U prošlosti je bilo mnogo odstupanja, pa čak i besmislica u načinima na koje su ljudi doživljavali iskustva. Oni naprosto nisu razumeli standarde koje Bog zahteva, tako da je bilo mnogo oblasti u kojima su ljudska iskustva pošla po zlu. Ono što Bog zahteva od ljudi jeste da budu u stanju da prožive normalnu ljudskost. Na primer, u redu je da ljudi prate savremene konvencije u pogledu hrane i odeće, da nose odelo i kravatu, da nauče nešto o savremenoj umetnosti, a u slobodno vreme mogu da uživaju u umetnosti, kulturi i zabavi. Mogu da fotografišu nezaboravne trenutke, mogu da čitaju i zadobiju neka korisna znanja i da imaju relativno dobro životno okruženje. To su sve stvari koje priliče životu normalne ljudskosti, a ipak ih ljudi vide kao stvari koje Bog prezire i suzdržavaju se od toga. Njihova primena sastoji se u tome da samo slede nekoliko pravila, što dovodi do života koji je jednoličan i dosadan i potpuno lišen smisla. Zapravo, Bog nikada nije zahtevao od ljudi da tako čine. Svi ljudi žele da obuzdaju svoju narav, moleći se neprestano u svom duhu da budu bliži Bogu, njihov um neprestano razmišlja o tome šta Bog želi, njihove oči stalno posmatraju ovo ili ono, u velikom strahu da će njihova veza sa Bogom biti prekinuta. Sve su to zaključci do kojih su ljudi došli sami; to su pravila koja su ljudi postavili sami sebi. Ako ne poznaješ sopstvenu priroda-suštinu i ne razumeš koji nivo tvoja primena može da dostigne, onda nećeš imati načina da budeš siguran koje je standarde Bog postavio čoveku, niti ćeš imati tačan put primene. Pošto ne možeš da dokučiš šta tačno Bog zahteva od čoveka, tvoj um je uvek aktivan, razbijaš glavu tumačeći Božje želje i tumaraš u potrazi za nekakvim načinom da te Sveti Duh dirne i prosveti. Kao posledicu toga, razvijaš neke načine primene za koje veruješ da su pogodni. Jednostavno nemaš predstavu o tome šta tačno Bog zahteva od čoveka; samo bezbrižno sprovodiš sopstveni niz primena, ne mareći mnogo o ishodu, a još manje o tome da li postoje izobličenosti u tvojoj primeni. Stoga je prirodno da tvojoj primeni nedostaje preciznost i da nije principijelna. Ono što joj naročito nedostaje jesu normalan ljudski razum i savest, kao i Božje odobravanje i potvrda Svetog Duha. Postaje isuviše lako da odlutaš dok slediš sopstveni put. Ovakva primena svodi se samo na praćenje pravila ili namerno preuzimanje većeg bremena kako bi obuzdao i kontrolisao sebe. Ipak, ti misliš da je tvoja primena doterana do detalja, ne znajući da se veći deo tvoje primene sastoji od nepotrebnih postupaka ili rituala. Ima mnogo ljudi koji već godinama tako primenjuju a da u suštini ne dolazi ni do kakve promene u njihovim naravima, nema novog razumevanja, niti novog ulaska. Oni nesvesno ponavljaju iste stare greške i u potpunosti ostvaruju svoju zversku prirodu, čak do te mere da mnogo puta učine stvari koje su lišene razuma i ljudskosti i ponašaju se tako da ljude ostavljaju u čudu i potpuno zabezeknute. Može li se reći da su takvi ljudi doživeli preobražaj naravi?

