Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Na pomen Pavla, pomislićete na njegovu prošlost i na neke priče o njemu koje su netačne i u suprotnosti sa stvarnošću. Od malena su ga podučavali roditelji i primio je Moj život, a kao rezultat Mog predodređenja posedovao je kov kakav Ja zahtevam. Sa 19 godina čitao je razne knjige o životu; stoga, ne treba da iznosim pojedinosti o tome kako je, zahvaljujući svom kovu i zahvaljujući Mom prosvećenju i prosvetljenju, mogao ne samo da sa razumevanjem govori o duhovnim stvarima, već je, takođe, mogao da dokuči Moje namere. Naravno, ovim se ne isključuje spoj unutrašnjih i spoljnih faktora. Međutim, njegova jedina nesavršenost bila je u tome što je, zbog sopstvenih talenata, često bio slatkorečiv i hvalisav. Shodno tome, zbog svog buntovništva, čiji je jedan deo neposredno predstavljao arhanđela, kad Sam se prvi put ovaplotio, uložio je sve napore da Mi prkosi. Bio je jedan od onih koji ne spoznaju Moje reči, a Moje je mesto u njegovom srcu već bilo nestalo. Takvi se ljudi direktno suprotstavljaju Mom božanstvu i Ja na njih udaram; a jedino se na samom kraju klanjaju i priznaju svoje grehe. Otuda, nakon što sam iskoristio njegove vrline – što će reći, nakon što je neko vreme radio za Mene – još jednom se vratio svojim starim navikama i, premda se nije direktno oglušio o Moje reči, oglušio se o Moje unutrašnje vođstvo i prosvećenje, čime je sve ono što je bio uradio u prošlosti postalo uzaludno; drugim rečima, kruna slave o kojoj je govorio pretvorila se u prazne reči, u proizvod njegove sopstvene mašte, budući da je čak i danas on i dalje podvrgnut Mom sudu u zatočeništvu Mojih okova.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 4. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Među onima koji traže život, Pavle je bio neko ko nije poznavao vlastitu suštinu. On nipošto nije bio ni skroman ni pokoran, niti je poznavao svoju suštinu, koja je Bogu bila suprotstavljena. Stoga je on bio neko ko nije prošao kroz podrobna iskustva i neko ko istinu nije sproveo u delo. (…) Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svog buntovništva. Nikad nije spomenuo svoje sramno prkošenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se u potpunosti predao Bogu. Iako je, na putu za Damask, pao, on se nije zagledao duboko u sebe. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, opskrbljujući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj za kojim je tragao bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj za kojim je tragao bilo je obilje blagodati. Nije tražio dovoljno istine, niti je tražio da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je to delo nastalo nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio. On nije bio neko ko je prema Isusu Hristu bio pun ljubavi i straha, niti je bio vičan u traženju istine, a ponajmanje je bio neko ko je tražio tajnu ovaploćenja. Bio je tek neko ko je vešt u sofistici, ko nije uzmicao ni pred kim višim od sebe i ni pred kim ko je posedovao istinu. Zavideo je ljudima i istinama koji su mu se suprotstavljali ili prema njemu bili neprijateljski nastrojeni, radije se priklanjajući nadarenim ljudima uzvišenog lika i temeljnog znanja. Nije voleo da komunicira sa siromasima koji su tražili istiniti put, ne mareći ni za šta osim za istinu, već se zanimao za uglednike iz verskih organizacija, koji su govorili samo o doktrinama i posedovali opsežno znanje. Nije gajio ljubav prema novom delu Svetog Duha i nije mario za pokret novog dela Svetog Duha. Umesto toga, prednost je davao pravilima i doktrinama uzvišenijim od opštih istina. Na osnovu svoje urođene suštine i celine onoga što je tražio, on ne zaslužuje da se nazove hrišćaninom koji je tragao za istinom, a kamoli vernim slugom u Božjoj kući, jer je bio isuviše licemeran, a njegovo je buntovništvo bilo preveliko. Mada ga znamo kao slugu Gospoda Isusa, on uopšte nije bio prikladan za ulazak kroz vrata nebeskog carstva, jer se za njegove postupke ne može reći da su od početka do kraja bili pravedni. Možemo ga posmatrati samo kao nekoga ko je bio licemeran i ko je činio nepravdu, ali je ujedno ipak radio za Hrista. Mada se ne može kazati da je bio zao, sasvim ga je prikladno nazvati čovekom koji je činio nepravdu. Iako je učinio mnoga dela, o njemu se ne sme suditi na osnovu količine, već isključivo na osnovu kvaliteta i suštine obavljenog posla. Jedino se na taj način može dokučiti prava istina o njemu. Uvek je verovao: „Sposoban sam da radim i bolji sam od većine ljudi; više od ikoga drugog vodim računa o bremenu Gospodnjem i niko se ne kaje tako duboko kao ja, jer, velika me je svetlost obasjala i video sam veliku svetlost, te je stoga moje kajanje dublje od ičijeg drugog.” Takve je misli on u to vreme nosio u svom srcu. Na kraju svog dela, Pavle je rekao: „Bitku sam izborio, trku dovršio i venac pravednosti pripravljen je za mene.” Njegova borba, delo i smer kojim je išao imali su jedino za cilj sticanje krune pravednosti, a njegovo napredovanje nije bilo aktivno. Mada u svom poslu nije bio površan, može se reći da je svoje delo obavljao samo kao nadoknadu za počinjene greške, kao nadoknadu za optužbe od strane sopstvene savesti. Nadao se samo da će što pre dovršiti svoje delo, doći do kraja svog puta i izboriti svoju bitku, kako bi što pre stekao krunu pravednosti za kojom je odavno čeznuo. On nije čeznuo da se, sa svojim iskustvima i istinskim znanjem, susretne sa Gospodom Isusom, već da što pre dovrši svoje delo kako bi, kad se sretne sa Gospodom Isusom, za obavljeno delo dobio nagradu. Svoje je delo koristio da sebe uteši i da sklopi pogodbu u zamenu za buduću krunu. Ono što je tražio nije bila istina, niti Bog, već samo kruna. Kako bi takva potraga mogla da zadovolji normu? Njegova pobuda, njegovo delo, cena koju je platio i sav njegov trud – sve je to bilo prožeto njegovim čudesnim fantazijama i on je radio sasvim u skladu sa vlastitim željama. U čitavom njegovom delu nije bilo ni trunke volje u ceni koju je platio; on se samo bavio sklapanjem pogodbe. On svoj trud nije svojevoljno ulagao da bi izvršio svoju dužnost, već ga je svojevoljno ulagao zarad postizanja cilja te pogodbe. Ima li takav trud ikakvu vrednost? Ko bi pohvalio njegove nečiste napore? Koga bi takvi napori uopšte zanimali? Njegovo je delo bilo ispunjeno snovima o budućnosti, bilo je prepuno predivnih planova i nije sadržavalo put ka promeni ljudske naravi. Ogroman deo njegove blagonaklonosti bio je pretvaranje; njegovo delo nije pružalo život, već je predstavljalo lažnu uljudnost; bilo je to samo sklapanje pogodbe. Kako bi jedno takvo delo moglo da izvede čoveka na put povratka svojoj prvobitnoj dužnosti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Kad pogledate sve načine na koje se Pavle predstavljao, trebalo bi da možete da vidite njegovu priroda-suštinu i da budete u potpunosti u stanju da zaključite da su smer, ciljevi, poreklo i motivi njegovih težnji bili pogrešni, te da su te stvari bile buntovne prema Bogu, opirale su se Bogu, da Mu nisu bile po volji i da ih se Bog gnušao. Koji je prvi glavni način na koji se Pavle predstavljao? (Trudio se i radio je u zamenu za venac.) Gde ste primetili da se predstavljao na ovaj način ili da se nalazio u ovom stanju? (Kroz njegove reči.) Kroz njegove čuvene izreke. Čuvene izreke obično su pozitivne, od pomoći su i korisne onima sa rešenošću, nadom i težnjom; takve ljude one mogu da ohrabre i motivišu, no, koja je bila funkcija Pavlovih čuvenih izreka? Imao ih je mnogo. Možete li da izdeklamujete jednu od njegovih poznatijih? („Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8).) Koji aspekt njegove priroda-suštine ove reči predstavljaju? Shodno istini, kako to treba da definišemo? (Kao nadmeno, samopravedno i pravljenje nagodbe sa Bogom.) Njegova nadmena priroda ga je i navela da izgovori ove reči – on ne bi trčao trku, ne bi radio niti bi čak verovao u Boga da se na kraju toga nije nalazio venac. Nakon što su čuli tako mnogo propovedi, sadašnji ljudi bi trebalo da mogu da prepoznaju ovo ispoljavanje i ovo stanje koje je Pavle otkrio, no, da li možete da ga definišete? Kad kažemo „rezimirati”, mislimo da nešto treba definisati; reči koje koristite da biste nešto definisali predstavljaju istinsko shvatanje. Kad si u stanju da nešto tačno definišeš, to dokazuje da tu stvar vidiš jasno; kad nešto ne možeš da definišeš i samo ponavljaš definicije drugih ljudi, to dokazuje da to istinski ne razumeš. Koji način razmišljanja ili stanje su nagnali Pavla da u tom trenutku izgovori te reči? Koja namera ga je na to navela? Koju suštinu njegovih težnji vam ove reči pokazuju? (Dobijanje blagoslova.) Mnogo je trčao, predavao se i u toj meri se davao zato što mu je namera bila da dobije blagoslove. To je bilo njegova priroda-suština i ono što je obitavalo u najdubljim odajama njegovog srca. (…) Vojevanje dobre borbe, trčanje trke, rad, sopstveno davanje, pa čak i zalivanje crkve, Pavle je video kao žetone koje bi mogao da iskoristi u zamenu za venac pravednosti i kao puteve koji do njega vode. Pa, bez obzira na to da li je patio, davao se ili trčao trku, koliko god da je patio, jedini cilj u glavi mu je bio da dobije venac pravednosti. Stremljenje ka vencu pravednosti i stremljenje ka blagoslovima posmatrao je kao odgovarajući cilj vere u Boga, a patnju, davanje sebe, rad i trčanje trke kao puteve koji ka njemu vode. Sve njegovo spoljno lepo ponašanje bilo je upriličeno radi predstave; učinio je to u zamenu za blagoslove na samom kraju. Ovo je Pavlov prvi veliki greh.

Sve što je Pavle rekao i učinio, što je otkrio, namera i cilj kako njegovog rada tako i trke koju je trčao, kao i njegov stav prema oboma – ima li ičega u vezi sa tim stvarima što je u skladu sa istinom? (Ne, nema.) U njemu nema ničega što je u skladu sa istinom i ništa od onoga što je učinio nije bilo u skladu sa onim čemu je Gospod Isus podučavao ljude da čine, no, da li je on o tome razmišljao? (Ne, nije.) Nikada o tome nije nimalo razmišljao, niti je tragao, pa na temelju čega je pretpostavljao da je njegovo razmišljanje ispravno? (Na temelju svojih predstava i uobrazilja.) U tome postoji problem; kako je nešto što je zamislio mogao da učini ciljem kome će stremiti celog svog života? Da li je to ikada razmatrao ili se zapitao: „Da li je ono što mislim ispravno? Drugi ljudi ne misle ovako, samo ja tako mislim. Je li to problem?” Ne samo da nije gajio takve sumnje, već je svoje misli zapisivao u pisma i slao ih svim crkvama, kako bi svi mogli da ih pročitaju. Koja je priroda ovog ponašanja? U tome postoji problem; zašto nikada nije dovodio u pitanje da li je njegovo razmišljanje u skladu sa istinom, zašto nije tragao za istinom niti je to uporedio sa onim što je Gospod Isus rekao? Već je umesto toga ono što je zamislio i ono što je u svojim predstavama smatrao ispravnim posmatrao kao ciljeve kojima treba da stremi. U čemu je ovde problem? Ono što je zamislio i ono što je smatrao ispravnim posmatrao je kao istinu, i kao cilj kome treba stremiti. Nije li to izuzetno nadmeno i samopravedno? Da li je Bog i dalje imao mesto u njegovom srcu? Da li je prema Božjim rečima on i dalje mogao da se odnosi kao prema istini? Ako prema Božjim rečima nije mogao da se odnosi kao prema istini, kakav je u tom slučaju bio njegov stav prema Bogu? Da li je i on želeo da bude bog? Da nije želeo, ne bi se prema onome što je zamislio u sopstvenim mislima i predstavama odnosio kao prema ciljevima kojima treba da stremi, niti bi stremio ka svojim predstavama ili onome što je zamislio kao da su istina. On je verovao da je ono što misli istina i da je to u skladu sa istinom i sa Božjim namerama. Isto tako, ono što je smatrao ispravnim delio je sa braćom i sestrama u crkvama, usađivao je to u njih i sve ih navodio da se pridržavaju smešnih stvari koje je govorio; sopstvenim rečima je zamenio reči Gospoda Isusa i te svoje smešne reči je koristio da svedoči kako je život za njega hristos. Nije li ovo drugi veliki greh koji je Pavle imao? Taj problem je krajnje ozbiljan!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Pavle je imao još jedan ozbiljan greh, a on se ogleda u tome što je svoje delo obavljao u potpunosti na osnovu svog mentalnog kova, akademskog znanja, teološkog znanja i teorije. To je nešto što je svojstveno njegovoj priroda-suštini. Ovo treba da rezimirate, a zatim da ispitate kakav je njegov stav prema ovim stvarima. Ovo je veoma bitan i važan greh, greh koji ljudi moraju da shvate. (…) Šta je Pavle posedovao od rođenja? (Svoje urođene sposobnosti.) Pavle je bio prirodno pametan, bio je elokventan govornik, lepo se izražavao i pred drugima nije imao tremu. Hajde da se sada usredsredimo na razgovor o njegovim urođenim sposobnostima, darovima, inteligenciji, sposobnostima, kao i na znanje koje je stekao tokom života. Šta znači činjenica da je bio dobar govornik? Na koji način se otkrivao i sebe predstavljao? Voleo je da naširoko priča o uzvišenim teorijama; neprekidno je pričao o dubokoj duhovnoj doktrini, teorijama i znanju, kao i o svojim čuvenim tekstovima i izrekama koje ljudi često pominju. Kojom se to jednom rečju mogu rezimirati sve Pavlove reči? (Prazno.) Da li su prazne reči za ljude konstruktivne? Kada čuju te reči, oni se osećaju ohrabreno, ali posle nekog vremena taj žar jenjava. Stvari o kojima je Pavle govorio bile su nejasne i iluzorne, stvari koje zapravo ne možeš da izraziš konkretnim rečima. U teorijama o kojima je govorio, ne možeš da pronađeš nijedan put primene ili smer u kome praktično treba da deluješ; ne možeš da pronađeš ništa što možeš precizno da primeniš u stvarnom životu – bilo da su to teorije ili temelji, ništa od toga nije primenljivo u stvarnom životu. Zato kažem da su verske teorije i duhovne doktrine o kojima je on govorio bile prazne, nepraktične reči. Šta je Pavle imao za cilj dok je govorio o tim stvarima? Neki ljudi kažu: „Uvek je govorio o tim stvarima jer je želeo da privuče više ljudi, da ih navede da ga duboko poštuju i da se na njega ugledaju. Želeo je da preuzme mesto Gospoda Isusa i da pridobije više ljudi, kako bi bio blagosloven.” Da li je ovo tema o kojoj danas želimo da razgovaramo? (Ne, nije.) Za osobu koja nije bila orezivana, koja nije podvrgnuta sudu ili grdnji, koja nije prošla kroz kušnje ili oplemenjivanje, koja ima darove poput njegovih i koja ima priroda-suštinu antihrista, izuzetno je normalno da se ovako razmeće i da ispoljava ponašanje kakvo je on ispoljavao, pa u tu stvar nećemo dublje zalaziti. U šta ćemo dublje zalaziti? U suštinu ovog njegovog problema, u glavni uzrok i motivaciju zbog kojih je radio te stvari i u to šta ga je nagonilo da na taj način postupa. Bez obzira na to da li bi današnji ljudi sve stvari o kojima je on govorio posmatrali kao doktrinu, teorije, teološko znanje, urođene darove ili njegovo lično tumačenje stvari, uopšteno govoreći, Pavlov najveći problem je bio u tome što je stvari koje su potekle iz ljudske volje posmatrao kao da su istina. Zato i jeste imao petlju da odlučno, smelo i otvoreno upotrebi ove teološke teorije da bi ljude privukao i podučavao. To je suština problema. Da li je to ozbiljan problem? (Da, jeste.) Koje stvari je posmatrao kao istinu? Darove koje je dobio rođenjem, kao i znanje i teološke teorije koje je naučio tokom života. Njegove teološke teorije su naučene od učitelja, čitanjem svetih spisa, a nastale su i na osnovu onoga što je razumeo i zamislio. Predstave i uobrazilje svog ljudskog razumevanja posmatrao je kao istinu, ali to nije bio najozbiljniji problem, već je postojao jedan još ozbiljniji. Te stvari je posmatrao kao istinu, no, da li je u tom trenutku mislio da su te stvari istina? Da li je imao ideju o tome šta je istina? (Ne, nije.) Pa, kako se onda odnosio prema tim stvarima? (Kao da su život.) Prema svim tim stvarima se odnosio kao da su život. Smatrao je da će mu život biti veći što su brojnije i uzvišenije propovedi koje drži. Te stvari je posmatrao kao život. Da li je to ozbiljna stvar? (Jeste, ozbiljna je.) Na šta se to odrazilo? (Odrazilo se na put koji je sledio.) To je jedan aspekt toga. I šta još? (Smatrao je da će mu dobijanje tih stvari doneti spasenje i omogućiti mu da uđe u carstvo nebesko.) To i dalje ima veze sa dobijanjem blagoslova; smatrao je da su mu i izgledi da uđe u carstvo nebesko i da se uznese na nebo veći što mu je život veći. Kako se još kaže „uzneti se na nebo”? (Vladati i držati silu zajedno sa Bogom.) Svrha njegovog ulaska u carstvo nebesko bila je da vlada i drži silu zajedno sa Bogom, ali to nije bio njegov krajnji cilj, imao je još jedan. O njemu je govorio. Kako je to rekao? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1:21).) Rekao je da je hristos za njega život, a smrt dobitak. Šta to znači? Da će se nakon smrti pretvoriti u boga? Njegova ambicija ne poznaje granice! Njegov problem je u toj meri ozbiljan! Prema tome, je li pogrešno što detaljno analiziramo Pavlov slučaj? Nije uopšte. Svoje darove i znanje koje je stekao nije trebalo da ikad posmatra kao život. To je njegov treći veliki greh.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

„Od Pavla, Božijom voljom pozvanog da bude apostol Hrista Isusa.” Pavle je često koristio ovu frazu, a ona sadrži mnoštvo informacija. Za početak znamo da je Pavle apostol Gospoda Isusa Hrista. Dakle, iz Pavlove perspektive, ko je Gospod Isus Hristos? On je Sin čovečji, drugi po redu iza Boga na nebesima. Bez obzira na to da li Ga je nazivao Gospodom Isusom Hristom Gospodarem ili Ga je nazivao Gospodom, iz Pavlove perspektive, Hristos na zemlji nije bio Bog, već čovek koji je mogao da podučava ljude i navede ih da Ga slede. Koja je bila Pavlova funkcija kao apostola jednog takvog čoveka? Da širi jevanđelje, posećuje crkve, drži propovedi i piše pisma. Verovao je da ove stvari radi u ime Gospoda Isusa Hrista. U svom srcu je razmišljao na ovaj način: „Pomoći ću ti tako što ću ići tamo gde ti ne možeš i umesto tebe ću pogledati mesta na koja ti ne želiš da ideš.” To je bilo Pavlovo shvatanje apostola. U svom umu, i sebe i Gospoda Isus svrstao je među obične ljude. Sebe i Gospoda Hrista je posmatrao kao jednake, kao ljudska bića. U njegovom umu u suštini nije bilo nikakve razlike između njihovih položaja, kao ni razlike u njihovim identitetima, a kamoli u njihovim službama. Razlikovali su se samo po imenu, godinama starosti, porodičnim okolnostima i poreklu, a imali su i različite spoljne talente i znanje. U Pavlovom umu, on je u svakom drugom smislu bio isto što i Gospod Isus Hristos i mogao bi se takođe nazvati Sinom čovečjim. Jedini razlog zbog koga je bio drugi iza Gospoda Isusa Hrista bio je u tome što je bio apostol Gospoda Isusa; izvršavao je silu Gospoda Isusa Hrista, a Gospod Isus Hristos ga je slao da posećuje crkve i obavlja crkveni posao. To je Pavle smatrao svojim položajem i identitetom kao apostola – tako je on to tumačio. Osim toga, treća reč na početku fraze „Od Pavla (…) pozvanog da bude apostol Hrista Isusa” jeste „pozvanog”. Na osnovu ove reči možemo da uvidimo Pavlov način razmišljanja. Zašto je koristio tri reči „Božijom voljom pozvanog”? Nije smatrao da ga je Gospod Isus Hristos pozvao da bude Njegov apostol; mislio je: „Gospod Isus hristos nema silu da mi naredi da išta uradim. Ja ne radim kako mi on komanduje; ja ne radim ništa za njega, već ove stvari radim kroz volju boga koji je na nebesima. Isti sam kao gospod Isus hristos.” To ukazuje na još jednu stvar – Pavle je smatrao da je on sin čovečji, baš kao Gospod Isus Hristos. Tri reči „Božijom voljom pozvanog” otkrivaju kako je Pavle u dubini svog srca poricao identitet Gospoda Isusa Hrista i u njega sumnjao. Pavle je rekao da je Božjom voljom pozvan da bude apostol Gospoda Isusa Hrista, da mu je Bog to rekao da bude, da mu je naloženo i utvrđeno od Boga i da je postao apostol Gospoda Isusa Hrista zato što ga je Bog pozvao i tako odlučio. U Pavlovom umu, to je bio odnos između njega i Gospoda Isusa Hrista. Međutim, to čak i nije najgori deo. Šta je najgori deo? To što je Pavle smatrao da je Božjom voljom pozvan da bude apostol Gospoda Isusa Hrista, a ne voljom Gospoda Isusa Hrista, da ga nije Gospod Isus pozvao, već Bog na nebesima koji ga je naterao da to učini. Smatrao je da niko nema silu niti je podoban da ga učini apostolom Gospoda Isusa Hrista, da jedino Bog na nebesima ima tu silu i da ga direktno usmerava Bog na nebesima. Dakle, na šta ovo ukazuje? Da je duboko u svom srcu Pavle verovao da je Bog na nebesima prvi po redu, a da je on, Pavle, drugi po redu. Prema tome, gde je smestio Gospoda Isusa? (U isti položaj kao i sebe.) To je problem. Svojim usnama je obznanio da je Gospod Isus bio Hristos, ali nije priznavao da je suština Hristova bila suština Božja; nije razumeo odnos između Hrista i Boga. Upravo je ovaj nedostatak razumevanja izazvao tako ozbiljan problem. U kom smislu je on ozbiljan? (On nije priznavao da je Gospod Isus ovaploćeni Bog. Poricao je Gospoda Isusa.) Da, to je zaista ozbiljno. Poricao je da je Gospod Isus Hristos bio Bog koji se ovaplotio, da je Gospod Isus Hristos bio telo Božje kad se sa nebesa spustio na zemlju i da je Gospod Isus bio Bog u ljudskom telu. Zar to ne sugeriše da je Pavle poricao Božje postojanje na zemlji? (Da, sugeriše.) Ako je poricao postojanje Božje na zemlji, da li je onda mogao da prizna reči Gospoda Isusa? (Ne, nije mogao.) Ako nije priznao Njegove reči, da li je onda mogao da ih prihvati? (Ne, nije mogao.) Nije prihvatio reči, učenja ili identitet Gospoda Isusa Hrista, pa da li je mogao da prihvati delo Gospoda Isusa Hrista? (Ne, nije mogao.) Nije prihvatio delo koje je Gospod Isus uradio ni činjenicu da je Gospod Isus Hristos bio Bog, ali ni to nije bio najgori deo. Koji deo je bio najgori? Pre dve hiljade godina Gospod Isus je došao na zemlju da obavi najveće delo od svih – delo iskupljenja u Doba blagodati, gde se ovaplotio i poprimio obličje grešnog tela i bio prikovan za krst kao žrtva za greh celog ljudskog roda. Da li je to bilo veliko delo? (Da, bilo je.) Bilo je to delo iskupljenja celog ljudskog roda i obavio ga je Sȃm Bog, a Pavle je to tvrdoglavo poricao. Poricao je da je delo iskupljenja koje je obavio Gospod Isus učinio Sȃm Bog, čime se poricala činjenica da je Bog već izvršio delo iskupljenja. Je li to ozbiljan problem? Izuzetno je ozbiljan! Ne samo da Pavle nije tragao da shvati činjenicu raspeća Gospoda Isusa Hrista, već je on nije ni priznavao, a tim nepriznavanjem ju je poricao. On nije priznavao da je Bog bio taj koji je bio razapet i iskupio ceo ljudski rod, niti je priznavao da je Bog poslužio kao žrtva za greh celog ljudskog roda. To sugeriše da nije priznavao da je ceo ljudski rod iskupljen nakon što je Bog obavio Svoje delo niti da su im gresi oprošteni. U isto vreme je mislio da njegovi gresi nisu bili oprošteni. Nije priznavao činjenicu da je Gospod Isus iskupio ljudski rod. Sa njegove tačke gledišta, sve to je bilo izbrisano. To je najozbiljniji problem. Upravo sam pomenuo da je Pavle bio najveći antihrist u poslednjih dve hiljade godina; ta činjenica je već otkrivena. Da te činjenice nisu zabeležene u Bibliji, da li bi ljudi poverovali Bogu kada bi On rekao da je Pavle prkosio Bogu i bio antihrist? Ne bi nipošto. Srećom, u Bibliji se vodila evidencija o Pavlovim pismima, a u tim pismima je činjenični dokaz; u suprotnom, ne bi bilo ničega da potkrepim ovo što govorim, pa vi to možda ne biste prihvatili. Sada, kada iznosimo Pavlove reči i čitamo ih, kako je Pavle posmatrao sve stvari koje je Gospod Isus govorio? Smatrao je da stvari koje je Gospod Isus rekao nisu ravne nijednoj od Pavlovih sopstvenih verskih doktrina. Dakle, iako je Pavle, nakon što je Gospod Isus napustio ovaj svet, širio jevanđelje, radio, propovedao i kao pastir čuvao crkve, on nije nikada propovedao reči Gospoda Isusa, a kamoli da ih je primenjivao ili doživljavao. Umesto toga, propovedao je svoje sopstveno shvatanje Starog zaveta, a to su bile zastarele i prazne reči. U poslednjih dve hiljade godina, oni koji veruju u Gospoda čine to u skladu sa Biblijom, a sve što prihvataju jesu Pavlove prazne teorije. Shodno tome, ljudi su u mraku dve hiljade godina. Ako danas grupi religioznih ljudi kažeš da Pavle nije bio u pravu, oni će se pobuniti i neće to prihvatiti, jer se svi ugledaju na Pavla. Pavle im je idol i njihov rodonačelnik, a oni su sinovi i potomci Pavlovih sinova. U kojoj meri su navedeni na pogrešan put? Već se nalaze na istoj strani kao Pavle, nasuprot Bogu; imaju ista gledišta kao Pavle, istu priroda-suštinu i isti metod stremljenja. Pavle ih je sasvim upodobio sebi. To je Pavlov četvrti veliki greh. Pavle je poricao identitet Gospoda Isusa Hrista i poricao je delo koje je Bog obavio u Doba blagodati nakon Doba zakona. To je najozbiljnija stvar. Još jedna ozbiljna stvar je u tome što je sebe svrstao u istu kategoriju sa Gospodom Isusom Hristom. U vreme u kome je Pavle živeo, on je upoznao Gospoda Isusa Hrista, ali Ga nije posmatrao kao Boga; umesto toga, posmatrao je Gospoda Isusa Hrista kao običnog čoveka, kao samo još jednog pripadnika ljudske rase; kao čoveka sa istom priroda-suštinom kao i iskvareni ljudi. Pavle ni na koji način nije posmatrao Gospoda Isusa kao Hrista, a kamoli da Ga je posmatrao kao Boga. To je izrazito ozbiljna stvar. Zašto je to bilo tako? (Pavle nije uviđao da je ovaploćeni Bog posedovao suštinu Božju, pa Gospoda Isusa Hrista nije posmatrao kao Boga.) (Reči Gospoda Isusa nije video kao istinu, niti je video da je Gospod Isus Hristos otelotvorenje istine.) (Spolja posmatrano, Pavle ja tvrdio da tobože veruje u Gospoda Isusa, dok je zapravo verovao u nejasnog boga na nebesima.) (Nije tragao za istinom, pa nije bio u stanju da shvati da je Hristos istina i život.) Nastavite. (Pavle je rekao da je za njega život hristos. Želeo je da postane bog i zameni Gospoda Isusa.) Sve što ste rekli u skladu je sa činjenicama. Svaki od načina na koje se Pavle ispoljavao i svaki od njegovih grehova, bili su teži od onih prethodnih.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Hajde da analiziramo ovu rečenicu koju je Pavle izgovorio: „Već mi je pripravljen venac pravednosti.” To su impresivne reči. Pogledajte reči koje je odabrao: „venac pravednosti”. Koristiti samu reč „venac” obično je prilično smelo, no, ko bi se usudio da koristi „pravednost” kao pridevski izraz kako bi definisao venac? Jedino bi se Pavle usudio da upotrebi tu reč. Zašto ju je koristio? Ta reč ima poreklo i pažljivo je odabrana; u pozadini njegovih reči prisutne su duboke konotacije! Kakve konotacije? (Ovom rečju je nastojao da prisili Božju ruku.) Želja da se Božja ruka prisili samo je jedan aspekt toga. Namera mu je sasvim sigurno bila da obavi transakciju, a prisutno je i određeno nastojanje da sa Bogom oko toga postavi uslove. Osim toga, da li postoji svrha iza toga što je uvek propovedao o ovom vencu pravednosti? (Želeo je da ljude navede na pogrešan put, kao i da pomisle da Bog nije pravedan ukoliko on, Pavle, ne dobije venac.) Njegovo propovedanje o tome ima svojstvo podstrekivanja i navođenja na stranputicu i to je povezano sa Pavlovim željama i ambicijama. Da bi na kraju materijalizovao i