Mir i radost o kojima danas govorim nisu isti kao oni u koje ti veruješ i koje razumeš. Nekada si mislio da mir i radost znače biti srećan čitav dan, da tebe i tvoju porodicu ne muče bolesti ili nesreće, da si uvek zadovoljan u srcu bez i najmanjeg osećaja tuge i da imaš neopisiv osećaj radosti bez obzira na to koliko se tvoj život razvio. Uz to je išlo i dobijanje povišice i činjenica da ti je sin upravo upisao fakultet. Imajući sve to na umu, molio si se Bogu i, videvši da je Božja blagodat tako velika, postao si presrećan, smešeći se od uveta do uveta, i nisi mogao da prestaneš da se zahvaljuješ Bogu. Takav mir i radost nisu istinski mir i radost koji dolaze sa prisustvom Svetog Duha. Naprotiv, to su mir i radost koji proizilaze iz zadovoljenja tela. Trebalo bi da razumeš koje je danas doba; nije Doba blagodati i više nije vreme kada se trudiš da hlebom zasitiš svoj stomak. Možda si presrećan jer ti je sve u redu s porodicom, ali tvoj život je na izdisaju – i stoga, bez obzira na to koliko je velika tvoja radost, Sveti Duh nije s tobom. Zadobijanje prisustva Svetog Duha je jednostavno: uradi kako treba ono što treba da uradiš, dobro izvrši dužnost i funkciju ljudskog bića i budi u stanju da se opremiš stvarima koje su ti potrebne da nadoknadiš svoje nedostatke. Ako uvek nosiš breme svog života i srećan si zato što si uvideo istinu ili razumeo Božje današnje delo, to znači zaista posedovati prisustvo Svetog Duha. Ili, ako te ponekad uhvati anksioznost zato što si naišao na problem kojem ne znaš kako da pristupiš, ili zato što ne razumeš istinu koju je neko podelio, to dokazuje da je Sveti Duh s tobom. To su uobičajena životna stanja. Moraš da shvatiš razliku između posedovanja i nedostatka prisustva Svetog Duha i ne smeš previše da pojednostavljuješ svoje mišljenje o tome.

Ranije je rečeno da se prisustvo Svetog Duha i posedovanje dela Svetog Duha razlikuju. Normalno stanje posedovanja prisustva Svetog Duha ispoljava se u normalnim mislima, normalnom razmišljanju i u normalnoj ljudskosti. Karakter osobe ostaće kakav je nekada bio, ali u njoj će vladati mir, a spolja će imati držanje slično svecu. Takva će ta osoba biti kada je Sveti Duh uz nju. Kada neko poseduje prisustvo Svetog Duha, njegovo razmišljanje je normalno. Kada je gladan želi da jede, kada je žedan želi da pije vodu… Takva ispoljavanja normalne ljudskosti nisu prosvećenje Svetog Duha; ona su normalno razmišljanje ljudi i normalno stanje posedovanja prisustva Svetog Duha. Neki ljudi pogrešno veruju da oni koji poseduju prisustvo Svetog Duha ne znaju za glad, da ne osećaju umor i deluju kao da ne razmišljaju o porodici, pošto su se skoro potpuno odvojili od tela. U stvari, što je Sveti Duh više sa ljudima, to su oni normalniji. Oni umeju da pate i odriču se stvari zarad Boga, daju se za Boga i odani su Bogu; štaviše, oni razmišljaju i o hrani i odeći. Drugim rečima, oni nisu izgubili ništa od normalne ljudskosti koju ljudi treba da imaju i, povrh toga, posebno poseduju razum. Oni ponekad čitaju Božje reči