Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Još jedan deo narav-suštine antihrista jeste zloba. Antihriste možemo sažeti jednom frazom: antihristi su zli ljudi. Kada imaju status, jasno je da su to antihristi. Kada nemaju status, kako možete prosuditi da li su to antihristi? Morate da osmotrite njihovu ljudskost. Ako je njihova ljudskost zlobna, podmukla i otrovna, onda su to sto posto antihristi. (…) Zloba antihrista je narav, suština – to je prava sotonska suština. To nije instinkt niti telesna potreba, već manifestacija i karakteristika naravi antihrista. Dakle, koje su manifestacije, otkrivanja i pristupi zlobne naravi antihrista? Koji njihovi postupci pokazuju da je njihova narav zlobna, da poseduju suštinu zlih ljudi? Podelite svoja razmišljanja. (Oni kažnjavaju druge.) (Potiskuju i isključuju one koji se od njih razlikuju.) (Smeštaju drugima i postavljaju im zamke.) (Kontrolišu ljude i manipulišu njima.) (Stvaraju klike i seju neslogu.) Stvaranje klikȃ i sejanje nesloge je pomalo podmuklo; to su manifestacije rđave naravi, ali ne i zlobe. Širenje predstava, uspostavljanje nezavisnih carstva – da li je to zlobno? (Jeste.) Suprotstavljanje radnim aranžmanima, ometanje rada Božje kuće, prisvajanje Božjih priloga i direktno suprotstavljanje Bogu – da li je to zlobno? (Jeste.) Prisvajanje priloga nije samo pohlepno; to je takođe manifestacija zlobne naravi. To što su antihristi u stanju da prisvoje priloge ukazuje na izrazito zlobnu narav, jednaku naravi razbojnika. Ponovite stavke koje smo upravo saželi. (Oni kažnjavaju druge, potiskuju i isključuju one koji se od njih razlikuju, smeštaju im i postavljaju im zamke, kontrolišu ljude i manipulišu njima, šire predstave, uspostavljaju nezavisna carstva, suprotstavljaju se radnim aranžmanima, napadaju Boga i prisvajaju priloge.) Ukupno devet stavki. To su, manje-više, manifestacije zlobne naravi antihrista. Zapravo, postoje još neke specifične manifestacije, ali su gotovo identične ovima, pa ih neću detaljno navoditi. Ukratko, oni koji koriste takve pristupe i strategije su zli ljudi. S jedne strane, njihovi pristupi su podmukli, na primer, smeštanje drugima, postavljanje zamki i širenje predstava relativno su podmukli postupci. S druge strane, njihove strategije su veoma otrovne i svirepe, zbog čega su kvalifikovani kao osobe koje imaju zlobnu narav.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Zloba predstavlja jednu od glavnih odlika prirode antihristȃ. Šta označava „zloba”? Označava da oni imaju posebno podao stav prema istini. Ne samo da se istini ne pokoravaju i ne samo da odbijaju da je prihvate, već osuđuju i one koji ih orezuju. U pitanju je zlobna narav antihristȃ. Antihristi smatraju da je svako ko pristane na to da ga orezuju podložan maltretiranju, te da su ljudi koji druge stalno orezuju, upravo oni koji uvek žele da zadirkuju i zlostavljaju ljude. Dakle, antihrist će se opirati svakome ko ga orezuje i zadaće toj osobi velike glavobolje. Ko god da pomene antihristove nedostatke ili iskvarenost, ili s njim u zajedništvu razgovara o istini i Božjim namerama, ili ga navede da spozna sebe, antihrist će pomisliti da mu takva osoba zadaje muke i da ga smatra neprijatnim. Mrzeće tu osobu iz dna duše, osvetiće joj se i zagorčati joj život. Ovo je još jedno ispoljavanje načina na koji se antihristi odnose prema orezivanju o kome ćemo razgovarati u zajedništvu. Oni mrze sve koji ih orezuju i razotkrivaju. To je veoma očigledno ispoljavanje antihristȃ. Kakvi su to ljudi sa tako zlobnom naravi? Zli ljudi. Činjenica je da su antihristi zli ljudi. Prema tome, samo zli ljudi i antihristi imaju tako zlobnu narav. Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati. Ima nekih koji antihrista orezuju i razotkrivaju uz reči: „U poslednje vreme si sasvim pomahnitao, nisi se ponašao shodno načelu i neprekidno si se razmetao dok si izvršavao svoju dužnost. Radiš zarad statusa i od svoje dužnosti praviš potpuni haos. Da li si se ispravno poneo prema Bogu? Zašto nisi stremio ka istini kad si izvršavao svoju dužnost? Zašto se ne ponašaš shodno načelu? Zašto nisi prihvatio kad su braća i sestre u zajedništvu sa tobom razgovarali o istini? Zašto si ih ignorisao? Zašto si nastavio da radiš kako ti se prohte?” Ovih nekoliko „zašto”, ove reči koje razotkrivaju njihovo otkrivanje iskvarenosti – podvlače im se pod kožu: „Zašto? Nema tu nikakvo ’zašto’ – ja radim ono što želim! Šta ti daje pravo da me