Mnogi ljudi godinama slušaju propovedi, ali ne razumeju šta je istina niti na koji aspekt istine treba da usmere svoje napore. Samo slušaju i to je to, i uvek su nemarni kao nepromišljeni ljudi koji nemaju srca. Nije ni čudo što su ostali lišeni iskustvenog svedočenja iako su verovali u Boga nekoliko godina. Čovek koji zaista traga za istinom mora da promisli o sebi: da li je ono što govorim i radim u skladu sa istinom? Šta mi nedostaje? Koje nedostatke treba da nadoknadim? Koliko dobro obavljam svoju dužnost? Da li sam u stanju da se ponašam u skladu sa načelima? Ako vam ove stvari nisu jasne, onda vi niste osoba koja traga za istinom. Ako želite da tragate za istinom i zadobijete istinu, morate često da čitate Božje reči i razmišljate o njima. Bez obzira na to koju dužnost obavljate, morate da razmislite i da otkrijete istine koje treba da shvatite, i morate da budete u stanju da ih primenite i iskusite, ma koliki broj istina da ste razumeli. Morate uvek da uzmete u obzir i ova pitanja: „Da li sam primenio ovu istinu i da li sam zakoračio u nju? Na koje aspekte života se ova istina odnosi? Na koja okruženja? Koje okolnosti imaju veze sa njom?” Ova se pitanja moraju utvrditi u vašem srcu i morate da se trudite da odgovorite na njih u slobodno vreme. Ako razmišljate o tome, ali ne razumete, onda morate molitveno da čitate, te da dođete pred Boga i otvorite Mu svoje srce. Većina ljudi ne usmerava svoja srca ka istini u svojoj veri u Boga. Gde su njihova srca? Njihova srca su uvek usmerena na spoljne stvari, neprestano uvezana u čvor pitanjima taštine i gordosti, pitaju se šta je ispravno, a šta nije. Oni ne znaju šta se odnosi na istinu, a šta ne, i misle: „Sve dok obavljam stvari u Božjoj kući, dok puno toga užurbano radim i podnosim teškoće da bih obavljao svoju dužnost, to znači da primenjujem istinu.” To je netačno. Da li čovek primenjuje istinu dok obavlja stvari za Božju kuću, dok užurbano radi i podnosi teškoće? Ima li ikakve osnove u toj izjavi? Podnositi teškoće dok nešto obavljamo i primeniti istinu dve su različite stvari. Ako ne znaš šta je istina, kako je možeš primeniti? Zar to nije apsurdno? Ponašaš se shodno ljudskim predstavama i uobrazilji i zbunjen si dok obavljaš stvari u skladu sa svojim idejama. Tvoje srce je zbunjeno, bez ikakvih ciljeva, usmerenja ili načela. Ti samo obavljaš stvari i podnosiš teškoće dok ih obavljaš – kakve to ima veze sa primenom istine? Ako ljudi ne razumeju istinu, bez obzira na to šta rade i bez obzira na to kakve teškoće podnose, daleko su od primenjivanja istine. Ljudi uvek rade stvari shodno svojoj volji i samo da bi završili posao; uopšte ne razmišljaju da li je njihovo ponašanje u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako ne znaš da li je ono što radiš u skladu sa istinom, onda sigurno ne primenjuješ istinu. Neki ljudi će reći: „Obavljam stvari za crkvu. Zar to nije primenjivanje istine?” To je jednostavno pogrešno. Da li obavljanje stvari za crkvu znači da neko primenjuje istinu? Ne nužno – to se može utvrditi samo posmatranjem da li ta osoba postupa po načelima ili ne. Ako čovek ne postupa po načelima, bez obzira na to za koga nešto radi, on ne primenjuje istinu. Čak i ako uradi nešto dobro, to mora da bude u skladu sa istina-načelima kako bi se moglo reći da primenjuje istinu. Ako ljudi krše načela, onda je svako dobro koje učine samo lepo ponašanje i nedovoljna primena istine. Danas ima mnogo ljudi koji nikad ne teže istina-načelima dok obavljaju svoje dužnosti, što znači da oni samo službuju. Ukoliko čovek nikad ne teži istini, on ne može pravilno da obavlja svoju dužnost; takva osoba svakako nije neko od Božjih ljudi, već se samo može nazvati službenikom. Ako čovek može do kraja da istraje u službovanju, onda se može smatrati odanim službenikom i može mu biti dozvoljeno da ostane. Ali, ako je u toku službovanja počinio nešto loše, biće usput eliminisan poput sezonskog radnika koji više nije potreban. Većina službenika biva uklonjena na ovaj način. Njihovo službovanje nije u skladu s merilom, te oni nikako nisu kadri da budu postojani.

