U vreme kad je delao u Judeji, Isus je to radio otvoreno, ali Ja sada radim i govorim među vama u tajnosti. Neznabošci o tome ništa ne znaju. Moje delo među vama zatvoreno je za one spolja. Ove reči, ova grdnja i sud, poznati su samo vama i nikom drugom. Sav ovaj rad se obavlja među vama i otkriva se samo vama; niko od neznabožaca još uvek ne zna, jer još nije vreme za to. Ovi ljudi ovde uskoro će biti upotpunjeni, nakon što otrpe grdnje, ali oni napolju ne znaju ništa o tome. Ovo je delo previše skriveno! Za njih je ovaploćeni Bog skriven, ali za one koji su u ovoj bujici može se reći da je otvoren. Iako je u Bogu sve otvoreno, sve se otkriva i sve je oslobođeno, to važi samo za one koji u Njega veruju; što se ostalih, neznabožaca, tiče, ništa se ne obznanjuje. Delo koje se trenutno obavlja među vama i u Kini strogo je zatvoreno, da drugi ne bi saznali. Ako oni saznaju za ovo delo, sve što bi uradili bilo bi da ga osude i izlože progonu. Oni u njega ne bi poverovali. Raditi u naciji velike crvene aždaje, u najzaostalijoj od svih zemalja, nije lak zadatak. Ako bi se ovo delo iznelo u javnost, bilo bi nemoguće nastaviti ga. Ovu etapu dela, jednostavno, nije moguće obaviti na ovom mestu. Ako bi se ovo delo vršilo otvoreno, kako bi oni mogli da dozvole da ono napreduje? Zar to ne bi predstavljalo još veći rizik za obavljanje ovog dela? Da ovo delo nije skriveno, već da se obavlja kao u vreme Isusa, kad je On naočigled isceljivao bolesne i izgonio demone, zar ga u tom slučaju ne bi još odavno „zgrabili“ đavoli? Da li bi oni mogli da tolerišu postojanje Boga? Ako bih sada ulazio u sinagoge da propovedam i podučavam ljude, zar Me ne bi već odavno rastrgli na komade? A da se to dogodilo, kako bi Moje delo nastavilo da se izvršava? U cilju prikrivanja, nikakva znamenja niti čuda ne ispoljavaju se otvoreno. Stoga neznabošci ne mogu ni da vide, ni da spoznaju, niti da otkriju Moje delo. Ako bi se ova etapa dela obavljala na isti način kao Isusova etapa u Doba blagodati, ona ne bi mogla da bude tako stabilna kao što je sada. Stoga je tajno delovanje na ovaj način od koristi i vama i delu u celini. Kad Božje delo na zemlji bude dovršeno, to jest kad ovo tajno delo bude privedeno kraju, tek tada će ova etapa dela izbiti na videlo. Svi će znati da u Kini postoji grupa pobednika; svi će znati da se Bog ovaplotio u Kini i da je Njegovo delo privedeno kraju. Tek će tada čoveku svanuti: Zbog čega baš Kina tek treba da pokaže pad ili urušavanje? Ispostavilo se da Bog lično obavlja Svoje delo u Kini i da je grupu ljudi usavršio u pobednike.

