Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Čovek koji samo ima narav antihrista ne može biti klasifikovan kao neko ko je u suštini antihrist. Samo oni koji imaju priroda-suštinu antihrista istinski su antihristi. Svakako, postoje razlike u ljudskosti između te dve grupe ljudi, i pod upravom različitih vrsta ljudskosti, njihovi stavovi prema istini takođe nisu isti – a kada stavovi koje ljudi imaju prema istini nisu isti, putevi koje biraju su različiti; a kada ljudi biraju različite puteve, načela koja pritom nastaju i posledice njihovih dela takođe se razlikuju. Budući da je čoveku koji samo poseduje narav antihrista savest na delu, da on ima razum i osećaj časti, i da, relativno rečeno, voli istinu, kada otkrije svoju iskvarenu narav, on zbog toga sebe u srcu prekoreva. U takvim trenucima, on je u stanju da se preispita i da spozna sebe, i u stanju je da prizna svoju iskvarenu narav i svoje otkrivanje iskvarenosti, što mu omogućava da se pobuni protiv tela i svoje iskvarene naravi, i da počne da primenjuje istinu i da se pokorava Bogu. Međutim, sa antihristom to nije slučaj. Budući da antihristi nemaju savest na delu niti su svesni savesti, a još manje poseduju osećaj časti, kada otkriju svoju iskvarenu narav, oni ne mere prema Božijim rečima da li je njihovo otkrivenje ispravno ili pogrešno, niti da li je njihova narav iskvarena ili je to normalna ljudskost, niti da li im je narav u skladu sa istinom. Nikada to ne preispituju. Pa, kako se onda ponašaju? Oni bez izuzetka smatraju da su iskvarena narav koju otkrivaju i put koji biraju ispravni. Misle da je sve što rade ispravno, da je sve što kažu ispravno; odlučno se drže svojih stavova. Tako da, bez obzira na to koliko je velika greška koju možda naprave, koliko je ozbiljna iskvarena narav koju možda otkriju, oni neće prepoznati ozbiljnost situacije, a sasvim sigurno neće razumeti ni iskvarenu narav koju su otkrili. Naravno, takođe neće ostaviti svoje želje po strani niti će se pobuniti protiv svojih ambicija ili svoje iskvarene naravi u korist toga da izaberu put kao što je put pokoravanja Bogu i istini. Ova dva ishoda ukazuju na to da, ako čovek koji ima narav antihrista u svom srcu voli istinu, on ima mogućnost da dostigne razumevanje istine i da je primeni, kao i da dostigne spasenje, dok čovek koji ima suštinu antihrista ne može da razume istinu niti da je primeni, niti može da dostigne spasenje. Po tome se te dve grupe razlikuju.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”

Šta od ovoga predstavlja smrtnu bolest: imati antihristovu suštinu ili antihristovu narav? (Imati antihristovu suštinu.) Da li je tako? (Jeste.) Razmislite o tome pažljivo, pa ponovo odgovorite. (I posedovanje antihristove suštine i posedovanje antihristove naravi su smrtne bolesti.) Zašto je to tako? (Zato što ljudi sa suštinom antihrista neće stremiti ka istini, a isto važi i za ljude koji imaju narav antihrista. Sa kakvim god problemom da se susretnu, ljudi koji imaju narav antihrista nikad se ne usredsređuju na stremljenje ka istini, a nemaju čak ni elementarni minimum ljudskosti ni razuma; takvi ljudi nisu u stanju da zadobiju istinu i ne mogu ni da postignu spasenje – ovo je takođe smrtna bolest.) Ko bi još želeo da nešto kaže? (Koliko ja shvatam, nijedno od to dvoje nije smrtna bolest, ali ako neko ne stremi ka istini, onda je to smrtna bolest.) Ovo je dobar zaključak. Međutim, za to postoji preduslov, a to je suština antihrista – oni ljudi koji poseduju suštinu antihrista naprosto ne streme ka istini, oni su bezvernici – posedovanje suštine antihrista je najopasnija stvar. Šta označava antihristova suština? Ona znači da ovi ljudi naprosto ne streme ka istini; oni streme jedino ka statusu, po prirodi su neprijatelji Božji, oni su antihristi, oličenje Sotone, đavoli od rođenja, oni su bez ljudskosti, materijalisti, klasični bezvernici, a takvi ljudi imaju odbojnost prema istini. Šta znači „odbojnost prema istini”? To znači da ne veruju da je Bog istina, ne priznaju činjenicu da je Bog Stvoritelj, a još manje priznaju činjenicu da Bog ima suverenost nad svim stvarima i nad svime. Prema tome, kad se takvim ljudima pruži prilika da streme ka istini, mogu li oni to da učine? (Ne.) Zato što ne mogu da streme ka istini i zato što su večiti neprijatelji istine i neprijatelji Božji, oni nikada neće moći da zadobiju istinu. Biti večito nesposoban da zadobiješ istinu jeste smrtna bolest. Kad je reč o naravi, svi oni koji poseduju narav antihrista imaju sličnosti sa onima koji poseduju suštinu antihrista: oni pokazuju ista ispoljavanja, ista otkrovenja, pa su čak i način na koji pokazuju ta ispoljavanja i otkrovenja, njihov način razmišljanja i njihove predstave i uobrazilje o Bogu svi redom isti. Međutim, kad su u pitanju ljudi koji poseduju narav antihrista, bez obzira na to mogu li da prihvate istinu i priznaju činjenicu da je Bog Stvoritelj, dokle god ne streme ka istini, njihova će narav antihrista u tom slučaju postati smrtna bolest, i iz tog razloga će njihov ishod biti isti kao kod onih sa suštinom antihrista. Ipak, i među onima koji imaju narav antihrista srećom postoje neki koji poseduju ljudskost, razum, savest i osećaj za stid, koji vole pozitivne stvari i koji poseduju uslove da ih Bog spasi. Pošto streme ka istini, ovi ljudi postižu promenu naravi, oslobađaju se svojih iskvarenih naravi i odbacuju svoju narav antihrista, pa ta njihova narav antihrista za njih više nije smrtna bolest i postoji mogućnost da