Šta je primenjivanje istine? Kako se primenjuje istina pri obavljanju nekog zadatka ili dužnosti, ili kako se ona ne primenjuje? Neprimenjivanje istine znači da ono što neko radi nije povezano sa istinom. Ta osoba možda obavlja dužnosti, ali to što radi nema mnogo veze sa istinom. To je samo neka vrsta dobrog ponašanja i može se smatrati dobrim delom, ali je ipak daleko od primenjivanja istine – to su dve različite stvari. U čemu je razlika? Ti se samo pridržavaš opsega ili propisa kada nešto radiš. Ne dozvoljavaš da interesi Božje kuće pretrpe bilo kakve gubitke, radiš malo užurbanije i podnosiš malo više muka, toliko postižeš i, ako zahtevi postavljeni pred tebe nisu naročito visoki, možda obavljaš pravilno svoju dužnost. Ali, postoji nešto drugo što treba uzeti u obzir: da li si iskopao i otkrio kakve iskvarene naravi, misli i stvari koje se ne dopadaju Bogu postoje u tebi dok to radiš? Da li si došao do istinske samospoznaje kroz to što radiš i kroz obavljanje svoje dužnosti? Da li si pronašao istinu koju treba da primeniš i u koju treba da zakoračiš? (Retko se to dešava – ponekad se prosto protivim Božjim rečima, malo upoznam sebe i to je sve.) Onda uglavnom imaš samo teorijsko i formalno, a ne praktično znanje o sebi. Ako ne stremiš ka istini, čak i ako nisi napravio neke velike greške i nisi prekršio nikakva osnovna načela, ako nisi aktivno počinio zlo i ako se čini da si dobra osoba koja ima nešto ljudskosti, ti ipak nisi primenjivao ni zadobio istinu, pa odsustvo grešaka i izgled ljudskosti i dalje nisu isto što i usklađenost sa istinom i njena primena. Ove stvari su daleko jedna od druge i razlikuju se od primene istine. Nakon što su verovali u Boga nekoliko godina, mnogi ljudi su otkrili da su tipični službenici. Pitaju se kako su postali službenici, ali odgovor im ne dolazi, ma koliko dugo razmišljali o tome. Kada ljudi tek počnu da veruju u Boga, oni nemaju nameru da budu službenici. Planiraju da budu dobri vernici, da postignu razumevanje istine i da, na kraju, budu spaseni i uđu u nebesko carstvo – ili da barem budu u stanju da prežive. Takođe misle da kao vernici moraju da se boje Boga i da se klanjaju zla, te da treba da Mu se pokore. Kako je moguće da su postali službenici, a da toga nisu svesni? To je zato što nikada nisi u stanju da primenjuješ istinu niti da uđeš u istina-stvarnost u svojoj dužnosti i u okruženjima koja je Bog za tebe uredio – stalno se trudiš umesto da obavljaš svoju dužnost. To je razlog. Tako se, nakon što si neko vreme obavljao svoju dužnost, primiriš i razmisliš: „Šta sam tokom ovog perioda zadobio? Gotovo da sam jednom naleteo na opasnost, ali me je Bog zaštitio.” Da li se to što te je Bog zaštitio računa kao da Ga poznaješ? Te stvari ne mogu da te inspirišu da pojačaš svoju veru u Boga, niti mogu da ti omoguće da imaš istinsko razumevanje svoje iskvarene naravi i priroda-suštine. Kad pogledaš kako si obavljao svoju dužnost tokom tog perioda, da li si postigao ikakav napredak u svom život-ulasku? Ako primeniš istinu dok obavljaš svoju dužnost i ponašaš se u skladu sa načelima, sigurno ćeš napredovati. Ako kažeš: „Što se pozitivne strane stvari tiče, istina o poznavanju Boga je duboka; još uvek je nisam potpuno shvatio niti sam mnogo naučio od nje. A što se negativne strane stvari tiče, znam da je najteže prepoznati iskvarene naravi ljudi koje je Bog razotkrio: njihova suština koja je neprijateljski nastrojena prema Bogu i opire Mu se, njihova rđava priroda i lažljivost, kao i iskvarena narav skrivena duboko u srcima ljudi koju je Bog razotkrio. Ranije to nisam mogao da dovedem u vezu sa sobom, ali sada sam shvatio i uspostavio tu vezu, i moje srce je steklo neki osećaj za to.” To je napredak. Imaš ova osećanja i, kada se primiriš i pažljivo pokušaš da razmisliš o tome, shvatićeš da je tvoje višegodišnje iskustvo vere u Boga previše plitko i primetićeš da ti mnogo toga nedostaje. Donekle razumeš istinu o sopstvenoj iskvarenosti, ali tek si počeo da se kaješ. Manje grehova činiš i pokazuješ neke male promene u ponašanju, ali to je još uvek daleko od promene životne naravi. Uz još nekoliko godina iskustva, uz dublje razumevanje svoje iskvarene naravi i nekih promena u svojoj život-naravi, konačno ćeš osetiti da si primio veliko spasenje od Boga i reći ćeš: „Božje reči koje razotkrivaju čoveka su istinite, i ja kažem amin Božjim rečima. Njegove reči su istina i izuzetno su istinite!” Kada ljudi ne poznaju sebe, svi govore: „Drugi ljudi će možda izdati Boga, ali ja nikad neću. Drugi će možda napustiti Boga, ali ja nikad neću.” Zar to nisu prazne