Delo ovaploćenog Boga sastoji se iz dva dela. Kada se On ovaplotio po prvi put, ljudi u Njega nisu verovali, niti su Ga poznavali, te su Isusa prikovali za krst. Zatim, kada se On ovaplotio po drugi put, ljudi u Njega i dalje nisu verovali, još manje su Ga poznavali, pa su Hrista ponovo prikovali za krst. Zar čovek nije neprijatelj Božji? Ako Ga čovek ne poznaje, kako može da bude prisan s Bogom? Kako bi mogao biti kadar da svedoči o Bogu? Nisu li sve čovekove tvrdnje da voli Boga, da služi Bogu i da slavi Boga samo prepredene laži? Ako svoj život posvetiš ovim nerealnim, nepraktičnim stvarima, nije li tvoj trud uzaludan? Kako bi mogao da budeš prisan sa Bogom kad čak ne znaš ni ko je Bog? Nije li takva potraga nejasna i apstraktna? Zar ne obmanjuje? Kako neko može biti prisan s Bogom? U čemu je praktični značaj prisnosti s Bogom? Možeš li biti prisan s Duhom Božjim? Možeš li uvideti koliko je taj Duh moćan i uzvišen? Biti prisan sa nevidljivim, neopipljivim Bogom – zar to ne deluje nejasno i apstraktno? U čemu je praktični značaj takve potrage? Nije li sve to prepredena laž? Tragaš za tim da postaneš prisan sa Bogom, a zapravo si Sotonino štene, jer ne poznaješ Boga i tragaš za nepostojećim „Bogom svih stvari“, koji je nevidljiv, nedodirljiv i proizvod je tvojih sopstvenih predstava. Neodređeno govoreći, takav „Bog“ je Sotona, a praktično govoreći, to si ti sȃm. Tražiš da budeš prisan sa samim sobom, a ipak kažeš da tragaš za tim da postaneš prisan s Bogom – zar to nije bogohuljenje? U čemu se ogleda vrednost takve potrage? Ako se Duh Božji ne ovaploti, tada je suština Boga samo nevidljiv, nedodirljiv Duh života, bezobličan i amorfan, nematerijalne vrste, nepristupačan i čoveku neshvatljiv. Kako bi čovek mogao biti prisan sa bestelesnim, čudesnim, nedokučivim Duhom poput ovog? Da nije reč o nekoj šali? Takvo besmisleno rasuđivanje pogrešno je i nepraktično. Budući da je stvoren, čovek je suštinski drugačije vrste u odnosu na Duh Božji, pa kako bi to dvoje moglo da bude u prisnom odnosu? Da se Duh Božji nije ostvario u telu, da Bog nije Sebe ovaplotio i skrušio postajući stvorenje, tada stvoreni čovek ne bi bio ni podoban ni kadar da s Njim bude prisan; sa izuzetkom onih pobožnih vernika koji mogu imati priliku da postanu prisni s Bogom nakon što njihove duše zakorače u nebo, većina ljudi ne bi bila u stanju da postane prisna s Duhom Božjim. A ako ljudi žele da postanu prisni s Bogom na nebesima pod vođstvom ovaploćenog Boga, nisu li oni zapanjujuće budalasta neljudska bića? Ljudi samo tragaju za „vernošću“ nevidljivom Bogu, ne obraćajući ni najmanju pažnju na Boga koji se može videti, zato što je vrlo lako tragati za nevidljivim Bogom. Ljudi to mogu činiti kako im je volja, međutim, potraga za vidljivim Bogom nije nimalo laka. Osoba koja traži nejasnog Boga uopšte nije u stanju da zadobije Boga, budući da su sve nejasne i apstraktne stvari čovekove maštarije i čovek ih, kao takve, ne može zadobiti. Da je Bog koji je došao među vas bio uzdignut i uzvišen, vama nepristupačan Bog, kako biste onda mogli dokučiti Njegove namere? I kako biste Ga mogli spoznati i razumeti? Da je On samo obavljao svoje delo ne uspostavljajući normalan kontakt sa čovekom, ili da nije posedovao normalnu ljudskost i da nije bio pristupačan običnim smrtnicima, kako biste tada mogli da Ga spoznate, čak i da je On učinio toliko toga za vas, ali da sa Njim niste imali nikakav kontakt i da niste bili u