To da li osoba istinski veruje u Boga vidi se po tome kako obavlja svoju dužnost. Da biste utvrdili da li neko teži istini, posmatrajte da li obavlja svoju dužnost prema načelima. Neki ljudi obavljaju svoju dužnost bez ikakvih načela. Oni stalno slede sopstvene sklonosti i ponašaju se svojevoljno. Zar ovo nije pokazatelj površnosti? Zar oni ne varaju Boga? Da li ste ikada razmišljali o posledicama takvog ponašanja? Ne vodite računa o Božjim namerama dok obavljate svoju dužnost. Nepromišljeni ste i neefikasni u svemu što radite, nedostaje vam svesrdna posvećenost i trud. Možete li na ovaj način dobiti Božje odobravanje? Mnogi ljudi preko volje obavljaju svoju dužnost i ne mogu da ustraju. Ne mogu da izdrže ni najmanju patnju i uvek se osećaju kao da im je učinjena velika šteta, i ne tragaju za istinom kako bi rešili poteškoće. Mogu li oni do kraja slediti Boga obavljajući svoju dužnost na ovaj način? Da li je u redu to što su površni u svemu što rade? Može li ovo da bude prihvatljivo za nečiju savest? Čak i ljudskim aršinima mereno, takvo ponašanje je neprihvatljivo – može li se onda reći da je ovakvo obavljanje dužnosti zadovoljavajuće? Ako obavljate svoju dužnost na ovaj način, nikada nećete dostići istinu. Vaše službovanje neće biti zadovoljavajuće. Kako onda da steknete Božje odobravanje? Mnogi ljudi se plaše teškoća kada obavljaju svoju dužnost, previše su lenji i žude za fizičkom udobnošću. Oni se nimalo ne trude da nauče stručne veštine ili da razmišljaju o istinama u Božjim rečima. Veruju da će ih takva površnost poštedeti truda. Ne moraju da istražuju niti da traže savet od drugih. Ne moraju da koriste svoj um niti da duboko razmišljaju. Čini se da tako štede mnogo truda i fizičke neudobnosti, a ipak uspevaju da izvrše zadatak. A ako ih orezuješ, oni postaju prkosni i svađaju se, govoreći: „Nisam bio lenj ni besposlen, zadatak je obavljen – zašto cepidlačiš? Zar ovo nije samo pokušaj da nađeš neki razlog da me kritikuješ? Ja iovako dovoljno dobro obavljam svoju dužnost. Kako nisi zadovoljan?“ Mislite li da ovakvi ljudi mogu da ostvare ikakav dalji napredak? Oni stalno obavljaju svoje dužnosti na površan način i uvek smišljaju izgovore. Kada se pojave problemi, oni ne dozvoljavaju da im iko na njih ukaže. Kakva je to narav? Nije li to Sotonina narav? Mogu li ljudi sa takvom naravi da obavljaju svoju dužnost dovoljno dobro? Mogu li oni udovoljiti Bogu? Je li to način na koji vi obavljate svoju dužnost? Spolja gledano, delujete zaposleno i dobro sarađujete sa drugima bez ikakvih nesuglasica. Međutim, nijedan od vas ne ulaže napor u svoju dužnost, ne razbija glavu oko toga niti se opterećuje s tim. Nijedan od vas ne gubi apetit niti loše spava zato što nije dobro obavio svoju dužnost. Nijedan od vas ne traga za istinom niti se pridržava načela da bi rešio probleme. Svi se samo provlačite, radite na površan način, mehanički. Premalo vas preuzima istinsku odgovornost za svoju dužnost. Kakve god teškoće da se pojave, vi se ne okupljate da biste se usrdno molili ili da bi se suočili sa problemima i zajednički ih rešili. Nema tu razmišljanja o ishodu. Jednostavno završite zadatak, samo da biste saznali da ga treba ponoviti. Ovakvo obavljanje dužnosti naprosto je površno i ne razlikuje se od načina na koji nevernici rade svoj posao. Ovo je stav nekog ko je službenik. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, ne doživljavate Božje delo, niti se iskreno dajete Bogu. Ako ne promenite ovaj način razmišljanja, na kraju ćete samo biti otkriveni i isključeni.

Koje poteškoće podnosiš sa svakim zadatkom koji preduzmeš i sa svakim projektom koji završiš? Da li si ikada doživeo dane bez pravog obroka, bez dobrog sna, dane kada si žrtvovao odmor i hranu? Jesi li savladao neke lične poteškoće? Jesi li platio bilo kakvu cenu? Neki ljudi su, nakon što obave svoju dužnost, toliko napeti da ne mogu da spavaju celu noć. Zašto ne mogu da spavaju? Zato što osećaju da im nedostaje istina potrebna da bi dobro obavljali svoju dužnost i to im teško pada. Postaju uznemireni jer osećaju da bi nemogućnost da dobro obave svoju dužnost značila da je nisu odano obavljali. Savest im je nemirna i grize ih. Dok drugi jedu, pitaju se: „Kako mogu bolje? Prošli put sam ponovo napravio istu grešku. Nisam proverio stvari kako treba. Šta da radim povodom toga? Ovde se pitanje ne svodi samo na to kako podneti orezivanje; radi se o tome da ne ispunjavam svoje obaveze.“ Oni vide kako drugi uživaju u jelu, ali sami nemaju apetit. Njihov um je stalno zaokupljen time kako da dobro obave svoju dužnost. Zar ovo ne znači da se zalažu svim srcem? Zar ovo ne znači da se trude? (Znači.) Da li si ikada uložio toliki trud? Ako ne osećaš ni trunku odgovornosti, ako si u stanju da radiš loše stvari ili da budeš površan bez ikakve griže savesti, bez ikakve svesti, kako onda možeš govoriti o predanosti? Jednostavno ne možeš. Ako ti Božja kuća poveri dužnost sa gustim rasporedom, koju moraš završiti što je pre moguće, kako bi je izveo? Ako to činiš forme radi, bez razmišljanja, bez istraživanja, bez razgovora sa stručnim pojedincima; ako samo nečim ispunjavaš vreme, kakav si onda stav zauzeo prema svojoj dužnosti? Jak si samo na rečima, a srce ti nije iskreno. Šta znači ostati na rečima? Znači da to što kažeš zvuči lepo, ali je izrečeno samo forme radi; ostavlja na ljude lažan utisak ili ih namerno navodi da misle da patiš, da si veoma pažljiv i vredan, dok u stvarnosti uopšte nisi razmišljao o tim stvarima. Ako zaista razmišljaš, ako se zalažeš svim srcem, ako si istinski posvećen svojoj dužnosti, onda treba da preduzmeš neku akciju. Kakve korake treba da preduzmeš? Moraš se baciti na posao, istraživati ili čitati više o načelima Božje kuće. Ili bi trebalo da se konsultuješ sa stručnim ljudima koji su vešti u toj oblasti. Ponekad ćeš biti toliko zauzet da nećeš imati vremena da jedeš, ali, i kada si zauzet, ipak ne smeš zaboraviti da se moliš Bogu i da se osloniš na Njega. Kada pronađeš put napred i manje-više shvatiš načela, vreme je da počneš da radiš. Nekoliko dana kasnije, napravićeš nešto što odgovara zahtevima i to će biti podvig. Ako ne uložiš takav trud, već tome pristupiš s površnim stavom, možda ćeš za nekoliko dana uspeti nešto da napraviš, ali kakvog će to biti kvaliteta? Na površini će možda izgledati prihvatljivo, bez vidljivih nedostataka. Ali to neće biti nikakvo remek-delo. Neće biti precizno, već grubo izrađeno delo. Ako predaš nešto što si obavio na površan način, da li se to ikada može smatrati zadovoljavajućim? Na kraju krajeva, moraćeš sve ponovo da radiš, a zar to neće samo usporiti stvari?

