U prošlim vremenima, ljudi su se obučavali za to da budu sa Bogom i da u svakom trenutku žive unutar duha. U poređenju sa današnjom praksom, to je jednostavan oblik duhovne obuke; to je najpovršniji i najjednostavniji oblik prakse pre nego što ljudi stupe na pravi životni put i on čini prvu etapu u primeni ljudske vere. Ako se ljudi uvek oslanjaju na ovu vrstu prakse u svom životu, imaće mnogo osećanja i verovatno će praviti greške, i neće biti sposobni da se upuste u prava životna iskustva; biće u stanju da obučavaju samo svoj duh, da se u svom srcu prirodno približavaju Bogu i uvek će pronalaziti ogromnu radost u tome što je Bog sa njima. Ograničavaće se samo na mali deo svog zajedništva sa Bogom i neće moći da pristupe ničemu dubljem. Ljudi koji žive unutar ovih ograničenja nisu sposobni ni za kakav veliki napredak. U svakom trenutku, oni su skloni da uzviknu: „Oh! Gospode Isuse. Amin!“ Takvi su skoro svakoga dana – to je praksa iz prošlih vremena, praksa života u duhu u svakom trenutku. Zar nije prosta? Danas, kada je vreme da se duboko razmišlja o Božjim rečima, samo se usredsredi na duboko razmišljanje o Božjim rečima; kada je vreme da se istina sprovede u delo, samo se usredsredi na sprovođenje istine u delo; kada je vreme da izvršiš svoju dužnost, samo je izvrši. Ovakva vrsta prakse je zapravo prilično oslobađajuća; ona te opušta. Nije to poput načina na koji se stari religiozni ljudi mole i iskazuju zahvalnost. Naravno, ranije je ovo bila praksa koju su upražnjavali ljudi od vere, međutim, sada je ovakav način primene previše zaostao. Božje delo je sada na višem nivou; ono o čemu se danas govori, „uvođenje Boga u stvarni život“, najvažniji je aspekt prakse. Ovo je normalna ljudskost za koju se očekuje da je ljudi imaju u svom stvarnom životu, a sve reči koje Bog danas govori jesu ono što ljudi treba da imaju u svojoj normalnoj ljudskosti. Uvođenje ovih Božjih reči u stvaran život jeste praktično značenje izraza „uvođenje Boga u stvarni život“. Danas, ljudi prevashodno treba da se opreme sledećim: kao prvo, moraju da poprave svoj kov, da se obrazuju i poboljšavaju veštine čitanja i razumevanja; kao drugo, moraju da vode život normalne osobe. Ti si upravo stigao pred Boga iz sveta; najpre moraš obučiti svoje srce da bude smireno pred Bogom. Ovo je sȃm početak prakse, a takođe i prvi korak ka postizanju promene u tvojoj život-naravi. Pojedini ljudi su relativno prilagodljivi u svojoj praksi; oni duboko razmišljaju o istini dok delaju, otkrivajući istine i načela primene koje treba da razumeju u stvarnosti. Jedan aspekt je to da moraš imati normalan ljudski život, a drugi je taj da mora postojati ulazak u istinu. Sve ove stvari predstavljaju najbolju praksu za stvaran život.

Da bi se Bog uveo u stvarni život ljudi, najpre je potrebno da oni obožavaju Boga, da teže tome da Ga spoznaju i da izvršavaju dužnost stvorenih bića u okvirima normalne ljudskosti. Nije reč o tome da oni neizostavno moraju da se pomole Bogu svaki put kada nešto urade, da nije u redu ako se ne pomole i da bi tada trebalo da se osećaju dužnima Bogu. Današnja praksa nije takva; zaista je opuštena i jednostavna! Ne zahteva od ljudi da se pridržavaju doktrina. Umesto toga, svaka osoba treba da se ponaša u skladu sa svojim individualnim rastom: ako članovi tvoje porodice ne veruju u Boga, ophodi se prema njima kao prema nevernicima, a ako veruju, ophodi se prema njima kao prema vernicima. Ne ispoljavaj ljubav i strpljenje, radije pokazuj mudrost. Neki ljudi izađu da kupe povrće i, dok hodaju, mrmljaju: „Bože! Koje povrće želiš da kupim danas? Molim za Tvoju pomoć. Bog traži da u svemu slavimo Njegovo ime i da svi svedočimo, pa čak i ako mi prodavac proda nešto trulo, ja ću ipak zahvaliti Bogu – istrpeću to. Mi koji verujemo u Boga ne možemo da probiramo povrće.