Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Prva manifestacija karaktera antihrista jeste laganje po navici, što ćemo kategorizovati kao demonsku prirodu. Manifestacija te demonske prirode je da, bez obzira na vreme ili mesto, bez obzira na situaciju ili na to sa kim komuniciraju, reči koje takvi ljudi izgovaraju slične su onome što govore zmija i demoni – nedostojne su poverenja. S takvim ljudima treba biti posebno oprezan i treba imati dobru sposobnost razlučivanja, a ne brzopleto verovati rečima demona. Konkretna manifestacija njihovog laganja po navici jeste da laži samo teku sa njihovih usana; reči koje izgovaraju ne mogu da izdrže promišljanje, analizu niti razlučivanje. Antihrist može da slaže u bilo kom trenutku i veruje da po pitanju svih stvari ne sme reći ništa istinito, da sve što kaže mora da bude laž. Čak i ako ga pitaš za godine, on to razmatra, misleći: „Šta on to misli kad me pita za moje godine? Ako kažem da sam star, hoće li gledati na mene sa visine, te neće podsticati moj razvoj? Ako kažem da sam mlad, hoće li gledati na mene sa visine i reći da mi nedostaje iskustvo? Kako treba da odgovorim?” Čak i po pitanju nečeg toliko jednostavnog, on i dalje može da laže i da odbije da ti kaže istinu, pa čak može da ti uzvrati pitanjem: „Šta ti misliš?” Ti kažeš: „Pedeset godina?” „Blizu.” „Četrdeset pet?” „Još si bliže.” Da li ti da tačan odgovor? Da li, kroz njegove odgovore, saznaš koliko ima godina? (Ne.) To je laganje po navici.

Postoji još jedna manifestacija antihrista koji lažu po navici, a to je da oni lažu čak i dok daju svedočanstvo. Davanje lažnog svedočanstva prokleti je čin koji vređa Božju narav. Čak i po pitanju svedočenja, oni se usuđuju da se upuštaju u izmišljanje, laži i prevare, što zaista pokazuje njihovu nepromišljenu nebrigu za posledice i njihovu nepromenljivu prirodu! Kada vide da drugi svedoče na osnovu iskustva i razumevanja, dok oni sami to ne mogu, antihristi ih kopiraju, te govore šta god drugi da kažu i izmišljaju da su doživeli ista iskustva kao i drugi. Ako ne razumeju nešto što drugi ljude shvataju, oni tvrde da razumeju. Oni insistiraju na tome da su doživeli takva iskustva i da poseduju razumevanje i prosvećenje, iako im sve to zapravo nedostaje. Čak i ako ih Bog nije disciplinovao, oni insistiraju na tome da jeste. Čak su i po tom pitanju u stanju da lažu i da krivotvore istinu, pri čemu ne pokazuju nikakvu zabrinutost niti interesovanje, bez obzira na to koliko posledice mogu biti ozbiljne. Zar to nije laganje po navici? Štaviše, ljudi poput njih će prevariti bilo koga. Neki bi se mogli zapitati: „U svakom slučaju, antihristi su ipak ljudi: zar se ne bi suzdržali od toga da prevare one koji su im najbliži, one koji su im pomogli ili s kojima su delili poteškoće? Zar ne bi izbegli da prevare članove porodice?” Kada kažemo da oni lažu po navici, pod tim se podrazumeva da mogu da prevare bilo koga, čak i svoje roditelje, decu, i naravno, svoju braću i sestre. Mogu da prevare ljude po pitanju velikih i malih stvari, pa čak i po pitanju stvari gde bi trebalo govoriti istinu, gde to ne bi imalo posledica niti bi ih na bilo koji način pogodilo i gde nema potrebe primenjivati mudrost. Oni takođe varaju ljude i koriste laži da bi rešili male stvari zbog kojih, spolja gledano, nema potrebe lagati, gde bi izgovaranje istine bilo jednostavno i bez ikakvog napora. Zar to nije laganje po navici? Može se reći da je laganje po navici jedna od osnovnih manifestacija đavola i Sotone. Iz ove perspektive, zar ne možemo reći da ljudskost antihrista nije samo neiskrena, već je i obeležena laganjem po navici, što je čini nepouzdanom? (Da, možemo.) Ako takvi pojedinci počine neko nedelo, a zatim proliju suze nakon što ih braća i sestre orežu i iskritikuju, spolja tvrdeći da su dužni Bogu i obećavajući buduće pokajanje, da li smeš da im veruješ? (Ne smem.) Zašto ne? Najubedljiviji dokaz je da oni lažu po navici! Čak i ako se spolja pokaju, ako gorko plaču, udaraju se po grudima i zaklinju, nemoj im verovati, jer oni prolivaju krokodilske suze, to su suze kojima se služe da prevare ljude. Tužne i pokajničke reči koje izgovaraju nisu iskrene; to su brze taktike osmišljene da zadobiju poverenje ljudi prevarantskim sredstvima. Pred ljudima gorko plaču, priznaju grešku, zaklinju se i jasno iznose svoj stav. Međutim, oni koji su privatno u dobrom odnosu sa njima, oni kojima relativno veruju, kažu da nije baš sve tako kako izgleda. Iako, spolja gledano, deluje iskreno to što antihristi