Ako želiš da se pokoriš Bogu u svojoj veri, veoma je važno da poznaješ sebe. Bez samospoznaje, nećeš moći da se oslobodiš svoje iskvarene naravi. Život-ulazak počinje samospoznajom. Ako pokažeš iskvarenost ili radiš stvari koje su gnusne ili povređuju Boga, ako praviš gluposti, onda moraš razmišljati o sebi nakon toga. Kako ti razmišljanje o sebi može pomoći da se oslobodiš iskvarenosti? Oni koji primenjuju istinu razmišljaju ovako: „Ove stvari koje su se dogodile su me zaista razotkrile. Imam iskvarenu narav i moram da prihvatim sud i grdnju Božjih reči da bih je se oslobodio. Divno je što je Bog pomoću ove situacije razotkrio moju iskvarenu narav. Ma šta drugi ljudi mislili o meni i ma kako se ophodili prema meni, ja moram da tragam za istinom, da razumem Božje namere i da znam šta da uradim da bih primenjivao istinu.” Ovakav stav je ispravan i to je stav kojeg se pridržavamo u primenjivanju istine i pokoravanju Bogu. Vera u Boga zahteva prihvatanje istine – to je ispravan stav. Oni koji ne prihvataju istinu traže izgovore i razloge kada se pojave problemi, te prebacuju odgovornost na nekog drugog. Uvek se žale kako se drugi ljudi ne ophode lepo prema njima, ne razmišljaju o njima ili ne mare za njih. Pronalaze sve vrste opravdanja. Šta je svrha pronalaženja svih ovih razloga? Može li to da zameni tvoje primenjivanje istine? Može li to da zameni tvoju pokornost Bogu? Ne, ne može. To znači da bez obzira na to kakvu vrstu poimanja imaš, čak i ako su tvoje zamerke veće od samog neba, ako ne prihvatiš istinu, gotov si. Bog želi da vidi kakav je tvoj stav, naročito kada je reč o primenjivanju istine. Da li je tvoje žaljenje od ikakve koristi? Mogu li tvoje žalbe da reše problem iskvarene naravi? Kad bi se žalio i smatrao to opravdanim, šta bi to govorilo o tebi? Da li bi zadobio istinu? Da li bi te Bog odobrio? Ako Bog kaže: „Ti nisi neko ko primenjuje istinu, zato se skloni sa puta. Gnušam te se,” zar onda nisi gotov? Kada Bog kaže „Gnušam te se”, on te time razotkriva i određuje ko si. Zašto bi Bog određivao ko si ti? Zato što ti ne prihvataš istinu; ne prihvataš Božje orkestracije i Njegovu suverenost. Uvek tražiš spoljašnje razloge, uvek prebacuješ stvari na druge ljude. Bog te vidi kao nekoga ko nema smisla i ljubavi prema istini; kao nekoga ko je nerazuman, svojeglav i neukrotiv. Mora te držati po strani i ignorisati da bi mogao da razmišljaš o sebi. Svrha slušanja propovedi i razgovora u zajedništvu o istini je da možeš da razumeš istinu, rešiš svoje probleme i oslobodiš se svoje iskvarenosti. Da li je istina nešto o čemu treba da brbljaš? Da li je istina nešto što podržavaš samo na rečima i na tome se sve i završava? Da li razumevanje istine treba da deluje kao duhovno sidro koje će nadomestiti prazninu u tvojoj duši? Ne, ne treba da je koristiš u takve svrhe. Istina je tu da bi mogao da rešiš svoju iskvarenu narav. Ona je tu da ti pruži put, i kada naiđeš na probleme, možeš živeti prema tim istinama i krenuti ispravnim putem u životu. Kada jednom razumeš istinu, nećeš više postupati vođen svojom prirodom, svojom iskvarenošću ili stvarima iz svog sotonskog obrazovanja. Više nećeš živeti vođen sotonskom logikom ili filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Umesto toga, živećeš vođen istinom i postupaćeš vođen istinom. Samo se time može udovoljiti Božjim namerama. Neki ljudi kažu: „Nisam dugo vernik. Nemam mnogo iskustva. Ne razumem istinu i sitnog sam rasta, pa ne mogu da primenjujem istinu.” Ovo su zapravo samo činjenična opravdanja. Čak i ako si sitnog rasta, postoje istine koje nisu van tvog domašaja. Treba da primenjuješ baš onoliko koliko razumeš; treba da upražnjavaš baš onoliko za koliko si sposoban. Ako ne primenjuješ čak ni one istine koje razumeš, tu postoji problem. Bez obzira na to koliko dugo ili koliko kratko si vernik, ako slušaš propovedi nekoliko godina, razumećeš neke od istina. Ako znaš mnogo istina, ali ne primenjuješ nijednu od njih, bićeš proklet. Kakav je stav pokoravanja istini, šta je pokoravanje istini, kako se pokoriti istini, kako se pokoriti Božjim orkestracijama i kakav stav ljudi treba da imaju – ako znaš ove stvari, treba da ih primenjuješ. Bez obzira na to šta se dešava, moraš da naučiš kako da primenjuješ istinu i ponašaš se u skladu sa načelima. Ako ne primenjuješ istinu, onda je istina za tebe beznačajna; nije ništa drugo do doktrina, slogan koji izgovaraš. Nećeš imati stvarnost dok ne budeš mogao da primenjuješ istinu; istina tek tada može postati tvoj život. Kada se stvari dogode i vodiš se svojim prioritetima – misleći da je jedna osoba pogrešila, da druga osoba nije u pravu, smatraš da si uvek u pravu i ne slažeš se sa drugima bez obzira na to šta kažu – da li je onda moguće da si bezgrešan i neiskvaren? To se zove biti nadmen i samopravedan i to je ozbiljnije iskvarena narav.

Kako se iskvarena narav može rešiti? Prvi korak je da vidiš da li se možeš pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima; da li se možeš pokoriti raznim situacijama u koje te Bog stavlja. U spokojnim trenucima nemaš predstave o Bogu i ne otkrivaš očigledno iskvarenu narav. Dakle, ti osećaš da nisi toliko loš i da si ti neko ko se može pokoriti Bogu. Ali kada se nešto dogodi, tvoje srce je uznemireno i imaš sopstvene misli i ideje. A naročito kada si spreman da patiš i platiš cenu svoje dužnosti, veruješ da si neko ko voli Boga, pa kada te neočekivano orežu i neko kaže da si svojeglav i neprincipijelan u svojoj dužnosti, hoćeš li moći to da prihvatiš? (Nije lako to prihvatiti.) Šta da radiš ako to nije lako prihvatiti? Kako da postigneš prihvatanje i pokornost? Ovde postoji nekoliko načela primene. Najpre, moraš da razmišljaš o sebi i otpustiš svoje misli i razmišljanja da bi tragao za istinom. Treba da razumeš da tvoje misli i razmišljanja nisu nužno u skladu sa istinom. Ako si razuman, treba najpre da poslušaš šta drugi imaju da kažu i pažljivo razmisliš o tome. Ako je ono što govore u skladu sa istinom, treba to da prihvatiš – to je ono što razumna osoba treba da uradi. Ako uvek veruješ da je tvoje razmišljanje ispravno i držiš se svog gledišta, i ne prihvataš šta drugi kažu bez obzira na to koliko su oni u pravu i koliko je ono što govore u skladu sa istinom, onda si buntovan i nerazuman. Smisao stvorenog bića je da se prepusti istini, da se prepusti Božjim rečima, da se prepusti Božjim orkestracijama i uređenjima, da se prepusti svemu što dolazi od Boga i da se prepusti radnim aranžmanima Božje kuće. Dok obavljaš svoju dužnost, moraš da tragaš za onim što Bog zahteva i za onim što je Njegova kuća uredila. Kada saznaš te stvari, možeš da postupaš onako kako Bog zahteva. Ovo su načela primene. Najpre se moraš pokoriti. To je ono što stvoreno biće treba da uradi. Kada ljudi ne mogu da se pokore, često je to zbog toga što imaju sopstvena razmišljanja, razloge i izgovore. Malo je verovatno da će se pokoriti sa takvim razmišljanjem. Šta se može uraditi u tom slučaju? Prvo, otpusti sopstvena razmišljanja i razloge te postupaj u skladu sa zahtevima Božje kuće. Kada to budeš primenjivao neko vreme, shvatićeš da kada obavljaš svoju dužnost u skladu sa istina-načelima, postaješ sve efikasniji u svojoj dužnosti. Postaješ siguran u svojoj duši da to znači pokoravanje Bogu, a tvoja pokornost postaje sve čistija. Ali, ako se uvek držiš svojih predstava i uobrazilja, ako ne možeš da se prepustiš Božjim orkestracijama i uređenjima, ako si uvek u suprotnosti sa Bogom i radiš protiv Njega, onda je to buntovništvo. To je iskvarena narav. Pa čak i ako ne počiniš neko očigledno zlo, i dalje se nećeš ni najmanje pokoriti i nećeš imati ni delić istina-stvarnosti.

