Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Koja je primarna manifestacija rđavosti nekog antihrista? Ona se ogleda u tome da on dobro zna šta je ispravno i u skladu sa istinom, ali, kad dođe do toga da treba nešto da uradi, on će uvek odabrati ono čime se krše načela i što se suprotstavlja istini, ono što zadovoljava njegove lične interese i položaj – to je primarna manifestacija antihristove rđave naravi. Ma koliko reči i doktrina da razume, ma kako da su milozvučne reči koje koristi u svojim propovedima i ma koliko da se drugim ljudima čini kako poseduje duhovno razumevanje, kad god antihrist nešto radi, on bira isključivo jedno načelo i jedan metod, a to je da se suprotstavlja istini, da štiti svoje interese i da se stoprocentno i do kraja opire istini – to je načelo i metod po kojima on bira da postupa. Pored toga, kakvog on tačno boga i kakvu istinu zamišlja u svom srcu? Njegov stav prema istini svodi se na to da o njoj može da govori i propoveda, ali ne i da je primenjuje u praksi. On samo želi da priča o istini i da ga pripadnici izabranog Božjeg naroda uvažavaju, da bi zatim iskoristio svoj položaj crkvenog starešine i postigao cilj da zagospodari izabranim Božjim narodom. Antihristi propovedaju doktrinu samo da bi ostvarili svoje ciljeve – zar oni time ne pokazuju prezir prema istini, zar se ne poigravaju s njom i ne gaze po njoj? Zar ne vređaju Božju narav time što se prema istini odnose na taj način? Oni samo iskorišćavaju istinu. U njihovim srcima, istina je samo slogan, to su samo uzvišene reči kojima ljude mogu da navedu na stranputicu i da ih pridobiju, reči koje mogu da utole ljudsku žeđ za divnim stvarima. Antihristi misle da na ovom svetu nema nikoga ko može da upražnjava istinu ili da je proživi, da to jednostavno ne funkcioniše, da je to nemoguće i da je istina samo ono što svi priznaju i što je izvodljivo. Mada i sami govore o istini, oni u svojim srcima ne priznaju da je to istina. Kako mi to proveravamo? (Oni ne upražnjavaju istinu.) Oni nikada ne upražnjavaju istinu; to je jedan aspekt. A koji je drugi važan aspekt? Kad se u stvarnom životu s nečim susretnu, doktrina koju razumeju nikada nije izvodljiva. Čini se kao da zaista imaju duhovno razumevanje, oni propovedaju doktrinu za doktrinom, ali, kad se suoče s problemima, metodi su im izobličeni. Mada nisu u stanju da upražnjavaju istinu, ono što rade mora u najmanju ruku da bude u skladu s predstavama i uobraziljom ljudi, u skladu s ljudskim merilima i ukusima, i da barem kod drugih prolazi. Na taj način, položaj će im biti stabilan. U stvarnom životu, međutim, ono što rade neverovatno je izobličeno, pa je dovoljno ovlaš ih pogledati i shvatiti da oni istinu ne razumeju. Zašto oni ne razumeju istinu? U svojim srcima, oni osećaju odbojnost prema istini, ne priznaju istinu, uživaju da rade u skladu sa sotonskim filozofijama, a probleme bi stalno da rešavaju koristeći se ljudskim načinima, pa ako na taj način mogu da ubede druge i da steknu prestiž, to im je sasvim dovoljno. Ako antihrist, kad ode na neki skup, čuje kako neko propoveda praznu teoriju, biće veoma uzbuđen, ali, ako tamo neko propoveda o istina-stvarnosti i zalazi u takve detalje kao što su razna ljudska stanja, uvek će pomisliti kako propovednik baš njega kritikuje i probada mu srce, pa će osetiti odbojnost i neće hteti da ga sluša. Ako se od antihrista zatraži da besedi o stanju u kojem se u poslednje vreme nalazi, o tome da li je postigao ikakav napredak i da li je pri obavljanju dužnosti nailazio na neke poteškoće, on o tome neće imati šta da kaže. Ako ti nastaviš razgovor o tom aspektu istine, on će zaspati; on ne uživa da sluša o tim stvarima. Ima takođe nekih ljudi koji su zainteresovani dok ćaskaš s njima, ali zato gledaju da se sakriju u neki ćošak i malo odremaju čim čuju da neko besedi o istini – u njima nema nimalo ljubavi prema istini. Do koje mere im nedostaje ljubav prema istini? U blažim slučajevima, njih istina ne zanima i dovoljno im je da budu službenici; u ozbiljnim slučajevima, oni osećaju odbojnost prema istini, ona im se naročito gadi i ne mogu da je prihvate. Ako jedna takva osoba postane starešina, ona je ujedno i antihrist; ako je, pak, običan sledbenik, ona i dalje korača putem antihristȃ i njihov je naslednik. Spolja gledano, čini se da su takvi ljudi inteligentni i nadareni, da imaju dobar potencijal, ali njihova priroda-suština je ista kao u antihrista – jednostavno je tako.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Koje su glavne odlike rđavosti antihrista? Prva odlika je da oni ne priznaju pozitivne stvari, ne priznaju da nešto poput istine uopšte postoji i misle da njihove jeretičke zablude i rđave negativne stvari jesu istina – to je jedna od manifestacija rđavosti antihrista. Primera radi, neki ljudi kažu: „Svako svoju sreću nosi u vlastitim rukama” i „Samo kada čovek ima moć, može steći sve” – to je logika antihrista. Oni veruju da im, kada imaju neku moć, prilaze ljudi koji će im laskati i ulagivati im se, ljudi koji će im se ulizivati i davati im poklone, a uz to dolaze i sve one prednosti koje donosi status i svakojaki užici; veruju da više neće morati da trpe da ih iko gura ustranu ili da ih vodi, već da će oni moći da predvode druge – to je njihov glavni prioritet. Šta mislite o tim njihovim kalkulacijama? Zar one nisu rđave? (Jesu.) Umesto istine, antihristi koriste svoju sotonsku logiku i jeretičke zablude – to je jedan aspekt njihove rđavosti. Pre svega, oni ne priznaju istinu, ne priznaju da postoje pozitivne stvari i ne priznaju ispravnost pozitivnih stvari. Štaviše, iako neki ljudi priznaju da u ovom svetu ima pozitivnih i negativnih stvari, kako oni pristupaju pozitivnim stvarima i postojanju istine? Oni ih i dalje ne vole, a život koji biraju i put kojim koračaju u svojoj veri u Boga i dalje ostaje negativan i u suprotnosti sa istinom. Oni štite isključivo vlastite interese. Bilo da se radi o pozitivnoj ili negativnoj stvari, dokle god ona može da sačuva njihove interese, ona je za njih u potpunosti ispravna i vrhunska. Zar to nije rđava narav? Postoji još jedan aspekt: takvi ljudi, koji poseduju rđavu suštinu, gaje u sebi prezir prema Božjoj skrušenosti i skrivenosti, prema Božjoj vernosti i dobroti; oni imaju urođeni prezir prema tim pozitivnim stvarima. Uzmite Mene za primer: zar Ja nisam sasvim običan? Običan sam, zašto se ne usuđujete to da kažete? Ja i Sȃm priznajem da sam običan. Nikada nisam Sebe smatrao izvanrednim ni velikim. Ja sam samo jedna obična osoba; oduvek sam priznavao tu činjenicu i ne plašim se da se s njom suočim. Ne želim da budem nadčovek, niti neka uzvišena osoba – kako bi to bilo naporno! Neki ljudi gledaju s visine na tu običnu osobu kakva sam Ja i stalno gaje nekakve predstave o Meni. Kad ljudi koji iskreno veruju u Boga stupe preda Me, oni i dalje osećaju izvesnu pobožnost, bez obzira na moj spoljni izgled. Ima, zatim, i onih koji, uprkos tome što Mi se obraćaju veoma učtivo, u svojim srcima gaje prezir prema Meni, što mogu da osetim po boji njihovog glasa i po njihovim pokretima tela. Mada se ponekad čini da Me veoma poštuju, na sve što kažem oni odgovaraju sa „ne” i uvek negiraju Moje reči. Na primer, ako kažem da je danas veoma toplo, oni će reći: „Ne, nije. Juče je bilo stvarno vrelo.” Oni time negiraju moje reči, zar ne? Šta god da im kažeš, oni će uvek tvrditi suprotno. Zar oko nas nema takvih