Primena (5)

Tokom Doba blagodati, Isus je izgovorio nešto reči i obavio jednu etapu dela. Za sve te reči postojao je kontekst i sve su bile primerene stanju ljudi tog vremena; Isus je govorio i delao kako je odgovaralo kontekstu vremena. Izgovorio je i neka proročanstva. Prorekao je da će Duh istine doći tokom poslednjih dana i da će izvršiti jednu etapu dela. Drugim rečima, On nije razumeo ništa osim dela koje je On Sȃm trebalo da obavi tokom tog doba; delo koje donosi ovaploćeni Bog je, drugim rečima, ograničeno. Dakle, On samo obavlja delo doba u kojem se nalazi i ne obavlja druga dela koja nemaju veze s Njim. U to vreme, Isus nije delovao u skladu s osećanjima ili vizijama, već onako kako je odgovaralo vremenu i kontekstu. Niko Ga nije vodio ni usmeravao. Celokupno Njegovo delo bilo je Njegovo sopstveno biće – to je bilo delo koje je trebalo da izvrši ovaploćeni Duh Božji, a to je bilo sve ono delo koje je ovaploćenje započelo. Isus je delao samo u skladu s onim što je Sȃm video i čuo. Drugim rečima, Duh je delovao neposredno; nije bilo potrebe da mu se javljaju glasnici i daju Mu snove, niti da Ga obasjava bilo kakva velika svetlost i omogući Mu da vidi. Delao je slobodno i nije se suzdržavao, a to je zato što se Njegovo delo nije zasnivalo na osećanjima. Drugim rečima, kada je delao, nije naslepo opipavao i nagađao, već je postizao stvari s lakoćom, delajući i govoreći u skladu sa sopstvenim idejama i onim što je video sopstvenim očima, pružajući neposrednu podršku svakom od učenika koji su Ga sledili. To je razlika između Božjeg dela i dela ljudi: kada ljudi rade, oni traže i naslepo opipavaju, uvek oponašajući i razmišljajući na temeljima koje su postavili drugi, da bi postigli dublji ulazak. Božje delo je opskrbljivanje onim što On jeste i On obavlja delo koje On Sȃm treba da obavlja. On ne pruža podršku crkvi koristeći znanje iz dela bilo kojeg čoveka. Umesto toga, On obavlja sadašnje delo na osnovu stanja ljudi. Dakle, delanje na ovaj način je hiljadama puta slobodnije od dela koja ljudi obavljaju. Ljudima se čak može činiti da Bog ne poštuje svoju dužnost i da dela po Svom nahođenju – ali sve što On radi je novo. Ipak, treba da znaš da se delo ovaploćenog Boga nikada ne zasniva na osećanjima. U ono vreme, pošto je Isus obavio Svoje delo raspeća, kada su učenici koji su sledili Isusa dostigli određenu tačku u svom iskustvu, osećali su da dolazi Božji dan i da će se uskoro sresti s Gospodom. To je bio osećaj koji su imali, a za njih je taj osećaj bio od najveće važnosti. Ali zapravo, osećanja koja ljudi prepoznaju u sebi nisu pouzdana. Osećali su da će možda uskoro da stignu do kraja puta, ili da je sve što su činili i trpeli odredio Bog. Pavle je takođe rekao da je trku dovršio, da je bitku izborio, i da je za njega bio pripravljen venac pravednosti. Tako je on osećao i to je napisao u poslanicama i poslao ih u crkve. Takve radnje proizašle su iz bremena koje je nosio za crkve i zato Sveti Duh na njih nije obratio pažnju. Kada je Pavle izgovorio te reči, nije imao osećaj nelagode, niti je osećao bilo kakav prekor, pa je verovao da su takve stvari veoma normalne i sasvim ispravne i da su potekle od Svetog Duha. Ali posmatrano s današnjeg stanovišta, one uopšte nisu potekle od Svetog Duha. To su bile samo ljudske iluzije. Ljudi gaje mnogo iluzija, a Bog ne obraća pažnju na njih niti izražava bilo kakva mišljenja kada se one jave. Većina dela Svetog Duha ne vrši se kroz osećaje ljudi – Sveti Duh ne dela u osećanjima ljudi osim u teškim, mračnim vremenima pre nego što se Bog ovaploti, ili u razdoblju kada nema apostola ili trudbenika. Tokom te etape, delo Svetog Duha daje ljudima određena posebna osećanja. Na primer: kada su ljudi bez vođstva Božjih reči, oni imaju neopisiv osećaj sreće kada se mole; imaju osećaj uživanja u svojim srcima, mirni su i spokojni. Kada jednom imaju vođstvo reči, ljudi osećaju kao da im se duh razvedrava, imaju put primene u svojim postupcima i, naravno, imaju i osećanja smirenosti i spokoja. Kada se ljudi sretnu sa opasnošću ili ih Bog spreči da rade određene stvari, u svojim srcima osećaju uznemirenost i nespokoj. To su u potpunosti osećanja koja je čoveku dao Sveti Duh. Međutim, ako neprijateljsko okruženje stvara atmosferu straha, čineći da ljudi postanu izuzetno uznemireni i plašljivi, to je normalan izraz ljudskosti i on nije povezan sa delom Svetog Duha.