Lekcije o pokornosti su najteže, ali su takođe i najlakše. U kom smislu su teške? (Ljudi imaju svoje sopstvene ideje.) To što ljudi imaju ideje nije problem – koja osoba nema ideje? Svi ljudi imaju srce i mozak, svi imaju svoje sopstvene ideje. To ovde nije problem. Dakle, šta je onda problem? Problem je čovekova iskvarena narav. Da nemaš iskvarenu narav, mogao bi da se pokoriš bez obzira na to koliko ideja imaš – one ne bi predstavljale problem. Ako neko razmišlja na ovaj način i kaže: „Moram se pokoriti Bogu u svim stvarima. Neću davati izgovore niti insistirati na svojim idejama, neću doneti sopstveni sud po ovom pitanju”, zar njemu nije lako da se pokori? Ako osoba ne donosi sopstvene sudove, to je znak da nije samopravedna; ako ne insistira na svojim idejama, to je znak da ima razum. Ako može i da se pokori, onda je postigla primenjivanje istine. Ako ne donosite sopstvene sudove i ne insistirate na svojim idejama, time stvarate preduslove za pokoravanje. Ako poseduješ ove dve vrline, biće ti lako da se pokoriš i postigneš primenjivanje istine. Prema tome, pre nego što se pokoriš, moraš se opremiti ovim vrlinama i razmisliti o tome kako treba da postupaš i šta treba da radiš da bi imao stav primenjivanja istine. Ovo zaista nije baš toliko teško – ali nije ni baš toliko lako. Zbog čega je teško? Teško je jer čovek ima iskvarenu narav. Bez obzira na to kakav mentalitet ili kakvo stanje imaš tokom primenjivanja pokornosti, ako te to ometa u primenjivanju istine, onda takav način razmišljanja ili stanje proizilazi iz iskvarene naravi. To je jednostavno činjenica. Ako rešiš problem iskvarene naravi u smislu samopravednosti, nadmenosti, buntovništva, besmislenosti, svojeglavosti, predrasuda i nepopustljivosti, biće ti lako da se pokoriš. Dakle, kako bi trebalo rešiti ove iskvarenosti? Moraš se moliti onda kada nisi voljan da se pokoriš, moraš razmišljati o sebi i zapitati se: „Zašto ne mogu da se pokorim Bogu? Zašto uvek insistiram na tome da uradim stvari na svoj način? Zašto ne mogu da tragam za istinom i primenjujem je? Šta je srž ovog problema? Trebalo bi da primenjujem poslušnost prema Bogu i trebalo bi da primenjujem istinu, a ne da sprovodim sopstvenu volju ili svoje sopstvene želje. Trebalo bi da budem u stanju da se pokorim Božjim rečima, Njegovim orkestracijama i uređenjima. Samo je to u skladu sa Božjim namerama.” Postizanje ovakvog ishoda podrazumeva molitvu Bogu i traganje za istinom. Kada razumeš istinu, bićeš u stanju da je lakše primenjuješ; onda ćeš moći da se pobuniš protiv telesnog i otpustiš brige koje se tiču tog telesnog. Ako razumeš istinu u svom srcu, ali ne možeš da se odrekneš prednosti telesnog, statusa, taštine i ugleda, onda ćeš se mučiti sa primenjivanjem istine. Razlog tome je što, u svom srcu, stavljaš telesne pogodnosti, taštinu i ugled iznad svega ostalog. To znači da ne voliš istinu – naprotiv, voliš status i reputaciju. Kako onda treba rešiti ovaj problem? Moraš se moliti, moraš tragati za istinom i u potpunosti sagledati suštinu stvari kao što su status i reputacija. Moraš se manje preokupirati tim stvarima, a neophodno je i da primenjivanje istine posmatraš kao nešto važno i da to ceniš više od svega ostalog. Kada sve to uradiš, imaćeš volju da primenjuješ istinu. Ljudi ponekad ne mogu da primenjuju istinu. Treba ih orezati da bi primili Božji sud i grdnju, tako da suština problema bude potpuno jasna i primenjivanje istine bude lakše. U stvari, najveća prepreka primenjivanju istine jeste kada je nečija volja prevelika i stavlja se pre svega ostalog – odnosno, kada se sopstveni interes stavlja ispred svega, kada se reputacija i status stavljaju ispred svega ostalog. Zbog toga su takvi ljudi uvek svojeglavi kada se pojave problemi i čine sve ono što će im doneti ličnu korist, bez ikakvog razmatranja istina-načela. Oni se uvek drže svojih ideja. Šta znači držati se svojih ideja? To znači utvrditi: „Ako ti želiš ovo, ja želim ono. Ako ti želiš svoje, ja ću insistirati na svom.” Da li je ovo pokazivanje pokornosti? (Ne.) Ovo uopšte ne predstavlja traganje za istinom, već insistiranje da se radi po svome. To je nadmena narav i pokazatelj nerazumnosti. Ako jednog dana postaneš svestan da su tvoji prioriteti i odluke u suprotnosti sa istinom; ako budeš sposoban da se odrekneš i prozreš samog sebe, da više ne veruješ u sebe, te nakon toga postepeno prestaneš da radiš stvari na svoj način ili slepo definišeš stvari, već budeš sposoban da tragaš za istinom, moliš se Bogu i oslanjaš se na Njega, onda je to ispravno praktikovanje. Pre nego što potvrdiš kakvo je praktikovanje u skladu sa istinom, moraš da tragaš. To je potpuno ispravan postupak, to je ono što bi trebalo uraditi. Ako čekaš da budeš orezan da bi tragao, to je pomalo pasivno i verovatno će odložiti stvari. Veoma je važno naučiti da tragaš za istinom. Šta su prednosti traganja za istinom? Najpre, možete da izbegnete da sledite sopstvenu volju i da postupate ishitreno; drugo, možete da izbegnete otkrivanje iskvarenosti i zlih posledica; treće, možete da naučite da čekate i budete strpljivi, i da sprečite da se dogode greške tako što ćete stvari sagledati jasno i precizno. Sve ove stvari se mogu postići traganjem za istinom. Kada naučiš da tragaš za istinom u svim stvarima, otkrićeš da ništa nije jednostavno, da ćeš loše odraditi stvari ako si nepažljiv i ne uložiš trud. Nakon što duže vreme ovo uvežbavaš, postaćeš zreliji i iskusniji kada te nešto zadesi. Tvoj stav će biti blaži i umereniji, pa umesto da budeš ishitren, sklon riziku i takmičarski nastrojen, bićeš sposoban da tragaš za istinom, primenjuješ istinu i pokoriš se Bogu. Onda će se rešiti problemi otkrivanja tvoje iskvarene naravi. Dakle, biće ti lako da se pokoriš, to zaista nije toliko teško. Možda bude malo teško u početku, ali možeš biti strpljiv, da čekaš i nastaviš da tragaš za istinom sve dok ne rešiš taj problem. Ako uvek želiš da donosiš sopstvene odluke kada te nešto zadesi i uvek pružaš opravdanja, te insistiraš na sopstvenim idejama, to će postati prilično problematično. Razlog za to je što stvari na kojima insistiraš nisu pozitivne, već sve spadaju u iskvarenu narav. Sve te stvari su otkrovenja iskvarene naravi, i, u takvim okolnostima, iako možda želiš da tragaš za istinom, nećeš moći da je primenjuješ, i iako možda želiš da se moliš Bogu, samo ćeš se površno baviti stvarima. Kada bi neko razgovarao sa tobom o istini i razotkrio tvoje nečasne namere, kako bi ti doneo odluku? Da li bi mogao olako da se pokoriš istini? Bilo bi veoma naporno da se pokoriš istini u tom trenutku, stoga, ne bi mogao ni da se pokoriš. Pobunio bi se i pokušao da ponudiš opravdanja. Rekao bi: „Moje odluke su za dobrobit Božje kuće. One nisu pogrešne. Zašto i dalje tražiš da se pokorim?” Da li vidiš kako ne bi bio u stanju da se pokoriš? A osim toga, takođe bi pružao otpor; to je namerni prestup! Zar ovo nije veoma problematično? Kada neko razgovara sa tobom o istini, a ti nisi u stanju da prihvatiš tu istinu pa bi čak namerno napravio prestup, pobunio se i pružao otpor Bogu, onda ti imaš ozbiljan problem. Rizikuješ da te Bog razotkrije i eleminiše.