budu spaseni. U kojim okolnostima se može reći da je posedovanje naravi antihrista smrtna bolest? Za ovo postoji jedan preduslov, a to je da iako ovi ljudi priznaju Božje postojanje, veruju u Božju suverenost, veruju svemu što Bog kaže i to priznaju, te mogu da izvršavaju svoje dužnosti, jedna stvar nije kako treba: oni nikad ne primenjuju istinu niti streme ka istini. Stoga njihova narav antihrista za njih postaje fatalna i može ih lišiti života. Kad je reč o ljudima sa suštinom antihrista, bez obzira na okolnosti, nemoguće je da ovi ljudi vole istinu ili da istinu prihvate, i oni nikada ne mogu da zadobiju istinu. Da li razumete? (Da.) Razumete. Ponovite Mi to. (Ljudi sa suštinom antihrista su po svojoj prirodi neprijatelji Božji. Oni nipošto nisu ljudi koji vole istinu i mogu da je prihvate, pa je za njih nemoguće da ikada zadobiju istinu, i stoga je njihova narav antihrista za njih smrtna bolest. S druge strane, pod uslovom da poseduju ljudskost, razum, savest i osećaj za stid, i da vole pozitivne stvari i streme ka istini, a zatim postignu promenu naravi kroz stremljenje ka istini, određeni ljudi koji poseduju narav antihrista idu pravim putem i za njih njihova narav antihrista nije smrtna bolest. O svemu tome odlučuje suština ovih ljudi i put koji slede.) Drugim rečima, nemoguće je da ljudi sa suštinom antihrista ikada streme ka istini i oni nikada ne mogu da postignu spasenje, dok se ljudi koji imaju narav antihrista mogu klasifikovati u dve vrste: jedna vrsta stremi ka istini i može postići spasenje, a druga vrsta uopšte ne stremi ka istini i ne može postići spasenje. Svi oni koji ne mogu da postignu spasenje jesu službenici; određeni odani službenici mogu da ostanu, a moguće je da će naići na drugačiji ishod.

Zašto ljudi sa suštinom antihrista ne mogu da postignu spasenje? Zato što ovi ljudi ne priznaju istinu niti priznaju da je Bog istina. Ovi ljudi ne priznaju da postoje pozitivne stvari i ne vole pozitivne stvari. Umesto toga, oni vole rđave stvari i negativne stvari; oni su oličenje svega rđavog i negativnog i oni koji izražavaju sve negativno i rđavo, pa zato imaju odbojnost prema istini, neprijateljski su nastrojeni prema istini i mrze istinu. Mogu li uz takvu suštinu da streme ka istini? (Ne.) Stoga je ove ljude nemoguće naterati da streme ka istini. Da li je neku životinju moguće pretvoriti u neku drugu vrstu životinje? Recimo, je li moguće mačku pretvoriti u psa ili miša? (Nije.) Miš će uvek biti miš, često se skrivajući u rupama i živeći u senci. Mačka će uvek biti prirodni neprijatelj miša i to se ne može promeniti – to se nikada ne može promeniti. Ipak, među onima koji imaju narav antihrista postoje i oni koji vole istinu i pozitivne stvari, koji su spremni da ulože sve da bi primenjivali istinu i ka njoj stremili; oni primenjuju sve što Bog kaže, slede kako god da ih Bog predvodi, rade sve ono što Bog traži, put kojim idu je u potpunosti u skladu sa putem koji Bog nalaže, i oni streme u skladu sa pravcem i ciljevima koje je Bog odredio. Kad je reč o drugima, osim što ne streme ka istini, oni takođe slede put antihrista, pa nije teško shvatiti kakav će im biti ishod. Ne samo da oni neće zadobiti istinu, već će izgubiti i priliku da budu spaseni – kako su ovi ljudi samo jadni! Bog im pruža prilike, a pored toga ih opskrbljuje istinom i životom, ali oni te stvari ne cene i ne idu putem usavršavanja. Nije reč o tome da je Bog nekim ljudima više naklonjen u odnosu na druge i da ovim ljudima ne pruža prilike, već je reč o tome da, budući da ne cene ove prilike niti postupaju kako Bog nalaže, oni gube mogućnost da budu spaseni. Stoga, njihova narav antihrista postaje fatalna i dovodi do toga da izgube svoj život. Oni smatraju da shvatanje nekoliko doktrina i pokazivanje nekoliko spoljnih postupaka i lepog ponašanja znači da se Bog neće baviti pitanjem njihove naravi antihrista, da oni mogu da je prikriju i da, shodno tome, oni prirodno ne moraju da primenjuju istinu, mogu da rade šta im se prohte i mogu da postupaju u skladu sa sopstvenim shvatanjem, metodama i željama. Na kraju, bez obzira na prilike koje im Bog daje, oni se uporno drže sopstvenog pravca kretanja, idu putem antihrista i postaju neprijatelji Božji. Oni ne postaju neprijatelji Božji zato što ih je Bog od početka takvima definisao – Bog im isprva nije dao nikakvo određenje, jer u Božjim očima oni nisu bili Njegovi neprijatelji niti ljudi sa suštinom antihrista, već samo ljudi sa sotonskim, iskvarenim naravima. Koliko god istina da Bog izražava, ti ljudi u svom stremljenju i dalje ne teže istini. Oni ne mogu da kroče na put ka spasenju, već umesto toga idu putem antihrista i na kraju gube svoju priliku da budu spaseni. Nije li to šteta? To je prava šteta! Takvi ljudi su tako jadni. Zašto su jadni? Oni razumeju nekoliko reči i teorija i smatraju da shvataju istinu; dok izvršavaju svoju dužnost, plaćaju neku cenu i pokazuju neko lepo ponašanje i misle da primenjuju istinu; imaju određeni talenat, kov i darove i umeju da govore neke reči i teorije, da obave neki posao, da izvrše neke posebne dužnosti i misle da su zadobili život; mogu da istrpe neku sitnu patnju i da plate neku cenu i pogrešno misle da mogu da se pokore Bogu i da radi Boga odustanu od svega. Koriste svoje spoljno lepo ponašanje, svoju nadarenost i reči i teorije kojima su se opremili da time istisnu primenu istine – u tome je njihov najveći problem, njihov fatalni nedostatak. Zbog njega pogrešno veruju da su se već zaputili putem ka spasenju i da već poseduju rast i život. U svakom slučaju, ako ovi ljudi na kraju ne mogu da postignu spasenje, za to mogu da okrive jedino sebe; zato što se oni sami ne usredsređuju na istinu, ne streme ka istini i više su nego radi da idu putem antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (4. deo)”