Neki ljudi rade stvari na brzinu. Oni se ni u šta ne unose svim srcem, već imaju površan stav. Takvi ljudi imaju loš način razmišljanja. Da li neko sa lošim načinom razmišljanja oseća ikakvu odgovornost? (Ne.) Nasuprot tome, da li su veće šanse da neko bez osećaja odgovornosti ima dobar ili loš način razmišljanja? (Loš.) Neodgovorna osoba je neko sa lošim načinom razmišljanja! Oni svemu pristupaju sa površnim stavom, bez želje da preuzmu odgovornost ili da plate bilo kakvu cenu kako bi postigli rezultate. Da li je obavljanje dužnosti sa takvim stavom prihvatljivo? (Ne, nije.) Da li postoje zahtevi ili standardi za prihvatljivo obavljanje dužnosti kada je u pitanju vreme? Da li postoje zahtevi ili standardi za obavljanje dužnosti kada je u pitanju tvoj stav? Neki ljudi kažu: „Imam ja standarde. Prvi je da se ne iscrpljujem, drugi da ne gladujem, a treći da se ne izlažem riziku. Ako drugi još nisu stigli, ja ne mogu doći ranije; neću biti prvi tamo. Ako drugi i dalje obavljaju svoju dužnost, razmišljaću o tome kako da stvari završim i odmorim se. Neću da trpim nikakvu patnju koju drugi ne trpe, a propatiću samo onoliko koliko drugi mogu da podnesu. Ako svi nešto rade, radiću i ja. Ali, ako niko ništa ne radi, neću raditi ni ja.“ Kakvi su ovo standardi? (Loši.) Neki ljudi kažu: „Ako sam loše raspoložen, odložiću svoju dužnost na neko vreme. Skratiću svoje radno vreme i, kada bude potrebna moja pomoć, ne moram da budem baš toliko revnostan. A onda, kada budem bolje raspoložen, više ću se angažovati.“ Šta je sa ovim standardima? (Ovo nije dobro; njihov rad zavisi od njihovog raspoloženja.) A ima i onih koji kažu: „Ako se svi ponašaju dobro prema meni, ako tokom mog obavljanja dužnosti rade ono što ja želim i ako me niko ne orezuje čak ni kad napravim grešku, onda je to u redu, i ja ću dati oko 70 odsto sebe. Ali, ako me neko kritikuje ili ukazuje na moje mane, neću više biti raspoložen da obavljam svoju dužnost kako treba i samo ću se skloniti.“ Šta misliš o ovom stavu? (Loš je.) Ima i onih koji kažu: „Niko ne može ništa da zahteva od mene kada je u pitanju obavljanje moje dužnosti. Ja ću to učiniti samo dobrovoljno. Imam ja svoje dostojanstvo i, ako me neko, zahtevajući efikasnost, neprestano bude terao da obavljam svoju dužnost, neću to trpeti. Ako mi stalno govore da radim protiv načela, onda mi samo stvaraju probleme i zadaju muke. Ako nastave da koriste istina-načela Božje kuće da bi meni postavili zahteve, onda će me to što sam malog rasta sprečiti da ih ostvarim. Daću sve od sebe da postignem ono što mogu, ali nemoj da me prisiljavaš na nešto kada to prevazilazi moje sposobnosti. Ako to učiniš, samo ću odustati i otići, a vratiću se kada prestaneš da me prisiljavaš.“ Kakav je taj stav? (Loš.) Nijedan od ovih stavova nije dobar – to je očigledno i svi to znaju. Kako onda svi vi obavljate svoje dužnosti? Da li pokazujete neka od ovih ponašanja? Neobuzdani ste, svojevoljni, nadmeni i samopravedni, odbijate da slušate bilo koga, i jednostavno se ponašate površno. Nemate ozbiljan stav ni prema čemu. Umišljeni ste ako ste iole nadareni, a kada vam bilo koja sitnica ne pođe za rukom, vi besnite i durite se, i ne želite više da radite. Stalno razmišljate da odustanete od obavljanja svoje dužnosti. Da li ste se ikada ponašali ovako? (Da.) Kada se ponašate na ovaj način, da li razgovarate jedni s drugima u pokušaju da rešite ove probleme? Da li su ljudi sa takvim problemima u stanju da dobro obavljaju svoju dužnost? Da li su u stanju da obavljaju svoju dužnost na način koji odgovara zahtevima i koji udovoljava Bogu. Očigledno da nisu.

Bez obzira na to koju vrstu iskvarene naravi neko otkriva dok obavlja svoju dužnost, u pitanju je praktičan problem i on će potkopati njihovo efikasno obavljanje te dužnosti. Oni moraju da traže istinu i da ga brzo reše. Ako takvi praktični problemi ostanu nerešeni, oni neće nestati sami od sebe; s vremenom će se pogoršati. Šta znači to da će se „pogoršati“? To znači da će ova iskvarena narav, ako se ne razreši, uticati na tvoje stanje, kao i na ljude oko tebe. S vremenom će te ovi problemi sprečiti da dobro obavljaš svoju dužnost, da razumeš i primenjuješ istinu, pa i da staneš pred Boga. Ovo nije beznačajna stvar, već ozbiljan problem. I kako vreme bude odmicalo, ozlojeđenost i gorčina u tvom srcu, tvoje nerazumevanje i predstave o Bogu, tvoje predrasude prema drugima, kao i tvoja otuđenost od drugih, samo će da rastu u tebi. Ovo će te sigurno odvesti na pogrešan put. Sve ovo može samo da izazove nemir u čovekovom srcu, da ga učini negativnim i natera ga da se kloni Boga. Zašto je to tako? Zato što su stvari poput čovekovih predstava i pogrešnog razumevanja sve redom negativne; sve su Sotonini otrovi. Ako se dugo gomilaju u nečijem srcu, one nagrizaju veru te osobe i slabe njenu revnost i odanost. A bez vere ili revnosti, zar čovek vremenom ne gubi snagu za obavljanje svoje dužnosti? Kada neko ne oseća mir i radost vere u Boga, i kada ne oseća Božji blagoslov i usmeravanje dok obavlja svoju dužnost, on ne može da pronađe snagu u sebi i biće pod kontrolom negativnih stvari kao što su predstave, pogrešno razumevanje, ozlojeđenost i negativnost. Kada se neko nalazi u ovim stanjima, on ne može učiniti ništa sem da se sav napregne da obavi svoju dužnost, da ustraje i izdrži, radeći sve snagom volje – ali ne traga za istinom da to razreši. Čovek ne može da vidi Božje vođstvo niti Njegove blagoslove na ovaj način. A šta sledi odmah posle toga? Kako god da obavlja svoju dužnost, on ne može da uvidi njena načela. Deluje samo po svojoj volji, sa sve manje sigurnosti, i gubi snagu za obavljanje svoje dužnosti. Neki ljudi kažu: „Kada sam tek počeo da obavljam svoju dužnost, bio sam veoma dirnut i prosvećen, a osećao sam i da je Bog sa mnom. Srce mi je bilo ispunjeno radošću; shvatao sam i video sve, i sve sam mogao da radim s osećajem lakoće. Međutim, posle nekog vremena moje srce se previše udaljilo od Boga, u mom srcu više nije bilo molitve i nisam više mogao da osetim Boga.“ Šta se dešava ovde? Bolest je zahvatila srce ove osobe. A koja je to bolest? To su iskvarene naravi unutar čoveka koje stalno izazivaju probleme i prave smetnje. Ako ove iskvarene naravi ostanu nerešene, uvek dolazi do problema prilikom obavljanja dužnosti, a kada problemi postanu ozbiljni, oni će sputavati i remetiti rad crkve. Ako čovek želi da postigne zadovoljavajuće rezultate prilikom obavljanja svoje dužnosti, on mora često da traga za istinom i da reši svoju iskvarenu narav, da uloži napore da reši svoju iskvarenu narav, da bude u stanju da propati i da plati cenu, sve dok ne reši svoju iskvarenu narav. Tada će moći nesmetano i slobodno da obavljaju svoju dužnost. Neki ljudi ne mogu da tragaju za istinom kako bi rešili svoju iskvarenu narav. Oni mogu da se obuzdaju samo dobrotom i revnošću, pomoću ljudske volje; oni mogu samo na kratko da spreče otkrivanje svoje iskvarene naravi. No, da li mogu u korenu da reše problem svoje iskvarene naravi? Ako čovek ne traži istinu, on nema načina da reši iskvarenu narav, a kada neko živi unutar iskvarene naravi, on nema načina da sprovede istinu u delo, niti načina da postigne zadovoljavajuće rezultate prilikom obavljanja svoje dužnosti.

