Većina vas već duži niz godina veruje u Boga i manje ili više ste postavili temelje na pravi put. Sada ste u stanju da se oslobodite porodičnih i svetovnih zavrzlama da biste sledili Boga. Obučavate se za vršenje dužnosti u Božjoj kući, voljni ste da se date Bogu i spremni da stremite istini. To znači da ste počeli da razumete stvari i da imate malo savesti i razuma. To je dobro. Značaj vršenja dužnosti je tako veliki! Vaša sposobnost da dobro obavljate svoju dužnost u direktnoj je vezi sa vašim spasenjem i usavršavanjem. Može se reći da čovek može da ostvari život-ulazak samo ako iskusi Božje delo vršeći dužnost, a da stekne Božje odobravanje samo dobro obavljajući svoju dužnost. Stoga će vam biti od koristi da se od vas traži malo više kada je reč o vašim dužnostima, kao i to da budete malo orezani. U najmanju ruku, brže ćete napredovati u životu. Nije loše da zahtevi koji vam se postavljaju budu visoki, niti je loše da vam se povremeno zada težak problem da biste bili provereni. Sve to se radi s ciljem da vam se pomogne da se razvijate u životu i da sledite Božju volju, kao i da biste bolje savladali neko stručno znanje i postali efikasniji u vršenju dužnosti. Da vam se ovakvi zahtevi ne postavljaju, kakva bi bila posledica? Umeli biste samo da propovedate doktrine i sledite pravila i godinama biste verovali u Boga, a da se uopšte ne promenite. Kada biste, u tom slučaju, mogli da napredujete? Kako biste mogli dobro da obavljate svoju dužnost? Ne samo da ne biste napredovali u pogledu istine, već ne biste napredovali ni u pogledu stručnog znanja potrebnog za obavljanje svoje dužnosti. Da li biste tada mogli da vršite dužnost na prihvatljivom nivou i da svedočite za Boga? Kada je, pak, reč o vašem sadašnjem rastu, vaše je razumevanje istine veoma plitko i niste dokučili načela vršenja dužnosti. Osim toga, veoma ste daleko od toga da dostignete standarde zadovoljavajućeg obavljanja dužnosti. A ipak, niste toga svesni i osećate se kao da vam dobro ide i na trenutke ste čak izuzetno samopravedni i drski. Reči koje izgovarate ili stvari koje radite ne mogu da izađu na svetlost dana i nisu u skladu sa istina-načelima. Kada neko ukaže na neki vaš problem, ne možete to da prihvatite, ne tražite istinu, pa čak i nalazite izgovore za sebe. Šta je ovde problem? To da ne posedujete čak ni najosnovniju razboritost potrebnu za ispravno ponašanje. Šta god da radiš, to mora, u najmanju ruku, većina ljudi da smatra primerenim. Moraš da slušaš svačije predloge – ako je to što kažu tačno, moraš da prihvatiš, a zatim da ispraviš svoje greške. Ako svi misle da su rezultati koje si ostvario u redu i svi ih odobravaju, tek tada se tvoji postupci mogu smatrati prihvatljivima. Na taj način, s jedne strane, bićete u stanju da, obavljajući dužnost, postupate u skladu sa načelima i postaćete zreliji i iskusniji u rešavanju problema. S druge strane, bićete u stanju da više naučite, a istovremeno ćete razumeti istinu i ostvariti život-ulazak. Stoga, kad te nešto zadesi, ne smeš biti samopravedan. Moraš se utišati pred Bogom i naučiti lekciju. Moraš biti u stanju da otpustiš sebe da bi više naučio. Ako misliš: „Ja sam veći stručnjak za ovo nego vi, tako da treba ja da se pitam, a vi svi treba da me slušate!“ – kakva je to narav? To je nadmenost i samopravednost. To je sotonska, iskvarena narav i nije nešto što spada u područje normalne ljudskosti. Šta, dakle, znači ne biti samopravedan? (Znači slušati svačije predloge i razmatrati stvari sa svima.) Kakve god bile tvoje lične misli i shvatanja, ako slepo odlučiš da su tačni i da stvari treba raditi na taj način, to je nadmenost i samopravednost. Ako, pak, imaš ideje ili mišljenja koje smatraš ispravnima, ali nemaš potpunu veru u sebe i u stanju si da te ideje i ta mišljenja potvrdiš kroz traganje i razgovor, to je suprotno samopravednosti. Čekati da se, pre delovanja, dobije svačija podrška i odobravanje, razuman je način postupanja. Ako se neko ne slaže s tobom, treba na to neslaganje da odgovoriš savesno i da budeš pedantan kada je reč o stručnim aspektima tvog posla. Ne možeš se praviti da ništa ne primećuješ, pa reći: „Da li ti ovo bolje razumeš, ili ja? Ja ovaj posao radim već tako dugo – nije li logično da se bolje razumem u to nego ti? Šta ti znaš o tome? Ti to ne razumeš!