U Dobu blagodati, Jovan je popločao put Isusu. Jovan nije mogao da izvrši delo Samog Boga, već je samo ispunio dužnost čoveka. Iako je bio preteča Gospoda, Jovan nije bio u stanju da predstavlja Boga; on je bio samo čovek kojeg je Duh Sveti upotrebio. Nakon što je Isus kršten, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba. On je tada započeo Svoje delo, odnosno počeo je da vrši službu Hristovu. Zbog toga je On preuzeo Božji identitet, jer je On došao od Boga. Bez obzira na to kakva je Njegova vera bila pre toga – možda je ona ponekad bila slaba, a ponekad jaka – sve je to pripadalo normalnom ljudskom životu, koji je On pre obavljanja svoje službe vodio. Pošto je kršten (to jest, nakon što je pomazan), sila i slava Božja odmah su bili s Njim i tako je On počeo da vrši Svoju službu. Mogao je da čini znamenja i čuda, da izvodi čudesna dela, i posedovao je moć i autoritet, jer je delovao neposredno u ime Samog Boga; On je umesto njega obavljao delo Duha i izražavao glas Duha. On je, dakle, bio Sȃm Bog i to je neosporno. Jovan je bio neko koga je Sveti Duh upotrebio. On nije mogao da predstavlja Boga, niti mu je bilo moguće da predstavlja Boga. Da je Jovan to i poželeo, Sveti Duh mu ne bi dozvolio, jer on nije bio u stanju da izvrši delo koje je Sȃm Bog nameravao da obavi. Možda je u njemu bilo mnogo od čovečje volje, ili nečeg što je bilo izopačeno; on ni pod kojim okolnostima nije mogao neposredno da predstavlja Boga. Njegove su greške i besmislice predstavljale jedino njega samog, ali je njegovo delo predstavljalo Svetog Duha. Pa ipak, ne možeš da kažeš da je on, u svojoj celosti, predstavljao Boga. Da li bi njegove izobličenosti takođe mogle da predstavljaju Boga? Normalno je da postoje izobličenosti u predstavljanju čoveka, ali zar Bog ne bi bio osramoćen ako bi postojale izobličenosti u predstavljanju Boga? Zar to ne bi bilo bogohuljenje prema Svetom Duhu? Sveti Duh ne dozvoljava olako čoveku da zauzme Božje mesto, čak i ako tog čoveka drugi uzdižu. Ako nije Bog, on na kraju ne bi mogao čvrsto da stoji. Sveti Duh ne dozvoljava čoveku da Boga predstavlja kako mu se prohte! Primera radi, upravo je Sveti Duh svedočio za Jovana i upravo je Sveti Duh otkrio da je on taj koji će popločati put Isusu, ali delo koje je Sveti Duh izvršio na njemu bilo je dobro odmereno. Sve što se od Jovana tražilo bilo je da Isusu poploča put, da pripremi put za Njega. Drugim rečima, Sveti Duh je podržao samo njegovo delo popločavanja puta i dozvolio mu da obavi samo to delo – nije mu bilo dozvoljeno izvršenje nijednog drugog dela. Jovan je predstavljao Iliju i predstavljao je proroka koji je popločao put. U tome ga je podržao Duh Sveti; dok god se njegov posao sastojao u popločavanju puta, Sveti Duh ga je podržavao. Da je Jovan, međutim, ustvrdio da je on Sȃm Bog i da je došao da dovrši delo iskupljenja, Sveti Duh bi morao da ga dovede u red. Koliko god da je delo Jovanovo veliko i bez obzira na to što ga je Duh Sveti podržavao, njegovo delo nije bezgranično. Imajući u vidu da je Sveti Duh zaista podržavao njegovo delo, moć koja mu je u to vreme bila dodeljena bila je ograničena na popločavanje puta. On uopšte nije mogao da obavi nijedan drugi posao, jer on je bio samo Jovan koji je popločao put, a ne Isus. Stoga je svedočenje Svetog Duha ključno, ali je još važnije delo koje Sveti Duh čoveku dozvoljava da obavi. Zar Jovan u to vreme nije dobio pouzdanog svedoka? Nije li i njegovo delo bilo veliko? Ipak, delo koje je učinio nije moglo da nadmaši Isusovo, jer on je bio samo čovek kojeg je Sveti Duh upotrebio i nije mogao neposredno da predstavlja Boga, te je stoga delo koje je obavio bilo ograničeno. Pošto je Jovan dovršio delo popločavanja puta, Sveti Duh nije više podržavao njegovo svedočenje, nije ga pratilo nikakvo novo delo i on je sa otpočinjanjem dela Samoga Boga otišao.