Lekcija pokoravanja Bogu zaista je iscrpna. Čini se veoma teškom kada počnete da ulazite u nju, ali kada je iskusite određeno vreme, više se ne čini tako teškom. Praktikovanje pokoravanja Bogu zahteva poštovanje načela, a ako nekoliko puta ne uspeš i ne pronađeš načela, onda to znači da nisi naučio lekciju i da je pokoravanje Bogu još uvek veoma teška lekcija za tebe. Zašto je teška? Zato što u iskvarenim ljudima postoji mnogo poteškoća. Ljudi imaju predstave, uobrazilje i razne iskvarene naravi. Ako povrh svega toga imaju i određeno znanje i kapital, ako imaju fakultetsku diplomu i visoko su kvalifikovani, ako imaju novac i status u društvu i pokazuju superiornost u raznim aspektima, onda je to problem. Takvi ljudi verovatno neće prihvatiti istinu. Posedovanje previše znanja će biti problematično, jer se ljudi ophode prema znanju kao prema samoj istini, tako da razumevanje i prihvatanje istine postaje previše naporno. Ako ne razumeš istinu i ne poseduješ ljudskost ili razum, onda si kao jež. Ježevi su zastrašujuće životinje koje niko ne može da ometa ili nervira. Iskvareni ljudi su ovakvi – oni apsolutno neće prihvatiti istinu i uopšte se ne pokoravaju Bogu. Njihova srca su puna zla i oni žive potpuno u skladu sa svojim iskvarenim naravima. Shodno tome, svaki problem na koji ljudi naiđu predstavlja im brojne izazove i oni postaju puni predstava i uobrazilja, nadmeni su i samopravedni. Kada budu orezani ili kada naiđu na prepreku u nečemu što rade, pravdaju se, pogrešno razumeju stvari, postaju negativni i žale se. Besmislene priče i argumenti utiču na njih i navode ih na pogrešan put. To su poteškoće. Ako ljudi mogu da reše ove poteškoće, moći će da prihvate i primene istinu, pa će se lako pokoriti Bogu. Zbog toga, da bi se postiglo pokoravanje Bogu, čovek prvo mora da prihvati i primeni istinu i mora se pokoriti Božjim orkestracijama i uređenjima. To je prva prepreka. Dakle, od čega se sastoje Božje orkestracije i uređenja? Sastoje se od ljudi, događaja i stvari koje Bog postavlja oko tebe. Ponekad će te ovi ljudi, događaji i stvari orezivati, ponekad će te iskušavati ili kušati, ili će te ometati ili će te učiniti negativnim – ali sve dok možeš da tragaš za istinom da bi rešio probleme, moći ćeš da naučiš nešto, da zadobiješ rast i smogneš snagu da se odupreš. Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima je najosnovnija lekcija kad je reč o pokoravanju Bogu. Božje orkestracije i uređenja podrazumevaju ljude, događaje, stvari i razne situacije koje Bog stavlja pred tebe. Kako, dakle, treba da reaguješ kada se suočiš s takvim situacijama? Najvažnija stvar je prihvatanje od Boga. Šta „prihvatanje od Boga” podrazumeva? Da li prihvatanje od Boga podrazumeva žaljenje i opiranje? Da li podrazumeva traženje razloga i pravdanje? Ne. Kako, dakle, treba da praktikuješ prihvatanje od Boga? Kada ti se nešto desi, najpre se umiri, tragaj za istinom i praktikuj pokoravanje Bogu. Nemoj nalaziti izgovore ili objašnjenja. Nemoj pokušavati da analiziraš ili spekulišeš o tome ko je u pravu, a ko nije, i nemoj analizirati čija je greška više ili manje ozbiljna. Da li stalno analiziranje ovih stvari pokazuje stav prihvatanja od Boga? Da li je to stav prihvatanja od Boga? To nije stav pokoravanja Bogu, niti je to stav prihvatanja od Boga ili prihvatanja Božje suverenosti i uređenja. Prihvatanje od Boga je deo načela za praktikovanje pokoravanja Bogu. Ako si siguran da sve što te zadesi spada u Božju suverenost, da se te stvari dešavaju zbog Božjeg uređenja i dobre volje, onda ih možeš prihvatiti od Boga. Počni tako što nećeš analizirati ispravno i pogrešno, nećeš se pravdati, nećeš nalaziti mane drugima, nećeš cepidlačiti, nećeš se baviti objektivnim uzrocima onoga što se dogodilo i nećeš koristiti svoj ljudski um za analiziranje i ispitivanje stvari. Ovo su pojedinosti koje moraš uraditi da bi prihvatanje od Boga bilo moguće. A način da to primenjuješ je da počneš s pokornošću. Pokori se čak i ako imaš predstave ili ako ti stvari nisu jasne. Nemoj počinjati sa izgovorima i buntovništvom. A kada se pokoriš, tragaj za istinom, moli se Bogu i traži od Njega. Kako bi trebalo da se moliš? Reci: „Bože, Ti si orkestrirao ovu stvar za mene vodeći se Svojom dobrom voljom.” Šta znači kada ovo kažeš? To znači da već imaš stav prihvatanja u svom srcu i da si priznao da je Bog orkestrirao tu situaciju za tebe. Reci: „Bože, ne znam kako da postupim u situaciji u kojoj sam se danas našao. Molim Te da me prosvetiš i vodiš i da mi pomogneš da razumem Tvoje namere, tako da mogu da postupam u skladu sa njima i ne budem buntovan niti otporan i da se ne oslanjam na svoju volju. Voljan sam da primenjujem istinu i postupam u skladu sa načelima.” Kada se pomoliš, osetićeš mir u srcu i prirodno ćeš otpustiti svoje izgovore. Zar to ne predstavlja promenu u tvom načinu razmišljanja? Ovim se otvara put koji ti omogućava da tragaš za istinom i primenjuješ je, pa jedini problem koji preostaje jeste kako treba da primenjuješ istinu kada je shvatiš. Ako ponovo ispoljiš buntovništvo kada dođe trenutak da primeniš istinu, moraš se ponovo moliti Bogu. Kada se tvoje buntovništvo konačno reši, prirodno će ti biti lako da primenjuješ istinu. Moraš naučiti da se umiriš pred Bogom i tragaš za istinom kada se pojave problemi. Ako te spoljašnje stvari stalno ometaju, ako je tvoje stanje stalno nestabilno, šta je uzrok tome? To je zato što ne razumeš istinu i zato što u tebi vlada tvoja iskvarena narav – ne možeš da se kontrolišeš. U ovakvim trenucima moraš da preispitaš sebe i pronađeš problem u sebi. Potraži relevantne Božje reči i saznaj šta one otkrivaju. Zatim slušaj propovedi i razgovore u zajedništvu ili himne Božjih reči. U svetlu ovih reči sagledaj sopstveno stanje. Na taj način možeš uvideti koji problemi leže u tebi, a kada stekneš jasnoću o njima, lakše ćeš ih podneti. Nemoj obraćati pažnju ni na kakve tuđe poteškoće koje ti izazivaju nevolju. Fokusiraj se samo na preispitivanje sebe. Nemoj praviti od muve slona, tvrdeći da te Bog kuša. Ovo nema nikakve veze sa Bogom. Iskvarena ljudska bića nemaju samospoznaju i samoulepšavanje im najbolje ide od ruke. Nemoj biti previše osetljiv. Ako utvrdiš da te Bog kuša, onda još više moraš da razmišljaš o svojim problemima; ako u potpunosti ne očistiš svoju iskvarenu narav, samo će nastaviti da pravi budalu od tebe. Šta je onda rešenje? Moraš da se moliš: „Bože, toliko sam tvrdoglav i nadmen! Uvek razmišljam o telesnom zadovoljavanju. Previše sam buntovan! Molim Te da me disciplinuješ.” Nakon što se pomoliš, osećaćeš se pomalo zabrinuto. „Šta ako me Bog zaista disciplinuje? Ne, moram da se molim i donesem odluku; pokoriću se Bogu bez obzira na to kako će me On disciplinovati, čak i ako učini da se razbolim ili umrem.” Kada završiš ovu molitvu, postaćeš jači iznutra i tvoje stanje će se promeniti. Kako ćeš se osećati? Pomislićeš: „Nakon svih ovih godina vere u Boga, ovo je prvi put da doživljavam kušnju od Njega. Njegova ruka je nada mnom i osećam da mi je On veoma blizu. Lično me Bog vodi, lično je On uredio ovakvu kušnju kako bi me obučio, pročistio i dozvolio da naučim lekciju i iz nje zadobijem istinu. Bog me toliko voli!” Zar ovo nije Božje prosvećenje i prosvetljenje? Zar u ovom trenutku nisi dostigao neki rast? (Jesi.) Ovo je veoma razumno shvatanje. Možda se u sebi pitaš: „Pošto me Bog kuša, kakav stav treba da imam? Šta treba da uradim da bih udovoljio Bogu?” Kada razmišljaš na ovaj način i kada tragaš za istinom na ovaj način, ubrzo ćeš postići pokornost. Prestaćeš da raspravljaš o svom slučaju i pomislićeš u sebi: „Ako se ne pokoravam, već se uvek raspravljam, ako uvek tražim razloge u drugim ljudima ili objektivnim okolnostima, pronalazim izgovore i analiziram ispravno i pogrešno, onda čak i nisam ljudsko biće. Onda sam zver koja se ne može porediti čak ni sa svinjom!” Potom ćeš osetiti krivicu i uznemirenost. Pomislićeš: „Moram odmah da se pokorim Bogu. Bog je uz mene i ovako me On vodi. Često se kaže da je Božja dobra volja ovakva – danas sam je okusio. Božja namera je da treba da naučim lekciju i da treba da se promenim, a ne da budem u nedoumici oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno. Ovo je Božja ljubav prema meni, Njegov sud i grdnja, Njegova podrška i usmeravanje. Bog me toliko voli i Njegova ljubav je istinita!” Bićeš toliko dirnut u svojoj duši. Zašto ćeš biti dirnut? Zato što sada razumeš Božju nameru, lično si iskusio Božju ljubav i konstantnim traganjem za istinom u ovom periodu, stekao si iskustvo. Mogu li ljudi i dalje da se bune protiv Boga nakon što ovo iskuse? Da, i dalje se može javiti buntovništvo. Pošto ljudi imaju iskvarene naravi i pošto se stalno pojavljuju svakojake iskvarene i besmislene misli, oni uvek misle: „Bog me kuša, dakle, hoću li umreti? Ako me Bog zaista disciplinuje, hoće li učiniti da se ozbiljno razbolim? Plašim se!” Kada se javlja strah? Strah se javlja kada ne veruješ u Božju neprikosnovenost i uređenja, kada ne želiš da priznaš Njegove orkestracije i brineš: „Šta će se desiti ako umrem? Prosto ne znam na čemu sam!” Ljudi imaju premalo vere u Boga. Koliko vere ljudi imaju u ovakvim trenucima? Nimalo! Ako neko samo i poželi da pobegne iz Božjih ruku, njegova izdaja Boga je apsolutna. Kada dođe do toga, ljudi žele da pobegnu, ne mire se sa onim što se dešava. Šta onda možemo da uradimo? Ne možeš samo da kažeš: „Mogu da se pokorim, donekle sam dirnut. Mogu da osetim blagodat Božju i Bog brine o meni. To je dovoljno dobro, zadovoljan sam.” Ali to nije dovoljno. Moraš da nastaviš da se krećeš napred, moraš da nastaviš da tragaš za istinom. Razmisli: „Kako je Jov stekao svoju veru? Do koje mere je mogao da se pokori? Zašto sam toliko uplašen? Odakle potiče moj strah? To je zato što imam premalo vere u Boga. Ne verujem da sam u Božjim rukama najsrećniji i najbezbedniji, da je Bog moje utočište. Ne verujem u ove stvari. Ja sam tako lažljiva, rđava osoba! Prepoznao sam da me Bog kuša, a kušnja ne znači da će mi oduzeti život. On se čak i ne poigrava sa mnom niti me namerno razotkriva. To je samo kušnja namenjena tome da očistim svoju iskvarenu narav. I dalje nisam sposoban da imam pravu veru u Boga, da Mu potpuno verujem i stavim se u Njegove ruke. Ja sam tako rđava osoba i kriv sam za najstrašnije stvari! Ne zaslužujem Božje razumevanje. Ne zaslužujem Božju brigu.” Šta možeš da uradiš nakon toga? Moraš da se moliš Bogu i tragaš za istinom, da orežeš svoje buntovništvo i svoje motive. Razumeš istinu do ove mere, ali još uvek nemaš poverenja u Boga i ne usuđuješ se da se staviš u Njegove ruke. Šta je to? To je izdaja. Nemaš poverenje u Boga zbog svoje lažljivosti, svoje nadmenosti, svoje sumnje i svoje rđavosti. Strah potiče odavde. Šta znači bojati se? Znači da nemaš veru u Boga. Znači da si stalno zabrinut: „Hoće li me Bog predati Sotoni i dozvoliti da umrem ako se pokorim Njegovom usmeravanju?” Kakva je ovo misao? Zar nije besmislena? Zašto bi neko tako razmišljao o Bogu? Ljudi ne mogu bez istine ništa da uvide jasno, već samo mogu da pogrešno razumeju Boga i spekulišu o Njemu. Da bi se ovaj problem rešio, potrebno je da neko razume istinu. Jer tek kada razumeju istinu, ljudi mogu da govore razumno, onako kako bi čovek trebalo da govori. Uprkos činjenici da si osetio Božju brigu i zaštitu i uprkos činjenici da si uživao u osećanju spokoja i radosti koje ti je Bog podario, kao i činjenici da se osećaš veoma bezbedno, ti si i dalje nevoljan da se staviš u Božje ruke. I dalje se plašiš. Zar to nije buntovništvo? Šta je prevara u ovom buntovništvu? Čime se ono kontroliše? Kontrolišu ga lažljivost i nadmenost. Zar to nije prava demonska priroda? Ako neko poseduje demonsku prirodu, onda on ima sotonsku narav. Kako se taj problem može rešiti? Da bi se taj problem rešio, ljudi moraju da tragaju za istinom. Ako ljudi ne vole istinu, ako ne tragaju za istinom, ma koliko oni razotkrili svoju iskvarenost, njihova iskvarena narav se nikada ne može rešiti. Takva osoba neće lako postići spasenje.