stanju da Ga vidite? Da se ovo telo ne odlikuje normalnom ljudskošću, čovek ne bi imao načina da spozna Boga; jedino je zahvaljujući Božjem ovaploćenju čovek osposobljen da bude prisan sa ovaploćenim Bogom. Ljudi postaju prisni s Bogom zato što s Njim dolaze u kontakt, zato što žive zajedno s Njim i prave Mu društvo, i tako Ga postepeno upoznaju. Da nije tako, ne bi li čovekova potraga bila uzaludna? Drugim rečima, čovek je u stanju da postane prisan s Bogom ne samo zahvaljujući Božjem delu, već i zahvaljujući praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga. Ljudi imaju priliku da ispune svoju dužnost i da obožavaju istinskog Boga jedino zato što se Bog ovaploćuje. Zar ovo nije najstvarnija i najpraktičnija istina? Dakle, da li i dalje želiš da budeš prisan s Bogom koji je na nebu? Samo onda kada se Bog skruši do određene mere, što će reći, jedino kada se Bog ovaploti, čovek s Njim može biti prisan i blizak. Bog je sazdan od Duha: kako ljudi mogu biti kadri da budu prisni sa ovim Duhom, koji je toliko uzvišen i nedokučiv? Jedino kada se Duh Božji spusti u telo i postane stvoreno biće istog obličja kao čovek, ljudi mogu shvatiti Njegove namere i On ih može zadobiti na praktičan način. On govori i deluje u telu, učestvuje u radostima, tuzi i nevoljama ljudskog roda, živi u istom svetu kao i ljudski rod, štiti ljudski rod i usmerava ga, a kroz ovo On pročišćuje ljude i dozvoljava im da zadobiju Njegovo spasenje i Njegov blagoslov. Tek kada zadobiju ove stvari i kada istinski razumeju Božje namere, ljudi mogu biti prisni s Bogom. Jedino je ovo praktično. Ako bi Bog ljudima bio nevidljiv i nedodirljiv, kako bi onda oni mogli biti prisni s Njim? Zar to nije isprazna doktrina?

Verujući u Boga do sada, mnogi ljudi i dalje tragaju za onim što je nejasno i apstraktno. Ne mogu da sagledaju praktičnost današnjeg Božjeg dela i još uvek žive među rečima i doktrinama. Osim toga, većina tek mora da zakorači u stvarnost novih izraza, kao što su „nova generacija onih koji vole Boga“, „prisan s Bogom“, „primer i uzor ljubavi prema Bogu“ i „Petrov stil“; umesto toga, njihova potraga je i dalje nejasna i apstraktna, još uvek ispipavaju teren u doktrini i ne razumeju stvarnost tih reči. Kad se Duh Božji ovaploti, možeš da vidiš i dodirneš Njegovo delo u telesnom obličju. Ako i dalje nisi u stanju da s Njim postaneš prisan, ako još uvek ne možeš da Mu budeš blizak, kako bi onda mogao da budeš blizak s Duhom Božjim? Ako ne poznaješ Boga današnjice, kako možeš pripadati novoj generaciji onih koji vole Boga? Nisu li ti izrazi samo isprazne reči i doktrine? Jesi li u stanju da vidiš Duha i dokučiš Njegove namere? Zar ti izrazi nisu isprazni? Nije dovoljno da naprosto izgovaraš te izraze i pojmove, niti isključivo odlučnošću možeš uspeti da udovoljiš Bogu. Zadovoljavaš se pukim izgovaranjem ovih reči i to činiš samo da bi ispunio sopstvene želje, da bi zadovoljio sopstvene nerealne ideale, kao i sopstvene predstave i zamisli. Ako ne poznaješ Boga današnjice, tada, bez obzira na ono što činiš, nećeš biti u stanju da udovoljiš namerama Božjim. Šta znači biti blizak s Bogom? Zar i dalje to ne razumeš? Budući da je čovek taj koji je prisan s Bogom, onda je i Bog čovek. Odnosno, Bog se ovaplotio i postao je čovek. Jedino se oni koji su od iste vrste mogu međusobno nazivati bliskim, i jedino se tada mogu smatrati prisnim. Da je Bog sazdan od Duha, kako bi stvoreni čovek mogao da Mu postane prisan?

