Lekcija o tome kako spoznati Božju suverenost je veoma duboka. Da bi uvideo Božju suverenost nad svim stvarima, čovek mora da poseduje duhovno razumevanje i shvata mnogo istina. Kad je reč o shvatanju Boga, ljudi su veoma često uskogrudi i vide samo ono što je ispred njih. Uvek sude o Bogu na osnovu svojih pogleda o tome šta je ispravno i pogrešno, tačno i netačno i crno i belo, ili na osnovu ljudskih predstava i uobrazilja, pa kažu da je Bog pogrešio kad je učinio ovo ili ono. No, šta je ispravno? Ako je nešto učinio Bog, onda je to ispravno. Da li je ispravno kada Bog uništava ljude? (Da.) Bog je uzdigao jednu rasu i učinio je imućnom, ali ti smatraš da ta rasa ne treba da bude imućna. Kako je onda postala imućna? Jevreji su se usprotivili Bogu pa je, po mišljenju ljudi, Bog trebalo i da ih iskoreni onda kad se razbesneo i prokleo ih. Ali to je samo čovekova predstava i uobrazilja. Nakon što je Bog prokleo i kaznio jevrejski narod, dopustio mu je da preživi i obećao mu je da će mu se koreni zadržati, da će biti razasut po celom svetu i da će naposletku opet uspostaviti svoju naciju. Božja obećanja ne mogu se promeniti, pa su se i reči Božje kazne morale ispuniti. Božja suverenost je tako čudesna. Ako o Božjem delu i stvarima koje zadese ljude pokušaš da sudiš iz perspektive ispravnog i pogrešnog i tačnog i netačnog, odbacićeš ih. Smatraćeš da ne izgledaju kao Božja dela i da nisu u skladu s tvojim predstavama i uobraziljama i odbacićeš ih. Ako ih odbaciš, kako im se onda možeš pokoriti kao istini? To će biti nemoguće. Zašto ih ljudi odbacuju? To je izazvano ljudskim predstavama, što znači da postoje granice do kojih ljudski mozak može da prepozna Božja dela i do kojih ljudi mogu da ih vide i postoje granice do kojih ljudi mogu da razumeju istine. Kako možeš probiti te granice i istinski spoznati Boga? Moraš prihvatiti stvari od Boga i ne smeš olako definisati stvari s kojima se susrećeš a ne razumeš ih. Takođe ne smeš slepo osuđivati ako ne možeš da rešiš neki problem. Takvu razboritost ljudi najviše treba da poseduju. Ako kažeš: „Bog ne radi takve stvari, On to nikad ne bi uradio!“, onda ti nedostaje razboritosti. Šta zaista možeš da razumeš? Ako se usuđuješ da osudiš u ime Boga, onda ti zaista nedostaje razboritosti. Bog neće neizostavno delovati baš onako kako ti misliš niti unutar opsega tvojih uobrazilja. Bog je previše velik, previše nedokučiv, previše dubok, previše divan i previše mudar! Zašto koristim reč „previše“? Zato što ljudska bića ne mogu da dokuče Boga. Ti si stvoreno biće i zato ni ne pokušavaj da dokučiš Boga. Kad te bude ta misao napustila, tad ćeš dobiti malo razuma. Ne pokušavaj Bogu da postaviš pravila. Ako budeš kadar da se od toga suzdržiš, bićeš razuman. Ima mnogo ljudi koji večito postavljaju pravila Bogu i govore na koji način bi Bog trebalo da se ponaša, da bi Bog svakako nešto uradio na određeni način ili nešto nikako ne bi uradio na određeni način, da je nešto svakako Božje delo i da nešto drugo nikako to nije. Zašto se sad spominju reči „svakako“ i „nikako“? (Da označe nedostatak razuma.) Kažeš da je Bog previše divan i previše mudar, ali onda dodaš da Bog nikad ne bi delovao na određeni način. Zar to nije kontradikcija? To nije istinsko poznavanje Boga. Onima koji uvek insistiraju na sopstvenim pogledima i koji uvek postavljaju Bogu pravila u potpunosti nedostaje razuma.

Bog izvršava poslednju fazu dela i niko nije ni pomislio da bi se mogao pojaviti i delovati u Kini. Zar činjenica što to ne možeš da zamisliš nije posledica predstava i uobrazilja u tvom srcu i ograničenosti tvog razmišljanja? Možeš da zamisliš da deluje u Americi i Ujedinjenom kraljevstvu ili Izraelu, ali nikako ne možeš da zamisliš da deluje u Kini. To ti je nepojmljivo. To seže daleko izvan ljudskih predstava i uobrazilja, ali Bog je tek započeo Svoje delovanje u Kini i izvršava Svoje poslednje i najvažnije delo. To se previše razlikuje od ljudskih predstava. Znači, šta si iz ovoga saznao? (Da Božje delo nije u skladu s ljudskim predstavama i da je čudesno i nedokučivo.) Božje delo daleko prevazilazi ljudske uobrazilje, čudesno je i nedokučivo, mudro, duboko – to su ljudske reči koje se koriste da opišu sve što Bog poseduje i što jeste, kao i Njegovu narav i suštinu i to se smatra razumnim. To što Bog čini stvari koje se razlikuju od ljudskih predstava ljudi opisuju tim rečima – Božje delo je čudesno i nedokučivo i razlikuje se od ljudskih predstava. Šta još ljudi mogu iz toga da saznaju? To da su prethodne ljudske predstave i uobrazilje sve razorene. Odakle onda te predstave? Po onome što ti vidiš, Kina je siromašna i zaostala, Komunistička partija drži vlast, hrišćane proganjaju, nema slobode ni ljudskih prava, a kineski narod je slabo obrazovan, loše se kotira na svetskoj sceni i smatraju ga jadnim, bolesnim narodom iz istočne Azije. Kako je Bog mogao da se ovaploti u Kini da čini Svoja dela? Zar to nije jedna od predstava? Sad, odlučite da li je ta predstava ispravna ili pogrešna. (U potpunosti je pogrešna.) Najpre, hajde da ne pričamo o tome zašto Bog tako deluje. Da li zbog toga što želi da bude ponizan i skriven ili zbog toga što takvo delovanje ima duboko značenje i vrednost. Hajde da ne raspravljamo o tom nivou već da pričamo o tome da li se takvo Božje delovanje u velikoj meri krši s ljudskim predstavama. Itekako! Ljudi to ne mogu da zamisle. To je nebeska tajna i niko ne zna. Čak i kad bi pozvali astronome, geografe, istoričare i proroke, da li bi iko od njih mogao to da shvati? Niko to ne bi mogao, čak ni kad bi se okupili svi sposobni ljudi, i živi i mrtvi, da analiziraju i istraže ili da posmatraju i proučavaju astronomskim teleskopima – sve bi to bilo uzalud. Šta to znači? Čovečanstvo je previše nebitno, previše neuko i nedovoljno pronicljivo da dokuči Božje postupke. Ako ne možeš da ih dokučiš, onda nemoj ni da se trudiš. Kad bi i pokušao, kakav bi bio krajnji ishod? Tvoje predstave nisu jednake istini i zapravo su daleko od onoga što Bog želi da učini. Nisu uopšte ista stvar. To malo znanja koje ljudi umaju beskorisno je. Nisu kadri išta da shvate ili da reše probleme. Sad kad čitate Božje reči i slušate propovedi i razgovore u zajedništvu, da li u svom srcu razumete malo više? Da li imate nešto znanja o Bogu? Neko bi mogao reći: „Bog ne priča o tome šta sa nama radi. Kad bi nam samo dao neki nebeski znak da razumemo šta namerava da uradi ili kad bi bar nadahnuo nekog proroka da nam dâ predskazanje.“ Ne bi ti mogao da ga vidiš, čak ni uz nebeski znak, a ne bi mogao ni prorok. Ono što Bog radi u duhovnom carstvu tajna je još od pradavnih vremena i toliko je tajnovito da nijedan čovek to ne može da zna. Koliko god talentovan bio neki prorok, astronom, učenjak ili stručnjak ili naučnik iz koje god oblasti, mogao bi da proučava koliko god hoće, ali nikad ne bi razumeo Božje postupke. Ljudi mogu da proučavaju prethodno Božje delo i mogu da napabirče nekoliko tajni ili značenje koje ima ima veze s tim zašto je Bog nešto učinio, ali niko ne zna šta će Bog učiniti u budućnosti, kao ni Njegove planove. Ljudi stoga ne bi trebalo ni da pomišljaju da dokuče Boga ili konačno dokuče način na koji Bog deluje kroz posmatranje i proučavanje, dugotrajno istraživanje i iskustvo, mnogostranu analizu ili marljivost i naporan rad. To je nemoguće i nikad neće uspeti. Stoga, ako ljudi ne mogu da dokuče Boga, šta bi trebalo da rade? (Trebalo bi da se pokore.) Najrazumnije za ljude je da se pokore i usklade što više s Božjim namerama; pokoravanje je osnova. Šta je njegova svrha? Svrha mu je da čovek bude kadar da, na osnovu doživljaja Božjeg dela, Boga bolje spozna, da stekne istinu i zadobije život. To treba da zadobiješ i to je blago koje treba da želiš. Što se tiče važnijih spoljašnjih događaja, kao što su međunarodni poslovi, način na koji Bog radi stvari i kako vodi ljudsku rasu – ako uspeš to da razumeš, time još bolje. Takođe je u redu da kažeš: „Ne zanimaju me baš takve stvari. Nemam kov niti um za to; stalo mi je samo do toga kako će mi Bog dati istinu i promeniti mi narav.“ Sve dok ti je srce pokorno i bogobojažljivo, naposletku ćeš uspeti od Boga da zadobiješ istinu, a i mudrost. Istina menja ljudsku narav; to je život koji ljudi treba da traže da zadobiju, kao i put kojim treba da hode. Znači, koja je to mudrost koju ljudi dobijaju? Nećeš toga biti ni svestan, ali moći ćeš da vidiš na koji način Bog čini mnoge stvari, zašto ih čini, koje su Mu namere i ciljevi, kao i koja su mu načela kad čini određene stvari. Nesvesno ćeš uspeti to da shvatiš kroz proces doživljavanja istine Božjih reči. Možda su te reči i pitanja previše duboki i ti nećeš biti u stanju da ih izraziš rečima, ali u srcu ćeš ih osećati i istinski razumeti a da nisi toga ni svestan.