reči? Kad se razotkriju činjenice, ljudi mogu da osete da su i sami previše nepouzdani, da im je potreban Bog da ih čuva i štiti, da zaista ne mogu da ostanu bez Božje brige, da su samo Božjim blagoslovom i milošću ljudi opstali do danas, i da nemaju zbog čega da se hvale. Ako imaš ovaj osećaj, on dolazi iz tvog iskustva, a ne zato što su ti ga drugi ljudi usadili. Taj osećaj dolazi iz onog što si ti lično preživeo i iskusio. Te stvari su toliko praktične i duboke, daleko praktičnije od velikih praznih reči koje ljudi toliko često izgovaraju. Kada stekneš ovakvo iskustvo i taj osećaj u svom srcu, onda će tvoje srce biti žedno Boga, Njegovih reči i istine. Bićeš inspirisan da ceniš Božje reči, inspirisan da primeniš i iskusiš Njegove reči, i bićeš korak bliže Bogu u svom odnosu sa Njim. To je dokaz da si već na pravom putu vere u Boga i da si započeo svoj ulazak u istina-stvarnost. Ljudi koji samo propovedaju reči, doktrine i prazne teorije izgnani su još dalje, dok u Božjoj kući bivaju sve više izolovani i osramoćeni. Oni moraju da promisle o sebi i vreme je da se probude.

Po kojim kriterijumima se meri da li neko ima istina-stvarnost? I po kojim kriterijumima se vidi da li neko primenjuje istinu? Kada se ljudima nešto desi, morate da posmatrate kakav stav imaju prema Bogu, da li mogu da traže istinu, da li istinski poznaju sebe, i da li mogu da se boje Boga i klone se zla. Ako dobijete jasan pogled na te stvari, možete da odredite da li oni primenjuju istinu i da li imaju istina-stvarnost. Ako neko stalno propoveda reči i doktrine i izgovara uzvišene reči kada ga nešto zadesi, jasno je da ta osoba nema istina-stvarnost. Kada se nešto desi osobi koja nema istina-stvarnost, da li ona može da primenjuje istinu? Ona to nikako ne može. Ta osoba može reći: „Ovo se desilo, pokoravam se Bogu!” Zašto hoćeš da se pokoriš Bogu? Tvoje načelo je ispravno, ali možda postupaš na osnovu svojih osećanja i koristiš metod koji si sam procenio i izabrao. Govoriš o pokornosti Bogu, ali u srcu uvek sumnjaš u sve što Bog radi. Ne razumeš zašto Bog dela tako kako dela, a ipak sebi i dalje govoriš da moraš da Mu se pokoriš, kada, u stvari, nemaš nameru to da učiniš. Samo spolja deluješ kao osoba koja se ne opire, koja ne prigovara i koja radi sve što joj se kaže. Naizgled si se pokorio, ali je ovakva vrsta pokornosti puko naklapanje, puko pridržavanje pravila. Ne primenjuješ pokornost. Moraš da izvučeš na videlo i raščlaniš iskvarenu narav koja te sprečava da se pokoriš, te da je uporediš sa Božjim rečima. Ako istinski spoznaš svoju iskvarenu narav, ako stvarno možeš da razumeš Boga i shvatiš zašto On dela na način na koji dela, ako možeš to potpuno da razumeš, tada možeš da se pokoriš Bogu. Reći ćeš: „Ma koliko da je teško, ma koliko da se osećam slabo ili tužno, neću biti negativan i pokoriću se Bogu zato što znam da je ono što Bog čini dobro, da je sve što On čini ispravno. Ne bi On činio ništa pogrešno.” Kada to postigneš, tvoj problem će biti u potpunosti rešen. Neki ljudi ne traže istinu i ne rešavaju probleme na ovaj način. Oni samo propovedaju reči i doktrine, pa se čini kao da sve razumeju, ali, kada ih stvarna teškoća zadesi, oni ne umeju da primene istinu iako bi to želeli. U njihovim srcima istrajavaju žalbe i nesporazumi – ali oni ne traže istinu da bi rešili problem. Ove žalbe i pogrešna shvatanja skriveni su u ljudima. Zapravo, one su kao rak, i izbiće na površinu u pravom okruženju. Pre nego što se to desi, ljudi ne mogu da ih osete, već misle da razumeju svu istinu i da nemaju nikakvih teškoća. Ali kada ih kasnije nešto zadesi, nisu u stanju da primene istinu. To dokazuje da nemaš pravu veru u Boga i da zapravo ne razumeš istinu. Šta to znači? To znači da možeš da propovedaš nekoliko reči i doktrina i da se prosto pridržavaš nekih pravila. Iako ponekad možda i možeš da se pokoriš, to je pokoravanje pravilima, koje je vrlo ograničeno. Ako te zadesi nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, nećeš moći da se pokoriš. To pokazuje da ti nisi osoba koja može istinski da se pokori Bogu i da tvoja iskvarena narav ostaje nerešena i nepromenjena. Moraš da spoznaš svoju iskvarenu narav u svetlu događaja koji te zadese, i moraš da spoznaš i razumeš sve što Bog čini, te da budeš obziran prema tome. Nakon toga, moraš da postigneš istinsku i voljnu pokornost i, bez obzira na to šta te zadesi ili koliko se ne uklapa u tvoje predstave, moraš da budeš u stanju da se pokoriš. To je nivo koji treba da dostigneš kako bi bio osoba koja se istinski pokorava Bogu i osoba koja se istinski promenila.

