Razlog zašto svi danas zavide Jovu je to što je posedovao iskrenu veru. Ali, da li ste ranije zajedno razgovarali o detaljima njegovih iskustava i o tome zašto je bio u stanju da iskreno svedoči? Kako je izgledao njegov svakodnevni život? Na koji način se u životu povezivao sa Bogom? Kako iz svakog njegovog postupka vidimo da je tražio istinu, da se pokoravao Bogu i prihvatao Božje uređenje i orkestraciju? Zar se to ne tiče tih detalja? (Da.) To se tiče detalja traganja za istinom, a to je nešto što ljudima danas nedostaje. Ljudi samo znaju čuvenu Jovovu izreku: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Svi mogu da izrecituju ovu frazu, ali nije im sasvim jasno zašto je tačno to Jov rekao. Jov nije lako došao do ove čuvene izreke – do nje je došao tek nakon mnogo životnog iskustva. Tokom svog života punog iskustava video je uređenja i orkestracije učinjene Božjom rukom i dela Božja u mnogim stvarima i video je da su sva njegova bogatstva dobijena od Boga. Jednog dana, sve te stvari su nestale, a on je znao da mu ih je Bog oduzeo. Jov je došao do zaključka da bez obzira na to šta Bog uradi, Božje ime treba da se blagosilja. Pa, kako je došao do tog zaključka? Zar to ne zahteva određeni proces? On obuhvata put kojim ljudi danas idu dok tragaju za istinom, a to je kako ostvariti taj rezultat, kako to zadobiti. To se ne može zadobiti za nekoliko dana, pa čak ni za nekoliko godina; to se tiče svakog aspekta i svakog detalja ljudskog života.

Jovova vera u Boga nije bila samo na rečima; on je bio oličenje iskrenog vernika. U svemu se molio Bogu. Kada bi mu bilo nelagodno zbog veselja svoje dece, molio bi se Bogu i poverio bi ih Njemu; naravno da se često molio o tome kako da uzgaja svoju stoku. Sve je stavio u Božje ruke. Da se ponašao kao nevernik, da je uvek planirao i računao kako da čovekovom voljom uzgaja stoku, da se oslanjao isključivo na sopstevni um i uobrazilju i da je lupao glavu oko toga kako da ostvari ciljeve koje je isplanirao, da li bi onda bio u stanju da vidi Božje ruke i Njegovu suverenost i uređenje čak i da je iskusio mnoge neuspehe i prepreke? (Ne bi.) Da se nije često molio Bogu, on ne bi iskusio Božje blagoslove; često bi bio pasivan i slab kao i običan vernik i u njemu bi se možda javilo osećanje otpora. „Ljudi uvek kažu da Bog postoji. Ja verujem u Boga, ali me Bog ne blagosilja prema mojim planovima! Obožavam Boga i svakog dana nudim žrtvu. Ako Bog zaista postoji, Njegovi blagoslovi za mene bi trebalo da budu veći nego što bih ja to ikada mogao da zatražim ili zamislim. Kako to da još uvek nisam ostvario taj cilj? Teško je reći da li Bog stvarno postoji ili ne.” On bi time stavio znak pitanja na postojanje Boga, što bi predstavljalo negativnu posledicu. Pre svega, ne bi mogao da vidi Božju ruku ili Njegovu suverenost i uređenje. Osim toga, žalio bi se na Boga i u njemu bi se javilo pogrešno razumevanje, netrpeljivost i pobuna protiv Boga. Ako ljudi koji veruju u Boga rade šta hoće i uvek traže blagoslove, da li će onda na kraju moći da kažu kao Jov: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo”? Da li će se u njima javiti ovakvo iskustveno znanje? (Neće.) Naravno da neće. Zašto ne? Odakle potiče ovaj problem? (Oni ne veruju u Božju suverenost niti traže od Boga, nego stvari rešavaju ljudskim metodama.) Zašto ljudi lupaju glavom i koriste ljudske metode da bi ostvarili svoje ciljeve umesto da se oslone na Boga? Da li traže Božje želje kada prave planove? Da li imaju pokoran stav i da li kažu: „Ne znam šta će Bog da uradi. Ja ću prvo da napravim ovaj plan, ovaj proračun, ali ne znam da li će moj plan dovesti do ostvarenja mog cilja; to je samo plan. Ako se moj cilj ostvari, onda je to Božji blagoslov. A ako se ne ostvari, onda je to zato što sam bio slep pred tim; moj plan nije bio u skladu s Božjim namerama”? Da li oni imaju takav stav. (Ne.) Pa, kako se onda javljaju takvi