Ima nekih koji su zaposednuti zlim duhovima i glasno uzvikuju: „Ja sam Bog!“ Pa ipak, oni na kraju bivaju razotkriveni jer greše u pogledu onoga što predstavljaju. Oni predstavljaju Sotonu, a Sveti Duh na njih ne obraća pažnju. Ma koliko da sȃm sebe veličaš i ma koliko snažno da uzvikuješ, ti si i dalje samo stvorenje, i to ono koje pripada Sotoni. Ja nikad ne uzvikujem: „Ja sam Bog, Ja sam ljubljeni Sin Božji!“ Ali je delo koje obavljam Božje delo. Treba li da vičem? Nema potrebe za veličanjem. Bog Sȃm obavlja Svoje delo i ne treba Mu čovek da Mu dodeli status, niti da Mu da počasnu titulu: delo Njegovo predstavlja Njegov status i Njegov identitet. Nije li Isus, pre nego što je kršten, bio Sȃm Bog? Nije li On bio ovaploćeno telo Božje? Ne misliš valjda da kažeš kako je On postao jedini Sin Božji tek pošto je primio svedočenje? Nije li, davno pre no što je On započeo Svoje delo, već postojao čovek po imenu Isus? Ti nisi u stanju da uspostavljaš nove puteve niti da predstavljaš Duha. Ti ne možeš da izraziš delo Duha, niti reči koje On izgovara. Ti nisi u stanju da obaviš delo Boga Samoga, a ni delo Duha nisi u stanju da izvršiš. Mudrost, čudesnost i nedokučivost Božja, kao i celokupnost naravi kojom Bog čoveka grdi – sve je to izvan tvoje sposobnosti izražavanja. Stoga bi bilo beskorisno da pokušaš da tvrdiš kako si ti Bog; posedovao bi samo ime, ali ništa od suštine. Sȃm Bog je došao, ali Ga niko ne prepoznaje; pa ipak, On nastavlja da obavlja Svoje delo, a to čini predstavljajući Duha. Da li ćeš Ga ti zvati čovekom ili Bogom, Gospodom ili Hristom, ili ćeš Je zvati sestrom, potpuno je nebitno. Delo koje On obavlja, međutim, delo je Duha i predstavlja delo Boga Samoga. Ne mari On za ime kojim Ga čovek zaziva. Može li to ime da odredi delo Njegovo? Ma kako Ga ti zvao, Bog je, što se Njega tiče, ovaploćeno telo Duha Božjeg; On predstavlja Duha i priznat je od strane Duha. Ako nisi u stanju da utreš put za novo doba, niti da staro doba privedeš kraju, ako nisi u stanju da započneš novo doba, niti da izvršiš novo delo, ti se onda ne možeš Bogom zvati!

Čak ni čovek kojeg Sveti Duh upotrebljava ne može da predstavlja Samog Boga. To znači, takav čovek ne samo što ne može da predstavlja Boga, već ni delo koje on obavlja ne može neposredno da predstavlja Boga. Drugim rečima, ljudsko iskustvo se ne može neposredno smestiti pod Božju upravu, niti ono može da predstavlja Božje upravljanje. Delo koje Sȃm Bog obavlja, u celosti je delo koje On namerava da uradi u okviru Svog plana upravljanja i odnosi se na veliko upravljanje. Delo koje obavlja čovek sastoji se od pružanja njegovog ličnog iskustva. Ono se sastoji u pronalaženju novog iskustvenog puta, izvan onog kojim su hodili ljudi pre njega, te od usmeravanja svoje braće i sestara dok je čovek pod vođstvom Svetog Duha. Ono što ti ljudi pružaju jesu njihova lična iskustva, ili, pak, duhovni spisi duhovnih ljudi. Iako Sveti Duh koristi ove ljude, posao koji oni obavljaju nije povezan s velikim delom upravljanja u okviru plana od šest hiljada godina. To su samo ljudi koje je Sveti Duh u različitim periodima uzdizao da bi druge predvodili u bujici Svetog Duha, sve do okončanja funkcija koje oni mogu da obavljaju ili dok se njihov život ne okonča. Posao koji oni obavljaju sastoji se samo u pripremi adekvatnog puta za Samog Boga ili u produžetku određenog aspekta Božjeg upravljanja na zemlji. Sami po sebi, ovi ljudi nisu u stanju da izvrše veliko delo Njegovog upravljanja, niti mogu da otvore nove izlaze, a još manje je iko od njih u stanju da celokupno Božje delo iz prethodnog doba privede kraju. Stoga, delo koje oni obavljaju predstavlja samo stvoreno biće koje obavlja svoju funkciju i ne može da predstavlja Samog Boga koji obavlja Svoju službu. To je zato što je delo koje oni obavljaju drugačije od dela koje obavlja Sȃm Bog. Delo otpočinjanja novog doba nije nešto što čovek može da uradi umesto Boga. To ne može da obavi niko drugi osim Boga Samoga. Sav posao koji čovek obavlja sastoji se od vršenja njegove dužnosti kao stvorenog bića, a on ga obavlja nakon što je dodirnut ili prosvećen Svetim Duhom. Smernice koje ovi ljudi pružaju sastoje se isključivo u tome