“ To nije dobra narav, previše je nadmena i samopravedna. Moguće je da je čovek koji se sa tobom ne slaže amater i da ne razume dobro tu oblast posla; možda si u pravu i možda radiš stvari ispravno, ali problem je u tvojoj naravi. Šta je, onda, pravi način ponašanja i postupanja? Kako da se ponašaš i postupaš u skladu sa istina-načelima? Moraš da izložiš svoje ideje i da dozvoliš svima da vide da li u vezi sa njima postoji neki problem. Ako neko dâ predlog, moraš prvo da ga prihvatiš, a onda da dozvoliš da svi potvrde ispravan put za sprovođenje u delo. Ako niko nema nikakve primedbe, onda možeš ti da odrediš najprimereniji način obavljanja stvari i tako i da postupiš. Ako se otkrije neki problem, moraš da zatražiš svačije mišljenje i svi treba zajedno da tražite istinu i da o tome u zajedništvu razgovarate. Na taj način ćeš steći prosvećenje Svetog Duha. Kada vaša srca budu prosvetljena, a put bolji, rezultati koje budete ostvarili biće bolji nego pre. Nije li to Božje usmeravanje? To je čudesna stvar! Ako možeš da izbegneš da budeš samopravedan, ako možeš da otpustiš svoju uobrazilju i ideje i da slušaš tuđa ispravna mišljenja, moći ćeš da stekneš prosvećenje Svetog Duha. Srce će ti biti prosvetljeno i bićeš u stanju da nađeš pravi put. Otvoriće se put pred tobom, a kada ga sprovedeš u delo, on će definitivno biti u skladu sa istinom. Kroz takvo praktikovanje i iskustvo naučićeš kako da upražnjavaš istinu, a istovremeno ćeš naučiti i nešto novo o toj oblasti posla. Nije li to dobra stvar? Ovim putem ćeš uvideti da, kada ti se stvari dese, ne smeš da budeš samopravedan i moraš da tražiš istinu, kao i to da se, ako budeš samopravedan i ne budeš prihvatao istinu, nikom nećeš dopadati i da će te se Bog zacelo gnušati. Nije li ovo naučena lekcija? Ako uvek tome težiš i upražnjavaš istinu, nastavićeš da se usavršavaš u stručnim veštinama koje koristiš u obavljanju svoje dužnosti, ostvarivaćeš sve bolje rezultate u obavljanju dužnosti i Bog će te prosvetiti i blagosloviti i omogućiće ti da stekneš još više. Pored toga, imaćeš i put za upražnjavanje istine, a kada budeš znao kako da upražnjavaš istinu, postepeno ćeš dokučiti i načela. Kada budeš znao koji će postupci dovesti do Božjeg prosvećenja i usmeravanja, koji do Njegovog gnušanja i odbacivanja, a koji do Njegovog odobravanja i blagoslova, imaćeš put do uspeha. Kada ljudi prime Božje blagoslove i prosvećenje, počinju brže da napreduju u životu. Primaće Božje prosvećenje i smernice svaki dan i njihovim srcima vladaće mir i sreća. Neće li im to doneti zadovoljstvo? Kada tvoji postupci budu predočeni Bogu i On ih bude prihvatio, osećaćeš zadovoljstvo u srcu, a iznutra ćeš imati mir i sreću. Taj mir i ta sreća su osećanja koja ti je Bog dao, osećaji koje ti je podario Sveti Duh.

Nadmenost i samopravednost najvidljiviji su elementi čovekove sotonske naravi i ako ljudi ne prihvate istinu, neće imati načina da tu narav pročiste. Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. Moguće je da je to što kažeš zaista ispravno i razumno, ili da je ono što si uradio ispravno i besprekorno, ali kakvu si narav otkrio? Nije li to nadmena i samopravedna narav? Ako se ne oslobodiš te nadmene i samopravedne naravi, zar neće ona uticati na vršenje tvoje dužnosti? Neće li uticati na tvoje upražnjavanje istine? Ako ne rešiš svoju nadmenu i samopravednu narav, neće li ti ona u budućnosti prouzrokovati ozbiljne poraze? Definitivno ćeš doživeti poraze, to je neizbežno. Reci mi, može li Bog da vidi takvo čovekovo ponašanje? I te kako može. Bog ne samo da ispituje dubine ljudskih srca, već i uočava svaku ljudsku reč i svako ljudsko delo u svakom trenutku i na svakom mestu. Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: „Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je zatvoreno i puno otpora i omalovažavanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!“ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav zbog koje osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, većina će reći tek: „Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je složiti se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.“ U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav čoveka koji mrzi istinu. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga! Zašto kažem da mrzi Boga? Je li psovao Boga? Je li Mu se direktno suprotstavio? Je li Ga kritikovao ili osudio iza leđa? Ne mora da znači. Pa zašto onda kažem da pokazati narav koja mrzi istinu znači mrzeti Boga? Ne pravim od komarca magarca, to je realna situacija. Nalik licemernim farisejima koji su razapeli Gospoda Isusa na krst jer su mrzeli istinu – posledice tog dela bile su strašne. To znači da, ako neko ima narav koja oseća odbojnost prema istini i mrzi istinu, ta se narav može razotkriti bilo kada i bilo gde, a ako taj čovek po njoj živi, neće li se suprotstaviti Bogu? Kada se suoči sa nečim što se tiče istine ili pravljenja nekog izbora, ako ne može da prihvati istinu i živi po svojoj iskvarenoj naravi, prirodno je da će se suprotstaviti Bogu i izdati Ga, jer njegova iskvarena narav mrzi Boga i mrzi istinu. Ako imaš takvu narav, preispitivaćeš čak i reči koje je izgovorio Bog i želećeš da ih analiziraš i raščlanjuješ. Onda ćeš biti sumnjičav prema Božjim rečima i reći ćeš: „Jesu li ovo zaista Božje reči? Ne izgledaju mi kao istina, možda mi čak ne izgledaju ni tačno!“ Nisi li time razotkrio narav osobe koja mrzi istinu? Kada na taj način razmišljaš, možeš li se pokoriti Bogu? Definitivno ne možeš. Ako ne možeš da se pokoriš Bogu, je li On i dalje tvoj Bog? Nije. Šta će onda Bog biti za tebe? Ponašaćeš se prema njemu kao prema predmetu izučavanja, nekome u koga treba sumnjati, koga treba osuditi; ponašaćeš se prema njemu kao prema prosečnom, običnom čoveku i kao takvog ćeš Ga osuđivati. Čineći tako, postaćeš neko ko se opire Bogu i huli na njega. Kakva narav ovo prouzrokuje? To prouzrokuje do izvesne mere prenaduvana nadmena narav; ne samo da će sotonska narav u tebi biti razotkrivena, već će i tvoje sotonsko lice biti u potpunosti ogoljeno. Šta se dešava sa odnosom između Boga i čoveka koji je došao u fazu opiranja Bogu i čiji je bunt protiv Boga dostigao određen stepen? To postaje neprijateljski odnos u kojem taj čovek stavlja Boga nasuprot sebi. Ako, u svojoj veri u Boga, ne možeš da prihvatiš istinu i da joj se pokoriš, onda Bog nije tvoj Bog. Ako odbijaš istinu i odbacuješ je, biće da si već postao neko ko se Bogu opire. Može li te Bog, onda, još uvek spasti? Definitivno ne može. Bog ti daje priliku da primiš njegovo spasenje i ne vidi te kao neprijatelja, ali ti ne možeš da prihvatiš istinu i stavljaš Boga nasuprot sebi; tvoja nesposobnost da prihvatiš Boga kao svoju istinu i svoj put čini te osobom koja se opire Bogu. Kako da se taj problem reši? Moraš brzo da se pokaješ i da promeniš kurs. Tako, na primer, kada naiđeš na problem ili na teškoću u obavljanju svoje dužnosti i ne znaš da ih rešiš, ne smeš naslepo da razmišljaš o njima, moraš prvo da se umiriš pred Bogom, da Mu se pomoliš i tražiš od Njega, te da vidiš šta kažu Božje reči o tom tvom problemu. Ako, nakon čitanja Božjih reči, i dalje ne razumeš i ne znaš na koje se istine odnosi taj problem, moraš čvrsto da se držiš jednog načela – a to je, prvo se pokori, nemoj imati lične ideje ni misli, čekaj mirnog srca i vidi kako Bog namerava i želi da deluje. Kada ne razumeš istinu, treba da tragaš za njom i da čekaš Boga, a ne da postupaš naslepo i nepromišljeno. Ako ti neko dâ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i otkrivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje.

Nije li podlo da neki ljudi vole da cepidlače i da krenu putem koji vodi u ćorsokak kad god im se nešto desi? To je veliki problem. Ljudi jasnog uma neće praviti ovu grešku, ali bezumni ljudi su baš takvi. Uvek umišljaju da im drugi otežavaju stvari i da su namerno neprijatni prema njima, pa tako uvek ljute druge ljude. Nije li to nenormalno? Ne ulažu napore kada je reč o istini, već, kada im se nešto desi, zakeraju zbog nevažnih stvari, zahtevaju objašnjenja, pokušavaju da sačuvaju ugled i uvek se, rešavajući probleme, služe ljudskim rešenjima. To je najveća prepreka život-ulasku. Ako ovako veruješ u Boga, ili ovako postupaš, nikada nećeš dostići istinu jer nikada ne dolaziš pred Boga. Nikada ne dolaziš pred Boga da primiš sve što je On za tebe postavio, niti koristiš istinu da se sa tim stvarima nosiš, već se služiš ljudskim rešenjima da im priđeš. Stoga si, u Božjim očima, predaleko od Njega odlutao. Ne samo da je tvoje srce odlutalo od Njega, već i čitavo tvoje biće ne živi u Njegovom prisustvu. Tako Bog gleda na one koji uvek preterano analiziraju i cepidlače. Ima ljudi koji su slatkorečivi, znaju sa rečima, brzog su i oštrog uma, pa misle: „Rečit sam. Svi mi se drugi iskreno dive, poštuju me i veoma me cene. Ljudi me obično slušaju.