orezuješ? Ko si ti da to radiš? Ja sam samovoljan; šta povodom toga možeš da učiniš? Sad kad sam dospeo u ove godine, niko se ne usuđuje da sa mnom tako razgovara. Jedino ja mogu tako sa drugima da razgovaram; niko drugi ne može tako sa mnom da razgovara. Ko se usuđuje da mi drži pridike? Još se nije rodila osoba koja može da mi drži pridike! Misliš li da zaista možeš da mi držiš pridike?” Mržnja nastaje duboko u njihovom srcu i oni traže priliku da se osvete. U svojim mislima se preračunavaju: „Da li ovaj čovek koji me orezuje ima moć u crkvi? Ako mu se osvetim, hoće li ga neko uzeti u odbranu? Ako mu nanesem patnju, hoće li se crkva mnome pozabaviti? Imam rešenje. Neću mu se lično osvetiti; učiniću nešto u najvećoj tajnosti. Učiniću nešto njegovoj porodici da mu time nanesem patnju i sramotu, pa ću se tako osloboditi ove ozlojeđenosti. Moram nekako da se osvetim. Ne mogu sad od toga da dignem ruke. Nisam počeo da verujem u boga da bi me maltretirali i nisam došao ovde da ljudima dozvolim da me kinje kako im se prohte; došao sam da dobijem blagoslove i da uđem u carstvo nebesko! Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore. Ne smeš biti beskičmenjak ako želiš da sačuvaš svoje dostojanstvo. Kako se usuđuješ da me razotkriješ. Ovo je maltretiranje! Sada kad se prema meni ne ophodiš kao prema važnoj ličnosti, život ću ti zagorčati i nateraću te da snosiš posledice. Hajde da se borimo, pa da vidimo ko je jači!” Svega nekoliko jednostavnih reči razotkrivanja kod antihristȃ izazivaju bes i u njima bude tako veliku mržnju, navodeći ih da idu tako daleko da bi se osvetili. Njihova podmukla narav je potpuno ogoljena. Naravno, kad se drugome zbog mržnje svete, to nije stoga što prema toj osobi osećaju mržnju ili imaju neki neraščišćen račun iz prošlosti, već zato što je ta osoba razotkrila njihove greške. To pokazuje da sȃm čin razotkrivanja antihrista, bez obzira na to ko to čini i bez obzira na njegov odnos sa tim antihristom, može podstaći njegovu mržnju i potpiriti njegovu osvetu. Bez obzira na to ko je u pitanju, da li shvata istinu odnosno da li je starešina, delatnik ili običan pripadnik Božjeg izabranog naroda, dokle god taj razotkriva i orezuje antihrista, on će se prema toj osobi odnositi kao prema neprijatelju. Čak će otvoreno reći: „Nagaziću žestoko svakog ko me orezuje. Ko god me razotkriva, ko god da otkriva tajne iz moje prošlosti, izdejstvuje da me kuća božja izbaci ili me liši mog dela blagoslova, nikada ga neću ostaviti na miru. Takav sam u sekularnom svetu: niko se ne usuđuje da mi pravi probleme. Nije se još uvek rodila osoba koja se usuđuje da me gnjavi!” Ovo je vrsta nemilosrdnih reči koje izbijaju iz antihristȃ kad se suoče sa orezivanjem. Kad izuste te nemilosrdne reči, to ne čine da bi zastrašili druge niti time sebi daju oduška kako bi se zaštitili. Oni su zaista u stanju da učine zlo i posegnuće za svakim raspoloživim sredstvom. Ovo je podmukla narav antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Kad antihriste orezuju, oni nemaju stav prihvatanja i poslušnosti. Umesto toga, prema tome imaju otpor i odbojnost, usled čega nastaje mržnja. Duboko u svom srcu oni mrze svakoga ko ih orezuje, svakoga ko otkriva tajne iz njihove prošlosti i razotkriva njihovo pravo lice. U kojoj meri te oni mrze? Od mržnje škrguću zubima, žele da im se makneš sa očiju i smatraju da ti i oni ne možete živeti na istom mestu. Ako su antihristi takvi prema ljudima, mogu li onda da prihvate Božje reči koje ih razotkrivaju i osuđuju? Ne, ne mogu. Ko god da ih razotkriva, mrzeće ga samo zato što ih je taj razotkrio, što im je nenaklonjen i osvetiće se. Želeli bi da osobu koja ih je orezala mogu da nateraju da im se skloni sa očiju. Ne mogu da podnesu da gledaju kako je toj osobi dobro. Bili bi srećni kad bi ta osoba umrla ili bi je snašla neka nesreća; dokle god je ta osoba živa i još uvek u Božjoj kući izvršava svoju dužnost, i sve se odvija uobičajeno, oni u svom srcu osećaju patnju, nelagodu i osornost. Kad nema načina da se nekome osvete, potajno ga proklinju ili se Bogu čak mole da za tu osobu upriliči kaznu ili odmazdu, i da Bog otkloni nepravdu koja im je naneta. Kad kod antihristȃ nastane ova mržnja, to dovodi do niza postupaka. Ti postupci obuhvataju odmazdu i kletve i, naravno, neke druge radnje poput podmetanja drugima, klevetanja i osuđivanja drugih, koje proizlaze iz mržnje. Ako ih neko orezuje, oni će tu osobu potkopavati iza