da čoveku pokažu put svakodnevne životne prakse i kako da se ponaša u skladu sa Božjim namerama. Čovekovo delo ne obuhvata Božje upravljanje, niti predstavlja delo Duha. Primera radi, delo Svedoka Lija i Stražara Nija sastojalo se u tome da budu predvodnici. Bilo da je put kojim su oni ljude poveli bio nov ili star, njihovo se delo zasnivalo na načelu ostajanja u okvirima Biblije. Bilo da se radilo o obnavljanju ili izgradnji lokalne crkve, njihovo se delo odnosilo na osnivanje crkava. Delo koje su oni obavili nastavljalo se na delo koje Isus i Njegovi apostoli nisu dovršili, odnosno, koje nisu dalje razvili u Dobu blagodati. Ono što su oni učinili bilo je obnavljanje onoga što je Isus, u Svom delu tog vremena, tražio od pokoljenja koja dolaze posle Njega, poput pokrivanja glave, primanja krštenja, lomljenja hleba ili ispijanja vina. Moglo bi se reći da je njihov posao bio da se drže Biblije i da tragaju za putevima unutar Biblije. Oni nisu učinili nikakav novi napredak. Stoga se u njihovom radu može videti samo otkrivanje novih puteva unutar Biblije, kao i bolji i realističniji praktični postupci. U njihovom se delu, međutim, ne mogu naći sadašnje namere Božje, a još manje novo delo koje Bog u poslednjim danima planira da učini. To je zato što je put kojim su oni hodali još uvek bio stari put – nije bilo nikakve obnove ni napredovanja. I dalje su se držali činjenice Isusovog raspeća, poštovali običaj da od ljudi traže da se pokaju i priznaju svoje grehe, pridržavali se izreka da će oni koji istraju do kraja biti spaseni i da je muškarac glava žene, te da žena mora da sluša svog muža, a ponajviše su se pridržavali tradicionalnog shvatanja da sestre ne mogu da propovedaju, već samo da se pokoravaju. Da se takav način rukovođenja i dalje poštovao, Sveti Duh nikad ne bi mogao da obavi novo delo, da ljude oslobodi pravila, niti da ih povede u carstvo slobode i lepote. Prema tome, ova etapa dela, kojom se menja doba, zahteva delovanje i govor Samoga Boga; u suprotnom, nijedan čovek to ne može da učini umesto Njega. Do ovog trenutka, celokupno delo koje je Sveti Duh obavio izvan ovog toka zaustavljeno je, a oni koje je Sveti Duh koristio dezorijentisani su. Shodno tome, budući da se delo ljudi koje Sveti Duh koristi razlikuje od dela koje obavlja Sȃm Bog, njihovi identiteti, kao i subjekti u čije ime deluju, takođe se međusobno razlikuju. To je zato što je delo koje Sveti Duh namerava da uradi drugačije, te su, zbog toga, onima koji jednako rade dodeljeni različiti identiteti i statusi. Ljudi koje Sveti Duh koristi takođe mogu da obavljaju neka nova dela i da eliminišu neka dela koja su učinjena u prethodnom dobu, ali time što oni rade ne mogu se izraziti Božja narav i namere u novom dobu. Oni rade samo da bi dovršili delo pređašnjeg doba, a ne da bi obavili novo delo u cilju neposrednog predstavljanja naravi Boga Samoga. Stoga oni, ma koliko zastarelih običaja ukinuli i ma koliko novih običaja uveli, ipak i dalje predstavljaju ljude i stvorena bića. Kad, međutim, delo obavlja Sȃm Bog, On ne objavljuje otvoreno ukidanje običaja starog doba, niti neposredno proglašava početak novog doba. On je u Svom delu neposredan i precizan. On je sasvim otvoren u pogledu posla koji namerava da uradi; to jest, On neposredno izražava delo koje je započeo i neposredno ga obavlja onako kako ga je prvobitno zamislio, izražavajući time Svoje biće i Svoju narav. Njegova narav, kao i Njegovo delo, onako kako ih čovek vidi, razlikuju se od onih u prošlim dobima. Iz perspektive Samog Boga, međutim, ovo je samo nastavak i dalji razvoj Njegovog dela. Kad delo obavlja Sȃm Bog, On izražava Svoju reč i neposredno donosi novo delo. Nasuprot tome, kada čovek deluje, on to čini kroz promišljanje i proučavanje, ili putem proširivanja znanja i sistematizacije postupaka zasnovanih na radu drugih ljudi. Drugim rečima, suština posla koji čovek obavlja ogleda se u poštovanju ustaljenog poretka i u „koračanju starim putevima u novim cipelama“. To znači da je čak i put kojim su hodili ljudi koje je Sveti Duh koristio sagrađen na putu koji je pokrenuo Sȃm Bog. Kada se, dakle, sve uzme u obzir, čovek je i dalje čovek, a Bog je i dalje Bog.

