Božje reči iz Biblije:

„Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28).

„Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39).

„Ali oni su ga pobedili Jagnjetovom krvlju i rečju svoga svedočanstva; i umesto ljubavi prema životu, izabrali su smrt!” (Otkrivenje 12:11).

Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

U prostranstvima kosmosa i nebeskog svoda, bezbrojna stvorenja žive i razmnožavaju se, prate u beskonačnom ciklusu zakon života i pridržavaju se jednog stalnog pravila. Oni koji umiru sa sobom nose priče živih, a oni koji žive ponavljaju istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali. I tako, ljudski rod ne može a da se ne zapita: zašto živimo? I zašto moramo da umremo? Ko ovim svetom zapoveda? I ko je stvorio ovaj ljudski rod? Da li je ljudski rod zaista stvorila majka priroda? Da li ljudski rod zaista upravlja svojom sudbinom?… Ovo su pitanja koja ljudski rod hiljadama godina neprestano postavlja. Nažalost, što je više čovek opsednut ovim pitanjima, više razvija žeđ za naukom. Nauka nudi kratkotrajno zadovoljstvo i privremeno telesno uživanje, ali je daleko od toga da bude dovoljna da čoveka oslobodi usamljenosti, samoće i jedva prikrivenog straha i bespomoćnosti duboko u njegovoj duši. Čovek koristi naučna saznanja koja može golim okom da vidi i mozgom da razume samo da bi otupeo svoje srce. Ipak, takva naučna saznanja nisu dovoljna da spreče ljudski rod da istražuje misterije. Ljudski rod jednostavno ne zna ko je Suveren vaseljene i svih stvari, a još manje poznaje početak i budućnost ljudskog roda. Silom prilika, ljudski rod samo živi usred ovog zakona. Niko ga ne može izbeći i niko ga ne može promeniti jer, među svim stvarima i na nebesima, od večnosti do večnosti, postoji samo Jedan koji ima suverenost nad svime. On je Onaj koga čovek nikada nije video, Onaj koga ljudski rod nikada nije spoznao, u čije postojanje ljudski rod nikada nije verovao – ali je On i Taj koji je udahnuo dah života u čovekove pretke i ljudskom rodu dao život. On je Taj koji ljudski rod snabdeva i hrani, dopuštajući mu da postoji; i On je Taj koji je usmeravao ljudski rod do današnjih dana. Štaviše, On i samo On je Jedini od koga zavisi opstanak ljudskog roda. On ima suverenost nad svim stvorenjima i vlada svim živim bićima u vaseljeni. On je zadužen za četiri godišnja doba i On je Taj koji priziva vetar, mraz, sneg i kišu. On ljudskom rodu donosi sunce i spušta noć. On je bio Taj koji je stvorio nebo i zemlju, dajući čoveku planine, jezera i reke i sve živo u njima. Njegova dela su sveprisutna, Njegova moć je sveprisutna, Njegova mudrost je sveprisutna i Njegov autoritet je sveprisutan. Svaki od ovih zakona i pravila oličenje je Njegovih dela, i svaki otkriva Njegovu mudrost i autoritet. Ko sebe može izuzeti iz Njegove suverenosti? I ko se može osloboditi Njegovih nauma? Sva stvorenja postoje pod Njegovim pogledom i, štaviše, sva stvorenja žive pod Njegovim suverenitetom. Njegova dela i Njegova moć ne ostavljaju ljudskom rodu drugog izbora osim da prizna činjenicu da On zaista postoji i da ima suverenost nad svim stvorenjima. Ništa osim Njega ne može zapovedati vaseljenom, a još manje beskrajno snabdevati ovaj ljudski rod. Bez obzira na to da li si u stanju da prepoznaš Božja dela, i bez obzira na to da li veruješ u postojanje Boga, nema sumnje da je tvoju sudbinu odredio Bog i nema sumnje da će Bog uvek imati suverenost nad svim stvorenjima. Njegovo postojanje i autoritet ne zavise od toga da li ih čovek prepoznaje i shvata. Samo On zna čovekovu prošlost, sadašnjost i budućnost, i samo On može odrediti sudbinu ljudskog roda. Bez obzira na to da li si u stanju da prihvatiš ovu činjenicu, neće proći mnogo vremena pre nego što ljudski rod o svemu ovome posvedoči svojim očima, a to je činjenica koju će Bog uskoro uposliti. Ljudski rod živi i umire pred Božjim očima. Čovek živi zarad Božjeg upravljanja, a kada poslednji put zatvori oči, i one će se zatvoriti zarad tog upravljanja. Čovek iznova dolazi i odlazi, ide napred-nazad. Bez izuzetka, sve je to deo Božje suverenosti i Njegovog plana.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”

Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj priredio jedan nepromenljivi skup okolnosti u vezi s rođenjem neke osobe, sasvim je sigurno da je On takođe uredio nepromenljivi skup okolnosti koje su vezi sa njenom smrću. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Kakve će biti okolnosti nečijeg rođenja i kakve će biti okolnosti nečije smrti, sve ima veze s tim kako je Stvoritelj to unapred odredio; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, moraju da postoje i različite posebne okolnosti u vezi s čovekovom smrću. Na taj način su se među ljudima javili neistovetan životni vek i različiti načini i vreme njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolešljivi, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, dok drugi umiru prirodnom smrću. Neki umiru daleko od kuće, dok drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki se udave u vodi, dok drugi stradaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći. (…) Svako želi da bude poznat kad se rodi, da ima blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da prevaziđe sopstvenu sudbinu, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Čovek može da pravi svakojake planove za svoju budućnost, ali niko ne može da isplanira kako se rađa ili način i vreme svog odlaska sa ovog sveta. Iako svi ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da apsolutna moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti u rukama nekog živog bića iz prirodnog sveta, već je u rukama Stvoritelja, koji poseduje jedinstven autoritet. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već rezultat suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Što je bliži smrti, čovek sve više želi da razume šta je, zapravo, život; što je bliži smrti, to mu se srce čini praznijim; što je bliži smrti, to se bespomoćnijim oseća; i tako, čovekov strah od smrti iz dana u dan sve više raste. Dva su razloga zbog kojih se kod ljudi ispoljavaju ovakva osećanja dok im se smrt bliži. Prvo, oni će uskoro izgubiti slavu i bogatstvo od kojih su zavisili njihovi životi, uskoro će ostaviti za sobom sve što očima mogu da vide u svetu; i drugo, uskoro će se, sasvim sami, suočiti sa nepoznatim svetom, s tajnovitim, nepoznatim carstvom, u koje se plaše da nogom kroče, u kojem nema njihovih voljenih, niti ičega na šta mogu da se oslone. Iz ova dva razloga, svako ko se suoči sa smrću oseća nelagodu, doživljava paniku i oseća se bespomoćno kao nikada pre. Tek kad zaista dođe do ove tačke, čovek shvata da, kad neko kroči na ovaj svet, prvo što mora da razume jeste odakle potiču ljudska bića, zašto ljudi žive, ko određuje ljudsku sudbinu, ko opskrbljuje čovekovo postojanje i ko ima suverenost nad njim. Ovo znanje je čovekovo istinsko sredstvo za život, suštinska osnova ljudskog opstanka – a ne da nauči kako da obezbedi svoju porodicu ili kako da postigne slavu i bogatstvo, ne da nauči kako da se izdvoji iz gomile, niti kako da bogatije živi, a ponajmanje da nauči kako da se istakne i da se uspešno takmiči s drugima. Iako različite veštine preživljavanja, na čije savladavanje ljudi potroše sav svoj život, čoveku mogu da ponude obilje materijalnih udobnosti, one njegovom srcu nikad ne donose istinsko spokojstvo i utehu, već, umesto toga, čovek zbog njih stalno gubi smer, teško se kontroliše i propušta svaku priliku da spozna smisao života; ove veštine preživljavanja stvaraju prikrivenu strepnju pred pitanjem kako se ispravno suočiti sa smrću. Čovekov život time biva uništen. Stvoritelj se prema svima odnosi pošteno i svima celoga života pruža prilike da iskuse i spoznaju Njegov suverenitet, ali čovek ipak počinje da vidi svetlost tek kad mu se smrt približi, tek kad se nad njim nadvije avet smrti – a tada je već prekasno!

Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da budu izuzeti od smrti. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Onog momenta kad se čovek rodi, jedna usamljena duša počinje da doživljava život na zemlji, da doživljava autoritet Stvoritelja, koji je Stvoritelj za nju uredio. Suvišno je reći da je za tu osobu – dušu – ovo odlična prilika da stekne znanje o suverenitetu Stvoritelja, da upozna Njegov autoritet i da ga lično doživi. Ljudi žive svoje živote u skladu sa zakonima sudbine koje im je postavio Stvoritelj, a nijednom razumnom čoveku koji ima savest nije teško da se, tokom decenija svog života, pomiri sa suverenitetom Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet. Stoga bi svakom čoveku trebalo da bude veoma lako da, kroz sopstvena, višedecenijska životna iskustva, shvati da su sudbine svih ljudi predodređene, te da dokuči ili da sumira šta znači biti živ. Prihvatajući ove životne pouke, čovek će postepeno početi da razume odakle potiče život, da shvata šta je srcu zaista potrebno, šta će ga izvesti na istinski put života i šta bi trebalo da bude misija i cilj ljudskog života. Postepeno će shvatiti da će, ako se ne klanja Stvoritelju i ako se ne preda Njegovoj vrhovnoj vlasti, kad dođe vreme da se suoči sa smrću – pre no što se njegova duša bude još jednom suočila sa Stvoriteljem – njegovo srce biti ispunjeno bezgraničnim strahom i nemirom. Ako je neka osoba provela u svetu nekoliko decenija, a da pri tom nije shvatila odakle potiče ljudski život i nije prepoznala u čijim rukama počiva ljudska sudbina, onda nije ni čudo što ona neće moći da se mirno suoči sa smrću. Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenitetu Stvoritelja, jeste osoba koja pravilno ceni smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarna iskustva i razume suverenitet Stvoritelja, a osim toga je u stanju da se potčini Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja ljudskog roda, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenitet nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno stavi na stranu sve svoje spoljne stvari, da radosno prihvati i potčini se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da je se slepo plaši i s mukom joj se suprotstavlja. Ako čovek na život gleda kao na priliku da doživi suverenitet Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet, ako svoj život posmatra kao retku priliku da ispuni svoju dužnost stvorenog ljudskog bića i da dovrši svoju misiju, onda će njegov pogled na život sigurno biti pravilan, on će zasigurno živeti životom koji je blagosloven i vođen od strane Stvoritelja, sigurno će hodati u svetlosti Stvoritelja, sigurno će spoznati Stvoriteljev suverenitet, sigurno će se predati Njegovoj vrhovnoj vlasti i sigurno će postati svedokom Njegovih čudesnih dela i Njegovog autoriteta. Suvišno je i govoriti da će takva osoba sasvim sigurno biti voljena i prihvaćena od Stvoritelja, te da samo takva osoba može spokojno gledati na smrt i sa radošću dočekati poslednji prelomni trenutak svog života. Jedna osoba koja je očigledno imala ovakav stav prema smrti jeste Jov. Jov je bio u prilici da radosno prihvati poslednji prelomni trenutak svog života i, pošto je svoje životno putovanje doveo do nesmetanog svršetka i ispunio svoju životnu misiju, vratio se da bude pokraj Stvoritelja.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