Svi koji hodaju putem antihrista jesu ljudi s naravlju antihrista, a put kojim hodaju ljudi s naravlju antihrista jeste put antihrista – ipak, ljudi s naravlju antihrista pomalo se razlikuju od antihrista. Ako neko ima narav antihrista i hodao bi putem antihrista, to ne mora obavezno da znači da je ta osoba antihrist. Ali, ako se ne kaje i ako ne može da prihvati istinu, ta osoba se može razviti u antihrista. Za ljude koji hodaju putem antihrista još uvek ima nade i šanse da se pokaju, jer oni još uvek nisu postali antihristi. Ako budu činili mnoge zle stvari i budu svrstani među antihriste, te stoga budu odmah uklonjeni i izopšteni, oni više neće imati priliku da se pokaju. Ako neko ko hoda putem antihrista još uvek nije počinio mnogo zla, to u najmanju ruku pokazuje da on još uvek nije zao čovek. Ako može da prihvati istinu, za njega još postoji tračak nade. Ako ne želi da prihvati istinu, šta god da se desi, biće mu veoma teško da bude spasen, čak i ako nije činio svakojaka zla. Zašto antihrist ne može da bude spasen? Zato što uopšte ne prihvata istinu. Kako god da Božja kuća besedi o poštenju – o tome kako čovek treba da bude otvoren i iskren, da izađe i da kaže ono što ima da kaže i da ne poseže za obmanom – oni to naprosto ne mogu da prihvate. Stalno im se čini da su ljudi na gubitku kad god su pošteni i da je glupo govoriti istinu. Čvrsto su rešeni da ne budu pošteni ljudi. To je priroda antihrista, koji imaju odbojnost prema istini i mrze je. Kako može da bude spasen neko ko uopšte ne prihvata istinu? Ako neko ko hoda putem antihrista može da prihvati istinu, takva osoba se jasno razlikuje od antihrista. Svi antihristi su ljudi koji ne prihvataju ni jedan jedini delić istine. Ma koliko pogrešnih ili zlih stvari da su počinili, ma koliko da su štete naneli radu crkve i interesima Božje kuće, oni se nikada ne preispituju i nikad neće spoznati sebe. Čak i ako su orezani, oni ne prihvataju nijednu istinu; upravo zbog toga, crkva ih klasifikuje kao zle ljude, kao antihriste. U najboljem slučaju, antihrist će samo priznati da njegovi postupci krše načela i da nisu u skladu sa istinom, ali apsolutno nikada neće priznati da namerno čini zlo ili da se namerno opire Bogu. Priznaće da je pogrešio, ali neće prihvatiti istinu; a nakon toga, nastaviće da čini zlo kao i ranije i uopšte neće praktikovati istinu. Iz činjenice da antihrist nikada ne prihvata istinu može se videti da se priroda-suština antihrista ogleda u njegovoj odbojnosti i mržnji prema istini. Oni i dalje ostaju ljudi koji se, kao i uvek, opiru Bogu, bez obzira na to koliko godina veruju u Njega. S druge strane, svi oni obični, iskvareni ljudi mogu imati narav antihrista, ali između njih i antihrista ipak postoji razlika. Postoji jedan broj ljudi koji Božje reči suda i razotkrivanja mogu da prime k srcu kad ih čuju, koji o njima mogu stalno iznova da promišljaju i da preispituju sebe. Oni tada mogu da shvate sledeće: „To je, dakle, narav antihrista; to je ono što znači hodati putem antihrista. Kakav ozbiljan problem! Ja imam ta stanja i ponašanja; imam tu vrstu suštine – ja sam takva osoba!” Oni zatim razmatraju kako da odbace tu svoju narav antihrista i da se iskreno pokaju, čime stiču mogućnost da vlastitu volju usmere ka tome da ne idu putem antihrista. U svom životu i radu, u svom stavu prema ljudima, događajima i stvarima, kao i prema Božjem nalogu, oni mogu da preispituju svoje postupke i ponašanje, kao i razloge zbog kojih ne mogu da se pokore Bogu, zbog kojih stalno žive u skladu sa sotonskom naravi i zbog kojih ne mogu da se pobune protiv tela i Sotone. I tako, oni će se moliti Bogu, prihvatiće Njegov sud i grdnju i preklinjaće Boga da ih spase od njihove iskvarene naravi i uticaja Sotone. Sama njihova rešenost da to učine dokazuje da oni mogu da prihvate istinu. Ti ljudi takođe pokazuju iskvarenu narav i postupaju svojevoljno; razlika je u tome što antihrist ne poseduje samo ambicije i želje da uspostavi svoje nezavisno carstvo – on, pored toga, ne želi da prihvati istinu, ma šta da se desi. To je Ahilova peta svakog antihrista. S druge strane, ako osoba s naravlju antihrista može da prihvati istinu, da se moli Bogu i da se osloni na Njega, ako želi da odbaci iskvarenu narav Sotone i da hoda putem stremljenja ka istini, na koji će način ta molitva i ta rešenost koristiti njenom život-ulasku? One će je, u najmanju ruku, navesti da preispituje i spoznaje sebe tokom obavljanja dužnosti, kao i da koristi istinu radi rešavanja problema, kako bi tu svoju dužnost mogla da obavlja na zadovoljavajući način. To je jedan od načina na koji će ta osoba imati koristi od molitve i rešenosti. Pored toga, uz obuku koju dobija kroz obavljanje svoje dužnosti, ona će moći da se otisne na put stremljenja ka istini. Na kakve god poteškoće da naiđe, ona će moći da traga za istinom i da se fokusira na prihvatanje i praktikovanje istine; moći će postepeno da odbaci svoju sotonsku narav i počeće da se pokorava Bogu i da Ga obožava. Postupajući na taj način, ona može da dostigne Božje spasenje. Ljudi sa naravlju antihrista mogu povremeno pokazivati iskvarenost, oni mogu i dalje, uprkos sebi