Većina ljudi koji su godinama verovali u Boga ne znaju šta znači pokoriti Mu se. Oni samo znaju kako da izgovaraju reči i doktrine, ali ne znaju šta je primena istine niti kako da je primenjuju da bi se pokorili Bogu. Zašto je to tako? Neki ljudi se uvek pokoravaju Bogu shodno svojim sopstvenim predstavama i uobrazilji, a kada ono što Bog kaže ne odgovara njihovim predstavama, ne mogu sebe da nateraju da se pokore. Tada se u njima javljaju predstave i pogrešna shvatanja o Bogu, te oni neće tražiti istinu. Kad bi oni zaista bili ljudi koji se pokoravaju Bogu, bili bi u stanju to da učine slagale se Božje reči sa ljudskim predstavama ili ne, jer je čovekovo pokoravanje Bogu potpuno prirodno i opravdano. Ako se čovek ponaša na ovaj način, to znači da se pokorava Bogu i, ako kroz to ponašanje počne da shvata istinu, tada ima i stvarnost pokoravanja Bogu. Većina ljudi, u pokušaju da primene istinu, samo primenjuju doslovnu doktrinu Božjh reči, a misle da primenjuju istinu. Ali, činjenica je da to ne ispunjava merila primenjivanja istine. Moraju da postoje načela primenjivanja istine. Ako čovek ne može da pronađe načela primenjivanja istine, onda samo sledi propise, ali takva primena nije dovoljno razrađena u pogledu principijelnog postupanja. Mnogi ljudi se samo pridržavaju propisanih reči i doktrina, i ne drže se nikakvih načela u svom ponašanju. To ne zadovoljava merila primenjivanja istine. Svi se u religiji ponašaju shodno svojim sopstvenim predstavama i uobrazilji i misle da se time primenjuje istina. Oni, na primer, mogu da propovedaju o ljubavi ili o skrušenosti, ali time samo ponavljaju reči koje lepo zvuče. Ne drže se nikakvih načela u svom ponašanju i ne mogu da shvate najosnovnije stvari. Kako neko može ući u istina-stvarnost ako praktično postupa na takav način? Božja reč je istina; čovek proživljava stvarnost. Tek kada neko može da primeni istinu i da proživi Božje reči, može se reći da poseduje istina-stvarnost. Kroz primenu i doživljavanje Božjih reči, ljudi zadobijaju prosvećenje Svetog Duha i pravu spoznaju Božjih reči. Tek tada shvataju istinu. Ljudi koji zaista razumeju istinu u stanju su da odrede načela primene. Kada budeš razumeo načela primene, tvoje reči i postupci će imati načela, a tvoje obavljanje dužnosti biće u skladu sa istina-načelima. To je ono što primenjivanje istine znači; to je ono što imati istina-stvarnost znači. Istinu primenjuješ tek kada proživiš istina-stvarnost, a ako ne proživiš istina-stvarnost, to znači da ne primenjuješ istinu. Primena istine nije samo pitanje pridržavanja propisa, kako to ljudi zamišljaju, i čovek ne sme svojevoljno da primenjuje istinu. Bog gleda da li zaista razumeš istinu dok primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, kao i da li govoriš i postupaš prema istina-načelima. Ako razumeš istinu i možeš da je primeniš, imačeš život-ulazak. Ma kakvo iskustvo i znanje o Božim rečima da imaš, ma kakvu zahvalnost da pokažeš, sve to ima direktne veze sa tvojim život-ulaskom. Ako si doživeo mnogo toga, ako si mnogo puta doživeo neuspeh, ako si naučio prave lekcije i stekao praktična iskustva, možda ćeš osećati da imaš istina-stvarnost. Da li je to tačno? Nije. Da li je takav osećaj pouzdan? Ni on nije pouzdan. Ljudi koji imaju istina-stvarnost mogu da se pokore Bogu i da svedoče o Njemu, i veoma je poučno za druge da čuju njihova svedočanstva. Samo za takve ljude se može reći da imaju istina-stvarnost. Samo osoba koja može da izmami priznanje i odobrenje onih koji razumeju istinu ima istina-stvarnost. Da li imaš istina-stvarnost presudno zavisi od toga