Kada tragate za istinom da biste rešili svoju iskvarenu narav, kakve rezultate morate postići da bi se problem smatrao rešenim? Neki ljudi su i te kako svesni da su određene situacije kušnje od Boga, ali nisu voljni da se stave u Njegove ruke. Smatraju da se na Boga ne može osloniti i da Mu se ne može verovati. Ne samo da se ne usuđuju da se oslone na Boga, već se plaše takvih situacija. Kada stvari dođu do te tačke, kojim se istinama moraju naoružati? Kako bi trebalo da streme ka istini? I koliko bi trebalo da streme ka istini da bi se pročistili, da bi postigli potpunu pokornost i da bi krenuli putem na kojem se boje Boga i klone zla? Sve to ima veze sa istinom o pokornosti. Ti u ovom trenutku nemaš znanje o Bogu i sigurno ne možeš iskreno da veruješ. Bez iskrene vere, kakvim se istinama o vizijama moraš naoružati da bi mogao potpuno da se oslobodiš sumnje, nepoverenja, pogrešnog razumevanja i otpora prema Bogu, što će ti omogućiti da se potpuno pokoriš? Kojim istinama moraš da se naoružaš da bi rešio ove probleme i potpuno se oslobodio krivotvorina, ličnih zahteva i izbora? To je nešto što vam još uvek nije jasno. Razmislite malo o tome – koja vrsta stremljenja je potrebna da bi se postigla potpuna pokornost Bogu? Moraš imati određene istine. Kada zadobiješ istinu kao svoj život, to će biti tvoj rast. To će biti osnova i temelj na osnovu kojih možeš postići pokornost. S ovim istinama možeš postići potpunu pokornost. Dakle, kojim istinama treba da se naoružaš? (Moramo da težimo ka spoznaji Boga.) To je jedan deo. Pored toga, sami ljudi moraju da sarađuju i praktično postupaju. Da li se sećate šta je Petar rekao? („Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale?”) Ovde se radi o pokornosti. Ako na ovaj način doživljavaš stvari, postepeno ćeš spoznati istinu i prirodno ćeš postići rezultate. Pre svega, potrebno je da imaš pokoran stav prema Bogu i istini. Nemoj brinuti o tome kakve ti prospekte Bog šalje, kakav je Njegov stav i ton prema tebi, da li oseća odbojnost prema tebi ili ne i da li će te razotkriti ili ne. Počni tako što ćeš najpre rešiti svoje poteškoće i probleme. Mogu li obični ljudi lako da postignu ono što je Petar rekao? (Ne, ne mogu lako.) Kakva je iskustva on imao i kakve je stvarnosti posedovao koje su mu omogućile da to kaže? (Čvrsto je verovao da bez obzira na to kako Bog postupa s čovekom, On to čini da bi ga spasio i to nije ništa drugo do ljubav. Zato je bio rad da se pokori.) Petar je rekao: „Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama”, a ti si rekao „bez obzira na to kako Bog postupa s čovekom”. Ti sebe smatraš stvorenim bićem, Božjim sledbenikom i članom Božje kuće. Dakle, da li između ove dve stvari postoji razlika? Da, postoji. Postoji razlika! U čemu se ogleda razlika između igračke i ljudskog bića? Igračka ne predstavlja baš ništa – ona je bezvredna, jadna je i bedna. Nazovi je igračkom ili je nazovi zveri – svejedno je, svodi se na isto. Ali šta je sa čovekom? Čovek ima misli i mozak, on može da govori i radi stvari, kao i da obavlja normalne ljudske aktivnosti. Da li postoji razlika u vrednosti i statusu čoveka u poređenju sa vrednošću i statusom igračke? Ako sebe vidiš kao ljudsko biće, a ne kao igračku, zar onda nemaš zahteve kada je u pitanju način na koji se Bog ophodi prema tebi? Šta ti zahtevaš od Boga? (Da me tretira kao ljudsko biće.) Kako bi Bog trebalo da te tretira kao ljudsko biće? Kada bi Bog podelio sa tobom Svoje zahteve prema čovečanstvu i zahtevao da ih ispuniš, da li bi bio u stanju da to učiniš? Kada bi Bog izrazio istinu i zahtevao da je se pridržavaš, da li bi bio u stanju da to učiniš? Kada bi Bog zahtevao da Mu se pokoriš i da Ga voliš, da li bi mogao to da uradiš? A ako nisi u stanju da uradiš ništa od toga, kako bi onda Bog mogao da te tretira kao ljudsko biće? Ako ti nemaš nimalo savesti i razuma i ne možeš da uradiš stvari koje bi ljudsko biće trebalo da uradi, kako bi onda Bog mogao da te tretira kao ljudsko biće? Da li ljudi imaju ljudskost ako samo postupaju nepromišljeno, odbijajući da prihvate istinu, pa čak i sude Bogu i kritikuju Ga, te tako postaju Njegovi neprijatelji? Da li bi Bog tretirao takvu osobu kao ljudsko biće? Da li bi Bog tretirao Sotonu i đavole kao ljudska bića? Da li te Bog smatra ljudskim bićem ili te smatra igračkom, zapravo je pitanje razlika u stavu i ophođenju. Ako te smatra ljudskim bićem, kakvu vrstu ophođenja onda zahtevaš? Da me poštuje i da se konsultuje sa mnom, da uzima u obzir moja osećanja, da mi daje adekvatan prostor i slobodu i da uzima u obzir moje dostojanstvo i reputaciju. Tako treba tretirati ljudska bića. Ali šta je sa igračkama? (One ne predstavljaju baš ništa. Mogu se šutirati naokolo.) (Možete da ih koristite onda kada to želite, a kada ne želite, možete da ih bacite u stranu.) Ovo je prikladan način da se to kaže. To je ono što imate da kažete o tretiranju igračaka, pa kako biste onda opisali ophođenje prema ljudskom biću kao prema igrački? (Koristite ih kada su vam potrebne i prosto ih ignorišete kada vam nisu potrebne.) Ophodite se prema njima bez imalo poštovanja i nema potrebe da štitite njihova prava. Ne dajete im nikakva prava, nikakvu samostalnost, niti slobodu izbora. Nema potrebe da se sa njima konsultujete ni oko čega, niti da uzimate u obzir njihovu čast ili bilo šta slično. Kada ste raspoloženi, dobri ste prema njima, ali kada niste, šutirate ih unaokolo. Takav stav prema igračkama zauzimate. Kada bi Bog tretirao ljudska bića kao igračke, kako bi se oni osećali? Da li bi i dalje mislili da je Bog drag? (Ne bi.) Ali Petar je mogao da hvali Boga. Koje je istina-stvarnosti posedovao koje su mu omogućile da postigne pokornost do smrti? Bog zapravo nije tretirao čoveka kao igračku. Ali kada je Petrovo razumevanje dostiglo taj stepen, pomislio je: „Sve i da me Bog tako tretira, ipak bi trebalo da se pokorim. Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?” Petar je postigao ovakvu spremnost i volju. Na šta se odnosi „biti spreman i voljan”? (Prepuštanje i apsolutno pokoravanje Božjim orkestracijama.) To je istina o pokornosti. Zar ophođenje prema igrački ne bi podrazumevalo to da te prepusti Sotoni? Bio bi odbačen kada si nepoželjan i prepušten Sotoni, tako da može da te iskušava i pravi budalu od tebe. Kakav je stav imao Petar? Da li je imao ikakve pritužbe? Da li se žalio Bogu? Da li je proklinjao Boga? Da li se okrenuo Sotoni? (Nije.) To se zove pokornost. Nije imao nikakvih pritužbi i nije pokazivao nikakvu negativnost ili otpor. Zar njegova iskvarena narav nije bila rešena? To je bilo u savršenom skladu sa Bogom. Nije se radilo o tome da li će izdati Boga ili ne. Radilo se o tome da: „Bez obzira na to gde me Bog postavi, imaću Boga u svom srcu; bez obzira na to gde me Bog postavi, ja ću pripadati Njemu. Čak i ako me pretvori u pepeo, i dalje ću Mu pripadati. Nikada se neću okrenuti Sotoni.” Petar je bio u stanju da postigne ovaj stepen pokornosti. To je lako reći, ali teško uraditi. Moraš biti naoružan istinom određeno vreme dok ti sve ovo ne postane potpuno jasno, pa će primenjivanje istine biti mnogo lakše. Nema potrebe da imaš apsolutno znanje o Bogu, niti ima potrebe da ti Bog otkrije nešto naročito. Biće dovoljno ako imaš ispravan stav i ovu vrstu pokornosti. Ne bi trebalo da postavljaš zahteve u Božjem ophođenju prema tebi, niti da zahtevaš da ti dȃ tačne kriterijume. Čak i ako je nešto u skladu sa istinom i predstavlja nešto što bi Stvoritelj trebalo da ima, ne bi trebalo to da zahtevaš. Treba da kažeš: „Bože, kako god da me tretiraš, to je ispravno. Možeš učiniti da umrem, možeš učiniti da odem u pakao. U redu je kako god da me tretiraš. Čak i ako me predaš Sotoni, Bog će i dalje biti moj Bog i ja ću i dalje biti Božje stvoreno biće. Nikada Te neću napustiti.” Uz ovakav stav, poseduješ stvarnost pokornosti. „Čak i da se Bog s