Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Glavna karakteristika naravi antihrista koja se tiče njihovog pristupa istini jeste odbojnost, a ne puka nezainteresovanost. Nezainteresovanost predstavlja relativno blag stav prema istini, koji se još nije razvio do nivoa neprijateljstva, osude ili suprotstavljanja. To je samo nedostatak interesovanja za istinu, nespremnost da se obrati pažnja na nju, i kada kažu: „Kakve pozitivne stvari, kakva istina? Čak i ako sve to zadobijem, šta s tim? Hoće li to poboljšati moj život ili unaprediti moje sposobnosti?” Oni nisu za to zainteresovani i zbog toga se oko toga ne trude, ali to ne predstavlja odbojnost. Odbojnost označava određeni stav. Kakav stav? Čim čuju nešto pozitivno ili bilo šta što je u vezi sa istinom, oni osećaju mržnju, odbojnost, otpor i nespremnost da slušaju. Čak bi bili u stanju da pokušaju da pronađu dokaze kako bi osudili i omalovažili istinu. To je njihova narav-suština koja se tiče odbojnosti prema istini.

Baš kao i drugi ljudi, antihristi mogu da čitaju Božje reči, da čuju šta Bog govori i da dožive Božje delo. Spolja se čini da mogu da razumeju i doslovno značenje Božjih reči, da znaju šta je Bog rekao i da znaju da te reči omogućavaju ljudima da krenu pravim putem i da budu dobri ljudi. Međutim, sve je to za njih samo teorija. Šta znači da je to samo teorija? To je kao kada neki ljudi veruju da je određena teorija u knjizi dobra, ali kada je uporede sa stvarnim životom i razmisle o zlim trendovima, ljudskoj iskvarenosti i različitim potrebama čovečanstva, shvate da je ta teorija nepraktična i da nema veze sa stvarnim životom, te da ne može da pomogne ljudima da se prilagode ili da slede te zle trendove i to zlo društvo. Oni stoga osećaju da je ta teorija dobra, ali da je to samo nešto o čemu se priča kako bi se zadovoljile želje i fantazije čovečanstva za lepim stvarima. Na primer, ako neko voli status i želi da bude funkcioner, da bude uzvišen i obožavan među ljudima, on mora da se osloni na neprikladne metode kao što su laganje, samopromocija, gaženje preko drugih i tome slično, kako bi postigao taj cilj. Međutim, upravo te stvari istina osuđuje. Ona osuđuje i poriče te ljudske želje i ambicije. U stvarnom životu, ljudi misle da je legitimo isticati se, ali takve zahteve Bog i istina osuđuju. Zato takvi zahtevi nisu prihvaćeni u Božjoj kući, nema prostora za njihovo ostvarenje i nema mesta za njihovo sprovođenje. Ali, da li će ih se antihristi odreći? (Neće ih se odreći.) Tačno, neće ih se odreći. Čim antihristi to uoče, oni pomisle: „Sada razumem. Dakle, istina zahteva da ljudi budu nesebični, da se žrtvuju, da budu tolerantni i velikodušni, da izgube svoj ego i da žive za druge. To je istina.” Kada tako definišu istinu, da li postaju zainteresovani za nju ili ih istina odbija? Istina počinje da ih odbija i oni osećaju odbojnost prema Bogu, govoreći: „Bog uvek govori istinu, uvek razotkriva nečiste stvari poput ljudskih želja i ambicija i uvek razotkriva ono što leži na dnu ljudske duše. Čini se da bog razgovara o istini s ciljem da ljude liši potrage za statusom, željama i ambicijama. U početku sam mislio da bog može da ispuni ljudske želje, da ostvari njihove uobrazilje i snove i da dȃ ljudima ono što žele. Nisam očekivao da je bog takav bog. Ne čini mi se da je baš tako dobar. Preplavljen sam ambicijama i željama: da li bogu može da se dopadne osoba kao što sam ja? Sudeći po onome što bog stalno govori i čitajući između redova njegovih reči, izgleda da bog ne voli ljude poput mene niti može da se slaže sa nekim kao što sam ja. Čini se da ja ne mogu da se slažem sa takvim praktičnim bogom. Reči koje govori, delo koje obavlja, načela po kojima dela i njegova narav – zašto smatram da su toliko neprijatni? Bog traži od ljudi da budu pošteni, da imaju savest, da tragaju, da budu poslušni, da se boje boga kada ih nešto snađe i da se odreknu svojih ambicija i želja – to je nešto što ja ne mogu da učinim! Ono što bog traži ne samo da nije u skladu sa ljudskim predstavama, već je bezosećajno prema ljudskim emocijama. Kako da verujem u njega?” Nakon što na taj način promisle, da li oni razviju pozitivan osećaj prema Bogu ili se udaljavaju od Njega? (Udaljavaju se.) Nakon što steknu neko iskustvo, antihristi sve više osećaju da ljudi poput njih, koji imaju ambicije i želje i puni su težnji, neće biti dobrodošli u Božjoj kući, da tu nema prostora za njih da koriste svoje veštine i da to nije mesto gde mogu slobodno da ostvare svoje težnje. Oni misle: „Ne mogu da pokažem svoj izuzetan talenat u božjoj kući. Nikada neću imati priliku da se istaknem. Kažu da mi nedostaje duhovno razumevanje, da ne razumem istinu i da imam narav antihrista. Ne samo da nisam bio unapređen ili postavljen na važnu poziciju, već sam i osuđen. Šta nije u redu sa uspostavljanjem mog sopstvenog nezavisnog carstva? Šta nije u redu sa time da kaznim druge? Pošto imam moć, treba tako i da postupam! Ko ne bi tako postupao da ima moć? Pa šta nije u redu sa tim što se bavim nečasnim radnjama i što varam tokom izbora? Zar to ne rade svi nevernici? Zašto to nije dozvoljeno u božjoj kući? Čak kažu da je to besramno. Kako je moguće da se to smatra besramnim? Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno. To je prirodno! Božja kuća nije zabavna. Ali, ljudi su u ovom svetu prilično zli i nije lako slagati se s njima. U poređenju s njima, ljudi u božjoj kući su malo bolje vaspitani. Da nema boga, boravak ovde bi bio sjajan; da nema boga i da nema istine koja upravlja ljudima, ja bih bio gazda u božjoj kući, gospodar i kralj.” Dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, oni stalno nešto doživljavaju, stalno bivaju orezani i menjaju različite dužnosti, te na kraju nešto shvate, govoreći: „U božjoj kući, sve što se dešava meri se i rešava pomoću istine. Istina se uvek naglašava i bog o njoj stalno govori. Ovde ne mogu slobodno da ostvarim svoje težnje!” Stigavši do te tačke u svojim iskustvima, oni sve više osećaju odbojnost prema istini, prema činjenici da istina vlada, prema činjenici da je sve što Bog čini istina, kao i prema traganju za istinom. Do kog stepena osećaju odbojnost prema tim stvarima? Oni čak ne žele da priznaju niti da prihvate doktrine o istinama koje su priznali na samom početku i u svom srcu osećaju ekstremno gađenje. Stoga, čim dođe vreme za okupljanje, postaju pospani i anksiozni. Zašto su anksiozni? Oni razmišljaju: „Ova okupljanja traju po tri ili četiri sata – kada će se završiti? Više ne želim da slušam!” Postoji izraz koji može opisati njihovo raspoloženje, a to je „biti na iglama”. Oni shvataju da, sve dok istina vlada u Božjoj kući, oni nikada neće imati priliku da se istaknu, već će ih svi uvek ograničavati, osuđivati i odbacivati i da, bez obzira na to koliko su sposobni, neće im biti dodeljene važne uloge. Posledično, njihova prezir prema istini i prema Bogu se pojačava. Neko bi mogao pitati: „Zašto od samog početka nisu osećali prezir?” Zapravo, oni jesu od samog početka osećali prezir, ali im je u to vreme sve u Božjoj kući bilo nepoznato. Nisu o tome ništa znali, ali to ne znači da nisu osećali prezir ili odbojnost. U stvarnosti, osećali su odbojnost prema istini u svojoj priroda-suštini, samo to nisu sami shvatali. Priroda-suština ovih ljudi nesumnjivo je odbojna prema istini. Zašto to kažem? Njima je urođeno da vole nepravdu, rđavost, moć, zle trendove, preuzimanje vođstva, kontrolisanje ljudi i sve što je negativno i nalik tome. Sudeći po tome šta vole, nema sumnje da antihristi osećaju odbojnost prema istini. Štaviše, u pogledu onoga ka čemu teže, oni teže ka statusu, teže da se istaknu, teže da stave oreol na glavu, teže da budu starešine među ljudima, da budu impozantni i moćni, da imaju ugled i snagu gde god da govore i delaju, kao i da imaju sposobnost da kontrolišu ljude – oni ka tome teže. To je takođe manifestacija odbojnosti prema istini.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Primarna manifestacija antihrista koji osećaju odbojnost prema istini ogleda se u njihovom stavu prema istini i, naravno, takođe se manifestuje u njihovim uobičajenim svakodnevnim životima i aktivnostima, a posebno u načinu na koji obavljaju svoje dužnosti. Oni ispoljavaju nekoliko manifestacija. Prvo, nikada ne tragaju za istinom, čak ni kada jasno znaju da bi trebalo to da rade. Drugo, oni nikada ne primenjuju istinu. Budući da ne tragaju za istinom, kako mogu da je primene? Do razumevanja se može doći samo traganjem, i samo razumevanje može da dovede do primene; oni ne tragaju za istina-načelima niti ih uopšte uzimaju u obzir. Oni ih čak i preziru, osećaju odbojnost prema njima i gledaju neprijateljski na njih. Posledično, nikada se čak ni ne dotiču primene istine, i čak i ako ponekad razumeju istinu, oni je ne primenjuju. Na primer, kada im se nešto desi, a drugi ljudi predlože kako da postupe na dobar način, oni mogu odgovoriti: „Šta je dobro u tome? Ako tako postupim, zar moje sopstvene ideje neće biti protraćene?” Neki bi mogli reći: „Božja kuća će pretrpeti gubitke ako radimo stvari na tvoj način; moramo da postupamo u skladu sa načelima.” Oni odgovaraju: „Koja načela! Moj način je načelo; šta god ja mislim, to je načelo!” Zar to nije neprimenjivanje istine? (Jeste.) Još jedna od njihovih primarnih manifestacija jeste ta da oni nikada ne čitaju Božje reči niti su posvećeni duhovnosti. Kada neki ljudi imaju puno posla i ne mogu da nađu vremena da čitaju Božje reči, oni razmišljaju u tišini ili otpevaju nekoliko himni, te ako protekne više dana da ne pročitaju Božje reči, imaju osećaj praznine. Usred posla, oni ukradu trenutak da pročitaju jedan odlomak i da se obnove, promišljajući sve dok ne osete Božje prisustvo i sve dok njihova srca ne budu opet postojana. Takvi ljudi nisu daleko od Boga. S druge strane, antihristi ne osećaju teskobu ako provedu jedan dan bez čitanja Božjih reči. Čak i ako deset dana ne čitaju Božje reči, oni ne osećaju ništa. Mogli bi sasvim dobro da žive i godinu dana bez čitanja Božjih reči, čak bi mogli da provedu i tri godine bez čitanja Božjih reči i da ne osećaju ništa – u srcu ne osećaju ni strah ni prazninu i nastavljaju da žive udobno. Oni sigurno osete intenzivnu odbojnost prema Božjim rečima! Čovek zbog toga što je zauzet može da provede jedan dan ili možda deset dana bez čitanja Božjih reči. Međutim, ako neko može da provede čitav jedan mesec bez čitanja Božjih reči i da ne oseća ništa, onda postoji problem. Ako prođe godinu dana a da čovek ne pročita Božje reči, on ne samo da ne žudi za Božjim rečima – on ima odbojnost prema istini.