načini delanja? To je ljudska uobrazilja i ljudske predstave, ljudske želje, nerazumni zahtevi ljudi prema Bogu; oni su proizvod iskvarenih naravi. To je jedan aspekt. Osim toga, da li takvi ljudi imaju bogoposlušno srce? (Nemaju.) Kako vidite da nemaju bogoposlušno srce? (Osećaju apsolutnu potrebu da ostvare svoje planove.) Kakva je to narav? To su nadmenost i buntovništvo. Oni veruju da ih Bog blagosilja, ali kada imaju sopstvene želje i proračune, Boga ostavljaju po strani; to predstavlja nadmenu narav. Da li se pokoravaju kada Boga ostavljaju po strani? Ne, i Bog se ne nalazi u njihovom srcu. Uopšte ne razmišljaju o tome kako Bog ima suverenost i kako uređuje stvari, a još manje o tome kako On hoće nešto da uradi. Ne razmišljaju o takvim stvarima. Šta iz toga možemo videti? Oni ništa ne traže, ne pokoravaju se i nemaju bogobojažljivo srce. Oni najpre prave sopstvene planove, a zatim postupaju i vredno rade u skladu sa svojim planovima, oslanjajući se na ljudske metode, uobrazilju i predstave, a da ni najmanje ne razmišljaju o Božjim namerama. Kada se radi o uzgajanju stoke, ljudi treba da bar u svom srcu znaju da „čovek treba da dȃ sve od sebe da bi uradio ono što treba da uradi i da se pokori volji Neba,” što znači: „Ispuniću svoje dužnosti da nahranim stoku, neću dozvoliti da im nedostaje hrana, da se smrzavaju, da gladuju ili da se razbole. To koliko mladunaca će imati sledeće godine je u Božjim rukama; ja to ne znam, ne zahtevam i neću praviti planove. To sve zavisi od Boga.” Ukoliko u svojim postupcima nastave da se oslanjaju na ljudske predstave i uobrazilju, da li imaju pokoran stav prema Bogu? (Nemaju.) Koji od ova dva načina delanja potiče od čovekove volje a koji se pokorava Bogu? (Prvi potiče od čovekove volje i to je način delanja bezvernika; drugi potiče od onih koji iskreno veruju u Boga i traže istinu.) Svi oni veruju u Boga i svi rade istu stvar, ali se motivi, ishodišta i ciljevi njihovih postupaka, kao i njihova načela, razlikuju. Dakle, može se videti put kojim ljudi idu. Zar tu ne postoji razlika? Suština bezvernika je ista kao i suština nevernika. Kakvi su ishodište i cilj njihovih postupaka? Sve je radi njihovih sopstvenih interesa, pri čemu je zarada na prvom mestu u njihovom umu, pa se stoga u svojim postupcima oslanjaju isključivo na sopstvenu volju. Zašto kažem da se oslanjaju isključivo na sopstvenu volju? Oni u potpunosti prave svoje planove nakon pažljivog razmišljanja. Ne postupaju impulsivno ili naslepo već imaju svoje namere i ciljeve. Ne razmišljaju o Božjim namerama i postupaju u potpunosti po sopstvenoj odluci. Niko drugi ne pravi planove za njih, niti ih bilo ko drugi prisiljava da tako postupaju. Odlučni su u tome da postupaju u skladu sa svojim planovima, pa se stoga oslanjaju na sopstvenu volju. Onda, u skladu sa svojim planovima, lupaju glavu i postupaju bez obzira na cenu kako bi ispunili sopstvene želje i ostvarili planirane ciljeve. Dok tako postupaju, oni imaju i ovu nejasnu zamisao: „Ja verujem u Boga, pa će me On sigurno blagosloviti.” Zar to nije sramno? Po čemu će te Bog blagosloviti? Kako znaš da će te Bog blagosloviti? Da li će Bog nešto ostvariti zbog tvojih odluka? Zar to nije nerazumna zamisao? Ako veruješ da će te Bog sigurno blagosloviti, da li je to isto što i pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenju? (Nije.) Ali mnogi ljudi to mešaju. Oni kažu: „Verujem da će me Bog blagosloviti, verujem da će On čuvati sve što imam i verujem da će On ispuniti moju želju!” Oni misle da je to pokoran stav prema Bogu. Zar to nije pogrešno? Ne samo da je pogrešno nego je to i buntovništvo protiv Boga i bogohuljenje. To što veruješ da će te Bog blagosloviti ne znači da se pokoravaš Božjoj suverenosti i uređenju – to su dve različite stvari. Kada to kažeš, tobom isključivo upravlja tvoja nadmena priroda, a reći tako nešto nije u skladu s istina-načelima.