njenih leđa. Kad ta osoba kaže da je nešto ispravno, oni će reći da je pogrešno. Izvrtaće sve pozitivne stvari koje ta osoba čini i predstavljaće ih negativnim, šireći iza njenih leđa laži i izazivajući ometanja. Vrbovaće i sebi će privlačiti druge koji su neuki i ne mogu da prozru stvari ili su nerazboriti, kako bi ti ljudi prešli na njihovu stranu i podržali ih. Jasno je da osoba koja ih je orezivala nije učinila ništa loše, ali oni, ipak, žele da toj osobi prišiju neka zlodela, tako da svi budu u pogrešnom uverenju da ona zaista radi takve stvari, a zatim da sve nateraju da se udruže da tu osobu odbace. Antihristi na ovaj način ometaju crkveni život i ometaju ljude u obavljanju njihove dužnosti. Sa kojim ciljem? Da bi zagorčali život osobi koja ih je orezala i sve naveli da tu osobu napuste. Ima i nekih antihrista koji kažu: „Orezivao si me i zagorčao mi život, pa se iz toga nećeš lako izvući. Pokazaću ti kako izgleda kad te orezuju i napuste. Kako si se ti poneo prema meni, tako ću i ja prema tebi. Ako ćeš mi zagorčavati život, ne računaj da će tvoj biti išta slađi!” Kad antihristi učine zlo, neke starešine i delatnici ih pozivaju da s njima popričaju, kažu im da moraju da se pokaju i pročitaju im Božje reči da bi im pomogli i podržali ih. Antihristi ne samo da to ne prihvataju, već počinju da šire glasine da taj starešina ne obavlja nikakav pravi posao i nikad ne koristi Božju reč da bi rešio probleme. U stvari, taj starešina je upravo obavio takav posao, ali oni preokreću i izvrću činjenice i kleveću osobu koja im pomaže. Nije li to podmuklo? Ovi zli ljudi i antihristi bezočno tvrde da su pozitivne stvari negativne, a da su njihova zlodela, greške, rđavi i zlonamerni postupci pozitivne stvari koje su u skladu sa istinom. Koliko god veliku grešku da naprave dok izvršavaju svoju dužnost, koliku god štetu da pričine poslu crkve, oni to ne priznaju niti to uopšte uzimaju zaozbiljno. Kad o tome govore, umanjuju značaj toga i preko toga ovlaš prelaze. Umesto toga, osoba koja ih zbog toga orezuje u njihovim očima postaje grešnik i postaje predmet kritike. Zar to nije izvrtanje belog u crno? Kad ih orezuju starešina ili delatnik, neki antihristi čak iznose lažne protivoptužbe, govoreći: „Kakve god greške da mi braća i sestre napravimo, sve one nastaju zbog nemara i propusta starešina i delatnika da dobro urade posao. Kad bi starešine i delatnici znali da obavljaju svoj posao, kad bi nas na vreme podsećali i dobro upravljali stvarima, zar se gubici za božju kuću time ne bi smanjili? Stoga, kakve god greške da pravimo, za to u potpunosti treba okriviti starešine i delatnike i oni treba da preuzmu najveću odgovornost.” Nije li ovo iznošenje lažnih protivoptužbi? Ove lažne protivoptužbe su izvrtanje belog u crno i jedan oblik odmazde.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Nakon što antihristi budu smenjeni ili uklonjeni, oni skidaju rukavice i žale se bez zadrške, a njihova se demonska strana razotkriva. Koja demonska strana se razotkriva? Svoje dužnosti u prošlosti oni nipošto nisu obavljali kako bi stremili ka istini i postigli spasenje, već da bi dobili blagoslove, i sada govore istinu o tome i otkrivaju pravo stanje stvari. Oni kažu: „Da nisam nastojao da dospem u carstvo nebesko ili da kasnije steknem blagoslove i veliku slavu, da li bih se mešao sa vama ljudima koji ste niži od balege? Jeste li dostojni mog prisustva? Ne obučavate me niti me unapređujete i hoćete da me uklonite. Jednog dana ću ti pokazati da ćeš morati da platiš određenu cenu za to što me uklanjaš, kao i da ćeš zbog toga trpeti određene posledice!” Antihristi šire ove ideje, a ove đavolske reči kuljaju iz njih. Jednom kad skinu rukavice, njihova zlonamerna priroda i pakosna narav se razotkrivaju i oni kreću da šire predstave. Osim toga, oni počinju da vrbuju one koji su novi vernici, koji su relativno malog rasta i nedostaje im razboritost, koji ne streme ka istini i koji su često negativni i slabi, a ujedno vrbuju i one koji su dosledno površni u svojim dužnostima i koji istinski ne veruju u Boga. Kao što su i sami rekli: „Ako me ukloniš, moraću sa sobom da povučem još nekoliko njih!” Zar njihova sotonska priroda nije ogoljena? Da li bi normalni ljudi to učinili? Načelno govoreći, ljudi sa iskvarenim naravima se samo osećaju tužno i povređeno kad budu otpušteni. Oni veruju da su beznadežni, ali ih savest navodi da razmišljaju na sledeći način: „Ovo je naša greška, nismo