Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Kako Bog karakteriše antihriste? Kao one koji mrze istinu i protive se Bogu – oni su Božji neprijatelji! Suprotstavljanje istini, mržnja prema Bogu i mržnja prema svim pozitivnim stvarima – to nije trenutna slabost niti glupost običnih ljudi, niti je to otkrivanje pogrešnih misli i stavova koji nastaju usled trenutne izobličene spoznaje; to nije problem. Problem je što su to antihristi, neprijatelji Božji, koji mrze sve pozitivne stvari i svu istinu; oni su likovi koji mrze Boga i koji Mu se suprotstavljaju. Kako Bog gleda na takve likove? Bog ih ne spašava! Ti ljudi preziru i mrze istinu, oni imaju priroda-suštinu antihrista. Da li vam je to jasno? Ono što je ovde razotkriveno jeste rđavost, zloba i mržnja prema istini. To je najozbiljnija sotonska narav među iskvarenim naravima, koja predstavlja Sotonina najtipičnija i suštinska svojstva, a ne iskvarene naravi koje ispoljava uobičajeno iskvareno čovečanstvo. Antihristi su sila neprijateljska prema Bogu. Oni mogu da ometaju i da kontrolišu crkvu, i imaju sposobnost da unište i prekinu Božji delo upravljanja. To nije nešto što obični ljudi sa iskvarenim naravima mogu da urade; samo su antihristi sposobni za takva dela. Nemojte to potceniti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

U vreme kada Bog još nije bio ovaploćen, merilo da li se čovek protivio Bogu zasnivalo se na tome da li je čovek slavio Boga i divio se nevidljivom Bogu na nebu. Način na koji je u to vreme definisano protivljenje Bogu nije bio toliko praktičan, jer čovek nije mogao da vidi Boga, niti je znao kakav je lik Božji ni kako On deluje i govori. Čovek nije imao nikakve predstave o Bogu i verovao je nejasno u Boga, jer se Bog još nije bio pojavio čoveku. Prema tome, ma koliko čovek verovao u Boga u svojoj mašti, Bog nije osudio čoveka niti mu je postavio previsoke zahteve, jer čovek uopšte nije bio u stanju da vidi Boga. Kada se Bog ovaploti i dođe da deluje među ljudima, svi Ga onda gledaju i slušaju Njegove reči i svi vide dela koja Bog izvodi u Svom ovaploćenom telu. U tom trenutku, sve ljudske predstave pretvaraju se u sapunicu. Što se tiče onih koji su videli da se Bog javlja u telu, oni neće biti osuđeni ako Mu se dobrovoljno pokore, dok će oni koji Mu se namerno usprotive biti smatrani protivnicima Boga. Takvi ljudi su antihristi, neprijatelji koji svojevoljno stoje protiv Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”

Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i ne prihvataš celovitost Njegovih reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Sebe smatraju najnadmoćnijim pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji u propovedanju reči i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju „blago” koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni „neukrotivi junaci” koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najviša dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju „svetu i neprikosnovenu” dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju „carevi” u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima? Čak i oni koji su samo napola pokorni ne mogu da izdrže do kraja, a kamoli ovi tirani bez i najmanje pokornosti u svojim srcima! Čoveku nije lako da zadobije delo Božje. Čak i kad upotrebe svu svoju snagu, ljudi mogu zadobiti tek samo njegov mali deo, što im na kraju omogućava da budu usavršeni. A šta je sa decom arhanđela, koja nastoje da unište delo Božje? Zar za njih nema još i manje nade da će ih Bog zadobiti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, podli ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja „Bogu”. Oni su ljudi koji nose Njegov barjak, a svojevoljno protive Bogu, koji nose etiketu vernika u Boga dok jedu meso čoveka i piju krv čoveka. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju „zdravu konstituciju”, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”

Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: „Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.” Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put? Takvi ljudi su poput Pavla.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Antihristi se otvoreno protive istini i Bogu; oni se nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda, oko Njegovog položaja i ljudskih srca, pa čak čine razne stvari pripadnicima Božjeg izabranog naroda kako bi zadobili njihova srca, naveli ih na stranputicu i paralisali. Ukratko, priroda postupaka i ponašanja antihrista, kako otvorenih tako i tajnih, uvek je protivna Bogu. Zašto kažem da je protivna Bogu? Zato što oni odlično znaju da su Božje reči istina i da je On Bog, ali Mu se ipak suprotstavljaju i ne prihvataju istinu, ma kako da se o njoj besedi. Pojedini antihristi, na primer, nagovaraju, navode na stranputicu i kontrolišu neke ljude. Oni te ljude navode da im budu poslušni i da ih slede, a zatim iz crkve na prevaru pribavljaju svakojake knjige i druge materijale, pomoću kojih osnivaju sopstvene crkve i uspostavljaju vlastita carstva kako bi mogli da uživaju u tome što ih njihovi sledbenici slede i obožavaju, nakon čega počinju da zarađuju od crkve. Takvo ponašanje jasno ukazuje da se oni nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda – zar to nije osobina antihrista? Da li je nepravedno definisati te ljude kao antihriste na osnovu ove njihove očigledne osobine? To uopšte nije nepravedno – ova definicija je vrlo precizna! Ima, takođe, i antihrista koji unutar crkve formiraju klike i na taj način rasturaju crkvu. Oni unutar crkve neprekidno neguju vlastite snage i isključuju sve one koji se ne slažu s njima. Zatim oko sebe okupljaju one koji ih slušaju i slede da bi formirali vlastite snage i da bi sve ostale primorali da rade kako im oni kažu. Zar oni time ne uspostavljaju sopstvena carstva? Kakve god radne aranžmane ili zahteve dobili od Višnjeg, oni odbijaju da ih sprovode i, umesto toga, postupaju na svoju ruku, vodeći svoje sledbenike u otvoreno suprotstavljanje Višnjem. Primera radi, Božja kuća zahteva hitnu smenu starešina i delatnika koji nisu