U svetim spisima zapisano je o Jovu: „Tako je umro Jov, star i sit života” (Knjiga o Jovu 42:17). To znači da se Jov na samrti nije kajao, niti je osećao bol, već je sa ovog sveta otišao prirodno. Kao što svi znaju, Jov je bio čovek koji se plašio Boga i klonio se zla dok je bio živ. Bog je njegova dela pohvalio, a drugi su ih sačuvali u pamćenju, te bi se za njegov život moglo reći da je, po svojoj vrednosti i značaju nadmašio živote svih drugih. Jov je uživao u Božjim blagoslovima i On ga je na zemlji nazvao pravednikom, a takođe ga je iskušao Bog i iskušavao Sotona. Svedočio je za Boga i zaslužio je da ga On nazove pravednikom. U decenijama nakon što ga je Bog iskušao, živeo je životom koji je bio još vredniji, smisleniji, utemeljeniji i spokojniji nego ranije. Zbog njegovih pravednih dela, Bog ga je iskušavao, i zbog njegovih pravednih dela, Bog mu se javio i direktno mu se obratio. Jov je, dakle, u godinama nakon što je iskušan, vrednost života shvatio i cenio na konkretniji način, postigao je dublje razumevanje Stvoriteljevog suvereniteta i stekao preciznije i određenije znanje o tome kako Stvoritelj daje i oduzima svoje blagoslove. Knjiga o Jovu beleži da mu je Bog Jahve podario još veće blagoslove nego što je to činio ranije, stavljajući ga u još bolju poziciju da spozna suverenitet Stvoritelja i da se mirno suoči sa smrću. Stoga Jov, kad je ostario i suočio se sa smrću, sigurno nije bio zabrinut za svoju imovinu. Nije imao briga, nije imao zbog čega da se kaje i nije se, naravno, plašio smrti, jer je sav svoj život proveo hodajući putem straha Božjeg i izbegavanja zla. On nije imao razloga da brine o svom svršetku. Koliko je ljudi danas u stanju da se u svemu ponašaju kao Jov, kad se suočio sa sopstvenom smrću? Zbog čega niko ne može da očuva tako jednostavno spoljašnje držanje? Samo iz jednog razloga: Jov je svoj život proveo u subjektivnom traganju za verom, priznanjem i potčinjavanjem Božjem suverenitetu, te je upravo s tom verom, tim priznanjem i potčinjavanjem prošao kroz važne prelomne trenutke života, proživeo svoje poslednje godine i pozdravio poslednji prelomni trenutak svog života. Bez obzira na to šta je Jov doživeo, njegove životne težnje i ciljevi nisu bili bolni, već srećni. Bio je srećan ne samo zbog blagoslova i odobrenja koje mu je podario Stvoritelj, već, pre svega, zbog svojih težnji i životnih ciljeva, zbog sve veće spoznaje i istinskog razumevanja suvereniteta Stvoritelja, koje je stekao zahvaljujući strahu od Boga i izbegavanju zla, a povrh toga, i zbog svog ličnog iskustva, kao podanika Stvoriteljevog suvereniteta, zbog čudesnih dela Božjih i nežnih, ali nezaboravnih, iskustava i sećanja na interakciju čoveka i Boga, njihovo poznanstvo i međusobno razumevanje. Jov je bio srećan zbog utehe i radosti koje su proizašle iz poznavanja Stvoriteljevih namera, kao i zbog straha koji se u njemu javio nakon što je uvideo da je On velik, čudesan, veran i drag. Jov je mogao da se suoči sa smrću bez ikakve patnje, jer je znao da će se, kad umre, vratiti na stranu Stvoritelja. Upravo su mu težnje i dobici u životu omogućili da se mirno suoči sa smrću, da se mirno suoči sa izgledima da mu Stvoritelj oduzme život i da, uz to, pred Stvoriteljem ostane neokaljan i bezbrižan. Mogu li ljudi danas da postignu tu vrstu sreće koju je imao Jov? Imate li neophodne uslove za to? Zbog čega ljudi danas ne mogu da žive srećno, kao što je živeo Jov, iako imaju te uslove? Zašto nisu u stanju da izbegnu patnji uzrokovanoj strahom od smrti? Kad se suoče sa smrću, neki nekontrolisano mokre; drugi drhte, onesvešćuju se, psuju i Nebo i ljude podjednako; neki čak nariču i plaču. To ni u kom slučaju nisu prirodne reakcije koje se iznenada javljaju s približavanjem samrtnog časa. Ljudi se ovako sramotno ponašaju uglavnom zbog toga što se, duboko u svom srcu, plaše smrti, jer nisu jasno spoznali ni uvažili Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da su im se istinski potčinili. Ljudi reaguju na ovaj način zato što ne žele ništa osim da sami sve uređuju i da vladaju svime, da upravljaju svojom sudbinom, svojim životom i sopstvenom smrću. Stoga nije ni čudo što ljudi nikad ne mogu da pobegnu strahu od smrti.