javno priznaju grešku i zaklinju se da će se promeniti, ono što govore iza kulisa dokazuje da to što su prethodno rekli nije bila istina, već laž osmišljena da zavaraju što više ljudi. Šta će to oni da kažu iza kulisa? Da li će priznati da je ono što su ranije rekli bila laž? Ne, neće. Širiće negativnost, iznosiće argumente i pravdaće se. To pravdavanje i raspravljanje potvrđuje da su njihova priznanja, pokajanje i zakletve sve bile laži osmišljene da prevare ljude. Može li se takvim ljudima verovati? Zar to nije laganje po navici? Oni čak mogu da izmisle ispovesti, da lažno prolivaju suze i da obećaju da će se promeniti, te je čak i njihovo zaklinjanje lažno. Zar to nije demonska narav? Čak i da kažu: „Razumem samo toliko; ostalo ne znam, te tražim Božje prosvećenje i nadam se da će mi braće i sestre pomoći kako bih postepeno stekao razumevanje”, to bi bio pošten stav i poštena izjava. Međutim, antihristi uopšte ne mogu da izgovore tako iskrene reči. Oni osećaju ovo: „Ako govorim istinito, ljudi bi gledali na mene sa visine: izgubio bih obraz i osećao bih se degradirano – zar moj ugled ne bi bio potpuno izgubljen? Ko sam ja? Mogu li priznati poraz? Čak i ako nešto ne razumem, moram da se pretvaram da to veoma dobro razumem; moram da prevarim ljude i da prvo učvrstim svoju poziciju u njihovim srcima.” Zar to nije manifestacija antihrista? Iz izvora i načina na koji antihristi govore, kao i na osnovu reči koje izgovaraju, jasno je da takvi ljudi nikada neće biti pošteni; to je izvan njihovih mogućnosti. Pošto je laganje po navici svojstveno njihovom karakteru, oni žele da prevare ljude, žele sve da sakriju i ne žele da iko zna niti da vidi prave činjenice ili stvarnu situaciju. Njihovo najdublje biće je strašno mračno. Taj aspekt karaktera antihrista može pouzdano da bude definisan kao nedostatak ljudskosti i posedovanje demonske naravi. Laži im bez napora i bez razmišljanja silaze s usana, do te mere da čak i kad pričaju u snu, oni ne govore ništa istinito – sve je prevara, sve su laži. To je laganje po navici.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Kako antihristi ispoljavaju svoju podmuklost i nemilosrdnost? (Ispoljava se u njihovoj sposobnosti da izmišljaju laži i da podmeću drugima.) Izmišljanje laži i podmetanje drugima uključuje i laganje po navici i podmuklost i nemilosrdnost; te dve osobine su blisko povezane. Na primer, ako počine neko nedelo i ne žele da preuzmu odgovornost, oni stvaraju lažnu sliku, izgovaraju laži i navode ljude da poveruju da je to počinio neko drugi, a ne oni. Prebacuju krivicu na nekog drugog, primoravajući tu osobu da snosi posledice. To ponašanje nije samo rđavo i podlo, već je još podmuklije i nemilosrdnije. Koje su druge manifestacije podmuklosti i nemilosrdnosti antihrista? (Oni su u stanju da muče druge ljude, da ih napadaju i da osvetnički postupaju prema njima.) Biti sposoban da mučiš druge ljude je nemilosrdno. Antihristi ulažu veliki napor da napadnu svakog i da se osvete svakom ko predstavlja pretnju njihovom statusu, ugledu ili prestižu, ili se tako ponašaju prema svakom ko im nije po volji. Ponekad čak mogu da iskoriste druge kako bi nekog povredili – to je podmuklost i nemilosrdnost. Ukratko, izraz „podmukli i nemilosrdni” ukazuje na to da su antihristi naročito zlonamerni. Njihov način postupanja i interakcije sa ljudima nisu zasnovani na savesti i oni ne žive u harmoniji i na ravnopravnoj osnovi s njima; umesto toga, u svakom trenutku traže načine da iskoriste druge ljude, da ih kontrolišu i da njima manipulišu u svoju korist. Njihov pristup odnosima s drugima nije normalan niti je iskren; umesto toga, oni koriste određena sredstva i metode da navedu ljude na pogrešan put, da ih iskoriste i da ih suptilno i bez njihovog znanja pretvore u oruđe. Nisu nimalo iskreni u svom ophođenju prema drugima, bez obzira na to da li, spolja gledano, to što rade deluje dobro ili loše. Uspostavljaju bliži kontakt sa onima koje smatraju korisnim, a udaljavaju se od onih koje smatraju beskorisnim, te na njih uopšte ne obraćaju pažnju. Čak i kad su u pitanju relativno bezazleni ili ranjivi pojedinci, oni smišljaju kako da iskoriste razna sredstva i metode kako bi takve ljude naveli na pogrešan put i uhvatili ih u zamku, da bi im ti ljudi bili od koristi. Ali, kada su ljudi slabi, kada su u nekoj nevolji ili im je potrebna pomoć, antihristi jednostavno zatvaraju oči i ostaju prema njima ravnodušni. Nikada ne pokazuju ljubav niti takvim ljudima pružaju pomoć; naprotiv, oni ih