ljudi? (Ima.) Kažem im: „Hrana je danas preslana. Da li je stavljeno previše soli ili previše sosa od soje?” A oni odgovaraju: „Ni jedno ni drugo. U hrani ima previše šećera.” Ma šta da kažem, oni to negiraju, pa stoga ništa više ne govorim, ne gledamo se u oči i pričamo različitim jezicima. Nadalje, ima i onih koji, kad Me čuju kako pričam o veri u Boga, kažu: „Ti si stručnjak za to i stoga ću te slušati.” Ako malčice progovorim o nečemu što je eksterno, oni više ne žele da slušaju, kao da baš ništa ne znam o spoljnim stvarima. Nema veze što ne obraćaju pažnju na Mene, želim da ćutim. Ne treba Mi da iko obraća pažnju na Mene, jer Ja samo radim ono što treba da radim. Imam Svoje odgovornosti i Svoj način života. Recite Mi, šta pokazuju ti stavovi koje ljudi imaju? Oni vide da ja ne ličim na neku sjajnu ili sposobnu osobu, da govorim i ponašam se kao obična osoba, pa misle: „Kako to da ne ličiš na boga? Pogledaj mene. Da sam ja bog, najviše bih ličio na njega.” Nije stvar u tome da li neko liči ili ne liči na Boga. Ti si taj koji zahteva da ličim na Boga, ja nikad nisam rekao da sam kao On, niti sam ikad poželeo da budem kao On; Ja samo radim ono što treba da radim. Ako odem negde gde Me ljudi ne prepoznaju, to je sjajno i uštedeće Mi trud. Vidiš, nekada davno, Gospod Isus je toliko toga rekao i uradio u Judeji i, ma koliko da su iskvarene naravi imali učenici koji su Ga sledili, njihov stav prema Njemu bio je isti kao stav čoveka prema Bogu – njihov je odnos bio normalan. Pa ipak, bilo je i onih koji su za Gospoda Isusa govorili: „Zar on nije drvodeljin sin?”, a taj su stav neprekidno gajili čak i neki od onih koji su Ga dugo sledili. To je uobičajena pojava i nešto sa čime se ovaploćeni Bog često suočava kad postane obično, normalno ljudsko biće. Neki ljudi se toliko oduševe kad Me prvi put vide, da padaju ničice i ridaju kad odem, ali to ne pali tokom prave interakcije, pa sam mnogo puta prinuđen da to trpim. Zašto moram to da trpim? Zato što su neki ljudi glupi, neki ne mogu da budu kulturni, neki su potrebni kao služitelji, a neki ostaju gluvi prema svemu što je razumno. Zbog toga Ja ponekad moram da otrpim, a ponekad ima određenih ljudi kojima ne mogu da dopustim da Mi se približe; ti ljudi su previše odbojni i imaju neprijateljsku narav. (…) Pojedini ljudi, koji već nekoliko godina veruju u Boga, trebalo bi da imaju nekakav koncept Božjeg dela, ovaploćenog Boga i Božjeg spasavanja ljudi; pa ipak, oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Potpuno su isti kao nevernici i nimalo se nisu promenili. Recite Mi, šta su ti ljudi? To su đavoli po rođenju, neprijatelji Božji.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Antihristi ne vole pozitivne stvari, što ukazuje na to da su oni neprijateljski nastrojeni prema njima i da vole negativne stvari. Šta spada u primere negativnih stvari? Laži i lukavstvo – nisu li to negativne stvari? Da, laži i lukavstvo spadaju u negativne stvari. Šta je, dakle, pozitivna suprotnost lažima i lukavstvu? (Poštenje.) Tačno, to je poštenje. Voli li Sotona poštenje? (Ne.) On voli lukavstvo. Šta je prvo što Bog zahteva od ljudi? Bog kaže: „Ako želiš da veruješ u Mene i da Me slediš, kakva osoba treba pre svega da budeš?” (Poštena osoba.) Šta je, dakle, prva stvar koju Sotona uči ljude da rade? Uči ih da lažu. Šta je prvi dokaz rđave prirode antihrista? (Lukavstvo.) Da, antihristi vole lukavstvo, vole laži, a poštenje mrze i preziru. Iako je poštenje pozitivna stvar, oni ga ne vole, već osećaju odvratnost i mržnju prema njemu. Nasuprot tome, oni vole lukavstvo i laži. Kako se antihristi osećaju kad neko pred njima često govori istinito i kad im kaže nešto poput: „Ti poslove voliš da obavljaš sa pozicije statusa i ponekad si lenj”? (Oni to ne prihvataju.) Neprihvatanje je jedan od stavova koje oni poseduju, ali, da li je to sve? Kakav je njihov stav prema toj osobi koja govori istinito? Ne vole je i osećaju odvratnost prema njoj. Neki antihristi će braći i sestrama reći: „Ima već neko vreme kako vas predvodim. Molim vas da mi svi kažete šta mislite o meni.” Svi će pomisliti: „Pošto si već tako iskren, daćemo ti neke povratne informacije.” Neki će reći: „Prilično si ozbiljan i marljiv u svemu što radiš, a podnosiš i veliku patnju. Jedva da možemo to da gledamo i žao nam je zbog toga. Za Božju kuću bi bilo korisno da ima još starešina poput tebe! Ako bismo morali da ukažemo na neku tvoju mani, to bi bila tvoja preterana ozbiljnost i marljivost. Ako budeš previše radio i sagorevao, nećeš još dugo moći da izdržiš, a zar onda neće biti svršeno s nama? Ko će nas onda predvoditi?” Kad to čuju, antihristi su zadovoljni. Iako znaju da je to laž i da im se ti ljudi ulaguju, oni to ipak rado slušaju. U stvari, ljudi koji tako govore zapravo prave budale od antihrista, ali ti antihristi će radije izigravati budale nego da otkriju pravu prirodu tih njihovih reči. Antihristi vole ljude koji im ljube stopala. Takvi pojedinci ne iznose na videlo greške, iskvarene naravi i nedostatke antihrista. Umesto toga, oni ih prikriveno hvale i veličaju. Mada je očigledno da njihove reči predstavljaju laži i lukavstvo, antihristi ih rado prihvataju i nalaze u njima utehu i zadovoljstvo. Te reči su za antihriste bolje od kušanja najukusnijih poslastica. Kad ih čuju, antihristi su zadovoljni sobom. Šta nam to ilustruje? To pokazuje da u antihristima postoji određena narav koja voli laži. Zamislite da im neko kaže: „Previše si nadmen i prema ljudima se ophodiš nepravično. Dobar si prema onima koji te podržavaju, ali zato omalovažavaš i ignorišeš ljude koji te drže na distanci i ne ulizuju ti se.” Zar ove reči nisu istinite? (Jesu.) Kako se antihristi osećaju kad to čuju? Postaju nesrećni. Oni te reči ne žele da čuju, niti mogu da ih prihvate. Pokušavaju da nađu izgovore i razloge da to objasne i da izglade stvar. Što se tiče onih koji antihristima neprestano laskaju u lice, koji im stalno govore milozvučne reči kojima ih prikriveno hvale i čak ih očigledno varaju svojim rečima, antihristi nikad ne proučavaju takve ljude. Umesto toga, antihristi ih koriste kao važne figure. Te večite lažove oni čak postavljaju na važne položaje i poveravaju im neke značajne i dostojanstvene dužnosti, dok ljudima koji su iskreni i koji često prijavljuju probleme dodeljuju dužnosti na manje upadljivim pozicijama, čime im sprečavaju pristup višim starešinama ili poznanstvo i bliskost sa većinom ljudi. Nebitno je koliko su ti ljudi daroviti i koje bi sve dužnosti mogli da obavljaju u Božjoj kući – antihristi sve to zanemaruju. Njih samo zanimaju ljudi koji umeju da se služe lukavstvom i koji im mogu biti od koristi; to su pojedinci koje oni postavljaju na važne položaje, ne vodeći nimalo računa o interesima Božje kuće.