samima, govoriti i delovati u interesu vlastite slave, dobitka i statusa i mogu i dalje postupati svojevoljno – ali, čim shvate da razotkrivaju svoju iskvarenu narav, pokajaće se i pomoliće se Bogu. To dokazuje da oni mogu da prihvate istinu i da se pokoravaju Božjem delu; to dokazuje da oni streme ka život-ulasku. Ma koliko godina iskustva da neka osoba ima i ma koliko iskvarenosti da pokazuje, ona će na kraju moći da prihvati istinu i da zakorači u istina-stvarnost. Ona je neko ko se pokorava Božjem delu. A čineći sve ovo, ona pokazuje da je već postavila temelje na istinitom putu. Međutim, neki od onih koji idu putem antihrista ne mogu da prihvate istinu. Za njih će spasenje biti isto toliko teško dostižno kao i za antihriste. Takvi ljudi ne osećaju ništa dok slušaju Božje reči koje razotkrivaju antihriste, već su ravnodušni i hladni prema njima. Kad razgovor skrene na temu naravi antihrista, oni će priznati da imaju narav antihrista i da hodaju putem antihrista. Prilično će rečito govoriti o tome. Ali, kad dođe vreme da se primeni istina, oni će i dalje odbijati da to učine; i dalje će postupati svojevoljno, u skladu sa svojom naravlju antihrista. Ako ih pitaš: „Da li ti je teško u srcu dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li samoprekor dok govoriš da bi odbranio svoj status? Da li preispituješ i spoznaješ sebe dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li žaljenje u srcu kad saznaš za svoju iskvarenu narav? Da li se nakon toga kaješ ili menjaš?”, sasvim je sigurno da neće umeti da ti odgovore, zato što se nisu susretali s tim i što nemaju takvih iskustava. Neće moći ništa da kažu o tome. Jesu li takvi ljudi sposobni za istinsko pokajanje? Sigurno je da im neće biti lako. Ljudima koji iskreno streme ka istini biće bolno svako otkrovenje naravi antihrista u sebi i zabrinuće se zbog toga; počeće ovako da razmišljaju: „Zašto ne mogu da naprosto odbacim ovu sotonsku narav? Zašto stalno razotkrivam iskvarenu narav? Zašto je ova moja iskvarena narav toliko tvrdoglava i nerazrešiva? Zašto je toliko teško ući u istina-stvarnost?” Ovo pokazuje da je njihovo životno iskustvo plitko i da njihova iskvarena narav u velikoj meri uopšte nije razrešena. Upravo zato im se u srcu rasplamsava tako žestoka borba kad god im se nešto desi i zato oni podnose glavni teret tog mučenja. Mada poseduju rešenost da odbace svoju sotonsku narav, sigurno je da ne mogu proći bez borbe u svom srcu protiv te rešenosti – a ovo stanje sukobljenosti iz dana u dan se pojačava. A kako sve dublje spoznaju sebe i uviđaju koliko duboko seže njihova iskvarenost, oni sve više čeznu za zadobijanjem istine i sve je više cene, pa će stoga moći neometano da prihvate istinu i da je praktikuju tokom spoznavanja sebe i svoje iskvarene naravi. Postepeno će sve više rasti, a njihova život-narav će početi uistinu da se menja. Ukoliko nastave da na ovaj način stiču iskustvo, njihova situacija će iz godine u godinu postajati sve bolja, pa će na kraju moći da savladaju telo i da odbace svoju iskvarenost, da često praktikuju istinu i da dostignu pokornost prema Bogu. Život-ulazak nije lak! To je isto kao da oživljavate nekoga ko samo što nije umro: obaveza koju možete da ispunite jeste da toj osobi besedite o istini, da je podržavate, da je snabdevate ili da je orežete. Ako ona to može da prihvati i da se pokori, za nju još ima nade; možda će imati dovoljno sreće da utekne i stvari će se tada zaustaviti na korak od smrti. Ali, ako ona odbije da prihvati istinu i ako ne zna baš ništa o samoj sebi, znači da je u opasnosti. Neki antihristi provedu po godinu ili dve nakon isključenja, a da ne spoznaju sebe i ne priznaju svoje greške. U takvim slučajevima, u njima više nema znakova života, a to je dokaz da se oni više ne mogu nadati spasenju. Možete li vi da prihvatite istinu nakon orezivanja? (Možemo.) Onda za vas ima nade – i to je dobro! Ako možete da prihvatite istinu, ima nade da ćete biti spaseni.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”

Pojedini starešine i delatnici su često pokazivali naravi antihrista u prošlosti: bili su bezobzirni i samovoljni i uvek je sve bilo tako kako oni hoće ili nikako. Ali, oni nisu činili nikakva očigledna zlodela i ljudskost im nije bila toliko strašna. Kroz orezivanje, zahvaljujući pomoći koju su im braća i sestre pružali, putem premeštanja ili smenjivanja sa dužnosti i nakon što su neko vreme bili negativni, oni su konačno postali svesni da su ono što su ranije pokazivali bile iskvarene naravi, postali su spremni da se pokaju i mislili su: „Ono što je najvažnije jeste da po svaku cenu istrajem u obavljanju svoje dužnosti. Iako sam hodao putem antihrista, nisu me svrstali među njih. To je Božja milost, pa stoga moram naporno da radim u svojoj veri i svojim stremljenjima. Nema ničeg lošeg u vezi sa putem stremljenja ka istini.” Malo po malo, oni su se preokrenuli i zatim su se pokajali. U njima ima dobrih manifestacija, u stanju su da pri obavljanju dužnosti tragaju za istina-načelima, za kojima tragaju i onda kada stupaju u kontakte s drugim ljudima. Oni se u svakom smislu okreću ka pozitivnom smeru. Zar to onda ne znači da su se promenili? Prestali su da idu putem antihrista i krenuli putem praktikovanja istine i stremljenja ka istini. Za njih još uvek ima šanse i nade da će dostići spasenje. Možete li te ljude da svrstate među antihriste samo zato što su nekada pokazivali manifestacije antihrista ili hodali putem antihrista? Ne. Antihristi bi