Sada je vera u Boga ušla u Doba Božje Reči. Relativno govoreći, ljudi se ne mole onoliko koliko su se nekada molili. Božje reči su izričito besedile o svim aspektima istine i putevima primene, tako da više nema potrebe da ljudi traže i lutaju. U životu Doba carstva, Božje reči vode ljude napred, i to je život u kojem im je sve jasno predstavljeno – jer Bog je sve jasno izložio, a čoveku više ne mora da opipava svoj put kroz život. Što se tiče braka, ovozemaljskih poslova, života, hrane, odeće i prebivališta, međuljudskih odnosa, načina na koji neko može da služi tako da udovoljava Božjim namerama, kako treba da se pobuni protiv tela i tako dalje, šta vam, od svega ovoga, Bog nije objasnio? Da li i dalje treba da se molite i tražite? Zaista nema potrebe! Ako i dalje to radiš, takvo tvoje ponašanje je naprosto suvišno. Ono je beslovesno i nerazumno i potpuno nepotrebno! Samo se oni kojima previše nedostaje kova i koji nisu u stanju da razumeju Božje reči neprekidno slepo mole. Ključ za primenu istine jeste u tome da li poseduješ odlučnost. Neki ljudi insistiraju da u svojim postupcima slede svoje telesne sklonosti čak i onda kada znaju da to nije u skladu s istinom, i to onda ometa njihov napredak u životu. Čak i posle molitve i traganja oni i dalje žele da se pokoravaju telu. Zar takvim postupanjem svesno ne rade pogrešno? Poput onih koji žude za telesnim zadovoljstvima i čeznu za novcem, a posle se mole Bogu, govoreći: „Bože! Hoćeš li mi dozvoliti da žudim za telesnim zadovoljstvima i da žudim za bogatstvom? Da li je Tvoja namera da na taj način zaradim novac?” Da li je ovo prikladan način da se neko moli? Ljudi koji to rade savršeno dobro znaju da Bog ne uživa u tim stvarima i stoga da treba da ih se odreknu, ali stvari koje nose u svom srcu već su određene, a kada se mole i tragaju, oni pokušavaju da nateraju Boga da im dozvoli da se ponašaju na taj način. U svojim srcima, oni čak mogu da zahtevaju od Boga da kaže nešto što bi to potkrepilo – to se zove buntovništvo. Postoje i oni koji dovode braću i sestre iz crkve na svoju stranu i osnivaju svoja nezavisna carstva. Dobro znaš da se ova dela protive Bogu, ali kada jednom odlučiš da učiniš tako nešto, ti i dalje tražiš Boga i moliš Mu se, mirno i neustrašivo. Kako si bestidan i drzak! Što se tiče ostavljanja ovozemaljskih stvari, o tome se davno govorilo. Postoje neki koji dobro znaju da Bog mrzi ovozemaljske stvari, ali se ipak mole, govoreći: „Bože! Razumem da Ti ne želiš da idem za ovozemaljskim stvarima, ali ja to činim da se ne bi osramotilo Tvoje ime; činim to da bi ovozemaljski ljudi mogli da vide Tvoju slavu u meni.” Kakva je to molitva? Možete li da objasnite? To je molitva koja ima za cilj da prisili Boga i silom natera Njegovu ruku da deluje. Zar se ne stidiš što se moliš na takav način? Ljudi koji se mole na takav način namerno se suprotstavljaju Bogu, a ova vrsta molitve je u potpunosti pitanje sumnjivih motiva; ona je zaista otkrivanje sotonske naravi. Božje reči su kristalno jasne, posebno one izrečene u vezi sa Njegovim namerama, Njegovom naravi i načinom na koji se On odnosi prema različitim vrstama ljudi. Ako ne razumeš istinu, onda treba više da čitaš Božje reči – ishod toga je mnogo bolji nego da se slepo moliš i tražiš. Postoje mnogi slučajevi u kojima traženje i molitvu treba zameniti sa više čitanja Božjih reči i razmenom mišljenja o istini. U svojim redovnim molitvama treba da razmislite i pokušate da bolje upoznate sebe iz