Ljudi uvek žive u skladu sa svojim osećajima i to čine već dugi niz godina. Kada su u miru u svojim srcima, oni delaju (verujući da je njihova volja osećaj mira), a kada nisu u miru u svojim srcima, oni ne delaju (verujući da je njihova nevoljnost ili odbojnost osećaj nelagode). Ako stvari idu glatko, oni misle da je to Božja namera. (U stvari, to je nešto što bi svakako prošlo veoma glatko, jer to je prirodni zakon stvari.) Kada stvari ne idu glatko, oni misle da to nije Božja namera. Kada naiđu na nešto što ne ide glatko, zaustavljaju se. Takva osećanja nisu tačna, a postupanje po njima prouzrokovaće mnoga kašnjenja. Na primer, sigurno će biti poteškoća u sprovođenju istine u delo, a još više u tome da se sledi Božja volja. Mnoge pozitivne stvari biće teško ostvariti. Kao što izreka kaže: „Ostvarenju dobrih stvari obično prethode poteškoće.“ Ljudi imaju previše osećanja u svom praktičnom životu, što ih stalno ostavlja na gubitku i čini nesigurnim po pitanju mnogih stvari. Ljudima ništa nije jasno, osim ako shvate istinu. Ali generalno, dokle god deluju ili govore u skladu sa svojim osećanjima, sve dok to nije nešto što krši primarna načela, Sveti Duh uopšte ne reaguje. To je kao „venac pravednosti“ koji Pavle oseća: dugi niz godina niko nije verovao da su njegova osećanja pogrešna, niti je on sȃm ikada osetio da su njegova osećanja pogrešna. Odakle dolaze osećanja ljudi? To su, naravno, reakcije koje dolaze iz njihovog mozga. Različita osećanja se proizvode u skladu sa različitim okruženjima i različitim pitanjima. Ljudi najčešće donose zaključke ljudskom logikom putem koje dobijaju skup formula, što dovodi do formiranja mnogih ljudskih osećanja. Ne shvatajući to, ljudi ulaze u sopstvene logičke zaključke i na taj način ta osećanja postaju ono na šta se ljudi oslanjaju u svojim životima; postaju emotivna podrška u njihovim životima, kao što je Pavlov „venac pravednosti“ ili „susret sa Gospodom u vazduhu“ Svedoka Lija. Bog gotovo da nema načina da posreduje u ovim osećanjima ljudi i mora da im dozvoli da se razvijaju kako žele. Danas sam ti jasno govorio o različitim aspektima istine. Ako nastaviš da se vodiš svojim osećanjima, zar to ne znači da još uvek živiš usred neodređenosti? Ne prihvataš reči koje su ti jasno iznesene i uvek se oslanjaš na svoje lične osećaje. Zar kad tako činiš nisi sličan slepcu koji opipava slona? I šta ćeš na kraju time dobiti?

Sva dela ovaploćenog Boga danas su praktična. To nije nešto što možeš da osetiš, niti je nešto što možeš da zamisliš, a još manje je nešto što možeš da zaključiš – to je samo nešto što ćeš moći da razumeš kada te činjenice sustignu. Ponekad, čak i kada se to dogodi, još uvek nećeš moći jasno da vidiš i ljudi neće shvatiti dok Bog lično ne učini nešto da istinskim činjenicama razjasni ono što se dešava. U ono vreme, bilo je mnogo iluzija među učenicima koji su sledili Isusa. Verovali su da će uskoro doći Božji dan i da će uskoro umreti za Gospoda i da će moći da se sretnu sa Gospodom Isusom. Petar je zbog tog osećanja čekao punih sedam godina – ali to se ipak nije dogodilo. Osećali su da su im životi sazreli; osećanja u njima su se umnožila i ta osećanja su postala snažnija, ali su doživeli mnoge neuspehe i nisu bili u stanju da uspeju. Ni sami nisu znali šta se dešava. Zar ono što je zaista došlo od Svetog Duha nije moglo da se ispuni? Ljudska osećanja nisu pouzdana. Pošto ljudi imaju svoj način razmišljanja i svoje ideje, oni stvaraju mnoštvo asocijacija na osnovu konteksta i stanja u datom trenutku. Konkretno, kada se nešto desi ljudima čiji je način razmišljanja zdrav, oni postaju preterano uzbuđeni i ne mogu da ne stvore mnoštvo asocijacija. Ovo se posebno odnosi na „stručnjake“ sa uzvišenim znanjem i teorijama, čije asocijacije postaju još obilnije nakon mnogo godina bavljenja svetom; nesvesno, te asocijacije preuzimaju njihova srca i postaju njihova izuzetno moćna osećanja i oni su zadovoljni njima. Kada ljudi žele nešto da urade, u njima će se pojaviti osećanja i maštarije i misliće da su u pravu. Kasnije, kada vide da se to nije ispunilo, ljudi ne mogu da shvate šta je pošlo naopako. Možda veruju da je Bog promenio Svoj plan.