radije umrli nego da se pokaju. Oni nemaju osećaj stida; pored toga, oni su opake i rđave naravi i osećaju krajnju odbojnost prema istini. Može li neko sa takvom odbojnošću prema istini da tu istinu praktikuje ili da se pokaje? To bi bilo nemoguće. To što imaju apsolutni odbojnost prema istini znači da se nikada neće pokajati. Jedna stvar je sigurna u vezi sa ljudima koji mogu da se pokaju, a to je da oni jesu pravili greške, ali su stanju da prihvate sud i grdnju Božjih reči, da prihvate istinu i da iz sve snage pokušaju da pri obavljanju svojih dužnosti sarađuju s drugima, da Božje reči prihvate kao svoje lične maksime i da te reči pretvore u stvarnost svog života. Oni prihvataju istinu i duboko u duši ne osećaju odbojnost prema njoj. Zar to nije razlika? To je velika razlika. Antihristi se, međutim, ne zaustavljaju samo na tome da odbijaju orezivanje – oni ne slušaju nikoga čije su reči u skladu sa istinom, oni ne veruju da su Božje reči istina, niti ih priznaju za istinu. Kakva je njihova priroda? To je priroda koja ima odbojnost prema istini i koja istinu do krajnosti mrzi. Kad god neko besedi o istini ili priča o svom iskustvenom svedočenju, oni osećaju krajnju odvratnost prema tome i neprijateljski su nastrojeni prema besedniku. Ako neko u crkvi iznosi razne besmislene i zle argumente, priča apsurdne stvari i besmislice, oni se tome veoma raduju i spremni su da se istog časa uhvate u kolo i povaljaju u blatu s tom osobom i da sa njom blisko sarađuju. Baš kao što kaže izreka „svaka ptica svome jatu leti” ili „sličan se sličnome raduje”. Kad čuju pripadnike izabranog Božjeg naroda kako besede o istini ili iskustveno svedoče o svojoj samospoznaji i iskrenom pokajanju, oni su do ogorčenosti usplahireni i odmah smišljaju način kako da tu osobu napadnu i isključe je. Ukratko, oni ne gledaju blagonaklono ni na koga ko stremi ka istini. Oni takve ljude žele da isključe i da im budu neprijatelji. Svako ko se vešto hvali propovedanjem reči i doktrina njima se jako dopada i oni odobravaju njegove postupke, kao da su pronašli svog saputnika i osobu od poverenja. Ako bi neko rekao: „Ko god obavi najveći deo posla i pruži najveći doprinos biće bogato nagrađen i ovenčan i vladaće zajedno sa bogom”, oni bi se beskrajno uzbudili i vrela krv bi im jurnula u glavu. Činilo bi im se da su za glavu i ramena viši od ostalih, da konačno mogu da se izdvoje iz mase, da su sada dobili prostor da se pokažu i da prikažu svoju vrednost. Tada bi bili veoma zadovoljni. Zar to nije odbojnost prema istini? Pretpostavimo da im u nekom razgovoru kažeš: „Bog ne voli ljude nalik Pavlu, a najviše su Mu odvratni oni koji idu putem antihrista i koji po čitav dan idu unaokolo i govore: ’Gospode, Gospode, zar nisam mnogo toga uradio za Tebe?’ Odvratni su Mu ljudi koji Ga povazdan moljakaju da ih nagradi i ovenča.” Te reči su bez sumnje istina, ali kako se antihristi osećaju nakon što čuju takvu besedu? Da li oni aminuju te reči i da li ih prihvataju? Koja im je prva reakcija? Odvratnost u srcu i nespremnost da slušaju – oni time žele da kažu: „Kako možeš da budeš tako siguran u to što govoriš? Da li ti u tome imaš završnu reč? Ne verujem u to što pričaš! Radiću onako kako mislim da treba. Biću isti kao Pavle i tražiću da budem ovenčan. Tako ću moći da budem blagosloven i imaću dobro odredište!” Uporno nastoje da se drže Pavlovih gledišta. Zar se na taj način ne sukobljavaju s Bogom? Zar to nije očigledno suprotstavljanje Bogu? Bog je razotkrio i detaljno analizirao Pavlovu suštinu; On je toliko toga rekao o tome i svaki delić toga je istina – ali ovi antihristi ipak ne prihvataju istinu, kao ni činjenicu da su svi Pavlovi postupci i ponašanja bili u suprotnosti sa Bogom. U svojim se glavama još uvek pitaju: „Znači, ako ti nešto kažeš, to onda mora da bude ispravno? Po kojoj osnovi? Meni se ono što je Pavle rekao i uradio čini ispravnim. Ništa u tome nije pogrešno. Težim ka tome da budem nagrađen i ovenčan – to je ono za šta sam sposoban! Možeš li da me zaustaviš? Težim ka tome da radim; kad budem puno toga uradio, imaću kapital – daću svoj doprinos i, s obzirom na to, moći ću da zakoračim u carstvo nebesko i da budem nagrađen. U tome nema ničeg pogrešnog!” Eto koliko su tvrdoglavi. Ne prihvataju ni trunku istine. Možeš o istini da im besediš koliko hoćeš, ali to do njih ne dopire; oni prema njoj osećaju odbojnost. To je stav antihrista prema Božjim rečima i istini, a to je ujedno i njihov stav prema Bogu. Šta vi, dakle, osećate nakon što čujete istinu? Osećate da ne stremite ka istini i da je ne razumete. Osećate da ste još uvek daleko od nje i da ćete morati da se ustremite ka istina-stvarnosti. I kad god stanete da se upoređujete s Božjim rečima, vi baš u tom trenutku osećate da ste naprosto suviše manjkavi, da ste lošeg kova i da vam nedostaje duhovno razumevanje – osećate da ste i dalje površni i da u vama još ima rđavosti. A onda postajete negativni. Nije li to vaše trenutno stanje? Antihristi, s druge strane, nikada nisu negativni. Uvek su tako oduševljeni, nikada ne preispituju sebe i nikada ne spoznaju sami sebe, nego misle da nemaju većih problema. Eto kakvi su ljudi koji su stalno nadmeni i samopravedni – onog trenutka kad se dokopaju vlasti, pretvaraju se u antihriste.