Ovaploćeni Bog se ne prikazuje svim stvorenim bićima, već samo onom delu ljudi koji Ga slede tokom ovog perioda, kada On lično obavlja Svoje delo. On se ovaplotio samo zato da bi dovršio jednu etapu Svog dela, a ne zato da bi čoveku pokazao Svoj lik. Svoje delo, međutim, On Sȃm mora da obavi, te je stoga nužno da On to učini u telu. Kad ovo delo bude dovršeno, On će otići iz sveta ljudi; On ne može dugo da ostane među ljudima, iz straha da ne stane na put budućem delu. Ono što On pokazuje mnoštvu samo su Njegova pravedna narav i svi Njegovi postupci, a ne lik dva Njegova ovaploćenja, jer se lik Božji može pokazati samo kroz Njegovu narav i ne može se zameniti likom Njegovog ovaploćenog tela. Lik Njegovog tela pokazuje se samo ograničenom broju ljudi, samo onima koji Ga slede dok Svoje delo obavlja u telu. Zbog toga se delo, koje On sada obavlja, izvršava u tajnosti. Isto tako se Isus pokazao Jevrejima samo kada je obavljao Svoje delo i nikad se nije javno pokazao nijednom drugom narodu. Stoga je On, čim je dovršio Svoje delo, odmah otišao iz ljudskog sveta i nije ostao u njemu; nakon toga, Njegovo delo je neposredno nastavio da obavlja Sveti Duh, a ne On, u liku čoveka koji se pokazao ljudima. Kad delo ovaploćenog Boga bude potpuno dovršeno, On će otići iz sveta smrtnika i nikad više neće obavljati nijedno delo slično onome koje je obavljao dok je boravio u telu. Nakon toga, celokupno delo nastaviće neposredno da obavlja Sveti Duh. Tokom ovog perioda, čovek jedva da je u stanju da vidi lik Njegovog ovaploćenog tela; On se uopšte ne pokazuje ljudima, već sve vreme ostaje skriven. Delo ovaploćenog Boga vremenski je ograničeno. Ono se obavlja u određenom dobu, periodu, naciji i među određenim ljudima. Ovo delo predstavlja samo delo tokom perioda Božjeg ovaploćenja; ono je reprezentativno za jedno doba i predstavlja delo Duha Božjeg u jednom određenom dobu, a ne celokupno Njegovo delo. Stoga se lik ovaploćenog Boga neće prikazati svim narodima. Ono što se pokazuje mnoštvu jeste pravednost Božja i Njegova celokupna narav, a ne lik dva Njegova ovaploćenja. Ljudima se ne prikazuje jedan jedini lik, a ni kombinacija dva Njegova lika. Stoga je nužno da ovaploćeno Božje telo napusti zemlju po okončanju dela koje On treba da obavi, jer On dolazi samo da bi obavio posao koji treba da obavi, a ne da bi ljudima pokazao Svoj lik. Mada je značaj ovaploćenja već dokazan time što se Bog dva puta ovaplotio, On se ipak neće otvoreno prikazati nijednom narodu koji Ga nikad ranije nije video. Isus se Jevrejima nikad više neće prikazati kao Sunce pravednosti, niti će stajati na Maslinovoj gori i javljati se svim narodima; sve što su Jevreji videli jeste portret Isusa tokom Njegovog boravka u Judeji. To je zato što se Isusovo delo u Njegovom ovaploćenju dovršilo pre dve hiljade godina; On se neće vraćati u Judeju u liku Jevrejina, a još manje će se u liku Jevrejina prikazivati nekom od neznabožačkih naroda, zato što je lik ovaploćenog Isusa samo lik Jevrejina, a ne lik Sina čovečijeg kojeg je video Jovan. Mada je svojim sledbenicima obećao da će ponovo doći, Isus se neće u liku Jevrejina jednostavno prikazati svim pripadnicima neznabožačkih naroda. Vi treba da znate da delom ovaploćenog Boga treba da otpočne novo doba. Ovo je delo ograničeno na nekoliko godina i On ne može da dovrši celokupno delo Duha Božjeg, baš kao što je Isus u liku Jevrejina mogao da Božji lik predstavlja samo dok je obavljao Svoje delo u Judeji i kao što je mogao da obavi samo delo raspeća. Tokom perioda dok je bio ovaploćen, Isus nije mogao da obavi delo okončanja doba ili uništenja čovečanstva. Stoga se On, nakon što je razapet na krst i time dovršio Svoje delo, uspeo do najvećih visina i zauvek se skrio od čoveka. Od tada pa nadalje, niko od onih odanih vernika iz neznabožačkih naroda nije mogao da ugleda pojavu Gospoda Isusa, već samo Njegov portret koji su zalepili na zid. To je samo ljudskom rukom nacrtan portret, a ne lik Boga kako se On pokazuje čoveku. Bog se neće otvoreno pokazivati mnoštvu u liku Svoja dva ovaploćena tela. Delo koje On obavlja među ljudima ima za cilj da im dozvoli da razumeju Njegovu narav. Sve se to čoveku pokazuje posredstvom obavljanja dela u različitim dobima; ostvaruje se kroz narav koju je On obznanio i delo koje je učinio, a ne kroz ispoljavanje Isusa. To znači da se lik Božji čoveku ne obznanjuje kroz Njegov ovaploćeni lik, već pre kroz delo koje obavlja ovaploćeni Bog, koji poseduje i lik i obličje; a kroz Njegovo delo pokazuje se Njegov lik i obznanjuje narav Njegova. U tome je značaj dela koje On želi da obavi u telu.