Neizbežno je da svi ljudi imaju osećaje. Tokom Doba zakona mnogi su takođe imali određene osećaje, ali je bilo manje pogrešnih osećaja nego kod današnjih ljudi. To je zato što su ranije ljudi mogli da ugledaju Jahveovu pojavu; mogli su da vide glasnike i usnivali su snove. Današnji ljudi nisu u stanju da imaju vizije ili da vide glasnike, pa su se greške u njihovim osećanjima umnožile. Kada današnji ljudi osete da je nešto posebno ispravno i to sprovedu u delo, Sveti Duh im ne prigovara i oni u sebi osete mir. Nakon toga, tek kroz pričešće ili čitanje Božjih reči otkrivaju da su pogrešili. Jedan aspekt ovoga je da se ljudima ne pojavljuju glasnici, snovi su veoma oskudni, a ljudi ne vide nikakve vizije na nebu. Drugi aspekt je da Sveti Duh ne povećava svoje prekore i dovođenje u red ljudi; jedva da postoji bilo kakvo delo Svetog Duha u njima. Dakle, ako ljudi ne jedu i ne piju reči Božje, ne traže istinu na praktičan način i ne razumeju put primene, onda neće ubrati nikakve plodove. Principi dela Svetog Duha su sledeći: On ne obraća pažnju na ono što ne uključuje Njegovo delo; ako nešto nije u okviru Njegove nadležnosti, On se apsolutno nikada ne meša niti posreduje, dozvoljavajući ljudima da izazivaju kakve god hoće nevolje. Možeš da se ponašaš kako god želiš, ali doći će dan kada ćeš se naći u panici i na gubitku. Bog deluje nepokolebljivo u Svom telu, nikada se ne meša čoveku u posao. Umesto toga, On se kloni ljudskog sveta i obavlja delo koje treba da obavlja. Neće ti se prigovoriti ako danas učiniš nešto loše, niti ćeš biti nagrađen ako sutra učiniš nešto dobro. To su ljudske stvari i ni na koji način nisu povezane sa delom Svetog Duha – to uopšte nije u delokrugu Mog dela.

U vreme kada je Petar delao, izgovorio je mnoge reči i obavio je mnogo toga. Da li je moguće da ništa od toga nije poteklo od ljudskih ideja? Nemoguće je da je poteklo u potpunosti od Svetog Duha. Petar je bio samo stvoreno biće, bio je sledbenik, bio je Petar, a ne Isus, i njihove suštine nisu bile iste. Iako je Petra poslao Sveti Duh, nije sve što je činio poticalo od Svetog Duha, jer je Petar ipak bio čovek. Pavle je takođe izgovorio mnoge reči i napisao ne mali broj poslanica crkvama, od kojih su neke skupljene u Bibliji. Sveti Duh nije izražavao nikakvo mišljenje, jer je to bilo vreme kada je Pavle bio korišćen od strane Svetog Duha. Zadobio je neka iskustva i znanja, zapisao ih i preneo svojoj braći i sestrama u Gospodu. Isus nije imao nikakvu reakciju. Zašto ga Sveti Duh tada nije zaustavio? Zato što postoje neke nečistoće koje nastaju iz normalnog načina razmišljanja ljudi; to je neizbežno. Pored toga, njegovi postupci nisu dostigli tačku prekidanja ili ometanja. Kada postoji neko ovakvo delo poteklo od ljudske prirode, ljudima je lakše da ga prihvate. Pod uslovom da nečistoće čovekovog normalnog načina razmišljanja ništa ne prekidaju, one se računaju kao normalne. Drugim rečima, ljudi sa normalnim načinom razmišljanja su svi sposobni da razmišljaju na taj način. Kada ljudi žive u telu, oni imaju svoj način razmišljanja, ali ne postoji način da se to istrebi. Međutim, nakon što neko vreme doživljavamo Božje delo i shvatimo neke istine, biće manje ovakvih načina razmišljanja. Kada dožive više stvari, moći će jasno da razumeju i na taj način će manje prekidati stvari. Drugim rečima, kada se ljudska mašta i logički zaključci opovrgnu, njihovih nenormalnih osećanja će biti manje. Svi oni koji žive u telu imaju svoj način razmišljanja, ali na kraju će ih Bog obraditi do te mere da njihov način razmišljanja neće moći da ih uznemirava, više se u svom životu neće oslanjati na osećaje, njihov stvarni rast će se povećavati, moći će da žive po Božjim rečima unutar stvarnosti, više neće činiti stvari koje su nejasne ili isprazne, niti će izazivati prekide. Tako više neće biti njihovih iluzija, a od sada pa nadalje njihova dela će biti njihov stvarni rast.

Prethodno: Primena (4)

Sledeće: Unutrašnja istina o delu osvajanja (1)

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera