulaže pojedinačne napore, bez ikakve saradnje. Je li dobro tako raditi? Možda izgleda da niko nikoga ne nadzire, ne sputava, niko nikome ne zapoveda niti neko nekoga slepo sluša i sve to možda čak deluje i razumno, ali u tim ljudima vlada neka vrsta iskvarene naravi. Svaki od njih se takmiči da bude junak, da bude bolji od drugih ili da se pokaže bolje od njih, tako da niko od njih ne voli nikog drugog, ne brine se o njemu i ne pomaže mu. Ima li tu skladne saradnje? (Nema.) Bez saradnje, biješ samotnu bitku i mnoge stvari nećeš uraditi savršeno i temeljno. To nije stanje koje Bog želi da vidi u ljudima, niti Mu je takvo stanje ugodno.

Neki vole da obave posao sami, a da ni sa kim o tome ne porazgovaraju i da nikome ništa o tome ne kažu. Prosto ga obave onako kako oni hoće, bez obzira na mišljenje drugih. Misle: „Ja sam starešina, a vi ste Božji izabranici, pa zato morate da pratite šta ja radim. Uradite tačno onako kako vam kažem – tako treba da bude.” Ne obaveštavaju druge pre nego što nešto urade i u njihovim delima nema transparentnosti. Uvek se nasamo trude i deluju tajno. Baš kao velika crvena aždaja, koja čuva svoj jednostrani monopol nad vlašću, uvek žele da nasamare i kontrolišu druge ljude, koje vide kao beznačajne i bezvredne. Uvek žele da njihova bude poslednja, ne razgovaraju i ne komuniciraju sa drugima i nikada ne traže tuđe mišljenje. Šta misliš o takvom pristupu? Ima li u njemu normalne ljudskosti? (Nema.) Nije li to priroda velike crvene aždaje? Velika crvena aždaja ima diktatorske sklonosti i voli da se ponaša samovoljno. Nisu li oni koji imaju ovakvu iskvarenu narav potomci velike crvene aždaje? Tako ljudi treba sebe da spoznaju. Jeste li i vi u stanju da se tako ponašate? (Jesmo.) Kada se tako ponašate, jeste li toga svesni? Ako jeste, za vas još uvek ima nade, ali ako niste, zacelo ste u nevolji, a u tom slučaju, niste li osuđeni na propast? Šta učiniti kada niste svesni da se tako ponašate? (Potrebno je da nam naša braća i sestre ukažu na to i da nas orežu.) Ako prethodno kažeš drugima: „Ja sam čovek u čijoj je prirodi da voli da rukovodi drugima i to vam govorim unapred, tako da se, ako i kada se to desi, nemojte upuštati u raspravu sa mnom. Samo strpljivo sa mnom. Znam da to nije baš najbolje i radim na tome da se postepeno menjam, pa se nadam da ćete biti tolerantni prema meni. Kada se tako nešto desi, budite strpljivi sa mnom, sarađujte sa mnom i hajde da zajedno nastojimo da sarađujemo u skladu.” Je li prihvatljivo postupati na ovaj način? (Nije. U tome nema razboritosti.) Zašto kažem da u tome nema razboritosti? Čovek koji to kaže ne namerava da traga za istinom. On vrlo dobro zna da je pogrešno ovako postupati, ali uporno to nastavlja da radi, istovremeno sputavajući druge i zahtevajući od njih saradnju i podršku. U njegovoj nameri nema nikakve želje za upražnjavanjem istine. On se namerno suprotstavlja istini. Svesno kršenje – ono je čega se Bog najviše gnuša. Samo su zli ljudi i antihristi sposobni za tako nešto, a takvo postupanje je upravo postupanje antihrista. Čovek je u opasnosti kada se namerno suprotstavlja istini i opire Bogu. On tada korača putem antihrista. Takav čovek sȃm ne upražnjava istinu, već sputava i mami druge, pokušavajući da ih natera da ga slede u suprotstavljanju istini i opiranju Bogu. Ne postavlja li se time namerno nasuprot Bogu? Naročito kada čini upravo ovo, unapred obavesti grupu i traži od ljudi da mu čine ustupke, a zatim ih natera da ga podrže. Postupajući tako, još je lukaviji. Reći tako nešto čista je demonstracija sile, ultimatum. Ono što takav čovek u stvari misli je: „Slušajte vi, nemojte sa mnom da se kačite. Obični ljudi mi ništa ne znače. Ja hoću da budem glavni. Bolje bi vam bilo da ne raspravljate sa mnom – nema ovde mesta za raspravu! Ovo je moj problem: ako mi kažete da nešto uradim, moja mora da bude poslednja i bolje bi vam bilo da ne pokušavate sa mnom da sarađujete – čak i da hoćete, ne bi vam uspelo!” Je li to ogoljavanje? Nije. Time taj čovek ne samo da otkriva svoju iskvarenu narav, već i radi u Sotoninu korist. Želi neskriveno da vlada, da se njegova reč sluša bez pogovora i da svi rade šta on kaže, da ga slede i slušaju. Nije li to ispoljeni đavo? To nije samo jednokratno otkrivanje iskvarene naravi. Postupcima antihrista diktira njegova sotonska priroda. On veruje u Boga i dolazi u crkvu sa namerom da prigrabi vlast. Plan mu je da se postavi nasuprot Bogu, da predvodi Božji izabrani narod putem otpora Bogu. Isti je kao glavešine svih onih brojnih drugih veroispovesti. Svi oni imaju suštinu antihrista i, baš kao i Sotona, svi žele da se postave u istu ravan sa Bogom. Ako Božji izabranik vidi ispoljenog antihrista, kako da mu pristupi? Da li da mu s ljubavlju pomogne? Treba da ga raskrinka i razazna i da omogući i drugima da vide njegovo sotonsko lice, nakon čega treba svi da ga napuste. To je načelo koje Božji izabrani narod treba da razume i dokuči. Ako neko shvati ispoljenog antihrista kao otkrivanje iskvarene naravi, trenutni prestup, a ipak ga antihristovo takozvano poznavanje samog sebe i navodno otvaranje i ogoljavanje navede na pogrešan put, pa još i razgovara sa njim o istini, taj je čovek onda prava budala i očigledno nije nimalo pronicljiv. Recite Mi, dok takav čovek kao antihrist otkriva svoju iskvarenu narav, da li bi mogao da se otvori i ogoli pred drugima? Takav čovek nikada ne razmišlja o sebi niti poznaje sebe kada čini nešto loše, a tim navodnim ogoljavanjem samo navodi ljude na stranputicu, i ono nije ništa drugo do opravdavanje svojih postupaka. Čovek mora da razazna šta stvarno znači iskreno se otvoriti i ogoliti. Ako neko kaže: „Preke sam ćudi i zato me ne izazivaj!”, je li se on ogolio? (Nije.) On te upozorava da ga ne izazivaš i da, ako to činiš, sam tražiš nevolje. A šta da neko kaže: „U mojoj kući, svi me slušaju bez pogovora. Čak i moji roditelji moraju da rade šta im ja kažem. Takve sam ćudi i moraćete da mi oprostite – ništa ja tu ne mogu. Moji roditelji kažu da su svi ljudi sa velikim talentima ćudljivi, pa mi zato opraštaju”? Da li se taj čovek ogolio? (Nije.) Govori ti da su ljudi velikih talenata ćudljivi, pa zato treba da im oprostiš. A ako neko kaže: „Ovakve sam ćudi od detinjstva. Svi me slušaju bez pogovora. Stremim savršenstvu i tome da dobijem ono što želim. Mnogo sam bolji sada kada verujem u boga i u većini slučajeva u stanju sam da budem tolerantan i da se kontrolišem, ali i dalje stremim savršenstvu. Ako nešto nije savršeno, to tako ne može i ja to neću da prihvatim.” Je li se taj čovek ogolio? (Nije.) Pa šta je onda to? To se taj čovek hvališe i razmeće da bi mu se drugi divili, govori im kako je moćan, baš kao što se siledžije i gangsteri nasilno razmeću i pokazuju mišiće kada se sretnu, kao da jedan drugom kažu: „Misliš da možeš sa mnom da se kačiš? Samo probaj, pa da vidimo šta će pesnice da odluče!” Nije li upravo to Sotonino lice? To je sámo Sotonino lice. Nije svako ogoljavanje isto. Kada se antihrist ogoljava, njegova je namera da drugima preti, da ih zastrašuje i plaši. Uvek želi da potčini druge. To je Sotonino lice. To nije normalno, jednostavno otvaranje. Kako čovek treba da se otvori i ogoli da bi proživeo normalnu ljudskost? Tako što će se otvoriti o situacijama kada je razotkrivena njegova iskvarena narav, omogućiti drugima da pogledom prodru u stvarnost njegovog srca, a onda, na osnovu Božjih reči, raščlaniti i spoznati suštinu problema i mrzeti i gnušati se sebe iz dubine duše. Kada se ogoli, ne treba da pokušava da se opravda ili da objasni svoje postupke, već jednostavno da upražnjava istinu i bude pošten čovek. Neki