Tvoja vera u Boga, tvoja potraga za istinom, pa čak i to kako se vladaš treba da se temelje na stvarnosti: sve što činiš treba da bude praktično, a ne bi trebalo da tragaš za stvarima koje su prividne i izmišljene. Takvo ponašanje nema nikakvu vrednost a, osim toga, takav život nema nikakvog smisla. Budući da svoju potragu i život traćiš samo na laži i prevare, i budući da ne tragaš za stvarima koje imaju vrednost i značaj, jedino do čega dolaziš jesu besmislena poimanja i doktrine koji u sebi nemaju istine. Takve stvari nemaju nikakve veze sa značajem i vrednošću tvog postojanja i mogu te odvesti samo u carstvo ispraznosti. Na taj će način ceo tvoj život biti bez ikakve vrednosti ili smisla – a ako ne tragaš za smislenim životom, mogao bi da živiš i stotinu godina, pa opet bi bilo uzaludno. Kako bi se to moglo nazvati ljudskim životom? Nije li to u stvari način na koji žive životinje? Isto tako, ako pokušavate da sledite put vere u Boga, a ipak ne nastojite da tragate za Bogom koji je vidljiv, već umesto toga obožavate nevidljivog i nedodirljivog Boga, nije li takva potraga još uzaludnija? Tvoja potraga će se na kraju pretvoriti u gomilu ruševina. Od kakve ti je koristi takva potraga? Najveći problem u vezi sa čovekom jeste u tome što on voli samo one stvari koje ne može da vidi, niti da ih dodirne, stvari koje su krajnje tajanstvene i čudesne, i koje čovek ne može ni da zamisli, a običnim smrtnicima su nedostižne. Što su takve stvari manje realne, ljudi ih više analiziraju, pa za njima čak tragaju, ne obazirući se ni na šta drugo u pokušaju da dođu do njih. Što su one manje realne, ljudi ih sve podrobnije proučavaju i analiziraju, te idu čak tako daleko da o njima formiraju svoje sveobuhvatne zamisli. S druge strane, što su stvari realnije, to su ljudi više nadmeni u odnosu prema njima; naprosto ih gledaju sa visine, pa ih čak i preziru. Nije li upravo takav vaš stav prema realističnom delu koje Ja danas obavljam? Što su takve stvari realnije, vi prema njima imate više predrasuda. Ne ulažete nimalo vremena da ih proverite, već ih naprosto zanemarujete; sa visine gledate na ove realistične i niske standardne zahteve, čak gajite brojne predstave o ovom Bogu koji je najpraktičniji, i naprosto niste u stanju da prihvatite Njegovu praktičnost i normalnost. Zar se time ne držite nejasne vere? Nepokolebljivo verujete u nejasnog Boga iz minulih vremena, a nimalo vas ne zanima praktični Bog današnjice. Nije li to stoga što su Bog jučerašnjice i Bog današnjice iz dve različite epohe? Nije li to zato što je Bog jučerašnjice uzvišeni Bog nebeski, dok je Bog današnjice sićušno ljudsko biće na zemlji? Nije li to, štaviše, zbog toga što je Bog koga čovek obožava nastao u njegovim predstavama, dok je Bog današnjice od opipljivog mesa, nastao na zemlji? Kada se sve uzme u obzir, nije li to stoga što je Bog današnjice previše stvaran, pa čovek ne traga za Njim? Jer ono što Bog današnjice traži od ljudi jeste upravo ono što su ljudi najmanje spremni da učine i zbog čega se osećaju posramljeno. Zar se time ljudima ne otežava? Zar se time ne ogoljavaju ljudski ožiljci? Na ovaj način, mnogi ljudi ne tragaju za stvarnim Bogom, praktičnim Bogom, te tako postaju neprijatelji ovaploćenog Boga, što će reći, antihristi. Zar ovo nije očigledna činjenica? U prošlosti, kad je Bog tek trebalo da se ovaploti, ti si možda bio verska ličnost ili posvećeni vernik. Nakon što se Bog ovaplotio, mnogi takvi posvećeni vernici nenamerno su postali antihristi. Znaš li o čemu se ovde radi? U svojoj veri u Boga, nisi usredsređen na stvarnost niti tragaš za istinom, već si opsednut lažima – nije li to najjasniji izvor tvog neprijateljstva prema ovaploćenom Bogu? Ovaploćeni Bog se zove Hristos, prema tome, nisu li antihristi svi oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga? Dakle, je