U vreme kad je delao u Judeji, Isus je to radio otvoreno, ali Ja sada radim i govorim među vama u tajnosti. Neznabošci o tome ništa ne znaju. Moje delo među vama zatvoreno je za one spolja. Ove reči, ova grdnja i sud, poznati su samo vama i nikom drugom. Sav ovaj rad se obavlja među vama i otkriva se samo vama; niko od neznabožaca još uvek ne zna, jer još nije vreme za to. Ovi ljudi ovde uskoro će biti upotpunjeni, nakon što otrpe grdnje, ali oni napolju ne znaju ništa o tome. Ovo je delo previše skriveno! Za njih je ovaploćeni Bog skriven, ali za one koji su u ovoj bujici može se reći da je otvoren. Iako je pred Bogom sve otvoreno, sve se otkriva i sve je oslobođeno, to važi samo za one koji u Njega veruju; što se ostalih, neznabožaca, tiče, ništa se ne obznanjuje. Delo koje se trenutno obavlja među vama i u Kini strogo je zatvoreno, da drugi ne bi saznali. Ako oni saznaju za ovo delo, sve što bi uradili bilo bi da ga osude i izlože progonu. Oni u njega ne bi poverovali. Raditi u zemlji velike crvene aždaje, u najzaostalijoj od svih zemalja, nije lak zadatak. Ako bi se ovo delo iznelo u javnost, bilo bi nemoguće nastaviti ga. Ovu etapu dela, jednostavno, nije moguće obaviti na ovom mestu. Ako bi se ovo delo vršilo otvoreno, kako bi oni mogli da dozvole da ono napreduje? Zar to ne bi predstavljalo još veći rizik za obavljanje ovog dela? Da ovo delo nije skriveno, već da se obavlja kao u vreme Isusa, kad je On naočigled isceljivao bolesne i izgonio demone, zar ga u tom slučaju ne bi još odavno „zgrabili” đavoli? Da li bi oni mogli da tolerišu postojanje Boga? Ako bih sada ulazio u sinagoge da propovedam i podučavam ljude, zar Me ne bi već odavno rastrgli na komade? A da se to dogodilo, kako bi Moje delo nastavilo da se izvršava? U cilju prikrivanja, nikakva znamenja niti čuda ne ispoljavaju se otvoreno. Stoga neznabošci ne mogu ni da vide, ni da spoznaju, niti da otkriju Moje delo. Ako bi se ova etapa dela obavljala na isti način kao Isusova etapa u Doba blagodati, ona ne bi mogla da bude tako stabilna kao što je sada. Stoga je tajno delovanje na ovaj način od koristi i vama i celom delu. Kad Božje delo na zemlji bude dovršeno, to jest kad ovo tajno delo bude privedeno kraju, tek tada će ova etapa dela izbiti na videlo. Svi će znati da u Kini postoji grupa pobednika; svi će znati da se Bog ovaplotio u Kini i da je Njegovo delo privedeno kraju. Tek će tada čoveku svanuti: Zbog čega baš Kina tek treba da pokaže pad ili urušavanje? Ispostavilo se da je Bog lično obavio Svoje delo u Kini i da je grupu ljudi usavršio u pobednike.