sposobni da obavljaju stvarne poslove. Antihrist će, međutim, ovako razmišljati: „Mada pojedini starešine i delatnici nisu sposobni za obavljanje stvarnog posla, ja sam ih odnegovao i oni me podržavaju i odobravaju moje postupke. Nema šanse da Višnji smeni te ljude ukoliko prvo ne smeni mene.” Recite Mi, zar ta crkva nije pod kontrolom antihrista? Radni aranžmani Božje kuće ne prolaze kod antihrista i ne mogu se sprovesti u delo. Ukoliko su radni aranžmani objavljeni davno i ako svaka crkva izveštava o tome kako se ti aranžmani sprovode – na primer, ko je prebačen na drugu dužnost ili ko je smenjen i pod kojim okolnostima – antihristi nikada ne šalju nikakve povratne izveštaje o tome, niti ikoga smenjuju. Neki ljudi su uvek površni u obavljanju svojih dužnosti, što ozbiljno narušava rad crkve, ali antihristi ih ipak ne premeštaju. Čak i kad Višnji direktno naloži antihristu da te ljude smeni, prođe mnogo vremena bez ikakvog odgovora. Zar ovde ne postoji neki problem? Kad Višnji zatraži od antihrista da sprovede radne aranžmane ili pokuša da se raspita o nečemu, nailazi na ćorsokak. Braća i sestre u crkvi ne znaju ništa o tome, ne dobijaju nikakve poruke, i njihov kontakt sa Višnjim je potpuno prekinut – crkva je pod apsolutnom kontrolom te jedne osobe. Koja je priroda ovakvog antihristovog postupanja? Antihrist time preuzima crkvu. Antihristi formiraju svoju kliku unutar crkve, uspostavljaju u njoj vlastito carstvo, suprotstavljaju se Božjoj kući i nanose štetu izabranom Božjem narodu. Ljudi ostaju bez dela Svetog Duha, ne mogu da osete Božje prisustvo, nemaju spokoja ni radosti, gube veru u Boga i svoje dužnosti više ne obavljaju energično. Oni čak postaju negativni i izopačeni, a njihovi životi stagniraju. Sve su to rezultati antihristove kontrole nad ljudima i navođenja ljudi na stranputicu.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Postoji još jedno ispoljenje antihristȃ u njihovom ophođenju prema ovaploćenom Bogu. Oni kažu: „Čim sam video da je hristos obična osoba, u umu su mi se stvorile predstave. ’Reč se pojavljuje u telu’ je božji iskaz; ona je istina i ja to priznajem. Imam primerak knjige ’Reč se pojavljuje u telu’ i to je dovoljno. Ne moram da imam kontakt sa hristom. Ako imam predstave, negativnosti ili slabosti, mogu da ih razrešim samo čitanjem božje reči. Lako stvorim predstave ako imam kontakt sa ovaploćenim bogom, a to će pokazati da sam duboko iskvaren. Ako me bog osudi, neću imati nadu u spasenje. Dakle, bolje je da sȃm čitam božju reč. Bog na nebu je taj koji može da spase ljude.” Upravo sadašnje Božje reči i zajedništvo, posebno one reči koje razotkrivaju narav i suštinu antihristȃ, jesu ono što najviše peče srca antihristȃ i što je za njih najbolnije. To su reči koje su antihristi najmanje voljni da čitaju. Stoga, antihristi u svojim srcima žele da Bog uskoro napusti planetu zemlju, tako da mogu da vladaju svojom sopstvenom silom na zemlji. Oni veruju da je telo u kojem je Bog ovaploćen, ova obična osoba, za njih suvišno. Uvek razmišljaju: „Pre slušanja hristovih propovedi, osećao sam da sve razumem i da sam u redu u svakom pogledu, ali posle slušanja hristovih propovedi, stvari su drugačije. Sada se osećam kao da nemam ništa, osećam se tako beznačajno i jadno.” Stoga, oni odrede da Hristove reči ne razotkrivaju njih, već druge, i misle da nema potrebe da se slušaju Hristove propovedi, da je čitanje knjige „Reč se pojavljuje u telu” dovoljno. U srcima antihristȃ, njihova glavna namera je da poriču činjenicu da se Bog ovaplotio, da poriču činjenicu da Hristos izražava istinu, misleći da na taj način postoji nada da se oni spasu kroz svoju veru u Boga i da mogu da vladaju kao kraljevi u crkvi, čime zadovoljavaju svoju početnu nameru u verovanju u Boga. Antihristi imaju urođenu prirodu opiranja Bogu; oni su nespojivi sa ovaploćenim Bogom kao vatra i voda, u večnom su neskladu. Oni misle da je svaki dan Hristovog postojanja dan u kojem će im biti teško da zablistaju i da su u opasnosti da budu osuđeni, uklonjeni, uništeni i kažnjeni. Sve dok Hristos ne govori i ne radi, i sve dok se Božji izabrani narod ne ugleda na Hrista, antihristi imaju priliku. Imaju priliku da pokažu svoje sposobnosti. Dovoljan je jedan pokret ruke da mase ljudi prebegnu na njihovu stranu i antihristi će moći da vladaju kao kraljevi. Priroda-suština antihristȃ je da osećaju odbojnost prema istini i mržnju prema Hristu. Oni se nadmeću sa Hristom oko toga ko je talentovaniji ili sposobniji; nadmeću se sa Hristom oko toga čije reči nose više moći i čije su sposobnosti veće. Dok rade isto što i Hristos, oni žele da postignu da drugi vide da, iako su i oni i On ljudi, Hristove sposobnosti i učenost nisu ništa bolje od običnih ljudi. Antihristi se nadmeću sa Hristom u svakom pogledu, utrkujući se ko je bolji i pokušavajući da iz svakog ugla poreknu činjenicu da je Hristos Bog, da je On otelotvorenje Božjeg Duha i da je On otelotvorenje istine. Oni takođe razmišljaju o raznim načinima i sredstvima u svakoj oblasti da spreče Hrista da drži vlast među Božjim izabranicima, da spreče da se Hristove reči šire ili sprovode među Božjim izabranicima, pa čak i da spreče da se među Božjim izabranicima ostvari sve što Hristos čini za ljude, što On zahteva od njih i za njih se nada. To je kao kada je Hristos prisutan, oni su prezreni, a crkva ih osuđuje i odbacuje – grupa ljudi je stavljena u zapećak. Iz različitih ispoljenja antihristȃ vidimo da su po suštini i naravi nepomirljivi sa Hristom – ne mogu biti pod istim nebom kao i On! Antihristi su neprijateljski nastrojeni prema Bogu otkako su se rodili; oni se posebno opiru Hristu i žele da poraze i savladaju Hrista. Oni žele da sav posao koji Hristos čini bude uzaludan i ni za šta, tako da na kraju Hristos neće zadobiti mnogo ljudi, i tako da bez obzira gde dela, neće imati nikakve rezultate. Tek tada će antihristi biti srećni. Ako Hristos izražava istinu, a ljudi su je žedni, traže je, rado je prihvataju, spremni su da se daju za Hrista, da napuste sve da bi širili Hristovo jevanđelje, onda antihristi postaju očajni i osećaju da nema nade, da