ljudima igra kao sa Svojim igračkama, na šta bi ljudi imali da se požale?” Ova izjava, koju je Petar izrekao, veoma je važna za sve vas! To je bila Petrova pokornost. Ako stalno razmišljaš o ovoj izjavi i zaista je razumeš i doživiš, biće ti mnogo lakše da se pokoriš Bogu. Ljudi su najnerazumniji u onim aspektima u kojima se bune protiv Boga. Kada ljudi ne obavljaju svoju dužnost valjano, kada ne obavljaju nikakav stvaran posao, bolje se ponašaju i smatraju da nemaju pravo da se raspravljaju sa Bogom ili da Mu se opiru. Ali čim obave makar malo posla ili čim malo službuju, smatraju da imaju određeni kapital. Žele da se raspravljaju sa Bogom i žele Božje blagoslove. To postaje problematično. Njihova rasprava je neprirodna – zar to nije podlo? Ljudi su tako patetični bez istina-stvarnosti. Može li iko biti u redu ako nije naoružan istinom? Iskvarene naravi se ne mogu odbaciti bez prihvatanja istine; ako osoba nije naoružana istinom, to znači da su njena savest i razum neprirodni. Možda razumeju neke doktrine i govore stvari poput: „Ja sam stvoreno biće i treba da se pokorim Bogu. To je razum koji treba da posedujem.” Možda razumeju ove reči i možda mogu da uzvikuju slogane, ali kada se nešto zaista dogodi, ne mogu to da prihvate niti da se pokore iako znaju da je to orkestrirao Bog. Zašto je to tako? Zato što su ljudska bića buntovna, njihova iskvarena narav nije rešena i u potpunosti su sposobni da izdaju Boga. To je realnost situacije. Ako ljudi nisu dovoljno naoružani istinom, životi će im biti ovako patetični. Zar oni koji se bune protiv Boga, koji nisu u stanju da se pokore Bogu niti da prihvate Njegove orkestracije i uređenja nisu takođe Božji vernici? Zbog čega ne mogu da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima? Zato što ne prihvataju istinu i ne veruju u nju. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Neki ljudi za određenu osobu kažu: „On je nadmen i samopravedan. Kada god se nešto desi, on se uvek suprotstavlja. Uvek smišlja izgovore i cepidlači. Ne veruje u postojanje Boga, niti veruje u Božje orkestracije i uređenja, pa stoga ne može da se pokori Bogu.” Ali, s druge strane, veruje da su ovo Božje orkestracije i uređenja, da je ovo situacija koju je Bog pripremio za njega, da Bog želi da ga pročisti, te da kroz to zadobije istinu. Može li onda da se pokori? Može li onda da prestane da bude buntovan i da se suzdrži od izdaje Boga? Može li onda ikako da prihvati tu situaciju od Boga? Ne, ne može. Zbog čega? Zato što čovek ne poseduje ove istina-stvarnosti. Vaš trenutni rast je previše mali. Zato vas Bog za sada ne kuša. To je osnovni razlog. Zato što bi se Sotona smejao čim biste bili kušani jer biste svi vi pokazali svoje pravo lice i bili eliminisani. Zar to nije realnost? Vaš rast je trenutno previše mali. Možete da pričate o doktrinama i recitujete slogane i jasno možete da sagledate tuđe probleme, ali ne poznajete sopstveno stanje, to vam nije jasno. Zar bi vas Bog kušao s takvim stanjem i s takvim rastom? Još uvek nije došlo vreme da se na vama obavi delo usavršavanja, još uvek niste spremni za to.

Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima je najosnovnija lekcija s kojom se suočava svaki Božji sledbenik. To je ujedno i najdubokoumnija lekcija. Tvoj rast i tvoja vera su veliki onoliko koliko ti možeš da se pokoriš Bogu – te stvari su međusobno povezane. Kojim istinama moraš da se naoružaš da bi postigao apsolutnu pokornost? Prvo, ne možeš ništa zahtevati od Boga – to je istina. Kako možeš da primeniš tu istinu? Kada nešto zahtevaš od Boga, koristi ovu istinu da razmisliš i preispitaš sebe. „Šta ja zahtevam od Boga? Da li su moji zahtevi u skladu sa istinom? Da li su razumni? Odakle oni potiču? Da li su oni proizvod moje uobrazilje ili su to misli koje mi je usadio Sotona?” Zapravo, nije ni jedno ni drugo. Ove ideje su proizvod iskvarenih ljudskih naravi. Moraš detaljno da analiziraš motive i želje koji stoje u pozadini ovih nerazumnih zahteva kako bi video da li se uklapaju u razum normalne ljudskosti. Čemu bi trebalo da težiš? Ako si ti neko ko je istinoljubiv, trebalo bi da, baš kao Petar, težiš ka tome da budeš sledbenik. Petar je rekao: „Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?” Neki ljudi ne razumeju šta je Petar rekao. Postavljaju pitanje: „Da li nas je Bog ikada tretirao kao igračke i predao nas Sotoni? Nisam to video. Bog je predivan prema meni i tako milostiv. Bog nije takav Bog. Bog ne može da voli ljude više nego što ih voli sada, pa zašto bi ih tretirao kao igračke? Ovo se ne podudara sa istinom. To je pogrešno razumevanje Boga i ne predstavlja pravu spoznaju Boga.” Ali odakle su se pojavile Petrove reči? (Pojavile su se iz njegove spoznaje Boga, koju je zadobio nakon što je prošao kroz svakakve kušnje.) Petar je prošao kroz mnoge kušnje i oplemenjivanja. Ostavio je po strani sve svoje lične zahteve, planove i želje i nije zahtevao da Bog učini bilo šta. Tada nije imao vlastite misli i potpuno se predao Bogu. Pomislio je: „Bog može da radi šta god želi. Može da me podvrgne kušnji, može da me prekoreva, može da mi sudi ili da me grdi. Može me staviti u situacije da bi me orezao, može me kaliti, a može me baciti u lavlju ili vučju jazbinu. Šta god da Bog uradi, to je ispravno i ja ću se svemu pokoriti. Sve što Bog radi je istina. Neću imati nikakvih pritužbi niti izbora.” Zar to nije apsolutna pokornost? Ljudi ponekad misle sledeće: „Ako je istina sve što Bog radi, zašto onda nisam otkrio nikakvu istinu u ovoj stvari koju je Bog uradio? Čini se da i Bog ponekad radi stvari koje nisu u skladu sa istinom. Čak i Bog ponekad pogreši. Ali bez obzira na sve, Bog je Bog i ja ću se pokoriti!” Da li je ova vrsta pokornosti apsolutna? (Nije.) Ovo je selektivna pokornost, nije prava pokornost. Suprotno je od onoga kako je Petar razmišljao. Ako te tretira kao igračku, nema potrebe da ti objašnjava razloge za to, niti da se prikazuje kao pravedan i razuman prema tebi. Može da te tretira na bilo koji način, nema potrebe da sa tobom diskutuje o stvarima, niti da ti objašnjava činjenice i razloge. Ako stvari ne bi mogle da se odvijaju bez tvog odobrenja, da li bi te i tada tretirao kao igračku? Ne bi – to bi značilo da ti daje sva ljudska prava i slobode, kao i potpuno poštovanje. To bi značilo da te tretira kao ljudsko biće, a ne kao igračku. Šta je igračka? (To je nešto što nema samostalnost i nema prava.) Ali da li je to samo nešto što nema prava? Kako se Petrove reči mogu primeniti? Na primer, recimo da već neko vreme tragaš za određenom temom, ali da još uvek nisi razumeo Božju nameru. Ili, recimo da veruješ u Boga preko 20 godina i da još uvek ne znaš o čemu se tu radi. Zar ne bi trebalo da se pokoriš u ovoj situaciji? Moraš da se pokoriš. A na čemu se zasniva ta pokornost? Zasniva se na onome što je Petar rekao: „Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?” Ako Bogu uvek pristupaš u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima, koje koristiš da oceniš sve što Bog čini, da oceniš Božje reči i delo, zar to ne predstavlja stavljanje Boga u kalup i opiranje Bogu? Može li sve što Bog čini da odgovara ljudskim predstavama i uobraziljama? A ako ne može, zar zbog toga ne slušaš Boga i ne prihvataš sve što on čini? Kako bi trebalo da tragaš za istinom u takvim situacijama? Kako bi trebalo da slediš Boga? To podrazumeva istinu – odgovor treba tražiti u Božjim rečima. Kada veruju u Boga, ljudi treba da ostanu na mestu stvorenog bića. Bez obzira na vreme, bez obzira na to da li je Bog skriven od tebe ili ti se prikazao i bez obzira na to da li možeš da osetiš Božju ljubav ili ne, moraš da znaš šta su tvoje odgovornosti, obaveze i dužnosti – moraš da razumeš ove istine o praktičnom postupanju. Ako se i dalje grčevito držiš svojih predstava, govoreći: „Ako mogu jasno da vidim da je ovo pitanje u skladu sa