ispunjavali svoje dužnosti. Ubuduće ću nastojati da radim bolje, a kako će se Bog ophoditi prema meni i kakve odluke On donosi o meni, to je Božja stvar. Ljudi nemaju pravo da Bogu postavljaju zahteve. Zar Božji postupci nisu zasnovani na ljudskim ispoljavanjima? Ako neko ide pogrešnim putem, onda treba da bude doveden u red i da dobije grdnju, to se podrazumeva. Ovoga časa tužno je to što sam lošeg kova i što ne mogu da udovoljim namerama Božjim, što ne razumem istina-načela i postupam proizvoljno i samovoljno na osnovu sopstvenih iskvarenih naravi. Zaslužujem da budem uklonjen, ali se nadam da ću ubuduće imati priliku da to nadoknadim!” Ljudi sa malo savesti ići će ovakvim putem. Oni odlučuju da problem razmotre na ovaj način i naposletku takođe odlučuju da na ovaj način taj problem reše. Naravno, u ovome nema mnogo elemenata primene istine, ali budući da ovi ljudi imaju savest, oni neće otići toliko daleko da se opiru Bogu, da hule na Njega ili da Mu se protive. Međutim, antihristi nisu takvi. Pošto imaju pakosnu narav, urođena im je neprijateljska nastrojenost prema Bogu. Kad su im izgledi ili sudbina ugroženi ili oduzeti, kad ne vide nikakve šanse za život, odlučuju da šire predstave, da osuđuju delo Božje i da bezvernike koji su s njima u savezu navedu da zajednički ometaju delo Božje kuće. Čak odbijaju da preuzmu odgovornost za ijedno od svojih prošlih nedela i prestupa, kao i za ijedan gubitak koji su izazvali delu ili imovini Božje kuće. Kad se Božja kuća njima pozabavi i ukloni ih, izgovaraju tu jednu rečenicu koju antihristi najčešće govore. Kako ona glasi? (Ako ovde ne žele da me zadrže, tamo negde postoji mesto za mene.) Zar to nije još jedna đavolska rečenica? To je nešto što osoba sa normalnom ljudskošću, sa osećajem stida i savesti ne bi mogla da kaže. To zovemo đavolskim rečima. To su različita ispoljavanja pakosnih naravi koje antihristi otkrivaju dok bivaju orezivani i kad osećaju da su njihov status i ugled u opasnosti, da su im status i prestiž ugroženi, a posebno kad osećaju da će biti lišeni svojih izgleda i sudbine; paralelno sa ovim, razotkriva se njihova bezvernička suština.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Oni iznenada postaju neprijateljski nastrojeni. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihristȃ – pa, zar nije zlobna? To su očigledno zli ljudi – antihristi su po svojoj suštini zli ljudi. Čak i kad se okupljanja održavaju na internetu, ako primete da je signal dobar, oni tiho opsuju i govore u sebi: „Nadam se da će signal oslabiti! Nadam se da će signal oslabiti! Bolje da niko ne čuje propovedi!” Šta su ovi ljudi? (Đavoli.) Oni su đavoli! Sasvim sigurno nisu ljudi Božje kuće. Bez obzira na crkvu kojoj pripadaju, takvi đavoli i zli ljudi na ovaj način izazivaju nevolje. Čak i ako ih pronicljivi ljudi razotkriju i sputaju, oni o sebi neće razmišljati, niti će priznati sopstvene greške. Smatraće da je s njihove strane to bio samo trenutni propust i da iz njega treba da izvuku pouku. Ovakav čovek, koji sasvim odbija da se pokaje, neće se pokoriti ko god da ga prozre i razotkrije. Tražiće način da se toj osobi osveti. Kad se on oseća neprijatno, ne želi ni da braći i sestrama bude išta lakše. U svom srcu čak potajno proklinje braću i sestre, želeći da im se dogode loše stvari, i proklinje posao Božje kuće, želeći da je zadesi nevolja. Kad u Božjoj kući nešto krene po zlu, potajno se raduje i slavi, razmišljajući: „Hm! Napokon je nešto krenulo po zlu. Sve to se događa jer si me smenio. Baš dobro što se sve raspada!” Takav čovek se oseća srećno i zadovoljno kad vidi da drugi ljudi postaju slabi i negativni, izgovara reči poruge i podsmeha kako bi ljude ocrnio, pa čak širi reči negativnosti i smrti, govoreći: „Mi vernici odustajemo od svojih porodica i karijera da bismo izvršavali svoje dužnosti i podnosili patnju. Misliš li da božja kuća može zaista da preuzme odgovornost za našu budućnost? Jesi li o tome ikada razmišljao? Je li to vredno cene koju plaćamo? Zdravlje mi trenutno nije najbolje i ako zanemoćam, ko će se o meni brinuti u starosti?” Takve stvari izgovara kako bi se svi osećali negativno – jedino će tada on biti srećan. Zar nije ništarija, zar nije zloban i zlonameran? Zar takvi ljudi ne treba da budu kažnjeni? (Da, treba.) Mislite li da takvi ljudi zaista imaju Boga u svom srcu? Ne izgledaju kao ljudi koji iskreno veruju u Boga, oni suštinski ne veruju da Bog ispituje dubine ljudskog