Počnimo pričom o Avramu. Nakon što je živeo 85 godina, ali i dalje nije imao sina, Bog mu je obećao da će mu jednog podariti. Šta je njegova žena Sara na to rekla? Pomislila je: „Već sam stara i neplodna. Kako bih mogla da rodim sina?“ Zar to nije ljudska predstava? Koristila je ljudske predstave da izmeri Božje delo i zato je sumnjala i mislila da je takvo nešto nemoguće. Šta je onda uradila? Dala je svoju služavku Agaru Avramu da mu bude konkubina. Reci Mi, da li je Bog video šta je ona uradila? Bog je znao. Sledeće godine, Agara je rodila sina po imenu Ismail. Kad je Avram imao 99 godina, Bog Jahve se pojavio i obećao mu da će mu Sara roditi sina sledeće godine u isto vreme i da će cela zemlja Hanan biti data njemu i njegovim potomcima u večno vlasništvo. Sledeće godine, Sara je rodila sina po imenu Isak. Kao sin gospodarice, Isak je bio naslednik, a Ismail, koga je rodila konkubina, nije mogao ništa da nasledi. Kasnije, Agara i Ismail su oterani i Agara je sina odvela u pustinju gde ne beše ni hrane ni vode. Suočena sa smrću, Agara se molila Bogu Jahveu, govoreći: „Nema izlaza. Imam dete i želim da živim.“ Bog Jahve poslao je anđela da im da vode i tako su preživeli. Pustinja im je kasnije postala dom, tu su pustili korenje i imali mnogo potomaka – savremene ljude, kao što su Arapi s Bliskog istoka. Vidiš, u tome što je to dozvolio vidi se Božja dobra volja. To je važan spoljašnji događaj, koji niko nije proučavao, ali to ne znači da Božji postupak tu nije prisutan – jeste. Nije neko uradio nešto u potaji pa Bog nije video, svakako ne. U tome je bilo Božje dobre volje. Bog je dozvolio i obećao da će Ismailovo pleme preživeti da bi držalo svet u ravnoteži i bilo od koristi kad je potrebno. Oduvek su se sa Izraelitima borili za teritoriju, za pojas Gaze i Jerusalim. U tome moraš videti Božji postupak. Bog je učinio nešto što ljudi smatraju lošim i misle da je možda nešto pogrešno procenio ili da nije pažljivo pratio pa su to ljudi iskoristili. To je ono što um prosečne osobe može da shvati i zamisli. Ljudi misle da je Bog zadremao i nije pazio na stvari i da je zbog toga Agara rodila Ismaila, pa se Bog na njih smilovao i pustio ih da žive, omogućivši im da žive u pustinji. Da li je zaista bilo tako? (Ne, nije.) Bog ima plan i rođenje i postojanje raznih rasa – odnosno, raznih narodnosti i ljudi različitih boja kože –sve to igra ulogu u održavanju ravnoteže unutar čitavog ljudskog roda, a možeš da vidiš koju tačnu ulogu ko igra ako pogledaš dešavanja u svetu. Da li je to Božji postupak? Bog kontroliše koliko brzo se neka rasa množi, kolika joj je globalna populacija, koju ulogu igra na zemlji i unutar čitavog ljudskog roda, kao i ono što njeni pripadnici čine, kako dobro tako i loše. Kad smo već kod lošeg, ljudi veruju da takve stvari nikako ne mogu poteći od Boga i da su one Sotonino delo. Ali, nije li Sotona takođe u Božjim rukama? Neki ljudi kažu: „Sotona radi ono što mu je volja i Bog nema kontrolu nad tim.“ Da li je to pravo objašnjenje? To pitanje se ne može logično rešiti i pogrešno je tako postupati. Neke stvari naizgled deluju loše, neke dobro, ali sve su pod Božjom suverenošću. Ne možeš da kažeš da Bog ima suverenost samo nad dobrim stvarima, a ne i nad lošim, jer obe su u Božjim rukama, orkestrira ih i kontroliše On, a Njegova dobra volja je iza svega. To je istina i ako to jasno vidiš, onda razumeš istinu. Pogrešno je da zaključuješ da su stvari loše i da sve posmatraš samo kroz tu prizmu, kao što je lako pogrešno razumeti Boga i odupirati Mu se. Sve što Bog čini poseduje Njegovu dobru volju. Šta je stoga Božja dobra volja? Ljudi vide samo loše stvari koje im se dešavaju pred očima, a nikada ne mogu da uvide moguće posledice tih stvari kroz deset ili dvadeset godina. Šta će se desiti hiljadu ili dve hiljade godina kasnije, koje će mesto zauzimati i koju će bitnu ulogu to igrati u oblikovanju stanja sveta i u čitavom čovečanstvu – to je ono što ljudi ne mogu da vide, ali to je Božja suverenost. Da li je razvoj stanja sveta i čitavog čovečanstva jednostavna stvar? Gde god da se nešto desi, gde god da se odigra neki bitan događaj ili gde god bude pošast ili zemljotres, Bog time upravlja! Neki budalasti ljudi, bez imalo duhovnog razumevanja, mogli bi se zapitati: „Ako Bog sve kontroliše, onda je i đavolji progon, pokolj i surovo ugnjetavanje Božjeg izabranog naroda takođe pod Njegovom kontrolom? Zar nije Bog sve to podstakao?“ Da li je ispravno sve to tako posmatrati? Da li to drži vodu? To Boga stavlja u negativan položaj, a to je pogrešno. Kako bi onda trebalo to da posmatraš? Bog podstiče sve stvari, ali šta izraz „sve stvar“ obuhvata? Obuhvata sve: sve što se vidi golim okom, kao što su planine, reke, drveće, biljke, ljudi i tako dalje. Takođe obuhvata i mikroorganizme nevidljive golom oku, kao i đavole, Sotonu i svakojake duhove i utvare iz duhovnog carstva. Svi su oni pod Božjom kontrolom. Rade ono što Bog želi da rade. Pušta ih napolje kad god je potrebno i rade ono što treba. To je Božja suverenost. Kako god da Bog vlada i uređuje, na kraju se vidi da je izvršena Božja volja i ispunjena svaka Božja reč.