obično zlostavljaju, navode ih na stranputicu i čak smišljaju kako da ih još više iskoriste. Ako ne mogu da ih iskoriste, odbacuju ih i ne pokazuju nikakvu ljubav ili saosećanje prema njima – da li u tome ima ikakvog traga dobrote? Zar to nije manifestacija zlobe? Metoda i filozofija po kojima antihristi stupaju u odnose sa ljudima uključuju korišćenje spletki i strategija pomoći kojih koriste i varaju ljude, tako da ljudi ne mogu da ih prozru, ali su ipak voljni da za njih rade kao robovi i uvek im budu na raspolaganju. Antihristi su u stanju da zlostavljaju i da muče one koji ih raspoznaju i koje više ne mogu da iskoriste. Čak su u stanju da olako svale krivicu na te ljude, što dovodi do toga da braća i sestre te ljude napuste, a zatim da ih izopšte ili uklone. Ukratko, antihristi su podmukli i nemilosrdni, i potpuno su lišeni dobrote i iskrenosti. Nikada iskreno ne pomažu drugima niti pokazuju saosećanje ili ljubav kada se drugi suočavaju s poteškoćama. U svojim odnosima, kuju planove u sopstvenu korist i u svoju prednost. Bez obzira na to ko im se približi ili zatraži pomoć u nevolji, oni o toj osobi uvek prave proračune, misleći u sebi: „Ako toj osobi pomognem, kakvu korist mogu izvući od nje u budućnosti? Može li mi ona pomoći? Može li mi biti od koristi? Šta mogu od nje da dobijem?” Nije li sebično i podlo što uvek razmišljaju o takvim stvarima? (Da, jeste.) Koje metode će antihristi koristiti na crkvenim izborima? (Omalovažavaće druge, a sebe će uzdizati, i spuštaće one koji su bolji od njih.) Omalovažavanje drugih i uzdizanje sebe takođe je podmuklo i nemilosrdno.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Imati osećaj časti je nešto što bi trebalo da bude prisutno u normalnoj ljudskosti; to znači imati razum. Koji je izraz suprotan osećaju časti? (Ne mareći za stid.) Izraz „ne mareći za stid” znači biti bestidan. Drugim rečima, to se može sažeti kao nedostatak osećaja časti. Koje radnje preduzimaju antihristi i koje konkretne manifestacije ili postupci pokazuju da oni nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Antihristi se otvoreno takmiče sa Bogom za status, što ukazuje na to da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid. Samo se antihristi mogu otvoreno nadmetati sa Bogom za status i za Njegov izabrani narod. Bez obzira na to da li su ljudi voljni ili ne, antihristi žele da ih kontrolišu. Bez obzira na to da li su za to sposobni, antihristi žele da se bore za status, a nakon što ga dobiju, oni žive na račun crkve, jedu i piju na račun Božjeg izabranog naroda, dopuštajući da ih Božji izabrani narod izdržava, dok sami ne rade ništa. Oni uopšte ne obezbeđuju život Božjem izabranom narodu, a ipak žele da ih stave pod svoju vlast, da ih nateraju da slušaju, da im služe i da za njih rade, i žele da uspostave svoj položaj u srcima ljudi. Ako o drugima govoriš pohvalno, ako hvališ Božju veliku dobrotu, blagodat, blagoslove i svemogućnost, antihristi su nesrećni i nezadovoljni. Uvek žele da o njima govoriš veoma pohvalno, da čuvaš posebno mesto za njih u svom srcu, da ih poštuješ i da se na njih ugledaš, i to mora biti neizveštačeno. Sve što radiš mora biti zbog njih i iz obzira prema njima. U svakom trenutku, u svemu što govoriš i radiš, moraš njih da staviš na prvo mesto, uzimajući u obzir njihove misli i osećanja. Zar nije tačno da oni nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Zar se antihristi ne ponašaju tako? (Da, tako je.) Koje još manifestacije postoje? Oni kradu i traće priloge, prisvajajući Božje priloge za sebe. To takođe pokazuje da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid – to je previše očigledno!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Antihristi nemaju savesti ni razuma; na koji još način pokazuju da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Kada učine nešto loše, ne znaju da osete kajanje, niti u svom srcu osećaju krivicu. Ne razmišljaju o tome kako da poprave grešku ili da se pokaju, i čak veruju da su njihovi postupci opravdani. Kada su suočeni sa orezivanjem ili zamenom, osećaju da se prema njima nepravedno postupa. Neprestano se raspravljaju i koriste sofizam – to je nedostatak osećaja časti. Oni ne obavljaju nikakav stvaran rad; na svakom koraku drže predavanja drugima i pomoću praznih teorija navode ljude na pogrešan put, ubeđujući druge da su oni duhovni i da razumeju istinu. Takođe se često hvale koliko su se naradili i propatili, govore da zaslužuju da uživaju u Božjoj blagodati i u gostoprimstvu i brizi braće