Da li je neko ko po prirodi hoće da ugodi drugima istinski dobra osoba? Kakvog čoveka Bog vidi kao istinski dobru osobu koja poseduje istinu? Pre svega, ta osoba mora da razume Božje namere i da shvati istinu. Drugo, ona mora biti u stanju da sprovede istinu u delo na osnovu sopstvenog razumevanja. Ona je u stanju da kod sebe reši stvari koje nisu u skladu s istinom – svoje predstave i zamisli, svoje predrasude o drugima, kao i pogrešno razumevanje kako drugih tako i Boga – čim ih otkrije. A kada živi u lošim ili negativnim stanjima, sposobna je da se blagovremeno preokrene; ne vezuje se za ove iskvarene stvari. Odnosno, u trenutku kada otkrije da ima problem, ona je u stanju da izađe pred Boga da potraži rešenje kao i da održava normalan odnos sa Njim. Takva osoba može biti slaba i buntovna, i može pokazivati svakakve iskvarene naravi, kao što su nadmenost, samopravednost, nepoštenje i lažljivost. Međutim, kada jednom sebe preispita i postane svesna ovih stvari, može ih blagovremeno rešiti i napraviti preokret. Kakva je to osoba? Ona koja voli istinu i sprovodi istinu u delo. Kako Bog gleda na takvu osobu? U Božjim očima, to je dobra osoba. Neki ljudi se uvek drže svojih starih predstava, tvrdoglavo odbijajući da se reše ličnih predrasuda i stvari koje su pogrešno razumeli. Svoju dužnost uvek obavljaju sa negativnim emocijama; vrlo dobro znaju da greše, ali i dalje istrajavaju u svojim idejama. Čak i tokom orezivanja, oni se odupiru i brane rečima: „Ovako ja radim stvari. Neću odustati od svog načina rada. Mislim da Božja kuća u ovom slučaju postupa nepravedno, tako da neću da rešavam ovo pitanje. Čak i ako pričate o pravičnosti, ja to neću prihvatiti. Vaše reči nisu istina! Tvrdite da nemam pravilan stav prema obavljanju svoje dužnosti, ali ja nisam počinio nikakvo zlo. Kažete da sam površan u obavljanju svoje dužnosti. Šta onda da radim da ne budem površan? Način na koji obavljam svoju dužnost dovoljno je dobar. Ako Bog nije zadovoljan što ja obavljam svoju dužnost na ovaj način, onda Bog nije pravedan, a i Njegova pravda je lažna.“ Da li je ovo tip osobe koja prihvata istinu? Da li je ovo stav nekoga ko prihvata istinu? Po čemu se osoba koja ovako govori razlikuje od nevernika? Kako Bog gleda na takvu osobu? Kakav je Božji stav? (On ih se gnuša.) Nije li ovo tvrdoglava i buntovna osoba? Iako u tebi ima iskvarenosti, Bog se toga neće sećati. Bog te neće odbaciti niti osuđivati zato što si iskvareno ljudsko biće. To će učiniti zato što si vrlo svestan istine, ali se i dalje namerno opireš i buniš protiv nje. Tvoj stav je ono što rastužuje Boga, ono što On odbacuje i čega se gnuša. Takav je stav Boga. Takva osoba nije dobra osoba u Božjim očima niti u očima drugih.

Ako veruješ u Boga i želiš da zadobiješ Njegovo spasenje, moraš dobro da izvršavaš svoju dužnost. Prvo, u obavljanju svoje dužnosti, moraš da neguješ osećaj odgovornosti i da uložiš sav svoj trud. Kad te Bog vidi kao dobru osobu, već si na pola puta. Ako si u stanju da stremiš ka istini dok obavljaš svoju dužnost, i ma koliko iskvarenih naravi da razotkriješ i sa koliko poteškoća da se suočiš, još uvek možeš da tragaš za istinom da bi ih rešio. Ako imaš stav prihvatanja i pokornosti prilikom orezivanja, onda će tvoja nada da ćeš da zadobiješ Božje spasenje ostati u potpunosti netaknuta. Zahtev da te Bog vidi kao osobu koja stremi ka istini uzvišen je i možda još uvek nisi u stanju da ga ispuniš. Nedostaje ti volja i rast, a vera ti je preslaba. Onda počni tako što ćeš dozvoliti braći i sestrama oko tebe da te vide kao dobru osobu, kao nekog ko je ispravan, ko razmerno voli pozitivne stvari, ko voli poštenje i pravednost i ko je razmerno častan. Kad napraviš grešku, ispravi je. Kad prepoznaš svoje buntovno stanje, brzo se preokreni. Kad otkriješ svoju iskvarenu narav, odmah tragaj za istinom i razgovaraj u zajedništvu. I onda, kada stekneš razumevanje, moći ćeš da se pokaješ. Ako postupiš na ovaj način, sigurno ćeš napredovati. Prvo, neka te tvoja braća i sestre vide kao dobru osobu, kao nekog ko je ispravan, nekog ko ima život-ulazak. Zatim, korak po korak, nastoj da postaneš osoba koja voli istinu i stremi ka istini. Ako ovo sprovedeš u delo, biće ti lakše da stekneš ulazak, i biće ti praktičnije da sebi postavljaš takve zahteve. Pre svega, moraš učiniti da te tvoja braća i sestre vide kao dobru osobu. Koje kriterijume treba da ispuniš da bi bio dobra osoba? Prvo, moraš da razmotriš kako obavljaš svoju dužnost. Koliko standarda i zahteva treba da ispuniš u obavljanju dužnosti? Moraš biti vredan, odgovoran, spreman da istrpiš teškoće, voljan da platiš cenu i da budeš marljiv, a ne površan u obavljanju poslova. Na malo višem nivou, moraš biti u stanju da pronađeš ispravna načela za sve što radiš i da postupiš u skladu s tim načelima. Bez obzira ko govori, pa čak i kad brat ili sestra koje najmanje ceniš navode načelo koje je ispravno i u skladu s istinom, treba da ih saslušaš, da pokušaš to da prihvatiš i da se pobuniš protiv sopstvenih mišljenja i predstava. Šta misliš o ovom stavu? (Dobar je.) Lako je govoriti o potrebi da dobro obavljaš svoju dužnost, lako je to reći; ali je teško zaista obaviti svoju dužnost tako da odgovoriš zahtevima. To zahteva da platiš cenu i da se odrekneš nekih stvari. Šta treba da pružiš? Na najosnovnijem nivou, treba da uložiš malo vremena i energije. Svakog dana, treba da uložiš više vremena i više energije nego što to čine drugi ljudi. Treba da ustraješ malo duže i da uložiš malo više napora. Ako želiš da neguješ osećaj odgovornosti i da obavljaš svoju dužnost dobro, moraš stalno da razmišljaš o tome kako da ispuniš svoju dužnost kako treba. Treba da razmotriš kojim istinama moraš da se opremiš i koje probleme treba da rešavaš. Zatim potraži istinu kroz molitvu, izražavajući Bogu svoje težnje, i usrdno Ga moli, tražeći od Njega da te prosvetli i vodi. Dok se drugi noću odmaraju, ti treba i dalje da razmišljaš o problemima na koje si naišao tokom obavljanja svoje dužnosti tog dana i kakvu si iskvarenost pokazao. Treba da razmišljaš o ovim stvarima i, tek kad smisliš koje ćeš korake da preduzmeš i kad dan bude plodonosan a ne protraćen, treba da se odmoriš. Ako ne budeš razmišljao o tome kako da rešiš ove probleme, nećeš moći dobro ni da jedeš ni da spavaš. To je patnja, to je cena koju plaćaš. Moraćeš da istrpiš više poteškoća i da platiš veću cenu od drugih, kao i da uložiš više vremena i energije dok stremiš ka istini. Da li je ovo stvarna cena koju treba platiti? (Jeste.) Da li si ranije platio takvu cenu? Neke sestre vole da se doteruju, provodeći bar jedan ili dva sata dnevno na šminkanje i razne frizure. Udovoljavajući svojim fizičkim željama, one nikada ništa ne žrtvuju i uvek održavaju blistav i lep izgled uz besprekorno odevanje. Ali, kada je u pitanju obavljanje dužnosti, one to nikada ne shvataju ozbiljno niti ikada ulažu napore. U čemu se odražava njihov nedostatak truda? U odsustvu iskrenosti i promišljenosti u obavaljanju svoje dužnosti. Čak i ako povremeno ostanu budne do kasno, to čine samo zato što su svi ostali budni do kasno, a ne zato što to žele, ili zato što imaju nedovršene poslove pa ne mogu da odu. Ali, one lično nikada nisu posvetile dodatno vreme ili energiju niti platile dodatnu cenu, i nikada nisu istrpele bilo kakve poteškoće prilikom obavljanja dužnosti. Iako su svoju dužnost obavljale zajedno sa ostalima, ulažući istu količinu vremena, to nije urodilo plodom. Reč je o tome da su prosto radile površno i mehanički, a opet su se u sebi osećale prilično jadno. Šta mislite o takvom stavu? Da li je obavljanje dužnosti sa ovakvim stavom u skladu s istinom? Definitivno nije. Kako obično obavljate svoju dužnost? Da li ste je ikada shvatali ozbiljno? Znajući da vam nedostaje takva odlučnost i posvećenost, znajući da se vaše obavljanje dužnosti oslanja isključivo na snagu volje i samokontrolu, i shvatajući da nešto nije u redu sa ovom situacijom, da li ste nešto promenili? Šta treba učiniti da se to ispravi? Prvo, morate platiti cenu. Ponekad to znači da ćete ostati budni do kasno, a ponekad da ćete rano ustati. Ovo je patnja tela. Pored toga, trebalo bi da uložiš više energije u razmišljanje, da više misliš, više promišljaš, da više dolaziš pred Boga da se moliš i potražiš Ga, posvećujući svoje vreme i energiju Bogu, dajući se Bogu, trošeći to vreme i energiju na obavljanje svoje dužnosti, na izvršavanje naloga koji ti je Bog poverio, kao i na stremljenje ka istini. Nije li to cena koju moraš platiti dok obavljaš svoju dužnost? (Jeste.)