Ljudi možda trenutno ne mogu da vide dejstvo nečega što Bog radi ili mu ne znaju svrhu, niti zašto Bog to radi i koja Mu je namera. To će možda biti nevidljivo i nakon dvesta godina i čovečanstvo i dalje neće znati, ali će se nakon hiljadu godina uveriti u sledeće: „Kako je bilo ispravno i divno što je Bog ovo učinio! Bog je stvarno Bog!“ Ljudski rod će otkriti da je sve što Bog čini istina i da ništa nije pogrešno. Na primer, raspeće i smrt Gospoda Isusa za vreme Doba blagodati tada je svet video kao propast te etape dela. Ljudi su mislili: „Gospod Isus nije pratio sudbinu smrtnika koja se sastoji od rođenja, starosti, bolesti i smrti, a opet ga je Juda izdao pre nego što je obavio ikakvo delo, vojnici su ga uhapsili, bičevali, nosio je venac od trnja, ismevali su ga i naposletku prikucali na krst. Zar to nije neuspeh?“ Da li je raspeće bilo neuspeh? Juda je Gospoda Isusa izdao vlastima, ali šta vlast predstavlja? Predstavlja Sotonine sile. Da li je dobro ili loše što je Hristos uručen Sotoni u ruke? (Spolja izgleda loše.) Ljudi su mislili: „O, ne! Božje delo je omeo đavo. To nije dobro, to je loš znak, jer Bog nije pazio i nije toliko moćan! Kako su ovaploćenog Isusa ipak mogli izdati i isporučiti vladarima? Zar ne izgleda kao da je prosto prepušten Sotoninoj milosti? Gospod Isus brzo mora da nađe način da pobegne jer će u suprotnom doći kraj čitavom delu. Hristos i dalje ima službu.“ Zar nisu tako ljudi mislili? Zato je Petar rekao: „Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi!“ (Matej 16:22), i izašle su ljudske predstave. Mislili su: „Boga nikako ne mogu isporučiti vladarima jer ako bi se to desilo, onda On nije Bog.“ Zar to nije ljudska predstava? Samo zbog toga što su imali takvu predstavu, ljudi su govorili takve stvari, ponašali se ili postupali na takav način i osujećivali ispunjenje Božje volje. Šta je Isus rekao Petru? „Odlazi od mene, Sotono!“ (Matej 16:23). Gospod Isus smatrao je Petra Sotonom. Naposletku, Gospod Isus izručen je Sotoni, a ti ljudi postali su uslužna sredstva za ostvarivanje dela raspeća Gospoda Isusa. Da li je to što je Gospod Isus bio izručen Sotoni dobra ili loša stvar? (Dobra stvar.) Kad se tako gleda, to je dobra stvar, ne loša, jer je na taj način ostvareno Božje delo. Da li je Bog išta učinio od trenutka Judine izdaje sve do raspeća Gospoda Isusa? (Nije.) Da li je planirao bekstvo i da li je iko došao da Ga spase? (Ne.) Da li je Bog smislio način da učini čudo i podigne Gospoda Isusa pravo na nebo i sakrije Ga iza oblaka da Ga niko ne vidi? Kakvo slavno i veličanstveno uspeće! Ali niko te stvari nije video jer ih Bog nije ni učinio. Da li to što Bog ovo nije učinio dokazuje da On to ne može? Da li je Bog to mogao da učini? (Da, mogao je.) Zašto onda nije? (Postojala je Božja volja i Bog je imao plan.) Koji je bio Božji plan? Plan je bio da se preda Sotoni i potom preuzme mesto od onih grešnika na krstu, žrtvujući se da iskupi čovečanstvo. To je Bog želeo da uradi; ne radi On stvari koje ljudi zamišljaju u svojim predstavama. Mnogi ljudi misle: „Bog je trebalo da pošalje više munja da pokosi sve one zle ljude koji su Mu se opirali i, nakon što bi ih pokosio, Gospod Isus bi se uspeo na nebo. Kako bi slavno i sjajno to bilo i koliko bi pokazalo Božji autoritet! Neka svi ti đavoli i Sotone i ti ljudi vide posledice razapinjanja Boga! Onda se u budućnosti neće usuđivati da to rade, zar ne?“ Ljudi mogu da se usude da se ne odupiru, ali zar nije u pitanju ometanje ukoliko Božji plan ne bude ostvaren? Ljudske predstave uvek prekidaju Božje delo, stoga On ne deluje na taj način. Neki ljudi zaista veruju u Gospoda Isusa jer je razapet da bi obavio Svoje delo iskupljenja, ali istovremeno će iz dobrih namera takođe reći: „Gospod Isus nije trebalo da bude razapet. Nije bilo lako biti ovaploćen i morao da je da dela skrušeno i potajno, napušten od ljudi i oklevetan od strane onih pisara i fariseja. To je tako jadno. Trebalo je da izbegne raspeće, ne da se spušta na taj nivo, za to nije bilo potrebe.“ Da li je ispravno da ljudi to tako posmatraju? (Ne, nije.) Posmatrajući to sada, dve hiljade godina kasnije, takav način razmišljanja je pogrešan. Postoji li istina u ljudskom umu? (Ne, ne postoji.) Šta onda u njemu postoji? Postoje ljudske predstave i uobrazilje, kao i dobre namere, osećanja, saosećanje i sebičnost. Da li te stvari mogu da ostvare Božje delo? Mogu li da sprovedu Njegovu volju? Ne mogu. Stoga je Gospod Isus rekao: „Odlazi od mene, Sotono!“ Bog je želeo lično Sebe da uruči Sotoni, da dopusti Sotoni da razapne Hrista i tako kroz raspeće ostvari delo iskupljenja. Bog nije ispoljio nikakva čuda. Nekoliko puta je rekao: „Bog ćuti.“ Šta to znači? Znači li da Bog ne vidi, da Ga nije briga, da ne obraća pažnju, ne progovara i ostaje potpuno nem? (Ne, ne znači.) Šta onda znači „ćuti“? Te reči sadrže u sebi Božju nameru, mudrost i narav. Koja se Božja narav otkriva kroz to što On ćuti? Otkriva se Božja mudrost. Želi da dovrši Svoje delo upravljanja. Bez obzira na to koliko predstava ili uobrazilja ljudi imaju, On prvo njih izbegava i ne nudi objašnjenje, već deluje tiho i praktično sve do dana kad Njegov odabrani narod konačno shvati istinu i može da Mu se pokori. Tad se Njegova volja ispunjava i Njegovo delovanje nad njima je dovršeno i On je potpuno porazio Sotonu i zadobio slavu. Bog predočava te činjenice i ishode kao dokaz celom čovečanstvu i kao dokaz Sotoni – to su Božja narav i Njegova namera koje On otkriva time što ćuti. Koja je to Božja narav? Da li pokazuje Božju strpljivost? (Pokazuje.) Zašto je Bog tada bio strpljiv? Zašto je ćutao? U tome je Božja mudrost. Neke stvari su tajne koje nijedno stvoreno biće, nijedno nestvoreno biću niti anđeo može da razume ili dokuči. To je Božja mudrost. Bog ne može da govori pre nego dođe vreme za to i da li uopšte ima koristi od toga da kaže i reč više? Nema koristi jer oni i ne razumeju. Kad bi s nekim pričao, da li bi on to razumeo? (Ne bi.) U tom slučaju, nema koristi od pričanja. Da li bi ljudi razumeli da je, pre dve hiljade godina, Bog čovečanstvu rekao: „Želim da budem razapet, ponudite Moju dragocenu krv da iskupite čovečanstvo u obličju grešnog tela“? (Ne bi razumeli.) Koje behu jedine Božje reči? Rekao je: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“ i ljudi su počeli da primenjuju strpljenje i toleranciju. Da li je Bog ljudima još nešto rekao? (Ne, nije.) Zašto nije? (Čovek nije mogao da shvati.) Čovečanstvo nikako ne bi moglo da shvati. Zato je Bog bio prinuđen da Svoju narav i misli otkrije kroz tišinu. Sve da je Bog i pričao s nekim stvorenim ili nestvorenim bićem, ono to ne bi razumelo. Stoga je jedino mogao da koristi Svoja dela i činjenice da dokaže čovečanstvu i sprovede Svoju volju. Tek sada, dve hiljade godina kasnije, Bog je razotkrio ove stvari, obavljajući delo suda poslednjih dana; ljudi razmišljaju o događajima od pre dva milenijuma i tek sad shvataju značaj ondašnjeg razapinjanja Gospoda Isusa. O tome zašto je Bog razapet, izručen Sotoni, izdat od strane Jude pod onim okolnostima i zašto je, nakon izdaje, Gospod Isus toliko patio i poslednju kap krvi dao da izvrši Božju volju, zašto je Bog to uradio i zašto je to važno – Bog o tome priča samo kad svedoči o ovaploćenju, pojavljujući se i delajući tokom poslednjih dana i, uz to, otkrivajući mnoge tajne kao što su Božja volja i upravljanje. Sad kad su ljudi videli vezu između tri faze dela, konačno znaju koja je vizija Božjeg plana upravljanja i razumeju ove istine i Božje dobre namere. Da je Bog sve rekao ljudima hiljadu godina unapred, da li bi oni to razumeli? (Ne bi.) Znači, Bog često sve obavlja dok ćuti. Šta je razlog te ćutnje? Delo koje Bog obavlja je previše mudro, previše divno i previše duboko – da je Bog progovorio ranije, bez obzira na sadržaj reči, ljudi to ne bi mogli da shvate i protumače. Zato Bog može jedino da napreduje u tišini, progovarajući samo s ciljem da obavlja Svoje delo i predvodi čovečanstvo. Ispravno je da ljudi slede Boga i što dalje s Njim idu, sve će blještaviji put biti. Bog te neće odvući na stranputicu i čak iako te preda Sotoni, Bog je do samog kraja odgovoran. Moraš da veruješ u to i takav stav stvorena bića treba da imaju prema Bogu. Ako možeš da kažeš: „Čak iako me Bog preda Sotoni da se sa mnom poigra, On je i dalje Bog i ne mogu da menjam srce koje Njega sledi i ne mogu da menjam svoju veru u Njega”, onda je to istinska vera u Boga.