i razmišljaju o Božjem delu; u njihovim srcima je vera i spremni su da tragaju za istinom. Naravno, delo Svetog Duha zasnovano je na ovom temelju. Ako ljudi ne razmišljaju normalno, onda nemaju razum – to nije normalno stanje. Kada ljudi normalno razmišljaju i Sveti Duh je uz njih, oni sigurno poseduju razum normalne osobe i, prema tome, nalaze se u normalnom stanju. U doživljavanju Božjeg dela, posedovanje dela Svetog Duha dešava se povremeno, dok je posedovanje prisustva Svetog Duha gotovo neprestano. Sve dok su razum i razmišljanje ljudi normalni i sve dok su njihova stanja normalna, Sveti Duh je sigurno uz njih. Kada razum i razmišljanje ljudi nisu normalni, onda njihova ljudskost nije normalna. Ako je, u ovom trenutku, delo Svetog Duha u tebi, onda će i Sveti Duh sigurno biti uz tebe. Ali ako je Sveti Duh uz tebe, iz toga ne sledi da Sveti Duh definitivno deluje u tebi, jer Sveti Duh deluje u posebnim trenucima. Prisustvo Svetog Duha može samo da održi normalno ljudsko postojanje, ali Sveti Duh deluje samo u određenim trenucima. Na primer, ako si vođa ili trudbenik, kada zalivaš i opskrbljuješ crkvu, Sveti Duh će te prosvetiti određenim rečima koje su poučne za druge i mogu da reše praktične probleme neke od tvojih braće i sestara – u takvim trenucima Sveti Duh deluje. Ponekad, kada jedeš i piješ reči Božje, Sveti Duh te prosvećuje određenim rečima koje su posebno relevantne za tvoja iskustva, omogućavajući ti da zadobiješ veće znanje o sopstvenim stanjima; to je takođe delo Svetog Duha. Ponekad, dok govorim, vi slušate i u stanju ste da izmerite svoja sopstvena stanja naspram Mojih reči, a ponekad ste ganuti ili nadahnuti; sve je to delo Svetog Duha. Neki ljudi kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima. To je nemoguće. Ako bi rekli da je Sveti Duh uvek uz njih, to bi bilo realno. Ako bi rekli da su njihovo razmišljanje i poimanje normalni u svakom trenutku, to bi takođe bilo realno i pokazalo bi da je Sveti Duh uz njih. Ako kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima, da ih Bog prosvećuje i dodiruje u svakom trenutku i sve vreme stiču nova znanja, onda to nipošto nije normalno! To je potpuno natprirodno! Bez trunke sumnje, takvi ljudi su zli duhovi! Čak i kada se Duh Božji ovaploti, postoje trenuci kada On mora da jede i da se odmara – a kamoli ljudi. Oni koji su opsednuti zlim duhovima deluju kao da nemaju slabosti tela. U stanju su da se odreknu i odustanu od svega, oslobođeni su emocija, sposobni da izdrže muke i ne osećaju ni najmanji umor, kao da su prevazišli telo. Zar to nije krajnje natprirodno? Delo zlih duhova je natprirodno – nijedan čovek ne bi mogao da postigne takve stvari! Oni kojima nedostaje razboritosti su zavidni kada vide takve ljude: kažu da imaju takvu snagu u svojoj veri u Boga, da imaju veliku veru i nikada ne pokazuju ni najmanji znak slabosti! U stvari, sve su to ispoljavanja dela zlog duha. Jer, normalni ljudi neizbežno imaju ljudske slabosti; to je normalno stanje onih koji poseduju prisustvo Svetog Duha.