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Antihristi vole laži i lukavstvo – šta još vole? Vole taktiku, spletke i zavere. Rade u skladu sa sotonskim filozofijama, nikada ne tragaju za istinom, u potpunosti se oslanjaju na laži i lukavstvo i bave se spletkama i zaverama. Oni nikada neće postupiti u skladu sa istina-načelima, ma koliko da im jasno besediš o istini, čak i ako ti pritom klimaju glavom u znak odobravanja. Umesto toga, razbijaće glavu oko toga kako da u svojim postupcima iskoriste spletke i zavere. Izgleda da oni istinu ne mogu razumeti, bez obzira na to koliko jasno im besediš o njoj; oni naprosto rade onako kako su spremni da rade, onako kako žele da rade i na način koji doprinosi njihovim ličnim interesima. Govore mazno, prikrivaju svoje pravo lice i pravi karakter, varaju ljude i prave ih budalama, a kad neko nasedne na njihove laži, oni su zadovoljni jer su im se ambicije i želje ispunile. Antihristi se dosledno drže tog metoda i takvog pristupa. A što se tiče onih poštenih ljudi koji otvoreno govore o svemu, koji su iskreni i koji otvoreno razgovaraju o vlastitoj negativnosti, slabostima i buntovničkim stanjima, koji uvek govore iz srca, antihristi u sebi osećaju odvratnost prema takvim ljudima i diskriminišu ih. Antihristi vole ljude koji, kao i oni sami, govore uvijeno i lažljivo i koji ne upražnjavaju istinu. Kad naiđu na takve ljude, u srcu osećaju oduševljenje, kao da su pronašli osobu sličnu sebi. Oni tada više ne brinu o tome da li su drugi bolji od njih i da li će moći da ih raspoznaju. Zar ovo nije manifestacija rđave prirode antihrista? Zar to ne može da pokaže da su oni rđavi? (Može.) Zašto te stvari mogu da ilustruju rđavost antihrista? Pozitivne stvari i istina jesu ono što bi jedno racionalno stvoreno biće, koje poseduje savest, trebalo da voli. Kada je, međutim, reč o antihristima, oni na pozitivne stvari gledaju kao na gnojni čir na licu i trn u oku. Svako ko se tih stvari pridržava ili ih upražnjava postaje njihov neprijatelj i oni su prema takvim pojedincima neprijateljski nastrojeni. Zar to ne podseća na prirodu Sotoninog neprijateljstva prema Jovu? (Da.) Reč je o istoj prirodi, istoj Sotoninoj naravi i istoj suštini. Priroda antihrista vuče poreklo od Sotone i oni pripadaju istoj kategoriji kao i Sotona. Prema tome, antihristi i Sotona igraju u istoj ligi. Da li je ova izjava preterana? Nipošto; ona je u potpunosti tačna. Zašto? Zato što antihristi ne vole pozitivne stvari. Oni uživaju da se služe lukavstvom, vole laži, iluzorne pojave i pretvaranje. Ako neko otkrije njihovo pravo lice, mogu li oni tome da se pokore i da to s radošću prihvate? Ne samo što to ne bi mogli da prihvate, već bi na to odgovorili salvom uvreda. Ljudi koji govore istinu ili razotkrivaju njihovo pravo lice razbesneli bi ih i doveli do stanja potpune razjarenosti. Može, na primer, postojati antihrist koji je veoma vešt u pretvaranju. Svi ga doživljavaju kao dobru osobu: ispunjen je ljubavlju, u stanju je da saoseća s drugima, može da razume njihove teškoće i često pruža podršku i pomoć slabim i negativnim ljudima. Kad god neko naiđe na neku poteškoću, on je tu da prema toj osobi pokaže obzir i nađe opravdanje za nju. U srcima ljudi, taj antihrist je veći od Boga. Kada je, dakle, reč o ovoj osobi koja glumi čestitost, ako razotkriješ njenu podvalu i pretvaranje, ako joj saopštiš činjenice, može li ona to da prihvati? Ne samo što neće moći to da prihvati, nego će početi još žešće da se pretvara i da podvaljuje. (…) Zašto kažemo da su antihristi rđavi? Rđavost antihrista leži u činjenici da oni, kad čuju nešto što je ispravno, ne samo što nisu u stanju da to prihvate – naprotiv, oni to mrze. Pored toga, oni pribegavaju vlastitim metodama i uvek traže izgovore, razloge i razne objektivne faktore kako bi se odbranili i objasnili svoje postupke. Koji cilj oni nastoje da ostvare? Cilj im je da negativne stvari pretvore u pozitivne, a pozitivne stvari u negativne – žele da preokrenu situaciju. Zar to nije rđavo? Oni misle: „Koliko god da si ti u pravu i ma koliko da su tvoje reči u skladu sa istinom, možeš li da istraješ u borbi protiv ovako veštog govornika kao što sam ja? Mada je svaka reč koju izgovorim očigledno lažna, varljiva i navodi na stranputicu, ja ću ipak poreći i osuditi sve što budeš rekao.” Zar to nije rđavo? To je zaista rđavo. Misliš li da antihristi, kad vide dobre ljude, u svom srcu ne smatraju te ljude poštenim? Oni zaista smatraju da su to pošteni ljudi koji streme ka istini, ali, kako glasi njihova definicija poštenja i stremljenja ka istini? Oni misle da su pošteni ljudi budale. Prema stremljenju ka istini osećaju odvratnost, prezir i neprijateljstvo. Smatraju da je to nešto lažno, da niko nije tolika budala da napusti sve zarad težnje ka istini, da nikome ništa ne govori i da sve poveri Bogu. Niko nije tolika budala. Oni misle da su svi ti postupci lažni i ne veruju ni u jedan od njih. Da li antihristi veruju da je Bog svemoguć i pravedan? (Ne veruju.) Oni, dakle, u svojim glavama, iza svih tih stvari stavljaju znak pitanja. Šta se iz ovoga može zaključiti? Kako tumačimo tu hrpu znakova pitanja? Oni ne samo da sumnjaju i dovode u pitanje sve to, već naposletku sve poriču i pokušavaju da preokrenu situaciju. Šta time želim da kažem? Oni misle: „Od kakve je koristi biti toliko pravedan? Ako neku laž ponovite hiljadu puta, ona postaje istina. Ako niko ne govori istinu, onda to i nije istina i potpuno je beskorisna – to je puka laž!” Zar ovo nije izvrtanje ispravnog i pogrešnog? To je rđavost Sotone – iskrivljavanje činjenica i izvrtanje ispravnog i pogrešnog – eto kakav je on. Antihristi briljiraju u lukavstvu i pretvaranju. To u čemu briljiraju je, naravno, svojstveno njihovoj srži, a to što je svojstveno njihovoj srži ujedno je i ono što je u njihovoj priroda-suštini. Štaviše, to je ono za čime žude i što vole, a to je takođe i pravilo njihovog opstanka na ovom svetu. Oni veruju u izreke poput: „Dobri umiru mladi, a zli uvek dočekaju lepu i duboku starost”, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Svako je krojač svoje sudbine”, „Čovek će trijumfovati nad prirodom”, i tako dalje. Da li je ijedna od tih izreka usklađena sa ljudskošću i sa prirodnim zakonima koje normalni ljudi mogu da shvate? Ama baš nijedna. Kako onda antihristi mogu da budu toliko zaljubljeni u te đavolske Sotonine reči i da ih čak uzimaju za svoje geslo? Može se jedino reći da je to zato što im je priroda isuviše rđava.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Antihristi zbog svoje urođene rđave naravi nikada ne govore niti postupaju otvoreno. Oni ne rešavaju stvari s poštenim stavom i iskrenošću, ne koriste poštene reči dok govore niti postupaju iskreno i od srca. Ništa od onoga što kažu ili učine nije iskreno, već je zaobilazno i prikriveno, i nikada direktno ne izražavaju svoje misli ili motivaciju. Veruju da bi, kada bi ih izrazili, ljudi to potpuno razumeli i prozreli, da bi njihove ambicije i želje bile razotkrivene na svetlu i da ih drugi ljudi ne bi videli kao otmene i plemenite niti bi ih poštovali i obožavali. Stoga, oni uvek pokušavaju da sakriju i prikriju svoje neprikladne motive i želje. Pa, na koji to način oni govore i postupaju? Oni koriste razne metode. Kao što među nevernicima postoji izreka „opipati teren”, antihristi primenjuju sličan pristup. Kada nešto žele da urade i kada zauzmu određeno gledište ili stav, nikada to ne izražavaju direktno; umesto toga, koriste određene metode kao što su suptilna ili ispitivačka sredstva ili pokušavaju da izmame od ljudi informacije koje traže. Zbog svoje rđave naravi, antihristi nikada ne tragaju za istinom niti žele da je razumeju. Njihova jedina briga je njihova slava, korist i status. Bave se aktivnostima koje im mogu doneti slavu, korist i status, izbegavajući one koje to ne nude. Revnosno se posvećuju aktivnostima koje su u vezi sa ugledom, statusom, isticanjem i slavom, dok izbegavaju ono što čuva rad crkve ili što bi moglo da uvredi druge. Dakle, antihristi