Još jedan pokazatelj da antihristi osećaju odbojnost prema istini jeste njihov prezir prema Hristu. Ranije smo već razgovarali o njihovom preziru prema Hristu. Dakle, šta je Hristos učinio da bi Ga oni prezirali? Da li ih je povredio ili im je na neki način naškodio ili učinio nešto protivno njihovim željama? Da li je naneo štetu nekom od njihovih interesa? Nije. Hristos nema nikakvu ličnu netrpeljivost prema njima i oni Ga čak nisu ni upoznali. Kako onda mogu da Ga preziru? Uzrok leži u tome što antihristi u svojoj suštini osećaju odbojnost prema istini. Još jedan pokazatelj toga da antihristi osećaju odbojnost prema istini jeste njihov prezir prema stvarnosti svih pozitivnih stvari. Stvarnost svih pozitivnih stvari obuhvata širok spektar pojava, kao što su sve stvari koje je Bog stvorio i zakoni koji ih uređuju, razna živa bića i zakoni koji upravljaju njihovim životima, a prvenstveno, različiti zakoni koji upravljaju životima živih bića koja nazivamo ljudima. Na primer, pitanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, koja su najbliža ljudskom životu – noge normalnih ljudi s godinama postaju slabije, zdravlje im opada, vid im slabi, sluh im se pogoršava, zubi postaju klimavi i oni smatraju da se moraju pomiriti sa starošću. Bog je suveren nad svim tim i niko ne može da bude protiv tog prirodnog zakona – normalni ljudi mogu sve to da priznaju i da prihvate. Međutim, bez obzira na to koliko dugo čovek živi ili kakvog je fizičkog zdravlja, određene stvari se ne menjaju, kao što su način na koji treba da obavlja svoju dužnost, položaj koji treba da zauzme, kao i stav sa kojim treba da obavlja svoju dužnost. Antihristi, s druge strane, odbijaju da popuste. Oni kažu: „Ko sam ja? Ja ne mogu da ostarim. Moram se u svakom trenutku razlikovati od običnih ljudi. Da li ti ja izgledam staro? Postoje neke stvari koje vi ne možete da uradite u ovim godinama, ali ja mogu. Vaše noge možda mogu da oslabe u pedesetim, ali moje ostaju spretne. Ja čak vežbam skakanje s krova na krov!” Oni uvek žele da ospore te normalne zakone koje je Bog odredio, stalno pokušavaju da ih prekrše i da drugima pokažu da su drugačiji, izuzetni i superiorni u odnosu na obične ljude. Zašto to rade? Oni žele da ospore Božje reči i da negiraju da su Njegove reči istina. Zar to nije manifestacija toga da antihristi u svojoj suštini imaju odbojnost prema istini? (Jeste.) Postoji još jedan aspekt, a to je da antihristi poštuju zle trendove i mračne uticaje; to dodatno potvrđuje da su oni neprijatelji istine. Antihristi duboko cene i poštuju Sotonin režim, razne sposobnosti, veštine i dela zlih duhova o kojima se govori u legendama, kao i zle trendove i mračne uticaje. Njihova vera u sve to je neupitna i oni nikada to ne dovode u pitanje. Njihova srca ne samo da su oslobođena odbojnosti prema tome, već su puna poštovanja, divljenja i zavisti. Čak i duboko u svom srcu, oni pomno sve to prate. Antihristi duboko u sebi imaju takav stav po pitanju tih zlih i mračnih stvari – zar to ne znači da imaju odbojnost prema istini? Apsolutno! Kako bi iko ko voli te zle i mračne stvari mogao da voli istinu? To su ljudi koji pripadaju zlim silama i Sotoninoj bandi. Naravno, oni nepokolebljivo veruju u sve što dolazi od Sotone, dok su im srca puna odbojnosti i prezira prema istini i pozitivnim stvarima.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Zbog čega ih nazivamo antihristima? Šta „anti” označava? Označava suprotnost i mržnju. Označava neprijateljstvo prema Hristu, neprijateljstvo prema istini i neprijateljstvo prema Bogu. Šta označava „neprijateljstvo”? Označava stajanje na suprotnoj strani, postupanje prema tebi kao prema neprijatelju, kao da je ta osoba ispunjena velikom i dubokom mržnjom; to znači da je ta osoba u dijametralnoj suprotnosti sa tobom. Ovo je mentalitet s kojim antihristi prilaze Bogu. Kakav stav prema istini imaju ovakvi ljudi, ljudi koji mrze Boga? Da li su oni sposobni da vole istinu? Da li su sposobni da je prihvate? Sigurno da nisu. Prema tome, ljudi koji se protive Bogu su ljudi koji mrze istinu. Najvažnije osobine koje ispoljavaju su averzija i mržnja prema istini. Čim čuju istinu ili Božje reči, u njihovim srcima se javlja mržnja, a kada im neko čita Božje reči, na njihovim licima se pojavljuje izraz ljutnje i besa, baš kao što se dešava prilikom širenja jevanđelja kada se Božje reči čitaju demonima. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i mrze istinu, u svojim srcima osećaju potpunu odbojnost prema Božjim rečima i istini; njihov stav je stav otpora, a idu čak i do te mere da mrze svakoga ko im čita Božje reči ili s njima razgovara o istini, čak se prema toj osobi ophode kao prema neprijatelju. Osećaju krajnju odbojnost prema raznim istinama i prema pozitivnim stvarima. Da li oni imaju barem malo subjektivne čežnje ili ljubavi prema svim istinama, kao što su pokoravanje Bogu, odano obavljanje svojih dužnosti, kako biti poštena osoba, traženje istine u svim stvarima itd. Ne, nemaju nimalo. Stoga, s obzirom na ovu vrstu priroda-suštine koju poseduju, oni se već direktno protive Bogu i istini. Ovi ljudi, bez sumnje, duboko u sebi ne vole istinu niti bilo koje pozitivne stvari; oni čak duboko u sebi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Primera radi, ljudi koji su na položaju starešine, moraju biti sposobni da prihvate različita mišljenja svoje braće i sestara, moraju biti u stanju da se otvore i ogole svojoj braći i sestrama, te da budu sposobni da prihvate njihov prekor i ne smeju da insistiraju na svom statusu. Šta bi antihrist rekao o svim ovim ispravnim načinima praktičnog postupanja? Rekao bi: „Da sam slušao mišljenja braće i sestara, da li bih i dalje bio starešina? Da li bih i dalje imao status i prestiž? Ako nemam prestiž, kakvo onda delo mogu da obavljam?” Antihrist poseduje upravo ovakvu vrstu naravi; on ne prihvata istinu ni u najmanjoj meri – što je ispravniji put praktičnog postupanja, to mu se antihristi više opiru. Oni ne prihvataju to da postupanje u skladu sa načelima znači primenjivanje istine. Šta oni podrazumevaju pod primenjivanjem istine? Misle da moraju da koriste spletke, trikove i nasilje nad svima umesto da se oslanjaju na Božje reči, istinu i ljubav. Sve njihove metode i svi njihovi putevi su rđavi. Sve ovo u potpunosti predstavlja priroda-suštinu antihrista. Svi motivi, mišljenja, stavovi i namere koje oni često otkrivaju su karakteristike odbojnosti i mržnje prema istini, što je priroda-suština antihrista. Šta onda znači protiviti se istini i Bogu? To znači mrzeti istinu i pozitivne stvari. Na primer, kada neko kaže: „Budući da je stvoreno biće, čovek treba da ispunjava dužnost stvorenog bića. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi treba da se pokore jer smo svi stvorena bića,” a šta na to kaže antihrist? „Da se pokore? Nije netačno da sam stvoreno biće, ali kada je reč o pokoravanju, to zavisi od situacije. Pre svega, ja u tome moram imati neku korist, ne smem biti u nepovoljnom položaju, a moji interesi moraju biti na prvom mestu. Ako postoje nagrade ili veliki blagoslovi koje treba dobiti, onda mogu da se pokorim, ali zašto moram da se pokorim ako nema nagrada i ako nemam odredište? Ne mogu da se pokorim.” Ovo je stav neprihvatanja istine. Antihristova pokornost Bogu je uslovna, pa ako njegovi uslovi nisu ispunjeni, ne samo da se neće pokoriti, već je sklon tome da se suprotstavlja i opire Bogu. Primera radi, Bog traži od ljudi da budu pošteni, ali ovi antihristi veruju da samo budale pokušavaju da budu poštene, a da pametni ljudi to ne pokušavaju. Kakva je suština takvog stava? To je mržnja prema istini. Takva je suština antihrista, a njihova suština određuje put kojim će hodati dok put kojim će hodati određuje sve što rade.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”

Iz perspektive priroda-suštine antihristȃ, oni su neprijateljski nastrojeni prema istini. Kako se otkriva ova priroda-suština neprijateljske nastrojenosti prema istini? Tako što kad čuju Božje reči, oni osećaju odbojnost, pospanost i otkrivaju različite izraze prezira, nestrpljenja i nevoljnosti da slušaju. Tako se otkriva njihovo demonsko ponašanje. Spolja posmatrano, čini se kao da oni izvršavaju svoju dužnost i sebe priznaju za sledbenike Božje. Pa, zašto postaju neposlušni kad se o istini razgovara u zajedništvu, kad se u zajedništvu razgovara o Božjim rečima? Zašto tada ne mogu da sede mirno? Kao da Božje reči donose mač. Da li su ih Božje reči probole? Da li su ih Božje reči osudile? Ne. Većina ovih reči služi da bi se ljudi nahranili i, nakon što ih čuju, ljudi mogu da se probude, da pronađu način da žive i okrepe se kako bi živeli sa ljudskim obličjem. Pa, zašto neki ljudi odreaguju nenormalno kad čuju ove reči? Ovo je đavo koji otkriva svoje pravo ponašanje. Oni ne osećaju odbojnost kad govoriš o teologiji, jeresima, zabludama ili o Knjizi Otkrivenja. Čak i ako govoriš o tome kako biti bezazlen, kako biti onaj koji hoće da ugodi drugima ili ako pričaš junačke priče, oni ne osećaju odbojnost. Ali čim čuju da se čitaju Božje reči, osećaju odbojnost, ustaju i žele da odu. Ako ih podstičeš da slušaju kako treba, postaju protivnički nastrojeni i ljutito te gledaju. Zašto takvi ljudi ne mogu da prihvate Božje reči? Ne mogu da sede mirno kad čuju Božje reči – o čemu se ovde radi? To dokazuje da je njihov unutrašnji duh nenormalan, da je to duh koji ima odbojnost prema istini i protivnički je nastrojen prema Bogu. Čim čuju Božje reči, u sebi postaju uznemireni i u njima se uskomeša demon, onemogućavajući im da sede mirno. Ovo je suština antihrista. Prema tome, spolja posmatrano, antihristi preziru reči Božje koje se ne slažu sa njihovim predstavama. Ali, na šta se zapravo odnosi ovo „ne slažu se sa njihovim predstavama”? To jasno pokazuje da oni osuđuju ove reči, da ne priznaju da one dolaze od Boga i ne priznaju ih kao istinu ili kao način života koji spasava ljude. Neslaganje sa njihovim predstavama samo je puk izgovor, površinska pojava. Šta znači to da se ne slažu sa njihovim predstavama? Zar postoji osoba koja nema predstave o svim ovim rečima koje Bog izgovara? Može li svako da ih prihvati kao Božje reči, kao istinu? Ne – svaka osoba, u većoj ili manjoj meri, na nekom nivou, ima određene misli, predstave ili gledišta koji su u sukobu sa Božjim rečima ili su im oprečni. Ipak, većina ljudi ima normalnu racionalnost i ta racionalnost može da im pomogne da prevladaju stav koji se pojavljuje kad se suoče sa Božjim rečima koje se ne slažu sa njihovim predstavama. Njihova racionalnost im poručuje: „Čak i ako se to ne slaže sa mojim predstavama, to su i dalje Božje reči; čak i ako se to ne slaže sa mojim predstavama, to nerado slušam, smatram da je pogrešno i smatram da je u sukobu sa mojim mislima, te reči su ipak istina. Polako ću ih prihvatati, pa jednog dana kad sve ovo prepoznam, otpustiću svoje predstave.” Njihova racionalnost im poručuje da prvo ostave po strani svoje sopstvene predstave; njihove predstave nisu istina i ne mogu da zamene Božje reči. Njihova racionalnost im poručuje da Božje reči prihvate sa stavom pokornosti i poštenja, umesto da sopstvenim predstavama i gledištima protivreče Božjim rečima. Tako, kada čuju Božje reči, oni mogu da prihvate one koje se slažu sa njihovim predstavama i da sede i slušaju u tišini. Za one koje se ne slažu sa njihovim predstavama, oni takođe tragaju za rešenjima, nastojeći da ostave po strani svoje sopstvene predstave i usklade se s Bogom. Ovo je normalno ponašanje većine racionalnih ljudi. Međutim, to „ne slažu se sa njihovim predstavama” koje pominju antihristi nije isto kao kod običnih ljudi. U slučaju antihristȃ, u tome postoje ozbiljni problemi; to je nešto sasvim oprečno Božjim postupcima, rečima, suštini i naravi, nešto što pripada sotonskoj narav-suštini. U njihovom slučaju, to je osuda, huljenje na Božje reči i ruganje Božjim rečima. Oni smatraju da ovaj uobičajeni i lako razumljiv ljudski jezik kojim Bog govori nije istina i ne može da postigne efekat spasavanja ljudi. Upravo je to ono na šta antihristi misle pod „ne slažu se sa njihovim predstavama”. Dakle, koja je suština toga? To je zapravo osuda Boga, poricanje Boga i bogohuljenje.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (5. deo)”