ljudi očigledno imaju lošu narav, ali uvek o sebi govore da su preke ćudi. Nije li to samo neka vrsta opravdanja? Loša narav je to što jeste: loša narav. Kada neko uradi nešto nerazumno ili nanese svima štetu, problem je u njegovoj naravi i ljudskosti, ali on uvek kaže da je privremeno izgubio kontrolu nad svojim gnevom ili da se malo naljutio. Nikada ne shvati samu suštinu problema. Da li se takav čovek onda istinski raščlanjuje i ogoljuje? Prvo, da bi neko procenio problem i raščlanio se i ogolio samu svoju suštinu, mora da ima pošteno srce i iskren stav i da govori o onom što je u stanju da razume u vezi sa problemima svoje naravi. Drugo, ako neko oseti da je njegova narav neoprostivo loša, mora svima da kaže: „Ako ponovo pokažem ovakvu iskvarenu narav, slobodno me upozorite i orežite. Ako ne prihvatim, nemojte odustajati od mene. Ta strana moje iskvarene naravi je veoma ozbiljna i potrebno mi je da se mnogo puta u zajedništvu razgovara o istini da bi se ona raskrinkala. Rado ću prihvatiti da me svi orezuju i nadam se da će svi motriti na mene, pomagati mi i sprečiti me da odlutam na stranputicu.” Kakav je ovaj stav? To je stav prihvatanja istine. Nekim ljudima je malo neprijatno kada izgovore ovakve stvari. Misle u sebi: „Ako sad svi stvarno ustanu i raskrinkaju me, šta ću onda? Hoću li moći to da podnesem?” Da li biste se vi plašili toga da vas raskrinkaju? (Ne bismo.) Treba da budete hrabri u suočavanju sa tim. Sramota je plašiti se raskrinkavanja. Da stvarno voliš istinu, bi li se plašio da budeš ovako ponižen? Bi li se plašio toga da te svi orežu? Taj strah je znak slabosti, negativnosti i iskvarenosti. Svi ljudi pokazuju iskvarenost, ali suština načina na koji to čine se razlikuje. Dok god neko svesno ne krši pravila, odnosno ne izaziva prekidanje i ometanje, on na normalan način otkriva svoju iskvarenost i svi će moći ispravno prema tome i da se odnose. Ako su, pak, nečija namera i cilj da dovede do prekidanja i ometanja, ili da namerno nanese štetu radu crkve, onda je to čovek koji se izrazito plaši toga da ga raskrinkaju jer je suština njegovog problema preozbiljna, pa će, kada ga raskrinkaju, biti razotkriven i uklonjen. Taj njegov strah je za njega težak teret. Bez obzira na to kako Bog danas deluje, cilj njegovog dela je uvek da ljude pročisti od iskvarenosti i da ih spase. Ako si prava osoba i trudiš se da dobro obaviš svoju dužnost i da izvršiš Božji nalog, većina ljudi će to jasno videti. Biće u stanju to kod tebe da razaznaju. Osim toga, ljude ne raskrinkavamo i ne orezujemo da bismo im pravili probleme. To činimo da im pomognemo da reše svoje probleme da bi mogli dobro da obavljaju svoje dužnosti i štite rad crkve. To je opravdan postupak. Čovek prihvata orezivanje da bi njegova iskvarena narav bila pročišćena. To je stav koji čovek treba da ima da bi uspeo da promeni svoju narav. Kada čovek usvoji taj stav, on onda treba da nađe i odgovarajući put da to sprovede u delo, a kada za to dođe vreme, neophodno je i da pati. Kada dođe do bitke, mora da se pobuni protiv tela i da se oslobodi okova svoje taštine, ponosa i osećanja. Čim se probije kroz teškoće koje mu stvara telo, sve postaje mnogo lakše. To bi se moglo nazvati slobodom i oslobađanjem. To je proces upražnjavanja istine. Uvek u njemu ima i patnje. Nemoguće je uopšte ne patiti jer je telo iskvareno, a ljudi puni taštine i ponosa, pa uvek vode računa samo o sopstvenim interesima. To su ljudima najveće prepreke u upražnjavanju istine. Stoga je nemoguće upražnjavati istinu bez malo patnje. Kada čovek okusi slast upražnjavanja istine i iskusi pravi mir i pravu radost, postaje voljan da upražnjava istinu i postane mu lakše da sebi nešto uskrati, da se pobuni protiv tela i da odnese pobedu nad Sotonom. Na taj način se potpuno oslobađa i postaje slobodan.