ničemu ne pristupaju sa stavom traganja; umesto toga, koriste metodu ispitivanja kako bi opipali situaciju i tek onda odlučili da li će nastaviti – antihristi su upravo toliko lukavi i rđavi. Na primer, kada žele da znaju kakva su oni osoba u očima Boga, ne ispituju se kroz Božje reči kako bi spoznali sebe. Umesto toga, raspituju se unaokolo i slušaju dvosmislene izjave, posmatrajući ton i stav starešina i Višnjeg, tražeći u Božjim rečima da vide kako Bog određuje ishode ljudi poput njih. Oni te puteve i metode koriste da bi videli gde pripadaju u Božjoj kući i da bi saznali kakav će biti njihov budući ishod. Zar to ne uključuje određenu prirodu ispitivanja? Na primer, neki ljudi nakon orezivanja, umesto da ispitaju zašto su orezani, umesto da istraže iskvarene naravi i greške koje su otkrili kroz svoja dela i da razmisle o aspektima istine kojima bi trebalo da teže kako bi spoznali sebe i ispravili svoje ranije greške, oni drugima odaju lažan utisak koristeći indirektna sredstva kako bi saznali stvaran stav Višnjeg prema njima. Na primer, nakon što su orezani, brzo postavljaju neko beznačajno pitanje kako bi potražili savet Višnjeg, da bi videli kakav ton on ima, da li je strpljiv, da li će ozbiljno razmotriti njihova pitanja, da li će imati blaži stav prema njima, da li će im poveriti zadatke, da li će ih i dalje visoko vrednovati i šta Višnji zaista misli o greškama koje su ranije počinili. Svi ti pristupi su vrsta ispitivanja. Ukratko, kada se suoče sa takvim situacijama i pokazuju te manifestacije, da li su ljudi u svom srcu toga svesni? (Da, jesu.) Dakle, kada znate i kada želite to da uradite, kako to rešavate? Najpre, na najprostijem nivou, da li si u stanju da se pobuniš protiv sebe? Neki ljudi smatraju da im je teško da se pobune protiv sebe kada za to dođe vreme; oni ovako razmišljaju: „Pusti to, ovog puta to se tiče mojih blagoslova i ishoda. Ne mogu se pobuniti protiv sebe. Uradiću to sledeći put.” Sledeći put, kada se ponovo suoče sa problemom koji uključuje njihove blagoslove i ishod, oni opet ne mogu da se pobune protiv sebe. Takvi pojedinci imaju osećaj savesti, i mada nemaju narav-suštinu antihrista, za njih je to stanje ipak prilično problematično i opasno. S druge strane, antihristi često gaje takve misli i žive u takvom stanju, ali se nikada ne bune protiv sebe jer im nedostaje osećaj savesti. Čak i ako ih neko razotkrije i oreže, ukazujući im na njihovo stanje, oni istrajavaju i uopšte se neće pobuniti protiv sebe, neće sebe zbog toga zamrzeti, neće odustati od tog stanja niti će ga razrešiti. Nakon što su neki antihristi otpušteni, oni pomisle: „Biti otpušten izgleda kao normalna stvar, ali deluje pomalo sramotno. Iako to nije značajan problem, postoji jedna ključna stvar koje ne mogu da se odreknem. Ako sam otpušten, da li to znači da me božja kuća više neće negovati? Kakva ću onda biti osoba u božjim očima? Da li ću još uvek imati nade? Da li ću i dalje biti od koristi u božjoj kući?” Oni o tome razmišljaju i prave plan: „Imam pri ruci deset hiljada juana i sada je vreme da ih upotrebim. Ponudiću ovih deset hiljada juana kao prilog i videću da li će stav višnjeg prema meni malo da se promeni i da li može da mi ukaže malo naklonosti. Ako božja kuća prihvati novac, to znači da još uvek ima nade za mene. Ako ga odbije, to dokazuje da za mene nema nade, te ću napraviti druge planove.” Kakav je to pristup? To je testiranje. Ukratko, testiranje je relativno očigledna manifestacija rđave narav-suštine. Ljudi koriste različita sredstva da dobiju informacije koje žele, da steknu sigurnost i tako postignu unutrašnji mir. Postoji mnogo načina za testiranje, kao što su korišćenje reči da bi nešto izmamili od Boga, korišćenje stvari da bi Ga testirali, razmišljanje i preispitivanje u sebi. Koji je najčešći način na koji vi testirate Boga? (Ponekad, kada se molim Bogu, proveravam Božji stav prema meni i gledam da li imam mir u srcu. Koristim tu metodu da testiram Boga.) Ta metoda se često koristi. Druga metoda je da se vidi da li čovek ima nešto da kaže tokom razgovora na sastanku, da li Bog pruža prosvetljenje ili prosvećenje, i korišćenje toga da se testira da li je Bog još uvek sa njim, da li ga još uvek voli. Takođe, tokom obavljanja dužnosti, čovek posmatra da li ga Bog prosvećuje ili vodi, da li ima neke posebne misli, ideje ili uvide – i to koristi da testira kakav stav Bog ima prema njemu. Sve su to prilično česte metode. Još nešto? (Ako sam tokom molitve donela odluku pred Bogom, ali je nisam ispunila, posmatram da li će Bog prema meni postupati na osnovu zaveta koji sam dala.) I to je jedan od načina. Bez obzira na to koji metod ljudi koriste u svom odnosu prema Bogu, ako osećaju grižu savesti u vezi sa tim i ako zatim steknu uvid u te radnje i naravi i u stanju su da ih brzo promene, onda problem nije toliko značajan – to je normalna iskvarena narav. Međutim, ako je čovek u stanju da dosledno i tvrdoglavo to radi, čak i kada zna da je to pogrešno i da Bog prezire takvo ponašanje, ali on i dalje istrajava u tome, nikada se ne buni protiv toga niti od toga odustaje, to je suština antihrista. Narav-suština antihrista drugačija je nego kod običnih ljudi u tome što se oni nikada ne preispituju niti tragaju za istinom, već dosledno i tvrdoglavo koriste različite metode da testiraju Boga, Njegov stav prema ljudima, Njegov zaključak u vezi sa pojedincima, kao i koje su Njegove misli i ideje o čovekovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni nikada ne tragaju za Božjim namerama niti za istinom, a posebno ne za tim kako da se pokore istini da bi postigli promenu svoje naravi. Svrha svih njihovih dela je da istraže Božje misli i ideje – to su antihristi. Ta narav antihrista očigledno je rđava. Kada se bave takvim radnjama i to ispoljavaju, u njima nema ni trunke krivice ili kajanja. Čak i kada povežu sebe sa tim stvarima, oni ne pokazuju kajanje niti nameru da prestanu time da se bave, već i dalje u tome istrajavaju. U svom odnosu prema Bogu, u svom stavu i pristupu, očigledno je da smatraju da je Bog njihov protivnik. U njihovim mislima i stavovima ne postoje ideje ili stav o poznavanju Boga, o ljubavi prema Bogu, o pokoravanju Bogu ili o strahu od Boga; oni prosto hoće da dobiju informacije koje žele od Boga i da koriste svoje metode i sredstva da bi utvrdili koji je tačno Božji stav prema njima i kako ih Bog definiše. Što je ozbiljnije, čak i kada svoje pristupe usaglase sa Božjim rečima razotkrivanja, čak i kada u njima postoji i najmanja svest o tome da Bog takvo ponašanje prezire i da to nije ono što bi čovek trebalo da radi, oni nikada neće od toga odustati.