Jovan je rođen na osnovu obećanja, baš kao što se Avrahamu rodio Isak. On je popločao put Isusu i uradio mnogo posla, ali nije bio Bog. Umesto toga, bio je jedan od proroka, jer je samo popločao put Isusu. Njegovo je delo takođe bilo veliko i Isus je Svoje delo zvanično započeo tek nakon što mu je on popločao put. U suštini, on je jednostavno služio Isusu, a posao koji je obavljao bio je u službi Isusovog dela. Nakon što mu je on popločao put, Isus je započeo Svoje delo – delo koje je bilo novije, konkretnije i detaljnije. Jovan je obavio samo početni deo posla; veći deo novog posla obavio je Isus. Jovan je takođe učinio i novo delo, ali on nije bio taj koji je započeo novo doba. Jovan je rođen na osnovu obećanja i anđeo mu je dao ime. U to vreme, neki su hteli da ga po ocu nazovu Zaharija, ali se njegova majka tome usprotivila, rekavši: „Ovo se dete ne može zvati tim imenom. Zvaće se Jovan.“ Sve je to učinjeno po nalogu Svetog Duha. Isus je takođe imenovan po nalogu Svetog Duha, rođen je od Svetog Duha i obećan je od strane Svetog Duha. Isus je bio Bog, Hristos i Sin čovečji. Ali, zašto Jovan nije nazvan Bogom, budući da je i njegovo delo bilo veliko? Koja je tačno razlika između dela koje je Isus obavio i dela koje je obavio Jovan? Da li je jedini razlog bio u tome što je Jovan Isusu popločao put? Ili je razlog u tome što je ovo bilo predodređeno od Boga? Mada je i Jovan rekao: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ i mada je on takođe propovedao jevanđelje o nebeskom carstvu, njegovo se delo nije dalje razvijalo i predstavljalo je samo početak. Nasuprot tome, Isus je započeo novo doba i okončao staro, ali je On takođe ispunio i starozavetni zakon. Delo koje je učinio bilo je veće od Jovanovog i On je, povrh toga, došao da iskupi sav ljudski rod – On je tu etapu dela dovršio. A što se Jovana tiče, on je, jednostavno, pripremio put. Mada je i Jovanovo delo bilo veliko, mada je izrekao mnoge reči i mada su ga sledili brojni učenici, njegovo je delo ljudima donelo samo novi početak. Čovek od njega nikad nije primio ni život, ni put, ni dublje istine, niti je kroz njega stekao razumevanje Božjih namera. Jovan je bio veliki prorok (Ilija) koji je otvorio novo tle za Isusovo delo i pripremio izabrane; on je bio preteča Doba blagodati. Ovakve se stvari ne mogu razlučiti samo posmatranjem njihove normalne ljudske pojave. To je utoliko prikladnije ako se uzme u obzir da je Jovan takođe obavljao veoma značajno delo i da je, uz to, on bio obećan od strane Svetoga Duha i da je Sveti duh podržao njegovo delo. Budući da je tako, njihovi se identiteti mogu međusobno razlikovati samo na osnovu dela koje obavljaju, jer nema načina da se suština čoveka razazna na osnovu njegovog spoljašnjeg izgleda, niti postoji način da čovek utvrdi šta je svedočenje Svetog Duha. Delo koje je obavio Jovan i ono koje je učinio Isus međusobno se razlikuju i drugačije su prirode. Iz ovoga se može utvrditi da li je Jovan bio ili nije bio Bog. Isusovo delo bilo je da započne, da nastavi, da dovrši i da dovede do ostvarenja. On je izvršio svaki od ovih koraka, dok je Jovanovo delo samo označilo početak. Isus je u početku širio jevanđelje i propovedao put pokajanja, a zatim je krenuo da krštava ljude, da isceljuje bolesne i da izgoni demone. Na kraju je ljudski rod iskupio od greha i dovršio Svoje delo čitavoga doba. Uz to je posvuda hodio, propovedajući ljudima i šireći jevanđelje o carstvu nebeskom. U tom su pogledu On i Jovan bili nalik jedan drugom, s tom razlikom što je Isus započeo novo doba i čoveku doneo Doba blagodati. Iz Njegovih je usta potekla reč o tome šta čovek treba da upražnjava i koji put treba da sledi u Dobu blagodati, i na kraju je On dovršio delo iskupljenja. Ovo delo Jovan nikada ne bi mogao da obavi. I tako je, dakle, upravo Isus obavio delo Samoga Boga i On je taj koji je Sȃm Bog i koji Boga neposredno predstavlja. Čovekove predstave kažu da svi oni koji su rođeni na osnovu obećanja, koji su rođeni i podržani od Svetog Duha i koji otvaraju nove izlaze, zapravo jesu Bog. Ovakvim bi se rasuđivanjem moglo zaključiti da je i Jovan bio Bog, kao i Mojsije, Avraham i David… svi bi oni bili Bog. Nije li sve ovo majstorska šala?