Šta je suština buntovničkog ponašanja prema Bogu o kome sam upravo govorio? Raščlanite koren te stvari. Da li tu uopšte ima sprovođenja istine u delo? Bilo kakvog pokoravanja? Da li u njihovom srcu ima mesta za Boga? Da li imaju bogobojažljivo srce? (Nemaju.) Svi vi kažete „ne”, pa, da budemo precizniji, na koje načine se to pokazuje? Morate to da uporedite sa sobom i da znate kako to da raščlanite. Ako znaš kako to da raščlaniš, znaćeš i kako da prosudiš svoje unutrašnje stanje i znaćeš da prosudiš da li postupaš u skladu s načelima i da li sprovodiš istinu u delo. Pre svega, ako ljudi najpre prave planove a da ne traže istinu, da li tu imamo pokornost? (Ne.) Pošto smo videli da nema pokornosti, kako čovek treba da postupa da bi bio pokoran? (Prvo treba da traži Božje želje.) Bog ti u mnogim stvarima ne pokazuje jasno Svoje želje, pa kako onda možeš da budeš siguran da sprovodiš istinu u delo? (Moramo da se oslonimo na molitvu Bogu da bismo bili sigurni.) Ako se pomoliš nekoliko puta a i dalje ne razumeš Božje želje, šta onda radiš? Ne čini ništa naslepo. Prvo vidi da li je takvo postupanje neophodno, da li su ti postupci deo Božjeg uređenja, da li su se stekli uslovi za takvo postupanje i da li možeš da ostvariš svoj plan. Ako ne možeš, ali se i dalje držiš plana, zar to ne znači da je to nerazuman način delanja? Od suštinskog značaja je to da li su tvoji planovi i zamisli realni. U svom srcu misliš: „Najpre ću napraviti ovaj plan i ako me Bog blagoslovi, onda ću možda dobiti i više od toga!” Siguran si da imaš sreće, pa se oslanjaš na sopstvenu volju i nastavljaš po svom; imaš velike ambicije i želje, a sam si i nadmen i primitivan. Ljudski planovi i odluke uvek sadrže odstupanja i nisu nešto što bi trebalo da se sprovodi u delo. Kada ljudi ne razumeju istinu ili Božje namere, mogu li njihovi planovi i odluke da budu ispravni? Mogu li da budu u skladu s Božjim namerama? To nije nešto što je sigurno, jer postoje mnoge stvari koje ljudi ne mogu da razumeju i o kojima ne mogu da donesu odluku; ljudske odluke i planovi su samo ljudska uobrazilja, nagađanja i prosuđivanja. Oni koji ne razumeju istinu ne mogu da vide da je sve u Božjim rukama i da Bog sve orkestrira i uređuje. Moraš da vidiš šta čine Božje ruke, kakve su Njegove namere i kakvo delo On trenutno obavlja na ljudima. Ako su tvoji planovi i odluke u suprotnosti sa delom koje Bog hoće da obavi ili su suprotne Božjim željama, kakav će biti rezultat? Tvoji planovi će sigurno propasti. Iz toga moraš jasno da vidiš da ljudi ne bi trebalo da planiraju – planiranje je samo po sebi greška. Pa, kako bi onda ljudi trebalo ispravno da postupaju? Trebalo bi da nauče da prihvataju stvari onako kako dolaze, ne treba da postupaju naslepo ili prave planove o nečemu što ne razumeju. Ima puno toga što ne možeš da razumeš i ne znaš kakvi bi problemi mogli da iskrsnu u međuvremenu. Da li to predstavlja neočekivane situacije u ljudskim planovima? Naravno da ne, što znači da su ljudski planovi samo ljudska uobrazilja, prazne i nerealne stvari. Pa, šta bi onda ljudi trebalo da rade? Kao prvo, trebalo bi da imaju bogoposlušno srce i ne bi trebalo da prave bilo kakve planove; a kao drugo, oni takođe moraju da ispune svoje dužnosti i obaveze, a da pri tom ne budu površni. A što se tiče toga da li možeš da ostvariš ono što planiraš i odrediš, to je sve u Božjim rukama. Ti možda planiraš samo malo, ali ti Bog daje mnogo; možda planiraš mnogo, ali ne dobiješ toliko. Pošto doživiš mnoga slična iskustva, shvatićeš da se ništa ne menja na osnovu čovekove volje ili planova. Sve zavisi od toga kako je Bog nešto uredio i imao suverenost nad time; sve je u Njegovim rukama. Kada ljudi stalno tako gomilaju iskustva, oni otkrivaju da je Bog zaista suveren nad svime. Ako potvrdiš činjenicu da je Bog suveren nad svime što je u tvom srcu, onda ćeš zadobiti istinu, a ona se stiče iskustvom. Tvoji planovi mogu povremeno biti dosta dobri, ali u svakom trenutku se može desiti nešto neočekivano; ne možeš ni da zamisliš kakve jedinstvene stvari bi se mogle dogoditi, stvari koje u svakom pogledu prevazilaze tvoju uobrazilju i tvoje planove. Mnogo toga čini da se osećaš kao da si uhvaćen na prepad i ne znaš gde su greške u tvojim planovima, da li će oni uspeti ili propasti i šta