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Najčešća manifestacija rđave suštine antihrista je to što su oni posebno vešti u pretvaranju i licemerju. Premda imaju naročito zlobnu, podmuklu, nemilosrdnu i nadmenu narav, spolja se ponašaju kao da su naročito ponizni i dobroćudni. Zar to nije pretvaranje? Ti ljudi svakodnevno u sebi razmišljaju: „Kakvu odeću treba da nosim kako bih više nalikovao hrišćaninu, kako bih izgledao uglednije, duhovnije, bremenitije i da sam više nalik starešini? Kako treba da jedem da bi ljudi stekli utisak da sam dovoljno prefinjen, graciozan, dostojanstven i plemenit? Koji stav treba da zauzmem dok hodam kako bih ostavio utisak starešinstva i harizme, kako bih izgledao kao izvanredna, a ne kao obična osoba? U razgovorima sa drugima, koji ton, rečnik, izgled i izraz lica mogu da navedu ljude da pomisle da sam otmen, da sam nalik društvenoj eliti ili visoko obrazovanim intelektualcima? Kako moja odeća, stil, govor i ponašanje mogu da navedu ljude da me visoko cene, kako da ostavim neizbrisiv utisak na njih i da osiguram da me zauvek pamte? Šta treba da kažem kako bih osvojio i ugrejao ljudska srca i kako bih ostavio dugotrajan utisak? Moram više da pomažem drugima i da lepo govorim o njima, da često pričam o božjim rečima i da pred ljudima koristim neke duhovne izraze, da im više čitam božje reči, da se više molim za njih, da govorim tihim glasom kako bi ljudi naćulili uši i slušali me, i kako bih ih naveo da pomisle da sam blag, brižan, pun ljubavi, velikodušan i sklon praštanju.” Zar to nije pretvaranje? To su misli koje zaokupljaju srca antihrista. To što im ispunjava misli nisu ništa drugo do trendovi nevernika, što u potpunosti pokazuje da njihove misli i stavovi pripadaju svetu i Sotoni. Neki ljudi se u tajnosti oblače kao prostitutke ili čak kao razuzdane žene; njihova odeća posebno odgovara zlim trendovima i veoma je moderna. Međutim, kada dođu u crkvu, među braću i sestre, oni nose potpuno drugačiju odeću i drugačije se ponašaju. Zar nisu izuzetno vešti u pretvaranju? (Jesu.) Ono o čemu antihristi duboko u sebi razmišljaju, ono što čine, njihove različite manifestacije i naravi koje otkrivaju, sve ukazuje na to da je njihova narav-suština rđava. Antihristi ne razmišljaju o istini, pozitivnim stvarima, ispravnom putu ili Božjim zahtevima. Njihove misli, pristupi, metode i ciljevi koje biraju su rđavi – svi odstupaju od ispravnog puta i nisu u skladu sa istinom. Oni čak idu protiv istine, a uopšteno se može reći da su zli; samo što je priroda tog zla rđava – stoga sve to zajednički nosi naziv rđavost. Oni ne razmišljaju o tome da budu pošteni ljudi, da budu čisti i otvoreni, iskreni i odani; umesto toga, razmišljaju o rđavim metodama. Uzmimo, na primer, čoveka koji je u stanju iskreno da se otvori, što je pozitivna stvar i predstavlja primenu istine. Da li antihristi to rade? (Ne.) Šta oni rade? Oni se neprestano pretvaraju, a kad učine nešto loše i počnu da se odaju, žustro to prikrivaju, pravdaju se, brane se i sakrivaju činjenice – zatim konačno iznesu svoje razloge. Da li ijedan od ovih postupaka zadovoljava standard primene istine? (Ne.) Da li je bilo šta od toga u skladu sa istina-načelima? Još manje.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”

Postoji jedna očigledna karakteristika rđavosti antihristȃ i Ja ću ti sada otkriti tajnu kako da je uočiš: ona se ogleda u tome da na osnovu onoga što antihristi govore i rade nikako ne možeš da dokučiš njihovu dubinu, niti da im zaviriš u srce. Kad ti se obraćaju, pogled im neprestano vrluda, tako da ne možeš da dokučiš kakvu zaveru kuju. Ponekad te navode na pomisao da su odani i prilično iskreni, ali to uopšte nije slučaj – ti nikada ne možeš da ih prozreš. U srcu, međutim, imaš određeni osećaj da njihove misli sadrže duboku suptilnost, nedokučivu dubinu i da su lukave i neuobičajene. To je prva karakteristika rđavosti antihristȃ, koja ukazuje na to da antihristi poseduju atribut rđavosti. Koja je druga karakteristika rđavosti antihristȃ? Ona se sastoji u tome da sve što oni rade i govore navodi ljude na stranputicu. Gde se to ispoljava? U njihovom naročitom osećaju za ljudsku psihologiju, u tome što vešto govore stvari koje se poklapaju s ljudskim predstavama i maštarijama i koje ljudi lako prihvataju. Postoji, međutim, jedna stvar koju treba da uočiš: oni nikada ne oličavaju ništa od onih lepih stvari o kojima govore. Primera radi, oni drugima propovedaju doktrinu, govore im kako da budu pošteni ljudi, kako da se mole i kako da Bogu dopuste da gospodari njima kad ih nešto zadesi, ali kad se samim tim antihristima nešto desi, oni ne primenjuju istinu. Umesto toga, oni postupaju isključivo po vlastitoj volji i smišljaju bezbroj načina da se okoriste, primoravajući sve ostale da im služe i da rešavaju njihove probleme. Nikada se ne mole Bogu, niti Mu dopuštaju da im bude gospodar. Govore stvari koje lepo zvuče, ali njihovi postupci nisu u skladu s onim što govore. Kad preduzimaju neku akciju, prva stvar o kojoj razmišljaju jeste kako da se okoriste; oni ne prihvataju Božje orkestracije i uređenja. Ljudi vide da oni nisu poslušni dok obavljaju poslove i da uvek nalaze načine da se okoriste i da napreduju. To je ona lažljiva i rđava strana antihristȃ koju ljudi mogu da vide. Dok rade, antihristi ponekad mogu da podnose nevolje i da plaćaju cenu, pa čak i da se povremeno odreknu hrane i spavanja, ali oni to čine samo da bi stekli status ili prepoznatljivo ime. Oni nevolje trpe zarad vlastitih ambicija i ciljeva, ali su zato površni kada je reč o važnim poslovima koje Božja kuća uređuje za njih, a koje oni jedva da obavljaju. Da li se oni, dakle, pokoravaju Božjim uređenjima u svemu što rade? Obavljaju li svoje dužnosti? Ovde postoji problem. Postoji još jedna vrsta ponašanja, koje se ogleda u tome da, kad braća i sestre iznesu drugačija mišljenja, antihristi ta mišljenja odbijaju na zaobilazan način, vrteći se ukrug, navodeći ljude na pomisao da su antihristi u zajedništvu razgovarali s njima o tim stvarima – ali, kada je reč o nečem zaista važnom, svi moraju da rade onako kako antihristi kažu. Oni uvek traže načine da odbace tuđe predloge, kako bi ljudi sledili njihove ideje i radili onako kako im oni kažu. Je li to traženje istina-načela? Naravno da nije. Koje je onda načelo njihovog rada? Ono se sastoji u tome da svi moraju da ih slušaju i da im se pokoravaju, da od njih nema nikog boljeg kome treba da posvete pažnju, te da su njihove ideje najbolje i najuzvišenije. Antihristi bi hteli da svi osete kako je ono što oni govore ispravno, da oni sami jesu istina. Zar to nije rđavo? To je druga karakteristika rđavosti antihristȃ. Treća karakteristika rđavosti antihristȃ ogleda se u tome da oni, kad svedoče o sebi, zapravo svedoče o svojim doprinosima, o nevoljama koje su trpeli i o korisnim stvarima koje su učinili zarad svih ostalih. Oni to uporno usađuju ljudima u glavu, kako bi ti ljudi upamtili da se u stvari kupaju u svetlosti antihristȃ. Ako neko antihristu uputi kompliment ili mu se na nečemu zahvali, on će mu možda čak uzvratiti produhovljenim rečima, poput: „Zahvali se bogu. Sve je ovo božje delo. Nama je božja blagodat dovoljna.” Čini to da bi svi videli da je on u velikoj meri produhovljen i da je dobar sluga Božji. U stvarnosti, međutim, oni veličaju sebe i svedoče o sebi, a u njihovim srcima uopšte nema mesta za Boga. Prema mišljenju svih ostalih, antihrist je po svom statusu već daleko prevazišao Boga. Zar to nije stvarni dokaz da antihristi svedoče o sebi samima? U crkvama u kojima antihristi imaju vlast i drže sve pod kontrolom, oni u ljudskim srcima imaju najviši status. Bog je tek na drugom ili trećem mestu. Ako Bog ode u crkvu u kojoj je na vlasti neki antihrist i tu nešto kaže, hoće li Njegove reči dopreti do tamošnjih ljudi? Hoće li oni to svim srcem prihvatiti? Teško je reći. To u dovoljnoj meri dokazuje koliko napora antihristi ulažu u svedočenje o sebi. Oni uopšte ne svedoče o Bogu, već svaku priliku za svedočenje o Bogu koriste da bi svedočili o sebi samima. Zar nije podmukla ova taktika koju koriste antihristi? Zar ona nije neverovatno rđava? Pomoću ove tri karakteristike o kojima smo ovde razgovarali, antihriste je lako prepoznati.