srca. Zar nisu bezvernici? Da zaista veruju u Boga, kako bi mogli da izgovore takve stvari? Neki bi mogli reći da je to zato što im nedostaje bogobojažljivo srce – da li je to tačno? (Ne, nije tačno.) Zašto nije tačno? (U njihovom srcu naprosto nema Boga; oni su Bogu suprotstavljeni.) U stvari, oni se usuđuju da kažu takve stvari zato što ne veruju da Bog postoji. Još manje veruju da Bog svakoga ispituje i ne veruju da Bog posmatra svaku njegovu reč i postupak, svaku misao i ideju. Oni u te stvari ne veruju, pa se ne plaše i mogu slobodno i beskrupulozno da izgovaraju takve đavolske reči. Čak i nevernici često kažu: „Nebo ima oči” i „Kad čovek dela, Nebo gleda”. Niko ko ima i najmanju iskrenu veru ne bi nehajno izgovorio te đavolske reči bezvernika. Zar neće biti ozbiljnih posledica za vernike koji tako razmišljaju i govore? Zar priroda toga nije ozbiljna? Veoma je ozbiljna! To što Boga na ovaj način mogu da poriču znači da su pravi đavoli i zlikovci koji su se ušunjali u Božju kuću. Jedino se đavoli i antihristi usuđuju da otvoreno galame na Boga. Interesi Božje kuće predstavljaju Božje interese i sve što Božja kuća čini odvija se pod Božjim vođstvom, uz Njegovu dozvolu i pod Njegovim usmeravanjem; to je blisko povezano sa Božjim delom upravljanja i sa njim je neraskidivo povezano. Ljudi koji na ovaj način otvoreno proklinju rad Božje kuće, koji ga u svom srcu kleveću i žele da ismevaju Božju kuću, koji sve pripadnike Božjeg izabranog naroda žele da vide uhapšene, crkveni posao u potpunosti paralisan i vernike koji se okreću od svoje vere, koji će biti srećni kad se to dogodi – kakvi su to ljudi? (Đavoli.) Oni su đavoli, oni su ponovo ovaploćeni zli demoni! Obični ljudi imaju iskvarene naravi, povremeno su buntovni i padne im na pamet poneka sitna ideja kad se osećaju negativno i slabo, i to je sve; ali ne bi bili toliko loši, niti bi se odavali tako rđavim i zlobnim mislima. Ta vrsta suštine prisutna je jedino u antihristima i đavolima. Kad se u njima jave te ideje, da li antihristi pomisle da su možda pogrešili? (Ne, ne pomisle.) Zašto? (Zato što ono što misle i ono što kažu smatraju istinom. Oni u Boga ne veruju, nedostaje im bogobojažljivo srce, a priroda im je takva da se Bogu opiru.) Tačno, takva im je priroda. Kad se to Sotona prema Bogu ophodio kao da je Bog? Kad je verovao da je Bog istina? Nije nikada i nikada neće. Antihristi, ovi đavoli, potpuno su isti; prema Bogu se ne ophode kao da je Bog, niti veruju da je On istina. Oni ne veruju da je Bog Onaj koji je stvorio sve stvari i koji nad njima ima suverenost. Zato i misle da je tačno sve što kažu. Na ovaj način beskrupulozno razmišljaju i postupaju; to je njihova priroda. Kad iskvareni ljudi rade to isto, u njima nastaje sukob. Oni imaju savest i ljudsku svest. U njima deluju njihova savest, svest i istine koje razumeju i to dovodi do ovog sukoba. Kad dođe do tog sukoba, odvija se borba između tačnog i netačnog, ispravnog i pogrešnog, pravde i rđavosti i postiže se sledeći ishod: oni koji streme ka istini stoje na strani Božjoj, dok oni koji ne streme ka istini stoje na strani Sotoninih rđavih sila. Sve što antihristi rade odvija se u saradnji sa Sotonom. Oni šire negativnost, raspredaju glasine i ismevaju Božju kuću. Proklinju i kleveću posao Božje kuće i proklinju braću i sestre. I dok sve ovo rade, čak se osećaju opušteno, ne peče ih savest, ne osećaju ni najmanje žaljenje i veruju da su im postupci sasvim ispravni. To u potpunosti otkriva sotonsku prirodu antihristȃ i otkriva njihova ružna lica koja se opiru Bogu. Prema tome, nije preterano reći da su antihristi pravi đavoli i Sotone. Antihristi su rođeni đavoli i zasigurno nisu oni koji dobijaju Božje spasenje. Oni nipošto nisu pripadnici običnog iskvarenog ljudskog roda. Antihristi su ponovo ovaploćeni đavoli, oni su rođeni zli demoni. Tako stoje stvari.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”

Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. Ako ti ljudi nikada nisu negativni i ako su i dalje u stanju da obavljaju svoju dužnost, da svedoče i da drugima pružaju podršku, antihristi će tada posegnuti za poslednjim raspoloživim sredstvom, a to je da im pronađu neku grešku i da ih osude ili da im naprave neku nameštaljku i izmisle razloge da bi ih mučili i kažnjavali, sve dok ih potpuno ne uklone iz crkve. Tek tada će antihristi moći u potpunosti da se opuste. To je ono što je najpodmuklije i najzlonamernije u vezi sa antihristima. Ono što u njima izaziva najveći strah i nemir jesu ljudi koji streme ka istini i koji poseduju pravo iskustveno svedočanstvo, jer Božji izabrani narod najviše odobrava i podržava upravo ljudi koji tako svedoče, a ne one koji samo uprazno brbljaju o nekakvim rečima i doktrinama. Antihristi ne poseduju pravo iskustveno svedočenje, niti su sposobni da praktikuju istinu; u najboljem slučaju, sposobni su da učine par dobrih dela kako bi od drugih iskamčili naklonost. Ali, ma koliko dobrih dela da učine i ma koliko milozvučnih reči da izgovore, to se ipak ne može porediti sa koristima i prednostima koje ljudima pruža jedno dobro iskustveno svedočenje. Ništa ne može da zameni efekte snabdevanja i zalivanja koje pripadnicima izabranog Božjeg naroda pružaju ljudi koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. I tako, kad antihristi vide da neko govori o svom iskustvenom svedočenju, iz očiju im sevaju munje. U srcima im se rasplamsava bes, njihova mržnja sve više raste i oni jedva čekaju prvu priliku da govornika ućutkaju i onemoguće mu da išta više kaže. Ako nastavi da govori, ugled antihristȃ biće potpuno uništen, a njihova ružna lica biće potpuno razotkrivena da ih svi vide, te stoga antihristi brzo nalaze povod da ometu osobu koja svedoči i da je potisnu. Antihristi jedino sebi dopuštaju da ljude navode na stranputicu rečima i doktrinama; pripadnicima izabranog Božjeg naroda ne dozvoljavaju da svojim iskustvenim svedočenjima slave Boga, što samo ukazuje na to kakve ljude antihristi najviše mrze i kakvih se ljudi najviše plaše. Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost imaju ulogu da naglase i istaknu siromaštvo, bedu, ružnoću i rđavost antihrista kad se nađu u njihovom prisustvu, te stoga antihristi, kad treba da odaberu sebi partnera ili saradnika, nikada ne biraju ljude sa istina-stvarnošću, nikada ne biraju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju i nikada ne biraju poštene ljude, niti ljude koji mogu da praktikuju istinu. To su ljudi kojima antihristi najviše zavide i koje najviše mrze, oni su za antihriste trn u oku. Ma koliko da ti ljudi koji praktikuju istinu čine nešto što je dobro ili korisno za rad Božje kuće, antihristi će se iz petnih žila truditi da ta njihova dobra dela zataškaju. Oni će čak izvrtati činjenice kako bi prisvojili zasluge za sva dobra dela, a krivicu za sve loše stvari prebacili na druge, što je sredstvo kojim oni uzdižu sebe, a omalovažavaju druge ljude. Antihristi osećaju strašnu ljubomoru i mržnju prema onima koji streme ka istini i koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Plaše se da će ti ljudi ugroziti njihov status, pa zato čine sve što mogu ne bi li ih napali i isključili. Braći i sestrama zabranjuju svaki kontakt ili zbližavanje sa njima i brane im da podržavaju i veličaju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. To je ono što u najvećoj meri razotkriva sotonsku prirodu antihrista, koja oseća odbojnost prema istini i koja mrzi Boga. To ujedno dokazuje da antihristi čine onu zlu protivstruju unutar crkve i da upravo oni snose svu krivicu za ometanje rada crkve i za otpor prema Božjoj volji. Štaviše, antihristi često fabrikuju laži i izvrću činjenice među braćom i sestrama, omalovažavaju i osuđuju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Ma kojim poslom da se ti ljudi bave, antihristi nalaze izgovore da ih isključe i potisnu, a ujedno ih i osuđuju da su nadmeni i samopravedni, da vole da se hvale i da u sebi gaje ambicije. U stvari, ti ljudi imaju određena iskustvena svedočenja i poseduju ponešto od istina-stvarnosti. Relativno su dobre ljudskosti, poseduju savest i razum i u stanju su da prihvate istinu. Iako možda imaju određene nedostatke i mane i mada ponekad razotkrivaju svoju iskvarenu narav, oni su sposobni da promišljaju o sebi i da se pokaju. To su ljudi koje će Bog spasti i koji se mogu nadati da će ih Bog usavršiti. Jednom rečju, ti ljudi su prikladni za obavljanje dužnosti. Oni ispunjavaju zahteve i načela za obavljanje dužnosti. Ali, antihristi u sebi misle: „Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?” Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju ih, ljude koji su uglađeni, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju. Antihristi takve ljude uzdižu i drže ih uza se kako bi im služili, trčkarali unaokolo i po čitav dan se vrzmali oko njih. To antihristima daje vlast unutar crkve, što znači da se mnogi ljudi zbližavaju s njima, da ih mnogi ljudi slede i da se niko ne usuđuje da ih uvredi. Svi ti ljudi koje antihristi odgajaju jesu ljudi koji ne streme ka istini. Većina njih je lišena duhovnog razumevanja i ne zna ništa drugo osim da poštuje pravila. Oni vole da prate trendove i da slede one koji su trenutno na vlasti. Pripadaju onoj sorti koja se kuraži kad ima moćnog gospodara – oni su obična banda smetenjaka. Kako glasi ona izreka nevernika? Bolje biti štitonoša dobrom, nego obožavani predak lošem čoveku. Antihristi rade potpuno suprotno – ponašaju se kao obožavani preci takvih ljudi, pa ih još odgajaju kao svoje barjaktare i vođe navijača. Kad god u nekoj crkvi na vlast dođe antihrist, on će za svoje pomagače uvek vrbovati smetenjake i ljude koji se povazdan glupiraju unaokolo, dok će ljude dobrog kova, koji razumeju i praktikuju istinu i koji mogu da se late posla, isključiti i potisnuti – to se naročito odnosi na one starešine i delatnike koji su sposobni da obavljaju stvarne poslove. Na taj način, unutar crkve se stvaraju dva tabora: u jednom su oni čija je ljudskost relativno poštena, koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Drugi tabor pripada bandi smetenjaka koji se povazdan glupiraju unaokolo i na čijem se čelu nalaze antihristi. Ta dva tabora nastaviće da se međusobno sukobljavaju sve dok antihristi ne budu razotkriveni i eliminisani. Antihristi se neprestano bore i deluju protiv onih koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Zar to ne dovodi do ozbiljnog ometanja rada crkve? Zar se time ne ometa i ne prekida Božje delo? Zar ta sila antihrista nije kamen spoticanja i prepreka koja sprečava da se u crkvi sprovodi volja Božja? Zar to nije rđava sila koja se suprotstavlja Bogu?

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Sudeći po načinu na koji kontrolišu srca ljudi, ljudskost antihrista je ogavna i sebična, njihova narav je rđava i zlobna i imaju odbojnost prema istini. Antihristi koriste sve vrste ogavnih i podmuklih trikova da bi postigli svoje ciljeve, bez ikakvog osećaja stida – to je karakteristika njihove rđave prirode. Uz to, bez obraćanja ikakve pažnje na to da li su ljudi voljni ili ne, oni uvek žele da kontrolišu ljude, da manipulišu njima i da nad njima vladaju, a da ih prethodno o tome ne obaveste ili pribave njihov pristanak. Žele da sve ono o čemu ljudi razmišljaju i sve ono čemu u svojim srcema teže bude podložno njihovim manipulacijama, žele da ljudi u svojim srcima odvoje mesto za njih, da ih obožavaju i da u svemu gledaju na njih sa divljenjem. Svojim rečima i stavovima žele da ograniče ljude i utiču na njih, i da njima manipulišu i kontrolišu ih na osnovu svojih sopstvenih želja. Kakva je to narav? Nije li to zloba? To je kao da ti tigar zgrabi vrat u svoje čeljusti – koliko god se ti trudio da dođeš do daha i da se pomeriš, ne možeš da uradiš to što želiš, već se nalaziš pod čvrstim smrtonosnim stiskom njegovih oštrih čeljusti. Koliko god se trudio da se oslobodiš, ne možeš, i iako moliš tigra da olabavi svoje čeljusti, to je nemoguće, nema mesta za pregovore. Antihristi imaju baš takvu narav. Pretpostavimo da sa njima započneš razgovor, govoreći: „Zar ne možeš da prestaneš da smišljaš načine kako da kontrolišeš ljude? Zar ne možeš da se ponašaš pristojno i da budeš sledbenik? Zar ne možeš da se ponašaš pristojno i da obavljaš svoju dužnost i držiš se svog položaja?” Da li bi oni mogli na to da pristanu? Da li bi ti, svojim dobrim ponašanjem ili koristeći svoje shvatanje istine, mogao da ih odvratiš od toga da nastave istim putem? Postoji li iko ko bi mogao da promeni njihov stav? Sudeći po zlobnoj naravi antihrista, niko ne bi mogao da promeni njihove misli i gledišta, niti bi iko mogao da promeni njihovu želju da kontrolišu srca ljudi. Niko ne može da ih promeni i sa njima nema pregovora – to se zove „zloba”.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Trinaesta stavka: Oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi”