Pre no što je obavio Svoju službu, Isus je takođe bio samo normalan čovek, koji je delovao u skladu s onim što je činio Sveti Duh. Bez obzira na to da li je On u to vreme bio svestan Svog identiteta, pokoravao se svemu što je dolazilo od Boga. Pre otpočinjanja Njegove službe, Sveti Duh nijednom nije otkrio Njegov identitet. Isus je ukinuo ova pravila i zakone tek nakon što je započeo Svoju službu i, tek kad je zvanično počeo da obavlja Svoju službu, Njegove su se reči prožele autoritetom i moći. Tek nakon što je počeo da obavlja Svoju službu, započeto je Njegovo delo rađanja novog doba. Pre toga je Sveti Duh u Njemu bio skriven 29 godina, tokom kojih je On predstavljao samo čoveka i nije posedovao Božji identitet. Božje delo je otpočelo tako što je On radio, izvršavao Svoju službu i Svoje delo obavljao prema Svom unutrašnjem planu, ne obazirući se na to koliko Ga čovek poznaje, a delo koje je obavio neposredno je predstavljalo Samog Boga. Tada Isus upita one koji stajahu oko Njega: „A šta vi kažete: ko sam Ja?“ Oni odgovoriše: „Ti si najveći od svih proroka i naš vrli lekar.“ A drugi odgovoriše: „Ti si naš prvosveštenik“, i tako dalje. Razne odgovore dadoše, a neki čak rekoše da je On Jovan i da je Ilija. Isus se tada okrete Simonu Petru i upita ga: „Šta ti kažeš ko sam Ja?“ Petar odgovori: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ Od tog trenutka, ljudi postadoše svesni da je On Bog. Kad je Njegov identitet otkriven, toga je najpre postao svestan Petar i iz njegovih je usta to izgovoreno. Zatim Isus reče: „To što reče, ne otkri ti krv i meso, nego Otac Moj.“ Nakon Njegovog krštenja, delo koje je učinio bilo je u ime Boga, bez obzira da li su drugi za to znali ili ne. On je došao da bi obavio Svoje delo, a ne da bi otkrio Svoj identitet. Tek nakon što je Petar progovorio o tome, Njegov je identitet svima postao poznat. Bez obzira da li si ti bio svestan da je On Sȃm Bog, On je, kad je za to došlo vreme, započeo Svoje delo. I bez obzira da li si ti za to znao, On je nastavio da obavlja Svoje delo kao i ranije. Čak i da si to poricao, On bi Svoje delo i dalje činio i dovršio bi ga kad za to dođe vreme. On je došao da učini Svoje delo i da izvrši Svoju službu, ne da bi čovek poznao Njegovo telo, već da bi razumeo delo Njegovo. Ako nisi uspeo da prepoznaš da je etapa dela tadašnjeg dana delo Samog Boga, to je zato što ti nedostaje vizija. Ti, ipak, ovu etapu dela ne možeš poreći; to što ne uspevaš da ga prepoznaš ne dokazuje da Sveti Duh ne deluje, niti da je Njegovo delo pogrešno. Ima čak i onih koji sadašnje delo upoređuju sa Isusovim delom iz Biblije i koji svaku nedoslednost koriste da bi ovu etapu dela porekli. Zar to nije postupak slepca? Stvari zabeležene u Bibliji su ograničene; one ne mogu predstavljati Božje delo u celosti. Četiri jevanđelja ukupno imaju manje od sto poglavlja, u kojima je zapisan konačan broj događaja, kao što su Isusovo proklinjanje smokve, tri Petrova odricanja od Gospoda, Isusovo javljanje učenicima nakon raspeća i vaskrsenja, učenje o postu, učenje o molitvi, učenje o razvodu, Isusovo rođenje i rodoslov, Isusovo imenovanje učenika i tako dalje. Ljudi, međutim, ove stvari cene kao blago i čak s njima upoređuju današnje delo. Štaviše, oni veruju da se sav posao koji je Isus učinio u Svom životu svodi samo na pobrojano, kao da je Bog sposoban da uradi samo toliko i ništa više. Nije li to apsurdno?

Vreme koje je Isus imao na zemlji iznosilo je trideset tri i po godine, to jest, On je na zemlji živeo trideset tri i po godine. Od toga je svega tri i po godine proveo u vršenju Svoje službe; preostalo vreme je jednostavno proživeo normalnim ljudskim životom. U početku je prisustvovao službama u sinagogi i tamo je slušao izlaganja sveštenika o Svetom pismu i propovedi drugih ljudi. Stekao je mnoga znanja o Bibliji: On nije bio rođen s takvim znanjem, već ga je tek čitanjem i slušanjem stekao. U Bibliji je jasno zabeleženo da je učiteljima u sinagogi postavljao pitanja kad Mu je bilo dvanaest godina: koja su bila proročanstva drevnih proroka? Šta je sa Mojsijevim zakonima? Sa Starim zavetom? A šta je sa čovekom koji bogosluženje u hramu obavlja u svešteničkoj odori?… Postavljao je mnoga pitanja, jer nije imao ni znanja ni razumevanja. Iako je začet od Svetog Duha, rođen je kao sasvim normalan čovek; uprkos nekim posebnim svojstvima koja je imao, On je ipak bio normalan čovek. Njegova mudrost je neprestano rasla, srazmerno Njegovom rastu i godinama, i prošao je kroz faze života normalnog čoveka. U mašti ljudi, Isus nije iskusio ni detinjstvo ni mladost; počeo je da živi životom tridesetogodišnjaka čim se rodio, a na krst je razapet po dovršetku Svog dela. On verovatno nije ni prošao kroz životne faze normalnog čoveka; niti je jeo, niti se družio s drugim ljudima, te ljudima nije bilo lako da Ga primete. Verovatno je predstavljao odstupanje, od kojeg bi se uplašili oni koji bi Ga videli, jer je On bio Bog. Ljudi veruju da Bog koji se ovaploćuje definitivno ne živi kao normalna osoba; veruju da je On čist i da nema potrebe za pranjem zuba i umivanjem, jer poseduje svetost. Nisu li ovo samo čovekove predstave? Biblija ne beleži život Isusa kao čoveka, već samo Njegovo delo, ali time se ne može dokazati da On nije imao normalnu ljudskost, niti