istinom i u skladu sa mojim mislima, onda ću se pokoriti; ako mi to nije jasno i ne mogu da potvrdim da su to Božji postupci, onda ću prvo malo sačekati, pa ću se pokoriti kada budem siguran da je to uradio Bog,” da li je onda ovo osoba koja se pokorava Bogu? Nije. Ovo je uslovna pokornost, a ne apsolutna, potpuna pokornost. Božje delo nije usklađeno sa ljudskim predstavama i uobraziljama, ovaploćenje nije usklađeno sa ljudskim predstavama i uobraziljama, a naročito to nisu ni sud i grdnja. Većina ljudi se zaista muči da to prihvati i da se pokori. Ako ne možeš da se pokoriš Božjem delu, da li onda možeš da ispuniš dužnost stvorenog bića? To jednostavno nije moguće. Šta je dužnost stvorenog bića? (Da zauzme mesto stvorenog bića, da prihvati Božji nalog i da se pokori Božjim uređenjima.) Tako je, to je suština. Zar onda nije lako rešiti ovaj problem? Zauzeti mesto stvorenog bića i pokoriti se Stvoritelju, svom Bogu – to je ono čega svako stvoreno biće treba najviše da se pridržava. Postoji mnogo istina koje ne razumeš ili za koje ne znaš. Ne možeš da shvatiš Božje namere, pa nećeš da prihvatiš istine i da im se pokoriš, je li tako? Primera radi, ne razumeš neka proročanstva, pa ne priznaješ da su to Božje reči? Ne možeš to da porekneš. Te reči će uvek biti Božje reči i one sadrže istinu. Mada ih ti ne razumeš, one su i dalje Božje reči. Ako se neke Božje reči još uvek nisu obistinile, da li to znači da one nisu Božje reči, da one nisu istina? Ako kažeš: „Ako se nisu obistinile, to verovatno nisu Božje reči. Verovatno su izmenjene,” kakav je to stav? To je stav buntovništva. Moraš biti razuman. Šta je razum? Na čemu se zasniva to da budeš razuman? Zasniva se na tome da zauzmeš mesto stvorenog bića i pokoriš se Stvoritelju, svom Bogu. To je istina, večita i nepromenljiva istina. Da li pokornost Bogu treba da se zasniva na tome da li razumeš Božje namere ili ne ili na tome da li ti je Bog pokazao Svoje namere ili ne? Da li mora da se zasniva na svemu ovome? (Ne mora.) Na čemu se, dakle, zasniva? Zasniva se na istini o pokornosti. Šta je istina o pokornosti? (Zauzeti mesto stvorenog bića i pokoriti se Stvoritelju.) To je istina o pokornosti. Da li onda ima potrebe da analiziraš šta je ispravno, a šta pogrešno? Da bi postigao apsolutnu pokornost, da li treba da razmišljaš o tome da li je Bog ispravno postupio ili ne? Da li Bog mora jasno i detaljno da objasni ovaj aspekt istine da bi se ti pokorio? (Ne, ne mora.) Ma šta da Bog čini, ti treba da primenjuješ istinu o pokornosti – to je sasvim dovoljno. Neki ljudi su neverovatno svađalački nastrojeni i stalno prave uzbune. Oni se uvek pitaju: „Zar Bog nije istina? Zar Bog nije Stvoritelj? Zašto postoje izvesne stvari koje Bog čini, a koje mi nisu jasne? Zašto mi Bog jasno ne objasni stvari? Ako mi to nije objasnio, kako onda mogu to da primenim? Zar razlog zbog kojeg ne mogu da se pokorim nije taj što to ne mogu da razumem? Neću imati želju da se pokorim ako to ne razumem!” Zar to nije buntovništvo? Da li ti je ta želja potrebna da bi se pokorio? Ne, nije ti potrebna. Potrebna ti je samo jedna mala vrsta racionalnosti, a to je: „Pokoriću se svemu što dolazi od Boga. Kada se obistine Božje reči, pokoriću se i hvaliti Boga; kada se Božje reči ne obistine, one su i dalje Njegove reči i neće postati ljudske reči samo zato što se još uvek nisu obistinile. Ja samo treba da se, bez ikakvog osuđivanja, pokorim. Bog će uvek biti moj Bog.” Na ovaj način ćeš zauzeti mesto stvorenog bića. Da li ćeš, uz ovakav razum i uz ovakve istina-stvarnosti, i dalje biti uznemiren u onim trenucima kada smatraš da su ljudi samo igračke ili mravi u Božjim očima? Da li ćeš se osećati inferiornim? (Ne.) Sada se nećeš osećati inferiornim jer te Bog tretira kao ljudsko biće i pred njim još uvek imaš status. Bog te je uzdigao. Zbog toga se ne osećaš inferiornim. Da te Bog nije uzdigao, da te stalno orezuje i disciplinuje, osećao bi nezadovoljstvo zbog toga. To osećanje nezadovoljstva je problem koji se mora rešiti. Ljudi se često tako osećaju jer u njima postoji previše poteškoća; oni uvek imaju zahteve od Boga i uvek misle: „Moraš da me tretiraš kao ljudsko biće. Moraš da me poštuješ i da imaš o meni visoko mišljenje, da razmišljaš o meni i imaš razumevanja za moje slabosti. Moraš da budeš tolerantan. Mali sam rastom i nemam uvid. Nikada ranije nisam obavljao ovakvu vrstu posla.” Oni uvek imaju gomilu izgovora, a nimalo pokornosti. Nakon današnjeg razgovora o istini o pokornosti, da li su ovi izgovori zaista pravi razlozi? Nijedan izgovor nije pravi razlog. Tvoja odgovornost, tvoja obaveza i tvoja dužnost je da se pokoriš.

Lako je ljudima da se pokore kada nemaju nikakve probleme. Ali kada se pojavi problem, oni ne mogu da se pokore. Šta se može uraditi po tom pitanju? Potrebno je da se moliš i tragaš za istinom kako bi rešio ovu poteškoću. Koliko je vremena potrebno da se dostigne takav stepen iskustva da bi neko, ko sebe smatra plemenitom osobom koju je Bog uzdigao, počeo da oseća da je obezvređena igračka bez ikakve vrednosti u Božjim očima, jedno obično ništa i bezvredni bednik, koji je ipak u stanju da se rado pokori Bogu i apsolutno ništa ne zahteva od Njega? (U poslednjih sedam godina, Petar je pretrpeo stotine kušnji. Ako neko ne stremi ka istini, onda to nikada neće postići, ma koliko godina verovao.) Ovde se ne radi o tome koliko godina neko veruje u Boga – već, naprotiv, zavisi od toga da li neko stremi ka istini i da li je sposoban da koristi istinu kako bi rešio problem iskvarene naravi. Sve zavisi od toga ka čemu stremiš. Neki ljudi ne streme ni čemu drugom do reputaciji i statusu, uvek žele da se pokažu i da se izdvajaju iz mase. Slome se kada naiđu na najmanju smetnju ili neuspeh, te postaju negativni i paralisani. Neki ljudi vole da iskoriste nepravednu prednost, ali ne vole istinu; srećni su kada se okoriste na tuđ račun i nisu tužni niti im smeta kada ne zadobiju istinu. Neki su bezvoljni u svojoj veru ako nemaju određeni status, a kada taj status dobiju, postaju energičniji od bilo koga; tada nikada ne osećaju negativnost i rado će se satirati od posla do smrti. Oni jednostavno ne mare za primenu istine ili postupanje u skladu sa načelima, pa, shodno tome, još uvek nemaju iskustveno svedočenje čak i nakon višegodišnje vere u Boga. Osećaju zavist i žaljenje kada vide druge ljude koji su tek nekoliko godina vernici, a ipak imaju divno iskustveno svedočenje, ali kada ta osećanja prođu, oni i dalje ne streme ka istini. Ako se čovek ne fokusira na stremljenje ka istini i ako ne koristi istinu da reši probleme, onda će to biti beskorisno bez obzira na to koliko godina veruje u Boga. Bog nikada neće usavršiti one koji ne streme ka istini. Petar se usavršio tako što je prošao kroz stotine kušnji – zar ne bi trebalo i vi da prođete kroz stotine kušnji? Kroz koliko ste kušnji prošli do sada? Ako ne kroz stotine, kako bi bilo samo kroz stotinu? (Ne. Nismo još uvek.) Petar se usavršio kroz stotine kušnji, pa ako vi niste prošli čak ni kroz jednu ili ste prošli samo kroz stotinu, onda vaše iskustvo nije ni približno blizu njegovog. Nedostaje ti rast. Zar ne treba da uložiš trud u stremljenje ka istini? A kako bi trebalo to da uradiš? Moraš da se potrudiš da razumeš i primenjuješ istinu. Ne budi nemarna i smetena osoba koja ni o čemu ne razmišlja ozbiljno, koja živi bezbrižnim životom i okupirana je samo celodnevnim zadacima. To ne znači da biti zauzet predstavlja problem – ako postoji puno stvari koje treba da uradiš, onda ćeš morati time da se pozabaviš jer nemaš uvek opciju da ne budeš zauzet. Ali dok si zauzet rešavanjem svih obaveza, ipak moraš nastaviti da stremiš ka istini i načelima, moraš i dalje pokušavati da razumeš stvari i moliš se Bogu za sve ono što ti nedostaje. Kako moliš Boga za ono što ti treba? Svakog dana se tiho u svom srcu moliš Bogu za tu