“ Ima li od toga koristi? Izgradio si ugled među ljudima, ali Bogu nije ugodno kako se pred Njim ponašaš. Bog kaže da si nevernik i da si neprijatelj istine. Među ljudima možda važiš za prefinjenog i uglađenog, možda se vrlo dobro nosiš sa problemima i slažeš se sa svima; možda si uvek u stanju da rešiš probleme i pobrineš se za njih bez obzira na situaciju, ali ne dolaziš pred Boga i ne tražiš istinu da bi rešio probleme. Takvi su ljudi vrlo problematični. Bog, procenjujući ljude kao što si ti, ima da kaže samo jedno: „Nevernik si, pokušavaš da iskoristiš ovu priliku da stekneš blagoslove, pretvarajući se da veruješ u Boga. Nisi čovek koji prihvata istinu.“ Šta misliš o ovakvoj proceni? Je li to ono što želite? Definitivno nije. Da li je moguće da neke ljude nije briga i da kažu: „Nije važno kako nas Bog vidi, mi Njega ionako ne vidimo. Naš najvažniji problem je da prvo uspostavimo dobre odnose sa ljudima oko sebe. Kada steknemo čvrsto uporište, onda ćemo za sebe pridobiti starešine i delatnike, pa će nam se svi diviti.“ Kakvi su to ljudi? Jesu li to ljudi koji veruju u Boga? Ni slučajno; nevernici su. Oni koji veruju u Boga moraju uvek da žive u Njegovom prisustvu; sa kakvim god problemom se susreli, moraju da dođu pred Boga da traže istinu, da bi On na kraju rekao: „Ti si istinoljubiv čovek koji je Bogu ugodan i Bog ga prihvata. Bog je video tvoje srce i video je tvoju pokornost.“ Šta misliš o ovakvoj proceni? Samo takvi ljudi mogu dobiti Božje odobravanje. Da li ovo razumete u potpunosti? Kažem vam da, kakvu god dužnost vernik obavljao – bilo da su u pitanju spoljne stvari ili, pak, dužnosti koje se tiču raznih poslova i oblasti stručnosti Božje kuće – ako ne dolazi često pred Boga, ne živi u Njegovom prisustvu, ne usuđuje se da prihvati Njegovo ispitivanje i ne traži od Njega istinu, nevernik je i ne razlikuje se od bezbožnika. Razumete li ovu činjenicu? Moguće je da sada ima ljudi koji nisu u stanju da izvrše dužnost jer im je okruženje neprimereno; žive u okruženju punom bezbožnika, a ipak često primaju Božje prosvećenje i usmeravanje. Kako je to moguće? Najvažnije je da su u stanju da se mole Bogu, da jedu i piju Njegove reči, da tragaju za istinom i upražnjavaju je, te održavaju normalan odnos sa Bogom. Te su stvari ključne kada određujemo da li neko može uvek da živi u prisustvu Boga. Ako često ne osećaš Boga i često si slab i negativan, ili si često razuzdan, ili ne preuzimaš nikakav teret u vršenju svoje dužnosti i uvek si smeten, je li to dobro ili loše stanje? Je li to stanje koje pokazuje da živite pred Bogom, ili, pak, da ne živite pred Njim? (To je stanje koje pokazuje da ne živite pred Bogom.) Stoga morate ovo izmeriti – da li često živite pred Bogom ili ne živite? Ako to vrlo retko činiš i ako se uopšte ne moliš i ne čitaš reči Božje, to miriše na nevolju, znači da si bezbožnik. Um nekih ljudi retko se zadržava na ispravnim stvarima, razuzdani su i neobuzdani, a kada im se nešto desi, uvek su zbunjeni i ne znaju kako da tragaju za istinom. Ne znaju čak ni da li su ostvarili rezultate u vršenju svojih dužnosti ili nisu. Ne znaju koji njihovi svakodnevni postupci vređaju Boga, koje On smatra prihvatljivima, a kojih se gnuša. Samo otaljavaju dan za danom. Šta misliš o takvom stanju? Da li ljudi koji žive u takvim stanjima imaju bogobojažljiva srca? Može li u njihovim postupcima biti ikakvih načela? Mogu li postupati razumno? Mogu li, obavljajući svoje dužnosti, reći: „Moram da se obuzdam, moram dobro da izvršim svoju dužnost, moram da je izvršim svim srcem i svom snagom“? Mogu li biti odani? (Ne mogu.) Šta, onda, rade takvi ljudi? Oni samo službuju! Jesu li takvi ljudi dosegli istinu? (Nisu.) To je veliki gubitak. Kako je moguće da ta grupa budala ne zna da treba da stremi istini? Veruju u Boga po deset ili dvadeset godina i čuli su tolike propovedi, a ipak ne znaju šta se može dobiti verom u Boga, kako da streme istini, kako da je upražnjavaju ni kako treba da obavljaju svoje dužnosti. Ako im čak ni tako važne stvari nisu jasne, nisu li pomalo budalasti? Tako su tupi i obamrli. Uopšte ne reaguju na istinu, a to je opasno. Šta je najvažnije kod vere u Boga? Doći do istine. Koji će problemi biti rešeni kada čovek dođe do istine? Prvenstveno, biće rešen problem njegovih grehova, problem njegove iskvarene naravi, sve teškoće njegove vere u Boga i njegovi pogrešni stavovi. Svi ti problemi se mogu rešiti. Kada čovek dođe do istine, gde treba da je primeni? Treba da je koristi u vršenju svojih dužnosti i svedočenju za Boga – to je najvažnije. U ovom trenutku vam možda nedostaje istinsko znanje o tome, možda još niste prepoznali vrednost ili značaj istine, ali jednoga dana hoćete.