je to što ljudi mogu i ne mogu da urade. Nesvesno osećaš da ljudi mnogo toga ne mogu da predvide, da je to van granica njihovih planova i uobrazilja. Do kakvog zaključka dolaziš u takvom slučaju? (Da je Bog suveren nad svime.) Postoji jedan detalj u Božjoj suverenosti nad svime: ako ti Bog nešto ne da, onda su svako trčkaranje, trud i napor uzaludni. Ako te Bog blagoslovi, onda sve ide glatko, bez prepreka i niko ne može da te omete. Shvataš da Bog u tome ima konačnu reč, da Bog može vrlo jasno da vidi sve tvoje planove i da je to u potpunosti u Njegovim rukama. Posle takvog iskustva, tvoje srce će nesvesno početi da stiče ispravan uvid i znanje o Božjoj suverenosti. Kakav uvid i znanje? Bog je Onaj koji ti to daje. Ako Bog želi to da oduzme, onda bez obzira na to koliko se pokoravaš Bogu ili koliko poznaješ Boga – ako treba da ti to oduzme, On će to i uraditi. Sve je u Njegovim rukama, sve je On predodređuje i uređuje. Ne treba da imaš sopstveni izbor. Da li će tada tvoji planovi, proračuni i lični ciljevi i dalje dominirati u tvom srcu? Neće. Ti ljudski planovi i proračuni će nesvesno postajati sve manji i manji i ti ćeš odustati od njih. Kako zameniti te stvari? Iskusiti Božju suverenost je isto što i videti Njegovu suverenost. Iako Bog ne kaže zašto ti je nešto oduzeo, ti ćeš ipak nesvesno to razumeti. Kada te Bog nečim blagoslovi, kada te blagoslovi mnogim bogatstvima, On ti ne kaže zašto to radi, ali ti u svom srcu osećaš i svestan si toga da je to Božji blagoslov, a ne nešto što čovek može da zaradi. Jednog dana, nešto će ti biti oduzeto i ti ćeš u svom srcu jasno biti svestan da to dolazi od Boga. Kada budeš imao jasnu svest o svemu tome, zar nećeš osećati da te Bog vodi u svakom koraku koji učiniš, u svakom danu koji proživiš i u svakoj godini koja prođe? Dok te Bog vodi, nesvesno ćeš osećati da si se našao licem u lice s Njim, da sa Njim komuniciraš svakog dana, da svakog dana stičeš nova znanja i da svake godine ubireš bogatu žetvu. Tvoje razumevanje Božje suverenosti i uređenja nesvesno će postajati sve dublje. Kada imaš iskustvo na tom nivou, zar Bog nema mesto u tvom srcu? Ako Bog ima mesto u tvom srcu, onda je tvoje srce bogobojažljivo, pa da li onda druge stvari, misli ili teorije mogu da te navedu na pogrešan put, da te zbune ili te nateraju da napustiš Boga? To je nemoguće. Samo ako zaista poznaješ Boga, ako se istina ukorenila u tvom srcu, Bog može zauvek da obitava u tvom srcu. Ako istina nije pustila koren u tvom srcu, može li onda Bog da dugo bude u tvom srcu? Naravno da ne može, jer bi tvoje srce u svakom trenutku moglo da se udalji od Boga i da Ga izda. Ako ljudi uvek puštaju da njihovim životom upravljaju njihova sopstvena uobrazilja, njihove predstave, planovi, proračuni i želje, mogu li da spoznaju Boga? (Ne mogu.) Dakle, da bi dostigao takvu pokornost Bogu, kako što je to učinio Jov, tvoj put iskustva i praktičnog delanja mora da bude ispravan. Ako postoje neka odstupanja na tvom putu primene, onda će to biti uzaludno bez obzira na to koliko su snažne tvoja vera ili volja; biće uzaludno bez obzira na to koliko bi tvoje ambicije mogle biti uzvišene. Ljudski način primene u mnogim životnim pitanjima ima odstupanja. Gledano spolja, deluje da su ljudi u stanju da puno pate i plaćaju visoku cenu, kao da poseduju veliku odlučnost i kao da su njihova srca ispunjena vatrom; ali zašto ni nakon brojnih iskustava na kraju ne steknu iskustveno poznavanje Božje suverenosti i uređenja? To je zato što njihovi načini praktičnog delovanja imaju odstupanja, a njihova subjektivna svest, njihove predstave i uobrazilja, kao i njihovi planovi, uvek preuzimaju vođstvo. Te stvari preuzimaju vođstvo, pa se Bog krije od njih. Božje reči kažu: „Pojavljujem se svetom carstvu, a Sebe skrivam od zemlje prljavštine.” Na šta se odnosi „zemlja prljavštine”? Odnosi se na različite ljudske želje, planove i odluke – čak i na njihove dobre namere i na namere za koje misle da su ispravne. Te stvari sprečavaju Boga da dela na tebi i kao zid, stoje ispred tebe, u potpunosti te izolujući, tako da nikada ne možeš da vidiš ili iskusiš Božju suverenost. Ako ne možeš da vidiš ili iskusiš Božju suverenost, možeš li onda da spoznaš Njegovu suverenost? (Ne možeš.) Nikada ne možeš da spoznaš Božju suverenost.