da pre svoje tridesete godine nije živeo normalnim ljudskim životom. Iako je Svoje delo zvanično započeo kad je napunio 29 godina, ti ne možeš da otpišeš čitav Njegov ljudski život pre tog vremena. U biblijskim zapisima, taj period je prosto izostavljen; pošto se radilo o Njegovom normalnom ljudskom životu, a ne o periodu Njegovog božanskog dela, nije ni bilo potrebe da se to zapisuje. Jer, pre Isusovog krštenja, Sveti Duh nije neposredno delovao, već Ga je samo održavao u normalnom ljudskom životu, do dana kada je trebalo da obavi Svoju službu. Iako je On bio ovaploćeni Bog, kroz proces sazrevanja prošao je kao i svaki normalan čovek. Taj proces sazrevanja je izostavljen iz Biblije. Izostavljen je zato što čoveku nije mogao da pruži neku veliku pomoć u njegovom životnom razvoju. Period pre Isusovog krštenja bio je skriveni period, tokom kojeg On nije činio znamenja i čuda. Tek nakon krštenja, Isus je započeo celokupno delo iskupljenja čovečanstva, delo koje je izobilno i prepuno blagodati, istine, ljubavi i milosrđa. Početak ovog dela bio je upravo i početak Doba blagodati; zbog toga je ono zapisano i prenošeno do danas. To je učinjeno zato da bi se otvorio izlaz i da bi sve urodilo plodom za ljude iz Doba blagodati, kako bi mogli da koračaju putem Doba blagodati i putem krsta. Osim sitnih grešaka koje se tu i tamo mogu naći, sve su ovo činjenice, iako proizilaze iz zapisa sačinjenih ljudskom rukom. Uprkos tome, za ove zapise se ne može reći da su neistiniti. Zabeleženi događaji u celosti su istiniti, osim što su prilikom njihovog zapisivanja ljudi pravili pogreške. Ima onih koji će se zapitati kako je moguće da je Isus bio sposoban da čini znamenja i čuda ako je sa normalnim i običnim ljudima bio jedno? Četrdesetodnevno iskušenje kroz koje je Isus prošao bilo je čudesan znamen, koji normalan čovek ne bi mogao da ostvari. Njegovo četrdesetodnevno iskušenje bilo je uobičajeno za delovanja Svetog Duha; kako onda neko može da kaže da u Njemu nije bilo ničeg natprirodnog? Njegova sposobnost da čini znamenja i čuda nije dokaz da je On bio uzvišen, a ne normalan čovek; radi se samo o tome da je Sveti Duh delovao u normalnom čoveku kao što je On, omogućavajući Mu na taj način da čini čuda i da obavi još uzvišenije delo. Pre no što je obavio svoju službu ili, kako Biblija kaže, pre no što je na Njega sišao Sveti Duh, Isus je bio samo normalan, i ni po čemu natprirodan čovek. Kad se Sveti Duh spustio na Njega, odnosno kad je On započeo sa Svojom službom, proželo ga je natprirodno. Na taj način čovek stiče uverenje da Božje ovaploćeno telo ne poseduje normalnu ljudskost; štaviše, on pogrešno misli da ovaploćeni Bog nema u Sebi ničeg ljudskog, već samo božanskog. Naravno, kad Bog dođe na zemlju da obavi Svoje delo, sve što čovek vidi jesu natprirodni događaji. Sve što ljudi svojim očima vide i svojim ušima čuju jeste natprirodno, jer su Njegovo delo i Njegove reči za njih neshvatljive i nedostižne. Ako se na zemlju donese nešto što je nebesko, kako to može biti išta drugo osim nešto natprirodno? Kad se na zemlju donesu tajne carstva nebeskog, tajne koje su čoveku neshvatljive i nedokučive, tajne isuviše čudesne i mudre – zar sve one nisu natprirodne? Ti, međutim, treba da znaš da se sve, ma koliko bilo natprirodno, odvija unutar Njegove normalne ljudskosti. Ovaploćeno telo Božje prožeto je ljudskošću; da to nije tako, On onda ne bi bio Božje ovaploćeno telo. Isus je u Svoje vreme učinio mnoga čuda. Ono što su ondašnji Izraelci videli obilovalo je natprirodnim stvarima; videli su anđele i glasnike i čuli Jahveov glas. Nije li sve to bilo natprirodno? Danas, doduše, ima zlih duhova koji ljude obmanjuju natprirodnim stvarima; to nije ništa drugo do podražavanje s njihove strane, s ciljem da čoveka obmanu delom koje Sveti Duh trenutno ne obavlja. Mnogi ljudi čine čuda, isceljuju bolesne i izgone demone; to nije ništa drugo do delo zlih duhova, jer Duh Sveti u današnje vreme više ne obavlja takvo delo, a svi oni koji od tog vremena oponašaju delo Svetog Duha zaista su zli dusi. Celokupno delo koje je tada obavljeno u Izraelu bilo je delo natprirodnog karaktera, ali Sveti Duh sada ne deluje na takav način i svako takvo sadašnje delo predstavlja podražavanje i ometanje od strane prerušenog Sotone. Ali ti ipak ne možeš da kažeš kako sve što je natprirodno potiče od zlih duhova – to bi zavisilo od doba u kojem se Božje delo obavlja. Razmotrimo delo koje ovaploćeni Bog obavlja u današnje vreme: koji aspekt tog dela nije natprirodan? Njegove su reči tebi neshvatljive i nedostižne, a delo koje On obavlja nijedan čovek ne može da izvrši. Ono što On razume čovek ni na koji način ne može da razume, a što se tiče Njegovog znanja, čovek ne zna odakle ono potiče. Ima nekih koji kažu: „Ja sam isto tako normalan kao i Ti, pa kako onda ja ne znam ono što Ti znaš? Stariji sam od Tebe i bogatiji iskustvom, pa kako to da Ti možeš da znaš za nešto što ja ne znam?