Jeste li pročitali Knjigu o Jovu? Jeste li, čitajući je, bili dirnuti? Jeste li osetili neku vrstu čežnje i želje da postanete čovek poput Jova? (Jesmo.) Koliko dugo takvo stanje i raspoloženje može da potraje? Dan ili dva, mesec ili dva, ili možda godinu ili dve? (Dva ili tri dana.) Znači, takvo stanje i raspoloženje će nestati posle dva ili tri dana? Kada si dirnut moraš da se pomoliš i da kažeš Bogu da želiš da budeš čovek poput Jova, da želiš da razumeš istinu, da stekneš znanje o Bogu i postaneš čovek koji se boji Boga i kloni se zla. Moraš da preklinješ Boga da dovede do te promene u tebi, da ga preklinješ da te vodi, da ti pruži pravo okruženje, da ti dâ snagu i da te zaštiti, da ostaneš postojan u svakoj situaciji u kojoj se nađeš, da se ne opireš Bogu, već da činiš dela koja pokazuju da bojiš Boga i kloniš se zla, te da udovoljiš Njegovoj volji. Moraš uvek da se moliš Bogu i da ponizno tražiš ostvarenje tog cilja i stvari koje se nadaš da ćeš postići, a kada Bog vidi da ti je srce iskreno, delovaće. Ne boj se kada Bog deluje. Bog ti sigurno neće prekriti telo čirevima i uzeti ti sve što imaš, kao što je učinio iskušavajući Jova. Bog to neće učiniti; On će postepeno povećavati teret koji nosiš, u skladu sa tvojim rastom. Moraš iskreno da zatražiš od Boga – nemoj tražiti samo dva dana pošto si pročitao Knjigu o Jovu i još uvek si dirnut, pa onda zaboraviti na to trećeg dana, kada je više ne budeš čitao, te prestati da je čuvaš u srcu. Ako to uradiš, snaći će te nevolja! Ako se diviš ljudima kao što je Jov i želiš da budeš takav čovek, onda moraš da nađeš put da to i postaneš, moraš da položiš srce pred Boga i da se često moliš za to i često o tome razmišljaš, pa da jedeš i piješ reči koje je Bog o Jovu izgovorio, da dosledno i u više navrata duboko razmišljaš o njima, nakon čega moraš u zajedništvu da razgovaraš sa ljudima koji imaju takva iskustva i znanja. Moraš vredno da radiš na ostvarenju tog cilja. Kako da vredno radiš? Ako samo sediš, gledaš i čekaš, to nije vredni rad. Moraš tu svoju želju i da sprovedeš u delo, da uložiš trud u njeno ostvarenje i da istovremeno budeš rešen da istrpiš patnju i čezneš u srcu, te da ponudiš svoje molitve za to i zatražiš od Boga da deluje. Ako Bog ne bude delovao, koliko god elana čovek imao, biće uzalud. Kako će Bog delovati? Bog će početi da orkestrira i da za tebe uređuje okruženja koja odgovaraju tvom rastu. Moraš da kažeš Bogu koje ciljeve želiš da ostvariš u svojoj veri i kolika je tvoja rešenost. Jesi li se pomolio Bogu i ponizno to zatražio od Njega? Koliko si Mu se dugo molio i ponizno tražio? Ako se samo povremeno pomoliš, pa kada vidiš da Bog nije delovao, pomisliš: „Ma zaboravi, pustiću da se stvari odvijaju svojim tokom. Kako bude, biće. Pustiću da me struja nosi. Baš me briga šta će biti sa mnom,“ tako neće moći, nisi iskren. Ako imaš samo dva minuta entuzijazma, može li Bog delovati u tvoju korist i urediti okruženje za tebe? Bog to ne bi uradio! On želi da vidi da si iskren i da vidi koliko tvoja iskrenost i istrajnost mogu da potraju i da li je tvoje srce istinito ili lažno. Bog će čekati. On čuje tvoje molitve i preklinjanja, čuje odluke i želje koje Mu poveravaš, ali dok ne vidi tvoju rešenost da istrpiš patnju, neće delovati. Ako, kada završiš sa molitvom, samo nestaneš i ništa ne uradiš, da li bi Bog pod tim uslovima delovao? Sigurno da ne bi. Moraš više da se moliš Bogu i da ponizno tražiš, da ulažeš trud i razmišljaš o tome, pa da zatim uživaš u svakom detalju okruženja koje je za tebe pripremio; ono će se oko tebe stvoriti, malo po malo, a Bog će početi da deluje. Ali ako ti srce nije iskreno, nećeš uspeti. Možda ćeš reći: „Tako se divim Jovu i divim se Petru!“ ali kakva je korist od tvog divljenja? Možeš im se diviti do mile volje, ali ti nisi isto što i oni i sve tvoje divljenje neće Boga naterati da izvrši isto delo na tebi koje je izvršio na njima, jer ti nisi isti čovek kao oni. Nemaš njihovu rešenost, ni njihovu ljudskost, ni njihova srca kojima su žudeli za istinom i stremili ka njoj. Tek kada to budeš imao, Bog će te obdariti sa više.