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Ima li ikoga ko nimalo ne želi moć? Ima li ikoga ko ne voli moć? Ima li ikoga ko ne žudi za prednostima statusa? Nema. Koji je razlog tome? Taj da je sve ljude iskvario Sotona; svi imaju sotonsku prirodu. Jedna stvar koja je svim ljudima zajednička je ljubav prema moći, statusu i uživanju u prednostima koje im oni donose. To je crta koju dele svi ljudi. Zašto onda neke ljude smatraju antihristima, dok se za druge kaže tek da otkrivaju narav antihrista ili koračaju putem antihrista? Koje su razlike između te dve grupe ljudi? Prvo ću govoriti o razlici u njihovoj ljudskosti. Imaju li antihristi ljudskost? Koje su razlike između ljudskosti ljudi koji koračaju putem antihristȃ i samih antihristȃ? (Antihristi nemaju savest ni razum, nemaju ljudskost, dok ljudi koji koračaju putem antihristȃ još uvek imaju nešto savesti i razuma. Još uvek su u stanju da prihvate istinu, Božji sud i grdnju, kao i da pokažu iskreno kajanje.) Upravo je u kajanju razlika. Ume li antihrist da se pokaje? (Ne ume.) Antihristi ni najmanje ne prihvataju istinu; čak i ako nalete na zid, neće se pokajati. Nikada neće sebe upoznati. Kada je, pak, reč o ljudskosti, ljudi koji koračaju putem antihristȃ razlikuju se od samih antihristȃ na još jedan način, a to je razlika između prosečnog dobrog čoveka i zlog čoveka. Dobar čovek govori i radi stvari sa savešću i razumom, dok zao čovek nema ni savest ni razum. Kada zao čovek učini nešto loše i bude razotkriven, on je neposlušan: „Pa šta i ako svi znaju, šta mogu da urade? Ja ću raditi šta god hoću! Baš me briga ko me razotkriva i kritikuje. Šta mi mogu?” Ma koliko loših stvari zao čovek uradio, on ne oseća stid. Kada običan čovek uradi nešto loše, on to želi da prikrije i zataji. Ako ga neko na kraju razotkrije, previše se stidi da se suoči sa ljudima, ne želi više ni da živi: „Jao, kako sam mogao nešto tako da uradim? Stvarno sam bestidan!” Izuzetno ga grize savest pa čak i proklinje sebe i zaklinje se da nikada više neće uraditi ništa slično. Takvo ponašanje je dokaz da oseća stid, da još uvek u njemu ima ljudskosti. Neko ko je bestidan nema ni savest ni razum, a svi zli ljudi su bestidni. Ma kakvo zlo delo zao čovek učinio, on zbog toga neće pocrveneti niti će mu srce brže zakucati i nastaviće bezobzirno da brani svoje postupke, da izvrće negativne aspekte u pozitivne i da o zlim delima govori kao da su dobra. Da li takav čovek oseća stid? (Ne oseća.) Sa takvim stavom, da li će se istinski pokajati u budućnosti? Neće, nastaviće da se ponaša kao i do tada. To znači da je bestidan, a bestidnost znači da nemaš ni savesti ni razuma. Kada ljude sa savešću i razumom razotkriju zbog nekog lošeg postupka, oni se previše stide da ljudima izađu na oči i nikada više to ne urade. Zašto je to tako? Zato što osećaju da je njihov postupak bio sraman i previše ih je stid da ljudima izađu na oči; u njihovoj ljudskosti ima osećaja stida. Zar nije to minimalno merilo normalne ljudskosti? (Jeste.) Može li se neko ko čak ne oseća ni stid i dalje nazivati ljudskim bićem? Ne može. Ima li čovek koji ne oseća stid normalan um? (Nema.) Nema ni normalan um, a kamoli ljubav prema pozitivnim stvarima. Za njega je posedovanje savesti i razuma previsok standard, koji nije u stanju da ispuni. Koja je, dakle najosnovnija razlika između antihristȃ i ljudi koji koračaju putem antihristȃ? Kada neko čoveka koji poseduje suštinu antihrista razotkrije u takmičenju s Bogom oko statusa, on neće smatrati da je bilo šta pogrešio. Ne samo da, posle toga, neće naučiti lekciju i okrenuti se Bogu, već će, naprotiv, čim mu se ukaže prilika da bude izabran za starešinu ili delatnika, nastaviti da se takmiči s Bogom oko statusa i da se ponaša isto kao i ranije, te će pre umreti nego da se pokaje. Imaju li takvi ljudi imalo razuma? (Nemaju.) A da li ljudi bez razuma osećaju stid? (Ne osećaju.) Takvi ljudi nemaju ni razum ni osećaj stida. Kada čovek normalne ljudskosti, savesti i razuma čuje druge kako govore da se on takmiči sa Bogom oko statusa, pomisliće: „O ne, to je ozbiljna stvar! Ja sam Božji sledbenik! Kako mogu ja da se takmičim oko statusa sa Njim? Kako je sramotno nadmetati se sa Bogom oko statusa! Kako li sam otupeo, kako glup, kako nerazuman postao ako to mogu da radim! Kako sam mogao tako nešto da uradim?” Biće mu neprijatno i stideće se zbog svojih postupaka, a kada se susretne sa sličnim situacijama, osećaj stida će mu obuzdati ponašanje. Priroda-suština svih ljudi je priroda-suština Sotone, ali oni koji poseduju razboritost normalne ljudskosti imaće osećaj stida i obuzdaće svoje ponašanje. Kako se čovekovo shvatanje istine postepeno produbljuje i kako njegovo znanje razumevanje Boga i pokoravanje istini produbljuju taj osećaj stida više neće biti minimalna norma. Tog čoveka će sve više obuzdavati istina i njegovo bogobojažljivo srce. Nastaviće da se poboljšava i da postupa sve više u skladu sa istinom. Ali da li će i antihrist stremiti ka istini? Ni slučajno. On ne poseduje normalan ljudski razum, ne zna šta znači stremiti ka istini, oseća odbojnost prema istini i nema ni trunčice ljubavi prema njoj, pa kako bi onda mogao da stremi ka njoj? Stremljenje ka istini normalna je ljudska potreba; samo će ljudi gladni i žedni pravednosti voleti istinu i stremiti ka njoj. Oni koji ne poseduju normalnu ljudskost nikada neće stremiti ka istini.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”

Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihristȃ, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihristȃ. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, a ne pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: „Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.” To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihristȃ. Ako se nadate da će antihristi prihvatiti istinu, priznati greške i istinski se pokajati, to je nemoguće – oni to nipošto ne mogu da učine. Antihristi imaju priroda-suštinu Sotone i mrze istinu, pa, kud god da odu, makar to bilo i na kraj sveta, njihova ambicija da streme ka reputaciji i statusu neće se nikada promeniti, a neće ni njihovi pogledi na stvari ni put kojim idu. Neki ljudi će reći: „Postoji nekoliko antihrista koji mogu da promene svoj pogled na ovo.” Da li je ta izjava ispravna? Ako zaista mogu da se promene, da li su oni još uvek antihristi? Oni koji imaju prirodu antihrista, nikada se neće promeniti. Oni koji poseduju narav antihrista, promeniće se jedino ako streme ka istini. Neki ljudi koji idu putem antihrista počine neko zlo koje ometa crkveni posao i, premda jesu svrstani u antihriste, nakon što budu otpušteni, osećaju istinsko žaljenje i odlučuju da se na sasvim novi način vladaju, pa, nakon određenog perioda razmišljanja, samospoznaje i pokajanja, prolaze kroz neku stvarnu promenu. U tom slučaju, ti ljudi se ne mogu svrstati u antihriste; oni jedino poseduju narav antihrista. Ako streme ka istini, mogu da se promene. Međutim, može se sa sigurnošću reći da se većina onih koje je crkva svrstala u antihriste, koje je crkva uklonila ili izbacila, istinski neće pokajati ni promeniti. Biće prava retkost ako se to dogodi ijednom od njih. Neki ljudi će upitati: „Pa, da li su onda ti retki slučajevi pogrešno svrstani?” To je nemoguće. Na kraju krajeva, oni jesu učinili neko zlo i to se ne može otpisati. Međutim, ako mogu istinski da se pokaju, ako su spremni da izvršavaju dužnost i ako poseduju istinsko svedočenje o svom pokajanju, crkva i dalje može da ih prihvati. Ako, nakon što su svrstani u antihriste, ovi ljudi u potpunosti odbijaju da priznaju grešku ili da se pokaju, i još uvek nastoje da se na sve moguće načine opravdaju, u tom slučaju je pravilno i potpuno ispravno svrstati ih u antihriste. Da su priznali svoje greške i osetili istinsko žaljenje, kako bi onda crkva mogla da ih svrsta u antihriste? To bi bilo nemoguće. Bez obzira na to ko je u pitanju, bez obzira na količinu zla koje je učinio ili na ozbiljnost njegovih grešaka, da li će za nekog čoveka biti utvrđeno da je antihrist ili da poseduje narav antihrista zavisiće od toga da li je on u stanju da prihvati istinu i bude orezan, kao i od toga da li poseduje istinsko žaljenje. Ako može da prihvati istinu i da prihvati orezivanje, ako poseduje istinsko žaljenje i ako je spreman da ceo život provede službujući za Boga, onda to zaista ukazuje na izvesno pokajanje. Takva osoba se ne može svrstati u antihriste. Mogu li ti pravi antihristi zaista da prihvate istinu? Nikako ne mogu. Upravo zato što ne vole istinu i prema istini imaju odbojnost, oni nikada neće moći da otpuste reputaciju i status, koji su tako blisko isprepleteni s celim njihovim životom. U svom srcu, antihristi čvrsto veruju da jedino uz reputaciju i status imaju dostojanstvo i da su istinska stvorena bića, te da će jedino uz status biti nagrađeni i krunisani, podobni za Božje odobravanje, da će sve zadobiti i biti prava ličnost. Kako antihristi vide status? Oni ga vide kao istinu; posmatraju ga kao najviši cilj kome ljudi treba da streme. Zar to nije problem? Ljudi koji su u stanju da na ovaj način budu opsednuti statusom pravi su antihristi. Od iste sorte ljudi su kao i Pavle. Oni veruju da su stremljenje ka istini, traženje pokornosti prema Bogu i traženje poštenja svi redom procesi koji čoveka vode do najvećeg mogućeg statusa; da su to samo procesi, a ne cilj i merilo da se bude čovek, i da se u potpunosti obavljaju kako bi ih Bog video. Ovo shvatanje je besmisleno i smešno! Samo one apsurdne osobe koje mrze istinu mogu da dođu na tako smešnu ideju.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Sva iskvarena ljudska bića imaju rđavu narav i svi ljudi imaju otkrovenja i manifestacije rđave naravi. Međutim, rđava narav običnih ljudi razlikuje se od rđave naravi antihrista. Mada obični ljudi imaju rđavu narav, oni u svom srcu vole istinu i žude za njom, a tokom procesa vere u Boga i obavljanja svojih dužnosti, u stanju su da prihvate istinu. Mada je istina koju mogu da sprovedu u delo ograničena, oni ipak donekle mogu da je upražnjavaju, usled čega se njihove iskvarene naravi postepeno pročišćuju i uistinu menjaju, da bi oni konačno mogli da se, u osnovi, pokore Bogu i da dostignu spasenje. Sa druge strane, antihristi uopšte ne vole istinu, nikad je ne prihvataju i nikada je ne sprovode u delo. Trebalo bi da pokušate da ih posmatrate i raspoznate na osnovu ovoga što vam ovde govorim; bilo da se radi o nekom crkvenom starešini ili delatniku ili, pak, o nekom običnom bratu ili sestri, posmatrajte da li su oni u stanju da sprovedu u delo one istine koje mogu da razumeju. Recimo, na primer, da neko razume određeno istina-načelo, ali, kad dođe vreme da ga sprovede u delo, on to uopšte ne čini, već radi šta mu je volja i ponaša se bezobzirno – to je rđavost i takvu osobu je teško spasiti. Neki ljudi zapravo ne razumeju istinu, ali u svom srcu žele da potraže šta tačno treba da urade, a da je to u skladu s Božjim namerama i da je usklađeno sa istinom. Duboko u svom srcu, oni ne žele da se suprotstavljaju istini. Samo zbog toga što ne razumeju istinu, oni svojim rečima i postupcima krše načela, prave greške, pa čak i rade nešto čime