da li možeš da razumeš istinu i da Boga spoznaš kroz primenu i iskustvo Njegovih reči. Ako to što primenjuješ i doživljavaš nema veze sa Božjim rečima i istinom, onda nemaš istinsko životno iskustvo. To takođe dokazuje da tvoj odnos s Bogom nije normalan. Zašto kažem da tvoj odnos s Bogom nije normalan? Zato što ne primenjuješ niti doživljavaš Njegove reči, i nisi postigao razumevanje istine. To pokazuje da nisi osoba koja doživljava Božje delo, a kamoli neko ko se pokorava Bogu. Samo ako si godinama verovao u Boga, ako si prošao kroz mnoge kušnje i stradanja, ako su tvoja vera i ljubav prema Bogu rasli, ako si bio postojan u svom svedočenju, pokazaćeš da imaš istinsku veru u Boga. Tu istinsku veru moraš da dokažeš tako što ćeš biti postojan u svom svedočanstvu; jesi li ili nisi u stanju to da učiniš od presudnog je značaja. Ovim testom se određuje da li primenjuješ istinu i otkriva da li imaš istinsku veru ili je nemaš. Na primer, kakav bi bio tvoj stav ako Bog uredi takvu situaciju da vidiš da namerava da ti oduzme osobu koju najviše voliš i do koje ti je najviše stalo, ili stvari koje ti najviše znače? Jednostavna rečenica kao što je: „Ah, Bože, sve što Ti radiš je dobro. Hvala Ti i slava Tebi”, ne znači da si položio test. Kada vidiš da je osoba koju najviše voliš na izdisaju, tvoje srce će biti u agoniji i nemiru, i reći ćeš: „Ne mogu da živim ako ta osoba umre. Umreću s njom jer ne mogu da ostanem bez nje! Ako umre, više neću verovati u Boga.” U ovom slučaju, nemaš istina-stvarnost i potpuno si otkriven. Da li imaš iskrenu veru? Tvoja voljena osoba je umrla i ti ne možeš da živiš; čak ni ne želiš Boga. Tvoja voljena osoba je umrla i ti se čak ni ne pokoravaš Bogu. To dokazuje da je ono što voliš i čemu se pokoravaš zapravo čovek. Zar time nisi otkriven? Ti u osnovi nisi osoba koja se pokorava Bogu, a kamoli osoba koja Ga voli. Tvoje uobičajeno druženje sa drugima mora da je puno prazne priče i doktrine, a ne stvarnih, iskrenih reči. Da li doktrine koje izgovaraš i slogani koje uzvikuješ proizilaze iz tvoje vere i da li su oni tvoje istinsko razumevanje otkriće se kada budeš testiran. Ispostavlja se da si ti lažni vernik, prevarant i bezvernik. Ti samo tvrdiš da veruješ u Boga; Njegove reči se nisu ukorenile u tvom srcu. Najstrašniji oblik verovanja u Boga je kada osoba razume sve doktrine, ali nema ni trunku iskrene vere u Boga. Kako može da se potvrdi iskrena vera? Pre svega, posmatranjem da li čovek može da prihvati istinu i primeni je kada mu se nešto desi. Ako nikada nije prihvatio istinu niti je primenio, onda je zapravo već otkriven i nema potrebe da se čeka test koji bi ga razotkrio. Kada se nekom nešto desi u svakodnevnom životu, jasno možete videti da li ta osoba ima istina-stvarnost. Mnogi ljudi obično ne tragaju za istinom i ne primenjuju istinu kada im se nešto desi. Da li takvi ljudi treba da čekaju da ih kušnja razotkrije? Nikako. Nakon nekog vremena, ako se ne promene, znači da su već otkriveni. Ako su orezani, ali i dalje ne prihvataju istinu i nepokolebljivo odbijaju pokajanje, time se još više razotkrivaju i trebalo bi ih ukloniti i isključiti. Oni koji obično ne usmeravaju pažnju na prihvatanje ili primenu istine svi su odreda bezvernici i ne sme im se poveriti nikakav posao niti bilo kakva odgovornost. Može li neko bez istine biti postojan? Da li je važno primeniti istinu? Samo pogledajte te ljude koji nikada nisu primenjivali istinu – neće biti potrebno mnogo godina da se svi razotkriju. Nemaju nikakvo iskustveno svedočenje. Kako su samo siromašni i jadni i sigurno se osećaju posramljeno!