Antihristi u svojoj suštini imaju odbojnost prema istini, a sve reči koje je Bog izgovorio su istina; istina koju oni u svojim srcima smatraju potpuno odbojnom i nisu voljni da je slušaju, niti da je prihvate. Božje reči razotkrivanja i suđenja čovečanstvu predstavljaju osudu tih antihrista i zlih ljudi, i za njih su te reči osuda, sud i prokletstvo, te se osećaju neprijatno i nelagodno kada ih čuju. Šta oni misle duboko u sebi? „Sve te reči koje bog izgovara sude mi i osuđuju me. Izgleda da neko poput mene ne može biti spasen; ja sam od vrste koja biva uklonjena i odbačena. Kad već nemam nadu da ću biti spasen, u čemu je poenta verovanja u boga? Ali činjenica je da je on još uvek bog, on je telo u kojem se bog ovaplotio, neko ko je izgovorio mnogo reči i ima mnogo sledbenika. Šta da radim s tim?” To ih uznemirava; ako ne mogu nešto da zadobiju, ne žele ni da drugi to imaju. Ako drugi mogu da ga zadobiju, a oni ne mogu, onda postaju nesrećni, jetki i puni mržnje. Oni se nadaju da ovaploćeni Bog nije Bog i da je delo koje On obavlja lažno i da ga Bog ne bi obavljao. Da je tako, u tome bi našli unutrašnji mir, a problem bi bio rešen u korenu. Oni misle u sebi: „Ako ova osoba nije ovaploćeni bog, zar to ne bi značilo da su oni koji ga slede prevareni? Da je tako, onda bi se pre ili kasnije ti ljudi razišli. Ako bi se razišli i niko od njih ne bi ništa zadobio, onda bih mogao da se opustim i da živim u miru, znajući da nisam ništa zadobio, zar ne?” To je njihov način razmišljanja; ne mogu ništa da zadobiju, pa ne žele ni da drugi nešto zadobiju. Najbolji način da se drugi spreče da nešto zadobiju jeste da se odreknu Hrista, da se odreknu Hristove suštine, da se odreknu dela koje je Hristos obavio i da se odreknu svih Hristovih reči. Tako oni neće biti osuđeni, već će prihvatiti i pomiriti se s tim da ne zadobiju ništa, da više ne moraju da brinu o tom pitanju. To je priroda-suština ljudi poput antihristȃ. Dakle, da li oni imaju predstave o Hristu? A kada imaju predstave, da li ih razrešavaju? Mogu li da ih otpuste? Ne mogu. Kako se stvaraju njihove predstave? Lako im je da stvore predstave: „Kada govoriš, ja te ispitujem, pokušavajući da shvatim motiv koji stoji iza tvojih reči i odakle one dolaze. Da li su one nešto što si čuo ili naučio, ili ti je neko naložio da ih kažeš? Da li ti je neko nešto prijavio ili podneo žalbu? Koga razotkrivaš?” Tako oni ispituju. Mogu li da shvate istinu? Nikada ne mogu da shvate istinu; opiru joj se u svojim srcima. Oni osećaju odbojnost prema istini, opiru joj se i mrze je, i slušaju propovedi s takvom priroda-suštinom. Osim teorija i doktrina, sve što oni mogu da shvate jesu predstave. Kakve predstave? „Hristos govori tako, ponekad čak i priča viceve; to nije dostojanstveno! Ponekad koristi alegorijske izreke; to nije ozbiljno! Njegov rečnik nije bogat; on nije visoko obrazovan! Ponekad mora da se udubi i razmišlja o izboru reči; nije ništa studirao, zar ne? Ponekad je njegov govor usmeren na nekog konkretnog – na koga? Da li je neko podneo žalbu? Ko? Zašto me hristos uvek kritikuje kada govori? Da li me gleda i posmatra po ceo dan? Da li po ceo dan pomno razmišlja o ljudima? Šta hristos misli u svom srcu? Govor ovaploćenog boga ne zvuči kao gromki glas boga na nebu sa svojim neupitnim autoritetom – zašto ono što on ispoljava izgleda tako ljudski? Kako god ga ja posmatrao, on je samo čovek. Da li ovaploćeni bog ima nekih slabosti? Da li u svom srcu mrzi ljude? Da li ima neku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje u svojoj komunikaciji sa ljudima?” Zar takvih predstava nema u izobilju? (Ima.) Misli antihrista ispunjene su stvarima koje nisu povezane sa istinom, a sve proističu iz Sotoninog razmišljanja i logike, iz Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Duboko u sebi oni su prepuni zlih namera, ispunjeni stanjem i naravi koji su odbojni prema istini. Oni ne dolaze da traže, niti da zadobiju istinu, već da ispitaju Boga. Njihove predstave mogu da nastanu bilo kada, bilo gde, i oni smišljaju predstave dok posmatraju, dok ispituju. Njihove predstave se stvaraju dok sude i osuđuju, i oni se čvrsto drže tih pojmova u svojim srcima. Kada posmatraju ljudsku stranu ovaploćenog Boga, oni smišljaju predstave. Kada ugledaju božansku stranu, postaju radoznali i zapanjeni, što takođe dovodi do smišljanja predstava. Njihov stav prema Hristu i prema telu u kojem se Bog ovaplotio nije stav pokornosti ili istinskog prihvatanja iz dubine njihovog srca. Umesto toga, oni stoje nasuprot Hristu, posmatrajući i ispitujući Njegov pogled, misli i držanje, pa čak i posmatrajući i ispitujući svaki Hristov izraz lica, slušajući svaku vrstu tona, intonaciju govora i izbor reči, i temu Hristove besede i tako dalje. Kada antihristi tako posmatraju i ispituju Hrista, oni to ne rade da bi tražili istinu i da bi je shvatili kako bi mogli da prihvate Hrista kao svog Boga i da prihvate Hrista da bude njihova istina i da postane njihov život. Naprotiv, oni žele da ispitaju tu osobu, da Ga temeljno ispitaju i shvate. Šta pokušavaju da shvate? Oni ispituju kako ta osoba podseća na Boga, i ako zaista podseća na Boga, prihvataju Ga. Ako, bez obzira na to kako Ga ispituju, On ne izgleda kao Bog, onda oni potpuno odustaju od te ideje i nastavljaju da se drže predstava o ovaploćenom Bogu, ili, verujući da nema nade da će primiti blagoslove, oni traže priliku da što pre odu.