perspektive Božjih reči. Ovo je korisnije za vaš napredak u životu. Ako ti sada još uvek tražiš tako što upireš oči ka nebu, zar to ne pokazuje da još uvek veruješ u nejasnog Boga? Ranije si video rezultate svog traženja i molitve, a Sveti Duh je donekle ganuo tvoj duh, jer je to bilo vreme Doba blagodati. Ti nisi mogao da vidiš Boga, tako da nisi imao drugog izbora nego da na osnovu osećaja ideš napred i da tražiš na taj način. Sada je Bog došao među ljude, Reč se pojavila u telu, a ti si video Boga; dakle, Sveti Duh više ne deluje kao ranije. Doba se promenilo, kao i način na koji Sveti Duh deluje. Iako se ljudi možda ne mole onoliko koliko su se nekada molili, jer je Bog na zemlji, čovek sada ima priliku da voli Boga. Čovečanstvo je ušlo u vreme ljubavi prema Bogu i može normalno da se približi Bogu u sebi: „Bože! Ti si zaista tako dobar, i ja želim da te volim!” Samo nekoliko jasnih i jednostavnih reči daje glas ljubavi prema Bogu u srcima ljudi; ova molitva se izgovara samo radi produbljivanja ljubavi između čoveka i Boga. Ponekad možeš da primetiš da otkrivaš neko buntovništvo i kažeš: „Bože! Zašto sam toliko iskvaren?” Osećaš jaku potrebu da sam sebe udariš nekoliko puta, a suze ti naviru u oči. U takvim trenucima osećaš kajanje i uznemirenost u svom srcu, ali nemaš načina da izraziš ta osećanja. Ovo je trenutno delo Svetog Duha, ali samo oni koji tragaju za životom mogu da ga dostignu. Osećaš da Bog gaji veliku ljubav prema tebi i imaš posebnu vrstu osećanja. Iako nemaš reči da se jasno moliš, uvek osećaš da je Božja ljubav duboka kao okean. Ne postoje odgovarajuće reči kojima bi se izrazilo ovo stanje i to je stanje koje se često javlja u duhu. Ova vrsta molitve i razgovora u zajedništvu, približavanja Bogu u svom srcu, je normalna.

Iako je vreme kada su ljudi morali da tumaraju i traže sada prošlo, to ne znači da više ne moraju da se mole i traže, niti se radi o tome da ljudi ne moraju da čekaju da se Božje namere otkriju pre nego što obave rad; to su samo ljudske zablude. Bog je došao među ljude da živi s njima, da bude njihova svetlost, njihov život i njihov put: to je činjenica. Naravno, samom činjenicom da je Bog došao na zemlju, On sigurno donosi čovečanstvu praktičan način i život koji odgovara njihovom rastu da uživaju u njemu – On nije došao da prekine sve čovekove načine primene. Čovek više ne živi bauljajući i tražeći jer je to zamenjeno Božjim dolaskom na zemlju da deluje i izgovara Svoju reč. On je došao da oslobodi ljude od nejasnog, mračnog života koji su vodili i omogući im da imaju život ispunjen svetlošću. Sadašnje delo se sprovodi da bi se jasno ukazalo na stvari, da bi se jasno govorilo, direktno informisalo i stvari eksplicitno odredile, tako da ljudi mogu da primene ove stvari u praksi, baš kao što je Bog Jahve vodio narod Izraela, govoreći im kako da prinose žrtve i kako da grade hram. Stoga, više ne morate da živite životom pipanja i traženja kao što ste činili nakon što je Gospod Isus otišao. Da li bi trebalo da opipate svoj put kroz delo propovedanja jevanđelja u budućnosti? Da li bi trebalo da tumarate pokušavajući da pronađete odgovarajući način života? Morate li da bauljate naokolo da biste raspoznali kako treba da obavljate svoje dužnosti? Da li je potrebno da padate ničice, tražeći, da biste znali kako treba da svedočite? Da li je neophodno da postite i molite se da biste znali kako treba da se oblačite ili živite? Da li je neophodno da se iskreno i stalno molite Bogu na