i sestara, pa zbog toga žive na račun crkve kao da je to uobičajena stvar, žele da jedu i piju ukusne stvari i da uživaju poseban tretman. Tako se ponaša čovek koji nema osećaj časti i ne mari za stid. Pored toga, iako očigledno imaju slab kov, ne razumeju istinu i nisu sposobni da pronađu načela primene, i uz to nisu sposobni ni za kakav rad, oni se hvale da su sposobni i da su dobri u svemu. Zar tim ponašanjem ne pokazuju da ne mare za stid? Iako oni očigledno nisu ništa, pretvaraju se da sve znaju kako bi ih ljudi cenili i ugledali se na njih. Ako neko ima probleme, a ne zatraži njihov savet, već pita nekog drugog, oni se naljute, postanu ljubomorni i ogorčeni, i traže da na svaki mogući način tu osobu muče. Zar to nije nemarnost za stid? Očigledno je da često lažu, imaju razne iskvarene naravi, ali se pretvaraju da nemaju iskvarene naravi, da njih Bog favorizuje i voli; na svakom koraku se pretvaraju da su vrlo sposobni da izdrže patnju, da mogu da se pokore, da mogu da prihvate istinu i orezivanje, da se ne boje teškog rada ni kritike i da se nikada ne žale – ali u stvarnosti, puni su ogorčenosti. Premda očigledno nisu sposobni da besede o bilo kakvom razumevanju niti da jasno govore o bilo kojim istinama, i premda nemaju iskustveno svedočanstvo, upuštaju se u pretvaranje i prevare i govore u prazno o svojoj samospoznaji kako bi ljudi pomislili da su vrlo duhovni i da imaju veliko razumevanje. Zar to nije nemarnost za stid? Očigledno imaju brojne probleme i lošu ljudskost, ne obavljaju svoju dužnost s odanošću i u svakom poslu koji obavljaju oslanjaju se isključivo na svoj intelekt i pamet, uopšte ne traže istinu, a ipak veruju da nose teret, da su vrlo duhovni, da imaju kov i da su superiorniji od većine ljudi. Zar to nije nemarnost za stid? Zar to nisu manifestacije nedostatka ljudskosti antihrista? Zar ne otkrivaju to često? Jasno je da im nedostaje razumevanje istina-načela, i bez obzira na to kojim poslom se bave, oni ne mogu da pronađu nikakva načela prakse, ali odbijaju da za njima tragaju ili da razgovaraju; oslanjaju se na svoju sopstvenu lukavost, iskustvo i intelekt kako bi obavili posao. Čak žele da budu starešine, da usmeravaju druge i da svi njih slušaju, a ljute se i besne kada ih niko ne sluša. Zar to nije nemarnost za stid? Zbog toga što imaju ambicije, nadarenost i malo lukavosti, uvek žele da se istaknu u Božjoj kući i uvek žele da Božja kuća njih postavi na važne pozicije i da ih usavršava. Ako ih ne usavršava, osećaju se uznemireno i ogorčeno, žale se da Božja kuća nije pravedna, da ne može da prepozna talentovane ljude i da u Božjoj kući nema nikog ko bi umeo dobro da proceni talenat i tako otkrio njihove izuzetne sposobnosti. Ako ih ne usavršava, ne žele da se trude da obavljaju svoje dužnosti, ne žele da podnose teškoće niti da plate cenu; umesto toga, samo žele da koriste svoju lukavost da izbegnu rad. U sebi se nadaju da će ih neko u Božjoj kući ceniti i uzdići, dopuštajući im da nadmaše druge i da tu ostvare svoje grandiozne planove. Zar to nisu ambicije i želje? Zar to nije nemarnost za stid? Nije li to najčešća manifestacija antihrista? Ako zaista imaš sposobnosti, treba da stremiš ka istini, da se usmeriš da valjano obavljaš svoje dužnosti, pa će te Božji izabrani narod prirodno ceniti. Ako ne poseduješ nijednu istinu, a ipak stalno želiš da se istakneš, to je previše nerazumno! Ako uz to imaš ambicije i želje i stalno želiš da daješ sve od sebe, sigurno ćeš pasti. Nakon što su nekada posedovali određeni status i ugled u društvu, neki ljudi žele da naređuju, da imaju poslednju reč i da nateraju sve ljude da slede njihove zapovesti nakon što poveruju u Boga i uđu u Njegovu kuću. Žele da istaknu svoje kvalifikacije i akreditive, smatraju da im niko drugi nije ravan i da svi treba da se pokoravaju njihovoj moći. Zar to nije nemarnost za stid? Da, jeste. Kada neki ljudi postignu određene rezultate i daju neke doprinose dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, uvek žele da braća i sestre postupaju prema njima sa velikim poštovanjem, kao prema starijim, visoko rangiranim pojedincima i posebnim ličnostima. Čak žele da ih ljudi gledaju sa divljenjem, da ih slede i slušaju. Oni teže da postanu vodeća figura u crkvi; žele da odlučuju o svemu, da donose presude i da po pitanju svega imaju poslednju reč. Ako ih niko ne sluša niti prihvata ono što kažu, žele da napuste svoju poziciju, da podrivaju i da ismevaju sve ostale. Zar time ne pokazuju da ne mare za stid? Pored toga što ne mare za stid, oni su naročito zlobni – to su antihristi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da su besramni, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove „sebičnosti i podlosti”: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao „sebične i podle”. Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. Ali zato pocrvene od besa ako neko njih prijavi i razotkrije da oni ne obavljaju stvarni posao, već samo teže slavi, dobitku i statusu. Hitno sazivaju sastanke da bi razgovarali o tome kako da odgovore i sprovode istrage da bi saznali ko je radio iza njihovih leđa, ko je bio predvodnik i ko je učestvovao u tome. Neće jesti ni spavati dok god ne isteraju stvari na videlo i dok problem ne bude potpuno rešen – čak će biti srećni jedino kada smaknu sve one koji su ih prijavili. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Da li oni učestvuju u radu crkve? Prosto i jednostavno rečeno, oni postupaju zarad sopstvene moći i statusa. Sami vode svoje poslove. Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Suština sebičnosti i podlosti antihrista je očigledna; njihove manifestacije ove vrste su posebno istaknute. Crkva im poveri određeni posao, i ako im taj posao donosi slavu i korist i ako im omogućava da se pokažu, veoma su zainteresovani i voljni da ga prihvate. Ako je to posao za koji im niko neće izraziti zahvalnost, posao koji uključuje uvredu drugih, ili im neće omogućiti da se pokažu niti donosi korist njihovom ugledu, dobiti ili statusu, oni u tom slučaju nemaju nikakvo interesovanje za njega i neće ga prihvatiti, kao da taj posao nema nikakve veze sa njima i kao da to nije posao koji bi oni trebalo da obavljaju. Kada naiđu na poteškoće, nema šanse da će tragati za istinom da ih reše, a još manje će pokušati da sagledaju širu sliku i uzeti u obzir rad crkve. Na primer, u okviru delokruga rada Božje kuće, na osnovu celokupnih potreba posla, može biti određenih kadrovskih premeštaja. Ako nekoliko ljudi treba da bude premešteno iz crkve, kako bi razuman starešina crkve trebalo da postupi po tom pitanju? U čemu je problem ako ga zanima samo interes njegove crkve, a ne celokupni interes i ako uopšte nije voljan da te ljude premesti? Zašto, kao starešina crkve, nije sposoban da se pokori centralizovanim uređenjima Božje kuće? Da li takav čovek vodi računa o Božjim namerama? Da li obraća pažnju na širu sliku posla? Ako ne razmišlja o radu Božje kuće u celini, već samo o interesima svoje crkve, zar on nije veoma sebična i podla osoba? Starešina crkve bi trebalo bezuslovno da se pokori suverenosti i uređenjima Boga, kao i centralizovanim uređenjima i koordinaciji Božje kuće. To je ono što je u skladu sa istina-načelima. Kada to zahteva rad Božje kuće, bez obzira o kome se radi, svi treba da se pokore koordinaciji i uređenjima Božje kuće i nikako ne smeju da budu pod kontrolom ijednog pojedinačnog starešine ili delatnika kao da pripadaju njima ili kao da su podložni njihovim odlukama. Poslušnost Božjeg izabranog naroda prema centralizovanim uređenjima Božje kuće sasvim je prirodna i opravdana i ta uređenja niko ne sme da ospori, osim ako pojedinačni starešina ili delatnik ne organizuje proizvoljan premeštaj koji nije u skladu sa načelom, u kom slučaju se to uređenje ne mora poslušati. Ako se organizuje normalan premeštaj u skladu sa načelima, tada celokupan Božji izabrani narod treba da budu poslušan i nijedan starešina niti delatnik nemaju pravo niti bilo kakav razlog da pokušaju bilo koga da kontrolišu. Da li biste rekli da postoji neki posao koji nije posao Božje kuće? Da li postoji neki posao koji ne uključuje širenje jevanđelja Božjeg carstva? Sve je to posao Božje kuće, svaki posao je jednak i ne postoji posao koji je „tvoj” i „moj”. Ako je premeštaj u skladu sa načelom i na osnovu zahteva crkvenog rada, onda bi ti ljudi trebalo da idu tamo gde su najpotrebniji. A ipak, kakav je odgovor antihrista kada se suoče sa takvom situacijom? Oni pronalaze različite izgovore i razloge da zadrže te odgovarajuće ljude pored sebe, te ponude samo dvoje običnih ljudi, a zatim pronađu neki izgovor da te pritisnu, ili kažu kako ima puno posla, ili da nemaju dovoljno ljudi, da je teško pronaći ljude, i da će, ako se te dve osobe premeste, to loše uticati na posao. Potom te pitaju šta treba da rade, te, ako se organizuje premeštaj tih ljudi, zbog njih imaš osećaj kao da im nešto duguješ. Zar to nije način na koji delaju đavoli? Tako se ponašaju nevernici. Ljudi koji uvek pokušavaju da zaštite