ispunio svoju želju da dobije venac pravednosti, pribegavao je taktici neprekidnog propovedanja. Jednim delom, njegov cilj bio je da propovedanjem ovih reči podstrekuje ljude i navodi ih na pogrešan put; da u one koji slušaju usadi određenu misao, konkretno: „Neko poput mene ko se toliko daje, ko toliko putuje naokolo i poput mene stremi moći će da dobije venac pravednosti.” Nakon ovih reči, ljudi su prirodno osećali da bi Bog bio pravedan jedino ako bi čovek poput Pavla dobio venac. Smatrali su da i sami moraju da streme, da putuju unaokolo i da se daju poput Pavla, da ne mogu da slušaju Gospoda Isusa, te da je Pavle referentno merilo, on je gospod, i on je smer i cilj ka kome ljudi treba da idu. Takođe su smatrali da bi ljudi, ukoliko bi obavljali stvari kao što je Pavle činio, dobili isti venac, ishod i odredište kao on. S jedne strane, Pavle je ljude podstrekivao i navodio ih na pogrešan put. S druge strane, imao je veoma podmukao cilj. Duboko u svom srcu, on je razmišljao ovako: „U malo verovatnim okolnostima da ne dobijem venac, ako se ispostavi da je to bila samo moja uobrazilja i moja pusta želja, to će značiti da je svako ko veruje u hrista, uključujući i mene, u svojoj veri bio naveden na pogrešan put. To će značiti da na zemlji ne postoji nikakav bog, a ja ću ujedno poreći i tvoje postojanje na nebesima, bože, i ti povodom toga nećeš moći ništa da učiniš!” Ovim je indirektno hteo da kaže: „Ako ne budem dobio ovaj venac, ne samo da će te braća i sestre poreći, već ću te sprečiti i da zadobiješ sve ljude koje sam podstrekivao i koji znaju ove reči. I njih ću takođe sprečiti da zadobiju tebe i u isto vreme poreći ću tvoje postojanje kao boga na nebesima. Ti nisi pravedan. Ako ja, Pavle, ne mogu da dobijem venac, niko ne treba da ga dobije!” To je bio podmukli deo Pavlove ličnosti. Zar to nije ponašanje antihrista? Ovo je ponašanje antihrista demona: podstrekivanje i mamljenje ljudi i njihovo navođenje na stranputicu, kao i otvoreno galamljenje protiv Boga i protivljenje Njemu. Duboko u svom srcu, Pavle je razmišljao: „Ako ne dobijem venac, bog nije pravedan. Ako venac dobijem, jedino tada je to venac pravednosti i jedino tada je božja pravednost zaista pravedna.” Ovo je poreklo njegovog „venca pravednosti”. Šta je ovim činio? Otvoreno je podstrekivao one koji su sledili Boga i navodio ih na pogrešan put. U isto vreme, ove metode je koristio da otvoreno galami protiv Boga i da Mu se protivi. Drugim rečima, njegovo ponašanje je predstavljalo svojevrsnu pobunu. Kakva je bila priroda tog ponašanja? Spolja posmatrano, reči koje je Pavle koristio deluju ljubazno i pristojno i čini se da u njima nema ničeg pogrešnog – ko ne bi verovao u Boga kako bi dobio venac pravednosti i bio blagosloven? U najmanju ruku, čak i ljudi bez ikakvog kova veruju u Boga kako bi ušli u raj. Bili bi srećni čak i kad bi od njih zatražili da pometu ulice ili da stražare na tamo nekoj kapiji. Imati ovu nameru i cilj u svojoj veri u Boga može se smatrati ispravnim i razumljivim. Međutim, to Pavlu nije bio jedini cilj. On je uložio mnogo truda, potrošio mnogo energije i dizao veliku galamu kad je propovedao o svom vencu pravednosti. Stvari koje je Pavle govorio razotkrile su njegovu zloćudnu prirodu, kao i skrivene, mračne stvari duboko u njemu. U to vreme, Pavle je postao vrlo poznat i mnogi ljudi su ga smatrali idolom. Odlazio je svuda, propovedajući ove teorije i pompezne ideje, svoje predstave i uobrazilje, kao i stvari koje je naučio i stvari koje je izveo kao zaključke koristeći sopstveni um. I dok je Pavle svuda propovedao ove stvari, koliko veliki uticaj je to moralo imati na tadašnje ljude i koliko im je ozbiljno moralo štetiti i zatrovati ih duboko u srcu? Osim toga, koliko veliki uticaj je to imalo na ljude kasnijih generacija koji su te stvari saznali iz njegovih pisama? Ma koliko dugo da to pokušavaju, ljudi koji su pročitali njegove reči ne mogu tih stvari da se oslobode – i previše su zatrovani! Koliko duboko? Pojavio se fenomen pod nazivom „Pavlov efekat”. Šta je Pavlov efekat? U religiji postoji fenomen kad su ljudi pod uticajem Pavlovih misli, gledišta, argumenata i iskvarenih naravi koje je otkrio. On naročito pogađa ljude čije porodice generacijama veruju u Boga – porodice koje decenijama slede Hrista. Oni kažu: „Naša porodica generacijama veruje u gospoda i ne prati svetovne trendove. Udaljili smo se od sekularnog sveta i odustali od svojih porodica i karijera da bismo se davali za boga. Radimo sve ono što je i Pavle radio. Ako ne dobijemo vence ili ne odemo u raj, sa bogom ćemo, kad bude došao, imati o nečemu ozbiljno da porazgovaramo.” Zar ljudi ne ističu ovaj argument? (Da, ističu ga.) A ovaj trend je uzeo maha. Odakle potiče ovaj trend? (Iz onoga što je Pavle propovedao.) To je zloćudni rezultat tumora koji je Pavle usadio. Da Pavle ljude nije ovako podstrekivao i da nije uvek govorio: „Već mi je pripravljen venac pravednosti” i „Hristos je za mene život”, bez onoga što se odvijalo iza kulisa u toj eri istorije, današnji ljudi ne bi imali saznanje o tim stvarima. Čak i da imaju taj način razmišljanja, ne bi imali petlju kao Pavle. Sve je to bilo zbog Pavlovog ohrabrenja i podstrekivanja. Bude li došao dan u kome neće biti blagosloveni, ovi ljudi će imati drskosti da otvoreno izazovu Gospoda Isusa, pa će čak želeti da odmarširaju pravo sve do trećeg neba da ovu stvar rasprave sa Gospodom. Nije li ovo pobuna verskog sveta protiv Gospoda Isusa? Jasno je da je Pavle ozbiljno uticao na verski svet! Sada kad sam u svojoj besedi došao do ove tačke, možete da zaključite koji je bio Pavlov peti greh, zar ne? Kad je reč o rezimiranju porekla „venca pravednosti” o kome je Pavle govorio, težište je na reči „pravednost”. Zašto je pomenuo „pravednost”? Na zemlji je to bilo zato što je želeo da podstrekne pripadnike Božjeg izabranog naroda i da ih navede na pogrešan put, tako da razmišljaju isto kao i on. Na nebu je želeo da Božju ruku ovom rečju prisili i da galami protiv Njega. To je bio Pavlov cilj. Iako to nije nikad izgovorio, reč „pravednost” već je u potpunosti otkrila njegov cilj i sklonost da galami protiv Boga. Već je izašla na videlo; sve su to činjenice. Na osnovu tih činjenica, može li se Pavlova priroda-suština rezimirati samo kao nadmena, samopravedna, lažljiva i bez ljubavi prema istini? (Ne.) Ovi izrazi ne mogu da je rezimiraju. Time što sam izneo ove činjenice i raščlanjivao ih, analizirao i definisao, trebalo bi da mnogo jasnije i temeljnije možete da uvidite Pavlovu priroda-suštinu. U tome je efekat koji se postiže analizom suštine na osnovu činjenica. Kad je Pavle galamio protiv Boga, on nije prolazio kroz neko blaže emotivno stanje, to nije bio nagoveštaj buntovne naravi ili nesposobnost da se pokori, nasamo. To nije bio uobičajeni problem otkrivanja iskvarene naravi; već je on poprimio razmere otvorenog korišćenja svakakvih metoda da se ljudi kroz pisma i u javnosti podstrekuju i navode na pogrešan put, tako da svi u gnevu zajedno ustanu da se Bogu suprotstave i da na Njega galame. Ne samo da je Pavle galamio na Boga, već je i sve druge podstrekivao da i oni galame protiv Boga – ne samo da je bio nadmen, već je bio đavo!