nikada neće imati priliku da zablistaju, kao da su bačeni u pakao. Posmatrajući ova ispoljenja antihristȃ, da li je tu njihovu suštinu da se bore protiv Boga i da gledaju na Njega sa neprijateljstvom njima usadio neko drugi? Nikako nije; oni su rođeni sa tim. Prema tome, antihristi su vrsta osobe koja od rođenja predstavlja reinkarnaciju đavola, đavola koji je došao na zemlju. Nikada ni u kom slučaju ne mogu da prihvate istinu i nikada neće prihvatiti Hrista, slaviti Hrista ili svedočiti o Hristu. Iako ih naizgled nećete videti da javno sude ili osuđuju Hrista, i mada oni mogu popustljivo da ulože neki trud i plate ceh, čim im se ukaže prilika, kada trenutak bude zreo, pokazaće se nepomirljivost antihristȃ sa Bogom. Činjenica da se antihristi bore protiv Boga i uspostavljaju nezavisno kraljevstvo postaće javna. Sve te stvari su se dešavale i ranije na mestima gde postoje antihristi, a one su posebno česte u ovim godinama kada Bog vrši Svoje delo suda poslednjih dana; mnogi ljudi su ih iskusili i primetili.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (4. deo)”

Neki ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni veruju da je čovek napisao radne aranžmane, da oni potiču od čoveka, i gde god se oni ne podudaraju sa predstavama koje ovi ljudi imaju, oni ih menjaju po sopstvenom nahođenju. Da li vi znate koje se Božje upravne odluke ovim krše? (7. „U crkvenom poslu i u crkvenim pitanjima, pored pokoravanja Bogu, u svemu sledi uputstva čoveka koga koristi Sveti Duh. Neprihvatljiv je i najmanji prekršaj. Povinuj se u potpunosti i nemoj analizirati šta je ispravno, a šta pogrešno; ono što je ispravno ili pogrešno nema nikakve veze sa tobom. Tvoje je da se pobrineš jedino za potpunu pokornost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”).) Ono čime se krše upravne odluke stvari su koje vređaju Boga. Zar vam to nije jasno? Neki ljudi imaju sve ležernije stavove prema radnim aranžmanima Višnjeg. Prema njihovom verovanju, „višnji uređuje radne aranžmane, a mi obavljamo posao u crkvi. Neke reči i neki poslovi mogu se obavljati na fleksibilan način i na nama je da odlučimo kako će se konkretno izvršavati. Višnji samo govori i uređuje radne aranžmane, a mi smo ti koji ih praktično obavljamo. Dakle, pošto nam višnji odredi radne aranžmane, možemo da ih obavljamo po sopstvenom nahođenju. Ma kako da budu obavljeni, u redu je. Niko nema pravo da se meša”. Postupaju prema sledećim načelima: slušaju ono što smatraju ispravnim i zanemaruju ono što smatraju pogrešnim. Smatraju da njihova verovanja predstavljaju istinu i načela, opiru se svemu što nije u skladu sa njihovom voljom i prema tebi su izuzetno netrpeljivi u pogledu tih stvari. Kada reči Višnjeg nisu u skladu sa njihovom voljom, jednostavno ih izmene i prenose dalje tek kada su sa njima saglasni. Ne dozvoljavaju da se, bez njihovog pristanka, te reči prenose dalje. I dok se radni aranžmani Višnjeg u drugim oblastima prenose u izvornom obliku, ti ljudi ih na crkve za koje su zaduženi prenose u sopstvenoj, izmenjenoj verziji. Ti ljudi uvek žele da Boga odgurnu u stranu; žude da sve druge navedu da u njih veruju, da ih slede i da im se pokore. Oni smatraju da u nekim oblastima Bog ne može da se meri sa njima, pa oni sami moraju da budu Bog, dok drugi treba da veruju u njih. U tome je sva suština. Ako ste ovo razumeli, da li biste i dalje plakali kad oni budu otpušteni? Da li biste ih i dalje sažaljevali? Da li biste i dalje mislili: „Višnji nije postupio kako treba. Odnos prema ljudima nije korektan. Kako se ovako vredna osoba može otpustiti?” Oni koji ovako govore nisu pronicljivi. Za koga oni vredno rade? Boga radi? Zarad crkvenog posla? Oni vredno rade kako bi konsolidovali svoj status; ulažu veliki trud kako bi osnovali svoja nezavisna kraljevstva. Služe li Bogu? Obavljaju li svoje dužnosti? Jesu li lojalni i pokorni Bogu? To su jednostavno Sotonini poslušnici i, kada su oni na delu, đavo je taj koji vlada. Oni škode Božjem planu upravljanja i ometaju Božje delo. Pravi su antihristi!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: „Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?” To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: „Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?” Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. Ako ti ljudi nikada nisu negativni i ako su i dalje u stanju da obavljaju svoju dužnost, da svedoče i da drugima pružaju podršku, antihristi će tada posegnuti za poslednjim raspoloživim sredstvom, a to je da im pronađu neku grešku i da ih osude ili da im naprave neku nameštaljku i izmisle razloge da bi ih mučili i kažnjavali, sve dok ih potpuno ne uklone iz crkve. Tek tada će antihristi moći u potpunosti da se opuste. To je ono što je najpodmuklije i najzlonamernije u vezi sa antihristima. Ono što u njima izaziva najveći strah i nemir jesu ljudi koji streme ka istini i koji poseduju pravo iskustveno svedočanstvo, jer Božji izabrani narod najviše odobrava i podržava upravo ljudi koji tako svedoče, a ne one koji samo uprazno brbljaju o nekakvim rečima i doktrinama. Antihristi ne poseduju pravo iskustveno svedočenje, niti su sposobni da praktikuju istinu; u najboljem slučaju, sposobni su da učine par dobrih dela kako bi od drugih iskamčili naklonost. Ali, ma koliko dobrih dela da učine i ma koliko milozvučnih reči da izgovore, to se ipak ne može porediti sa koristima i prednostima koje ljudima pruža jedno dobro iskustveno svedočenje. Ništa ne može da zameni efekte snabdevanja i zalivanja koje pripadnicima izabranog Božjeg naroda pružaju ljudi koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. I tako, kad antihristi vide da neko govori o svom iskustvenom svedočenju, iz očiju im sevaju munje. U srcima im se rasplamsava bes, njihova mržnja sve više raste i oni jedva čekaju prvu priliku da govornika ućutkaju i onemoguće mu da išta više kaže. Ako nastavi da govori, ugled antihristȃ biće potpuno uništen, a njihova ružna lica biće potpuno razotkrivena da ih svi vide, te stoga antihristi brzo nalaze povod da ometu osobu koja svedoči i da je potisnu. Antihristi jedino sebi dopuštaju da ljude navode na stranputicu rečima i doktrinama; pripadnicima izabranog Božjeg naroda ne dozvoljavaju da svojim iskustvenim svedočenjima slave Boga, što samo ukazuje na to kakve ljude antihristi najviše mrze i kakvih se ljudi najviše plaše. Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost imaju ulogu da naglase i istaknu siromaštvo, bedu, ružnoću i rđavost antihrista kad se nađu u njihovom prisustvu, te stoga antihristi, kad treba da odaberu sebi partnera ili saradnika, nikada ne biraju ljude sa istina-stvarnošću, nikada ne biraju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju i nikada ne biraju poštene ljude, niti ljude koji mogu da praktikuju istinu. To su ljudi kojima antihristi najviše zavide i koje najviše mrze, oni su za antihriste trn u oku. Ma koliko da ti ljudi koji praktikuju istinu čine nešto što je dobro ili korisno za rad Božje kuće, antihristi će se iz petnih žila truditi da ta njihova dobra dela zataškaju. Oni će čak izvrtati činjenice kako bi prisvojili zasluge za sva dobra dela, a krivicu za sve loše stvari prebacili na druge, što je sredstvo kojim oni uzdižu sebe, a omalovažavaju druge ljude. Antihristi osećaju strašnu ljubomoru i mržnju prema onima koji streme ka istini i koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Plaše se da će ti ljudi ugroziti njihov status, pa zato čine sve što mogu ne bi li ih napali i isključili. Braći i sestrama zabranjuju svaki kontakt ili zbližavanje sa njima i brane im da podržavaju i veličaju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. To je ono što u najvećoj meri razotkriva sotonsku prirodu antihrista, koja oseća odbojnost prema istini i koja mrzi Boga. To ujedno dokazuje da antihristi čine onu zlu protivstruju unutar crkve i da upravo oni snose svu krivicu za ometanje rada crkve i za otpor prema Božjoj volji. Štaviše, antihristi često fabrikuju laži i izvrću činjenice među braćom i sestrama, omalovažavaju i osuđuju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Ma kojim poslom da se ti ljudi bave, antihristi nalaze izgovore da ih isključe i potisnu, a ujedno ih i osuđuju da su nadmeni i samopravedni, da vole da se hvale i da u sebi gaje ambicije. U stvari, ti ljudi imaju određena iskustvena svedočenja i poseduju ponešto od istina-stvarnosti. Relativno su dobre ljudskosti, poseduju savest i razum i u stanju su da prihvate istinu. Iako možda imaju određene nedostatke i mane i mada ponekad razotkrivaju svoju iskvarenu narav, oni su sposobni da promišljaju o sebi i da se pokaju. To su ljudi koje će Bog spasti i koji se mogu nadati da će ih Bog usavršiti. Jednom rečju, ti ljudi su prikladni za obavljanje dužnosti. Oni ispunjavaju zahteve i načela za obavljanje dužnosti. Ali, antihristi u sebi misle: „Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?” Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju ih, ljude koji su uglađeni, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju. Antihristi takve ljude uzdižu i drže ih uza se kako bi im služili, trčkarali unaokolo i po čitav dan se vrzmali oko njih. To antihristima daje vlast unutar crkve, što znači da se mnogi ljudi zbližavaju s njima, da ih mnogi ljudi slede i da se niko ne usuđuje da ih uvredi. Svi ti ljudi koje antihristi odgajaju jesu ljudi koji ne streme ka istini. Većina njih je lišena duhovnog razumevanja i ne zna ništa drugo osim da poštuje pravila. Oni vole da prate trendove i da slede one koji su trenutno na vlasti. Pripadaju onoj sorti koja se kuraži kad ima moćnog gospodara – oni su obična banda smetenjaka. Kako glasi ona izreka nevernika? Bolje biti štitonoša dobrom, nego obožavani predak lošem čoveku. Antihristi rade potpuno suprotno – ponašaju se kao obožavani preci takvih ljudi, pa ih još odgajaju kao svoje barjaktare i vođe navijača. Kad god u nekoj crkvi na vlast dođe antihrist, on će za svoje pomagače uvek vrbovati smetenjake i ljude koji se povazdan glupiraju unaokolo, dok će ljude dobrog kova, koji razumeju i praktikuju istinu i koji mogu da se late posla, isključiti i potisnuti – to se naročito odnosi na one starešine i delatnike koji su sposobni da obavljaju stvarne poslove. Na taj način, unutar crkve se stvaraju dva tabora: u jednom su oni čija je ljudskost relativno poštena, koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Drugi tabor pripada bandi smetenjaka koji se povazdan glupiraju unaokolo i na čijem se čelu nalaze antihristi. Ta dva tabora nastaviće da se međusobno sukobljavaju sve dok antihristi ne budu razotkriveni i eliminisani. Antihristi se neprestano bore i deluju protiv onih koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Zar to ne dovodi do ozbiljnog ometanja rada crkve? Zar se time ne ometa i ne prekida Božje delo? Zar ta sila antihrista nije kamen spoticanja i prepreka koja sprečava da se u crkvi sprovodi volja Božja? Zar to nije rđava sila koja se suprotstavlja Bogu? Zašto antihristi tako postupaju? Zato što u svojim glavama jasno uviđaju da će im ti pozitivni likovi, ako samo dignu svoj glas i postanu starešine i delatnici, biti konkurenti; oni će bi sila koja se suprotstavlja antihristima i nipošto im neće biti poslušni, niti će slušati njihove reči; oni zasigurno neće izvršavati svaku naredbu antihrista. Ti ljudi bi bili sasvim dovoljni da predstavljaju pretnju statusu antihrista. Kad antihristi vide te ljude, u srcima im se rađa mržnja; u njihovim srcima neće biti spokoja ni sigurnosti ako te ljude ne isključe, ako ih ne poraze i ako ne bace ljagu na njihova imena. Stoga, oni moraju brzo da porade na kultivisanju sopstvene vlasti i da ojačaju svoje redove. Na taj način, moći će da kontrolišu veći broj pripadnika izabranog Božjeg naroda i nikad više neće morati da brinu o tome da šačica onih koji streme ka istini može da im ugrozi status. Antihristi formiraju vlastite snage unutar crkve, tako što ljude koji ih slušaju, koji su im poslušni i koji im se ulizuju unapređuju da budu zaduženi za sve aspekte rada crkve. Da li je to korisno sa stanovišta delovanja Božje kuće? Ne. To ne samo da nije korisno, već se time stvaraju prekidi i ometanja u radu crkve. Ako ta