Prošlo je dve hiljade godina od raspeća Gospoda Isusa i sada ovi ljudi koji prihvataju Božje delo u poslednjim danima čuju Njegov glas i svakodnevno slušaju propovedi i razgovore o istini. Oni razumeju tri faze Božjeg dela i znaju tajne Njegovog plana upravljanja. Da li ih razumeju vernici u Gospoda u religiji? Čak ni sada ih ne razumeju i još uvek se drže svojih predstava. Kad neko kaže: „Gospod Isus je bio sin siromašnog drvodelje. Pogledajte u kakvog Gospoda vi verujete“, oni ne mogu to da opovrgnu i nisu kadri da svedoče Bogu. Kako su ljudi podli! Bog je čovečanstvu izrazio tako mnogo istina i uradio za njega velike stvari, ali ako On lično ne saopšti ljudima kakav značaj, kakvu vrednost i istinu te stvari imaju, onda nijedna jedina osoba nije kadra da se zauzme za Boga i svedoči o Njemu. Šta znači „zauzeti se za Boga“? To znači svedočiti o Božjim delima i suverenosti, o ceni koju je Bog platio da iskupi ljudski rod i Svoje misli, kao i o značenju svega što je učinio. Šta iz ovoga možete shvatiti? (Da čovečanstvo ne može da zamisli Božje delo.) Čovečanstvo ne može da zamisli Božje delo niti da ga dokuči. Čovek stoga mora da ima ispravnu perspektivu i stanovište da bi posmatrao ili razmatrao Božje delo, način na koji Bog usmerava čovečanstvo, kao i Njegovu volju. Čovek mora da ima ispravno stanovište. To je od najveće važnosti. Moraš da znaš ko si ti a ko je Bog, šta treba da imaš da bi mogao da razumeš Božje delo i reči, šta nikako ne možeš jasno da razumeš ili dokučiš, kao i to kakav stav treba da imaš. Takvu razboritost treba da poseduješ. Tako će tvoja veza s Bogom biti prilično normalna i harmonična. Ako uvek zauzmeš kolebljiv, spekulativan, sumnjičav, pa čak i stav opiranja dok proučavaš Boga i mozgaš o Njemu ili dok istražuješ sve što radi, onda će doći do nevolje. To je akademski i istraživački stav – to je stav bezvernika. Prema Božjoj suverenosti moraš se ophoditi iz perspektive i stava pokornosti, traganja i straha; samo će to prozvesti istinsko znanje i razumevanje Boga. Ako razumeš Boga, onda Mu se nećeš protiviti, ili Ga barem nećeš pogrešno razumeti. Moći ćeš da se pokoriš i kažeš: „Iako ne znam zašto Bog ovo radi, shvatam da je sve što On radi ispravno.“ Šta se podrazumeva pod tim shvatanjem? Podrazumeva se da ti je srce potpuno ubeđeno da sve što Bog čini ima neko značenje i da bi ljudi trebalo da se pokore. Gospod Isus Hristos se predao Sotoni u ruke i Sotona Ga je razapeo – to u očima ljudi nije bila dobra stvar, ali On je ispunio Božju volju i dovršio delo iskupljenja čovečanstva. To je velika stvar, nešto veoma značajno i vredno za čovečanstvo, ali da li je čovečanstvo to jasno videlo? (Nije.) Čovečanstvo nije to jasno videlo. Nije videlo u tome Božju nameru, niti značenje i vrednost Božjeg postupka; ljudi nisu videli ogromnu dobrobit po čovečanstvo. Videli su samo da je Gospod Isus vaskrsao tri dana nakon raspeća, da se pojavio pred ljudima i s njima sreo, pričao, prisećao se i potom rastao; ali Božja volja je bila ispunjena. Zar to nije od velike važnosti? (Jeste.) Da li su ljudi to dokučili? Nisu. Iz ovoga se vidi da ljudi moraju da imaju ispravnu procenu o sebi i ispravan stav prema Bogu. Šta god da Bog radi, bilo da ljudi to razumeju ili ne, oni moraju da oćute. To je ispravno. Ne treba sve da proučavaš, to nije u redu. Zašto nije? Ne postoji pravilo koje kaže da ti to nije dozvoljeno, ali naići ćeš na zid i dospeti u opasnost. Sada nisi u stanju to da razumeš, ali ti stalno želiš da proučavaš, stalno se protiviš Bogu. Ako nešto ne možeš da rešiš proučavanjem, a sa druge strane ni ne tragaš za istinom, kakvi se onda problemi mogu olako javiti? Bićeš sklon tome da pogrešno razumeš Boga. Pogrešno ćeš razumeti na početku i ako stvari ne budeš shvatio jasno i to pogrešno shvatanje se zadrži, bićeš negativan i slab i to će uticati na to kako obavljaš svoje dužnosti i na tvoj život-ulazak – te stvari su sve povezane. Mnoge stvari ne mogu jasno da se razumeju za samo godinu ili dve, a istina je previše duboka. Čak i kad bi te Bog ovog časa prosvetio, da li bi mogao usled svog malog rasta da razumeš? Čak i kad bi razumeo ponešto, da li bi mogao istinu da razumeš do kraja? Rekao bi: „Razumem gravitaciju. Zašto na Zemlji stvari ne idu uvis već padaju, ali kad bi izašao iz atmosfere i otišao u svemir, lebdeo bi? Zato što bi izašao iz gravitacionog polja Zemlje. Ako to razumem, zar samim tim ne razumem i Božja dela?“ Ne znaš tačno kako to Bog ima suverenost nad gravitacijom i razumeo si samo njeno ispoljavanje. To ne znači da si dokučio kako Bog ima suverenost nad gravitacijom, a čak i kad bi dokučio, da li bi mogao da imaš suverenost nad njom? Ljudi se ne bi dobro proveli kada bi izašli iz atmosfere; bez gravitacije bi samo nekontrolisano lebdeli i leteli. Šta se iz ovoga može zaključiti? (Da ima mnogo stvari koje ljudi ne mogu da dokuče.) Ljudi ne mogu da dokuče izvesne stvari, a ipak se stalno protive Bogu ne bi li Ga proučavali i posmatrali, sumnjičavih srca, govoreći: „Ako ne mogu da dokučim ovo, onda Ti nisi Bog.“ Kakvo je ovo gledište? To gledište i stanovište je pogrešno, znak je protivljenja Bogu i pogrešno je stalno proučavati. Moraš da razumeš Boga i kažeš: „Ovo ne mogu da shvatim, previše je duboko i ne bih to do kraja shvatio čak ni da me Bog prosveti. Zato ću nekoliko godina pokornog srca tragati i ako mi Bog ne bude dao odgovor, onda ću prosto na to zaboraviti. Između mene i Boga nema prepreka niti nesporazuma. Ako izbegnem da pogrešno razumem Boga, kao i da se žalim na Njega, onda Mu se neću ni opirati. Ako Mu se ne opirem, onda se neću ni buniti protiv Njega, a ako se ne bunim protiv Njega onda Ga neću ni odbaciti niti se od Njega otuđiti. Ja sam večni Božji sledbenik.“ Koji je preduslov da se bude „večni Božji sledbenik“? To je sledeće: „Bez obzira na to da li je to što Bog radi u skladu s mojim predstavama, uvek ću se pokoravati i slediti. Bog je i dalje moj Bog i ja sam stvoreno biće, ja sam ljudsko biće. Kako god da se Bog ophodi prema meni, ako me i baci u pakao, u ognjeno jezero, Sotoni ili đavolima, uvek ću Mu se pokoravati bez negodovanja. Božji status ne može se promeniti, niti se može promeniti moj status stvorenog bića. Sve dok se to ne promeni, trebalo bi da sledim Boga i On je zauvek moj Bog.“ Kad ti se vera u Boga bude napokon čvrsto ukorenila, nećeš Mu okrenuti leđa. To je veza između tvog identiteta stvorenog bića i Boga. Kad napokon jasno budeš video koji identitet i koje mesto Bog zauzima u tvom srcu, kao i svoj identitet i mesto koje kao stvoreno biće zauzimaš i kojih treba da se držiš i kad ti se sve to ukoreni u srcu, onda se nećeš od Njega udaljiti. Onda, kad si slab, negativan, tužan ili ti se desi nešto što nije u skladu s tvojim predstavama i to ne možeš da dokučiš i razumeš, da li to može da utiče na tvoju vezu s Bogom? (Ne može.) Ako ti je jasna istina o vizijama, ako si postavio osnovu, iskusio mnoga okruženja i shvatio da sve što Bog čini ima neko značenje, tad ćeš spoznati Božje delo i predstavama neće biti lako da se ponovo jave. Neki ljudi razumeju samo deo. Na primer, što se tiče suda i grdnje, ljudi priznaju da je ono što Bog čini smisleno, ali imaju predstave kad se suoče s orezivanjem. Nezavisno od toga ko ih orezuje, nisu voljni da to prihvate i ne priznaju da sve to potiče od Boga. Misle da to čini čovek i da sve potiče od Sotone. Zar to nije još jedna greška? Pojavljuje se još jedan problem i potraga za istinom mora da se nastavi. Ako nisi u stanju da zanemariš to, da li možeš potpuno da se pokoriš Božjem delu? Možeš da se pokoriš samo onom što se slaže s tvojim predstavama, ali ne i onom što se ne slaže. Takva osoba se previše lako može odupreti Bogu i neko je čija se narav nije promenila.