li onaj u koga veruješ i koga voliš zaista ovaj Bog od krvi i mesa? Je li ovaj Bog koji živi i diše zaista najstvarniji i izuzetno normalan? Šta je tačno cilj tvog traganja? Je li on na nebu ili na zemlji? Je li to predstava ili, pak, istina? Je li to Bog ili neko natprirodno biće? U stvari, istina je najpraktičniji od svih životnih aforizama i najuzvišeniji od takvih aforizama među čitavim ljudskim rodom. Budući da je to zahtev koji Bog postavlja pred čoveka i delo koje Bog lično obavlja, zato se i naziva „životnim aforizmom“. To nije aforizam koji je sažetak nečega, niti je to čuveni citat nekog velikana. Umesto toga, to je izjava upućena ljudskom rodu od Suverena neba, zemlje i svih stvorenja; nisu to samo neke reči koje je sažeo čovek, već suštinski život Božji. I zato se naziva „najvišim od svih životnih aforizama“. Čovekova potraga da istinu sprovede u delo predstavlja ispunjenje njegove dužnosti – što će reći, to je potraga za ispunjavanjem Božjeg zahteva. Suština ovog zahteva je najstvarnija od svih istina, pre negoli isprazna doktrina koju ne može dostići nijedan čovek. Ako se tvoja potraga svodi samo na običnu doktrinu i u njoj ništa nije stvarno, zar se ti ne buniš protiv istine? Zar nisi neko ko napada istinu? Kako bi takva osoba mogla biti neko ko traži da voli Boga? Ljudi bez stvarnosti jesu oni koji izdaju istinu i svi su oni suštinski buntovni!

Bez obzira na način na koji tragaš, ti moraš, pre svega, da spoznaš delo koje Bog obavlja danas i moraš spoznati značaj tog dela. Moraš da shvatiš i spoznaš koje delo Bog donosi kad dolazi u poslednjim danima, kakvu narav On donosi i šta će biti upotpunjeno u čoveku. Ako ne poznaješ i ne shvataš delo koje je On došao da obavi u telu, kako onda možeš da dokučiš Njegove namere i kako možeš s Njim postati prisan? Biti prisan s Bogom zapravo nije komplikovano, ali nije ni jednostavno. Ako ljudi mogu to u potpunosti da shvate i sprovedu u praksi, onda se to pojednostavljuje; ako ljudi to ne mogu u potpunosti da shvate, stvar postaje znatno teža i, povrh toga, oni postaju skloni tome da u svojoj potrazi krenu nejasnim putem. Ako, tokom potrage za Bogom, ljudi nisu zauzeli sopstveni stav i ne znaju koje istine bi trebalo da se drže, to onda znači da nemaju nikakav temelj, te im stoga postaje teško da stoje čvrsto. Danas ima toliko onih koji ne shvataju istinu, koji ne mogu da razlikuju dobro i zlo, niti da se izjasne šta vole, a šta mrze. Takvi ljudi teško da mogu stajati čvrsto. Za veru u Boga je ključno biti sposoban istinu sprovoditi u delo, pokazati razumevanje prema Božjim namerama, spoznavati Božje delo na čoveku kad se On ovaploti, kao i načela na osnovu kojih On govori. Nemojte se povoditi za masama. Morate imati načela prema kojima se u nešto upuštate i morate ih se pridržavati. Od pomoći će ti biti ako se u sebi čvrsto držiš onih stvari koje ti je donelo Božje prosvećenje. Ako to ne radiš, danas ćeš skrenuti u jednom pravcu, sutra u drugom, i nikada nećeš zadobiti ništa praktično. Za tvoj život nije ni od kakve koristi da budeš takav. Oni koji ne razumeju istinu uvek slede druge: ako ljudi kažu da je ovo delo Svetoga Duha, onda i ti kažeš da je to delo Svetoga Duha; ako ljudi kažu da je to delo zlog duha, tada i ti postaješ sumnjičav ili takođe kažeš da je to delo zlog duha. Uvek kao papagaj ponavljaš reči drugih ljudi i nisi u stanju da išta samostalno razlučuješ, niti da razmišljaš svojom glavom. Takav je neko ko je bez stava, ko nije u stanju da napravi razliku – takva osoba je bezvredni bednik! Uvek ponavljaš reči drugih ljudi: danas se govori da je ovo delo Svetoga Duha, ali postoji verovatnoća da će jednoga dana neko reći kako to nije delo Svetoga Duha i da to zapravo nije ništa drugo do delo čoveka – ipak, ti to ne umeš da razlučiš, a kada