izazivaju ometanja i prekide – kakva je priroda toga? Priroda svega toga nema veze sa činjenjem zla; oni to čine iz gluposti i neznanja. Oni to rade isključivo zbog toga što ne razumeju istinu, zato što nisu u stanju da dostignu istina-načela i zato što, u skladu sa svojim predstavama i uobraziljom, misle da je to što rade ispravno, pa se zato i ponašaju na taj način, te ih Bog definiše kao glupe i neuke, kao ljude koji nemaju kova. Ovde se ne radi o tome da oni istinu razumeju i da joj se namerno suprotstavljaju. Što se tiče starešina i delatnika koji uvek rade u skladu s vlastitim predstavama i zamislima i koji često prekidaju rad Božje kuće zato što ne razumeju istinu, morate praktikovati primenu nadzora i restrikcija i morate više da razgovarate o istini kako biste rešavali probleme. Ako je neko isuviše slabog kova i ne može da razume istina-načela, to znači da je došlo vreme da tu osobu otpustite kao lažnog starešinu. Ako ona razume istinu, ali joj se namerno suprotstavlja, mora se orezati. Ukoliko ona i nakon toga nije u stanju da prihvati istinu, a pritom ne izražava nikakvo kajanje, prema njoj se mora postupati kao prema zloj osobi i ona mora biti uklonjena. Priroda antihrista, međutim, mnogo je ozbiljnija od prirode zlih ljudi i lažnih starešina, jer antihristi svesno i namerno ometaju rad crkve. Čak i ako razumeju istinu, oni je ne primenjuju; nikoga ne slušaju, a i kad slušaju, ne prihvataju to što su čuli. Čak i ako se naizgled čini da su prihvatili istinu, oni joj se duboko u srcu opiru, a kad dođe vreme da nešto urade, oni to i dalje čine u skladu s vlastitim sklonostima, nimalo ne mareći za interese Božje kuće. Kad su okruženi ljudima, oni ponekad izgovore poneku ljudsku reč i pokažu malo od ljudskog obličja, ali kad rade ljudima iza leđa, na površinu izranja njihova demonska priroda – to su antihristi. Kad steknu status, neki ljudi čine svakojaka zla i postaju antihristi. Neki ljudi nemaju nikakav status, ali im je priroda-suština ista kao u antihrista – možeš li da kažeš da su ti ljudi dobri? Onog trenutka kad zadobiju status, počinju da čine svakakva zla – oni su antihristi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Svi treba sebe da uporedite sa raznim otkrivenjima, ispoljavanjima i postupcima antihristȃ koje sam razotkrio; dok budete obavljali svoje dužnosti, bez sumnje ćete prikazati neka od tih ispoljavanja i neka od tih otkrivenja i postupaka, ali po čemu se vi razlikujete od antihristȃ? Jeste li u stanju da prihvatite od Boga stvari koje vas zadese? (Jesmo.) Biti u stanju da prihvatiš od Boga ono što te zadesi najređa je stvar. Jeste li u stanju da se promenite kada krenete pogrešnim putem, učinite nešto loše, uradite stvari iz neupućenosti ili počinite prestupe? Jeste li u stanju da se pokajete? (Jesmo.) Biti u stanju da se pokaješ i da se promeniš najdragocenija je i najređa stvar. Ali antihristima upravo to nedostaje. Samo ljudi koje će Bog spasti to imaju. Koje je stvari najvažnije posedovati? Prvo, veru da je Bog istina; to je najosnovnija stvar. Možete li to da verujete? (Možemo.) Antihristi ne poseduju tu najosnovniju stvar. Drugo, prihvatanje da je Božja reč istina; i za to se može reći da je najosnovnija stvar. Treće je pokornost Božjim orkestracijama i uređenjima. To je antihristima potpuno nedostižno, ali tu već i za vas postaje teško. Četvrto je prihvatanje svega od Boga, bez rasprave, samoopravdavanja, žalbi i iznalaženja razloga. To je antihristima potpuno nemoguće. Peto je kajanje nakon što se pobuniš ili počiniš prestupe. Za vas će samo biti teško da to postignete. To se dešava kada ljudi, pošto su počinili prestupe, pa su jedno vreme razmišljali i tragali, bili tužni, negativni i slabi, postepeno steknu spoznaju o sopstvenoj iskvarenoj naravi. Naravno, za to je potrebno vreme. To može biti godinu ili dve, a može i duže. Čovek je u stanju da se iskreno pokaje tek kada u potpunosti razume svoju iskvarenu narav i preda se iz srca. Iako to nije lako, ispoljavanja kajanja se na kraju ipak vide u onima koji tragaju za istinom i koji mogu dostići Božje spasenje. Ali antihristi to ne poseduju. Razmisli o tome, koji antihrist ne iskopa prošlost i posle tri ili pet godina, pa čak i 10 ili 20 godina, otkako je učinio nešto loše? Ma koliko vremena prošlo, kada ga ponovo sretneš, on će i dalje pričati samo o tim svojim svađama. I dalje ne priznaje i ne prihvata svoja zlodela, niti pokazuje i najmanju trunku kajanja. To je razlika između antihristȃ i običnih iskvarenih ljudi. Zašto antihristi nisu u stanju da iskažu kajanje? Koji je osnovni razlog tome? Ne veruju da je Bog istina, što dovodi do toga da nisu u stanju da prihvate istinu. To je beznadežno i određeno je samom antihristovom suštinom. Kada Me čujete kako detaljno analiziram razna ispoljavanja antihristȃ, mislite: „Gotov sam. I ja imam narav antihrista – zar nisam i ja antihrist?” Zar to ne znači da ste lišeni sposobnosti da razaznate? Istina je da imaš narav antihrista, ali ono u čemu se od njega razlikuješ je to što još uvek poseduješ i pozitivne stvari. U stanju si da prihvatiš istinu, da se ispovediš, pokaješ i promeniš, a te pozitivne stvari ti pomažu da se oslobodiš naravi antihrista, tvojoj iskvarenoj naravi omogućavaju da bude pročišćena, a tebi da postigneš spasenje. Zar to ne znači da za tebe ima nade? Još uvek ima nade za tebe!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”

Slična iskustvena svedočenja:

Božja reč je otklonila moje pogrešno razumevanje