svoje interese u crkvi – da li su oni dobri ljudi? Da li su to ljudi koji postupaju u skladu sa načelom? Nipošto. Oni su nevernici i bezvernici. I zar to nije sebično i podlo ponašanje? Ako se neko ko je dobrog kova premesti sa položaja gde mu je antihrist nadređeni kako bi obavljao neku drugu dužnost, antihrist se u sebi tome uporno opire i odbija da se to desi – on želi od svega da odustane i nema entuzijazma da bude starešina ili glava grupe. Kakav je to problem? Zašto antihristi nemaju poslušnosti prema uređenjima crkve? Oni misle da će premeštaj čoveka koji je njihova „desna ruka” uticati na rezultate i napredak njihovog posla i da će to naposletku uticati na njihov status i ugled, što će ih prisiliti da više rade i da više trpe kako bi rezultati bili zagarantovani – a to je poslednje što bi želeli da rade. Navikli su se na udobnost i ne žele više da rade niti više da trpe, te ne žele da puste tog čoveka da ode. Ako Božja kuća insistira na premeštaju, mnogo se žale i čak žele da odustanu od svog sopstvenog posla. Zar to nije sebično i podlo? Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom grupe ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez obzira na cenu interesa Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. Kada se suoči sa takvom situacijom, najmanje što čovek treba da uradi jeste da razmišlja koristeći svoju savest: „Svi ovi ljudi su iz Božje kuće, oni nisu moje lično vlasništvo. Ja sam, takođe, član Božje kuće. Kakvo pravo ja imam da sprečavam Božju kuću da premešta ljude? Trebalo bi da razmislim o celokupnim interesima Božje kuće, umesto da se fokusiram samo na posao u okviru mog delokruga odgovornosti.” Tako bi trebalo da razmišljaju ljudi koji poseduju savest i razum i to je razum koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Boga. Božja kuća se bavi radom kao celinom, dok se crkve bave pojedinačnim poslovima. Stoga, kada Božja kuća traži od crkve nešto posebno, najvažnije što starešine i delatnici mogu da urade jeste da poslušaju uređenja Božje kuće. Lažne starešine i antihristi nemaju takvu savest i razum. Svi su prilično sebični, misle samo na sebe i ne misle na rad crkve. Razmatraju samo trenutne koristi koje su im pred očima, ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće i stoga su potpuno nesposobni da poslušaju uređenja Božje kuće. Izuzetno su sebični i podli! Imaju čak dovoljno smelosti da prouzrokuju smetnje u Božjoj kući i čak se usuđuju da se tvrdoglavo drže svojih principa; to su ljudi koji imaju najveći nedostatak u pogledu ljudskosti, to su zli ljudi. Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom poslu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Ljudskost antihrista takođe poseduje nešto što je i gnusno i odvratno – oni se priklanjaju moćnima i kinje slabije. Ako u crkvi ili na svetu postoje određene poznate ličnosti ili ljudi koji imaju moć ili status, bez obzira na to ko su ti ljudi, antihristi prema njima gaje beskrajnu zavist i divljenje, pa im se čak i ulizuju. Kada veruju u hrišćanstvo, tvrde da su i određeni politički čelnici vernici, a kada prihvate ovu etapu Božjeg dela u poslednjim danima, tvrde da su tu etapu prihvatili i određeni sveštenici iz uglednih veroispovesti. Šta god da rade, uvek tome daju impresivan naziv, uvek poštuju i oponašaju poznate ličnosti i osećaju se zadovoljno tek kada su uspeli da se priklone nekoj poznatoj ličnosti ili nekome ko ima status. Kada su u pitanju ljudi sa statusom, bez obzira na to da li su dobri ili loši, antihristi im se neumorno ulaguju, laskaju im i dodvoravaju im se. Čak su spremni da im služe čaj i da im iznose noćne posude. S druge strane, kada su u pitanju oni bez statusa, bez obzira na to koliko su ti ljudi pravedni, pošteni i ljubazni, antihristi ih maltretiraju i gaze po njima kad god za to imaju priliku. Često se hvale kako je ta i ta osoba poslovni rukovodilac u društvu, kako je otac tog i tog bogat, koliko novca taj i taj čovek ima i kolika je velika porodica ili kompanija tog i tog, naglašavajući njihovu istaknutost u društvu. Kada su u pitanju lažne starešine i antihristi u crkvi, bez obzira na to koja zlodela da čine, antihristi ih nikada ne prijavljuju, ne razotkrivaju niti ih raspoznaju. Umesto toga, slede ih izbliza, radeći sve što im se kaže. Oni postaju sledbenici, pešadinci i robovi starešine koga slede. Kada dolaze u dodir sa ljudima koji imaju moć, uticaj, bogatstvo i status, čini se kao da su vrlo podređeni, ponizni i nesposobni. Izuzetno su poslušni i