drugi to kažu u tvom prisustvu, i sam ponavljaš istu stvar. To zapravo jeste delo Svetoga Duha, ali ti kažeš da je ljudsko delo; zar nisi postao jedan od onih koji hule na delo Svetoga Duha? Zar se time što nisi u stanju da napraviš razliku ne suprotstavljaš Bogu? Možda će se jednog dana pojaviti neka budala koja će reći da je „ovo delo zlog duha“, pa ćeš se, nakon što čuješ ove reči, naći u nedoumici i ponovo ćeš biti ograničen rečima drugih ljudi. Svaki put kada neko izazove nemir, ti nisi u stanju da se držiš svog stava, a sve zbog toga što ne poseduješ istinu. Vera u Boga i traženje bogospoznaje nisu jednostavna stvar. Takve stvari se ne mogu postići time što se ljudi okupe i slušaju propovedi, a vi ne možete biti usavršeni samo strašću. Moraš da iskusiš i spoznaš, da se u svojim delima rukovodiš principima i da zadobiješ delo Svetoga Duha. Nakon što proživiš iskustva, bićeš u stanju da razlikuješ mnoge stvari – moći ćeš da razlikuješ dobro od zla, pravdu od grešnosti, da praviš razliku između onoga što je od krvi i mesa i onoga što je istinito. Treba da budeš u stanju da razlikuješ sve ovo, a kada to činiš, kakve god da su okolnosti, nikada se nećeš izgubiti. Jedino je u tome tvoj stvarni rast.

Spoznati delo Božje nije jednostavno. U svojoj potrazi treba da imaš norme i određeni cilj, treba da znaš kako da tražiš istiniti put, kako da odmeravaš da li je takav put istinit ili nije, kao i da li je to delo Božje ili nije. Koje je najosnovnije načelo u traženju istinitog puta? Moraš da posmatraš postoji li na ovom putu delo Svetoga Duha ili ne, jesu li ove reči izraz istine ili nisu, kome se svedoči i šta ti taj put može doneti. Da bi se istiniti put razlikovao od lažnog puta, potrebno je nekoliko aspekata osnovnog znanja, od kojih je najosnovniji odrediti da li je na njemu prisutno delo Svetoga duha ili nije. Jer suština ljudske vere u Boga jeste vera u Duha Božjeg, a čak i njihova vera u ovaploćenog Boga dolazi otud što je ovo telo otelotvorenje Duha Božjeg, što znači da je takva vera i dalje vera u Duha. Postoje razlike između Duha i tela; međutim, budući da ovo telo potiče iz Duha i jeste ovaploćenje Reči, otud je ono u šta čovek veruje i dalje nerazdvojiva suština Boga. Dakle, pri određivanju da li je neki put istinit ili nije, pre svega morate sagledati ima li na njemu dela Svetoga Duha ili nema, nakon čega morate gledati ima li na tom putu istine ili je, pak, nema. Istina je životna dispozicija normalne ljudskosti, što će reći, ono što se tražilo od čoveka kad ga je Bog na početku stvorio, konkretno, normalna ljudskost u svojoj celosti (obuhvatajući ljudski razum, poimanje, mudrost i osnovno znanje o čoveku). Drugim rečima, treba da pogledate hoće li taj put usmeravati ljude da žive s normalnom ljudskošću ili neće, da li je, prema stvarnosti normalne ljudskosti, istina o kojoj se govori potrebna ili nije, da li je ova istina praktična i stvarna ili nije, kao i da li je ona pravovremena ili nije. Ako ima istine, onda taj put može povesti ljude u normalna i stvarna iskustva; ljudi, osim toga, postaju sve normalniji, njihov ljudski razum se upotpunjuje, njihov telesni i duhovni život postaju sve uređeniji, a njihove emocije postaju sve normalnije. Ovo je drugo načelo. Postoji još jedan princip koji se odnosi na to imaju li ljudi sve veće znanje o Bogu ili ga nemaju, i da li doživljavanje takvog dela i istine može u njima da nadahne bogoljubivo srce i da ih još više približi Bogu, ili to ne može. Kroz ovo se može proceniti da li je ovaj put istinit ili nije. Najosnovnije od svega jeste to da li je ovaj put realističan pre negoli natprirodan i da li je u stanju da opskrbi život čoveka ili nije. Ako je ovaj put u skladu sa ovim načelima, može se zaključiti da je taj put istinit. Ja ne izgovaram ove reči da bih vas naterao da prihvatite