Da vidimo kakav je stav Jov imao u ophođenju prema svojoj deci. Jov se bojao Jahvea, ali njegova deca nisu verovala u Boga – zar neko sa strane ne bi pomislio da je to velika sramota za Jova? Po čovekovim predstavama, Jov je imao veliku porodicu i bojao se Boga Jahvea, ali njegova deca nisu verovala u Boga, te on stoga nije imao nikakav ugled. Zar ova ideja ugleda nije proistekla iz ljudske volje, iz ljudske naprasitosti? Ljudi mogu da misle: „Ovo uopšte nije vredno poštovanja. Moram da smislim neki način da ih nateram da veruju u Boga i da povratim svoj ugled.” Zar to ne proizilazi iz ljudske volje? Da li je Jov to uradio? (Nije.) Šta o tome kaže Biblija? (Jov je prineo žrtvu i molio se za njih.) Jov je samo prineo žrtvu i molio se za njih. Kakav je to stav? Da li možete da vidite načela koja je Jov sprovodio u delo? Ne znamo da li je Jov sprečavao ili se mešao u veselje svoje dece, ali sigurno nije učestvovao u njemu – on je samo prineo žrtvu za njih. Da li se ikad ovako molio: „Bože Jahve, pokreni ih, nateraj ih da veruju u Tebe, učini da zadobiju Tvoju blagodat i nateraj ih da Te se boje i da se klone zla kao što ja to radim”? Da li se on ikad tako molio? Biblija ništa tako ne pominje. Jov je postupio tako što se udaljio od njih, prineo žrtvu za njih i brinuo se za njih da ne zgreše protiv Boga Jahvea. Jov je tako postupao. Koja su bila načela njegovog postupanja? On im ništa nije nametao. Pa, da li je Jov hteo da njegova deca veruju u Boga ili ne? Naravno da je to hteo. Kao oca koji veruje u Boga, mnogo bi ga rastužilo da vidi da se njegova deca tako čvrsto drže ovozemaljskog, bez usrdne vere u Boga. Naravno da je hteo da njegova deca stupe pred Boga, da prinesu žrtvu kao i on sam, da se boje Boga i klone se zla i da prihvate Božju suverenost i uređenje. To nije stvar ugleda, to je roditeljska odgovornost. Ali njegova deca su izabrala da ne veruju, a Jov im, kao otac, ništa nije nametao. To je bio njegov stav. Pa, šta je onda uradio? Da li ih je prisiljavao ili pokušavao da ih ubedi? (Nije.) Naravno da nije. Najviše što bi uradio bilo bi da povremeno kaže par reči kao opomenu, a kada njegova deca nisu poslušala, digao je ruke od toga. Rekao im je da ne čine ništa što bi bilo suviše van granica dozvoljenog, a onda se od njih povukavši jasnu crtu, tako da je svako živeo svoj život. Jov je prineo žrtvu za njih iz straha da će oni uvrediti Boga Jahvea; nije prineo žrtvu umesto njih, to je učinio jer je imao bogobojažljivo srce. Jov im ništa nije nametao ili ih prisiljivao i nije rekao: „Ovo su moja deca i moram da ih nateram da veruju u Boga tako da Bog može da dobije još nekoliko ljudi.” On to nije rekao niti je imao takav plan ili proračun niti je tako postupio. On je znao da takvo postupanje proističe iz ljudske volje i da Bog to ne voli. Jov je samo opomenuo svoju decu i molio se za njih, ali ih nije prisiljavao ili gonio i čak je povukao jasnu crtu. To je bila Jovova razumnost ali i načelo postupanja: ne oslanjaj se na ljudsku volju ili dobre namere da uradiš nešto što bi uvredilo Boga. Osim toga, oni nisu verovali u Boga i Bog ih nije pokrenuo. Jov je razumeo Božju nameru: „Bog nije delao na njima, pa se ja neću moliti za njih. Ništa neću tražiti od Boga i neću da uvredim Boga po tom pitanju”. Apsolutno nije hteo da se moli i plače ili da posti da bi njegova deca bila spasena, da bi stupila pred Boga Jahvea i bila blagoslovena. Apsolutno nije hteo tako da postupi; znao je da bi takvo postupanje uvredilo Boga i da se Bogu to ne bi dopalo. Šta možete videti iz tih detalja? Da li je Jovova pokornost bila iskrena? (Jeste.) Može li prosečna osoba da dostigne tu vrstu pokornosti? Prosečna osoba ne može. Deca su najveće blago svojih roditelja, pa kada se ona tako vesele, za prosečnu osobu je previše teško iskušenje videti ih da prate zle trendove, da ne stupaju pred Boga i da gube mogućnost da veruju u Boga i da budu spasena – a možda i da propadnu i budu uništena. Ali Jov je bio u stanju da to ostvari. On je učinio samo jednu stvar – prineo je žrtvu paljenicu za njih i brinuo u svom srcu. To je bilo sve. Njegova deca su bila njegovi najdraži srodnici, ali on za njih nije učinio ništa posebno što bi uvredilo Boga. Šta mislite o tom Jovovom načelu postupanja? Ono pokazuje da je imao bogobojažljivo srce i da se Njemu iskreno pokoravao. Uopšte se nije molio kada se radilo o nečemu što se ticalo budućnosti njegove dece niti je delao na osnovu ljudske volje; On sȃm nije otišao, ali je poslao svoje sluge da obave neke stvari. Razlog zašto on nije učestvovao u tom veselju je to što nije želeo da se uprlja takvim stvarima, a osim toga, nije hteo da se meša s njima. Mešajući se s njima, on bi uvredio Boga, pa se stoga udaljavao