Šta znači postojano svedočiti? Neki ljudi kažu da samo slede kao sada i ne brinu se da li su sposobni da zadobiju život; ne tragaju za životom, ali se i ne povlače. Oni samo priznaju da ovu etapu dela obavlja Bog. Zar to nije nepravilnost u njihovom svedočenju? Takvi ljudi čak i ne svedoče da su osvojeni. Oni koji su osvojeni slede bez obzira na sve i sposobni su da tragaju za životom. Oni ne samo da veruju u praktičnog Boga, već znaju i da slede sve Božje zamisli. Takvi su oni koji svedoče. Oni koji ne svedoče nikada nisu tragali za životom i još uvek ga zbunjeno slede. Možeš da slediš, ali to ne znači da si osvojen, jer ne razumeš današnje Božje delo. Određeni uslovi moraju biti ispunjeni da bi bio osvojen. Nisu svi koji slede osvojeni, jer u svom srcu ne razumeš zašto moraš da slediš Boga današnjice, niti znaš kako si dospeo do današnjeg vremena, ko te je podržavao do danas. Primena vere u Boga kod nekih ljudi je uvek pomućena i zbunjujuća; stoga, slediti ne znači nužno posedovati svedočanstvo. Šta je zapravo istinito svedočenje? Svedočenje o kojem se ovde govori ima dva dela: jedan deo je svedočenje o tome da si osvojen, a drugi je svedočenje da si usavršen (što će, naravno, biti svedočenje posle većih kušnji i nevolja u budućnosti). Drugim rečima, ako si u stanju da budeš postojan tokom nevolja i kušnji, onda ćeš podneti drugi korak svedočenja. Danas je presudan prvi korak svedočenja: biti u stanju da budeš postojan tokom svakog slučaja kušnje ispoljene kroz grdnju i sud. To je svedočanstvo o osvajanju. To je zato što je sada vreme osvajanja. (Trebalo bi da znaš da je sada vreme Božjeg dela na zemlji; glavno delo ovaploćenog Boga na zemlji je osvajanje ove grupe ljudi na zemlji koji Ga slede kroz sud i grdnju.) Da li si sposoban da svedočiš da si osvojen ne zavisi samo od toga da li si sposoban da slediš do samog kraja, već, što je još važnije, od toga da li si, dok doživljavaš svaki korak Božjeg dela, sposoban da istinski razumeš Božju grdnju i sud, i od toga da li zaista opažaš ovo celokupno delo. Nećeš moći da se provučeš tako što ćeš puko slediti do samog kraja. Moraš biti u stanju da se dobrovoljno predaš tokom svake pojave grdnje i suda, moraš biti u stanju da istinski razumeš svaki korak dela koji doživljavaš i moraš biti u stanju da postigneš spoznaju i poslušnost prema Božjoj naravi. Ovo je krajnje svedočanstvo o tome da si osvojen, koje si dužan da nosiš. Svedočanstvo o tome da si osvojen prvenstveno se odnosi na tvoje znanje o Božjem ovaploćenju. Od presudne je važnosti da je ovaj korak svedočenja usmeren ka Božjem ovaploćenju. Nije važno šta radiš ili govoriš pred ljudima ovoga sveta ili onima koji drže vlast; najvažnije je da li si u stanju da se pokoriš svim rečima iz Božjih usta i svim Njegovim delima. Stoga je ovaj korak svedočenja usmeren ka Sotoni i svim neprijateljima Božjim – demonima i protivnicima koji ne veruju da će se Bog ovaplotiti po drugi put i doći da učini još veće delo, a osim toga, ne veruju u činjenicu Božjeg povratka u telo. Drugim rečima, ona je usmerena na sve antihriste – sve neprijatelje koji ne veruju u ovaploćenje Boga.