nebu da biste znali kako treba da prihvatite Božje osvajanje? Da li je potrebno da se neprestano molite, danju i noću, da biste znali kako treba da se pokoravate Bogu? Mnogi među vama kažu da nisu u stanju da praktično postupaju jer ne razumeju. Ljudi naprosto ne obraćaju pažnju na Božje delo u današnje vreme! Mnoge reči sam odavno rekao, ali vi se niste ni najmanje potrudili da ih pročitate, tako da nije ni čudo što ne znate kako da primenjujete. Naravno, u današnjem dobu Sveti Duh i dalje pokreće ljude kako bi im omogućio da osete uživanje i On živi zajedno sa njima. To je izvor onih^[a] posebnih, prijatnih osećanja koja se često javljaju u tvom životu. S vremena na vreme naiđe dan kada osetiš da je Bog tako divan i ne možeš a da Mu se ne pomoliš: „Bože! Tvoja ljubav je tako lepa i Tvoj lik je tako divan. Želim da Te volim još iskrenije. Želim da posvetim celog sebe da bih se dao celosti svog života. Sve ću posvetiti Tebi, sve dok je to za Tebe, sve dok sam čineći to u stanju da Te volim…” To je osećanje zadovoljstva koje ti daje Sveti Duh. To nije prosvećenje, niti je prosvetljenje; to je ono kada osetiš ganutost. Iskustva slična ovome će se dešavati s vremena na vreme: ponekad, kada si na putu ka poslu, molićeš se i približićeš se Bogu i bićeš ganut toliko da će ti se suze slivati niz lice i potpuno ćeš izgubiti samokontrolu, i nećeš moći da dočekaš da nađeš odgovarajuće mesto gde ćeš biti u prilici da izraziš sav žar svog srca… Biće trenutaka kada ćeš biti na nekom javnom mestu i osetićeš da toliko uživaš u Božjoj ljubavi da je tvoja situacija sve samo ne obična, a još više da živiš svoj život sa više smisla nego bilo ko drugi. Duboko u sebi ćeš znati da te je Bog uzvisio i da je to velika Božja ljubav prema tebi. U najdubljim delovima svog srca osetićeš da postoji neka vrsta ljubavi u Bogu koja je za čoveka neizreciva i nedokučiva, kao da ti je poznata, ali nemaš načina da je opišeš. Uvek je smatraš teškom, a ipak ne možeš da je u potpunosti izraziš. U takvim vremenima ćeš čak zaboraviti gde se nalaziš i dozivaćeš: „Bože! Ti si tako nedokučiv i tako voljen!” To će zbuniti ljude, ali sve takve stvari se dešavaju prilično često. Toliko puta ste iskusili ovakve stvari. To je život koji ti je Sveti Duh dao danas i život koji bi sada trebalo da živiš. Ne radi se o tome da treba da zaustaviš svoj život, već da promeniš način na koji se tvoj život živi. To je osećanje koje se ne može opisati ni izraziti. To je i istinsko osećanje čoveka i, povrh toga, to je delo Svetog Duha. Možda to razumeš u svom srcu, ali nemaš načina da to nekome jasno izraziš. To nije zato što se sporo izražavaš ili zato što mucaš, već zato što je to neka vrsta osećanja koja se ne može opisati rečima. Danas ti je dozvoljeno da uživaš u ovim stvarima i to je život koji bi trebalo da živiš. Naravno, drugi aspekti tvog života nisu prazni; upravo to iskustvo kada si ganut postaje neka vrsta radosti u tvom životu koja te čini uvek voljnim da uživaš u takvim iskustvima koja dolaze od Svetog Duha. Ali treba da znaš da se ne dešava da budeš ganut na takav način da bi ti mogao da prevaziđeš telo i odeš na treće nebo ili da putuješ po celom svetu. Pre će biti da je to zato da bi mogao da osetiš i okusiš Božju ljubav u kojoj danas uživaš, da iskusiš značaj današnjeg Božjeg dela i ponovo se upoznaš sa Božjom brigom i zaštitom. Sve te stvari imaju cilj da stekneš veće znanje o delu koje Bog danas obavlja – to je Božji cilj u obavljanju ovog dela.