“ Sve je ovo, što se čoveka tiče, nešto što čovek nikako ne može da postigne. Ima, zatim, i onih koji kažu: „Niko ne zna za delo koje je obavljeno u Izraelu, pa čak ni tumači Biblije ne mogu da daju nikakvo objašnjenje; otkud onda Ti to znaš?“ Zar sve to nisu natprirodne stvari? On nema iskustva sa čudima, pa ipak On sve zna; On s najvećom lakoćom govori i izražava istinu. Nije li to natprirodno? Njegovo delo prevazilazi ono što telo može da postigne. To je nedostižno razumu bilo kog čoveka sa telom od krvi i mesa i potpuno nepojmljivo rasuđivanju ljudskog uma. Iako nikad nije pročitao Bibliju, On razume Božje delo u Izraelu. I mada stoji na zemlji dok govori, On govori o tajnama trećeg neba. Kada čovek pročita ove reči, u njemu će prevladati ovo osećanje: „Nije li ovo jezik trećeg neba?“ Nisu li sve ovo stvari koje prevazilaze ono što normalan čovek može da postigne? Kad je Isus, u ono vreme, izdržao četrdesetodnevni post, zar to nije bilo natprirodno? Ako kažeš da je post od četrdeset dana u svakom slučaju natprirodan i da predstavlja delo zlih duhova, zar time ne osuđuješ Isusa? Pre no što je obavio Svoju službu, Isus je bio nalik normalnom čoveku. On je takođe pohađao školu; kako bi drugačije mogao da nauči da čita i piše? Kada se Bog ovaplotio, Duh je ležao skriven u telu. Pa ipak, pošto je bio normalan čovek, morao je da prođe kroz proces odrastanja i sazrevanja, a tek kad je spoznajna sposobnost u Njemu sazrela i kad je počeo da razaznaje stvari, mogao se smatrati normalnim čovekom. Tek pošto je Njegova ljudskost sazrela, mogao je da obavlja Svoju službu. Kako bi On Svoju službu mogao da obavlja dok je Njegova normalna ljudskost još bila nezrela, a Njegovo rasuđivanje nepouzdano? Od Njega se zasigurno nije moglo očekivati da Svoju službu obavlja sa šest ili sedam godina! Zašto se Bog nije javno pokazao čim se po prvi put ovaplotio? Zbog toga što je ljudskost Njegovog tela još bila nezrela; kognitivni procesi u Njegovom telu, kao i normalna ljudskost tog tela, još nisu bili sasvim u Njegovom posedu. Iz tog je razloga bilo krajnje neophodno da On stekne normalnu ljudskost i zdrav razum normalnog čoveka – do mere u kojoj je bio dovoljno opremljen da preduzme Svoje delo u telu – pre nego što je mogao da započne Svoje delo. Da On nije bio dorastao ovom zadatku, bilo bi Mu neophodno da nastavi da raste i da sazreva. Da je Isus Svoje delo započeo sa sedam ili osam godina, zar ga ljudi onda ne bi smatrali čudom od deteta? Zar ga ne bi svi ljudi smatrali detetom? Ko bi Mu išta poverovao? Kao dete od sedam-osam godina, visoko koliko i podijum iza kojeg je stajao – da li bi On bio pogodan da propoveda? Pre no što je Njegova normalna ljudskost sazrela, On nije bio dorastao ovom zadatku. Sa stanovišta Njegove još nedozrele ljudskosti, dobar deo ovog posla bio je, jednostavno, nedostižan. Radom Božjeg Duha u telu takođe upravljaju njegova sopstvena načela. Tek kad je opremljen normalnom ljudskošću, On može da preduzme ovo delo i da preuzme Očev nalog. Tek tada On može da započne Svoje delo. U Svom detinjstvu, Isus jednostavno nije mogao ništa da shvati o velikom delu onoga što se dešavalo u drevnim vremenima i samo je kroz pitanja postavljena učiteljima u sinagogi On to mogao da razume. Da je Svoje delo započeo čim je naučio da govori, kako bi za Njega bilo moguće da ne pogreši? Kako bi Bog uopšte mogao da napravi pogrešan korak? Prema tome, On je Svoje delo započeo tek nakon što je postao radno sposoban; On nikakav posao nije obavljao sve dok nije bio u potpunosti sposoban da ga preduzme. Napunivši 29 godina, Isus je već bio prilično zreo i Njegova je ljudskost bila dovoljna da preduzme posao koji je trebalo da obavi. Tek tada je Duh Božji zvanično počeo da deluje u Njemu. Jovan se do tog vremena već bio sedam godina pripremao da Mu otvori put, da bi, po okončanju svog dela, bio bačen u tamnicu. Tada je čitavo breme palo na Isusova pleća. Da je On ovaj posao preduzeo sa 21 ili 22 godine, u vreme kad Mu je još uvek nedostajalo ljudskosti, kad je tek bio zakoračio u mladost i kad mnoge stvari još uvek nije razumevao, On ne bi bio sposoban da stvar uzme u Svoje ruke. Do tog je trenutka Jovan već neko vreme obavljao svoje delo pre nego što je Svoje delo otpočeo Isus, koji je tada već bio srednjih godina. U tom uzrastu, Njegova normalna ljudskost bila je dovoljna da preduzme posao koji je trebalo da obavi. Naime, ovaploćeni Bog takođe poseduje normalnu ljudskost i, mada je ona daleko nezrelija u poređenju sa starijima među vama, ova Mu je ljudskost već sasvim dovoljna da