Urođena priroda-suština antihrista, tih đavola i Sotona, jeste da se takmiče sa Bogom za sve. Unutar crkve, pored toga što se bore sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, antihristi takođe pokušavaju da otmu priloge koje su Mu ljudi dali. Spolja gledano, izgleda da su antihristi pohlepni, ali u stvarnosti, to rade zato što imaju narav i suštinu antihrista. Njihova želja da prisvoje i da proždiru novac i stvari koje su ljudi priložili Bogu – u svojoj suštini, to jeste zloba. To je isto kao kada bi ti, na primer, kupio novu, modernu i kvalitetnu jaknu, a neki čovek to vidi i kaže: „Ova tvoja jakna je bolja od moje. Ova koju ja nosim je iznošena i poderana i nije moderna. Kako to da je tvoja tako lepa?” Kad završi s pričom, on ti nasilno skine jaknu i dȃ ti svoju oštećenu. Ne bi smeo da odbiješ da se s njim zameniš – takav čovek bi te naterao da patiš, zadavao bi ti teškoće, pretukao bi te i čak bi te mogao ubiti. Da li bi se usudio da mu se suprotstaviš? Ne bi se usudio da mu se suprotstaviš, a on bi protiv tvoje volje uzeo ono što ti pripada. Pa, kakva je narav tog čoveka? To je zlobna narav. Da li postoji razlika između toga i naravi antihrista koji prisvajaju i koriste crkvenu imovinu? (Ne, ne postoji.) Mišljenje antihristȃ o imovini je da, čim postanu starešine i „funkcioneri” i čim imovinu crkve imaju u svojim rukama, ona njima i pripada. Bez obzira na to ko je dao prilog ili šta je priložio, antihristi će to prisvojiti za sebe. Šta znači prisvojiti nešto? To znači da, nakon što antihristi steknu kontrolu nad crkvenom imovinom – koja bi trebalo da se pravilno koristi i raspodeli u skladu sa crkvenim pravilima – jedino oni imaju isključivo pravo da je koriste. Čak i kada je ta imovina potrebna za rad crkve ili je potrebna delatnicima u crkvi, antihristi ne dozvoljavaju da se koristi. Samo njima je dozvoljeno da je koriste. Što se tiče toga kako se crkvena imovina koristi i raspoređuje, antihristi imaju poslednju reč; ako oni žele da ti koristiš tu imovinu, možeš je koristiti, a ako oni to ne žele, onda ne možeš. Ako nema dovoljno priloga u fondovima crkve i ako antihristi, nakon što prisvoje priloge, sve potroše na svoje lične troškove, oni ne mare za to što više nema novca za rad crkve. Ne uzimaju u obzir ni rad crkve ni redovne troškove crkve. Sve što oni žele jeste da prisvoje te fondove i troše ih samo za sebe, kao da je to njihova vlastita zarada. Zar to nije sramotan način delovanja? (Da, jeste.) U nekim crkvama koje se nalaze u relativno bogatim oblastima, antihristi misle: „Ovo mesto je prilično lepo. Kada su u pitanju troškovi, mogu da se bahatim i da radim šta god hoću, nema potrebe da se pridržavam crkvenih pravila i načela. Mogu da trošim novac kako god želim. Otkako sam postao starešina, konačno mogu da uživam u životu i da trošim novac bez potrebe da preračunavam troškove. Ako poželim nešto da kupim, samo treba to da kažem, ne moram o tome da brinem, a svakako ne moram ni sa kim da porazgovaram o tome.” Kada je reč o trošenju crkvenog bogatstva, antihristi su ti koji imaju svu moć, ponašaju se neodgovorno i rasipaju novac kao vodu. Pored toga što ne rade ništa u skladu sa crkvenim načelima ili radnim aranžmanima, antihristi se na isti način ophode prema crkvenoj imovini, bez ikakvih načela. Da li je moguće da oni ne razumeju načela? Ne, oni vrlo dobro poznaju načela koja regulišu raspodelu i trošenje crkvene imovine, ali ne mogu da obuzdaju sopstvenu pohlepu i želje. Kada žive kao obični ljudi bez statusa, onda su ponizni i žive jednostavnim životom, ali čim postanu starešine, smatraju da su postali veoma važni. Počinju da paze na to kako se oblače i šta jedu – više ne jedu običnu hranu, a nauče i da prepoznaju kvalitet i poznate brendove kada je u pitanju odeća. Sve mora biti vrhunskog kvaliteta; tek tada osećaju da to odgovara njihovom identitetu i statusu. Čim antihristi postanu starešine, ponašaju se kao da im sva braća i sve sestre nešto duguju i kao da svi moraju da im donose poklone. Oni moraju da imaju prednost ako se pojavi neka dobra stvar, a od braće i sestara se očekuje da svoj novac troše na njih. Antihristi veruju da starešinstvo znači da treba da imaju pravo na prioritetno prisvajanje i korišćenje crkvene imovine. Ne samo da tako misle, već se tako i ponašaju. Štaviše, oni to rade toliko ekstremno da izazivaju gađenje kod drugih ljudi. Posmatrano iz tog ugla, kakav to karakter antihristi imaju? Nakon što postanu starešine, oni žele da prisvoje priloge i da imaju prioritet u njihovom korišćenju, a da pri tom ne rade ništa. Kakav čovek je sposoban da uradi tako nešto? Samo razbojnik, tiranin ili lokalni siledžija bi tako nešto uradio.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Trinaesta stavka: Oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi”

Slična iskustvena svedočenja:

Suočavanje sa potiskivanjem iskrene prijave