Traženje i napipavanje su bili način života pre Božjeg ovaploćenja. U to vreme ljudi nisu mogli da vide Boga i tako nisu imali drugog izbora nego da traže i napipavaju. Danas si video Boga i On ti izravno govori kako treba da primenjuješ; zato više ne moraš da napipavaš i tražiš. Put kojim On vodi čoveka je put istine, a stvari koje On govori čoveku i koje čovek prima jesu život i istina. Ti imaš put, život i istinu, pa ima li onda potrebe za traženjem na sve strane? Sveti Duh neće obavljati dve etape dela istovremeno. Ako, kada završim sa izgovaranjem Moje reči, ljudi ne budu jeli i pili Božje reči pažljivo i ne budu tragali za istinom na ispravan način, ako se i dalje budu stalno molili i tražili kao u Doba blagodati, poput slepca koji opipava put pred sobom, zar to neće značiti da se ova etapa Mog dela – dela reči – obavlja uzalud? Iako sam možda završio sa izgovaranjem Moje reči, ljudi je još uvek ne shvataju u potpunosti, a to je zato što su lošeg kova. Ovaj problem se može rešiti učestvovanjem u crkvenom životu i međusobnom komunikacijom. Ranije, u Doba blagodati, iako se Bog bio ovaplotio, On nije obavljao delo reči, te je stoga tada Sveti Duh delao na taj način kako bi održao delo. U to vreme, delo je prevashodno obavljao Sveti Duh, ali sada to čini Sȃm ovaploćeni Bog, koji je zauzeo radno mesto Svetog Duha. Ranije, dokle god su se ljudi često molili, doživljavali su mir i radost; postojao je prekor, kao i dovođenje u red. Sve je to bilo delo Svetog Duha. Sada su takva stanja retka. Sveti Duh može da obavlja samo jednu vrstu dela u jednom dobu. Ako bi istovremeno obavljao dve vrste dela, pri čemu bi telo obavljalo jednu vrstu, a Sveti Duh drugu u ljudima, i ako se ono što je telo govorilo ne bi računalo, već samo ono što je Duh obavio, onda Hristos ne bi posedovao nikakvu istinu, put ili život o kojima bi mogao da govori. Tako bi protivrečio Samom Sebi. Da li bi Sveti Duh mogao tako da deluje? Bog je svemoguć i svemudar, svet i pravedan i nikada ne greši.

Bilo je previše izobličenosti u dosadašnjim iskustvima ljudi. Bilo je nekih stvari koje je trebalo da imaju ili urade ljudi normalne ljudskosti, ili je bilo grešaka koje je bilo teško izbeći u životu ljudi, a kada se tim stvarima loše upravljalo, ljudi su odgovornost za njih prebacivali na Boga. Bila je jedna sestra koja je očekivala goste. Njene lepinjice na pari se nisu bile dobro naparile, pa je pomislila: „Ovo me verovatno Bog dovodi u red. Bog ponovo orezuje moje sujetno srce; moja sujeta je zaista prevelika.” Zapravo, što se tiče čovekovog normalnog načina razmišljanja, kada gosti dođu, vi se uzbudite i jurcate okolo, loše ste organizovani u svemu što radite, bilo da pirinač zagori ili da su jela preslana. To se dešava zato što su ljudi previše uznemireni, ali oni na kraju to pripišu „Božjem dovođenju u red”. U stvari, sve su to samo ljudske greške. Zar se ne biste često susretali sa ovakvim stvarima kada ne biste verovali u Boga? Problemi koji se javljaju, često su rezultat ljudske greške – naprosto nije slučaj da takve greške budu delo Svetog Duha. Takve greške nemaju nikakve veze sa Bogom. Kao kada se ugrizeš za jezik dok jedeš – može li to biti Božje dovođenje u red? Božja disciplina ima načela: uopšteno, On te disciplinuje kada svesno činiš loše i kada ono što radiš uključuje Božje ime, Božje svedočanstvo ili Božje delo. Ljudi sada dovoljno razumeju istinu da bi imali unutrašnju svest o stvarima koje rade. Na