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Antihristi u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice. Pošto su antihristi u stanju da drsko galame na Boga i da Mu se protive, kakva je onda njihova narav? Narav im je rđava. Zašto kažem da je rđava? Antihristi imaju smelosti da se opiru Bogu i da protiv Njega galame zarad sticanja blagoslova, kao i zarad slave, bogatstva i statusa. Odakle im smelost da to rade? Duboko u njihovom srcu postoji jedna sila, jedna rđava narav koja upravlja njima, pa su zato u stanju da postupaju beskrupulozno, da se raspravljaju s Bogom i da galame protiv Njega. Čak i pre no što Bog kaže da im neće dati krunu, pre no što ih liši odredišta, u srcu im izbija erupcija vlastite rđave naravi, pa kažu: „Ako mi ne budeš dao krunu i odredište, doći ću na treće nebo da se raspravljam s tobom!” Da im nije rđave naravi, odakle bi crpli svu tu silnu energiju? Je li većina ljudi u stanju da prikupi toliku energiju? Zašto antihristi ne veruju da su Božje reči istina? Zašto se tako uporno drže svoje želje za sticanjem blagoslova? Zar za to nije opet kriva njihova rđavost? (Jeste.) Upravo su blagoslovi koje je Bog obećao ljudima postali predmet želja i ambicija antihristȃ. Iako su čvrsto rešeni da ih zadobiju, oni ne vole istinu i ne žele da slede Božji put. Umesto toga, idu za blagoslovima, nagradama i krunama. Čak i pre no što Bog kaže da im ništa od toga neće dati, oni bi da se nadmeću s Bogom. Koja je njihova logika? „Ako ne budem dobio blagoslove i nagrade, raspravljaću se s tobom, usprotiviću ti se i reći ću da ti nisi bog!” Zar oni tim rečima ne prete Bogu? Zar ne pokušavaju da Ga svrgnu? Čak se usuđuju da opovrgnu Božju suverenost nad svime. Sve dok im Božji postupci nisu po volji, imaju smelosti da poriču da je Bog Stvoritelj, jedan istiniti Bog. Zar to nije Sotonina narav? Zar to nije Sotonina rđavost? Ima li ikakve razlike između ponašanja antihristȃ i Sotoninog stava prema Bogu? Ta dva pristupa moguće je u potpunosti izjednačiti. Antihristi odbijaju da priznaju Božju suverenost nad svime i hteli bi da iz Božjih ruku istrgnu blagoslove, nagrade i krune. O kakvoj se naravi tu radi? Na osnovu čega hoće tako da postupaju i da grabe stvari? Kako uspevaju da prikupe toliku energiju? Sada se razlog za to ukratko svodi na sledeće: takva je rđavost antihristȃ. Iako ne vole istinu, antihristi ipak žele da steknu krune i blagoslove, i da te nagrade istrgnu iz Božjih ruku. Zar se time ne udvaraju smrti? Jesu li oni svesni da se udvaraju smrti? (Oni to ne shvataju.) Osim toga, moguće je da imaju neki blagi osećaj da neće dobiti nagrade, pa zato najpre izjave ovako nešto: „Ako ne budem dobio blagoslove, otići ću na treće nebo da se raspravljam s bogom!” Oni, dakle, unapred predviđaju da neće moći da dobiju blagoslove. Na kraju krajeva, šta je Bog dao Sotoni koji već tolike godine, sa svog čardaka ni na nebu ni na zemlji, galami protiv Boga? Bog mu na to samo odgovara: „Kad budem dovršio Svoje delo, baciću te u bezdan. Ti pripadaš bezdanu!” To je jedino Božje „obećanje” Sotoni. Zar nije uvrnuto to što Sotona i dalje želi nagrade? To je rđavost. Urođena suština antihristȃ suprotstavljena je Bogu, a antihristi čak ni sami ne znaju zašto je to tako. Srce im je fokusirano isključivo na sticanje kruna i blagoslova. Kad god se nešto tiče istine ili Boga, u njima se budi otpor i bes. To je rđavost. Normalni ljudi verovatno ne mogu da shvate unutrašnja osećanja antihristȃ; antihristima je prilično teško. Antihristi poseduju ogromne ambicije, gaje u sebi ogromnu rđavu energiju i užasno jaku želju za sticanjem blagoslova. Moglo bi se reći da sagorevaju od želje. Božja kuća, međutim, neprestano vodi razgovore o istini – mora da je antihristima veoma mučno i bolno da to slušaju. Da bi to izdržali, moraju mnogo da se pretvaraju i da budu nepravedni prema sebi. Zar to nije neka vrsta rđave energije? Kad obični ljudi ne bi voleli istinu, crkveni život bi im bio nezanimljiv i oni bi prema njemu čak osećali izvesnu odbojnost. Čitanje Božjih reči i razgovori o istini donosili bi im više patnje nego zadovoljstva. Kako, dakle, antihristi uspevaju da to podnesu? Ogromna želja za blagoslovima primorava ih da budu nepravedni prema sebi i da to nevoljno trpe. Štaviše, oni krišom ulaze u Božju kuću da bi tamo igrali ulogu Sotoninih lakeja i posvetili se ometanju i prekidanju rada crkve. Veruju da je to njihova misija i ne mogu da se skrase sve dok ne obave svoj zadatak opiranja Bogu, jer bi u suprotnom izneverili Sotonu. Sve je to određeno prirodom antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Bog se u poslednjim danima ovaplotio da bi delao, izrazio mnoge istine, otvorio ljudskom rodu sve misterije Božjeg plana upravljanja i snabdeo ljude svim istinama koje moraju da razumeju i u koje moraju da zakorače da bi bili spaseni. Te istine i te reči Božje blago su za sve one koji vole pozitivne stvari. Istine su potrebe iskvarenog čovečanstva, ali i njegova neprocenjiva blaga. Svaka od Božjih reči, zahteva i namera je stvar koju ljudi treba da razumeju i da dokuče, stvar koje moraju da se pridržavaju da bi dostigli spasenje, i sve su to istine koje ljudska bića moraju da zadobiju. Ali antihristi te reči smatraju teorijama i sloganima, pa se čak o njih i oglušuju, i što je najgore, preziru ih i poriču. Antihristi najdragocenije stvari među ljudskim rodom smatraju šarlatanskim lažima. Antihristi u svojim srcima veruju da na svetu ne postoji ni sȃm Spasitelj, a kamoli istina ili pozitivne stvari. Smatraju da sve što je lepo i korisno mora da se osvoji ljudskim rukama i prisvoji silom kroz ljudsku borbu. Smatraju da ljudi bez ambicija i snova nikada neće uspeti, a srca su im ispunjena odbojnošću i mržnjom prema istini koju izražava Bog. Istine koje Bog izražava smatraju teorijama i sloganima, a moć, interese, ambiciju i želje smatraju pravednim ciljevima kojima treba upravljati i stremiti. Osim toga, služenje koje obavljaju pomoću svojih darova koriste kao sredstvo da ulaze u transakcije sa Bogom u pokušaju da uđu u carstvo nebesko, budu ovenčani vencem i uživaju u još većim blagoslovima. Zar to nije rđavo? Kako oni tumače Božje namere? Kažu: „Bog određuje ko će biti gazda kada vidi ko se najviše daje i najviše pati za njega i ko plaća najvišu cenu. On određuje ko sme da uđe u carstvo i ko će biti ovenčan vencem kada vidi ko je u stanju da trči naokolo, da rečito govori, i ko ima duh razbojnika i u stanju je da stvari prigrabi silom. Kao što je Pavle rekao: ’Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti’ (2. Timoteju 4:7-8).” Slede te Pavlove reči i smatraju ih istinitim, a ne obaziru se na sve Božje zahteve i izjave postavljene pred ljudski rod i date za njega, misleći: „Te stvari nisu važne. Važno je samo to da ću ja na kraju, kada izborim svoju bitku i dovršim svoju trku, biti ovenčan vencem. To je istina. Zar nije to ono što bog hoće da kaže? Bog je izgovorio hiljade i hiljade reči i održao bezbrojne propovedi. Ono što on, na kraju krajeva, hoće ljudima da kaže je da, ako hoćeš vence i nagrade, treba sȃm da se izboriš, da se potrudiš, da ih ščepaš i da ih uzmeš.” Nije li to logika antihristȃ? Oni, u dubini duše, uvek tako gledaju Božje delo i tako tumače Njegovu reč i plan upravljanja. Njihova narav je rđava, zar ne? Oni izvrću Božje namere, istinu i sve pozitivne stvari. Posmatraju Božji plan upravljanja radi spasenja ljudskog roda kao puku transakciju, a dužnost koju Stvoritelj zahteva da ljudski rod izvrši smatraju neskrivenom eksproprijacijom, agresijom, prevarom i transakcijom. Nije li to rđava narav antihristȃ? Antihristi smatraju da se blagoslovi stiču i da se u carstvo nebesko ulazi putem transakcije i da je to pravedno, razumno i potpuno opravdano. Zar to nije rđava logika? Zar to nije sotonska logika? Antihristi u dubini duše uvek imaju takve poglede i stavove, što dokazuje da je njihova narav isuviše rđava.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”