Šta ti najviše nedostaje u izvršavanju dužnosti? Bog je rekao, „Zato, voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom“ (Marko 12:30). Uložili ste samo svoju snagu, ali ne i svoje srce, dušu i um – niste postigli ova tri aspekta. Umete samo da ulažete snagu u obavljanje svoje dužnosti. U očima Božjim, kakva je ovo osoba? (Službenik.) Da li ste voljni da budete službenici? (Ne.) Iako niste voljni da budete službenici, i dalje službujete i to činite neumorno. Ovo je put kojim koračate. Nije li protivrečno to što niste voljni da budete službenici, a ipak službujete dobrovoljno? Kako je do ovoga došlo? Tako što ljudi krenu pogrešnim putem. Put koji odabereš određuje tvoj krajnji cilj, drugim rečima, kako seješ, tako ćeš i žnjeti. Ako izabereš put službovanja, krajnji rezultat će biti da postaneš službenik. Zbog toga što uvek želiš da primiš blagoslov na osnovu truda, a nisi voljan da tragaš za istinom niti da stvari rešavaš u skladu sa načelima kako bi svoju dužnost izvršio na zadovoljavajući način; zbog toga što nisi voljan da voliš Boga svim svojim srcem, dušom i umom u ispunjavanju svoje dužnosti, već si zadovoljan pukim ulaganjem snage, na kraju ćeš postati službenik. Ovde nema protivrečnosti. Međutim, protivrečnosti se javljaju u srcima službenika. Kakve protivrečnosti? Ljudi nisu voljni da budu službenici, ali nisu voljni ni da streme ka istini niti da streme ljubavi prema Bogu. Ali i dalje žele blagoslove. Ako čuju da su službenici, oni to odbijaju, misleći u sebi: „Zar ne pokušavaju da me ponize i omalovaže? Nije li ovo neka vrsta predrasude? Uložio sam toliko truda i iscrpio toliku snagu. Kako je moguće da sam službenik?“ Ali, tako je. Ti uopšte ne postupaš u skladu s istinom; dovoljno ti je da samo ulažeš napore, a to te čini službenikom. Nemoj da misliš da se obavljanje dužnosti svodi samo na ulaganje malo truda. Ne možeš da obavljaš svoju dužnost ako to ne radiš svim svojim srcem. Raditi svim srcem znači davati se svim svojim srcem, dušom i umom. Moraš udovoljiti ovom merilu. „Zato, voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.“ Ovaj navod se u potpunosti može primeniti na ispunjavanje dužnosti. Ako si istinski Božji vernik, svoju dužnost treba da izvršavaš dobro, svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Tada ćeš u Božjim očima biti dobra osoba. Kako proceniti da li je neko dobra osoba u Božjim očima? Sa kog stanovišta ih treba vrednovati? (Sa stanovišta vršenja dužnosti.) Najpre ih treba oceniti sa stanovišta obavljanja dužnosti, sa stanovišta njihovog stava i gledišta u obavljanju svoje dužnosti, njihove namere i cilja, prema tome da li primenjuju istina-načela u vršenju svoje dužnosti i kakve rezultate mogu postići prilikom rešavanja stvari. Procenom ovih aspekata, možemo utvrditi da li neko voli istinu, da li stremi ka istini i da li je u Božjim očima iskrena osoba, osoba koju Bog voli. To su najneposrednija načela i kriterijumi za procenu jedne osobe. Da li razumeš ovo? Imate li odlučnosti da stremite ka istini i da postanete deo Božjeg naroda? Nemojte se zadovoljiti samo ulaganjem napora u obavljanju svoje dužnosti; treba da težite istini i ispunjavanju Božjih zahteva. Samo je ovo u skladu sa Božjim namerama. Ako se zadovoljavate pukim ulaganjem napora, onda je standard ovog zahteva suviše nizak. Obavljanje dužnosti ne znači izvršavanje jednostavnih zadataka koji se mogu obaviti uz malo truda. Zadaci koji zahtevaju tehničku stručnost ne mogu se obaviti kako treba bez neophodnog stručnog znanja. Prevashodno, dužnosti u Božjoj kući uključuju svedočenje o Bogu i ne mogu da se izvrše ako vam nedostaje istina. Ako ne obavljate svoju dužnost u skladu sa istina-načelima, ne možete postići željene rezultate svedočenja o Bogu. Stoga, da bi dobro obavljali svoje dužnosti, ljudi moraju razumeti istinu i shvatiti načela. Ako čovek ne voli istinu, već samo želi da uloži malo truda kako bi dobio Božje blagoslove, onda je takav način razmišljanja neodrživ. Ako ne izvršiš svoju dužnost na zadovoljavajući način, Bog neće koristiti nekog poput tebe. Bog će te isključiti, jer merilo za Božje spasenje ljudi jeste da izvršavaju svoje dužnosti na zadovoljavajući način, a ne samo da službuju. Ako ti, kao službenik, osećaš nelagodu u svom srcu, u stvarnosti, Bog je takođe tužan i ožalošćen zbog tebe. Ti zapravo uopšte ne razumeš Božje srce. Da li bi Bog platio toliko visoku cenu kako bi spasio grupu službenika? Naravno da ne bi. Bog želi da usavrši grupu pojedinaca koji Ga znaju i koji su usaglašeni sa Njegovim namerama. Da li službenici poseduju istinu i život? Da li je Bogu vredno truda da spasi službenike? Je li to znak slave Božje? Da li samo službovanje svedoči o Bogu? Biti službenik ne predstavlja svedočenje o Bogu. To nije put kojim ljudi treba da koračaju. Neki će možda reći: „Voljan sam da službujem Bogu. Voljan sam da uložim sve napore, koliko god to bilo. Umesto 80%, uložiću 100%. Već sam dao svoj maksimum, iako sam malo slabijeg kova i ne razumem istinu. Bog zna moje srce, i On bi trebalo da me odobri, zar ne?“ Da li je ova izjava u skladu sa Božjim zahtevima? Bog odobrava one koji svoju dužnost ispunjavaju kako treba, one koji obavljaju svoju dužnost svim svojim srcem, umom, dušom i snagom. Ako samo ulažeš snagu, ali ne daješ sve od sebe, onda nisi obavljao svoju dužnost svim srcem. Možeš li da sprovedeš istinu u delo, a da ne služiš svim srcem? Možeš li da upravljaš poslovima prema načelima? Ako ulažeš samo snagu, a ne čitavo svoje srce, onda možeš biti samo službenik. Da li službenici mogu zavrediti Božje odobrenje? To je nemoguće. Šta Božja reč zahteva u izvršavanju dužnosti? („Zato, voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.“) Ovo se odnosi na istinu, na istina-načela i na načela primene. Šta su načela primene? Ona su ono što treba da radiš u svom životu i u obavljanju svoje dužnosti, to je tvoj put primene, i pravac i cilj tvog života. Ureži ove reči: „voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom“ i neka ti ovo bude moto. Šta god da radiš, upotrebi ove reči da proceniš sebe. Zapitaj se: „Šta sam od ovog postigao? Šta još nisam ostvario? Kakvo mi je unutrašnje stanje? Ima li ikakvog buntovništva? Ikakve sebičnosti? Da li se cenkam ili pregovaram oko uslova sa Bogom? Jesam li tvrdoglav? Ima li u meni i delić negativnosti ili zabušavanja? Da li se ponašam površno?