stvar. To znači da u svom srcu žudiš za istinom i da imaš volju da dopustiš Bogu da ispuni tvoje težnje. Ako ti je srce iskreno, Bog će čuti tvoje molitve; za tebe će urediti i organizovati adekvatne situacije kako bi mogao da naučiš lekcije. Možda ćeš reći: „Meni zaista nedostaje rast. Da li će mi Bog poslati veliku kušnju koja će me slomiti?” Ne, to bi bilo nemoguće. Bog sasvim sigurno neće uraditi tako nešto. On najbolje zna kolika je nečija vera i koji je njihov stvarni rast. Moraš imati vere u to. Bog nikada ne bi dopustio da trogodišnje dete nosi breme odrasle osobe – nikada! Moraš biti siguran u to u svom srcu. Ali moraš to tražiti Bogu. Moraš imati tu želju i tu odlučnost, jer će Bog tek tada postupiti po tvom zahtevu. Bog neće raditi u tebi ako si uvek bojažljiv i ako se uvek skrivaš, ako se plašiš da će te kušati i ako želiš da uvek provodiš dane mirno i bezbrižno. Prema tome, jedino što treba da uradiš je da se slobodno i hrabro moliš Bogu, da Mu se istinski ponudiš i sve prepustiš Njemu; tek tada će Bog raditi na tebi. Bog zasigurno ne postupa tako da proizvoljno muči ljude, već da postigne rezultate i ciljeve. Moraš imati vere u to da Bog ne bi radio beskoristan posao niti bi te naterao da nosiš teret koji ne možeš da podneseš. Da bi čovek težio ka savršenstvu, da bi težio kao tome da udovolji Bogu i bude prihvatljivo stvoreno biće, on mora da poseduje odlučnost. Kakva je to odlučnost? To je odlučnost da traga za savršenstvom, da teži ka tome da postane neko ko poseduje istinu i ljudskost, da postane neko ko voli istinu i svedoči o Bogu. To je ono što Boga najviše raduje. Ako nemaš tu odlučnost, već ti je dovoljno da kažeš: „Zauzet sam obavljanjem svoje dužnosti. Ja nosim teret, službujem i slušam propovedi. Ne zaostajem za drugima,” onda nemaš nikakvih izgleda. Ti si, u najbolju ruku, službenik, ali nećeš postati jedan od pripadnika Božjeg naroda. Zar ti nisi zadovoljan trenutnim stanjem stvari i nemaš želju za napretkom? Ti ne stremiš ka istini, na okupljanjima ne razgovaraš o istini i zadremaš kada odslušaš propovedi. Ali kada se diskutuje o svetovnim temama, samo blebećeš i oči ti se ozare – ovako se ponašaju službenici. Ima ljudi čije se oči ozare na sam pomen istine; smatraju da im previše toga nedostaje, pa čim čuju nešto dobro i praktično, odmah pohitaju da to pribeleže. Misle da su predaleko od onoga što Bog zahteva i da u njihovim srcima nema dovoljno pozitivnih stvari. Misle da u njima ima previše Sotoninog otrova i da su previše buntovni prema Bogu. Oni misle u sebi: „Nije ni čudo što Bog nije zadovoljan sa mnom. Toliko sam daleko od onoga što On želi, ni na koji način nisam u skladu sa Njim i previše Ga pogrešno razumem. Kada ću biti u stanju da udovoljim Božjim namerama?” Prilikom obavljanja svoje dužnosti, oni neodložno pokušavaju da protumače te stvari i često dolaze pred Boga u tihoj molitvi: „Bože, molim Te da me izložiš kušnji. Tražim od Tebe da me razotkriješ, da mi dozvoliš da shvatim istinu, da zadobijem istina-stvarnost i da Te spoznam. Molim Te da me disciplinuješ, da mi sudiš i da me grdiš.” Kada preuzmu teret prilikom obavljanja dužnosti, oni to uvek imaju na umu. Uvek žude za istinom, te stoga Bog počinje da radi na njima. Bog uređuje određene ljude, događaje i stvari, kao i raznorazne situacije, iz kojih oni mogu svakodnevno nešto da nauče. Zar ih na taj način ne favorizuje? Zbog čega je Petar mogao da ima na stotine kušnji? Zato što je stremio ka istini, nije se plašio Božjih kušnji, za koje je verovao da postoje da bi pročistile ljude. Verovao je da ovaj put vodi do usavršavanja ljudi i da je to jedini pravi put. Molio se za to, dao se za to i posvetio se tome; zbog toga je Bog radio u njemu. Može li to da znači da ga je Bog odabrao, da je bio odlučan u tome da kuša i usavrši Petra? Upravo tako. Kada Bog odabere osobu, On na umu ima ciljeve i načela – to je sigurno. Zbog čega većina ljudi nije u stanju da zadobije ovakvu vrstu Božjeg dela? Zato što ne streme ka istini i jer nemaju tu odlučnost, zbog toga Bog ne radi u njima. Bog nikoga ne prisiljava. Divna je stvar kada Bog želi nekog da usavrši i to je vredno svake patnje. Ali većina ljudi ne poseduje tu odlučnost, te samo beži i skriva se kada se suoči sa kušnjama i poteškoćama. Da li će Bog prisiljavati takvu osobu? Neki ljudi ne streme ka istini, a čak nemaju ni hrabrosti da se susretnu s Hristom licem u lice. Oni kažu: „Ne bih znao šta da kažem kada bih video Hrista. Ne znam nijednu istinu niti znam kako da razgovaram u zajedništvu. Zar ne bi bilo ponižavajuće da Hristos vidi šta nije u redu sa mnom? Ne bih mogao da podnesem da budem orezan. Trebalo bi da izbegavam Boga i da se držim podalje od Njega s poštovanjem. Ako stalno komuniciram sa Bogom i živim pred Njim, On će me prozreti i zamrzeti. Bio bih eliminisan i više ne bih imao dobro odredište.” Da li tako stoje stvari? (Ne.) Neki ljudi gaje ovakve ideje. Da li bi Bog išta zahtevao od takve osobe? (Ne, ne bi.) Dakle, čemu god da stremiš i dokle god tvoja odlučnost dosezala, Bog će te usavršiti do te mere. Ako nikada ne stremiš ka istini, već se stalno skrivaš od Boga i udaljavaš se od Njega, te stalno skrivaš svoje misli od Boga, šta je onda Bog imao da kaže o takvoj osobi? („Ne dajte svetinje psima niti bacajte svoje bisere pred svinje” (Matej 7:6).) Ti ne voliš istinu i kriješ se od Boga, ali misliš da će On insistirati na tome da te kuša i usavrši? Grešiš. Ako nisi ispravna osoba, neće ti pomoći nikakve molbe i molitve. Bog to neće učiniti, On ne prisiljava ljude. To je jedan vid Njegove naravi. Ali ono što On želi od ljudi koji streme ka istini jeste da budu kao Petar, ili kao Jov ili kao Avram; da mogu da zakorače na pravi životni put kao što Bog zahteva, da mogu da zakorače na put na kojem se boje Boga i klone zla, te da naposletku zadobiju istinu i budu usavršeni. Bog se nada da će zadobiti takvu osobu, ali da li će te prisiljavati ako ne tragaš za istinom? Neće. Bog nikada nikog ne primorava. Sveti Duh te neće uporno pokretati, neće te zgrabiti i ne puštati, s namerom da ne prestane dok te ne usavrši. Iskreno govoreći, Bog neće nipošto uraditi ništa slično. Takav je Njegov stav. Bog se samo nada da će naposletku, kada Njegovo delo bude završeno, zadobiti više ljudi poput Jova, Petra i Avrama. Ali On neće forsirati to koliko ljudi zaista stremi ka istini i koliko ljudi On naposletku zadobije. Dozvoliće da stvari idu svojim tokom – to je jedna strana Božjeg praktičnog dela. Bog nije odredio određenu cifru – da treba da ih bude 10, 20, 1000 ili 2000, pa čak i 10.000. Nije propisao ništa o tome. On jednostavno nastavlja ovim putem, završava stvarne poslove i zaista hoda među ljudima. On ovako deluje i govori, sprovodeći svaki aspekt posla koji ima veze sa istinom, posla od kojeg čovečanstvo ima koristi. Ovo je delo koje on nastavlja da obavlja među odgovarajućom vrstom ljudi, među onima koji žude za istinom. Na kraju će biti usavršeni oni koji imaju odlučnost i koji streme ka istini. Oni su najviše blagosloveni i oni će zadobiti večni život. To je dovoljno da se dokaže da je Bog pravedan prema svima i da se ni prema kome ne odnosi nepravedno. Nije slučajno to što ste danas svi sposobni da sledite Boga – to je Bog davno predodredio. Bog predodređuje kada će se ljudi roditi, predodređuje njihove porodice, okruženje u kojem će odrastati, njihov kov, njihove talente i sposobnosti, kao i njihova okruženja – Bog predodređuje sve ove stvari. Šta će ljudi na kraju misliti o Božjoj pravednosti? Na kraju krajeva, ljudska sposobnost da prežive i zadobiju prelepo odredište zavisi od njihovih ličnih težnji i cene koju plaćaju. Jedan je aspekt što Bog predodređuje ove stvari, ali je i saradnja među ljudima od ključne važnosti. Bog određuje ljudske ishode na osnovu puta koji su izabrali i da li poseduju istinu ili ne. Takva je Njegova pravednost.