Narav antihrista je rđava; oni ne samo da ne prihvataju istinu, već su takođe u stanju da se opiru Bogu, da uspostavljaju vlastita carstva i da se neumoljivo suprotstavljaju Bogu – to je rđava narav. Da li vi imalo razumete iskvarene naravi? Pošto mnogi ljudi možda ne umeju da ih prepoznaju, hajde da ih prikažemo na jednom primeru. Neki ljudi se obično ponašaju veoma normalno u tipičnim okolnostima: oni veoma normalno pričaju i komuniciraju s drugima, izgledaju kao normalni ljudi i ne rade ništa loše. Međutim, kad dođu na skupove, kad čitaju Božje reči i kad razgovaraju o istini, neki od njih ne žele da slušaju, neki su pospani, neki osećaju odbojnost prema tome, teško im je da to podnesu i ne žele to da čuju, dok neki nehotice zadremaju i postaju potpuno nesvesni – o čemu se tu radi? Zašto se toliko nenormalnih pojava dešava čim neko počne da u zajedništvu razgovara o istini? Neki od tih ljudi su u nenormalnom stanju, dok su neki prosto rđavi. Ne može se isključiti ni mogućnost da su ih zaposeli zli duhovi, a to ljudi ponekad ne mogu u potpunosti da shvate niti da jasno razluče. Antihristi imaju zle duhove u sebi. Ako ih pitaš zbog čega su neprijateljski nastrojeni prema istini, oni će to poricati i tvrdoglavo će odbijati da priznaju, iako zapravo u svom srcu odlično znaju da ne vole istinu. Kad niko ne čita Božje reči, oni se vrlo dobro slažu s drugima, baš kao da su normalni ljudi, tako da ti uopšte nisi svestan šta leži u njima. Međutim, čim neko počne da čita Božje reči, oni ne žele to da slušaju, a u srcima im se rađa odvratnost. Time se njihova priroda ogoljava – oni su zli duhovi; to su takvi stvorovi. Jesu li Božje reči razotkrile suštinu tih ljudi ili su ih pogodile u živac? Ni jedno ni drugo. Kad prisustvuju skupovima, antihristi ne žele da slušaju nikoga ko čita Božje reči – zar oni time ne pokazuju da su rđavi? Šta znači to „da su rđavi”? To znači da su bez ikakvog razloga neprijateljski nastrojeni prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema pozitivnim ljudima; čak ni oni sami ne znaju razlog tog neprijateljstva, već naprosto moraju tako da se ponašaju. To znači biti rđav i, prosto rečeno, biti naprosto loš. Neki antihristi kažu: „Čim neko počne da čita božje reči, odmah gubim želju da ga slušam. Dovoljno je da čujem kako neko svedoči o bogu, pa da osetim odvratnost, a da čak ni sam ne znam zašto. Kad vidim da neko voli istinu i stremi ka njoj, ja s tom osobom ne mogu da se složim, već želim da joj se suprotstavim i stalno osećam želju da je proklinjem, da joj iza leđa nanosim štetu i da je mučim do smrti.” Čak ni oni sami ne znaju zbog čega se tako osećaju – tako je kad su rđavi. Šta je zapravo razlog tome? Antihristi naprosto nemaju u sebi duh normalne osobe, jednostavno ne poseduju normalnu ljudskost – u krajnjoj liniji je tako. Kad normalna osoba čuje Boga kako jasno i lucidno govori o raznim aspektima istine, ona misli: „U jednom tako rđavom i promiskuitetnom dobu, kad se ispravno ne razlikuje od pogrešnog i kad se dobro i loše međusobno prepliću, dragocena je i retka prilika čuti toliko istine i tako izvanredne reči!” Zašto je to dragoceno? Božje reči bude želju i nadahnuće u onim ljudima koji poseduju i srce i duh. Kakvo nadahnuće? Ti ljudi čeznu za pravdom i za pozitivnim stvarima, čeznu za životom pred Bogom, za pravičnošću i pravednošću u svetu i za time da Bog dođe i da preuzme vlast nad ovim svetom – to je vapaj svih onih koji vole istinu. Međutim, da li antihristi čeznu za tim stvarima? (Ne.) Za čime čeznu antihristi? „Kad bih imao vlast, uništio bih sve koji mi se ne dopadaju! Kad neko svedoči o hristu kao o bogu koji se pojavio i koji deluje, kad svedoči o tome kako je bog suveren čovečanstva i o tome kako su božje reči istina, najviša životna maksima čovečanstva i temelj ljudskog opstanka, ja osećam odvratnost, mržnju i ne želim to da slušam!” To je nešto što leži duboko unutar svakog antihrista. Zar antihristi nemaju takvu narav? Dokle god ih neko obožava, ugleda se na njih i sledi ih, oni su dobri drugari i pripadaju istom timu; ako neko stalno besedi o istini i svedoči o Bogu, antihristi se klone takve osobe i osećaju odvratnost prema njoj, pa je čak i napadaju, isključuju i muče – to je rđavost. Kada govorimo o rđavosti, to se uvek povezuje sa Sotoninim lukavim spletkama; to što Sotona radi je rđavo, to što radi velika crvena aždaja takođe je rđavo, rđavo je ono što rade antihristi, a kad kažemo da su oni rđavi, to prvenstveno znači da su oni neprijateljski nastrojeni prema svim pozitivnim stvarima i da se naročito suprotstavljaju istini i Bogu – to je rđavost i to je narav antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Ako antihrist vidi da neki ljudi vole istinu i da streme ka njoj, on se oseća neprijatno. Odakle potiče ta neprijatnost? Ona potiče iz njegove rđave naravi, to jest, unutar njegove prirode postoji rđava narav koja mrzi pravdu, mrzi pozitivne stvari, mrzi istinu i suprotstavlja se Bogu. Upravo zbog toga, kad vidi da neko stremi ka istini, on kaže: „Mada nemaš neko posebno obrazovanje i nisi naročito privlačan, ti zaista i dalje stremiš ka istini.” Kakav stav to pokazuje? To je prezir. Primera radi, pojedina braća i sestre poseduju neki talenat ili posebnu veštinu i hteli bi da obavljaju dužnost koja je u skladu s tim. To je, u stvari, sasvim prikladno u smislu raznih njihovih stanja, ali kako se antihristi ophode prema takvoj braći i sestrama? Oni u svom srcu misle: „Ako želiš da obavljaš tu dužnost, najpre moraš da se zbližiš sa mnom i da postaneš deo moje ekipe i tek tada ću ti dopustiti da obavljaš tu dužnost. U suprotnom, o tome možeš samo da sanjaš!” Zar se antihristi ne ponašaju upravo tako? Zašto su antihristima toliko odvratni oni koji iskreno veruju u Boga, koji imaju nekakav osećaj za pravdu i nešto ljudskosti, i koji čine određeni napor u cilju stremljenja ka istini? Zašto su stalno u sukobu s takvim ljudima? Osećaju se neprijatno kad vide ljude koji streme ka istini i lepo se ponašaju, ljude koji nikada nisu negativni i koji imaju dobre namere. Kad antihristi vide ljude koji nepristrasno postupaju, ljude koji svoju dužnost mogu da obavljaju u skladu s načelima i koji istinu koju su razumeli mogu da sprovode u delo, oni zaista pobesne, razbijaju glavu pokušavajući da smisle način na koji bi te ljude mučili i nastoje da im otežaju život. Ako neko prozre priroda-suštinu antihrista, ako prozre njegovu podmuklost i rđavost, pa poželi da ga razotkrije i prijavi, šta će antihrist uraditi? Antihrist će na sve moguće načine nastojati da ukloni taj trn iz oka, to strano telo iz vlastitog tela, pa će stoga podstrekivati braću i sestre da tu osobu odbace. Obična braća i sestre nemaju nikakav prestiž ni status unutar