Da li sada imate rešenost da stremite istini, da steknete istinu, da postignete spasenje i da vas Bog usavrši? (Imamo.) Kolika je vaša rešenost? Koliko dugo možete da je održite? (Kada se dobro osećam, imam rešenost, ali kada naiđem na stvari koje ne odgovaraju mojim predstavama ili interesima mog tela, ili kada prođem kroz oplemenjivanje ili doživim teškoće, ostanem zarobljen u stanju negativnosti i vera i rešenost koje sam imao na početku pomalo nestaju.) Tako neće moći. Previše si slab. Moraš da dođeš do tačke kada, bez obzira na okolnosti, ništa ne može da te pokoleba. Tek ćeš tada postati čovek koji stvarno voli istinu i stremi ka njoj. Ako se, kada ti se nešto desi ili naiđeš na neku malu teškoću, povučeš, postaneš negativan i utučen i napusti te rešenost, to nije dobro. Moraš imati snagu čoveka koji je spreman da žrtvuje i život, pa reći: „Šta god da bude – čak i ako umrem, neću napustiti istinu ni svoj cilj da stremim ka njoj.“ Tada ništa neće moći da te zaustavi. Ako naiđeš na stvarne teškoće i budeš sateran u ćošak, Bog će delovati. Pored toga, moraš razumeti i ovo: „S čim god da se susretnem, sve su to lekcije koje moram da savladam u svom traganju za istinom – Bog je to tako uredio. Možda sam slab, ali nisam negativan i zahvalan sam Bogu na prilici da savladam te lekcije. Zahvalan sam Mu što je postavio ovu situaciju pred mene. Ne mogu da napustim svoju rešenost da sledim Boga i steknem istinu. Kada bih digao ruke od nje, to bi bilo isto kao da sam se predao Sotoni, upropastio se i izdao Boga.“ Takvu rešenost moraš da imaš. Na kakve god sitne probleme da naiđeš, sve su to kratke epizode u razvoju tvog života. Ne smeš da im dozvoliš da stanu na put tvom napretku. Kada naiđeš na teškoće, možeš da tragaš i da čekaš, ali pravac tvog napretka ne sme se promeniti, zar ne? (Tako je.) Ma šta ljudi rekli i ma kako se ponašali prema tebi, ma kako se i sam Bog ophodio prema tebi, tvoja rešenost mora da ostane ista. Ako Bog kaže: „Ti uopšte ne prihvataš istinu, gnušam te se“, a ti kažeš: „Bog me se gnuša, kakav je onda smisao mog života? Mogu slobodno da umrem pa da završim sa tim!“ to bi značilo da pogrešno razumeš Boga. Istina je da te se Bog gnuša, ali treba da nastaviš da se boriš, treba da prihvatiš istinu i da ispuniš svoju dužnost. Tada nećeš biti ništarija i Bog te neće odbaciti. Za sada si još uvek premalog rasta i nisi još dostigao standarde koje Bog postavlja kada te proverava. Šta je jedino što možete da uradite? Moraš da se pomoliš: „Bože, molim Te, vodi me i prosveti tako da razumem Tvoju volju i imam vere i istrajnosti da koračam putem težnje za istinom, da se bojim Boga i klonim zla. Iako sam slab i moj rast je još nezreo, molim Te da mi daš snagu i zaštitu da mogu da Te sledim do kraja.“ Moraš često da dolaziš pred Boga da se moliš. Drugi ljudi mogu žudeti za ovozemaljskim stvarima, udovoljavati svom telu i pratiti ovozemaljske trendove, ali ti ne smeš sa njima – samo se usredsredi na vršenje svoje dužnosti. Kada se drugi osećaju negativno i ne vrše svoju dužnost, ti ne smeš da se osetiš sputano i treba da tragaš za istinom da bi im pomogao. Kada se drugi prepuštaju udobnosti, ne smeš da im zavidiš, moraš da se brineš samo o tome kako da živiš pred Bogom. Kada drugi streme slavi, dobiti i statusu, ti treba da se moliš za njih i da im pomažeš, da umiriš srce pred Bogom i ne dozvoliš da te stvari utiču na tebe. Moraš da se moliš Bogu u vezi sa svime što se oko tebe dešava. Treba uvek da tražiš istinu, da se obuzdavaš, da se staraš da živiš u prisustvu Boga i da imaš normalan odnos sa Njim. Bog sve vreme proučava ljude, a Sveti Duh deluje u svim tim ljudima. Kako Bog ispituje ljudsko srce? On ga ne gleda samo očima, već postavlja i okruženje za tebe i dodiruje ti srce Svojom rukom. Zašto ovo kažem? Zbog toga što, kada Bog postavi neko okruženje za tebe, On vidi da li ti je ono mrsko i da li ga se gnušaš, ili ti se sviđa i pokoravaš mu se, da li pasivno čekaš ili, pak, aktivno tragaš za istinom. Bog motri kako se tvoje srce i tvoje misli menjaju i u kom se pravcu razvijaju. Stanje u tvom srcu je nekad pozitivno, a nekad negativno. Ako možeš da prihvatiš istinu, bićeš u stanju da od Boga prihvatiš i ljude, događaje, stvari i razna okruženja koja On za tebe bude postavljao, te da im na ispravan način priđeš. Čitanjem Božjih reči i kontemplacijom, sve tvoje misli i ideje, sva tvoja