“ Kada u svoje srce urežeš reči: „voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom“, ti se u svom srcu prisećaš ovih reči Božjih, ovih reči istine. Zašto treba da ih držiš u srcu? Da bi ispravio sopstveno stanje, doveo u red svoje ponašanje i da bi te vodile u svemu što radiš, a ne samo da bi ih rekao da drugi čuju. Na primer, ako postoji nešto što ne znaš kako da uradiš, brzo razmisli o tome šta kaže Božja reč i pomisli: „Bog je rekao da to činim svim srcem, pa kako to da uradim svim srcem? Neko drugi ovo bolje razume od mene, zato treba da ih pitam i da razgovaram sa njima.“ Nakon razgovora, pomoli se i preispitaj sebe kako bi video da li imaš ikakve loše namere. Ako u tebi nema nikakvih ličnih ciljeva ili sebičnosti, i siguran si da je ovo potpuno u skladu s istinom, i osposobiš se da istinu sprovodiš u delo, tada će tvoje srce biti mirno, što ukazuje na to da si postupio svim svojim srcem, to jest, da si dao sve od sebe. Da bi dostigao svesrdnost, moraš da tragaš za istinom u svom srcu, da razmišljaš o Božjim rečima, da se moliš Bogu i da budeš u zajedništvu sa Njim. Ovo je pitanje srca. Kada se tvoje srce približi Bogu, razmišljajući i stremeći ka istini u svakom momentu, onda si neko ko živi pred Bogom. Kad jednom uradiš nešto svim srcem svojim, uslediće samo od sebe da to radiš svom dušom svojom, svim umom svojim, i svom snagom svojom. Reči „voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom“, postaće tvoja stvarnost.

Zašto se kaže da je reč Božja svetiljka koja vodi ljude? Zato što se Božja reč ne izgovara uzalud, već da bi se rešili stvarni problemi ljudi. To nije teorija, visokoparna retorika ili govor. Božja reč je namenjena tebi da je primenjuješ i sprovodiš u delo. Kad se nađeš u situaciji iz koje ne vidiš izlaz i ne znaš šta ti je činiti, seti se Božje reči i kako ona zahteva od tebe da deluješ. Razmišljajući o Božjoj reči, pronalaziš način, razumeš značenje Božje reči, a zatim krećeš da je sprovodiš u delo u skladu sa Božjim namerama. Nakon što je sprovedeš u delo, dobijaš potvrdu i otkrivaš da ovim delovanjem doživljavaš mir i radosti u duhu, kao i to da su drugi takođe poučeni. Dok sprovodiš Božju reč u delo, ti stičeš prosvećenja i iskustva, učiš iz sopstvenih iskustava i dolaziš do razumevanja određenih stvari. Šta razumeš? Razumeš smisao iza Božjih reči i iza Njegove namere da ljudima dozvoli da deluju na određen način. Kada otkriješ načela primene koja su u osnovi svega ovoga, otkrivaš i izvor i značaj Njegovih reči. To je razumevanje istine. Nakon što shvatiš istinu, više nisi zbunjen, ne živiš u tolikom neznanju i više nisi bojažljiv u svom radu. Šta znači ne biti bojažljiv? To znači, kada se suočiš sa poteškoćama, da si u stanju da tragaš za istinom, da znaš kako da ih rešiš i da tačno znaš kako da postupiš. Šta znači kad imaš smer delovanja u sprovođenju Božje reči u delo? To znači da razumeš načela primene Njegove reči, da shvataš situacije na koje se Njegove reči odnose, i da znaš kako da ih sprovedeš u delo. Zašto se kaže da je Božja reč čovekov život i put? To je zato što Božja reč može biti čovekov život, a samo Njegova reč, samo istina, može čoveka da izvede na pravi put u životu. Božja reč je jasna i lako razumljiva. Daje se kako bi se omogućilo ljudima da lakše shvate i prihvate istinu. Kada su ljudi u stanju da priznaju i prihvate istinu, nesvesno se nađu na pravom putu u životu. Neke Božje reči mogu izgledati jednostavne i lako razumljive, ali su sve one uputstva kako treba da živimo, kako da postupamo u raznim situacijama i kako da rešavamo poteškoće. Ovo je istina. Ona može postati tvoj put, pružajući ti mudrost, načela i način praktičnog delovanja kada se suočiš sa izazovima. Ako imaš put u obavljanju svoje dužnosti ili nekih drugih stvari, ako postoje načela u tvom pristupu zadacima i ako razumeš Božje namere, da li to znači da razumeš istinu? (Da.) To znači da razumeš istinu i da razumeš Božju reč. Službenici ne moraju nužno da razumeju Božju reč; moraju samo da ulože napore. Zato je službovanje jednostavan zadatak. Neki ljudi nisu dobri čak ni u službovanju, i vrlo su se slabo pokazali! Šta znači slabo se pokazati? To znači da ne mogu ni zadatak službovanja da rade kako treba, ne mogu valjano da se potrude i uvek su neposlušni, ometaju druge, negativni su i lenji. Uvek ih morate nagovarati i nadzirati. Takvi ljudi nisu u stanju da izvršavaju svoju dužnost na zadovoljavajući način i ne ispunjavaju standarde da bi bili osoba. A sada, kojim putem nameravate da krenete? Kakva osoba planiraš da postaneš? Hoćeš li nastojati da budeš primerni službenik ili ti je cilj da budeš neko ko izvršava svoju dužnost svim svojim srcem, dušom i umom? (Neko ko izvršava dužnost svim svojim srcem, dušom i umom.) To je dobra stvar i pravi cilj. Ne želiš da budeš službenik, ne želiš samo da ulažeš napore. Onda treba da stremiš ka istini! Koje su najvažnije istine koje treba da razumeš kada stremiš ka istini? Ovo zavisi od poteškoća sa kojima se suočavaš, ali ključno je da prvo rešiš trenutne probleme. U ovom trenutku, većina ljudi se fokusira na stremljenje ka istini i na izvršavanje svoje dužnosti, a istina o izvršavanju dužnosti od presudnog je značaja. Sve dok možeš da ispunjavaš svoju dužnost u skladu sa načelima, osećaćeš mir i sigurnost u svom srcu. A ako pored toga možeš i da spoznaš Božje delo, da iskusiš Njegovo delo i da rešiš neke od svojih iskvarenih naravi, okusićeš slast u tome što slediš Boga i lakše ćeš hodati putem stremljenja ka istini. Pravilno ispunjavanje dužnosti je ključno kada se Bog sledi i kada mu se čovek pokorava. Božja reč kaže: „ispunite svoju dužnost svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom“. Zar ovaj iskaz nije istina? Ako možeš da potvrdiš da je ovaj iskaz istina, onda bi trebalo da se potrudiš da ispuniš svoju dužnost. Što više budeš razumeo istinu u ispunjavanju svoje dužnosti, više ćeš slediti načela i bićeš delotvorniji u njenom ispunjavanju. Ako svoju dužnost ispuniš na zadovoljavajući način, ne samo da ćeš osetiti mir i radost u srcu, već ćeš imati i iskrenu veru. Ovo je rezultat toga što slediš Boga i što ispunjavaš svoju dužnost. Potpuno je tačno da put kojim sledite Boga postaje svetliji dok njime hodate. Prema tome, ispunjavanje svoje dužnosti je nešto najsmislenije što možeš the uradiš. Ako ulažeš napore da bi ka istini stremio u skladu sa Božjim zahtevima, krenuo si sa prave tačke. Ako budeš nastojao da se krećeš u ovom pravcu, postepeno ćeš videti rezultate i steći ćeš ljudsko obličje. Tvoj odnos sa Bogom će postepeno bivati sve bliskiji. Kada se suočiš sa iskušenjima i nevoljama i osetiš da si pomalo negativan ili slab, i kada se pojave neke predstave i nerazumevanja, lako ćeš pronaći istinu kako bi rešio ta pitanja, te ona više neće predstavljati ozbiljne probleme.