Sasvim je normalno da antihristi smišljaju predstave o telu u kojem je Bog ovaploćen. Zbog njihove suštine antihrista, suštine koja je odbojna prema istini, nemoguće im je da otpuste svoje predstave. Kada se ništa ne dešava, oni čitaju knjigu Božjih reči i vide te reči kao Boga, ali kada dođu u kontakt sa ovaploćenim Bogom i otkriju da On ne liči na Boga, oni odmah smišljaju predstave i njihov stav se menja. Kada nisu u kontaktu sa ovaploćenim Bogom, oni samo drže knjigu Božjih reči i smatraju Njegove reči Bogom, i još uvek mogu da imaju nejasnu fantaziju i nameru da prime blagoslove da bi nevoljno uložili neki trud, obavili neke dužnosti i odigrali ulogu u Božjoj kući. Ali, čim dođu u kontakt sa telom u kojem se Bog ovaplotio, njihovi umovi vrve od predstava. Čak i ako nisu orezani, njihov elan za obavljanje dužnosti može značajno da opadne. Tako se antihristi odnose prema Božjim rečima i telu u kojem se Bog ovaplotio. Oni često odvajaju Božje reči od tela u kojem se Bog ovaplotio, odnoseći se prema Božjim rečima kao prema Bogu, a prema telu u kojem se Bog ovaplotio kao prema čoveku. Kada se telo u kojem je Bog ovaploćen ne poklapa sa njihovim predstavama ili ih prekrši, oni se brzo okreću Božjim rečima i čitaju ih u molitvi, pokušavajući da na silu potisnu svoje predstave i zatoče ih. Zatim se klanjaju Božjim rečima kao da se klanjaju Sȃmom Bogu, i čini se kao da su njihove predstave razrešene. Međutim, u stvarnosti, njihova unutrašnja neusaglašenost i prezir prema Hristu uopšte nisu razrešeni. U svom ophođenju prema Hristu, antihristi neprestano smišljaju predstave i tvrdoglavo ih se drže do kraja života. Kada nemaju predstave, oni ispituju i analiziraju; kada ih imaju, ne samo da ispituju i analiziraju, već ih se i tvrdoglavo drže. Oni ne razrešavaju svoje predstave niti traže istinu; uvereni su da su u pravu. Zar oni ne pripadaju Sotoni? (Pripadaju.) To su ispoljenja antihrista kada imaju predstave o ovaploćenom Bogu.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (3. deo)”

Bog je izrekao mnogo reči i obavio mnogo dela, ali koliko god da su Njegove reči praktične, koliko god da su istine koje On saopštava ljudima poučne, koliko god hitno treba da ih shvate, antihristi nisu zainteresovani i ne uzimaju ih k srcu. Zaista, što više Bog govori, što konkretniji posao obavlja, to se oni više gnušaju, sve su razdražljiviji i protivniji. Štaviše, oni će početi da osuđuju Boga i da bogohule; protestovaće protiv Njega: „Da li je tvoja svemoć u ovim rečima? To je sve što radiš – izražavaš reči? Zar ne bi bio svemoćan i da ne govoriš? Ako si svemoguć, onda nemoj da govoriš. Ne koristi govor ili zajedništvo o istini i ne opskrbljuj čoveka istinom da bi nam omogućio da zadobijemo život i postignemo promenu naravi. Da si nas sve preko noći učinio anđelima, tvojim glasnicima – to bi bila svemoć!” Dok Bog izgovara Svoje reči i obavlja Svoje delo, priroda antihristȃ se otkriva i razotkriva, malo po malo, bez ikakvog prikrivanja, a njihova suština odbojnosti i otpora prema istini je takođe potpuno ogoljena. Narav i suština antihristȃ koji preziru Božji identitet i Njegovu suštinu takođe se razotkrivaju i otkrivaju, malo po malo, s vremenom i neprekidnim napretkom koji Bog čini u Svojem delu. Antihristi streme ka nejasnim stvarima; oni streme ka znacima i čudesima – i njima upravljaju ta ambicija i ta želja, koje nisu u skladu sa stvarnošću, njihova priroda da osećaju odbojnost prema istini i da je mrze izbija na svetlost dana. Nasuprot tome, oni koji zaista streme ka stvarnosti i istini, koji veruju i vole pozitivne stvari, vide Božju svemoć u procesu Njegovog dela i reči – i ono što ti ljudi mogu da vide, šta mogu da zadobiju i šta mogu da znaju je upravo ono što antihristi nikada neće moći da znaju i neće moći da zadobiju. Antihristi veruju da, ako ljudi treba da zadobiju život od Boga, treba da postoje znaci i čudesa; oni veruju da je bez znakova i čudesa nemoguće zadobiti život i istinu samo iz Božjih reči, a time nije moguće postići ni promenu naravi niti spasenje. Za antihrista je to večita nemogućnost – ona ne drži vodu. Zato neumorno čekaju i mole se, u nadi da će Bog prikazati znake i čudesa i činiti čuda za njih – a ako to ne učini, onda Njegova svemoć ne postoji. Iz ovoga sledi da ako Božja svemoć ne postoji, onda Bog sigurno ne postoji. Takva je logika antihristȃ. Oni osuđuju Božju pravednost i osuđuju Njegovu svemoć.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (1. deo)”

Antihristi ni najmanje ne priznaju niti veruju u pravednost i svemoć Božje narav-suštine, a još manje imaju bilo kakvo znanje o njima. Još im je teže, naravno, da veruju, priznaju i spoznaju Božju svetost i jedinstvenost. Dakle, kada Bog kaže da bi On želeo da ljudi budu pošteni, da bi želeo da oni budu trezvena stvorena bića koja mogu da se drže svojih uloga, kod antihristȃ se javljaju ideje, a nailaze im i stav i osećanje. Oni kažu: „Zar bog nije uzvišen? Zar on nije onaj vrhovni? Ako je tako, zahtevi koje on postavlja prema čoveku treba da budu veličanstveni i uzvišeni. Mislio sam da je bog veoma tajanstven; nisam mogao ni da pomislim da može da ima tako beznačajne zahteve od čoveka. Mogu li se oni smatrati istinom? Prejednostavni su! Bilo bi ispravno da božji zahtevi budu viši: čovek treba da bude super-čovek, veliki čovek, sposoban čovek – to je ono što bog treba da zahteva od čoveka. A on bi da čovek bude poštena osoba – da li je to zaista božje delo? Da nije falsifikat?” U dubini srca, antihristi se ne opiru samo istini – dok to čine, imaju nagon za bogohuljenjem. Zar to nisu oni koji preziru istinu? Prepuni su prezira i nipodaštavanja prema Božjim zahtevima; oni ih definišu i