primer: da li bi mogao da ne osećaš ništa ako bi proneverio crkveni novac ili ako si ga nepromišljeno potrošio? Osetio bi nešto dok bi to radio. Nije moguće osetiti nešto tek nakon što je čin obavljen. Ti u srcu nemaš dilema po pitanju stvari koje činiš, a koje se kose sa tvojom savešću. Pošto ljudi imaju svoje sklonosti i ukuse, oni naprosto udovoljavaju sebi iako dobro znaju kako da primene istinu u praksi. Kao takvi, kada nešto urade, oni ne osećaju očigledan prekor niti prolaze kroz bilo kakvo očigledno dovođenje u red. Oni su svesno činili pogrešno, tako da ih Bog ne dovodi u red; kada dođe vreme pravednog suda, Božja kazna će pasti na svakoga u skladu sa njegovim postupcima. Trenutno u crkvi postoje ljudi koji proneveravaju novac, neki koji se ne drže jasnih granica između muškaraca i žena, a ima i nekih koji sude, prkose i pokušavaju da unište Božje delo u tajnosti. Zašto je njima ipak sve u redu? Kada čine takve stvari, oni poseduju svest i osećaju prekor u svojim srcima i zbog toga ponekad trpe grdnju i oplemenjivanje, ali su naprosto isuviše bestidni! Baš kao kada se ljudi upuštaju u promiskuitet – svesni su šta rade u tom trenutku, ali im je požuda prevelika i ne mogu da se kontrolišu. Čak i da ih Sveti Duh dovede u red, to neće biti od koristi, tako da se Sveti Duh neće izvršiti dovođenje u red. Ako ih Sveti Duh onda ne dovede u red, ako ne osećaju prekor i ništa se ne dešava njihovom telu, kakvog bi prekora moglo biti posle toga? Čin je obavljen – kakvog dovođenja u red može biti? To samo dokazuje da su previše bestidni i da im nedostaje ljudskosti i da zaslužuju kletve i kazne! Sveti Duh ne dela kada za to nema potrebe. Ako dobro poznaješ istinu, ali je ne sprovodiš u delo, ako si sposoban za bilo šta, onda samo možeš da čekaš dana kada ćeš biti kažnjen zajedno sa onim zlim. To je najbolji ishod za tebe! Do sada sam više puta propovedao o savesti, što je najmanji kriterijum. Ako ljudi nemaju savesti, onda su izgubili disciplinu Svetog Duha; mogu da rade šta god žele, a Bog im ne poklanja pažnju. Oni koji zaista imaju savest i razum, kada urade nešto pogrešno, biće svesni toga. Osetiće nelagodu pri najmanjoj griži savesti; proći će kroz unutrašnju borbu i na kraju će se pobuniti protiv tela. Oni neće doći u situaciju da čine nešto što se previše ozbiljno suprotstavlja Bogu. Bez obzira na to da li ih Sveti Duh dovodi u red i grdi, svi ljudi će imati nekakav osećaj kada učine nešto pogrešno. Dakle, ljudi sada shvataju sve vrste istina, a ako ih ne primenjuju, onda je to pitanje ljudskog faktora. Na ovakve ljude uopšte ne reagujem, niti ulažem bilo kakvu nadu u njih. Možeš da radiš kako ti je volja!

Kada se neki ljudi okupe, oni ostavljaju Božju reč sa strane i uvek govore o tome kakva je ova ili ona osoba. Naravno, dobro je imati malo razboritosti, tako da bez obzira gde idete nećete biti lako obmanuti, niti lako zavedeni ili prevareni – to je takođe osobina koju ljudi treba da poseduju. Ali ne smeš se usmeriti samo na taj aspekt. Ovo se odnosi na negativnu stranu stvari i ne možeš uvek da držiš oči uprte u druge ljude. Sada imaš premalo znanja o tome kako Sveti Duh deluje, tvoja vera u Boga je previše površna, a poseduješ premalo pozitivnih stvari. Onaj u koga veruješ je Bog i onaj koga treba da razumeš je Bog, a ne Sotona. Ako samo prepoznaješ kako Sotona deluje i sve načine na koje zli duhovi deluju, ali nemaš nikakvo znanje o Bogu, koja bi bila svrha toga? Zar nije Bog onaj u koga ti danas veruješ? Zašto tvoje znanje ne uključuje ove pozitivne stvari? Ti naprosto ne obraćaš pažnju na pozitivan aspekt ulaska, niti ga shvataš, pa šta ti zapravo želiš da zadobiješ u svojoj veri? Zar ne znaš kako treba da tragaš? Mnogo toga znaš o negativnim primerima, ali ništa ne znaš o pozitivnom aspektu ulaska, pa kako tvoj rast može ikada da se poveća? Kakve će buduće izglede za razvoj imati osoba kao što si ti koja priča samo o ratu protiv Sotone? Zar tvoj ulazak ne bi bio isuviše zastareo? Šta bi time mogao da zadobiješ od današnjeg dela? Ono što je sada ključno jeste da razumeš šta Bog sada želi da učini, kako čovek treba da sarađuje, kako treba da voli Boga, kako treba da razume delo Svetog Duha, kako treba da uđe u sve reči koje Bog danas izgovara, kako treba da ih jede i pije, doživljava i razume, kako treba da udovolji Božjim namerama, da bude potpuno osvojen od strane Boga i da se potčini pred Bogom… To su stvari na koje treba da se usmerite i u koje sada treba da se uđe. Da li ti je to jasno? Od kakve je koristi usredsrediti se isključivo na prosuđivanje drugih ljudi? Ovde možete prepoznati Sotonu, tamo možete prepoznati zle duhove – možete imati potpuno razumevanje zlih duhova, ali ako niste u stanju da kažete ništa o Božjem delu, može li takvo prosuđivanje da deluje kao zamena za razumevanje Boga? Ranije sam već besedio o ispoljavanjima dela zlih duhova, ali to nije bio najveći deo onoga što sam govorio. Naravno, ljudi treba da budu razboriti, i to je osobina koju oni koji služe Bogu treba da poseduju kako bi izbegli da čine gluposti i da prekidaju Božje delo. Međutim, i dalje je najvažnija stvar poznavanje Božjeg dela i razumevanje Božjih namera. Kakvo znanje o ovoj etapi Božjeg dela postoji u tebi? Možeš li da govoriš o tome šta je to što Bog čini, šta su Božje namere, koji su tvoji sopstveni nedostaci i kojim stvarima treba da se opskrbiš? Možeš li da kažeš koji je tvoj najnoviji ulazak? Trebalo bi da možeš da ubireš plodove i postigneš razumevanje u novom ulasku. Ne pravi se lud; moraš da uložiš više truda u novi ulazak da bi produbio sopstveno iskustvo i znanje, a još više moraš da zadobiješ razumevanje trenutnih najnovijih ulazaka i najtačniji način doživljavanja iskustava. Štaviše, kroz novo delo i nove ulaske treba da stekneš razboritost u pogledu svojih prethodnih zastarelih i izopačenih primena i da tražiš način kako da ih odbaciš da bi ušao u nova iskustva. To su stvari koje sada hitno treba da razumeš i uđeš u njih. Moraš da razumeš razlike i odnos između starih i novih ulazaka. Ako ne razumeš ove stvari, onda nećeš imati načina da napreduješ, jer nećeš moći da držiš korak sa delom Svetog Duha. Moraš biti u stanju da normalno jedeš i piješ Božju reč i normalno je razmenjuješ i koristiš da promeniš svoje prethodne zastarele načine primene i svoje stare tradicionalne predstave, tako da možeš da uđeš u novu primenu i uđeš u novo Božje delo. To su stvari koje treba da postigneš. Ne tražim tek tako od tebe da sada tačno shvatiš kako se kotiraš; to nije cilj. Umesto toga, tražim od tebe da ozbiljno shvatiš svoju primenu istine i svoje razumevanje život-ulaska. Tvoja sposobnost da upoznaš sebe nije odraz tvog pravog rasta. Ako možeš da iskusiš Božje delo, ako imaš iskustveno razumevanje istine u Božjim rečima, i ako si u stanju da raspoznaš svoje prethodne predstave i greške, onda je to tvoj pravi rast i to je nešto što svako od vas treba da postigne.