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Pavle ima još jednu čuvenu frazu – koja je to fraza? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1:21).) On nije priznavao identitet Gospoda Isusa Hrista, da je Gospod Isus Hristos bio ovaploćeni Bog koji živi na zemlji, niti činjenicu da je Gospod Isus Hristos bio otelotvorenje Božje. Nasuprot tome, Pavle je sebe video kao hrista. Nije li to odvratno? (Jeste.) To je odvratno, a suština tog problema je vrlo ozbiljna. U Pavlovom umu, ko je tačno bio Hristos? Koji je bio Njegov identitet? Kako je Pavle u toj meri mogao da bude opsednut time da bude hristos? Da je, u Pavlovom umu, Hristos bio običan čovek sa iskvarenim naravima ili beznačajan čovek koji je odigrao neupadljivu ulogu, koji nije imao moć, plemenit identitet niti ikakve osobine ili veštine koje su prevazilazile one kod običnih ljudi, da li bi Pavle i dalje želeo da bude hristos? (Ne, ne bi.) Sasvim sigurno ne bi. Sebe je smatrao dobro obrazovanim i nije želeo da bude obična osoba, želeo je da bude natčovek, velikan i da nadmaši druge – kako je mogao da želi da bude Hristos kojeg su drugi ljudi smatrali poniznim i beznačajnim? S obzirom na to, kakav je status i ulogu imao Hristos u Pavlovom srcu? Kakav identitet i status neko mora da ima i kakav autoritet, moć i držanje mora da ispoljava da bi bio hristos? Ovim se razotkriva kako je Pavle zamišljao Hrista i šta je znao o Hristu, odnosno, kako je definisao Hrista. Zbog toga je Pavle imao ambiciju i želju da bude hristos. Postoji određeni razlog zašto je Pavle želeo da bude hristos, a on se delimično otkriva u njegovim pismima. Hajde da analiziramo nekoliko stvari. Kad je Gospod Isus obavljao delo, učinio je nekoliko stvari koje su predstavljale Njegov identitet kao Hrista. Ove stvari su simboli i koncepti za koje je Pavle smatrao da ih identitet Hrista poseduje. Koje su to bile stvari? (Prikazivanje znamenja i čuda.) Upravo tako. Bile su to one stvari kad Hristos ljude leči od bolesti, kad izgoni demone i prikazuje znamenja i čuda. Iako je Pavle priznao da je Gospod Isus bio Hristos, bilo je to samo zbog znamenja i čuda koja je On prikazivao. Prema tome, kad je Pavle širio jevanđelje Gospoda Isusa, on nije nikada govorio o rečima koje je Gospod Isus izgovorio, niti o onome što je On propovedao. U očima Pavla, bezvernika, činjenica da je Hristos mogao da kaže toliko stvari, da toliko propoveda, da obavi toliko posla i da navede tako mnogo ljudi da Ga slede, obezbedila je određeno poštovanje identitetu i statusu Gospoda Isusa; On je imao neograničenu slavu i plemenitost, što je status Gospoda Isusa među ljudima činilo posebno velikim i istaknutim. Tako je Pavle to posmatrao. Na osnovu onoga što je Gospod Isus Hristos ispoljavao i otkrivao dok je obavljao delo, kao i iz Njegovog identiteta i suštine, Pavle nije video Božju suštinu, istinu, put ili život, kao ni Božju divotu ili mudrost. Šta je Pavle video? Da se poslužim savremenim načinom izražavanja, ono što je video bio je blesak slave i želeo je da bude obožavalac Gospoda Isusa. Kad je Gospod Isus govorio ili obavljao delo, slušalo Ga je toliko ljudi – kako je to samo veličanstveno moralo biti! Bilo je to nešto što je Pavle dugo iščekivao, priželjkivao je dolazak tog trenutka. Čeznuo je za danom kada će moći beskrajno da propoveda poput Gospoda Isusa, koji je bio okružen tolikim ljudima koji su Ga posmatrali zaneseno, sa divljenjem i čežnjom u očima, u želji da Ga slede. Pavle je bio zadivljen impresivnim držanjem Gospoda Isusa. Zapravo, nije time bio uistinu zadivljen, već Mu je zavideo što je imao identitet i držanje na koje su se ljudi ugledali, na koje su obraćali pažnju, koje su veličali i visoko cenili. Na tome je zavideo. Pa, kako je to mogao postići? Oni nije verovao da je Gospod Isus Hristos ove stvari postigao kroz Svoju suštinu i identitet, već je verovao da je to bilo zbog Njegovog imena. Stoga je Pavle žudeo da bude ugledna ličnost i da ima ulogu, u kojoj bi mogao da nosi ime Hristovo. Da bi ušao u takvu ulogu, Pavle je uložio mnogo truda, zar ne? (Da.) Kakve je napore uložio? Svuda je propovedao i čak izvodio čuda. Da bi sebe definisao, na kraju je upotrebio frazu koja je zadovoljila njegove unutrašnje želje i ambicije. Koju frazu je koristio da bi sebe definisao? („Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak.”) Hristos je život. To je glavna stvar koju je želeo da postigne; glavna želja mu je bila da bude hristos. Kakve veze ova želja ima sa njegovim ličnim težnjama i sa putem kojim je išao? (Izrazito je poštovao moć i nastojao je da se ljudi ugledaju na njega.) To je teorija; treba da navedete neke činjenice. Pavle je na praktične načine ispoljavao svoju želju da bude hristos; Moja definicija o njemu nije zasnovana samo na jednoj frazi koju je izgovorio. Na osnovu stila, metoda i načela njegovih postupaka, možemo da vidimo da se sve što je radio vrtelo oko njegovog cilja da postane hristos. To su koren i suština zašto je Pavle rekao i učinio tako mnogo stvari. Pavle je želeo da bude hristos, a to je uticalo na njegove težnje, na njegov put u životu i na njegovu veru. Na koje načine se taj uticaj ispoljavao? (U svom celokupnom radu i propovedanju Pavle se razmahivao i svedočio je o sebi.) To je jedan način; Pavle se razmahivao na svakom koraku. Ljudima je jasno stavljao do znanja kako je patio, kako je obavljao stvari i koje su mu bile namere, tako da su ljudi, kad su to čuli, pomislili da hristu sliči kao jaje jajetu i zaista su želeli da ga zovu hristos. To mu je bio cilj. Da su ga ljudi zaista zvali hristom, da li bi on to poricao? Da li bi on to odbio? (Ne, ne bi.) Sasvim sigurno ne bi – sigurno bi bio ushićen. To je jedan način na koji se taj uticaj ispoljavao na njegove težnje. Koji su bili drugi načini? (Pisao je pisma.) Da, napisao je nekoliko pisama kako bi se ona prenosila kroz buduća vremena. U tim svojim pismima, u svom poslu i tokom celog procesa u kome je crkve čuvao kao pastir, nijednom nije pomenuo ime Gospoda Isusa Hrista, nije činio stvari u ime Gospoda Isusa Hrista, niti je uzdizao ime Gospoda Isusa Hrista. Na koji negativan način se odrazilo to što je tako uvek radio i govorio? Kako je to uticalo na one koji su sledili Gospoda Isusa? Ljude je navelo da poriču Gospoda Isusa Hrista, a Pavle je zauzeo Njegovo mesto. Čeznuo je da se ljudi zapitaju: „Ko je gospod Isus hristos? Nikad nisam čuo za