Većina vas živi u zemljama sa demokratskim sistemom, za razliku od braće i sestara u crkvi kontinentalne Kine koji su pretrpeli progon i teškoće. Udoban život nije nužno dobra stvar za vas. Stremljenje ka istini će možda zahtevati malo više truda, a možda će vam biti pomalo zahtevno da izdržite teškoće i da platite cenu u obavljanju svoje dužnosti. Uobičajena mana ljudi koji su odrasli u demokratskom i slobodnom sistemu jeste u tome što udovoljavaju sebi. Ne dozvoljavaju drugima da ih kritikuju niti da ih prekore. Imaju razmerno veću slobodu i otvorenost u razmišljanju. Oni uvek zahtevaju lični prostor i slobodu, uvek idu za svakom svojom željom i uvek zahtevaju svakojake stvari koje se tiču telesnih zadovoljstava. Ako niste voljni da se oslobodite svega ovoga, biće vam teško da se oslobodite stanja i položaja u kojem se samo naprežete a ne stremite ka istini. Stalno isticanje autonomije i ličnog prostora doneće nevolje. Morate govoriti o istini, o Božjim rečima, o tome šta je pozitivno i koji je ispravan put u životu. Iako su sloboda, demokratija i nezavisnost dobri i progresivni društveni sistemi, oni nisu istina. Oni su samo progresivne ideje i sistemi u ovom mračnom i zlom svetu. To su sistemi koji su relativno pogodni za ljudski opstanak i koji podržavaju ljudska prava. Oni uopšte nisu istina i to morate jasno da znate. Nemojte misliti: „Rođen sam u takvom društvenom sistemu, tako da imam ova prava. Mogu da mislim, govorim i radim šta hoću, i niko me ne može sprečiti. To je moje ljudsko pravo, pravo koje mi daje društvo i moja država.“ Ako ovo smatraš vrhunskom istinom, to će doneti nevolje. Može li ovo razmišljanje pokazati da poseduješ istinu? Odakle dolazi sve ovo? Dolazi od ljudi i proizlazi iz iskvarenog čovečanstva. To nisu Božje reči, a još manje istina koju Bog traži da ljudi poseduju. Ako se prema ideji demokratije i slobode odnosiš kao prema istini, a u Božjoj kući se usredsređuješ samo na težnju za slobodom, odbijaš da budeš obuzdan i ponašaš se nepromišljeno u obavljanju svojih dužnosti, onda ćeš naići na nevolje. Da li ćeš biti prijemčiv za istinu ako imaš takve misli? Da li ćeš lako moći da primenjuješ istinu? Hoćeš li i dalje moći istinski da slediš Boga? Slediti Boga od tebe zahteva da razumeš istinu, da razumeš kako da se pokoriš, kao i da budeš podvrgnut ograničenjima koja istina nameće. Ne možete delovati svojevoljno. Ako težiš demokratiji i slobodi, ne možeš zakoračiti u istina-stvarnost. Nećeš postati Božji sledbenik niti sebe smatrati osobom koja sledi Hrista. Ovo će vam doneti nevolje, i ovo je poteškoća sa kojom se suočavate. Ljudi imaju određene predstave i zamisli, određena tradicionalna kulturna gledišta i ideje koje se promovišu kroz društvene trendove. Njih stvaraju društveno poreklo i okruženje. Ako ne uspete da shvatite suštinu i ozbiljnost ovih pitanja, već se prema obavljanju dužnosti, veri u Boga i nalogu koji vam je Bog dao uvek odnosite u skladu sa ljudskim pravima i slobodom, onda nikada nećete krenuti pravim putem niti ćete zakoračiti pravim putem vere u Boga. Ljudi u kontinentalnoj Kini sada žive pod mračnim plaštom autoritarne vladavine i nemaju nikakav osećaj superiornosti. Oni se rađaju naviknuti da trpe poteškoće i da marljivo rade kao konji, a ovakvo socijalno poreklo i okruženje oblikuju njihove životne navike i načela ponašanja. S druge strane, ljudi koji žive u demokratskim i slobodnim zemljama nemaju takve ideje. Oni ne žele da budu sputavani, smatraju da je to ugnjetavanje i žele da se oslobode bilo kakvih ograničenja ili propisa. Kada dođu u Božju kuću, žele čak da se oslobode upravnih sistema, radnih aranžmana i crkvenih pravila. Oni ne žele da budu sputavani. Odbijaju da ih bilo ko orezuje i odbijaju svaku kritiku. Odbijaju da se malo više angažuju oko posla ili da istrpe malo umora. Ovo će doneti nevolje! Tako se ne vlada jedan hrišćanin, niti se tako vlada dobar Hristov vojnik. Često se govorilo o poštenju svetaca u Doba blagodati. Je li to još uvek primenljivo? Apsolutno! To je pozitivna stvar koja je primenljiva svuda i u svakom trenutku. Hajde da prvo uopšte ne govorimo o obličju koje bi trebalo da ima stvoreno čovečanstvo, a što je Božji najosnovniji zahtev koji čovek treba da postigne. Razmislite samo, zar kao hrišćanin ne bi trebalo da imate pristojnost hrišćanina? Ako je nemaš, onda nisi dostojan da budeš Božji sledbenik, i Bog te ne priznaje. Ako želiš da slediš Boga, bilo kao stvoreno biće ili samo kao običan čovek, moraš da živiš kao ljudsko biće. Moraš srce svoje da prikažeš pred Bogom. Možeš reći: „Bože, ovako planiram da te sledim. Ovo je moja odluka i moj cilj. Da li je to u skladu s Tvojom namerom?“ Ili, pak, ne kažeš ovo direktno Bogu, već prihvatiš da te Bog proučava i tajno doneseš svoju odluku, dopuštajući Bogu da posmatra šta ćeš sledeće učiniti. Bez obzira na zemlju ili socijalno poreklo kome po rođenju pripadaš, sada kada slediš Boga, ti više ne pripadaš toj zemlji niti tim ljudima. Ti si Božji sledbenik, vernik, član Božje kuće. Moraš uvek i na svaki način sebe smatrati osobom iz Božje kuće, Božjim sledbenikom. Treba da se trudiš da budeš dobar Hristov vojnik, prema merilima svetaca. Ako stalno govoriš: „Ja sam Korejac“, „Ja sam Tajvanac“, „Ja sam Amerikanac“, „Svi imamo svoj način života“, da li si i dalje Božji sledbenik? Tvoje gledište je pogrešno; ono jasno pripada nevernicima. Ovo su bezvernici! Ako si bezvernik, što se motaš oko Božje kuće? Da li pokušavaš da se pretvaraš da si hrišćanin? Ovde nema pretvaranja. Pokušaj da se uklopiš je potpuno uzaludan. Ako si hrišćanin, moraš prihvatiti istinu i dobro obavljati svoju dužnost. To znači slediti Boga. Ako ne možeš dobro da obavljaš svoju dužnost, nije važno iz koje zemlje dolaziš; Bog te neće priznati. Bez obzira na nacionalnost, oni koji veruju u Boga moraju dobro da obavljaju svoju dužnost i da prihvate istinu. To znači slediti Boga. Ako tvrdiš da veruješ u Boga, ali ne prihvataš istinu ili ne obavljaš svoju dužnost, onda si bezvernik, baš kao i nevernici. Nisi ni ovo ni ono. Ljudi koji nisu ni ovo ni ono moraju se brzo ukloniti iz Božje kuće, takve osobe nisu poželjne u Božjoj kući. Ako smatraš da si osoba koja pripada carstvu, onda se moraš držati standarda naroda carstva. Ako kažeš: „Koji narod carstva? Ja sam građanin demokratske zemlje. Imam dostojanstvo i ljudska prava. Moraš mi postavljati zahteve prema merilima demokratske zemlje. U suprotnom, nema daljeg razgovora!“ Žao mi je, ali ovo je carstvo Božje, a ne carstvo Sotone. Bog želi svoj izabrani narod, narod carstva. Da li razumeš? (Da, razumem.) Ako veruješ u Boga i slediš Ga, moraš slušati Njegove reči. Ako kažeš: „Mogu da sledim Boga, ali mi je potrebna sloboda izbora. Volim da slušam šta ljudi govore, da prepoznam ono što mi se sviđa i da sledim one koji mi se više dopadaju. Ne mešaj mi se. Ja dajem prednost poslušnosti politici i propisima moje zemlje; to je najvažnije. Ne mogu dati prednost pokoravanju Božjim rečima, istini. Za mene su moja država i nacionalnost na prvom mestu, a istina na drugom ili trećem. Mogu je prihvatiti ili odbaciti“, kakav je onda Božji stav prema takvoj osobi? Pa, žao mi je, ali moraš da napustiš Božju kuću! Božjoj kući ne treba neko kao što si ti. Ti ne slediš Boga; ti nisi osoba carstva nebeskog. Ti si građanin sveta, a Bog ne razgovara sa ljudima poput tebe niti spasava ljude poput tebe. Takvi pojedinci ne mogu obavljati svoju dužnost kao stvorena bića. Treba da odeš što pre – što pre, to bolje!

Neki ljudi obožavaju poznate i ugledne ljude. Uvek sumnjaju da li Božje reči zaista mogu da spasu ljude i uvek veruju da samo reči poznatih i uglednih ljudi imaju težinu i harizmu. Stalno u sebi misle: „Vidi kako je impozantan naš šef države! Pogledaj tu raskoš, taj velelepni prizor, veličanstvenost naših narodnih skupština! Može li se božja kuća uopšte meriti s tim?“ To što možeš tako nešto da kažeš pokazuje da si nevernik. Nisi u stanju da jasno vidiš zlo politike, ili tamu jedne nacije, ili iskvarenost čovečanstva. Ti ne možeš da shvatiš da istina vlada u Božjoj kući, niti da vidiš i razumeš šta pokazuju iskustvena svedočenja Božjeg izabranog naroda. Božja kuća poseduje istinu i brojna svedočenja, a celokupan izabrani Božji narod se budi i menja, počinje da doživljava Božje delo i da zakoračuje u istina-stvarnost. Možeš li zamisliti predstojeći prizor Božjeg naroda koji se Bogu pokorava i obožava Ga? To prevazilazi tvoju maštu. Sve što ima Božja kuća od sveta je bolje sto puta, hiljadu puta, a u budućnosti će sve što Božja kuća ima moći da bude samo još bolje, ispravnije i savršenije. Sve se ovo postiže postepeno i to je ono što će Božja reč ostvariti. On je odabrao i predodredio Božji izabrani narod tako da su oni svakako mnogo bolji od ljudi ovog sveta. Ako neko ne vidi ove činjenice, zar nije slep? Neki ljudi uvek osećaju da je svet sjajan, i duboko u sebi obožavaju poznate i ugledne ljude sveta. Zar to ne znači da obožavaju đavole i Sotone? Da li ovi poznati i ugledni ljudi veruju u Boga? Da li su to ljudi koji se pokoravaju Bogu? Imaju li bogobojažljiva srca? Da li prihvataju istinu? Svi su oni demoni koji se opiru Bogu – zar to zaista ne vidiš? Kad već obožavaš poznate i ugledne ljude sveta, zašto veruješ u Boga? Kako zaista gledaš na sve reči koje Bog izražava? Kako gledaš na Božji suverenitet nad svime? Neki ljudi ne samo da nemaju strah od Boga, već nemaju čak ni najmanje poštovanja prema Njemu. Nisu li oni bezvernici? Zar od takvih ljudi ne treba tražiti da odmah odu? (Treba.) A ako ne odu, šta se može učiniti? Može se požuriti da se oni oteraju, da se uklone. Bezvernici su kao ogavne muve, ne mogu se gledati koliko su odvratne. Božjom kućom vlada istina i Njegove reči, i preduzimaju se mere u skladu sa istina-načelima. Takve ljude treba ukloniti. Oni samo na rečima veruju u Boga, ali u duši omalovažavaju Božju kuću i preziru Boga. Želite li da se takvi bezvernici mešaju među vama? (Ne.) Zato se moraju odmah ukloniti. Bez obzira koliko su obrazovani ili sposobni, moraju se ukloniti. Neki pitaju: „Zar to nije lišeno ljubavi?“ Ne, to je postupanje po načelima. Šta ovim hoću da kažem? To da, ma koliko da ste velikog rasta, ma s kolikom voljom da težite istini i da li imate veru u Boga, jedno je sigurno: Hristos je istina, put i život. Ovo je večno i nepromenljivo. Ovo bi trebalo da bude tvoja stena, najčvršći temelj tvog verovanja u Boga; u svom srcu treba da budeš siguran i bez trunke sumnje u ovo. Ako sumnjaš čak i u to, nisi podoban da ostaneš u Božjoj kući. Neki kažu: „Naš narod je velik, a naša rasa plemenita; naši običaji i kultura su plemeniti bez premca. Ne moramo da prihvatimo istinu.“ Nije li to glas bezvernika? To jeste glas bezvernika, i takvi bezvernici moraju biti uklonjeni. Neki ljudi često otkrivaju iskvarenu narav i njihova narav je ponekad bezobzirna i neobuzdana, dok je njihova vera u Boga ipak istinita i oni mogu da prihvate istinu. Ako se podvrgnu određenoj meri orezivanja, u stanju su da se pokaju. Takvim ljudima treba dati šansu. Ljudi su malo glupi, ili ne mogu jasno da vide stvari, ili su zavedeni, ili, u trenutku gluposti, mogu reći nešto zbunjujuće ili se ponašati zbunjeno jer ne razumeju istinu. To je zbog iskvarene naravi, zbog gluposti, neznanja i nerazumevanja istine. Takvi ljudi ipak nisu od iste fele kao bezvernici. Zato se ovde treba osloniti na razgovor u zajedništvu o istini kako bismo rešili ove probleme. Neki ljudi koji već nekoliko godina veruju u Boga uopšte ne prihvataju istinu i nimalo se nisu promenili. Oni su bezvernici. Oni nisu ljudi Božje kuće i Bog ih ne priznaje. Šta znači kada vam ovo kažem? Znači da vam govorim da marljivo tragate za istinom. Nemojte samo ulagati napore. Bog spasava ljude kroz Svoje reči, kroz istinu. Najdirektniji način jeste da vam se dozvoli da shvatite istinu i da praktične probleme rešite dok obavljate svoju dužnost. Ovo vam omogućava da istinu sprovedete u delo i pokorite se Bogu. Na taj način ćete udovoljiti Bogu i utešiti srce Njegovo. Šta Bog nikako ne voli da vidi? Bog je izrekao mnoge reči, izrazio mnoge istine, i uložio je velike napore i platio veliku cenu za vas. Na kraju, On dobija grupu ljudi koja samo ulaže napore, i sve što ostaje jeste grupa ljudi koja službuje. Ti ljudi ne razumeju istinu, ne razumeju Božje namere, već samo ulažu napore. Iako mogu da ostanu, oni nisu u skladu s Božjim namerama. Ne mogu se smatrati pravim stvorenim bićima. To je ono što Bog nimalo ne želi da gleda, i prvobitna namera Božjeg plana upravljanja nije da spasi čovečanstvo.