Kako se kod nekoga rađa prava vera u Boga? Ona dolazi iz iskustva. Kako dolazi iz iskustva? Ako si sposoban da tražiš i promišljaš Božje namere u svakoj osobi, događaju i stvari sa kojima se susretneš, i kroz to Ga shvatiš, onda ćeš, nakon mnogo iskustva, postepeno doći do istinskog razumevanja Boga – ne do deklarativnog razumevanja, već do dubokog uvida u sebi samom. Bog u kog tvoje srce veruje i kog tvoje usta priznaju živi u tvom srcu, i niko ti Ga ne može oduzeti. Baš kao što su, tokom Jovog testiranja, njegovi prijatelji rekli: „Zgrešio si i uvredio Boga. Brzo, moli Boga Jahvea da ti oprosti!” Jov nije tako mislio. Ali, zašto? Zato što njegovo razumevanje Boga, nakon više decenija života, nije bilo zasnovano na iskustvu; on nije rekao „Bog blagosilja i milostiv je prema čoveku, i nikada mu ništa ne uskraćuje.” Ono što je iskusio bilo je da Bog čoveku daje, ali i uzima od njega. Kada daje nešto čoveku, On ga ponekad ujedno i prekoreva, disciplinuje i kažnjava. Ono što Bog čini ljudima ne diktiraju ljudski um, razmišljanje ili mašta. Tako da su Jova, decenije životnog iskustva dovele do ovog zaključka: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Drugim rečima, sve što Bog čini, bez obzira da li jeočima čoveka viđeno kao dobro ili loše, deo je Njegove orkestracije. Čak i ako se loše stvari događaju, Sotona se ne usuđuje da dela protiv čoveka bez Božje dozvole. Čovečanstvo je u Božjim rukama i pod Njegovom suverenošću nema čega da se plaši. Čak i kada bi pao u ruke Sotone, to bi i dalje bilo pod Božjom suverenošću, i Sotona ne bi smeo da te dotakne bez Božje dozvole. Jov je dostigao ovaj nivo razumevanja i zato se nije žalio, ma šta da je Bog činio. Jasno je video da je samo Bog Jahve pravi Bog koji ima suverenost nad svim, i da svi ti anđeli, zli duhovi i demoni nisu Bog. Ko ima suverenost nad svime? Ko ima suverenost nad čovečanstvom, nad svime što postoji? Bog ima. Da iskoristimo uobičajeni izraz, Bog je najveći. Porodični život čoveka, koliko bogatstva ima, da li provodi dane u udobnosti ili patnji i njegov životni vek – sve je to u Božjim rukama. Jov je imao duboko iskustvo u vezi sa tim, i to ne samo jednom ili dva puta u životu. Kad god se nešto dogodilo, ako bi shvatio da se to dogodilo u okviru Božje suverenosti, to bi se duboko urezalo u njegovo pamćenje. To mu je pružilo dubok osećaj i uvid da se ove stvari nisu dogodile slučajno, niti po volji čoveka i Sotone, već da je to delo Božje, te nije mogao da se žali. Šta je Jov shvatio kada je prošao kroz tako velike kušnje? Da je Bog vrhovni, da je Bog mudar. Uvek je mogao da hvali Boga, bez obzira na to šta je Bog činio. Ako se vama dogode ovakve stvari, a ne možete da ih razumete, nemojte da sudite niti da namećete svoje zaključke. Ako ne znate šta je dobra volja Božja, onda je tražite, čekajte, a zatim se pokorite. To je najbolji način na koji možete praktično postupati i najbolji put praktične primene, inače ćete biti poniženi i osramoćeni. Jov je imao veoma duboko iskustveno poznavanje ovih stvari. Ako Boga uvek pogrešno shvataš, nećeš moći da zadobiješ istinu i izgubićeš Božje blagoslove. Čak i ako pretrpiš mnoge teškoće, nećeš ništa dobiti, jer tvoj odnos s Bogom nije normalan, ne tretiraš Boga kao Boga, ne razumeš Njegovo delo, i ne pokoravaš Mu se istinski. Zbog toga nećeš moći da zadobiješ istinsko poznavanje Boga. Bog govori i dela i, bez obzira na to koliko napornog truda ulaže u tebe, i bez obzira na to kakvo okruženje stvara za tebe, On sve to radi kako bi ti konačno mogao da Ga spoznaš. Nakon što spoznaš Boga, tvoj odnos s Njim će postati bliskiji i normalniji. Bog ne dela bez razloga, niti se sa nekim igra iz dosade, i normalno je da ljudi ne razumeju kako On dela. Ali, oni treba da traže istinu i da Ga, u najmanju ruku, ne ukalupljuju – to znači biti razuman čovek. Kao što je Petar rekao, bez obzira da li Bog ljude tretira kao igračke ili kako ih već tretira, On je uvek u pravu. „Da me Bog tretira kao igračku, kako ne bih bio spreman i voljan?” Šta je navelo Petra da izgovori ove reči? (Petrovo iskustvo dovelo je do ovih reči. Shvatio je da, ma šta Bog činio, Njegove su namere uvek dobre.) Ponekad nećeš shvatiti Božje namere, pa šta onda treba da radiš? Moraš da čekaš, tražiš ih i pokušaš da ih prepoznaš. Iako su Jov i Petar živeli u različito vreme, bili različitog porekla, doživeli različite stvari