mišljenja i sva tvoja raspoloženja promeniće se na osnovu Božjih reči. Tebi će to postati jasno, a i Bog će sve to proučavati. Iako nećeš o tome ni sa kim pričati, niti se moliti za to i o tome ćeš misliti samo u svom srcu i u svom svetu, sa Božje tačke gledišta, Njemu će to već biti veoma jasno i očigledno. Ljudi te gledaju svojim očima, ali tvoje srce dodiruje Bog Svojim, toliko ti je blizu. Ako osećaš da te Bog proučava, to znači da živiš u Njegovom prisustvu. Ako uopšte ne osećaš da te proučava, živiš u svom svetu i prema svojim osećanjima i iskvarenoj naravi i čekaju te nevolje. Ako ne živiš u prisustvu Boga, ako je udaljenost između tebe i Njega velika i daleko si od Njega, ako uopšte ne vodiš računa o Njegovoj volji i ne prihvataš da te proučava, Bog će sve to znati. Neće Mu biti nimalo teško da to opazi. Stoga, kada poseduješ rešenost i cilj i spreman si da te Bog usavrši i da postaneš čovek koji sledi Božju volju i boji se Boga i kloni zla, kada imaš takvu rešenost i u stanju si da se često moliš i da ponizno tražiš te stvari i da živiš u prisustvu Boga, da se nikada ne udaljavaš od Njega i ne napuštaš Ga, te stvari su ti jasne, a i Bog ih zna. Neki ljudi kažu: „Meni je lično to jasno, ali da li i Bog to zna?“ To je pitanje neumesno. Ako ovako govoriš, to je dokaz da nikada nisi razgovarao sa Bogom i da između tebe i Njega ne postoji apsolutno nikakav odnos. Zašto kažem da između tebe i Boga ne postoji odnos? Nisi živeo pred Bogom, pa stoga ne možeš da osetiš da li je sa tobom ili nije, da li te vodi, da li te štiti i da li te je ukorio kada si nešto pogrešio. Ako nemaš osećaj za te stvari, onda ne živiš pred Bogom, samo zamišljaš da živiš i povlađuješ sebi – živiš u svom svetu, a ne pred Bogom i između tebe i Njega nema nikakvog odnosa.

Kako da ljudi očuvaju normalan odnos sa Bogom? Šta mogu da urade da ga očuvaju? Mogu ponizno da traže, da se mole i da komuniciraju sa Bogom u svom srcu. Takav odnos ljudima omogućava da uvek žive pred Bogom. Stoga, da bi uspostavio normalan odnos sa Bogom, čovek mora prvo da bude u tišini. Neki ljudi uvek obavljaju poslove napolju i bave se samo spoljnim stvarima. Ako dan ili dva nemaju nikakav duhovni život, neće to ni primetiti. Neće toga postati svesni ni posle tri ili četiri dana, pa čak ni posle mesec ili dva. To je zbog toga što se nisu molili, ni ponizno tražili, ni razgovarali sa Bogom. Ponizno traženje je kada ti se nešto desi i želiš da ti Bog pomogne, da te vodi, da se pobrine za tebe, da te prosveti, da ti pomogne da razumeš Njegovu volju, da znaš šta je istina, da razumeš šta su istina-načela i da znaš kako da upražnjavaš istinu – to je ponizno traženje usklađeno sa Božjom voljom. Domet molitve je relativno širok. Ponekad govoriš o stvarima koje su ti u srcu – kada naiđeš na teškoće ili se osećaš negativno i slabo, možeš Bogu da pričaš o tim stvarima iz srca; isto tako, možeš da se moliš Bogu kada se osećaš buntovno, a možeš da razgovaraš sa Njim i o stvarima koje ti se dešavaju svaki dan, kako onima kroz koje si u stanju da vidiš istinu, tako i onima kroz koje nisi – to se zove molitva. Molitva je razgovor sa Bogom o onom što ti je u srcu ili traženje istine od Boga. Ponekad se molimo uvek u isto, određeno vreme, a ponekad ne; moliti se možemo bilo kad i bilo gde. Zajedništvo u duhu nema neku određenu formu: možda te nešto muči, a možda i ne; možda nešto želiš da kažeš, a možda i ne. Kada te nešto muči, treba da razgovaraš o tome sa Bogom i da izgovoriš molitvu. Najčešće treba da probaš da razmišljaš o pitanjima kao što su: kako Bog voli čoveka, kako se brine za čoveka, zašto ga orezuje, koje je stvarno značenje pokornosti Bogu i tako dalje, treba u svakom trenutku i na svakom mestu da komuniciraš sa Bogom i da tražiš od Njega. To je zajedništvo u duhu, ili, kraće, „duhovno zajedništvo“. Ponekad se, na primer, desi da razmišljaš o nečemu što te sekira dok voziš; nije potrebno da klekneš ni da zatvoriš oči. Možeš da razgovaraš sa Bogom i u srcu: „Bože, desilo mi se to i to i ne znam koji je ispravan način da se sa tim nosim, pa Te molim da me posavetuješ o tom pitanju.“ Kada osetiš poriv u srcu i kažeš Bogu par iskrenih reči o tome, On će znati. Ponekad ćeš osetiti nostalgiju i reći ćeš: „Bože, tako sam nostalgičan.