od rđavih mesta. Da li su postojali neki posebni detalji Jovovih postupaka? Kao prvo, recimo nešto o tome kako se odnosio prema svojoj deci. Njegov cilj je bio da se u svemu pokori Božjem uređenju i orkestraciji; nije pokušavao da na silu dobije nešto što Bog nije učinio niti je kalkulisao i pravio planove na osnovu ljudske volje. Slušao je i u svemu je čekao na Božje uređenje i orkestraciju. To je bilo osnovno načelo. Kakvi su bili detaljni načini praktičnog postupanja? (Nije učestvovao u veselju svoje dece. Udaljio se od njih i prineo žrtvu paljenicu, ali nije insistirao na tome da veruju u Boga niti ih je prisiljavao na to i povukao je jasnu crtu između njih i sebe.) To je načelo praktičnog postupanja. Kako prosečan čovek postupa kada se suoči s takvim nečim? (Moli se Bogu da njegova deca veruju u Njega.) Šta još radi? Ako Bog to ne učini, on odvlači svoju decu u crkvu kako bi bila blagoslovena. On vidi da je dobio blagodat ulaska u carstvo nebesko, a da njegova deca nisu, pa u svom srcu oseća bol i kajanje. Ne želi da njegova deca izgube tu blagodat, pa lupa glavom, pokušavajući da nađe način da privuče svoju decu u crkvu, misleći da time ispunjava svoje roditeljske dužnosti. Takav čovek zapravo ne mari za to da li su njegova deca u stanju da streme istini i dostignu spasenje. Jov to nije uradio, ali prosečna osoba nije sposobna za tako nešto. Zašto nije? (Ljudi imaju iskvarenu narav. Oni postupaju na osnovu svojih osećanja.) Većina ljudi ne razmišlja o tome da li je takav način postupanja uvredljiv za Boga. Njihova osnovna briga je da udovolje sebi i svojim osećanjima i da ispune svoje želje. Ne razmišljaju o tome kako Bog ima suverenost ili kako uređuje stvari, šta Bog čini ili kakve su Njegove namere. Razmišljaju samo o sopstvenim željama, sopstvenim osećanjima, sopstvenim namerama i sopstvenoj koristi. Kako se Jov odnosio prema svojoj deci? On je samo ispunio svoju dužnost kao otac, podelio je s njima jevanđelje i razgovarao s njima o istini. Međutim, bez obzira na to da li su ga oni slušali, da li su ga poslušali, Jov ih nije terao da veruju u Boga – nije ih prisiljavao i nije se mešao u njihov život. Oni su imali drugačije zamisli i mišljenja, pa se stoga nije mešao u ono što rade i nije uticao na to kojim putem će oni ići. Da li je Jov povremeno govorio svojoj deci o veri u Boga? Sigurno bi s njima u dovoljnoj meri razgovarao o tome, ali nisu hteli da slušaju i nisu prihvatili njegove reči. Kakav je bio Jovov stav o tome? „Ja sam ispunio svoju dužnost; a što se tiče puta kojim krenu, on zavisi od njihovog izbora i zavisi od Božje orkestracije i uređenja. Ako Bog ne dela na njima ili ih ne pokrene, ja neću pokušavati da ih nateram.” Stoga se Jov nije molio za njih pred Bogom, nije lio suze zbog brige za njih, nije postio zbog njih i uopšte nije patio. On to nije radio. Zašto Jov nije radio ništa od svega toga? Zato što ništa od toga nije predstavljalo pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenju; sve je proisticalo iz ljudskih zamisli i predstavljalo je načine kojima su se aktivno nametale pojedine stvari. To je bio Jovov stav kada njegova deca nisu krenula istim putem kao on; pa kakav je onda bio njegov stav kad su njegova deca umrla? Da li je plakao? Da li je davao oduška svojim osećanjima? Da li se osećao povređenim? U Bibliji se ne može ništa naći o tome. Kada je Jov video da njegova deca umiru, da li je bio slomljenog srca ili tužan? (Bio je.) Kada se radi o privrženosti koju je osećao prema svojoj deci, sigurno je osećao to malo tuge, ali se ipak pokorio Bogu. Na koji način je izrazio svoju pokornost? Rekao je: „Ovu decu mi je Bog dao. Bez obzira na to da li su verovala u Boga ili nisu, njihovi životi su u Božjim rukama. Da su verovali u Boga i da je Bog želeo da ih uzme, On bi to i učinio; da nisu verovali u Boga, Bog bi ih opet uzeo ako bi On rekao da će da ih uzme. Sve je to u Božjim rukama; ko bi inače mogao da ljudima oduzme život?” Ukratko, kako bi to trebalo shvatiti? „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). On je zadržao svoj stav u načinu na koji se ophodio prema svojoj deci. On se i dalje držao tog istog stava bez obzira na to da li su bili živi ili mrtvi. Njegov način postupanja je bio ispravan; u svakom njegovom postupku, u pogledu stava i stanja s kojim se odnosio prema svemu, uvek je bio u položaju i stanju pokornosti, čekanja, traženja i zatim spoznaje. Ovakav stav je veoma važan. Ako se ljudi nikada ne drže takvog stava u bilo čemu što rade i ako imaju izuzetno jake lične ideje i stavljaju svoje lične namere i korist iznad svega, da li su onda stvarno pokorni? (Ne.) Takvi ljudi ne pokazuju iskrenu pokornost; oni nisu u stanju da dostignu iskrenu pokornost.