njega. Mi verujemo u Pavla hrista.” Na taj način bi on bio srećan. To mu je bio cilj i jedna od stvari za kojima je tragao. Taj uticaj se ispoljavao i u načinu na koji je radio; naširoko je raspredao o svojim šupljim idejama i beskonačno je govorio o praznim teorijama kako bi ljude naveo da uvide koliko je sposoban i ubedljiv u svom poslu, koliko je ljudima pomogao i kako ima određeno držanje, kao da se Gospod Isus Hristos ponovo pojavio. Još jedan način na koji se taj uticaj ispoljavao bio je u tome što Gospoda Isusa Hrista nije nikada uzdizao i svakako nije uzdizao Njegovo ime, niti je svedočio o rečima i delu Gospoda Isusa Hrista, kao ni o tome kako su oni bili korisni ljudima. Da li je Pavle držao propovedi o tome kako ljudi treba da se pokaju? To sasvim sigurno nije radio. Pavle nije nikada propovedao o delu koje je Gospod Isus Hristos obavio, o rečima koje je On izgovorio ili o svim istinama kojima je ljude podučavao – Pavle je te stvari poricao u svom srcu. Ne samo da je Pavle poricao reči koje je Gospod Isus Hristos izgovorio i istine kojima je On podučavao ljude, već se prema sopstvenim rečima, poslu i učenjima odnosio kao da su istina. Te stvari je koristio da zameni reči Gospoda Isusa i ljude je navodio da njegove reči primenjuju i da ih se pridržavaju kao da su istina. Šta je podstaklo ova ispoljavanja i otkrovenja? (Njegova želja da bude hristos.) Oni su bili podstaknuti njegovom namerom, željom i ambicijom da bude hristos. Ovo je bilo tesno povezano sa njegovim praktičnim postupanjem i težnjama. Ovo je Pavlov šesti greh. Da li je on ozbiljan? (Da, jeste.) Zapravo, svi njegovi grehovi su ozbiljni. Svi su smrtni grehovi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Otkako je oboren, Pavle je verovao da Gospod Isus Hristos postoji i da je Gospod Isus Hristos Bog. Bog u kojeg je verovao trenutno se iz Boga na nebesima pretvorio u Gospoda Isusa Hrista – pretvorio se u Boga na zemlji. Od tog trenutka, on nije mogao da odbije nalog Gospoda Isusa i počeo je nepopustljivo da službuje za ovaploćenog Boga – Gospoda Isusa. Naravno, cilj njegovog službovanja delom je bio zbog toga da bi mu gresi bili oprošteni, a delom i da bi zadovoljio sopstvenu želju da bude blagosloven i da dobije odredište koje je želeo. Kad je Pavle rekao: „Božijom voljom”, da li se „Bog” odnosio na Jahvu ili na Isusa? Malo se zbunio, pa je razmišljao na ovaj način: „Ja verujem u Jahvu, pa zašto me je onda oborio Isus? Zašto Jahve nije zaustavio Isusa kad me je obarao? Koji od njih je tačno bog?” Nije mogao da dokuči. U svakom slučaju, on Isusa Hrista nikad ne bi posmatrao kao svog boga. Čak i ako Ga je priznavao na rečima, u njegovom je srcu i dalje postojala sumnja. I kako je vreme prolazilo, postepeno se vraćao u veru da je „jedino Jahve bog”, pa se u svim Pavlovim pismima nakon toga, kad je pisao „Božijom voljom”, „Bog” najverovatnije odnosio uglavnom na Boga Jahvu. Budući da Pavle nije nikad jasno izjavio da je Gospod Isus Jahve, da je Gospoda Isusa uvek posmatrao kao Božjeg sina, nazivao Ga Sinom i nikada nije rekao ništa poput „Sin i Otac su jedno”, to dokazuje da Gospoda Isusa Pavle nikad nije priznavao za jedinog istinitog Boga; bio je sumnjičav i u to je tek napola verovao. Posmatrajući stav koji je imao o Bogu i njegov metod stremljenja, Pavle nije bio neko ko je stremio ka istini. Nikada nije shvatio tajnu ovaploćenja i Gospoda Isusa nije nikada priznao kao jedinog istinitog Boga. Na osnovu toga nije teško zaključiti da je Pavle bio neko ko je obožavao moć, ko je bio ljigav i lukav. Šta nam činjenica da je Pavle obožavao rđavost, moć i status govori o njegovoj veri? Da li je imao istinitu veru? (Nije.) Nije imao istinitu veru, pa je li onda Bog kojeg je definisao u svom srcu zaista postojao? (Nije.) Pa, zašto je onda i dalje putovao unaokolo, davao se i obavljao posao za Gospoda Isusa Hrista? (Bio je pod kontrolom sopstvene namere da bude blagosloven.) (Plašio se da će biti kažnjen.) I ponovo smo se vratili na tu tačku. Bilo je to stoga što se plašio da će biti kažnjen i zato što mu se u telu nalazio trn koji nije mogao da ukloni, pa je uvek morao da putuje unaokolo i da radi, kako ga taj trn u telu ne bi boleo više nego što je bio u stanju da podnese. Iz ovih njegovih ispoljavanja, iz njegovih reči, njegove reakcije na ono što se dogodilo na putu za Damask i iz dejstva koje je obaranje na putu za Damask nakon toga imalo na njega, možemo da zapazimo da u svom srcu nije imao veru; manje-više se može reći da je on bio bezvernik i ateista. Njegovo gledište je bilo sledeće: „Ko god da ima moć, u njega ću verovati. Ko god da ima moć i može da me potčini, za njega ću obavljati poslove i davati sve od sebe. Ko god može da mi dȃ odredište, venac i da udovolji mojoj želi da budem blagosloven, njega ću slediti. Njega ću do kraja slediti.” Ko je bio bog u njegovom srcu? Njegov bog je mogao da bude svako, pod uslovom da je od Pavla moćniji i da može da ga potčini. Nije li to bila Pavlova priroda-suština? (Jeste.) Dakle, ko je bilo stvorenje u koje je na kraju verovao, a koje je bilo u stanju da ga obori na putu za Damask? (Gospod Isus Hristos.) „Gospod Isus Hristos” je bilo ime koje je koristio, ali je stvorenje u koje je zaista verovao bilo bog u njegovom srcu. Gde je njegov bog? Da si ga upitao: „Gde je tvoj Bog? Je li On na nebesima? Je li On među svim stvorenim stvarima? Je li On Onaj koji je suveren nad celim ljudskim rodom?” on bi ti rekao: „Ne, moj bog je na putu za Damask.” To je zapravo bio njegov bog. Da li se uzrok zbog koga je Pavle iz proganjanja Gospoda Isusa Hrista mogao da pređe na rad, davanje sebe, pa čak i na žrtvovanje sopstvenog života za Gospoda Isusa Hrista – uzrok zbog koga je mogao da napravi tako veliki zaokret – ogleda u tome što je nastupila promena u njegovoj veri? Da li je to bilo stoga što se njegova savest probudila? (Nije.) Šta je onda bio uzrok tome? Šta se promenilo? Promenila se njegova psihološka štaka. Pre toga se njegova psihološka štaka nalazila na nebesima; bila je to prazna, nejasna stvar. Da je ta štaka zamenjena Isusom Hristom, Pavle bi smatrao da je On previše beznačajan – Isus je bio samo običan čovek, On nije mogao da bude psihološka štaka – a Pavle je imao još manje poštovanja prema poznatim verskim ličnostima. Pavle je samo želeo da pronađe nekoga na koga bi mogao da se osloni, ko je bio u stanju da ga potčini i učini ga blagoslovenim. Smatrao je da je stvorenje sa kojim se susreo na putu za Damask najmoćnije i da u njega treba da veruje. Njegova se psihološka štaka promenila u isto vreme kad i njegova vera. Na osnovu ovoga, da li je Pavle zaista verovao u Boga ili nije? (Nije.) Hajde da sad u jednoj rečenici rezimiramo šta je uticalo na Pavlove težnje i na put kojim je išao. (Njegova psihološka štaka.) Kako, dakle, treba