Kada delo dva Božja ovaploćenja bude privedeno kraju, On će svoju pravednu narav početi da pokazuje širom svih neznabožaačkih država, te omogućiti mnoštvu da vidi Njegov lik. On će ispoljiti Svoju narav i na taj način razjasniti kakav svršetak očekuje različite kategorije ljudi, čime će staro doba biti u potpunosti okončano. Razlog zbog kojeg se Njegovo delo u telu ne prostire na velikom području (baš kao što je Isus svoje delo obavljao samo u Judeji, a Ja ga danas samo među vama obavljam) leži u činjenici da Njegovo delo u telu ima svoje okvire i granice. Svoje delo u liku običnog i normalnog ljudskog tela On obavlja samo kratkotrajno; On ovo ovaploćeno telo ne koristi da bi obavljao delo večnosti, niti delo pojavljivanja u državama neznabožaca. Delo u telu može biti ograničeno samo po obimu (kao što je delovanje samo u Judeji ili samo među vama), da bi se zatim, delovanjem unutar ovih granica, obim tog dela mogao proširiti. Naravno, ovo delo širenja treba neposredno da izvrši Njegov Duh, što znači da ono tada više neće predstavljati delo Njegovog ovaploćenog tela. Jer, delo koje se obavlja u telu ima granice i ne proteže se do svih uglova vaseljene – to nije moguće ostvariti. Delovanjem u telu, Njegov Duh obavlja delo koje tek sledi. Prema tome, delo koje se obavlja u telu ima karakter inauguracije koja se obavlja unutar određenih granica; nakon toga, Njegov Duh je taj koji nastavlja da obavlja to delo, čineći to u proširenom obimu.

Bog na zemlju dolazi samo da bi predvodio jedno doba; sve što On želi jeste da započne novo doba i da staro doba privede kraju. On nije došao da bi na zemlji proživeo čovekov životni vek, da bi lično iskusio životne radosti i tuge ljudskog sveta, niti da bi Svojom rukom usavršio određenu osobu ili da bi je lično posmatrao dok raste. To nije Njegovo delo; Njegovo delo sastoji se samo u otpočinjanju novog i okončanju starog doba. Drugim rečima, On će lično započeti novo doba, lično će staro doba privesti kraju i poraziće Sotonu tako što će Svoje delo lično obaviti. Svaki put kada On lično obavlja svoje delo, to je kao da nogom stupa na bojno polje. On najpre pobeđuje svet i nadvladava Sotonu dok boravi u telu; On preuzima svu slavu i skida veo sa celokupnog dela u trajanju od dve hiljade godina, čineći da svi ljudi na zemlji dobiju pravi put kojim će koračati i život koji će u miru i radosti proživeti. Bog, međutim, ne može dugo da živi sa čovekom na zemlji, jer Bog je Bog i On se, na kraju krajeva, razlikuje od čoveka. On ne može da živi životom normalne osobe, to jest, ne može da živi na zemlji kao osoba koja je krajnje obična, jer On poseduje tek mali segment normalne ljudskosti normalnog čoveka, kako bi održavao svoj ljudski život. Drugim rečima, kako bi Bog mogao da zasnuje porodicu, da napravi karijeru ili da na zemlji odgaja decu? Zar se On time ne bi obrukao? To što je On obdaren normalnom ljudskošću ima za cilj samo to da Svoje delo obavi na normalan način, a ne da bi mogao da ima porodicu