Kakva atmosfera treba da se razvije u crkvenom životu? To treba da bude atmosfera u kojoj se, kada se nešto desi, ne bavimo čovekom, već problemom. Ponekad neslaganje oko nečega dovede do svađe i atmosfera postane napeta do usijanja, ali se ljudi ne otuđe jedni od drugih u svojim srcima. Sve se radi u cilju da se ljudima promeni narav i da im se omogući da dobro obavljaju svoje dužnosti. Cilj svega je da se upražnjava istina kako bi se udovoljilo Božjim namerama. Među ljudima nema mržnje. To je zbog toga što se svi trude da postignu spasenje. Svaki čovek ima istu iskvarenu narav i ponekad, možda, bude izgovorena neka pregruba reč ili se predaleko ode, ili neko ima pomalo loš stav. Ljudi ne treba zbog takvih stvari da budu kivni. Ako i dalje ne možeš da razumeš i da prozreš ovo pitanje, u krajnjem slučaju možeš da uradiš sledeće: moli se Bogu i ovako u sebi razmišljaj: „Verujemo u istog Boga i istog Boga sledimo i zato smo, bez obzira na razmirice i razlike u mišljenju među nama, kao i na sve što nas deli, ipak sjedinjeni pred Bogom. Molimo se istom Bogu, pa šta je to što ne možemo da prevaziđemo?” Ako pažljivo ovako razmisliš o tome, nećeš li savladati te prepreke? Šta je, na kraju krajeva, svrha svega ovoga? Svrha je da skladno sarađujemo, da nastojimo da u svemu udovoljimo Božjim namerama i postignemo jedinstvo – jedinstvo načela, jedinstvo svrhe i jedinstvo namere i izvora delanja. Ali to je lakše reći nego učiniti. Zašto je to tako? (Ljudi imaju iskvarenu narav.) Tako je. To nije zbog razlika u temperamentu, ličnosti ili godinama, niti zbog razlika u poreklu, već zato što ljudi imaju iskvarenu narav. To je koren problema. Ako svi budete jasno videli da je koren problema u iskvarenoj ljudskoj naravi, moći ćete sa tim problemima da se nosite na ispravan način i lako ćete ih rešiti. Treba li, dakle, ovde i dalje u detalje da raspravljamo o tome kako da rešimo problem iskvarene naravi? Ne treba. Čuli ste već toliko propovedi da svi donekle znate kojim putem da krenete i svi imate nešto iskustva u tome. Sve dok čovek uporno traga za istinom u svim stvarima da bi rešio probleme, razmišlja o problemima koji postoje u njemu i zatim se pošteno odnosi prema drugima, biće suštinski u stanju da skladno sarađuje sa drugim ljudima. Sve dok je čovek u stanju da prihvati istinu, a nije nadmen ni samopravedan, i u stanju je da pravilno prihvati predloge drugih ljudi, on je sposoban i da sarađuje, a ako do problema i dođe, lakše je sarađivati u potrazi za istinom da bi se oni rešili. Dok god je čovek u stanju da prihvati istinu i da se u razgovoru otvori, lako će dirnuti sagovornika, pa će i prihvatiti istinu. Onda skladna saradnja neće biti nikakav problem i lako će se postići cilj ostvarenja jedinstva srca i umova.

5. septembar 2017. godine