da definišemo Pavlov sedmi greh? Pavlova vera je u svakom smislu bila psihološka štaka; ona je bila prazna i nejasna. On je bio potpuni bezvernik i ateista. Pa, zašto ateista i bezvernik poput njega nije napustio verski svet? Kao prvo, u njegovoj nejasnoj uobrazilji postojalo je pitanje odredišta. Kao drugo, postavljalo se pitanje njegovog izvora opstanka u životu. Slava, dobitak, status, izvor opstanka – to su bile stvari za kojima je težio u ovom životu, a pomisao da u svetu koji će doći postoji odredište delovala mu je utešno. Te stvari predstavljaju koren i štaku u pozadini onoga za čime takvi ljudi streme i šta otkrivaju, kao i puta kojim oni idu. Kad se stvari postave ovako, šta je Pavle bio? (Bezvernik. Verovao je u nejasnog boga.) (Ateista.) Ispravno je reći da je on bio ateista i da je bio bezvernik, kao i oportunista koji je vrebao u hrišćanstvu. Ako bi ga nazvao samo farisejem, zar to ne bi bilo potcenjivanje? Ako pogledaš pisma koja je Pavle napisao i vidiš da na površini poručuju „Božijom voljom”, možda pretpostaviš da je Pavle Boga na nebesima smatrao najvišim, te da su samo zbog svojih predstava ili zbog svoje neukosti i nerazumevanja Boga, ljudi Boga podelili u tri ravni: na Oca, Sina i Svetoga Duha, i da je to samo ljudska glupost, da nije naročito ozbiljan problem, jer i čitav verski svet tako misli. Međutim, sada, nakon što je to analizirano, da li je to slučaj? (Ne, nije.) Pavle nije čak ni priznavao postojanje Božje. On je ateista i bezvernik i treba ga svrstati u istu grupu sa ateistima i nevernicima.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Kakvu je priroda-suštinu imao Pavle? U najmanju ruku, jedna stavka u njoj bila je rđava. On je grčevito stremio ka znanju i statusu, ka nagradama i vencu, trčao je unaokolo, radio i plaćao cenu za taj venac, a da pritom uopšte nije stremio ka istini. Štaviše, tokom obavljanja svog posla, on nikada nije svedočio o rečima Gospoda Isusa, niti je svedočio o tome da je Gospod Isus zapravo Hristos, da je Bog ili ovaploćeni Bog, da Gospod Isus predstavlja Boga i da sve reči koje On izgovara jesu reči koje je izgovorio Bog. Pavle nije mogao to da shvati. Kojim je, dakle, putem krenuo Pavle? Tvrdoglavo je stremio ka znanju i teologiji, prkosio je istini i odbijao da je prihvati, a svoje talente i umeće u poslu koristio je da bi upravljao, održavao i ustalio svoj status. Kakav mu je bio konačan ishod? Ti možda ne možeš spolja da vidiš kakvu je kaznu pred smrt dobio, ni da li je imao neku nenormalnu manifestaciju, ali njegov se konačni ishod razlikovao od Petrovog. Od čega je zavisila ta „razlika”? S jedne strane, ona zavisi od čovekove priroda-suštine, a s druge, od puta kojim on ide. Što se tiče Pavlovog stava i gledišta u vezi sa Gospodom Isusom, po čemu se njegov otpor razlikuje od otpora normalnih ljudi? Pored toga, koja je razlika između Pavlovog poricanja i odbacivanja Gospoda i Petrovog poricanja Božjeg imena i trostrukog nepriznavanja Gospoda uzrokovanog slabošću i strahom? Pavle je za obavljanje svog posla koristio znanje, učenost i svoje talente. On uopšte nije primenjivao istinu, niti je sledio Božji put. Možeš li, dakle, njegovu slabost da uočiš u periodu tokom kojeg je trčao unaokolo i radio ili u njegovim pismima? Ne možeš, zar ne? On je stalno iznova podučavao ljude šta treba da rade i podsticao ih da streme ka sticanju nagrada, venca i dobrog odredišta. Nije imao iskustvo, shvatanje, ni uvažavanje prema praktikovanju istine. Petar je, međutim, bio veoma uzdržan u svojim postupcima. On nije imao te duboke teorije, niti je pisao isuviše čuvena pisma. Posedovao je ponešto od stvarnog razumevanja i praktikovanja istine. Mada je u svom životu iskusio slabost i iskvarenost, odnos koji je, nakon mnogih kušnji, uspostavio s Bogom bio je odnos između čoveka i Boga, po čemu se on potpuno razlikuje od Pavla. Mada je i Pavle radio, ništa od onoga što je uradio nije imalo nikakve veze s Bogom. Pavle nije svedočio o Božjim rečima, Njegovom delu, Njegovoj ljubavi, niti o Njegovom spasavanju čovečanstva, a još manje je svedočio o Božjim namerama prema ljudima ili o Njegovim zahtevima. Čak je ljudima često govorio da je Gospod Isus zapravo Sin Božji, što je na kraju dovelo do toga da ljudi Boga posmatraju kao Trojstvo. Sam izraz „Trojstvo” potiče od Pavla. Ako ne postoje „Otac i Sin”, može li onda biti nekog „Trojstva”? Ne može. Ljudske uobrazilje su, naprosto, previše „bogate”. Ako ne razumeš Božje ovaploćenje, nemoj slepo da donosiš sudove, niti da slepo izričeš presude. Samo slušaj reči Gospoda Isusa i ophodi se prema Njemu kao prema Bogu, prema Bogu koji se pojavljuje u telu i postaje ljudsko biće. Mnogo je objektivnije ophoditi se prema ovome na taj način.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Iako je toliko godina doživljavao delo Svetoga Duha, u Pavlu gotovo da nije došlo ni do kakvih promena. Skoro da je još uvek bio u svom prirodnom stanju i još je uvek bio onaj stari Pavle. Tek nakon što je izdržao sve teškoće dugogodišnjeg rada, naučio je kako da „radi” i šta znači izdržljivost, ali je njegova stara priroda – njegova izuzetno takmičarska i najamnička priroda – ostala nepromenjena. Ni posle toliko godina rada, on nije spoznao svoju iskvarenu narav, niti se te svoje stare naravi oslobodio, a to je i dalje bilo jasno uočljivo u njegovom radu. Posedovao je tek nešto više radnog iskustva, ali to beznačajno iskustvo nije moglo da ga, samo po sebi, promeni, niti je moglo da izmeni njegove stavove o postojanju i značaju njegovog traganja. Mada je dugo godina radio za Hrista i mada nikad više nije progonio Gospoda Isusa, spoznaja Boga u njegovom srcu ostala je nepromenjena. To znači da je on radio ne zato da bi se posvetio Bogu, već zato što je bio primoran da radi zarad svog budućeg odredišta. On je, naime, u početku progonio Hrista i nije Mu se potčinjavao; u duši je bio buntovnik koji se Hristu namerno suprotstavljao i neko ko uopšte nije poznavao delo Svetog Duha. Uoči samog završetka svog dela, on još uvek nije poznavao delo Svetog Duha, i delovao je isključivo prema svom nahođenju i u skladu sa svojim karakterom, ne vodeći nimalo računa o namerama Svetog Duha. Njegova je priroda, dakle, bila neprijateljski nastrojena prema Hristu i nije se pokoravala istini. Kako bi takav jedan čovek, napušten od dela Svetog Duha, koji delo Svetoga Duha nije poznavao i koji se, uz to, suprotstavljao Hristu – kako bi takva osoba mogla da bude spasena? To da li čovek može biti spasen ili ne, ne zavisi od toga koliko posla on obavlja, niti od toga koliko je tom poslu posvećen, već od toga da li poznaje delo Svetog Duha, da li je u stanju da istinu sprovede u delo i da li su njegovi stavovi o traganju usklađeni sa istinom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”