“ Ne moraš da kažeš ko ti konkretno nedostaje, samo si tužan i pričaš Bogu o tome. Svoje probleme možeš da rešiš samo ako se moliš Bogu i govoriš Mu šta ti je u srcu. Možeš li da rešiš probleme u razgovoru sa nekim drugim čovekom? Neće biti tako loše ako naiđeš na nekog ko razume istinu – ne samo da ćeš moći da rešiš probleme, nego ćeš imati i koristi od tog razgovora. Ali ako naiđeš na nekoga ko ne razume istinu, nećeš moći da rešiš probleme, a tvoj problem će možda uticati i na tu drugu osobu. Ako, pak, razgovaraš sa Bogom, On će te i utešiti i dirnuti. Ako možeš da se umiriš pred Bogom i da čitaš Njegove reči, pa da onda promišljaš i moliš se, bićeš u stanju da razumeš istinu i da rešiš svoje probleme. Božje reči ti mogu pomoći da nađeš put da prevaziđeš svoje probleme, a prelazeći tu malu prepreku nećeš posrnuti, nećeš biti sputan, niti će ona uticati na vršenje tvoje dužnosti. Biće trenutaka kada ćeš iznenada klonuti duhom i smrknuti se. Kada se to desi, treba odmah da se pomoliš Bogu i da Mu se približiš, što znači da treba uvek i svugde da razgovaraš sa Njim o onom što ti je u srcu i da Mu se poveravaš. Tako tvoje stanje može da se preokrene. Moraš imati vere: „Bog je uz mene u svakom trenutku, nikada me nije ostavio, osećam to. Ma gde bio i šta god radio – bilo da sam na nekom crkvenom skupu ili obavljam svoje dužnosti – u srcu znam da me Bog drži za ruku i vodi i da me nikada nije napustio.“ Ponekad ćeš, kada se budeš prisećao kako si godinama svaki dan provodio ovako, osetiti da si postao veći rastom, da te je Bog vodio, a Božja ljubav uvek štitila. Dok razmišljaš o tome, molićeš se u srcu i zahvaljivati Bogu: „Hvala Ti, Bože moj! Preslab sam, odveć plašljiv i preduboka je moja iskvarenost. Da nemam Tebe da me ovako vodiš, nikada ne bih sam preživeo do današnjeg dana.“ Nije li to duhovno zajedništvo? Ako ljudi budu često ovako razgovarali sa Bogom, zar neće imati mnogo toga da Mu kažu? Ne bi bilo mnogo dana da Mu oni baš ništa ne bi imali reći. Kada nemaš ništa da kažeš Bogu, On je odsutan iz tvog srca. Ako je Bog u tvom srcu i imaše vere u Njega, moći ćeš sa Njim da podeliš sve reči koje ti leže na srcu, uključujući i stvari o kojima bi inače razgovarao samo sa osobama od najvećeg poverenja. Bog, u stvari, i jeste tvoja najbliža osoba od poverenja. Ako Ga tako shvatiš, kao osobu od poverenja i člana porodice od kojeg najviše zavisiš i kojeg smatraš najpouzdanijim, najdostojnijim poverenja i sa kojim si najbliskiji, neće se nikada desiti da nemaš šta da Mu kažeš. A ako uvek imaš nešto da Mu kažeš, nećeš li stalno živeti u Njegovom prisustvu? Ako budeš stalno živeo u Božjem prisustvu, moći ćeš u svakom trenutku da osetiš kako te prosvećuje i vodi, kako brine za tebe i štiti te, donosi ti mir i radost, kako te blagosilja, kako te kori, dovodi u red, prekoreva, sudi ti i grdi te. Sve to će ti biti jasno i očigledno. Ako, pak, svaki dan otaljavaš, veruješ u Boga samo na rečima, a ne nosiš Ga u srcu, ako obavljaš svoje dužnosti i odlaziš na crkvene skupove samo formalno i svaki dan samo rutinski čitaš Božje reči i moliš se, to nije vera u Boga – nijedan od tih verskih obreda kojih se pridržavaš nema nikakve veze sa istinom. Onaj ko veruje u Boga treba svaki dan pažljivo da pročita odlomak iz Božjih reči i da se moli i razgovara u zajedništvu u tim rečima. Treba svaki dan iz Božjih reči da stekne delić prosvetljenja i da razume delić istine. A naročito treba da bude u stanju da traga za istinom i da, obavljajući svoje dužnosti, postupa u skladu sa načelima, kao i da svakim danom stiče životno iskustvo i iskustvo Božjeg dela. To je pravi vernik i čovek koji sledi Boga.

Koji je problem, u tvojoj veri u Boga, najvažniji i najhitnije ga treba rešiti? Problem tvog normalnog odnosa sa Bogom. Ako veruješ u Boga, ali On nema mesto u tvom srcu, izgubio si vezu sa Njim i ne ponašaš se prema Njemu kao prema svom najintimnijem, najodanijem i najbližem članu porodice i osobi od poverenja, Bog onda nije tvoj Bog. Postupajte neko vreme u skladu sa Mojim rečima i vidite ima li promena u vašem unutrašnjem stanju. Postupajući u skladu sa Mojim rečima, postići ćete život u prisustvu Boga, kao i normalno životno i duševno stanje. Kada je neko u normalnom stanju i na njega ne utiču nikakvi ljudi, događaji ni stvari, niti razna okruženja u kojima se zadesi u raznim fazama svog životnog iskustva, i u stanju je da istraje u normalnom vršenju svoje dužnosti, taj čovek ima istinski rast i zakoračio je u istina-stvarnost.

13. jul 2017. godine