preduzme Svoje delo. Okolnosti pod kojima se današnje delo obavlja nisu sasvim iste kao u Isusovo vreme. Zašto je Isus izabrao dvanaest apostola? Sve je to bilo u svrhu podrške Njegovom delu i u skladu s njim. S jedne strane, to je trebalo da postavi temelje za Njegovo tadašnje delo, dok je s druge strane trebalo da postavi osnovu za Njegovo delo u danima koji slede. U skladu s tadašnjim delom, Isusova je namera bila da izabere dvanaest apostola, baš kao što je to bila i namera Samog Boga. Verovao je da treba da izabere dvanaest apostola i da ih potom svuda vodi da propovedaju. Ali danas, među vama, za ovim nema potrebe! Kada ovaploćeni Bog deluje u telu, ima mnogo načela i mnogo stvari koje čovek, jednostavno, ne razume; čovek neprestano koristi sopstvene predstave da bi Njega odmeravao ili da bi Bogu postavljao preterane zahteve. Pa ipak su mnogi ljudi do dan-danas ostali potpuno nesvesni činjenice da se njihovo znanje sastoji isključivo od njihovih sopstvenih predstava. Bez obzira na doba ili na mesto u kojem se Bog ovaplotio, načela Njegovog dela u telu ostaju nepromenjena. On ne može da se ovaploti, a da pritom u Svom delu ipak prevaziđe telo; još manje može da se ovaploti, a da pritom Svoje delo ne obavi unutar normalne ljudskosti tela. U suprotnom, značaj Božjeg ovaploćenja potpuno bi se raspršio, a ovaploćena bi Reč postala krajnje besmislena. Štaviše, za Božje ovaploćenje zna samo Otac na nebesima (Duh) i niko drugi, pa čak ni Sȃmo to telo, ni nebeski glasnici. Budući da je tako, Božje delo u telu je utoliko normalnije i utoliko bolje može da pokaže da se Reč zaista ovaplotila, pri čemu se pod telom podrazumeva običan i normalan čovek.

Neki se mogu zapitati: „Zbog čega ovo doba mora da započne Sȃm Bog? Zar to ne bi moglo neko stvoreno biće da učini umesto Njega?“ Svi ste vi svesni da se Bog ovaploćuje sa izričitim ciljem da započne novo doba, te da će On, naravno, istovremeno sa otpočinjanjem novog, prethodno doba privesti kraju. Bog je početak i kraj; On Sȃm je taj koji pokreće Svoje delo, te stoga On Sȃm mora biti i taj koji zaključuje prethodno doba. To je dokaz Njegove pobede nad Sotonom i Njegovog osvajanja sveta. Svaki put kad On Sȃm deluje među ljudima, to je početak nove bitke. Bez otpočinjanja novog dela, ne bi, naravno, bilo ni zaključenja starog. A ako staro delo nije dovršeno, to je dokaz da bitka sa Sotonom tek treba da bude privedena kraju. Jedino ako Sȃm Bog dođe i među ljudima učini novo delo, čovek će moći da se u potpunosti oslobodi Sotonine vlasti i da stekne novi život i novi početak. U suprotnom, čovek će zauvek živeti u starom dobu i zauvek živeti pod starim Sotoninim uticajem. Sa svakim dobom koje predvodi Bog, deo čoveka se oslobađa, te čovek tako, zajedno s Božjim delom, napreduje ka novom dobu. Pobeda Božja označava pobedu svih onih koji Ga slede. Ako bi zaključenje doba bilo povereno rasi stvorenih ljudskih bića, onda to, kako sa stanovišta čoveka tako i sa stanovišta Sotone, ne bi bilo ništa drugo do čin suprotstavljanja ili izdaje Boga, a ne čin pokoravanja Bogu, a čovekovo bi delo postalo oruđe u rukama Sotone. Sotona može biti uveren jedino ako se čovek pokorava Bogu i sledi Ga u dobu koje je započeo Sȃm Bog, jer je to dužnost stvorenog bića. Stoga vam kažem da treba samo da sledite i da se pokoravate i ništa se više od vas ne zahteva. To je ono na šta se misli kad se kaže da svako treba da se drži svoje dužnosti i da svako treba da obavlja svoju funkciju. Bog obavlja Svoje sopstveno delo i nema potrebe da ga čovek umesto Njega obavlja, kao što ni On ne učestvuje u radu stvorenih bića. Čovek izvršava sopstvenu dužnost i ne učestvuje u Božjem delu. Samo je ovo pokoravanje i dokaz Sotoninog poraza. Nakon što Sȃm Bog završi sa uvođenjem novog doba, On se više ne spušta da bi delao među ljudima. Tek tada čovek zvanično stupa u novo doba da bi izvršio svoju dužnost i obavio svoju misiju stvorenog bića. To su načela po kojima Bog deluje i koja niko ne sme da prekrši. Samo se na ovaj način može pametno i razumno raditi. Božje delo treba da obavi Sȃm Bog. On je taj koji pokreće Svoje delo i koji svoje delo završava. On je taj koji to delo planira, On je taj koji njime upravlja i, povrh toga, On je taj koji to delo dovodi do ostvarenja. Kao što je u Bibliji rečeno: „Ja sam Početak i Svršetak; Ja sam Sejač i Žetelac.“ Sve što se odnosi na Njegovo delo upravljanja obavlja Sȃm Bog. On je Vladar plana upravljanja od šest hiljada godina; niko Njegovo delo ne može da obavi umesto Njega i niko ne može Njegovo delo da privede kraju, jer On je taj koji sve drži u Svojim rukama. Stvorivši svet, On će ceo taj svet povesti da živi u Njegovoj svetlosti i ujedno će zaključiti čitavo doba, čime će Svoj plan u potpunosti ostvariti!