Ljudi su puni misli, ideja i stanja koja često utiču na neka od njihovih mišljenja, perspektiva i stanovišta. Ako možeš da rešiš te misli, ideje i stanja, jedno po jedno, putem traganja za istinom, onda oni neće uticati na tvoju vezu s Bogom. Možda si sada malog rasta i ne razumeš istinu dovoljno, a pošto u Boga veruješ tek odnedavno ili usled raznih drugih faktora, ti ne razumeš baš mnogo istina – ali trebalo bi da dokučiš jedno načelo: treba da se pokorim svemu što Bog radi, bez obzira na to da li to spolja izgleda dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, ili da li se slaže s ljudskim predstavama ili ne. Nemam pravo da kritikujem, procenjujem, analiziram ili proučavam da li je to ispravno ili pogrešno. Treba da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće i potom da primenjujem istine koje razumem, da bih udovoljio Bogu i ostao na pravom putu. Primenjivaću onoliko koliko god mi Bog dozvoli da razumem i tragaću za tim što treba da primenjujem, čak iako me Bog nije prosvetio; ako me Bog nije prosvetio o nečemu što ne treba da razumem, onda ću se pokoriti i čekati i možda će mi Bog jednog dana dozvoliti da razumem. To je kao sa raspećem Gospoda Isusa: dve hiljade godina kasnije, oni ljudi koji prihvataju Božje delo u poslednjim danima, oni ga i razumeju u osnovi, a čak i oni koji nisu revnosni u svom stremljenju takođe razumeju njegov smisao. Možda trenutno ne možeš da razumeš ponešto od velikog dela koje se tiče Božjeg plana upravljanja, ali pogrešno Ga razumeš jer ne shvataš istinu i poričeš Njegovo postojanje, što razara normalnu vezu između tebe i Boga. To je ozbiljna greška. Trebalo bi da poseduješ stav, perspektivu i stanovište koje kaže: „Prosto ću sačekati te stvari koje ne razumem. Kada Bog jednog dana bude prosvetio čovečanstvo, možda ću ih razumeti sve.“ Kada se Gospod Isus opraštao, rekao je: „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas.“ – zašto ljudi to nisu mogli tad da podnesu? Zato što im je rast bio previše nezreo i nisu bili u stanju da shvate. To je kao kad pričate trogodišnjaku ili petogodišnjaku o zarađivanju novca i izdržavanju porodice; on će te reči čuti, ali pošto mu je to sve veoma strano i van njegovog domašaja, on ih neće ni razumeti. Ima toliko toga što bi ljudski rod morao da shvati i što Bog želi da mu kaže, ali zbog njegovog nezrelog rasta ili zbog toga što procesi Božjeg dela još nisu u potpunosti otkriveni ljudima i oni ih nisu iskusili, ne bi razumeli kad bi se te stvari znale prerano. Čak i kad bi slušali, shvatili bi to kao doktrinu i razumeli sve bukvalno i ne bi znali šta Bog zapravo govori. I zato Bog ne govori. Da li je prikladno što Bog ne govori? Da li u tome ima dobrobiti za čoveka? (Ima.) Da li će to usporiti životni razvoj ljudi? Svakako neće biti usporavanja, nikakvog, i neće uticati na tvoj svakodnevni život i normalno stremljenje. Zato samo opusti srce i stremi istini, jer to je najvažnija stvar; naposletku, sve se svodi na stremljenje istini. Ako stremiš istini, onda će tajne nekih stvari koje Bog radi, Njegova mudrost, divota i narav u svemu što čini i stvari koje bi ljudski rod trebalo da shvati, postepeno postajati jasnije kroz proces sleđenja Boga. Sticanje znanja o Bogu sadrži mnogo aspekata i ti moraš – tokom procesa interakcija, druženja i kontakta s Bogom – doživeti Njegove reči, iskusiti Njegove reči i Njegovo delo, kao i način na koji te prosvećuje i vodi. Tokom tog procesa ćeš, nesvesno, steći znanje o Bogu; postepeno ćeš zadobijati razumevanje Boga kroz proces doživljavanja Njegove suverenosti i uređenja nad tobom. Ako ne prođeš kroz te procese, već samo svakodnevno gledaš u nebo široko otvorenih očiju, oslanjajući se na svoju uobrazilju ne bi li video Božje delo, onda nikad ni nećeš. Naposletku ćeš početi da sumnjaš i govorićeš: „Gde je Bog? Da li je on stvorio Mesec? Sunce izlazi ujutru i zalazi uveče – da li na taj način Bog drži suverenost nad svim stvarima?“ Takvo razumevanje je šuplje i tvoje uverenje neće ništa drugo biti do prazne reči. Da te neko pita da li veruješ u Boga, odgovorio bi: „Verujem u Boga, imam vere, hrišćanin sam.“ Ako bi potom taj neko pitao: „Zašto nisi budista?“, rekao bi: „Nije budizam istinski put, već hrišćanstvo.“ To što možeš samo ovo da kažeš, dokazuje da nemaš iskustva i da nisi ništa zadobio. Sve u vezi s Bogom, sve što On ima i jeste, Njegova narav, Njegova suverenost i uređenja za ljudski rod i sve stvari, stvarnost i tačnost Njegovih reči i njihov značaj, poučavanje i vrednost za ljudski rod, kao i neki od Njegovih načina delovanja, poput kušnji, discipline, prosvećenja i prosvetljenja, utehe i bodrenja i nekih Njegovih posebnih uputstava ljudskom rodu – ako njih nisi lično doživeo i istinski iskusio, da li tvoja veza s Bogom može biti normalna? Da li možeš istinski da Mu se pokoriš? Tvoje razumevanje Boga zauvek će ostati pod znakom pitanja, pod nizom znakova pitanja, bez ikakvog pravog razumevanja. Stoga, da li je tvoja veza s Bogom normalna? Da li je to stvarno veza između stvorenog bića i Stvoritelja? Šta tačno predstavlja taj znak pitanja? Bog će ti zauvek biti nepoznat, bilo da je u pitanju Njegov identitet, status ili suština. On nije član tvoje porodice, nije ti rođak, uvek ti izgleda kao tuđinac kojeg nikad nisi upoznao – stoga nije lako objasniti šta je zapravo tvoja veza s Bogom, ali svakako ne dostiže vezu između stvorenog bića i Stvoritelja.