“ Oni misle da je u tome svedočenje, a ishod je taj da potroše novac kako bi kupili gomilu trulog povrća, ali se svejedno pomole i kažu: „Bože! I dalje ću jesti ovo trulo povrće sve dok Ti budeš smatrao da je to prihvatljivo.“ Zar takva praksa nije izopačena? Zar to nije pridržavanje doktrine? Ranije su ljudi vežbali da sve vreme žive u duhu – ovo se odnosi na delo koje je prethodno obavljeno u Doba blagodati. Pobožnost, skrušenost, ljubav, strpljenje, iskazivanje zahvalnosti za sve stvari – to je bilo traženo od svakog vernika u Doba blagodati. U to vreme, ljudi su se molili Bogu u svemu; molili bi se kada su kupovali odeću, a kada bi bili obavešteni o okupljanju, takođe bi se pomolili: „Bože! Želiš li da idem ili ne? Ako želiš da idem, pripremi mi put bez prepreka. Ako ne želiš da idem, neka se sapletem i padnem.“ Preklinjali bi Boga tokom molitve, a posle molitve bi osećali nelagodu i ne bi otišli. Pojedine sestre, pribojavajući se da bi po povratku sa okupljanja mogle dobiti batine od svojih muževa nevernika, osećale bi nelagodu pri molitvi i stoga ne bi išle na okupljanja. Verovale su da je to Božja namera, a zapravo, da su otišle, ništa se ne bi desilo. Ishod je bio taj da su propustile okupljanje. Sve ovo je bilo posledica ljudske neukosti. Svi ljudi koji na ovaj način upražnjavaju veru žive vođeni sopstvenim osećanjima. Ovakav način upražnjavanja vere je tako izopačen i prožet nejasnoćom. Prisutno je previše njihovih ličnih osećanja i misli. Ako si već doznao za okupljanje, idi na njega; nema dalje potrebe da se moliš Bogu. Zar ovo nije jednostavno? Ako danas treba da kupiš odevni predmet, izađi odmah i učini to. Nemoj se moliti Bogu i ne govori: „Bože! Želiš li da idem ili ne? Šta ako neko od braće i sestara slučajno naiđe, a mene nema?“ Pribojavaš se da bi ti mogli doći brat ili sestra, pa zato ne ideš, a ishod je taj da dolazi veče, a niko nije došao. Čak i u Doba blagodati, ovakav način upražnjavanja molitve bio je izopačen i pogrešan. Stoga, ako ljudi upražnjavaju veru kao u prošlim vremenima, u njihovom životu neće doći do promene. Samo u neznanju će se pomiriti sa svime što dolazi, neće obraćati pažnju na rasuđivanje i neće učiniti ništa osim što će biti slepo poslušni i trpeti. U to vreme, ljudi su bili usredsređeni samo na slavljenje Boga – ali Bog od njih nije zadobio nikakvu slavu jer nisu ništa proživeli u praksi. Samo su se uzdržavali i sebe ograničavali u skladu sa ličnim predstavama, a čak ni brojne godine prakse nisu donele promenu u njihovom životu. Umeli su samo da trpe, da budu ponizni, da vole i praštaju, ali im je nedostajalo i najmanjeg prosvećenja od Svetoga Duha. Kako su ljudi na takav način mogli da spoznaju Boga? I kako su uopšte mogli da Ga slave?

Ljudi mogu da stupe na pravi put vere u Boga samo ako Boga uvedu u svoj stvarni život, kao i u svoj normalan ljudski život. Božje reči vas danas vode; nema potrebe da tražite i opipavate kao u prošlim vremenima. Kada budeš mogao da postupaš u skladu sa Božjim rečima i kada sebe budeš mogao da preispituješ i meriš prema ljudskim stanjima koja sam Ja otkrio, tada ćeš biti u stanju da postigneš promenu. Ovo nije doktrina, već ono što Bog traži od čoveka. Danas, dozvoli da ti kažem kako stoje stvari: pobrini se samo za to da postupaš prema Mojim rečima. Moji zahtevi upućeni tebi zasnivaju se na potrebama normalne osobe. Već