Razmišljanje o Bogu i žudnja za Bogom ne dokazuju da te je Bog osvojio; oni zavise od toga da li veruješ da je On ovaploćena Reč, da li veruješ da se Reč ovaplotila i da li veruješ da je Duh postao Reč i da se Reč pojavila u telu. Ovo je ključno svedočanstvo. Nije važno kako slediš, niti kako daješ sebe; presudno je da li si u stanju da iz ove normalne ljudskosti otkriješ da je Reč postala telo i da se Duh istine ostvario u telu – da su sva istina, put i život stigli u telu, da je Božji Duh zaista stigao na zemlju i da je Duh došao u telu. Iako, površno gledajući, ovo izgleda drugačije od začeća Svetog Duha, u ovom delu možeš jasnije da vidiš da je Duh već ostvaren u telu, i, štaviše, da se Reč ovaplotila i da se Reč pojavila u telu. Ti si u stanju da razumeš pravo značenje reči: „U početku beše Reč, i Reč beše uz Boga, i Reč beše Bog.“ Štaviše, moraš da shvatiš da je današnja Reč Bog, i gle, Reč postaje telo. To je najbolje svedočanstvo koje možeš da daš. To dokazuje da poseduješ istinsko znanje o Bogu koji se ovaplotio – ne samo da si u stanju da Ga upoznaš, već si i svestan da je put kojim danas hodaš put života i put istine. Etapa dela koju je Isus izvršio samo je ispunila suštinu izjave „Reč beše uz Boga“: Istina Božja bila je sa Bogom i Duh Božji bio je sa telom i bio je neodvojiv od tog tela. To jest, ovaploćeno telo Božje bilo je sa Duhom Božjim, što je veliki dokaz da je ovaploćeni Isus bio prvo ovaploćenje Božje. Ova etapa dela precizno ispunjava unutrašnje značenje izjave „Reč se ovaploćuje“, dajući dublje značenje za „Reč beše uz Boga, a Reč beše Bog“, i omogućava ti da čvrsto veruješ u reči „U početku beše Reč“. To jest, u vreme stvaranja Bog je posedovao reči, Njegove reči bile su s Njim i nerazdvojne od Njega, a u poslednjem dobu On čini još jasnijom silu i autoritet Svojih reči i omogućava čoveku da vidi sve Njegove puteve – da čuje sve Njegove reči. Takvo je delo poslednjeg doba. Moraš da razumeš ove stvari potpuno i temeljno. Ne radi se o poznavanju tela, već o tome kako razumeš telo i Reč. To je svedočanstvo koje moraš da nosiš, ono što svi moraju da znaju. Pošto je ovo delo drugog ovaploćenja – a i poslednji put da se Bog ovaploćuje – ono u potpunosti upotpunjuje značaj ovaploćenja, temeljno sprovodi i ispoljava celokupno Božje delo u telu i privodi kraju eru Božjeg bivstvovanja u telu. Stoga, ti moraš da poznaješ značenje ovaploćenja. Nije važno koliko trčiš unaokolo, ili koliko dobro obavljaš druge svetovne stvari; važno je da li si u stanju da se istinski pokoriš pred Bogom i posvetiš svoje celo biće Bogu i pokažeš poslušnost prema svim rečima koje poteknu sa Njegovih usana. To je ono što treba da radiš i čega treba da se pridržavaš.

Poslednji korak svedočenja je svedočanstvo o tome jesi li ili nisi u stanju da budeš usavršen – što znači, pošto si razumeo sve reči koje su potekle od ovaploćenog Boga, ti dolaziš u posed znanja o Bogu i postaješ siguran u Njega, ti proživljavaš sve reči proizašle iz Božjih usta i ispunjavaš uslove koje Bog traži od tebe – na Petrov način i s Jovovom verom – tako da možeš da budeš poslušan do smrti, da Mu se potpuno predaš i na kraju dostigneš lik osobe koja je u skladu sa standardima, što znači lik nekoga ko je osvojen i usavršen nakon što je iskusio Božji sud i grdnju. Ovo je krajnje svedočanstvo – to je svedočanstvo koje treba da nosi onaj koji je konačno usavršen. To su dva koraka svedočenja koja treba da date, a oni su međusobno povezani i svaki je neophodan. Ali postoji jedna stvar koju moraš da znaš: svedočanstvo koje tražim od tebe danas nije usmereno na ljude ovog sveta, niti na bilo kog pojedinca, već na ono što tražim od tebe. Ono se meri po tome da li si u stanju da Mi udovoljiš i da li si u stanju da u potpunosti ispuniš standarde Mojih zahteva od svakog od vas. To je ono što treba da razumete.