i govorili različite reči, njihovi putevi i način na koji su praktično postupali bili su isti, a kada se nešto desi, imali su isti stav prema Bogu. Jedino što su različitim jezicima izražavali ovu ideju. Ali, šta ljudi razumeju iz ovoga? Da moraš da primenjuješ pokornost dok tražiš i čekaš da vidiš šta je to što Bog želi. Nemoj biti zabrinut. Ispravno je isprva imati ovakav stav. Ako se preterano zabrineš kada se nešto dešava i ne znaš da tražiš istinu, već se neprestano žališ na Boga, onda će biti problema. Neki ljudi kažu: „Ja jednostavno ne razumem! Zašto nas Bog tako tretira? Ne mogu da se pokorim ako nas tretira kao đavole i Sotone. To je nerazumno i neopravdano!” Da li i dalje zaslužuješ da te Bog usmerava dok tvoj ljudski um, predstave, uobrazilja, buntovništvo i neposlušnost divljaju? Nije pokornost tako jednostavna da samo izjaviš da se pokoravaš, da propovedaš doktrinu i pokažeš malo odlučnosti i samokontrole. To nije tako jednostavno. Ako se pokoriš Bogu, tvoja krajnja nagrada jeste da Ga spoznaš, da razumeš okruženja koja za tebe postavlja i da poseduješ pravo iskustveno znanje. To znači da ćeš razumeti Božje srce i Njegovu iskrenu nameru, i da je On razočaran u uprljano gvožđe od koga ne nastaje čelik. Bog ne želi da te vidi kako živiš u iskvarenim naravima, već želi da im umakneš. Bog zato mora da koristi metode kao što su sud i grdnja, orezivanje, prekor i disciplina, toliko da se čini da On ne mari za tvoja osećanja, da te osuđuje i kažnjava ili se tobom igra. Šta ti onda treba da radiš? Ako možeš da shvatiš Božju iskrenu nameru, čak i kada On dela na ovaj način, to je onda dovoljno – istinski ćeš se pokoriti. Dok je bio na probi, Jov je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” Kako je on to razumeo? „Sve što imam dao mi je Bog Jahve i On to može uzeti ako tako želi, jer On je Bog i On ima tu moć. Nemam pravo da odbijem jer sve što imam potiče od Njega.” To je ono što je Jov razumeo i doživeo. Šta je on odlučio u tom trenutku? „Moram da razumem Boga, da radim razumne stvari i da budem razuman čovek. Sve ovo što mi je dao Bog mi može u svakom trenutku oduzeti. Ne mogu ni da pokušam da se s Njim oko toga raspravljam; to bi značilo da se bunim protiv Njega. Odbijanje Božjeg delovanja povredilo bi Njegovo srce, a ja ne bih bio istinski dobar čovek niti pravo stvoreno biće ako bih to učinio.” Tako je on postupao u tom trenutku, a kakve rezultate mu je to donelo? Zapravo, pravi rezultat nije u tome da se obogatio, ni da je imao više stoke i ovaca nego pre, niti da je dobio lepšu decu nego pre. To su samo stvari koje su date Božjom milošću. Ono što mu je ovim iskustvom Bog zapravo dao bila je bolja spoznaja Njega, pokornost, bliži odnos sa Njim, i veća bliskost Njegovom srcu. Jov je mogao da razume sve što je Bog činio i više nije izgovarao apsurdne i drske reči niti reči koje su povređivale Božje srce. Zar oslobađanje od iskvarene naravi ne znači upravo to? Sotona više ne može da te kontroliše; više nisi pod njegovom kontrolom, već pod Božjom. Možeš da se pokoriš bez obzira na to šta Bog čini, i pripadaš Njemu. U to vreme, Jov je bio u takvom stanju i takav je stav imao. Štaviše, zbog toga što je tako postupao i zbog toga što je zakoračio u tu stvarnost, Bog mu se na kraju prikazao. Da li je Božja pojava, bez obzira u kom obliku se prikazala, produbila Jovovo razumevanje Boga? (Jeste.) Da, nesumnjivo je produbila njegovo razumevanje. Od slušanja legendi o Bogu u početku, preko dobijanja potvrde Njegovog postojanja, pa sve do ukazivanja Boga – u pogledu milosti koju On daje, šta je po vama veći blagoslov za čovečanstvo? (Videti Boga je veći blagoslov.) Potpuno tačno. Kada ljudi veruju u Boga, ali ne razumeju istinu, uvek se mole da ih Bog zaštiti, da im podari milost, da ih uzdigne iznad drugih i da celu njihovu porodicu blagoslovi sigurnošću i srećom. Mole se da mogu da propovedaju gde god da idu, da im drugi zavide i da im se dive. To je ono što ljudi žele, a nisu svesni najvećeg blagoslova koji Bog želi da im dȃ. Oni se mole samo za spoljašnju materijalnu blagodat, ali ih sve njihove molitve samo udaljavaju od Božjeg srca. Gube najveću sreću i gube Božji blagoslov. Ako ne možeš da zadobiješ znanje o Bogu i ne možeš da zadobiješ istinu, da li si kadar da živiš u Njegovom prisustvu? Da li zaista možeš da prihvatiš sva Božja uređenja? To je potpuno nemoguće.