sam ti rekao Svoje reči; sve dok si usredsređen na njihovu primenu, bićeš usklađen sa Božjim namerama. Sada je vreme života unutar Božjih reči. Božje reči su sve objasnile, sve je razjašnjeno i sve dok živiš prema Božjim rečima, vodićeš život koji je potpuno slobodan i nesputan. U prošlosti, kada su ljudi uvodili Boga u svoj stvarni život, oni su primenjivali previše doktrina i rituala i prolazili kroz njih; čak i za manje važna pitanja, oni bi se molili i tragali, ostavljajući po strani jasno izrečene Božje reči i zanemarujući da ih pročitaju. Umesto toga, oni bi sve svoje napore posvetili traženju – a ishod je bio taj da nema efekta. Uzmi za primer slučaj hrane i odeće: moliš se i smeštaš ova pitanja u Božje ruke, tražeći da Bog sve sredi umesto tebe. Kada Bog začuje ove reči, On će reći: „Treba li da se bavim tako beznačajnim detaljima? Gde su nestali normalna ljudskost i razum koje sam stvorio za tebe?“ Ponekad, neko pogreši u svojim postupcima; on tada veruje da je uvredio Boga i postaje nesiguran. Stanja pojedinih ljudi su veoma dobra, ali kada pogrešno postupe u nekoj sitnici, veruju da su izloženi Božjoj grdnji. U stvari, u ovome nema Božjeg postupanja, već to dolazi iz ljudskog uma. Ponekad, nema ničeg pogrešnog u tvom doživljaju, ali ti drugi govore da tvoj doživljaj nije ispravan, pa tako dospevaš u zamku – postaješ negativan i mračan iznutra. Često, kada su ljudi ovako negativni, oni veruju da su izloženi Božjoj grdnji, dok Bog poručuje: „Nisam počinio nikakvo delo grdnje u tebi; kako si mogao tako da Me okriviš?“ Ljudi previše lako postaju negativni. Počesto su i preterano osetljivi i neretko se žale na Boga. Bog od tebe ne traži da patiš na takav način, ali ti ipak sebi dozvoljavaš da zapadneš u takvo stanje. U toj vrsti patnje nema nikakve vrednosti. Ljudi ne spoznaju delo koje je Bog učinio, neuki su u mnogim stvarima i nisu u stanju da jasno vide, pa bivaju zarobljeni u sopstvenim predstavama i zamišljanjima, zaplićući se sve dublje. Pojedini ljudi kažu da su sve stvari i sva pitanja u Božjim rukama – pa zar Bog ne bi mogao da zna kada su ljudi negativni? Naravno da Bog zna. Kada si u zamci ljudskih predstava, Sveti Duh ne može da deluje u tebi. Neretko, pojedini ljudi budu zarobljeni u negativnom stanju, ali Ja svejedno nastavljam sa Svojim delom. Bilo da si negativan ili pozitivan, ti Me ne sputavaš – međutim, treba da znaš da su brojne reči koje izgovaram i veliki obim dela koje činim međusobno blisko povezani, prema ljudskim stanjima. Kada si negativan, to ne ometa delo Svetoga Duha. Tokom vremena grdnje i kušnje smrti, svi ljudi su bili zarobljeni u negativnom stanju, ali to nije omelo Moje delo. Kada si ti bio negativan, Sveti Duh je nastavio da u drugima radi ono što je bilo potrebno. Sa svojim traganjem možeš prestati na jedan mesec, ali Ja nastavljam sa radom – šta god da radiš sada ili u budućnosti, to ne može zaustaviti delo Svetoga Duha. Pojedina negativna stanja potiču iz ljudske slabosti; kada ljudi poveruju da su istinski nesposobni da ispune Božje zahteve ili da ih dokuče, postaju negativni. Na primer, tokom vremena grdnje, Božje reči su u određenoj meri govorile o ljubavi prema Bogu usred grdnje, ali su ljudi smatrali da za to nisu sposobni. Osećali su se naročito tužno i jadikovali su što je njihovo telo tako duboko iskvario Sotona i što su tako lošeg kôva. Smatrali su da je velika šteta što su rođeni u ovoj sredini. A pojedini ljudi su osećali da je za njih suviše kasno da poveruju u Boga i spoznaju Ga i da su nedostojni toga da budu usavršeni. Sve su to normalna ljudska stanja.