Neki ljudi nisu usredsređeni na traženje istina-načela dok obavljaju svoju dužnost i umesto toga se u svojim postupcima oslanjaju na sopstvenu volju. Kako se to najčešće ispoljava kod nekog ko ima izrazito snažne lične ideje? Ma šta se tom nekom dešavalo, on prvo sve proračuna u svojoj glavi, dobro sve osmisli i napravi detaljan plan. Kada zaključi da u tom planu nema nikakvih rupa, on ga sprovodi u delo u potpunosti u skladu sa sopstvenom voljom, a posledica toga je da njegov plan ne može da drži korak s promenama, pa stvari ponekad pođu po zlu. Šta je ovde problem? Stvari često krenu po zlu kada postupaš u skladu sa svojom voljom. Dakle, bez obzira na to šta se desi, svi bi trebalo da sednu i zajedno traže istinu, da se mole Bogu i da traže da ih On vodi. Uz Božje prosvećenje, ono što proistekne iz tog zajedničkog razgovora ispunjeno je svetlošću i pokazuje put napred. Osim toga, time što poveravaš sve Bogu, što se ugledaš na Njega, što se oslanjaš na Njega, puštaš Ga da te vodi, da se brine o tebi i da te čuva – time što tako postupaš – steći ćeš više sigurnosti i nećeš nailaziti ni na kakve veće probleme. Da li ono što ljudi zamisle u svojoj glavi može da bude u potpunosti u skladu s ovim činjenicama? Da li može da bude u skladu s istina-načelima? To je nemoguće. Ako ne zavisiš od Boga i ne ugledaš se na Njega kad obavljaš svoju dužnost, već samo radiš onako kako ti želiš, onda će, bez obzira na svu tvoju pamet, uvek biti slučajeva kada ćeš doživeti neuspeh. Ljudi koji su nadmeni i samopravedni skloni su tome da prate svoje sopstvene ideje, pa da li onda imaju bogobojažljivo srce? Ljudi koji imaju snažne lične ideje zaboravljaju na Boga kada dođe vreme da se dela, zaboravljaju na pokornost Bogu, i tek kada udare u zid i ništa ne ostvare, shvate da nisu bili pokorni Bogu i da se nisu molili Bogu. U čemu je problem? Problem je u tome što Bog nije bio u njihovom srcu. Njihovi postupci ukazuju na to da Bog nije u njihovom srcu i da se oni oslanjaju isključivo na sebe. Pa stoga, bez obzira na to da li obavljaš crkveni posao ili neku dužnost, da li rešavaš neka spoljna pitanja ili se baviš ličnim stvarima u životu, u tvom srcu moraju postojati načela, mora postojati stanje. Kakvo stanje? „Pre nego što mi se nešto desi, šta god to bilo, moram da se molim, treba da budem pokoran Bogu i treba da se pokorim Njegovoj suverenosti. Bog sve uređuje i kada se to desi, moram da tražim Božje namere, moram na taj način da razmišljam, ne smem da pravim sopstvene planove.” Nakon dužeg takvog iskustva, ljudi će početi da vide Božju suverenost u mnogim stvarima. Ako uvek imaš sopstvene planove, razmišljanja, htenja, sebične motive i želje, onda će tvoje srce nesvesno odlutati od Boga, bićeš slep pred načinom na koji Bog postupa i Bog će uglavnom biti skriven od tebe. Zar ne voliš da nešto radiš u skladu sa svojim idejama? Zar ne praviš svoje planove? Misliš da imaš pamet, obrazovanje, znanje, imaš sredstva i načine da nešto obaviš, možeš to da obaviš sopstvenim snagama, dobro ti je tako, nije ti potreban Bog, pa Bog kaže: „Pa, idi onda i uradi to sam i preuzmi odgovornost za to da li će ispasti dobro ili ne, mene nije briga za to.” Bog se ne obazire na tebe. Kada se ljudi tako drže sopstvene volje u svojoj veri u Boga i veruju kako god žele, kakve posledice to ima? Oni nikada ne mogu da iskuse Božju suverenost, nikada ne mogu da vide Božju ruku, nikada ne mogu da osete prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha i ne mogu da osete da ih Bog vodi. I šta se dešava kako vreme prolazi? Njihova srca će se još više udaljiti od Boga i javiće se neke indirektne posledice. Kakve posledice? (Sumnja i poricanje Boga.) To nije samo stvar sumnje i poricanja Boga. Kada Bog nema mesta u ljudskom srcu i kada ljudi duže vreme rade onako kako žele, steći će ovu naviku: kada im se nešto desi, prva stvar koju će uraditi biće da osmisle svoje rešenje i da postupaju u skladu sa svojim namerama, ciljevima i planovima; najpre će razmisliti da li im je nešto od koristi ili ne; ako jeste, oni će to uraditi, a ako nije, neće. Preći će im u naviku da odmah krenu tim putem. A kako će se Bog odnositi prema takvim ljudima ako nastave da se tako ponašaju, bez pokajanja? Bog se neće obazirati na njih i gurnuće ih u stranu. Šta to znači biti gurnut u stranu? Bog ih neće disciplinovati niti će ih prekorevati; oni će sve više povlađivati sebi i to bez suda, grdnje, disciplinovanja ili prebacivanja, ali i bez prosvećenja, prosvetljenja