Koje su ključne tačke za verovanje u Boga? Kako veru u Boga pretvoriti u stvarnost koju bi ljudi trebalo da imaju u životu? Kako postići pokornost i zadobiti Boga? Moraš se osloniti na doživljavanje Njegovih reči i, što je najvažnije, na Njegov sud i grdnju, pre nego što budeš u stanju da se pokoriš Bogu i zadobiješ Ga. Iako su mnogi ljudi voljni da obavljaju svoju dužnost, ne razumeju kako treba da doživljavaju Njegovu reč. Da bi to uspeo, moraš da doživiš Njegov sud i grdnju, Njegovo orezivanje, kušnje i oplemenjivanje. Sve Božje zahteve moraš da primenjuješ, da u njih ulaziš i da ih stekneš. To se zove doživljavanje Božjeg dela. Da bi ga doživeo, moraš s Njim uspostaviti normalnu vezu, stalno Mu se moliti i tražiti od Njega pokornog srca. Bez obzira na to šta se desi ili s kakvim se poteškoćama suočiš, moraš se osloniti na Boga i Njemu se diviti, pronalazeći put i odgovore u Njegovim rečima i uvek se Njemu moliti i s Njim razgovarati. Doživljavanje Božjeg dela znači biti u kontaktu s Njim i pokoravati se Njegovim rečima i delima, moliti Mu se i tražiti od Njega kad imaš problema i poteškoća. Kad napokon budeš imao mnogo iskustva u tome i budeš razumeo istinu, onda ćeš naučiti kako da primeniš Božje reči na stvari koje se dešavaju. Postoji mnogo načina na koje se mogu primeniti Božje reči. Na primer, molitvom i traganjem kad se neke stvari dese i, stoga, uviđanjem da Božje reči jasno navode kako ljudi treba da se ponašaju, koja su načela i koje su Božje namere prema ljudima i Njegovi zahtevi od njih. Kad budeš sve to znao i kad budeš razumeo Božje želje, onda ćeš imati i nešto znanja i razumevanja o Bogu. Kad se suočiš s kušnjama, trebalo bi da tražiš sledeće: „Šta kaže Božja reč o tako velikoj kušnji? Zašto Bog iskušava ljude? Zašto želi da ih iskušava?“ Božje reči kažu da si iskvaren, uvek buntovan i neposlušan i da Mu se ne pokoravaš, već da stalno imaš uobrazilje i predstave i da Bog želi da te pročisti kroz kušnje. Bez obzira na to šta doživljavaš, da li progone ili kušnje, ili te Bog orezuje, disciplinuje i kažnjava, i bez obzira na to koje okruženje Bog za tebe priprema ili koji metod koristi, uvek moraš da tražiš odgovor i osnovu u Božjim rečima i da tragaš za Njegovim namerama prema tebi i zahtevima koje ima za tebe. Odnosno, šta god da se desi, uvek moraš prvo da se setiš šta je Bog rekao, na koji način želi da ljudi primenjuju, koji su Mu zahtevi prema ljudima i koje su Mu namere. Kad budeš shvatio te stvari, znaćeš kako da doživiš Božje delo. Ako u srcu nemaš mesta za Boga i ne voliš istinu, već stalno misliš o tome šta kažu ljudi, knjige ili čuveni i veliki ljudi, ili šta nevernici rade kad se takva stvar desi, onda si bezvernik ako tragaš i primenjuješ na taj način, jer su ti misli i put isti kao kod nevernika. Ako si neko ko veruje u Boga, ali razmišljaš poput nevernika i koračaš putem nevernika, onda je to pogrešan put i ćorsokak; takvo nešto ne treba da radi onaj ko veruje u Boga i to nije put kojim treba da hodi. Postoje takvi ljudi unutar crkve i oni su bezvernici – nevernici skriveni u crkvi.

Na koji način su čovek i Bog povezani? Kako možeš da spoznaš Boga? Na koji način on dela na čoveku? Dela putem reči kroz koje otkriva Svoje namere, vodi te do puta kojim treba da pođeš, iskušava te i saopštava ti sve Svoje zahteve i merila koje ima za tebe. Ljudi razumeju sve aspekte istine u Božjim rečima a da toga nisu ni svesni: načela koja se tiču toga kako se ophoditi prema ljudima i rešavati stvari, kako se odnositi prema braći i sestrama, prema radu crkve i svojim dužnostima, kako doživljavati kušnje, kako biti odan Bogu, kako se odreći, kako se odnositi prema svetu nevernika i tako dalje. Sve se to nalazi u Božjoj reči i On je to ljudskom rodu saopštio. Ali u kojoj meri čovek to na kraju doživljava? Ljudi mogu da vide Boga u Njegovim rečima i da se s Njim sretnu oči u oči. Neko bi mogao upitati: „Gde je taj Bog u kog veruješ?“ Oni koji to nisu doživeli, ne mogu to da shvate: „Zaista, gde je Bog? Meni se nikad nije pojavio. Stalno se pričalo da je na trećem nebu, ali ja Ga nikad nisam video. Ne znam koliko je zaista velik ili visok Bog, niti koliko je svemoguć i sveznajuć.“ Oni iskusni rekli bi: „Te stvari nisu bitne. Susrećem se s Božjim rečima od prvog dana kad sam u Njega poverovao. Sad u Njega verujem već dvadeset ili trideset godina i u Njegovim rečima vidim Njegovu narav i suštinu i imam nešto razumevanja i znanja o Njemu. Nakon što sam doživljavao Njegove reči svih ovih godina, ako bi mi jednog dana Bog prišao i sa mnom popričao, pozabavio se mnome, mogao bih da potvrdim da je On taj Bog koji je izrazio one reči, da je On Taj u koga verujem, bez trunke sumnje! Bez obzira na to kako izgleda, sve dok Njegove i ove reči potiču iz istog izvora, On je Bog u koga verujem, Bog sa neba, Taj koji ima suverenost nad mojom sudbinom i svim stvarima. On je Taj.“ Da li bi tada i dalje bilo potrebe da ti se Bog obrati s neba? (Ne bi bilo potrebe.) Bez obzira na to koji oblik ili lik Bog preuzima, ti ne moraš da ga vidiš. Nema potrebe za tim. Nećeš biti radoznao. Ali zašto? Nakon toliko godina iskustva, kontakta s Bogom, ne možeš baš da kažeš da Ga poznaješ ili da ste bliski, ali ti barem, zahvaljujući Njegovim rečima i delu koje si iskusio, više nije stranac. On je sa tobom, vodi te kroz život, ima suverenost nad svakim tvojim danom i nad tvojom sudbinom. On potpuno razume tvoju radost, bol i sreću, a i ti poznaješ Njegovu. Više se ne dešava da Ga pogrešno razumeš ili da se žališ na Njega, a Njegovo mesto u tvom srcu je takvo da bi čak mogao da kažeš da je u njemu seo na presto i da vlada kao kralj koji može da kontroliše čitavo tvoje biće. Šta znači to da „vlada kao kralj“? To znači da koristiš Božje reči da rešiš ono što se dešava i da Njegove reči gospodare tvojim srcem. Više nisi ti gospodar. Tvoje znanje i učenje, knjige koje si pročitao, iskustva i događaji iz tvog života – ništa od toga ne može da te vodi. Kroz sve će te voditi Božje reči. Postaće ti vodič kroz život koji ćeš otkrivati i proživljavati svakodnevno u svom pravom životu. Na taj ćeš način posedovati istina-stvarnosti. Tada, ako bi te neko ponovo pitao: „Pošto veruješ u Boga, da li Ga poznaješ?“, ti bi odgovorio: „Poznajem Boga pomalo. Ne usuđujem se rečima da opisujem koliko je moćan i mudar, niti se usuđujem da ga definišem, ali barem znam da je Bog nedokučiv, da je tako mudar i divan i da mnogo voli ljudski rod. Božja ljubav je ogromna i tako istinita, a Njegova narav je tako pravedna!“ Zar to malo znanja nije vrednije od iluzornih i nejasnih predstava i uobrazilja ljudi? (Da, jeste.) Znači, odakle proističu te vredne stvari? Proističu iz doživljavanja Božjih reči. Drugim rečima, snabdevanjem Božjim rečima svih ovih godina, one se u tvom srcu ukorenjuju, tu niču, cvetaju i urađaju plodom, a ti proživljavaš stvarnost Njegovih reči. Kako se postiže takav efekat dok se proživljavaju Božje reči? (Kroz postepeno doživljavanje Božjeg uređenja ljudi, događaja i stvari.) To dolazi iz iskustva, odnosno iz stalnog potvrđivanja Božjih reči tokom tog perioda, potvrđivanja da je svaka Božja rečenica istina i da ti treba u životu. Tada, ako neko kaže: „Bog u koga veruješ nije Bog. On ne postoji, ne može da se vidi“, ti ćeš odgovoriti: „Nije na jednoj osobi da odlučuje o Božjem postojanju i suverenosti. Bog je taj koji odlučuje, kao i činjenica o Božjem postojanju i suverenosti nad svim stvarima. Odlučuje i moje stvarno doživljavanje Božjeg dela tokom godina, kao i sva svedočenja o doživljavanju Božjeg dela. To je dokaz.“ To je svedočenje Bogu. Ako bi neko opet rekao: „Gde je Bog?“, kako bi ti odgovorio? (U srcu svake osobe koja u Njega veruje.) Bog već živi u srcima ljudi, ali je takođe i u svim stvarima oko nas. To je Božje postojanje. Ne možeš da ga porekneš, a ono što doživiš je stvarnije od onoga što vidiš. Čak i kad bi video Boga, da li bi Ga prepoznao? (Ne bih.) Kad bi se Božje duhovno telo spustilo među ljude i reklo: „Ja sam Bog“, prenuo bi se i rekao: „Ti si Bog? Kako to da Te ne prepoznajem? Ne prihvatam Boga kao što si Ti!“ Zapravo, uplašio bi se. Zašto bi tako reagovao? Zato što ne poznaješ Boga pa stoga imaš takav stav i takvo ponašanje prema Njemu.