Čovekovo telo je sotonsko, puno je buntovnih naravi, sramotno je prljavo i od nečiste je tvari. Ljudi previše žude za telesnim uživanjem i previše je telesnih ispoljavanja; zato Bog u izvesnoj meri i prezire čovekovo telo. Kada ljudi odbace prljave, izopačene sotonske stvari, oni zadobijaju Božje spasenje. Ali ako se i dalje ne oslobađaju prljavštine i iskvarenosti, onda i dalje žive pod Sotoninom vlašću. Ljudsko spletkarenje, lažljivost i nepoštenje, sve su to sotonske stvari. Tvoje spasenje od Boga je u tome da te izvuče iz ovih sotonskih stvari. Božje delo ne može biti pogrešno; sve se to čini kako bi ljudi bili spaseni od tame. Kada si verovao u određenoj meri i možeš da se oslobodiš iskvarenosti tela i više nisi sputan ovom iskvarenošću, zar nećeš biti spasen? Kada živiš pod Sotoninom vlašću, nisi sposoban da ispoljiš Boga, nešto si prljavo i ne možeš da primiš Božje nasleđe. Nakon što budeš pročišćen i usavršen, poprimićeš svetost, bićeš normalna osoba, bićeš blagosloven od Boga i Bogu mio. Delo koje Bog danas čini jeste spasenje i, povrh toga, ono je sud, grdnja i kletva. Ima brojne aspekte. Svi vi vidite da Božji izrazi sadrže sud i grdnju, kao i kletve. Ja govorim kako bih postigao efekat, da nateram ljude da upoznaju sebe, a ne da bih ih ubijao. Moje srce radi za vaše dobro. Govor je jedna od metoda kojima delujem; kroz reči izražavam Božju narav i omogućavam ti da razumeš Božje namere. Tvoje telo može umreti, ali ti imaš duh i dušu. Kada bi ljudi imali samo telo, njihova vera tada ne bi imala nikakvog smisla, niti bi bilo smisla u celokupnom delu koje sam Ja obavio. Danas, govorim na jedan način, a zatim na drugi; neko vreme prema ljudima osećam neizmernu mržnju, a zatim neko vreme izuzetnu ljubav; sve ovo činim kako bih postigao promenu u tvojoj naravi, kao i da bih promenio tvoje predstave o Božjem delu.

Poslednji dani su stigli i zemlje širom sveta su u previranju. Prisutni su politički neredi i glad, na sve strane su pošast, poplava i suša. U čovekovom svetu nastupila je katastrofa; i samo Nebo je poslalo katastrofu. Ovo su znaci poslednjih dana. Međutim, ljudima to izgleda kao svet veselja i sjaja; i sve više je tako, sva ljudska srca su privučena time, a mnogi ljudi su zarobljeni i ne mogu da se izvuku; brojne ljude će obmanuti oni koji se upuštaju u prevare i vradžbine. Ako ne stremiš napretku, ako nemaš ideale i ako nisi pustio korenje na pravom putu, odneće te nabujala plima greha. Kina je najzaostalija od svih zemalja; to je zemlja u kojoj velika crvena aždaja leži sklupčana, ima najviše ljudi koji se klanjaju idolima i bave vradžbinama, ima najviše hramova i mesto je na kom borave prljavi demoni. U njoj si rođen, u njoj obrazovan i ogrezao si pod njenim uticajem; ona te je iskvarila i mučila, ali nakon buđenja, buniš se protiv nje i potpuno si zadobijen od Boga. To je slava Božja i zato ova etapa dela ima veliki značaj. Bog je izvršio delo tako velikih razmera, izgovorio je tako mnogo reči i na kraju će vas potpuno zadobiti – ovo je jedan segment dela Božjeg upravljanja, a vi ste „pobednički plen“ u Božjem okršaju sa Sotonom. Što više razumete istinu i što je vaš crkveni život bolji, velika crvena aždaja više pada na kolena. Sve su to stvari duhovnog carstva – to su bitke duhovnog carstva, a kada Bog pobedi, Sotona će biti posramljen i poražen. Ova etapa Božjeg dela ima ogroman značaj. Bog sprovodi delo tako velikih razmera i u potpunosti spasava ovu grupu ljudi, tako da možete da pobegnete od uticaja Sotone, da živite na svetoj zemlji, da živite u Božjoj svetlosti i da vas svetlost vodi i usmerava. Tada tvoj život ima smisao. Ono što jedete i nosite razlikuje se u odnosu na nevernike; uživate u Božjim rečima i vodite smislen život – a u čemu oni uživaju? Uživaju samo u „nasleđu predaka“ i u svom „nacionalnom duhu“. Nemaju ni najmanji trag ljudskosti! Vaša odeća, reči i postupci sasvim se razlikuju od njihovih. Na kraju, vi ćete u potpunosti pobeći od prljavštine, nećete više biti zarobljeni iskušenjem Sotone i dobićete svakodnevnu Božju opskrbu. Uvek treba da budete oprezni. Iako živite na prljavom mestu, neukaljani ste prljavštinom i možete da živite uz Boga, primajući Njegovu veliku zaštitu. Bog vas je izabrao među svima na ovoj žutoj zemlji. Zar niste najblagosloveniji ljudi? Ti si biće koje je stvoreno –naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Na ovom svetu, čovek nosi đavolju odeću, jede hranu koja dolazi od đavola, radi i služi pod đavoljom palicom i biva potpuno zgažen u njegovoj prljavštini. Ako ne možeš da dokučiš smisao života niti dobijaš istiniti put, kakav je onda značaj ovakvog života? Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?