Morate svim srcem da prihvatite istinu, a ne da sledite svetske trendove ili da živite u skladu sa Sotoninom filozofijom. Slediti Boga zahteva obavljanje svoje dužnosti, a dobro obavljanje dužnosti zahteva prihvatanje istine. Ovo je od ključne važnosti. Mnogi ljudi zanemaruju istinu u svojoj veri u Boga. Oni ne sprovode istinu u delo ni posle mnogo godina vere i pokazuju potpuni nedostatak brige. Ovi ljudi su bezvernici i biće isključeni pre ili kasnije. Neki ljudi žive isključivo za telo, za ličnu korist, i iscrpljuju se u međuljudskim odnosima, odričući se svojih dužnosti, ne shvatajući ih ozbiljno i težeći telesnim zadovoljstvima. Nije li ovo krajnje sebično i ogavno? Takvi pojedinci ne vole istinu; vole samo ličnu korist i sujetu. Oni se zajapure u licu i uznemire zbog trivijalne koristi, gube svoj integritet i ljudsko dostojanstvo. Nisu li oni bezumni i glupi? Oni koji iskreno vole istinu, bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaju, prvo treba da traže istinu u prisustvu Boga. Treba da izbegavaju uplitanje u sporove, kao i ulazak u verbalne bitke sa drugima. Takvo ponašanje je nezrelo i neuviđavno. Kada se okupi puno ljudi, pokrenuće se različita pitanja jer postoje svakakvi ljudi i nema kraja raspravama o tome šta je ispravno, a šta progrešno. Upravo je ovakvo iskvareno čovečanstvo. Situacija među nevernicima je još ozbiljnija. Svaki dan je ispunjen neprijateljstvom i uzavrelom napetošću. Svet je naprosto do te mere varljiv. Pošto svi veruju u Boga, među Božjim ukućanima ima manje zlih ljudi i manje slučajeva iskorišćavanja ljudi. Postoji tek mali broj nesuglasica i svađa. Ako ne razumete istinu i stalno se bavite ovakvim stvarima, one će obuzeti i zapetljati vaše srce i nećete moći da dođete pred Boga. Morate se osloboditi takvih stanja, a takvo ponašanje pokazuje nezreo rast. Oni sa nezrelim rastom se često fokusiraju na telesne stvari, na sopstvene sklonosti i na zadovoljavanje sebičnih želja. Kao rezultat toga, oni zanemaruju prave obaveze u obavljanju svojih dužnosti. Takvi ljudi nisu u stanju da išta obave kako valja i često greše, pokazujući nezrelost deteta. Vi morate težiti zrelosti u životu. Šta mislim pod zrelošću? Mislim da morate da razumete istinu, da imate rast odrasle osobe, i da ste u stanju da ispunite Božje zahteve i izvršite zadatke koje vam je poverio. Mislim da treba da budete sposobni da preuzmete dužnost ljudskog bića kao i opšte dužnosti, da budete u stanju da obavljate dužnosti jednako dobro kao i drugi i da postigne ono što drugi mogu, da se ugledati na one koji su pokorni Bogu i streme ka istini, da radite ono što bi ljudi trebalo da rade i da obavljate dužnosti koje bi ljudi trebalo da obavljaju, da istražujete i tražite put stremljenja ka istini. Ovo je proces rasta u životu jedne osobe. Morate da tražite i da znate kako da ispitate način na koji se ponašaju normalni ljudi i kako se ljudi koji obavljaju svoje prave dužnosti ponašaju, kao i koje stilove, pristupe i načela ovi ljudi koriste dok rade. Odrasli moraju da obavljaju svoje dužnosti kako treba. Šta god da se desi, čak i da se nebo sruši, oni moraju da ispune svoju dužnost i da ne dozvole da se njihovi pravi zadaci odlažu. S druge strane, deca su veoma radoznala o svemu što se dešava oko njih. Žele da izađu i da vide šta se dešava. Svaki događaj može da utiče na njih i da ih omete u tome da urade ispravnu stvar. Nije li to nedostatak posvećenosti svojim odgovornostima? I najmanji problem ih može poremetiti. Jedna jedina opaska može da im uznemiri srce, a jedna šala da dovede do nesporazuma i emocionalnih izliva zbog kojih se dva-tri dana ponašaju negativno, odlažući obavljanje svojih dužnosti. Mogu čak početi da razmišljaju o odustajanju, a starešine i delatnici moraju stalno da ih nagovaraju i ubeđuju, razgovarajući o istinama i pokušavajući da ih urazume. Nije li ovo znak malog rasta i nezrelosti? Čini se kao da ljudi nikada ne odrastu, da ostaju nezreli poput dece – naivni i smešni. Na njih drugi gledaju s visine, nedostaje im dostojanstvo i integritet i nisu ugodni Bogu.

Morate da se usredsredite na istinu – samo tada možete dobiti život-ulazak, i tek kada imate život-ulazak, možete da pomognete drugima i da ih vodite. Ako se otkrije da su postupci drugih u suprotnosti s istinom, moramo im ljubazno pomoći da teže istini. Ako su drugi u stanju da praktikuju istinu, a postoje načela u njihovom načinu rada, pokušajmo da učimo od njih i da ih oponašamo. Ovako izgleda uzajamna ljubav. Ovo je vrsta atmosfere koju morate imati u crkvi – svi su usredsređeni na istinu i teže da je dostignu. Nije bitno koliko su ljudi stari ili mladi, niti da li su vernici veterani ili ne. Niti je važno da li su visokog ili niskog kova. Ove stvari nisu važne. Pred istinom, svi su jednaki. Ono na šta morate da gledate jeste ko govori ispravno i u skladu s istinom, ko misli na interese Božje kuće, ko podnosi najveći teret u radu Božje kuće, ko jasnije razume istinu, ko deli osećaj za pravdu, i ko je spreman da plati cenu. Takve ljude njihova braća i sestre treba da podržavaju i da im aplaudiraju. Ova atmosfera časnosti, koja proizlazi iz traganja za istinom, mora da vlada u crkvi; na ovaj način ćete imati delo Svetog Duha i Bog će vas blagosloviti i voditi vas. Ako u crkvi vlada atmosfera u kojoj se izmišljaju priče, ljudi dižu graju jedni oko drugih, zameraju jedni drugima, ljubomorni su jedni na druge i svađaju se, onda Duh Sveti sigurno neće delovati u vama. Ako se borite jedni protiv drugih, krišom se svađate i međusobno se obmanjujete, varate i spletkarite – to je atmosfera zla! Ako takva atmosfera vlada u crkvi, onda Sveti Duh sigurno neće vršiti Svoje delo. U Bibliji je Gospod Isus rekao sledeće: „Ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, i ja sam tamo među njima“ (Matej 18:19-20). Ovo je reč Božja, ovo je istina. Kad Bog govori, to je učinjeno. Ako ideš protiv Božje namere i ne slediš Njegove reči, Bog će se udaljiti od tebe. Ako ne čitaš Božju reč, ne prihvataš razotkrivanje, osudu i orezivanje kroz Njegove reči, i odbijaš pomoć svoje braće i sestara, stalno se fokusiraš na mane i probleme drugih, misleći da ti nisi tako loš, smatrajući sebe boljim od svih ostalih, onda si u nevolji. Kao prvo, Sveti Duh neće delovati u tebi i propustićeš Božje blagoslove. A kao drugo, tvoja braća i sestre će se takođe udaljiti, ostaviće te bez ičije pomoći i time ti otežati da se osloniš na njihovu podršku. Bez dela i blagoslova Božjeg, bez pomoći i podrške braće i sestara, naći ćeš se u nevolji, bez mogućnosti da napreduješ. Možete li efikasno obavljati crkveni posao oslanjajući se isključivo na ljudski talenat i veštinu? Sve će biti uzalud, samo uzaludan trud. Zar nije opasno doći do te tačke? Koliko ćete agonije doživeti u srcu? U svakom slučaju, vi morate koračati pravim putem, putem stremljenja ka istini, da biste primili Božje blagoslove i pomoć svoje braće i sestara. Hodanje vlastitim putem vodi u ćorsokak, a oni koji ne streme ka istini na kraju će biti isključeni. Kako tokom vremena ovo budete postepeno doživljavali, tako ćete početi da shvatate. U svim svojim poduhvatima, morate tražiti istina-načela sve dok ne budete jednog srca i uma, samo tada možete skladno da radite zajedno, kao upletene niti užeta. Kada postoji skladna saradnja, onda možete dobro da obavljate svoje dužnosti i da udovoljite Bogu.

19. septembar 2017. godine