Na šta najviše treba obratiti pažnju kad verujete u Boga? Može se reći da je to doživljavanje Njegovih reči. Tokom procesa doživljavanja Božjih reči, koja god pogrešna stanja da ljudi imaju, bilo to stanje opiranja Bogu ili stanje pobune i koje god pogrešne poglede, svi se oni moraju preokrenuti i rešiti istinom. Na taj način će se tvoje unutrašnje stanje postepeno poboljšati, a tvoja veza s Bogom postajaće sve normalnija i osećaćeš Božje postojanje. Ako tvoja veza s Bogom nije normalna, nećeš osećati Božje postojanje. Zar u svemu ovome nema istine? Ima je u svemu tome. Ako ljudi veruju u Boga kao da žive u vakuumu, nemajući kontakt ni sa čim, ne gledajući ništa, ne znajući ništa, zanemarujući spoljašnji svet, baš kao oni taoistički monasi i monahinje koji primenjuju asketsko oplemenjivanje, onda to nije pravi način. Ako su ljudi u stanju da posmatraju, shvataju i doživljavaju, onda će moći da vide Božje delovanje u mnogim stvarima. Ali trenutno postoje neke stvari koje su previše duboke i nedostižne većini ljudi, pa ne bi trebalo da odustaneš od onoga što je blizu zarad potrage za onim što je daleko. Samo se usredsredi na Božje reči i nauči kako sebe da ocenjuješ naspram njih. Šta znači „ocenjivati sebe naspram njih“? To znači uvideti da li imaš neko od raznih stanja razotkrivenih Božjim rečima, u kom si tačno stanju, na šta se odnose Božje reči i o kojim ljudskim stanjima Bog govori. Sve njih treba ispitati i jasno razumeti. Ponekad ljudi čuju Božje reči samo jednom, ali one im na jedno uvo uđu a na drugo izađu i onda pomisle: „Božje reči nisu namenjene baš meni. Ja nemam to stanje. On priča o nekim drugim ljudima.“ Ovo je pogrešan način tumačenja Božjih reči i pokazuje da ih još uvek ne razumeš, da još nisu uticale na tebe i da ih nisi upio. Stiči iskustvo sve dok jednog dana ne čuješ Božje reči kako razotkrivaju ljude i kažeš: „Bog priča o meni.“ To znači ocenjivati sebe naspram Božjih reči. Ali to je samo početak, samo otpočinjanje ulaska u Božje reči – možda ni ne znaš o kakvom to zapravo stanju Bog govori. Stoga moraš proći kroz period traganja za onim što je istina u Božjim rečima, za Njegovim zahtevima i za putem koji daje ljudskom rodu. Ovo uključuje i detalje; ne možeš prosto da ispitaš i detaljno analiziraš neko spoljašnje stanje i gotovo. Zašto Bog detaljno analizira ljudsko stanje i daje da se ispitaju? Zbog toga što želi da se okrenu. Bog kaže da je određeno stanje pogrešno i ako u njemu živiš ili imaš takav pogled, onda se možeš odupirati Bogu. To je pobuna, Bogu nije draga i predstavlja iskvarenu narav koja pripada Sotoni i nije u skladu s istinom; moraš promeniti pravac. Dok menjaš pravac, moraš da uvidiš koji su to Božji zahtevi, kao i da li u njima ima istine. Takođe moraš da shvatiš Božje namere i da promisliš o sledećem: „Šta Bog zahteva u ovoj stvari? Kako da promenim pravac, oslobodim se ovog stanja i rešim ga?“ To uključuje traganje za istinom. Nije dovoljno ocenjivati sebe naspram Božjih reči – pored toga, treba i da razumeš istinu i budeš u stanju da spoznaš sebe. Onda ćeš uvideti da su Božji zahtevi za ljudski rod veliki i moći ćeš da Ga hvališ iz srca: „Bog je tako mudar, istražuje najskrivenije kutke ljudskih srca! Bog je razotkrio moje stanje, koje nisam ni znao da imam, ali Bog zna sve!“ Da li je to to? Nije ni približno dovoljno i nije ono što Bog zahteva. On zahteva da se otpustiš ta negativna, pogrešna stanja, koja potiču iz iskvarene naravi i, kad ih napokon rešiš, da primenjuješ shodno istini. Kako ti se razumevanje istine postepeno bude produbljivalo, unutrašnje stanje će ti se potpuno promeniti i oslobodićeš se starog pogleda na stvari, uvideti da je pogrešan, shvatiti u čemu je greška i koja joj je suština i tako biti u stanju da je rešiš. Kad budeš potpuno mogao da otpustiš ovozemaljske stvari i sotonske poglede, tada će, iako ćeš se možda osećati prazno, istine koje si shvatio početi da nastanjuju tvoje srce. Koji ispravan pogled Bog želi da imaš, šta želi da poseduješ, koji su pogledi dobri a koji loši – za razumevanje toga postoji proces koji zahteva da neprestano tragaš za istinom i zalaziš što dublje u nju, pa kad je budeš zaista razumeo, srce će ti biti potpuno ispunjeno i uvereno. Nije lako verovati i prihvatiti istinu. Svi ljudi imaju aktivne misli, svi imaju zamisli i ideje i iskvarene naravi i, kad nemaju šta da rade, uvek će proučavati i analizirati da li su Božje reči ispravne ili ne. Kad bi sreli osobu koja razume istinu i koja deli svoje iskustveno svedočenje, zadobili bi neku dobrobit i pouku; ali kad bi naišli na nekog ko priča besmislice i ima besmislene poglede, bili bi njima zavedeni. To je normalno stanje. Ali, nakon sticanja izvesnog iskustva, jednog dana će potpuno priznati da su Božje reči istina i shvatiti gde su pogrešili. No, da li to shvatanje znači da mogu da primene istinu? (Ne znači.) I dalje su nevoljni i misle: „Zar da sebe prosto tako poreknem?“ I dalje žele da nastave da istražuju stvari i nezavisno od toga šta u srcu misle, njihova buntovnost i iskvarena narav uvek su prisutne. Nije im baš lako da prihvate istinu; ne mogu tako jednostavno i potpuno neposredno to da prihvate kao istinu. Čak i ako jasno znaju da je istina, i dalje ne mogu brzo i potpuno da je primene. To potvrđuje činjenicu da unutar čoveka ima iskvarenih naravi i sotonske suštine. Svrha Božjeg dela i izražavanja istine je da reši iskvarenu čovekovu narav, da iskopa iskvarenost, da je reši i malo po malo pročisti. Čovekovi pogledi postepeno će se uskladiti s Božjim i ono što radi biće shodno istini. U kom se god aspektu uskladiš s Bogom, u njemu Ga nećeš pogrešno razumeti. Gde god imaš pogrešna shvatanja o Bogu, tu treba da tragaš za istinom i da je iskoristiš ne bi li rešio to pogrešno shvatanje. Ne smeš uvek insistirati na svom pogledu, smatrajući uvek da je tvoje pogrešno shvatanje tačno i razumno, da je na mestu i ima smisla gde god da se sprovede. To je besmisleno. Ljudi imaju iskvarene naravi – normalno je da su pomalo nadmeni; mogu da se promene ako prihvate istinu. Opasno je ako se ponašaju budalasto i imaju netačne poglede na stvari i neće im biti lako da prihvate istinu i često će je pogrešno razumeti. Takvi ljudi najčešće imaju predstave o Bogu i prema Njemu su neprijateljski raspoloženi; takav tip ljudi pripada Sotoni. Što se tiče pogrešnog shvatanja Boga, ako osoba ne traga za istinom, misliće da je to što Bog čini pogrešno. Ako uvek na taj način „vodi spor“ protiv Boga, ako se s njim takmiči i svađa, svađa i takmiči, onda će se to naposletku završiti neuspehom i biće potpuno ponižena. Istina i Bog uvek će izaći kao pobednici. Ako možeš da održiš srce pokornim i da tragaš za istinom i prihvatiš je u svom sukobu i svađi s Bogom, samo tada srce može da ti se preokrene i naposletku ćeš morati da se pokoriš pred Božjom reči. Doživljavanje ovog procesa je proces u kom Bog spasava i pridobija čoveka, a oni koji bi radije umrli nego prihvatili istinu biće razotkriveni i otklonjeni. Ako možeš da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu, onda si neko ko se Bogu pokorava, ume s Njim da se uskladi i nikad Mu se neće opirati ili se protiv Njega pobuniti. Bez obzira na to koliko je godina neko verovao u Boga, sve dok može da prihvati istinu i uspe da Mu se pokori, onda naposletku može da stekne promenu u svojoj život-naravi. Navešću vam jedan primer. Recimo da proučavaš botaniku ili poljoprivredu i posadiš deset semenki voćki u zemlju. Shodno onome što si naučio, znaš da iz tih deset semenki može da izraste deset stabala. To je zaključak baziran na naučnim osnovama i teoriji i tom si zaključku dosledan. Stoga, kad Bog kaže da iz deset semenki može da izraste jedanaest stabala, ti u to nećeš poverovati: „Da li je to moguće? Kako iz deset semenki može da izraste jedanaest stabala?