pokorni, klimaju glavom i slažu se sa svime što ti ljudi kažu. Međutim, kada su u pitanju obični ljudi bez statusa, antihristi se ponašaju potpuno drugačije, koriste nadmoćan ton kad govore, žele da budu superiorni, da deluje kao da su nepobedivi, jači i viši od bilo koga drugog, zbog čega se teško raspoznaju bilo kakvi problemi, mane ili slabosti u njima. Kakav je to karakter? Ima li to neke veze sa podmuklim, nemilosrdnim ponašanjem koje je lišeno stida? (Da, ima.) Priklanjati se moćnima i kinjiti slabije – zar to nije ružna i zla strana ljudskosti antihrista? Da li mislite da su ljudi sa takvom ljudskošću pravedni? (Ne.) Da li su stvari koje govore onima sa statusom i moći istinite? Da li su stvari koje govore slabima istinite? (Ništa od toga nije istinito.) Dakle, ova stavka ima neke veze sa laganjem po navici. Sudeći po toj stavci, karakter antihrista je krajnje odvratan i oni poseduju dva potpuno različita lica. Takva osoba ima nadimak – „kameleon”. Oni nikada ne postupaju prema ljudima na osnovu istina-načela, ljudskosti ili pitanja da li ti ljudi streme ka istini u okviru Božje kuće. Umesto toga, različito postupaju prema ljudima isključivo na osnovu njihovog statusa i uticaja. Kada su u pitanju oni koji imaju status i sposobnost, antihristi čine sve što mogu da im se ulizuju, da im laskaju i da im se približe. Čak i ako ih ti ljudi tuku ili grde, oni to spremno podnose bez ikakvih žalbi. Čak neprestano priznaju svoju beskorisnost i postaju ponizni, iako je ono što zaista misle u sebi potpuno drugačije od njihovog spoljašnjeg ponašanja. Ako čovek koji ima status i ugled progovori, čak i ako je to jeres i zabluda Sotone koja nema nikakve veze sa istinom, antihristi će to slušati, klimaće glavom u znak saglasnosti i površno će to prihvatati. S druge strane, ako neko nema sposobnost ili status, bez obzira koliko tačne reči takav čovek izgovara, antihristi će ga ignorisati i gledaće ga sa visine. Čak i ako ono što taj čovek govori odgovara načelima i istini, oni to neće slušati, već će umesto toga to opovrgavati, ismevaće mu se i rugati. To je još jedna osobina koja se može pronaći u karakteru antihrista. Sudeći po njihovim načinima i načelima ponašanja i ophođenja prema svetu, takvi pojedinci se mogu definitivno klasifikovati kao nesumnjivi bezvernici. Ispoljavanje njihovog karaktera je priprosto, odvratno i bedno.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Postoji još jedna manifestacija u ljudskosti antihrista: pohlepniji su prema materijalnim stvarima od običnih ljudi. To jest, imaju naročito veliku želju i potrebu za materijalnim stvarima – njihove želje nemaju granice. Ispunjeni su težnjama za ekstravagantnim životnim stilom i nezajažljivo su pohlepni. Neko bi mogao reći: „Većina antihrista to ne ispoljava.” Iako se to ne ispoljava, ne znači da toga nema u njihovoj ljudskosti. Kada takvi ljudi steknu status, koja su njihova načela po pitanju onoga što jedu, kako se oblače i kako izgledaju? Čim steknu status, sve mora da bude po njihovom, pronalaze prilike, postavljaju određene uslove i njihov život postaje drugačiji. Počinju da budu izbirljivi u vezi sa hranom, naglašavajući raskoš i luksuz. Insistiraju na tome da nose i koriste predmete poznatih marki, a kuće u kojima žive i automobili koje voze moraju biti vrhunski i luksuzni. Čak i kada kupe vozilo za svakodnevnu upotrebu, ono mora biti opremljeno luksuznim dodacima. Neki bi možda pitali: „Ako nemaju novca, zašto pridaju toliko značaja tim stvarima?” Samo zato što nemaju novca ne znači da ne teže takvim stvarima ili da ta želja ne postoji u njihovoj ljudskosti. Dakle, kada antihristi steknu kontrolu nad prilozima u Božjoj kući, oni ih bezobzirno rasipaju. Žele da kupe sve i da uživaju u svemu, do tačke bestidnosti i do stepena koji je teško kontrolisati. Moraju da piju čaj visokog kvaliteta u pozlaćenim šoljama, njihovi obroci moraju da budu raskošni banketi, insistiraju na konzumiranju ženšena najvišeg kvaliteta i uvek koriste samo najnovije modele računara i telefona svetskih brendova. Nose naočare koje koštaju hiljade juana, troše stotine na frizuru, a plaćaju hiljade ili više za masaže i saune. Ukratko, zahtevaju da sve bude vrhunsko i poznate marke, želeći da uživaju u onome u čemu uživaju slavni i moćni ljudi. Kada antihristi steknu status, sve to što je ružno postaje očigledno. Tokom okupljanja, ako samo tri do pet ljudi sluša njihove propovedi, smatraju to nedovoljnim i insistiraju da bude prisutno tri do pet stotina ljudi. Kada drugi kažu da