i karijeru kao normalan čovek. Njegov normalan razum, normalne misli, normalna ishrana i odevanje Njegovog tela, dovoljan su dokaz da On poseduje normalnu ljudskost; nema potrebe da On osniva porodicu ili da pravi karijeru kako bi dokazao da je opremljen normalnom ljudskošću. To bi bilo potpuno suvišno! Božji dolazak na zemlju je ovaploćena Reč; On čoveku naprosto dopušta da razume Njegovu reč i da vidi Njegovu reč, to jest, dozvoljava čoveku da vidi delo koje obavlja telo. Njegova namera nije da se ljudi na određeni način ophode prema Njegovom telu, već samo da čovek bude do kraja pokoran, odnosno, da se pokori svim rečima koje izlaze iz Njegovih usta, i da se potčini svim delima koja On obavlja. On u telu samo obavlja Svoje delo; On ne traži namerno od čoveka da uzdiže veličinu i svetost Njegovog tela, već umesto toga čoveku pokazuje mudrost Svog dela i sav autoritet kojim raspolaže. Stoga On, iako poseduje izuzetnu ljudskost, ne daje nikakve objave, već se usredsređuje samo na delo koje treba da obavi. Vi treba da znate zbog čega Bog, iako se ovaplotio, ipak ne objavljuje Svoju normalnu ljudskost, niti svedoči o njoj, već umesto toga naprosto obavlja delo koje želi da učini. Vi, dakle od ovaploćenog Boga možete da vidite samo ono božansko u Njemu; to je zato što On nikad ne objavljuje ono što je u Njemu ljudsko i što bi čovek mogao da oponaša. Jedino kad predvodi ljude, čovek govori o onome što on kao čovek jeste, s ciljem da što lakše zadobije njihovo poverenje i divljenje, te da tako drugima postane vođa. Nasuprot tome, Bog čoveka osvaja isključivo Svojim delom (to jest, delom koje je čoveku nedostižno); pritom Mu je potpuno nebitno da li Mu se čovek divi, i ne pokušava da ga privoli da Njega obožava. Sve što On čini jeste da u čoveka usadi osećaj bogobojažljivosti ili osećaj Svoje nedokučivosti. Bog nema potrebu da na čoveka ostavi utisak; sve što Njemu treba jeste da budeš bogobojažljiv nakon što posvedočiš o Njegovoj naravi. Delo koje Bog obavlja Njegovo je sopstveno delo; to delo čovek ne može da postigne, niti može da ga obavi umesto Njega. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i da započne novo doba, kako bi ljude poveo u nove načine življenja. Delo koje On obavlja ima za cilj da čoveku omogući da dođe u posed novog načina života i da zakorači u novo doba. Preostali deo posla predaje se onima s normalnom ljudskošću kojima se drugi dive. Stoga je Bog, u Dobu blagodati, delo od dve hiljade godina dovršio za samo tri i po, od ukupno trideset i tri godine koliko je proveo u telu. Kad dođe na Zemlju da obavi Svoje delo, Bog delo od dve hiljade godina, odnosno delo čitavog jednog doba, uvek dovrši u najkraćem mogućem periodu, od svega nekoliko godina. On sa Svojim delom ne odugovlači, niti ga odlaže; On Svoje višegodišnje delo naprosto sažima, tako da može da ga dovrši za svega nekoliko kratkih godina. To je zato što delo koje On lično obavlja ima isključivo za cilj da otvori nove izlaze i da predvodi novo doba.