“ Zapravo, postoji jedna skrivena semenka koju nisi video. Na osnovu čega se držiš svog pogleda? Na osnovu naučnih dokaza i znanja koje si stekao – te stvari kontrolišu tvoje razmišljanje i ne možeš da vidiš van tog okvira. Ako to prihvatiš kao svoj standard, onda ne prihvataš Božje reči kao svoj standard – a to predstavlja ljudsku pobunu. Pomislio bi: „Posedujem osnovu. Kako onda možeš da kažeš da moj zaključak nije istina? To što si Ti rekao nema osnove, pa kako onda možeš da tvrdiš da su Tvoje reči istina? Nemaju nikakvu osnovu! Koliko ih je ljudi potvrdilo? Ko je to potvrdio? Ko je to video? Gde su činjenice?“ Poričeš Božje reči pre nego što si i video činjenice i uvek ispituješ Njegove reči, uvek Ga poričeš, uvek smatraš sledeće: „To što je Bog rekao je pogrešno; moj zaključak je ispravan zato što je dokazan. Ja sam stručnjak u ovoj oblasti, profesionalac, zato bi moj zaključak trebalo da se smatra tačnim.“ Izjednačavaš deset semenki sa nicanjem deset stabala i zato ne veruješ Bogu kad kaže da će izrasti jedanaest stabala. Ali ako krajnji ishod i činjenica budu da je izraslo jedanaest stabala, da li ćeš tad biti ubeđen? (Da, hoću.) Da li ćeš biti potpuno ubeđen? Zašto? (Video sam činjenice.) Kad budeš video činjenice, počećeš da odbacuješ znanje koje si stekao, kao i sopstvene zaključke, a u srcu će ti se verovatno pojaviti sukob: „Kako sam mogao da pogrešim? Da li nauka u stvari greši?“ Tokom ovog procesa, ljudi će proučavati i analizirati da li su Božje reči ispravne ili pogrešne i porediće ih: „Šta je tačno, Božje reči ili naučni argumenti? Ko je najverovatnije u pravu?“ Činjenice su pred njima, ali ljudi i dalje ne mogu u potpunosti da ih prihvate i moraju da sačekaju još nekoliko godina pre nego što budu u stanju da potpuno poveruju u ono što je Bog uradio i da to istinski prihvate. Bog ne priča i ne dela bez osnova; proces Njegovih postupaka dozvoljava ti da sam doživljavaš i učiš, sve dok ne uvidiš šta je krajnji ishod. Šta iz ovog procesa zadobijaš? On ti pruža istinsku potvrdu Božjih postupaka. Bog ti ne dopušta da bez osnova govoriš: „Ti si Bog, Ti si velik i plemenit, mudar i divan.“ Ne dozvoljava da o Njemu na taj način svedočiš; umesto toga, koristi ove činjenice da bi ti sve sam iskusio i uvideo. Neće ti Bog reći da je pogrešno da iz deset semenki izraste deset stabala. Neće to poricati i s tobom se prepirati, već će činjenicama dokazati da je bio u pravu i pustiti te da i sam to uvidiš. Možda ti je Bog to rekao kad si imao dvadeset godina, ali nije rekao: „Ja sam istina i moraš da Me slušaš.“ On to nije rekao; samo je to uradio, a ti ishod toga video kad si napunio trideset. Toliko je vremena bilo potrebno. Da li se Bog prepirao s tobom tokom tog perioda? (Ne, nije.) Ko se onda prepirao? Ljudi su ti koji se prepiru s Bogom i uvek misle: „Bog nije u pravu. To što On kaže i radi nije naučno potkovano i nerazumno je.“ Ljudi vole da se prepiru s Bogom, ali On samo nastavlja da ćuti i da deluje. Deset godina kasnije otkrivaš činjenicu i uplašen si: „O, pa izgleda da je moja tačka gledišta bila pogrešna!“ Dok ti konačno priznaš da si pogrešio, ishod cele stvari već je uzeo oblik, ali da li možeš da ga prihvatiš? Prihvataš samo fenomen, ali u srcu i dalje ne znaš šta se zapravo dešava. Koliko ti je još godina iskustva potrebno? Možda će ti trebati još desetak godina iskustva u tome pre nego što budeš u stanju da potvrdiš da je zaključak toga što je Bog uradio u toj stvari tačan i da je Bog istina i da je u pravu, a da si ti pogrešio. Do svoje četrdesete godine, bićeš potpuno uveren i govorićeš: „Bog je istina, On je zaista Bog i ono što On radi je tako divno i stvarno! Bog je tako mudar!“ Poričeš sebe. Pogledaj, koliko je godina iskustva bilo potrebno? (Dvadeset godina.) A šta je Bog radio tokom tih dvadeset godina? Nije koristio formule da bi ti na primer, objašnjavao značenje Njutnovih zakona – koristio je činjenice da bi ti uvideo neke stvari, prosvećivao te je i navodio da ih shvatiš kroz pojave i događaje oko sebe. Nakon tri ili pet godina, zadobićeš nešto razumevanja i reći: „Pogrešio sam, ali da li sam potpuno pogrešio?“ Nastavi dalje sa iskustvima i Bog će ti predočiti neke činjenice, pa ćeš, kad budeš imao četrdeset godina – znači nakon još jedne decenije – priznati da si pogrešio. Tako Bog deluje, takve stvari On čini. Kroz koji proces možeš da prepoznaš da si ti pogrešio, a da je Bog u pravu? Uvidećeš to kroz proces suočavanja s činjenicama i uz Božje prosvećenje i vođstvo. To je takav proces; neće ti Bog prosto dati zaključak i terati te da u njega veruješ bez osnova. Kad bi te Bog prisiljavao da u to veruješ, da li bi to bilo u redu? Kad bi te Bog na silu kontrolisao da bi te naterao da razumeš, ti bi razumeo i svakako bi znao da je Bog u pravu. Ali Božja namera nije da ljude pretvori u robote. To nije ono što On želi. On želi da ljudi shvate istinu, da prave sopstvene izbore i da budu u stanju da Mu se pokore. Ali da bi se u tome uspelo, potrebno je vremena.

Da li ste do sad iskusili da je Božje delo praktično? (Jesam.) Tako je praktično. Praktičnost Božjeg dela u suprotnosti je s čovekovim imaginarnim, nejasnim pogledima. Stoga treba da promisliš o tim imaginarnim stvarima koje imaš u sebi ili o tim praznim i nepraktičnim stvarima koje nisu zasnovane na Božjoj reči. Ispravno je da prosto porekneš sve to. Svakako je ispravno i treba da prođeš kroz to iskustvo. Koliko je stvari Bog – Stvoritelj svih stvari – stvorio? Koliko je samo mudar? Ako misliš da ćeš za tri ili pet godina moći to temeljno da iskusiš i dokučiš, to je nemoguće. Nećeš moći to da dokučiš ni posle čitavog života ispunjenog iskustvima. Stoga moraš biti racionalan dok doživljavaš Božje reči; počni od malih stvari, od detalja, pa tragaj za istina-načelima. Kad se suočiš s nečim što ne možeš da dokučiš, nauči da se utišaš pred Bogom i tragaj za istinom, bez strepnje ili nestrpljivosti. Kako čovek može da bude tih pred Bogom? Tvoje srce mora da Mu se moli i da s Njim razgovara, a ako ne možeš da se utišaš, onda možeš da čitaš i promišljaš o Božjim rečima ili da pevaš slavopojke o Božjim rečima. To će sve doprineti tome da se utišaš pred Bogom. Čovekovo srce će se utišati kad se vrati pred Boga; on će smatrati da je besmisleno nešto raditi ili posvuda trčati, da se iz toga ništa ne zadobija. Sve dok je tih pred Bogom – bilo da čita Njegove reči, razgovara u zajedništvu o istini ili peva slavopojke o Bogu – njegov duh će nešto zadobiti i biti prosvećen, a srce će mu biti nahranjeno i ispunjeno. Postepeno, jasnije ćeš videti Božje delo, moći ćeš da Mu se pokoriš i da zadobiješ istinu i život. Ako ljudi žele da zadobiju istinu i Boga, onda moraju da podnesu i neke žrtve, da mnogo propate i potroše vreme i energiju na doživljavanje Božjeg dela tokom brojnih godina. Samo tada mogu da zadobiju istinu i život i potpuno Božje spasenje.

11. oktobar 2017. godine