Postoje mnoge situacije u kojima jednostavno ne znate kako da primenjujete, a još manje znate kako Sveti Duh deluje. Ponekad činiš nešto što očigledno nije pokorno Svetom Duhu. Kroz tvoje jedenje i pijenje Božjih reči već si dokučio osnovno načelo o ovom pitanju, tako da imaš osećaj prekora i uznemirenosti; naravno, to je osećaj koji je moguć samo pod pretpostavkom da imaš nešto saznanja o istini. Ako ljudi ne sarađuju ili ne primenjuju u skladu s današnjom Božjom reči, onda ometaju delo Svetog Duha i sigurno će osećati nemir u sebi. Recimo da kada bi razumeo načelo određenog aspekta, ali ne bi primenjivao u skladu s njim, tada bi trpeo osećanje prekora u sebi. Ako ne razumeš princip i uopšte ne poznaješ ovaj aspekt istine, onda nećeš nužno imati osećaj prekora po ovom pitanju. Prekor Svetog Duha je uvek vezan za kontekst. Ti misliš da si, zato što se nisi molio i nisi sarađivao sa delom Svetog Duha, usporio delo. Ono se, u stvari, ne može usporiti. Sveti Duh će pokrenuti nekog drugog; delo Svetog Duha niko ne može da ograniči. Osećaš da si izneverio Boga i to je osećanje koje treba da imaš u svojoj savesti. Da li možeš da zadobiješ istinu ili ne, to je tvoja stvar i nije povezana sa Bogom. Ponekad se tvoja savest oseća optuženom, ali to nije prosvećenje ili prosvetljenje Svetog Duha, niti je to prekor Svetog Duha. To je, u stvari, osećanje unutar ljudske savesti. Ako bezobzirno činiš nedela u stvarima koje sadrže Božje ime, Božje svedočanstvo ili Božje delo, onda te Bog neće pustiti. Ali postoji granica – Bog se neće gnjaviti s tobom oko običnih, malih stvari. Ignorisaće te. Ako prekršiš načela i prekineš i ometaš Božje delo, On će pustiti Svoj gnev na tebe i nikako te neće pustiti. Neke od grešaka koje praviš su neizbežne u toku ljudskog života. Na primer, ako ne opariš svoje lepinjice na pravi način i kažeš da te time Bog dovodi u red – to je krajnje nerazumno reći. Pre nego što si počeo da veruješ u Boga, zar ti se takve stvari nisu često dešavale? Osećaš kao da te Sveti Duh dovodi u red, ali u stvari to nije slučaj (osim u nekim izuzetnim okolnostima), jer ovo delo ne dolazi u potpunosti od Svetog Duha, već od ljudskih osećanja. Međutim, normalno je da vernici razmišljaju u tom pravcu. Nisi mogao ovako da razmišljaš kada nisi verovao u Boga. Kada si počeo da veruješ u Boga, počeo si da razmišljaš o ovim stvarima i tako si prirodno počeo da razmišljaš u tom pravcu. To proizilazi iz razmišljanja normalnih ljudi i spada u delovanje ljudskog uma. Ali da vam kažem, takvo razmišljanje se ne nalazi u okviru dela Svetog Duha. Ovo je primer kada Sveti Duh daje ljudima normalnu reakciju kroz njihove misli; ali morate da shvatite da ova reakcija nije delo Svetog Duha. Posedovanje ove vrste „znanja” ne dokazuje da poseduješ delo Svetog Duha. Tvoje znanje ne proizilazi iz prosvećenja Svetog Duha, a još manje jeste delo Svetog Duha. Ono je samo proizvod normalnog ljudskog razmišljanja i nema apsolutno nikakve veze sa prosvećenjem ili prosvetljenjem Svetog Duha – to su dve potpuno različite stvari. Takva normalna ljudska misao nije u potpunosti proizvod dela Svetog Duha. Kada Sveti Duh obavlja delo na prosvećenju ljudi, On im generalno daje znanje o Božjem delu i o njihovom istinitom ulasku i istinitom stanju. On im takođe omogućava da razumeju Božje hitne namere i Njegove zahteve prema čoveku danas, tako da imaju odlučnost da žrtvuju sve da bi udovoljili Bogu, da vole Boga čak i ako se suoče s progonom i nedaćama i da postojano svedoče za Boga čak i ako to znači da treba da proliju krv ili daju svoj život i da to učine bez žaljenja. Ako imaš ovakvu odlučnost, to znači da te Sveti Duh podstiče i da poseduješ Njegovo delo – ali znaj da nemaš takve podsticaje u svakom trenutku. Ponekad kada se na skupovima moliš i jedeš i piješ Božje reči, možeš da se osetiš izuzetno ganuto i nadahnuto. Osećaj je tako nov i svež kada drugi razgovaraju u zajedništvu o svom iskustvenom razumevanju Božjih reči, a tvoje srce je savršeno čisto i jasno. Sve je to delo Svetog Duha. Ako si vođa i Sveti Duh ti daje izuzetno prosvećenje i prosvetljenje kada odeš u crkvu da delaš, daje ti uvid u probleme koji postoje unutar crkve, omogućava ti da znaš kako da besediš o istini da te probleme rešiš, čini te neverovatno prilježnim, odgovornim i ozbiljnim u svom radu, sve to je delo Svetog Duha.

a. Izvorni tekst glasi: „To su neki”.