Proces primene istine i ulazak u istina-stvarnost zapravo je proces razumevanja sebe i odbacivanja svoje iskvarene naravi. To je takođe proces ophođenja s Bogom licem u lice i upoznavanje Boga. Kažeš da primenjuješ istinu, ali kako to da ne poznaješ Boga? Kako to da se nisi zbližio s Bogom? Kažeš da se moliš i da Bogu otvaraš srce svakog dana, a da li osećaš da si Mu bliže u ovoj vremenskoj fazi? Da li osećaš da je tvoja vera u Boga porasla? Tokom ovog perioda, da li osećaš da si stekao bolje razumevanje Boga, da imaš manje pritužbi na Njega, da Ga ređe pogrešno shvataš, i da Mu se manje protiviš? Ako ne vidiš ništa od toga u sebi i ako si isti kao i pre, onda nisi primenio istinu i uzaludno si trošio vreme, samo si trošio snagu. Niko te ne prisiljava da službuješ niti da trošiš snagu, i isto tako ti niko ne brani da primenjuješ istinu. To je tvoja sopstvena odluka i ti hodaš putem službovanja. Ako ljudi ne primenjuju istinu niti za njom tragaju, neizbežno postaju službenici. Ljudima je tako teško da primene istinu. Ne znaju kako da se pokore Bogu i uvek se zadovoljavaju pukim naprezanjem i službovanjem. Kada konačno uspeju da razumeju neke od doktrina, ne znaju kako da primene istinu. Umesto toga, opet samo službuju, a to čak ni ne shvataju. Zato povremeno treba da provedeš neko vreme u razmišljanju i preispitivanju sebe, i u razgovoru sa svojom braćom i sestrama o tome šta si zadobio tokom ovog perioda. Kažeš: „Još uvek gajim mnogo pogrešnih shvatanja o Bogu i mnoga od njih još uvek nisam razrešio.” Neko drugi kaže: „Imam osećaj da sam ovih dana stekao neko razumevanje Božjeg srca. Dobra je stvar to što Bog dozvoljava ljudima da pate. Ranije sam se bojao patnje i želeo sam da se sakrijem ili da pobegnem kada na nju naletim. Sada osećam da ljudi samo pred Bogom mogu da se primire, i da ne dozvole da im pažnja odluta na spoljne stvari nakon što su malo propatili. Patnja je dobra, te zato Bog uvek stvara naporna okruženja da bi kušao i oplemenio ljude. Imam osećaj da razumem i da osećam neke od Božjih ciljeva i iskrenih namera. Sve što Bog čini jeste dobro!” Ovako treba da razgovarate. Imaćete koristi od razgovora u zajedništvu. Ako se nekoliko ljudi u slobodno vreme okupi da ogovaraju, sude ili govore nešto što vodi svađi, može se činite da oni pričaju o svojoj veri u Boga ili o životnim iskustvima, ali ako im srca nisu u miru, onda bi trebalo da vežbaju kako da traže istinu i teže joj, i da nastoje da ispune Božje zahteve. Ako uvek na taj način tragaš za istinom, Sveti Duh će raditi u tebi i prosvetiti te. Istine koje ti nedostaju posmatraj kao breme ka kojem ćeš stremiti, primenjuj istinu, iskusi je i teži joj. Kako bi ovo mogao da primeniš u praksi? Treba da tražiš nekog ko razume istinu i da ga zamoliš da te uputi u stvari koje ne razumeš ili ne možeš da dokučiš. Ako stalno budeš tako postupao, više ćeš istine moći da razumeš i mnogo toga ćeš zadobiti. Većinu vremena ne znate kako da razgovarate o istini, već se fokusirate na raspravu o poslu ili uvek pričate o metodama, a ne o načelima. Time pravite odstupanje, dok bi zapravo, kada je reč o poslu, trebalo da razgovarate o stvarima koje se tiču istina-načela; to će biti od koristi vašem vlastitom život-ulasku. Kad jasno porazgovarate o stvarima koje se tiču istina-načela, imaćete put ka život-ulasku. To je korisno za obavljanje posla i svoje dužnosti, kao i za sopstveni život-ulazak. Nije li to ono najbolje od oba sveta? Morate čisto i otvoreno da razgovarate o svom iskustvu verovanja u Boga kako biste dobili rezultate i postigli život-ulazak. Neprestano ogovaranje ili osuđivanje nisu ni od kakve koristi za život-ulazak, već dovode do toga da čovek izgubi priliku da bude spašen kroz veru u Boga. U svojoj veri u Boga, čovek treba da se usredsredi na to da istinu sprovodi u delo. Što više tako postupate, imaćete veće šanse za spasenje. Ako suviše slabo razumete istinu, morate još više da je tražite. Samo ako zadobijete razumevanje istine i primenite je, možete da doživite pravu promenu i da postignete veću i izvesniju nadu da ćete biti spaseni.

16. jul 2017. godine