rđava sila privuče k sebi više od polovine pripadnika, postoji mogućnost da ta crkva bude svrgnuta. To je zato što će, u tom slučaju, oni koji streme ka istini biti manjina u crkvi, dok će barem polovinu činiti službenici i bezvernici koji su tu samo da bi se najeli hleba. U takvoj situaciji, ako svu snagu usredsrede na to da ove ljude navedu na stranputicu i privuku ih na svoju stranu, antihristi će prirodno biti u prednosti prilikom izbora crkvenog starešine. Upravo zbog toga, Božja kuća uvek naglašava da tokom izbora treba o istini razgovarati sve dotle dok ona svima ne bude kristalno jasna. Ako niste u stanju da, kroz razgovore o istini, raskrinkate i porazite antihriste, oni bi ljude mogli da zalude i da budu izabrani za starešine, čime bi preoteli i kontrolisali crkvu. Zar to ne bi bilo opasno? Ne treba se plašiti ako se u crkvi pojavi jedan ili dva antihrista, ali ako antihristi vremenom postanu sila i ako uspeju da ostvare određeni nivo uticaja, onda je strah itekako opravdan. Prema tome, antihristi moraju biti sasečeni u korenu i izopšteni iz crkve pre nego što ostvare taj nivo uticaja. To je zadatak od najvećeg prioriteta i neophodno ga je izvršiti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Suština ponašanja antihristȃ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude navedu na pogrešan put i uhvate ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom ne nadmeću namerno za ljudski rod, ali je jedno sigurno: čak i kad se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u jurnjavi za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti time što će neke ljude navesti da ih priznaju i da im se dive. Ukratko, iako deluje da se sve što antihristi rade uklapa u obavljanje dužnosti, to rezultira navođenjem ljudi na pogrešan put, navođenjem da upravo njih obožavaju i slede. U tom slučaju takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini i šta traži od ljudi, antihristi ne rade ono što treba da rade, ne obavljaju svoje dužnosti prema Njegovim rečima i zahtevima, niti odustaju od svoje težnje ka moći i statusu, što je rezultat njihovog nerazumevanja istine. U svakom trenutku ostaju njihove ambicije i želje, koje i dalje okupiraju njihova srca i kontrolišu čitavo njihovo biće, usmeravajući njihovo ponašanje i misli i određujući put kojim idu. Oni su istinski antihristi. Šta se više od svega može primetiti kod antihrista? Neki ljudi kažu: „Anthristi se nadmeću sa Bogom da bi pridobili ljude, oni ne priznaju Boga.” Nije da oni ne priznaju Boga; u svojim srcima oni Ga zaista priznaju i veruju u Njegovo postojanje. Oni su voljni da Ga slede i žele da teže ka istini, ali ne mogu sebi da pomognu, pa mogu da čine zlo. Iako mogu da kažu mnogo toga što zvuči lepo, jedna stvar se nikada neće promeniti: njihova ambicija i želja za moći i statusom se nikada neće promeniti. Oni nikada neće odustati od svoje težnje ka moći i statusu zbog neuspeha ili nazadovanja ili zato što ih je Bog ostavio po strani ili napustio. Takva je priroda antihrista. Dakle, šta ti kažeš, da li je ikada postojao antihrist koji je promenio svoj put i počeo da teži ka istini zato što je pretrpeo teškoće ili shvatio malo istine i stekao malo znanja o Bogu – da li takvi ljudi postoje? To nikada nismo videli. Ambicija antihrista i težnja ka statusu i moći se nikada neće promeniti, a kada jednom preuzmu vlast, nikada je neće otpustiti; upravo to određuje njihovu priroda-suštinu. Nema ni najmanje greške u tome što Bog takve ljude definiše kao antihriste; to je određeno samom njihovom priroda-suštinom. Možda neki ljudi veruju da antihristi pokušavaju da se nadmeću sa Bogom za čovečanstvo. Međutim, ponekad antihristi ne moraju nužno da se nadmeću sa Njim; njihovo znanje, razumevanje i potreba za statusom i moći su različiti od onih kod normalnih ljudi. Normalni ljudi ponekad mogu da budu slavoljubivi; mogu da pokušaju da dobiju priznanja drugih, da ostave dobar utisak na njih i da se takmiče za dobar plasman. To je ambicija normalnih ljudi. Ako budu smenjeni sa položaja starešine, izgubiće status i biće im teško, ali sa promenom okruženja, izvesnim povećanjem njihovog rasta, određenim postizanjem ulaska u istinu ili sticanjem dubljeg razumevanja istine, njihova ambicija se postepeno hladi. Dolazi do promene na putu kojim idu i smeru kojim nastavljaju dalje, a njihova težnja ka statusu i moći postepeno slabi. I njihove želje se postepeno smanjuju. Antihristi su, međutim, drugačiji: nikada ne bi mogli da odustanu od svoje težnje ka statusu i moći. U ma kojem trenutku, u ma kojem okruženju i ma koje ljude imali oko sebe i ma koliko oni bili stari, njihova ambicija i želja se nikada neće promeniti. Šta ukazuje na to da se njihova ambicija nikada neće promeniti? Recimo, na primer, da su na poziciji crkvenog starešine. U svojim srcima, oni uvek razmišljaju o tome kako mogu da kontrolišu svakoga u crkvi. Ako ih prebace u drugu crkvu gde nisu starešine, da li će rado biti normalni sledbenici? Apsolutno ne. I dalje će razmišljati kako da steknu status i kako da kontrolišu sve. Gde god da odu, žele da vladaju kao kralj. Čak i da su stavljeni na mesto gde nema ljudi, u stado ovaca, oni bi ipak želeli da vode to stado. Da su stavljeni sa mačkama i psima, želeli bi da budu kraljevi mačaka i pasa i da vladaju životinjama. Oni su opsednuti ambicijom, zar ne? Zar sklonost takvih ljudi nije demonska? Zar to nije Sotonina narav? Sotona je upravo takav. Na nebu, Sotona je želeo da bude ravan Bogu, a nakon što je bačen na zemlju, uvek je pokušavao da kontroliše čoveka, da ga natera da ga obožava i da se prema njemu ophodi kao prema Bogu. Antihristi uvek žele da kontrolišu ljude jer imaju sotonsku prirodu; žive u skladu sa svojom sotonskom naravi, koja je već izašla iz okvira razuma normalnih ljudi. Nije li to malo abnormalno? Na šta se odnosi ta abnormalnost? To znači da njihovo ponašanje ne bi trebalo da se nađe u normalnoj ljudskosti. Dakle, kakvo je to ponašanje? Šta njime upravlja? Njime upravlja njihova priroda. Oni imaju suštinu zlog duha i nisu nalik normalnom iskvarenom čovečanstvu. To je razlika. To što se