prema njima se ophode sa prezirom, nemarom, zajedljivošću i ismevanjem. Očigledno je da su antihristi odvratni u svojoj narav-suštini; oni nisu u stanju da prihvate stvari ili reči koje su istinite, lepe i praktične. Božja suština je istinita i praktična, a Njegovi zahtevi prema ljudima su u skladu sa onim što je ljudima potrebno. „Veličanstven i uzvišen”, kako to kažu antihristi – šta je to? Lažno je, prazno i šuplje; čini ljude iskvarenim i navodi ih na pogrešan put; navodi ih da posrnu i udaljava ih od Boga. S druge strane, istine koje Bog izražava i Njegov život, verni su, divni i praktični. Jednom kada čovek izvesno vreme doživljava i prolazi kroz Božje reči, otkriće da je samo Božji život ono što je najdivnije, da samo Njegove reči mogu da promene ljude i da budu njihov život, i da su ono što je ljudima potrebno – dok su ta velika, uzvišena mišljenja i izreke koje su izneli Sotona i antihristi dijametralno suprotne istinitosti i praktičnosti Božjih zahteva od čoveka. Stoga, na osnovu takve suštine antihristȃ, oni su potpuno nesposobni da prihvate Božju svetost i jedinstvenost. Apsolutno nema izgleda da će oni priznati te stvari. A što se tiče raznih aspekata iskvarene naravi ljudi i iskvarene suštine koje Bog razotkriva – njihovu nepopustljivost i nadmenost, njihove prevrtljive, rđave naravi, njihove naravi odbojnosti prema istini, kao i naravi zlobe – antihristi ih uopšte ne prihvataju. A što se tiče Božjeg suda ljudima i Njegovog strogog prekora koji im upućuje, antihristi ne samo da nisu sposobni da spoznaju Božju svetost i divotu u njima – naprotiv, oni u srcu osećaju odbojnost prema tim rečima koje Bog izgovara i opiru im se. Svaki put kada pročitaju Božje reči koje grde, sude i razotkrivaju čovekovu iskvarenu narav, mrze ih i dobiju želju da psuju. Ako im neko kaže da su nadmeni, nepopustljivi, rđavi ljudi koji imaju odbojnost prema istini, raspravljaće se sa tom osobom i psovati im najmilije; a ako neko razotkrije njihovu iskvarenu suštinu i osudi ih, to shvataju kao da je ta osoba pokušala da ih ubije – to nikako neće prihvatiti. Baš zato što antihristi imaju takvu suštinu i otkrivaju takve stvari, oni su identifikovani, bez njihovog znanja, i nesvesno izolovani i otkriveni, u Božjoj kući i crkvi. Njihove ambicije i želje često ostaju neispunjene, pa se tako povećava njihova mržnja prema rečima koje Bog izgovara, prema Njegovom postojanju i prema frazi „istina vlada u Božjoj kući”. Ako im kažeš tu frazu, poželeće da se bore s tobom do smrti, da te kinje i kažnjavaju do smrti. Zar to samo po sebi ne pokazuje da su antihristi neprijateljski nastrojeni prema Bogu? Da, naravno.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (1. deo)”

Tipičan stav antihristȃ prema orezivanju ogleda se u tome da žestoko odbijaju da ga prihvate ili priznaju. Koliko god zla da učine ili koliku god štetu da nanesu delu Božje kuće i život-ulasku Božjeg izabranog naroda, ne osećaju ni najmanje kajanje, kao ni to da su išta dužni. Sa ove tačke gledišta, imaju li antihristi ljudskost? Nipošto je nemaju. Nanose svakakvu štetu Božjem izabranom narodu i škode radu crkve – pripadnicima Božjeg izabranog naroda to je jasno kao dan i mogu da primete čitav niz zlih dela antihristȃ. Pa ipak, antihristi tu činjenicu ne prihvataju niti je priznaju; tvrdoglavo odbijaju da priznaju da greše ili da su odgovorni. Nije li ovo pokazatelj da imaju odbojnost prema istini? Antihristi do te mere imaju odbojnost prema istini – ma koliko loših stvari da počine, tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i do kraja ostaju nepopustljivi. To u dovoljnoj meri dokazuje da antihristi nikad ne shvataju ozbiljno delo Božje kuće niti da prihvataju istinu. Oni ne veruju u Boga; oni su Sotonine sluge, dolaze da ometaju i prekidaju delo Božje kuće. U srcu antihristȃ postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav „poricaću do smrti”. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihristȃ koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihristȃ ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli. Koliku god štetu da nanesu interesima kuće Božje, oni to ne uviđaju. Oni ne osećaju zbog toga ni najmanju tugu u svom srcu, niti sebi išta zameraju, a kamoli da se osećaju imalo dužnim. Ovo nikako nije nešto što bi trebalo da se viđa kod normalnih ljudi. Oni su đavoli, a đavoli su lišeni svake savesti ili razuma. Nezavisno od toga koliko loših svari učine i koliko veliku štetu nanesu crkvenom poslu, oni žestoko odbijaju da to priznaju. Smatraju da bi priznanje značilo da su učinili nešto pogrešno. Oni razmišljaju: „Da li sam mogao da učinim išta pogrešno? Nikada ne bih učinio ništa pogrešno! Ako me nateraju da priznam svoju grešku, zar to ne bi predstavljalo uvredu za moj karakter? Iako sam učestvovao u tom incidentu, nisam ga ja izazvao i nisam u tome svemu bio glavni. Slobodno ganjaj nekog drugog, a mene ostavi na miru. Kako god, ne mogu da priznam ovu grešku. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost!” Ako priznaju sopstvenu grešku, oni smatraju da će biti prokleti, osuđeni na smrt i poslati u pakao i u ognjeno i sumporno jezero. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da prihvate istinu? Može li se očekivati njihovo iskreno pokajanje? Kako god da drugi u zajedništvu razgovaraju o istini, antihristi se tome i dalje opiru, okreću se protiv istine i prkose joj iz dubine svog srca. Čak i kad ih otpuste, i dalje ne priznaju svoje greške i ne pokazuju nikakve oblike kajanja. I kad se ta stvar pomene deset godina kasnije, i dalje sebe ne poznaju i ne priznaju da su pogrešili. I kad se ista stvar potegne dvadeset godina kasnije, sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da se opravdaju i da sebe odbrane. I da stvari budu još odvratnije, kad se to pitanje pokrene posle trideset godina, oni sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da polemišu i da sebe opravdaju, govoreći: „Nisam učinio nikakvu grešku, pa ne mogu ni da je priznam. To nije bila moja odgovornost; ne bi trebalo da je preuzmem na sebe.” Na sveopšte iznenađenje, trideset godina nakon što su otpušteni, ovi antihristi i dalje imaju otpor u odnosu na način kako je crkva postupila prema njima. Čak ni posle trideset godina, nimalo se nisu promenili. Pa, kako su proveli tih trideset godina? Da li je moguće da nisu čitali Božju reč niti su razmišljali o sebi? Da li je moguće da se Bogu nisu molili ili da Mu se nisu poveravali? Da li je moguće da nisu slušali propovedi i razgovarali u zajedništvu? Da li je moguće da su bezumni i da ne poseduju razmišljanje normalne ljudskosti? Prava je misterija kako su proveli tih trideset godina. Trideset godina nakon što se dogodio taj incident, oni su i dalje puni ogorčenosti, smatrajući da su im braća i sestre naneli nepravdu, da ih Bog ne razume, da se Božja kuća prema njima loše ponela, da im je napravila probleme, da im je zagorčala život i nepravedno ih optužila. Recite Mi, mogu li ovakvi ljudi da se promene? Oni nipošto ne mogu da se promene. Srce im je ispunjeno neprijateljstvom prema pozitivnim stvarima, otporom i protivljenjem. Smatraju da su, time što su razotkrivali njihova zla dela i orezivali ih, drugi ljudi naneli štetu njihovom karakteru, da su okaljali njihov ugled i naneli neizmernu štetu njihovoj reputaciji i statusu. Po tom pitanju nikada neće doći pred Boga da se mole, da traže i prepoznaju svoje greške i nikad neće imati stav pokajanja ili priznanja sopstvenih grešaka. Još manje će prihvatiti sud i grdnju Božjih reči. I danas su u njima prisutni neposlušnost, nezadovoljstvo i zameranje dok se pred Bogom pravdaju i od Boga traže da ispravi ove nepravde, da razotkrije ovu stvar i da tačno prosudi ko je bio u pravu a ko je pogrešio, u toj meri da zbog ove stvari čak sumnjaju u Božju pravednost i poriču je, i sumnjaju u činjenicu da Božjom kućom vladaju istina i Bog i poriču tu činjenicu. Ovo je krajnji ishod kad antihriste orezuju – da li prihvataju istinu? Oni uopšte ne prihvataju istinu; čvrsto su rešeni da je ne prihvate. Iz ovoga možemo da vidimo da u priroda-suštini antihristȃ ima odbojnosti prema istini i da ona istinu prezire.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Antihristi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Možeš li ti nekoga ko oseća odbojnost prema istini da nateraš da je prihvati i da počne da je primenjuje? (Ne mogu.) To je isto kako kad bi pokušao da nateraš kravu da se popne na drvo ili vuka da jede slamu – zar time ne bi od njih tražio nešto nemoguće? Ponekad ćeš videti da se neki vuk ušunjao u stado da bi bio sa ovcama. On to samo izvodi trik i čeka priliku da pojede neku ovcu. Njegova se ćud nikada ne menja. Shodno tome, naterati antihrista da praktikuje istinu isto je što i naterati vuka da jede seno ili da sa odrekne nagona za proždiranjem ovaca: to je nemoguće. Vukovi su mesožderi. Oni jedu ovce – jedu sve vrste životinja. To je njihova priroda i ona se ne može promeniti. Ako neko kaže: „Ne znam da li sam antihrist, ali, kad god čujem da neko besedi o istini, u srcu mi se razbuktaju bes i mržnja – a još više mrzim one koji bi da me orezuju”, da li je ta osoba antihrist? (Jeste.) Neko joj kaže: „Kad ti se nešto desi, treba da se pokoriš i da tragaš za istinom”, a prva osoba na to odgovara: „Šipak ću da se pokorim! Odmah da si ućutao!” O čemu se ovde radi? Da li je u pitanju loša ćud? (Ne.) Kakva je to narav? (To je mržnja prema istini.) Oni čak ne trpe da neko priča o tome i, čim počneš da im besediš o istini, njihova priroda izbija na površinu i oni pokazuju svoje pravo lice. Ne vole da čuju da im iko pomene traganje za istinom ili pokoravanje Bogu. Koliko je velika ta njihova nenaklonost? Kad čuju da neko priča o tome, oni naprosto proključaju. Maska uljudnosti im spada sa lica i oni prestaju da se plaše da će se izlanuti. Eto koliko daleko ide njegova mržnja. Mogu li oni onda da praktikuju istinu? (Ne mogu.) Istina nije namenjena zlim ljudima; ona je namenjena ljudima koji poseduju savest i razum, koji vole istinu i pozitivne stvari. Ona od tih ljudi zahteva da je prihvate i da je primenjuju. A što se tiče onih rđavih ljudi sa suštinom antihrista, koji su izuzetno neprijateljski nastrojeni prema istini i pozitivnim stvarima, oni nikada neće prihvatiti istinu. Ma koliko godina da veruju u Boga, ma koliko propovedi da odslušaju, oni istinu neće prihvatiti, niti će je praktikovati. Nemojte pretpostavljati da oni istinu ne praktikuju zato što je ne razumeju i da će je razumeti kad budu više slušali o njoj. To je nemoguće, zato što svi koji istinu mrze i osećaju odbojnost prema njoj pripadaju Sotoninoj sorti. Oni se nikada neće promeniti i njih niko ne može da promeni. Isti su kao arhanđel, nakon što je izdao Boga: jeste li ikada čuli da Bog kaže da bi hteo da spase arhanđela? Bog to nikada nije rekao. Šta je, dakle, Bog uradio Sotoni? Bacio ga je u vazduh i naterao ga da Mu služi na zemlji, radeći ono što treba da radi. A kad bude završio sa pružanjem usluga Bogu i kad Božji plan upravljanja bude dovršen, On će ga uništiti i to će biti to. Da li je Bog o tome išta dodatno rekao? (Nije.) A zašto nije? Zato što bi to, jednom rečju, bilo beskorisno. Svaka dodatna reč bila bi suvišna. Bog je sve to prozreo: priroda-suština antihrista nikada se ne može promeniti. Eto, tako stoje stvari.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”