Ovaploćeni Bog se ne prikazuje svim stvorenim bićima, već samo onom delu ljudi koji Ga slede tokom ovog perioda, kada On lično obavlja Svoje delo. On se ovaplotio samo zato da bi dovršio jednu etapu Svog dela, a ne zato da bi čoveku pokazao Svoj lik. Svoje delo, međutim, On Sȃm mora da obavi, te je stoga nužno da On to učini u telu. Kad ovo delo bude dovršeno, On će otići iz sveta ljudi; On ne može dugo da ostane među ljudima da ne bi ometao buduće delo. Ono što On ispoljava mnoštvu naroda samo su Njegova pravedna narav i sva Njegova dela, a ne lik dva Njegova ovaploćenja, jer lik Božji može da se otkrije samo kroz Njegovu narav i ne može se zameniti likom Njegovog ovaploćenog tela. Lik Njegovog tela se otkriva samo ograničenom broju ljudi, samo onima koji Ga slede dok Svoje delo obavlja u telu. Zbog toga se delo koje On sada obavlja izvršava u tajnosti. Na primer, Isus se otkrio Jevrejima samo kada je obavljao Svoje delo i nikad se nije javno otkrio nijednom drugom narodu. Stoga je On, čim je dovršio Svoje delo, odmah otišao iz ljudskog sveta i nije ostao u njemu; nakon toga, Njegovo delo je neposredno nastavio da obavlja Sveti Duh, a ne On, lik čoveka koji se ispoljio ljudima. Kad delo ovaploćenog Boga bude potpuno dovršeno, On će otići iz sveta smrtnika i nikad više neće obavljati nijedno delo slično onome koje je obavljao dok je boravio u telu. Nakon toga će celokupno delo obavljati neposredno Sveti Duh. Tokom ovog perioda, čovek će jedva biti u stanju da vidi lik Njegovog ovaploćenog tela; On se ljudima uopšte neće ispoljiti, već će ostati zauvek skriven. Delo ovaploćenog Boga vremenski je ograničeno. Ono se obavlja u određenom dobu, periodu, u određenoj zamlji i među određenim ljudima. Ovo delo predstavlja samo delo tokom perioda Božjeg ovaploćenja. Ono je reprezentativno za jedno doba i predstavlja delo Duha Božjeg u jednom određenom dobu, a ne celokupno delo Duha Božjeg. Stoga se lik ovaploćenog Boga neće ispoljiti mnoštvu naroda. Ono što se ispoljava mnoštvu naroda jesu Božja pravednost i celokupna Njegova narav, a ne lik dva Njegova ovaploćenja. Ljudima se ne ispoljava jedan jedini lik, niti kombinacija dva Njegova lika. Stoga je nužno da ovaploćeno Božje telo napusti zemlju po okončanju dela koje On treba da obavi, jer On dolazi samo da bi dovršio delo koje treba da dovrši, a ne da bi Svoj lik otkrio ljudima. Mada je značaj ovaploćenja već dokazan time što se Bog dva puta ovaplotio, On se ipak neće otvoreno prikazati nijednom narodu koji Ga nikad ranije nije video. Isus se Jevrejima nikad više neće ispoljiti kao Sunce pravednosti, niti će stajati na Maslinskoj gori i ispoljiti se mnoštvu naroda; sve što su Jevreji videli jeste portret Isusa tokom Njegovog boravka u Judeji. To je zato što se Isusovo delo u Njegovom ovaploćenju dovršilo pre dve hiljade godina; On se neće vraćati u Judeju u liku Jevrejina, a još manje će se u liku Jevrejina ispoljiti nekom od neznabožačkih naroda, zato što je lik ovaploćenog Isusa samo lik Jevrejina, a ne lik Sina čovečijeg kojeg je video Jovan. Mada je svojim sledbenicima obećao da će ponovo doći, Isus se neće u liku Jevrejina jednostavno ispoljiti svim pripadnicima neznabožačkih naroda. Vi treba da znate da delom ovaploćenog Boga treba da otpočne novo doba. Ovo je delo ograničeno na period od nekoliko godina i On ne može da dovrši celokupno delo Duha Božjeg, baš kao što je Isus u liku Jevrejina mogao da Božji lik predstavlja samo dok je obavljao Svoje delo u Judeji i kao što je mogao da obavi samo delo raspeća. Tokom perioda dok je bio ovaploćen, Isus nije mogao da obavi delo okončanja doba ili uništenja čovečanstva. Stoga se On, nakon što je razapet na krst i time dovršio Svoje delo, uspeo do najvećih visina i zauvek se skrio od čoveka. Od tada pa nadalje, niko od onih odanih vernika iz neznabožačkih naroda nije mogao da ugleda ispoljavanje Gospoda Isusa, već samo Njegov portret koji su zalepili na zid. To je samo ljudskom rukom nacrtan portret, a ne lik Boga kako se On ispoljava čoveku. Bog se neće otvoreno ispoljiti mnoštvu naroda u liku Svoja dva ovaploćenja. Delo koje On obavlja među ljudima ima za cilj da im omogući da razumeju Njegovu narav. Sve se to čoveku obznanjuje posredstvom dela u različitim dobima; ostvaruje se kroz narav koju je On obznanio i delo koje je učinio, a ne kroz ispoljavanje Isusa. To znači da se lik Božji čoveku ne obznanjuje kroz Njegov ovaploćeni lik, već pre kroz delo koje obavlja ovaploćeni Bog, koji poseduje i lik i obličje; a kroz Njegovo delo ispoljava se Njegov lik i obznanjuje narav Njegova. U tome je značaj dela koje On želi da obavi u telu.