Svi su videli praktičnu stranu ovaploćenog Boga. Bog se prema svakoj osobi ophodi pošteno i razumno. Video si to, drugi su to videli, svi vi ste to videli. Ovaploćeni Bog je normalna osoba. Neki ljudi imaju predstave kada vide Hrista, misleći: „On izgleda tako normalno, tako neupadljivo. Može li ovo zaista biti ovaploćenje? Ja ne verujem u Njega – nema šanse da verujem u Njega.” Ili Ga samo nevoljno slede, verujući u Njega sa rezervom, te sa sobom nose svoje predstave. Drugi ljudi koji vide Hrista imaju malo razuma, pa misle: „Ovaploćenje jeste normalna osoba, ali On može da govori istinu i da ljudima pruži život, pa treba da se prema Njemu odnosim kao prema Bogu. Ja prihvatam i primenjujem Njegove reči kao istinu, kao reči Stvoritelja. Ja ću Ga slediti.” Ovi ljudi na kraju bivaju usavršeni i zadobijaju istinu. Kakvi ljudi na kraju zadobijaju istinu? Oni koji streme ka istini. Bog Svoj izabrani narod zaliva, hrani i čuva poput pastira, a takođe i deluje u njima. Ja delim propovedi i razgovaram u zajedništvu, Sveti Duh deluje u Božjem izabranom narodu i svi su zaliveni i opskrbljeni. Na taj način niko ne dobija poseban tretman, a svi koji učestvuju u crkvenom životu i obavljaju svoju dužnost svakodnevno uživaju u Božjem delu. Ja svaku osobu tretiram na isti način. Ja odgovaram na pitanja ma ko da ih postavi, ne pružam dodatnu negu, ne uređujem posebne situacije niti pokušavam da nagovorim ili ohrabrim nekoga tako što ću mu omogućiti dodatno prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha ili pokazati znamenja i čuda. Bog ne radi ništa slično. Bog je pokazao mnoga znamenja i čuda tokom Doba blagodati da bi oprostio grehe ljudima i naveo ih da krenu putem pokajanja kako bi verovali u Njega i kako ne bi sumnjali u Njega. Trenutna etapa Božjeg dela se u potpunosti sastoji od pružanja istine, tako da ljudi mogu da je razumeju i da razviju pravu veru. Ma koliko da si patio, ako si na kraju zadobio istinu, onda si ti neko ko je usavršen i koga će Bog zadržati. Nikakvi razlozi ti neće vredeti ako ne zadobiješ istinu. Možda ćeš reći: „Bog nije činio nikakva čuda, pa nisam mogao da verujem”, „Bog je uvek izražavao istine koje ja nisam razumeo, pa nisam mogao da verujem” ili „Bog je bio previše praktičan, previše normalan, pa nisam mogao da verujem”. Sve ovo su tvoji problemi. Pružena ti je istina baš kao i drugima – zbog čega su onda oni usavršeni, a ti eliminisan? Zašto ti nisi zadobio istinu? Tvoj sud je ovakav: to je zato što nisi stremio ka istini. U ovoj poslednjoj etapi, Bog samo obavlja delo reči. On praktično koristi reči da bi sudio čovečanstvu i pročistio ga; ne pokazuje znamenje i čuda. Ako želiš da vidiš Božja čuda, onda se vrati dve hiljade godina u prošlost i pogledaj čuda Gospoda Isusa iz tog vremena. Nemoj biti vernik u ovom dobu. Prihvatio si Božje delo suda, pa stoga ne traži čudesa. Bog ne čini čuda. Da li je to razumno? (Jeste.) To je pošteno i razumno. Ako stremiš ka istini, Bog se neće poneti nepravedno prema tebi. Ako ne stremiš ka istini, već samo stremiš ka službovanju i u službi si odan do samog kraja, Bog će ti dozvoliti da ostaneš i primićeš blagodat. Ali ako nisi u stanju da službuješ do kraja, bićeš eliminisan. Šta eliminacija podrazumeva? Podrazumeva uništenje! To je pošteno i razumno, i u tome nema nepravednog postupanja prema ljudima. Sve ovo se zasniva na Božjim rečima i istini. U svetlu svega toga, zar put koji ljudi odaberu nije od najveće važnosti? Kakvom putu stremiš, kakva vrsta osobe želiš da postaneš, kakvim se težnjama prepuštaš, čemu se nadaš, šta tražiš od Boga, kakav je tvoj stav prema Bogu i kakav je tvoj stav prema Božjim rečima kada si pred Njim: sve ove stvari su veoma bitne. Recite Mi – da li pokazivanje znamenja i čuda može da usavrši ljude? Na primer, ako doživiš saobraćajnu nesreću i Bog te spasi, da li te to može usavršiti? Ako si jednom umro i vaskrsao, da li te to može usavršiti? Ili ako si u svojim snovima otišao u carstvo nebesko i video Boga, da li te to može usavršiti? (Ne može.) Ove stvari ne mogu da zamene istinu. Dakle, u ovoj poslednjoj fazi rada, odnosno u fazi u kojoj se završava Božje upravljanje, On koristi reči da ljude usavrši i otkrije. Takva je Božja pravednost. Ako te Bog usavrši kroz Svoje reči, onda se niko ne može žaliti što te je zadržao, a Sotona te ne može optužiti jer te je Bog zadržao. Bog želi ovakvu vrstu osobe. On je izrekao toliko reči, pa čija će biti greška ako naposletku ništa ne zadobiješ? (Naša.) Sam si kriv što si odabrao pogrešan put. Veoma je važno koji put ljudi odaberu. Zbog čega? Jer on određuje njihovo odredište. Zbog toga ne treba stalno da pokušavaš da otkriješ da li su se proročanstva obistinila, da li je Bog pokazao ikakva znamenja i čudesa, kada će Bog zapravo otići sa zemlje i hoćeš li moći da svedočiš tome kada On zaista napusti zemlju. Nećeš imati nikakve koristi ako to otkriješ; to ne utiče na tvoje odredište niti na tvoje usavršavanje. Šta ti je onda važno? (Put koji sledim u veri.) Put koji slediš zaista utiče na to da li ćeš biti usavršen ili ne. U koju istinu moraš najviše da zađeš u svojoj težnji ka usavršavanju? U istinu o pokornosti Bogu. Pokornost Bogu je najviša i najvažnija od svih istina i, u suštini, stremiti ka istini isto je što i stremiti ka pokornosti Bogu. Moraš stremiti ka pokornosti Bogu čitav život, a taj put stremljenja ka pokornosti Bogu predstavlja put stremljenja ka istini. Zbog čega moraš stremiti ka pokornosti Bogu čitav život? Zato što je proces stremljenja ka pokornosti Bogu ujedno i proces rešavanja iskvarene naravi. Zbog čega moraš da rešiš iskvarenu narav? Zato što je iskvarena narav u suprotnosti sa Bogom. Ako se vodiš sotonskom naravi, onda je tvoja suština Sotonska, đavolska, a stremljenje ka pokornosti Bogu zahteva od tebe da rešiš problem iskvarene naravi. Ovo je od ključnog značaja! Sve dok imaš iskvarenu narav i sve dok postoji makar jedan njen delić koji nije rešen, ti ćeš biti u suprotnosti sa Bogom, bićeš Njegov neprijatelj i nećeš biti sposoban da Mu se pokoriš. Stepen do kojeg se rešava tvoja iskvarena narav je stepen do kojeg se pokoravaš Bogu; procenat do kojeg se rešava tvoja iskvarena narav je procenat do kojeg se pokoravaš Bogu.

Na ovom okupljanju nismo govorili o spoznaji Boga. Spoznaja Boga se postiže postepeno kroz proces rešavanja tvoje iskvarene naravi i stremljenja ka usavršavanju s ciljem da se postigne pokornost Bogu. Stremljenje ka spoznaji Boga bi samo po sebi bilo veoma duboka lekcija, pa zato nismo govorili o tome. Trenutno razgovaramo o temama koje su usko povezane sa ljudskim načelima, životima, težnjama i putevima koje slede. U procesu traganja za rešenjem svojih iskvarenih naravi, ti postepeno počinješ da razumeš Boga i spoznaješ Njegove namere. Zar nemaš više znanja o Bogu kada si u stanju da razumeš Njegove namere? (Imam.) Onda imaš istinsko znanje o Bogu. Zbog čega si u stanju da postigneš pokornost Bogu dok Ga slediš? Zato što poznaješ Njegovo srce i razumeš Njegove namere; razumeš koje standarde i načela Bog zahteva od tebe i znaš šta su Njegovi ciljevi. Zar ovo razumevanje ne sadrži u sebi određeno znanje o Bogu? (Sadrži.) To se postiže postepeno i sve je međusobno povezano. Imaćeš poteškoća ako stremiš jedino ka spoznaji Boga. Možda ćeš reći: „Osim što ću iz dana u dan stremiti ka spoznaji Boga, neću raditi ništa drugo. Videću odakle potiče cveće, zašto jaganjci kleče dok piju mleko, a telad ne. Proučiću sve to i na taj način ću spoznati Boga.” Možeš li da stekneš znanje o Bogu samo kroz istraživanje svega toga? Ne možeš nikako. Istina ne potiče od istraživanja, već se može zaista spoznati jedino kroz iskustvo. Istraživanje uopšte nije od koristi. Ti znaš da je Bog stvorio sve stvari, i to je divno, pa stoga već poseduješ neko znanje o Bogu. Ali na šta treba da se fokusiraš? Moraš da stremiš ka istini, da rešiš svoju iskvarenu narav i postigneš pokornost Bogu. U procesu stremljenja, naći ćeš odgovore na mnoga sporedna pitanja malo po malo, i naći ćeš put za svoje praktikovanje i ulazak. Što se detaljnije reši tvoja iskvarena narav, to će ti biti lakše da primenjuješ istinu i postigneš pokornost Bogu. Kada ljudi više nisu vezani svojom iskvarenom naravi, oni zaista zadobiju slobodu i otpuštanje, te sprovođenje bilo koje istine u delo nije naporno, već lako. Zar na taj način istina ne postaje njihov život?

1. oktobar 2017. godine