druge puteve u svojim budućim iskustvima, niti kao predviđanje da će se u budućnosti pojaviti delo još jednog novog doba. Govorim ih kako biste mogli biti sigurni da je današnji put istinski put, kako ne biste samo delimično bili sigurni u svoju veru u današnje delo i nesposobni da u njega steknete uvid. Mnogo je i onih koji, uprkos tome što su sigurni, i dalje zbunjeno slede taj put; takva sigurnost nije vođena nikakvim načelom i takvi ljudi, pre ili kasnije, moraju biti eliminisani. Pa i oni koji su posebno revnosni u svom sledbeništvu su tri osmine sigurni a pet osmina nesigurni, što ukazuje na to da nemaju nikakav temelj. Pošto ste isuviše slabog kova, a temelj vam je previše plitak, vi ne uviđate razliku. Bog ne ponavlja Svoje delo, On ne čini ono što nije realistično, On ne postavlja preterane zahteve pred čoveka i On ne obavlja delo koje je van granica ljudskog razuma. Sve što On čini u okviru je ljudskog normalnog razuma i ne prevazilazi razum normalne ljudskosti, a Njegovo delo se obavlja u skladu sa normalnim zahtevima čoveka. Ako je u pitanju delo Svetoga Duha, ljudi postaju sve normalniji i njihova ljudskost postaje sve normalnija. Ljudi stiču sve veću spoznaju o svojoj iskvarenoj sotonskoj naravi i o ljudskoj suštini, a da pritom sve više čeznu za istinom. Drugim rečima, život čoveka se neprekidno razvija, a iskvarena ljudska narav sve više je podložna promeni – a sve to znači da Bog čoveku postaje život. Ako neki put nije u stanju da razotkrije one stvari koje predstavljaju ljudsku suštinu, ako nije u stanju da promeni čovekovu narav i, povrh toga, ako nije u stanju da ljude dovede pred Boga ili im pruži istinsku spoznaju Boga, dovodeći čak do toga da se njihova ljudskost sve više unižava, a razum im je sve manje normalan, onda taj put ne sme biti istiniti put, a mogao bi biti delo zlog duha ili stari put. Ukratko, on ne može da predstavlja postojeće delo Svetoga Duha. Sve ove godine ste verovali u Boga, a ipak se načela po kojima razlikujete istiniti od lažnog puta ili tražite istiniti put ni ne naziru. Većinu ljudi ove stvari čak ni ne zanimaju; oni naprosto idu tamo kuda ide većina i ponavljaju ono što većina govori. Kako to može biti neko ko traži istiniti put? I kako takvi ljudi mogu pronaći istiniti put? Ako sagledate ovih nekoliko ključnih načela, šta god da se dogodi, nećete biti obmanuti. Danas je od suštinske važnosti da ljudi mogu da razlikuju stvari; to je ono što bi normalna ljudskost trebalo da poseduje i ono što bi čovekovo iskustvo trebalo da sadrži. Ako čak ni danas ljudi u svom sledbeništvu i dalje ništa ne razlikuju i ako njihov ljudski razum i dalje nije napredovao, onda su ljudi isuviše budalasti, i u svom traganju greše i zastranili su. U tvom današnjem traganju nema nimalo razlučivanja i, premda je istina, kako kažeš, da si pronašao istiniti put, jesi li ga zadobio? Jesi li bio u stanju da uvidiš razliku? Šta je suština istinitog puta? Koračajući istinitim putem, ipak nisi zadobio istiniti put; nisi zadobio ništa od istine. Drugim rečima, nisi postigao ono što Bog zahteva od tebe i otud nije došlo ni do kakve promene u tvojoj iskvarenosti. Ako nastaviš da tragaš na ovaj način, na kraju ćeš biti eliminisan. Nakon što si ga sledio do današnjeg dana, trebalo bi da budeš siguran da je put kojim si pošao pravi put i da u vezi sa tim nemaš više nikakve sumnje. Mnogo je ljudi koji su uvek nesigurni, te zbog nekih sitnica prestaju da tragaju za istinom. Takvi ljudi uopšte ne poznaju delo Božje; oni Boga slede zbunjeni. Ljudi koji ne spoznaju Božje delo nisu u stanju da sa Njim budu prisni, niti da o Njemu svedoče. Onima koji traže samo blagoslove i tragaju samo za nejasnim i apstraktnim, Ja savetujem da što pre tragaju za istinom, kako bi njihov život mogao imati smisla. Nemojte se više zavaravati!