ili vođstva. To znači biti gurnut u stranu. Kako se čovek oseća kada ga Bog gurne u stranu? Oseća se mračno u duši, Bog nije s njim, vizije mu nisu jasne, nema nikakav put delanja i bavi se isključivo glupostima. Kako vreme prolazi, on misli da život nema svrhu i njegova duša je prazna, pa postaje nalik nevernicima i sve je izopačeniji. To je osoba koju je Bog s gnušanjem odbacio. Neki ljudi kažu: „Zašto sve manje osećam da obavljanje moje dužnosti ima svrhe i da imam sve manje energije? Kako to da nemam nikakvu motivaciju? Gde je nestala moja motivacija?” Ima i onih koji kažu: „Kako to da što duže verujem, sve manje mislim da imam onoliko vere koliko sam imao na samom početku? Kad sam počeo da verujem, naročito sam uživao u tome da budem licem u lice s Bogom, pa kako to da više ne osećam to uživanje?” Gde je nestalo to osećanje? Bog se sakrio od tebe, tako da ne možeš da Ga osetiš, a ti postaješ vredan žaljenja i kopniš. Do koje mere kopniš? Više ti nisu jasne vizije Božjeg dela, srce ti je prazno, a i isplivava tvoja žalosna i jadna pojava. Da li je to dobro ili loše? (Loše.) Kada Bog nekog ostavi, taj neko postaje toliko glup i budalast i nema ništa. Tako jadno izgledaju oni koji napuste Boga! Oni tada više ne misle da je dobro verovati u Boga. Bez obzira na to kako razmišljaju o tome, oni ne misle da je verovanje u Boga pravi put. Po njima, taj put ne vodi nikuda i oni neće krenuti tim putem bez obzira na savete. Oni ne mogu i dalje da veruju, te beže u ovozemaljsko; nijma je zarađivanje novca i sticanje bogatstva jedini mogući izbor i najrealističniji put. Oni streme unapređenjima i bogatstvu, sreći i zadovoljstvu, poštovanju svojih predaka i brzom napretku u karijeri; njihovo srce je ispunjeno takvim stvarima, pa mogu li onda i dalje da obavljaju svoju dužnost? Ne mogu. Ako neko samo tako misli, ali još uvek iole iskreno veruje i ako želi da i dalje tome stremi, kakav je onda stav Božje kuće prema njemu? Sve dok je u stanju da službuje, Božja kuća će mu pružati mogućnost; Božji zahtevi prema svakom ponaosob nisu visoki. Zašto je to tako? Ljudi ne žive u vakumu i nema toga ko nije iskvaren. Ima li toga ko ne pomišlja da se opire Bogu? Ima li toga ko nije načinio prestup u opiranju Bogu? Ima li toga čije stanje i ponašanje nisu buntovnički protiv Boga? Da odemo korak dalje, ima li toga ko nije imao određene zamisli ili pomisli ili se našao u stanju bezverja, sumnje, pogrešnog razumevanja ili nagađanja o Bogu? Svi to rade. Pa kako onda Bog postupa s ljudima? Da li pravi pitanje od toga? Nikada to nije radio. Šta Bog čini? Neki ljudi uvek imaju predstave o Božjem delu. Oni misle: „Sve dok neko veruje u Boga, On će ga uvek razotkrivati, osuđivati, prebacivati mu i orezivati ga. On ne pušta ljude i On im ne daje slobodu izbora.” Da li je to tako? (Nije.) Svi ljudi koji veruju u Boga i dođu u Njegovu kuću čine to slobodno; niko od njih nije prisiljen na to. Neki ljudi su izgubili veru; počeli su da se prepuštaju ovozemaljskim stvarima i niko ih ne sprečava u tome niti nerado gleda da odlaze. Slobodni su da dođu i veruju u Boga, kao i da ne veruju više. Osim toga, Bog nikoga ne primorava. Bez obzira na to kakvi su Njegovi zahtevi od ljudi, On im dozvoljava da odaberu put kojim žele da idu i On nikoga ne prisiljava. Bez obzira na to kako Sveti Duh dela ili kako On usmerava ljude i vodi ih da čitaju Božje reči, Bog nikada nikoga nije primoravao. On uvek izražava istinu kako bi obezbedio čoveka i bio njegov pastir, uvek razgovara o istini kako bi rešio probleme i kako bi dozvolio ljudima da shvate istinu. Kakva je svrha toga da se ljudima dozvoli da shvate istinu? (Da bi mogli da prihvate istinu.) Ako prihvatiš istinu i prihvatiš Božje reči, onda poseduješ rast da odoliš takvim buntovnim i iskvarenim naravima, mišljenjima bezvernika i svim vrstama pogrešnih stanja; kada budeš mogao da uočiš ta stanja, niko neće moći da te navede na pogrešan put. Kada neko shvati sve vrste istine, on Boga ne shvata pogrešno i razume Njegove namere. Kao prvo, on može dobro da obavlja dužnost stvorenog bića; osim toga, on živi u ljudskom obličju i može da korača ispravnim životnim putem. Kada neko korača ispravnim životnim putem i svedoči kako bi to stvoreno biće trebalo da čini, kada je konačno u stanju da porazi Sotonu, kada doživi promenu naravi, kada je iskreno pokoran i bogobojažljiv i kada postane prihvatljivo stvoreno biće, onda je taj neko dostigao spasenje, što predstavlja konačni cilj.

29. septembar 2017. godine