crkve; oni u tom čoveku samo donekle prepoznaju antihrista i stoga ne predstavljaju nikakvu pretnju po njega. Zašto se onda antihristu oni nikada ne dopadaju i zašto on tu osobu tretira kao trn u oku i kao strano telo u vlastitom telu? Kako se ta osoba uopšte našla na antihristovom putu? Zašto antihrist ne može da prihvati takve ljude? Zato što u antihristu postoji rđava narav. Antihristi ne mogu da tolerišu ljude koji streme ka istini ili slede ispravan put. Oni se suprotstavljaju svima koji žele da slede ispravan put i namerno ti zagorčavaju život, razbijaju glavu pokušavajući da smisle kako da te se otresu, a ako u tome ne uspeju, ugnjetavaće te sve dok ne postaneš negativan i slab ili će ti pronaći neku mrlju i preneti je unaokolo ne bi li te svi ostali odbacili, i tek će tada biti srećni. Ako ih ne slušaš i ne radiš kako oni kažu, nego i dalje stremiš ka istini, slediš pravi put i nastojiš da budeš dobra osoba, oni će u srcu osećati nelagodu, biće uznemireni i osećaće se neprijatno dok te gledaju kako obavljaš svoju dužnost. U čemu je stvar? Da li si ih nečim ozlovoljio? Nisi. Zašto se prema tebi ovako ophode kad im ništa nisi uradio, niti si na bilo koji način ugrozio njihove interese? To samo pokazuje da je priroda tih stvorova – antihrista – rđava i da se oni suštinski protive pravdi, pozitivnim stvarima i istini. Ako ih pitaš o čemu se tačno radi, čak ni to neće znati da ti kažu; naprosto ti namerno zagorčavaju život. Ako kažeš da nešto treba uraditi na jedan način, oni to moraju da urade drugačije; ako kažeš da taj i taj nije naročito dobar, reći će da je ta osoba sjajna; ako kažeš da je ovo odličan način širenja jevanđelja, oni će reći da ne valja; ako kažeš da je neka sestra, koja tek godinu-dve veruje u Boga, postala negativna i slaba i da joj treba podrška, oni će kazati: „Nema potrebe, jača je od tebe.” Jednom rečju, oni se stalno sukobljavaju s tobom i namerno postupaju suprotno od tebe. Kojeg se načela oni drže pri sukobljavanju s tobom? Njihovo načelo je sledeće: za sve što ti kažeš da je ispravno, oni kažu da je pogrešno, a za sve što ti kažeš da je pogrešno, oni kažu da je ispravno. Ima li u njihovim postupcima ikakvih istina-načela? Nema ni jednog jedinog. Oni samo žele da ti napraviš budalu od sebe, žele da te osramote, da te slome, da te toliko iscrpe da ne možeš da podigneš glavu, žele da prestaneš da stremiš ka istini, da postaneš slab i da prestaneš da veruješ; tek tada će postići svoj cilj i u srcu osetiti radost. O čemu se ovde radi? To je rđava suština ljudi koji su antihristi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

U rđavoj prirodi antihrista ima nečega što je ljudima nepoznato: oni mogu da koriste razna sredstva, govore, metode, strategije, načine i zablude, kako bi te ubedili da ih slušaš, kako bi te naveli da poveruješ da su oni u pravu, da su ispravni i pozitivni i da će oni, čak i ako čine zlo, krše istina-načela i pokazuju iskvarene naravi, na kraju preokrenuti čitavu stvar i navesti ljude da misle kako su oni u pravu. Oni imaju tu sposobnost. U čemu se ogleda ta sposobnost? U tome da ljude veoma lako navode na stranputicu. Njihova se rđavost ogleda u tome da ljude veoma lako navode na stranputicu. U njihovim srcima, sve što oni vole ili ne vole, prema čemu osećaju odbojnost i što cene i obožavaju, uobličava se uz pomoć određenih iskrivljenih gledišta. Ta gledišta sadrže u sebi skup teorija, a sve te teorije su zapravo verodostojne zablude koje obični ljudi teško mogu da opovrgnu zato što antihristi uopšte ne prihvataju istinu i čak su u stanju da prezentuju prefinjene argumente za svoje sopstvene greške. Bez istina-stvarnosti, ti antihriste ne možeš da razuveriš tako što ćeš s njima razgovarati o istini. Krajnji rezultat je taj da oni koriste svoje šuplje teorije da opovrgnu tebe, tako da ti ostaješ bez teksta i postepeno podležeš njihovom uticaju. Rđavost takvih ljudi leži u činjenici da oni veoma lako navode ljude na stranputicu. Očigledno je da su oni niko i ništa i da prave brljotine u svemu što rade; pa ipak, na kraju su ipak u stanju da neke ljude navedu da ih obožavaju, da „kleče” pred njima i da im postanu poslušni. Takve osobe mogu da pretvore pogrešno u ispravno, crno u belo. U stanju su da istinu preokrenu u laž, da nepravde koje su sami počinili pripišu drugima, te da za tuđa dobra dela preuzmu zasluge kao da su njihova. Kako vreme prolazi, ti postaješ zbunjen, ne znajući kakvi su oni zapravo. Sudeći po njihovim rečima, postupcima i izgledu, možda ćeš pomisliti: „Ova osoba je izuzetna; ne možemo da se poredimo s njom!” Zar se po tome ne vidi da su te naveli na stranputicu? Onog trenutka kad te navedu na stranputicu, ti si u opasnosti. Zar osobe koje druge ljude navode na stranputicu naprosto nisu previše rđave? Svako ko sluša njihove reči može biti naveden na stranputicu i može trpeti ometanja, od kojih će mu izvesno vreme biti teško da se oporavi. Neka braća i sestre mogu takve ljude da prepoznaju i da shvate da ih oni navode na stranputicu, te da ih razotkriju i odbace, dok će ih drugi, koje su antihristi već naveli na pogrešan put, čak i braniti, govoreći: „Ne, božja kuća je nepravična prema njemu; moram da se založim za njega.” U čemu je ovde problem? Mada je očigledno da su ti ljudi navedeni na stranputicu, oni ipak brane i opravdavaju onoga koji ih je na tu stranputicu naveo. Zar to nisu ljudi koji veruju u Boga, ali slede ljudsko biće? Tvrde da veruju u Boga, ali zašto onda toliko obožavaju tu osobu i zašto baš nju brane? Ako ne mogu da primete nešto što je tako očigledno, zar to ne znači da su u određenoj meri već krenuli stranputicom? Antihrist je te ljude do te mere naveo na stranputicu da oni više ne liče na ljudska bića, niti imaju nameru da slede Boga; naprotiv, oni obožavaju i slede antihrista. Zar ovi ljudi time ne izdaju Boga? Ako veruješ u Boga, ali te On nije zadobio, nego je tvoje srce zadobio antihrist kojeg ti svesrdno slediš, to znači da te je antihrist preoteo iz Božje kuće. A kad se jednom odrekneš Božje nege i zaštite, kad odeš iz kuće Božje, antihrist može da manipuliše i da se poigrava tobom kako mu je volja. Kad mu bude dosadilo da se poigrava tobom, izgubiće želju za tobom, pa će otići da druge ljude navodi na stranputicu. Doduše, ako budeš i dalje slušao njegove reči i ako u tebi još uvek ima nečega što bi mogao da iskoristi, možda će te i pustiti da ga još neko vreme slediš. Ali, ako on u tebi ne vidi više ništa vredno iskorišćavanja i ako više nema nikakvog poštovanja prema tebi, naprosto će te odbaciti. Možeš li još uvek da se vratiš veri u Boga? (Ne.) Zašto više ne možeš da veruješ? Zato što je tvoja prvobitna vera nestala, raspršila se. Eto kako antihristi navode ljude na stranputicu i nanose im štetu. Znanje i učenost, koje ljudi obožavaju, oni koriste u kombinaciji sa vlastitim talentima, kako bi ljude kontrolisali i naveli na pogrešan put, baš kao što je Sotona naveo Adama i Evu na stranputicu. Bez obzira na priroda-suštinu antihrista, bez obzira na to šta oni, po svojoj priroda-suštini vole, čega se gnušaju, a šta cene, jedno je sigurno: to što oni vole i što koriste da bi ljude navodili na stranputicu protivno je istini, nema sa istinom nikakve veze i neprijateljski je nastrojeno prema Bogu – to je izvesno. Upamtite ovo: antihristi nikada ne mogu biti kompatibilni s Bogom.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”