Kada delo dva Božja ovaploćenja bude privedeno kraju, On će svoju pravednu narav početi da ispoljava među svim neznabožačkim narodima, omogućavajući mnoštvu naroda da vide Njegov lik. On će otkriti Svoju narav i na taj način otkriti ishode različitih kategorija ljudi, čime će okončati celokupno staro doba. Razlog zbog kojeg se Njegovo delo u telu ne prostire na velikom području (baš kao što je Isus svoje delo obavljao samo u Judeji, a Ja ga danas samo među vama obavljam) leži u činjenici da Njegovo delo u telu ima svoje okvire i granice. Svoje delo u liku običnog i normalnog ljudskog tela On obavlja samo kratkotrajno; On ovo ovaploćeno telo ne koristi da bi obavljao delo večnosti, niti delo pojavljivanja mnoštvu neznabožačkih naroda. Delo u telu može biti ograničeno samo po obimu (kao što je delovanje samo u Judeji ili samo među vama), da bi se zatim, delovanjem unutar ovih granica, obim tog dela mogao proširiti. Naravno, ovo delo širenja treba neposredno da izvrši Njegov Duh, što znači da ono tada više neće predstavljati delo Njegovog ovaploćenog tela. Jer, delo koje se obavlja u telu ima granice i ne proteže se do svih uglova vaseljene – to nije moguće ostvariti. Delovanjem u telu, Njegov Duh obavlja delo koje tek sledi. Prema tome, delo koje se obavlja u telu ima karakter inauguracije koja se obavlja unutar određenih granica; nakon toga, Njegov Duh je taj koji nastavlja da obavlja to delo, čineći to u proširenom obimu.

Bog na zemlju dolazi samo da bi predvodio jedno doba; sve što On želi jeste da započne novo doba i da staro doba privede kraju. On ne dolazi da bi na zemlji proživeo čovekov životni vek, da bi lično iskusio životne radosti i tuge ljudskog sveta, niti da bi Svojom rukom usavršio određenu osobu ili da bi je lično posmatrao dok raste. To nije Njegovo delo; Njegovo delo sastoji se samo u otpočinjanju novog i okončanju starog doba. Drugim rečima, On će lično započeti novo doba, lično će staro doba privesti kraju i poraziće Sotonu tako što će Svoje delo lično obaviti. Svaki put kada On lično obavlja svoje delo, to je kao da nogom stupa na bojno polje. On najpre pobeđuje svet i nadvladava Sotonu dok boravi u telu; On zadobija svu slavu i skida veo sa celokupnog dela u trajanju od dve hiljade godina, čineći da svi ljudi na zemlji dobiju pravi put kojim će koračati i život koji će u miru i radosti proživeti. Bog, međutim, ne može dugo da živi sa čovekom na zemlji, jer Bog je Bog i On se, na kraju krajeva, razlikuje od čoveka. On ne može da živi životom normalne osobe, to jest, ne može da živi na zemlji kao osoba koja je krajnje obična, jer On poseduje tek mali segment normalne ljudskosti normalnog čoveka, kako bi održavao svoj ljudski život. Drugim rečima, kako bi Bog mogao da zasnuje porodicu, da izgradi karijeru i da na zemlji ima i odgaja decu? Zar se On time ne bi osramotio? To što je On obdaren normalnom ljudskošću ima za cilj samo to da Svoje delo obavi na normalan način, a ne da bi mogao da ima porodicu