su spoljne okolnosti nepovoljne i da je već prilično dobro to što se okupilo od tri do pet ljudi, oni odgovaraju: „Ovo neće ići – zašto tako malo ljudi sluša moju propoved? Ovo nije vredno mog vremena. Trebalo bi da kupimo veliku crkvenu zgradu koja može da primi desetine hiljada ljudi za dostojanstveniju propoved.” Zar ne izazivaju svoju smrt? To je ono što antihristi rade. Zar se ne ponašaju kao da ne mare za stid? Imaju izuzetno nekontrolisanu želju za luksuznim životom i materijalnim stvarima, što je još jedna osobina u karaktera antihrista. Čim neko spomene gurmansku hranu, luksuzne automobile, brendiranu odeću i skupe predmete, njihove oči zasvetle od pohlepe, a njihova želja izlazi na površinu. Kako se rađa ta želja? Ona je nesumnjivo otkrivenje njihove demonske naravi. Neki antihristi možda nisu baš pri novcu, i kada vide nekoga kako nosi luksuzan nakit ili dijamantski prsten od dva ili tri karata, njihove oči zasvetle, te pomisle: „Da ne verujem u boga, mogao bih nositi onaj od pet karata.” Razmišljaju o tome kako nemaju čak ni prsten od jednog karata, osećaju se uznemireno i počinju da misle da nije vredno verovati u Boga. Ipak, nakon daljeg razmišljanja, pomisle: „U budućnosti ću primiti velike blagoslove zbog svoje vere u boga. Mogao bih da imam dijamant od pet stotina karata i da ga nosim na glavi.” Zar nemaju želje? Kada na TV-u vide bogate ljude kako nose dizajnersku odeću i krstare luksuznim brodovima, misle da je to neverovatno blaženo, romantično, plemenito i vredno zavisti. Sline nad tim, govoreći: „Kada ću postati takva osoba, titan među ljudima? Kada ću uživati u takvom životu?” Gledaju to iznova i iznova dok ne pomisle da verovanje u Boga stvarno nije zanimljivo. Ali onda ponovo razmišljaju i pomisle: „Ne smem ovako da razmišljam. Zašto verujem u boga? ’Čovek mora da izdrži najveće poteškoće da bi postao najveći čovek.’ U budućnosti, moj život će biti mnogo bolji od njihovog. Oni idu na luksuzna krstarenja, ali ja ću leteti luksuznim avionom ili u luksuznom letećem tanjiru – otići ću na Mesec!” Da li su takve misli imalo razumne? Da li se slažu sa normalnom ljudskošću? (Ne, ne slažu se.) To je još jedan element u ljudskosti antihrista – izuzetno nekontrolisana želja za materijalnim stvarima i luksuznim životnim stilom. Kada to steknu, postaju nezajažljivo pohlepni, imaju pogled i prirodu grabljivca i žele da poseduju te stvari zauvek. U ljudskosti antihrista, nije samo reč o zavisti prema moćnima; oni takođe žele materijalne stvari i visokokvalitetan život. Normalna ljudskost ima razumne potrebe za životom i materijalnim stvarima: ljudi normalne ljudskosti imaju svoje svakodnevne potrebe, potrebu za radom i za životnim okruženjem, kao i fizičke potrebe. Dovoljno je da su te potrebe zadovoljene i smatra se da je relativno normalno prilagoditi te potrebe shodno svojim kapacitetima i ekonomskim uslovima. Međutim, potreba antihrista za materijalnim stvarima i uživanjem u njima nenormalna je i nezajažljiva.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Laganje po navici, podmuklost i nemilosrdnost, nedostatak osećaja časti i nemarnost za stid, sebičnost i podlost, priklanjanje moćnima i kinjenje slabijih i pohlepa prema materijalnim stvarima veća nego kod običnih ljudi – to su tipični, vrlo zastupljeni i očigledni aspekti u karakteru antihrista. Dok se neka od ovih manifestacija može u izvesnoj meri pojaviti kod običnih ljudi, oni time mahom ispoljavaju iskvarenu narav ili su to manifestacije nenormalne ljudskosti, ili nedostatak ljudskosti koji proizilazi iz iskvarenosti Sotonom. Kroz čitanje Božjih reči, ovi ljudi razvijaju svest o savesti i razvijaju sposobnost da se odreknu tih stvari, da se protiv njih pobune i da se pokaju. Te osobine u njihovom slučaju nemaju dominantnu ulogu i neće uticati na njihovo stremljenje ka istini niti na obavljanje njihovih dužnosti. Samo antihristi odbijaju da prihvate istinu, bez obzira na to koliko propovedi čuju. Osobine i karakteristike sadržane u njihovoj ljudskosti neće se promeniti i zato se takvi ljudi u Božjoj kući osuđeni i zato nikada ne mogu da budu spašeni. Zašto ne mogu da budu spašeni? Ljudi sa takvim karakterom ne mogu da budu spašeni jer odbijaju da prihvate istinu i jer su neprijateljski nastrojeni prema istini, prema Bogu i prema svim pozitivnim stvarima. Oni nemaju preduslove ni ljudskost koji su potrebni za spasenje i stoga su ti pojedinci osuđeni da budu isključeni i bačeni u pakao.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”