antihristi neće zaustaviti ni pred čim u svojoj težnji ka moći i statusu ne samo da razotkriva njihovu priroda-suštinu, već i pokazuje ljudima da je njihovo odvratno lice upravo lice Sotone i demona. Ne samo da se nadmeću sa ljudima za status, već se usuđuju da se nadmeću i sa Bogom za status. Oni će biti zadovoljni samo kada uzmu Božje izabranike za sebe i imaju ih potpuno pod svojom kontrolom. Bez obzira u kojoj se crkvi ili grupi ljudi nalaze antihristi, oni žele da steknu status, da imaju moć i da nateraju ljude da ih slušaju. Bez obzira da li su ljudi voljni ili da li se slažu, antihristi žele da imaju poslednju reč i da ih ljudi slušaju i prihvate. Nije li to priroda antihrista? Da li su ljudi voljni da ih slušaju? Da li ih biraju i preporučuju? Ne. Ali antihristi i dalje žele da imaju poslednju reč. Bez obzira da li se ljudi slažu ili ne, antihristi žele da govore i deluju u njihovo ime, žele da budu primećeni. Oni čak pokušavaju da nametnu svoje ideje drugim ljudima, a ako ljudi to ne prihvate, antihristi će im probiti mozak pokušavajući da ih nateraju da ih prihvate. Kakav je to problem? To je besramnost i drskost. Takvi ljudi su istinski antihristi i bez obzira da li su starešine ili ne, oni su svejedno antihristi. Imaju priroda-suštinu antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”

Čim antihristi postanu starešine, prva stvar koju urade je da pokušaju da pridobiju srca ljudi, da ih navedu da im veruju, imaju poverenja u njih i da ih podržavaju. Kada osiguraju svoj status, počinju da se ponašaju neprirodno. Da bi zaštitili svoj status i moć, počinju da napadaju i odstranjuju neistomišljenike. Pokušaće sve da bi mučili neistomišljenike, a naročito one ljude koji streme ka istini, koristeći se oprobanim, preciznim i nepopustljivim metodama da bi ih ugnjetavali i napadali. Osećaju se lagodno tek kada sruše i diskredituju svakoga ko ugrožava njihov status. Svi antihristi su ovakvi. S kojim ciljem oni koriste ove bezbrojne taktike za pridobijanje i ugnjetavanje ljudi? Njihov cilj je da steknu moć, učvrste svoj status, navedu ljude na pogrešan put i kontrolišu ih. Šta predstavljaju njihove namere i motivi? Oni žele da osnuju vlastito, nezavisno carstvo – žele da se usprotive Bogu. Takva suština je teža i od iskvarene naravi: Sotonine ambicije i lukave spletke su potpuno razotkrivene. Ovo nije samo problem otkrivanja iskvarene naravi. Primera radi, kada su ljudi pomalo nadmeni i samopravedni ili kada su ponekad malo varljivi i lažljivi, to su tek otkrovenja iskvarene naravi. Međutim, sve što antihristi rade, rade sa ciljem da pridobiju srca ljudi, napadnu i odstrane neistomišljenike, učvrste svoj status, preuzmu vlast i kontrolišu ljude. Kakva je priroda ovih postupaka? Da li oni primenjuju istinu? Da li vode Božji izabrani narod ka ulasku u Božje reči i dolazak pred Boga? (Ne.) Šta onda oni rade? Takmiče se sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, nadmeću se oko srca ljudi i pokušavaju da uspostave vlastito, nezavisno carstvo. Ko treba da ima mesto u srcima ljudi? Mesto u srcima ljudi treba da ima Bog. Ali sve što antihristi rade upravo je suprotno od toga. Ne dozvoljavaju da Bog ili istina zauzmu mesto u srcima ljudi, već žele da u srcima ljudi budu čovek, odnosno oni kao starešine, i Sotona. Čim otkriju da ne zauzimaju mesto u nečijem srcu, da ih ta osoba ne tretira kao starešine, postaju veoma nezadovoljni, pa će verovatno pokušati da ugnjetavaju i muče tu osobu. Sve što antihristi rade i kažu vrti se oko njihovog statusa i ugleda, s ciljem da ljude navedu da o njima imaju visoko mišljenje, da ih nateraju da im zavide i da ih obožavaju, pa čak i da ih se plaše. Žele da se Božji izabrani narod ophodi prema njima kao prema Bogu, pa misle: „Bez obzira na to kojoj crkvi pripadam, ljudi moraju da me slušaju, moraju da poštuju moja uputstva. Bez obzira na to ko prijavi Višnjem neki problem, to mora ići preko mene, ljudi smeju da prijavljuju probleme samo meni, a ne direktno Višnjem. Ako mi neko kaže ’ne’, kazniću ga, tako da svako ko me vidi oseti strah, strepnju i bojazan u srcu. Štaviše, ako izdam naredbu ili tvrdim nešto, niko ne sme da se usudi da mi protivreči; ljudi moraju da poštuju sve što ja kažem. Moraju da me slušaju bez pogovora, moraju da budu poslušni u svim stvarima i ja moram biti taj koji će donositi sve odluke.” Antihristi govore upravo ovakvim tonom, ovo je njihov glas, ovo je način na koji antihristi pokušavaju da vladaju nad crkvama. Ako Božji izabrani narod sluša antihrista i radi ono što on kaže, zar takve crkve ne postaju carstva antihrista? Oni kažu: „Ja moram da proverim radne aranžmane koje izdaje Višnji, moram da preuzmem odgovornost za vas; ja moram da budem taj koji analizira ispravno i pogrešno, ja moram odlučiti o ishodu. Vi nemate dovoljno rasta i niste dovoljno kvalifikovani. Ja sam starešina crkve i sve zavisi od mene.” Zar ljudi koji govore ovakve stvari nisu strašno nadobudni? Zaista su toliko nadmeni da im fali razuma! Zar oni ne pokušavaju da uspostave vlastita, nezavisna carstva? Kakvi su to ljudi koji su skloni tome da pokušavaju da stvore vlastito carstvo? Zar oni nisu pravi antihristi? Zar sve što antihristi govore i rade nema za cilj da zaštiti njihov lični status? Zar oni ne pokušavaju da kontrolišu ljude i navedu ih na pogrešan put? Zbog čega ih nazivamo antihristima? Šta „anti” označava? Označava suprotnost i mržnju. Označava neprijateljstvo prema Hristu, neprijateljstvo prema istini i neprijateljstvo prema Bogu. Šta označava „neprijateljstvo”? Označava stajanje na suprotnoj strani, postupanje prema tebi kao prema neprijatelju, kao da je ta osoba ispunjena velikom i dubokom mržnjom; to znači da je ta osoba u dijametralnoj suprotnosti sa tobom. Ovo je mentalitet s kojim antihristi prilaze Bogu. Kakav stav prema istini imaju ovakvi ljudi, ljudi koji mrze Boga? Da li su oni sposobni da vole istinu? Da li su sposobni da je prihvate? Sigurno da nisu. Prema tome, ljudi koji se protive Bogu su ljudi koji mrze istinu. Najvažnije osobine koje ispoljavaju su averzija i mržnja prema istini. Čim čuju istinu ili Božje reči, u njihovim srcima se javlja mržnja, a kada im neko čita Božje reči, na njihovim licima se pojavljuje izraz ljutnje i besa, baš kao što se dešava prilikom širenja jevanđelja kada se Božje reči čitaju demonima. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i mrze istinu, u svojim srcima osećaju potpunu odbojnost prema Božjim rečima i istini; njihov stav je stav otpora, a idu čak i do te mere da mrze svakoga ko im čita Božje reči ili s njima razgovara o istini, čak se prema toj osobi ophode kao prema neprijatelju. Osećaju krajnju odbojnost prema raznim istinama i prema pozitivnim stvarima. Da li oni imaju barem malo subjektivne čežnje ili ljubavi prema svim istinama, kao što su pokoravanje Bogu, odano obavljanje svojih dužnosti, kako biti poštena osoba, traženje istine u svim stvarima itd. Ne, nemaju nimalo. Stoga, s obzirom na ovu vrstu priroda-suštine koju poseduju, oni se već direktno protive Bogu i istini. Ovi ljudi, bez sumnje, duboko u sebi ne vole istinu niti bilo koje pozitivne stvari; oni čak duboko u sebi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Primera radi, ljudi koji su na položaju starešine, moraju biti sposobni da prihvate različita mišljenja svoje braće i sestara, moraju biti u stanju da se otvore i ogole svojoj braći i sestrama, te da budu sposobni da prihvate njihov prekor i ne smeju da insistiraju na svom statusu. Šta bi antihrist rekao o svim ovim ispravnim načinima praktičnog postupanja? Rekao bi: „Da sam slušao mišljenja braće i sestara, da li bih i dalje bio starešina? Da li bih i dalje imao status i prestiž? Ako nemam prestiž, kakvo onda delo mogu da obavljam?” Antihrist poseduje upravo ovakvu vrstu naravi; on ne prihvata istinu ni u najmanjoj meri – što je ispravniji put praktičnog postupanja, to mu se antihristi više opiru. Oni ne prihvataju to da postupanje u skladu sa načelima znači primenjivanje istine. Šta oni podrazumevaju pod primenjivanjem istine? Misle da moraju da koriste spletke, trikove i nasilje nad svima umesto da se oslanjaju na Božje reči, istinu i ljubav. Sve njihove metode i svi njihovi putevi su rđavi. Sve ovo u potpunosti predstavlja priroda-suštinu antihrista. Svi motivi, mišljenja, stavovi i namere koje oni često otkrivaju su karakteristike odbojnosti i mržnje prema istini, što je priroda-suština antihrista. Šta onda znači protiviti se istini i Bogu? To znači mrzeti istinu i pozitivne stvari. Na primer, kada neko kaže: „Budući da je stvoreno biće, čovek treba da ispunjava dužnost stvorenog bića. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi treba da se pokore jer smo svi stvorena bića,” a šta na to kaže antihrist? „Da se pokore? Nije netačno da sam stvoreno biće, ali kada je reč o pokoravanju, to zavisi od situacije. Pre svega, ja u tome moram imati neku korist, ne smem biti u nepovoljnom položaju, a moji interesi moraju biti na prvom mestu. Ako postoje nagrade ili veliki blagoslovi koje treba dobiti, onda mogu da se pokorim, ali zašto moram da se pokorim ako nema nagrada i ako nemam odredište? Ne mogu da se pokorim.” Ovo je stav neprihvatanja istine. Antihristova pokornost Bogu je uslovna, pa ako njegovi uslovi nisu ispunjeni, ne samo da se neće pokoriti, već je sklon tome da se suprotstavlja i opire Bogu. Primera radi, Bog traži od ljudi da budu pošteni, ali ovi antihristi veruju da samo budale pokušavaju da budu poštene, a da pametni ljudi to ne pokušavaju. Kakva je suština takvog stava? To je mržnja prema istini. Takva je suština antihrista, a njihova suština određuje put kojim će hodati dok put kojim će hodati određuje sve što rade. Kada je priroda-suština antihrista takva da osećaju mržnju prema istini i Bogu, kakvim stvarima su oni skloni? Skloni su tome da pokušavaju da pridobiju srca ljudi, da napadnu i odstrane neistomišljenike i muče ljude. Cilj koji pokušavaju da ostvare ovakvim postupanjem jeste da poseduju vlast, kontrolišu Božji izabrani narod i uspostave vlastito, nezavisno carstvo. U to nema sumnje. Svaki čovek koji, kada jednom stekne status, nije sposoban da se u potpunosti pokori Bogu, da Ga sledi ili da stremi ka istini, jeste antihrist.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”

Tipičan stav antihristȃ prema orezivanju ogleda se u tome da žestoko odbijaju da ga prihvate ili priznaju. Koliko god zla da učine ili koliku god štetu da nanesu delu Božje kuće i život-ulasku Božjeg izabranog naroda, ne osećaju ni najmanje kajanje, kao ni to da su išta dužni. Sa ove tačke gledišta, imaju li antihristi ljudskost? Nipošto je nemaju. Nanose svakakvu štetu Božjem izabranom narodu i škode radu crkve – pripadnicima Božjeg izabranog naroda to je jasno kao dan i mogu da primete čitav niz zlih dela antihristȃ. Pa ipak, antihristi tu činjenicu ne prihvataju niti je priznaju; tvrdoglavo odbijaju da priznaju da greše ili da su odgovorni. Nije li ovo pokazatelj da imaju odbojnost prema istini? Antihristi do te mere imaju odbojnost prema istini – ma koliko loših stvari da počine, tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i do kraja ostaju nepopustljivi. To u dovoljnoj meri dokazuje da antihristi nikad ne shvataju ozbiljno delo Božje kuće niti da prihvataju istinu. Oni ne veruju u Boga; oni su Sotonine sluge, dolaze da ometaju i prekidaju delo Božje kuće. U srcu antihristȃ postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav „poricaću do smrti”. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihristȃ koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihristȃ ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli. Koliku god štetu da nanesu interesima kuće Božje, oni to ne uviđaju. Oni ne osećaju zbog toga ni najmanju tugu u svom srcu, niti sebi išta zameraju, a kamoli da se osećaju imalo dužnim. Ovo nikako nije nešto što bi trebalo da se viđa kod normalnih ljudi. Oni su đavoli, a đavoli su lišeni svake savesti ili razuma. Nezavisno od toga koliko loših svari učine i koliko veliku štetu nanesu crkvenom poslu, oni žestoko odbijaju da to priznaju. Smatraju da bi priznanje značilo da su učinili nešto pogrešno. Oni razmišljaju: „Da li sam mogao da učinim išta pogrešno? Nikada ne bih učinio ništa pogrešno! Ako me nateraju da priznam svoju grešku, zar to ne bi predstavljalo uvredu za moj karakter? Iako sam učestvovao u tom incidentu, nisam ga ja izazvao i nisam u tome svemu bio glavni. Slobodno ganjaj nekog drugog, a mene ostavi na miru. Kako god, ne mogu da priznam ovu grešku. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost!” Ako priznaju sopstvenu grešku, oni smatraju da će biti prokleti, osuđeni na smrt i poslati u pakao i u ognjeno i sumporno jezero. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da prihvate istinu? Može li se očekivati njihovo iskreno pokajanje? Kako god da drugi u zajedništvu razgovaraju o istini, antihristi se tome i dalje opiru, okreću se protiv istine i prkose joj iz dubine svog srca. Čak i kad ih otpuste, i dalje ne priznaju svoje greške i ne pokazuju nikakve oblike kajanja. I kad se ta stvar pomene deset godina kasnije, i dalje sebe ne poznaju i ne priznaju da su pogrešili. I kad se ista stvar potegne dvadeset godina kasnije, sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da se opravdaju i da sebe odbrane. I da stvari budu još odvratnije, kad se to pitanje pokrene posle trideset godina, oni sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da polemišu i da sebe opravdaju, govoreći: „Nisam učinio nikakvu grešku, pa ne mogu ni da je priznam. To nije bila moja odgovornost; ne bi trebalo da je preuzmem na sebe.” Na sveopšte iznenađenje, trideset godina nakon što su otpušteni, ovi antihristi i dalje imaju otpor u odnosu na način kako je crkva postupila prema njima. Čak ni posle trideset godina, nimalo se nisu promenili. Pa, kako su proveli tih trideset godina? Da li je moguće da nisu čitali Božju reč niti su razmišljali o sebi? Da li je moguće da se Bogu nisu molili ili da Mu se nisu poveravali? Da li je moguće da nisu slušali propovedi i razgovarali u zajedništvu? Da li je moguće da su bezumni i da ne poseduju razmišljanje normalne ljudskosti? Prava je misterija kako su proveli tih trideset godina. Trideset godina nakon što se dogodio taj incident, oni su i dalje puni ogorčenosti, smatrajući da su im braća i sestre naneli nepravdu, da ih Bog ne razume, da se Božja kuća prema njima loše ponela, da im je napravila probleme, da im je zagorčala život i nepravedno ih optužila. Recite Mi, mogu li ovakvi ljudi da se promene? Oni nipošto ne mogu da se promene. Srce im je ispunjeno neprijateljstvom prema pozitivnim stvarima, otporom i protivljenjem. Smatraju da su, time što su razotkrivali njihova zla dela i orezivali ih, drugi ljudi naneli štetu njihovom karakteru, da su okaljali njihov ugled i naneli neizmernu štetu njihovoj reputaciji i statusu. Po tom pitanju nikada neće doći pred Boga da se mole, da traže i prepoznaju svoje greške i nikad neće imati stav pokajanja ili priznanja sopstvenih grešaka. Još manje će prihvatiti sud i grdnju Božjih reči. I danas su u njima prisutni neposlušnost, nezadovoljstvo i zameranje dok se pred Bogom pravdaju i od Boga traže da ispravi ove nepravde, da razotkrije ovu stvar i da tačno prosudi ko je bio u pravu a ko je pogrešio, u toj meri da zbog ove stvari čak sumnjaju u Božju pravednost i poriču je, i sumnjaju u činjenicu da Božjom kućom vladaju istina i Bog i poriču tu činjenicu. Ovo je krajnji ishod kad antihriste orezuju – da li prihvataju istinu? Oni uopšte ne prihvataju istinu; čvrsto su rešeni da je ne prihvate. Iz ovoga možemo da vidimo da u priroda-suštini antihristȃ ima odbojnosti prema istini i da ona istinu prezire.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Antihristi se najviše zanimaju za materijalne stvari, novac i status. Oni zasigurno nisu ni nalik ljudima kakvima žele da se predstave: „Ja verujem u boga. Ne stremim ka svetovnim stvarima i ne žudim za novcem.” Oni nipošto nisu takvi. Zbog čega svim silama streme ka statusu i ka njegovom očuvanju? Zato što žele da poseduju ili da stave pod svoju kontrolu i da preotmu sve što je u njihovoj nadležnosti – naročito novac i materijalne stvari. Oni uživaju u tom novcu i u tim materijalnim stvarima, kao da se radi o prednostima koje im donosi status. Oni su pravi potomci arhanđela i imaju priroda-suštinu Sotone, i na papiru i u praksi. Svi koji streme ka statusu i koji cene novac zasigurno imaju problem sa vlastitom priroda-suštinom. Nije stvar samo u tome da oni naprosto imaju narav antihrista: oni su veoma ambiciozni. Žele da kontrolišu novac Božje kuće. Ako im je poverena odgovornost za neki deo posla, oni, pre svega, neće dozvoliti drugima da im se mešaju u to, niti će prihvatiti ispitivanje i nadzor od strane Višnjeg; osim toga, kad obavljaju ulogu nadzornika nad bilo kojim delom posla, oni će pronaći način da se pokažu, da zaštite sebe i da se uzdignu. Uvek žele da se popnu na vrh, da postanu oni koji vladaju i koji kontrolišu druge. Takođe, žele da se nadmeću i da se izbore za viši status, pa čak i da kontrolišu svaki deo Božje kuće – a naročito njen novac. Antihristi gaje posebnu ljubav prema novcu. Čim vide novac, oči im se zažare; u svojim glavama oni neprestano razmišljaju o novcu i čine napore kako bi ga stekli. Sve su to znakovi i signali koji ukazuju na antihriste. Ako s njima razgovaraš o istini ili pokušavaš da se upoznaš sa stanjem braće i sestara, tako što se raspituješ o tome koliko je njih slabo i negativno, kakve rezultate svako od njih postiže u obavljanju svoje dužnosti i ko među njima nije dorastao svojoj dužnosti, antihristi neće biti zainteresovani za to. Ali, kad se povede reč o Božjim prilozima – koliko novca je prikupljeno, ko se stara o njemu, gde se novac čuva, pod kojom šifrom, i tome slično – to je ono što njih najviše zanima. Antihrist je izuzetno verziran u tim stvarima. Poznaje ih kao svoj dlan. To je takođe znak antihrista. Antihristi su najveštiji u izgovaranju milozvučnih reči, ali zato ne rade nikakav stvaran posao. Umesto toga, uvek su zaokupljeni mislima o tome kako da Božje priloge iskoriste za vlastiti užitak. Recite Mi, zar antihristi nisu nemoralni? Oni nemaju nimalo ljudskosti – oni su, od glave do pete, đavoli.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”