i karijeru kao normalan čovek. Njegov normalan razum, normalne misli, normalna ishrana i odevanje Njegovog tela, dovoljan su dokaz da On poseduje normalnu ljudskost; nema potrebe da On osniva porodicu ili da pravi karijeru kako bi dokazao da je opremljen normalnom ljudskošću. To bi bilo potpuno suvišno! Božji dolazak na zemlju je ovaploćena Reč; On čoveku naprosto dopušta da razume Njegovu Reč i da vidi Njegovu Reč, to jest, dozvoljava čoveku da vidi delo koje obavlja telo. Njegova namera nije da se ljudi na određeni način ophode prema Njegovom telu, već samo da čovek bude do kraja pokoran, odnosno, da se pokori svim rečima koje izlaze iz Njegovih usta, i da se potčini svim delima koja On obavlja. On u telu samo obavlja Svoje delo; On ne traži namerno od čoveka da uzdiže veličinu i svetost Njegovog tela, već umesto toga čoveku pokazuje mudrost Svog dela i sav autoritet kojim raspolaže. Stoga On, iako poseduje izuzetnu ljudskost, ne daje nikakve objave, već se usredsređuje samo na delo koje treba da obavi. Vi treba da znate zbog čega se Bog ovaplotio, a ipak ne objavljuje Svoju normalnu ljudskost niti o njoj svedoči, već umesto toga naprosto obavlja delo koje namerava da obavi. Vi, dakle od ovaploćenog Boga možete da vidite samo ono božansko u Njemu; to je zato što On nikad ne objavljuje ono što je u Njemu ljudsko i što bi čovek mogao da oponaša. Jedino kad predvodi ljude, čovek govori o onome što on kao čovek jeste, s ciljem da što lakše zadobije njihovo poverenje i divljenje, te da tako postane njihov vođa. Nasuprot tome, Bog čoveka osvaja isključivo Svojim delom (to jest, delom koje je čoveku nedostižno); pritom Mu je potpuno nebitno da li Mu se čovek divi, i ne pokušava da ga privoli da Njega obožava. Sve što On čini jeste da u čoveka usadi osećaj bogobojažljivosti ili osećaj Svoje nedokučivosti. Nema potrebe da Bog navodi čoveka da Mu se divi; sve što Njemu treba jeste da Ga se čovek boji nakon što bude svedok Njegove naravi. Delo koje Bog obavlja Njegovo je sopstveno delo; to delo čovek ne može da postigne, niti može da ga obavi umesto Njega. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i da uvede novo doba, kako bi ljude poveo u nov život. Delo koje On obavlja ima za cilj da čoveku omogući da dođe u posed novog načina života i da zakorači u novo doba. Preostali deo posla predaje se onima s normalnom ljudskošću kojima se drugi dive. Stoga je Bog, u Dobu blagodati, delo od dve hiljade godina dovršio za samo tri i po, od ukupno trideset i tri godine koliko je proveo u telu. Kad dođe na Zemlju da obavi Svoje delo, Bog delo od dve hiljade godina, odnosno delo čitavog jednog doba, uvek dovrši u najkraćem mogućem periodu, od svega nekoliko godina. On sa Svojim delom ne odugovlači, niti ga odlaže; On Svoje višegodišnje delo naprosto sažima, tako da može da ga dovrši za svega nekoliko kratkih godina. To je zato što delo koje On lično obavlja ima isključivo za cilj da otvori nove izlaze i da predvodi novo doba.