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Kad čovek ne poseduje jasno znanje i iskustvo o Božjem suverenitetu i Njegovim uređenjima, njegova će znanja o sudbini i smrti nužno biti nepovezana. Ljudi ne mogu jasno da vide da sve leži na Božjem dlanu, ne shvataju da sve podleže Božjoj kontroli i suverenitetu, ne priznaju da čovek ne može da odbaci takav suverenitet, niti da od njega pobegne. Iz tog razloga, kad im dođe samrtni čas, nema kraja njihovim poslednjim rečima, brigama i žaljenju. Opterećeni su tolikim balastom, tolikim opiranjem, tolikom konfuzijom. Zbog toga se oni plaše smrti. Za svaku osobu rođenu na ovom svetu, rođenje je neophodno, a smrt neizbežna; niko ne može da se izdigne iznad ovakvog toka stvari. Ako neko želi da sa ovog sveta ode bezbolno, da bude u stanju da se s poslednjim prelomnim trenutkom svog života suoči bez oklevanja i brige, jedini način jeste da ni za čim ne žali. A jedini način da odeš ne žaleći ni za čim, jeste da spoznaš suverenitet Stvoritelja i Njegov autoritet i da im se pokoriš. Samo na taj način čovek može da se drži podalje od ljudske nesloge, zla i od Sotoninog ropstva, i samo na taj način može živeti kao Jov, život usmeravan i blagosiljan od Stvoritelja, život koji je slobodan i nesputan, život sa vrednošću i smislom, koji se živi pošteno i otvorenog srca. Samo na taj način se čovek može, poput Jova, potčiniti Stvoriteljevim kušnjama i lišavanju, Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Samo na taj način se čovek može, kao Jov, čitavog života klanjati Stvoritelju i osvojiti Njegovo odobravanje, te čuti Njegov glas i videti Njegovu pojavu. Samo tako čovek može živeti i umreti srećan, kao Jov, bez bola, bez brige, bez žaljenja. Samo na taj način čovek može živeti u svetlosti, kao Jov, u svetlosti proći kroz svaki prelomni trenutak života, nesmetano završiti svoj put u svetlosti, uspešno završiti svoju misiju – da kao stvoreno biće doživi, nauči i spozna suverenitet Stvoritelja – te umreti u svetlosti i potom zauvek stajati uz Stvoritelja kao stvoreno ljudsko biće koje On odobrava.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Kojim god pitanjem da se bave, ljudi treba uvek da mu pristupaju uz aktivan, pozitivan stav, a to još i više važi kad je reč o pitanju smrti. Imati aktivan, pozitivan stav ne znači pomiriti se sa smrću, iščekivati smrt niti pozitivno i aktivno težiti smrti. Ako to ne znači težiti smrti, miriti se sa smrću niti iščekivati smrt, šta onda znači? (Pokoriti se.) Pokoravanje je vrsta stava prema pitanju smrti, a otpuštanje smrti i nerazmišljanje o njoj najbolji je način da se to reši. Neki ljudi kažu: „Zašto da o njoj ne razmišljam? Ako o njoj ne promislim, hoću li moći da je prevaziđem? Ako o njoj ne promislim, da li ću moći da je otpustim?” Da, moći ćeš. A zašto je tako? Reci Mi, kad su te roditelji dobili, je li tvoja zamisao bila da se rodiš? Svoj izgled, svoju starosnu dob, delatnost u kojoj radiš, činjenicu da sad sediš ovde i način na koji se upravo osećaš – da li si ti sve to smislio? Ti nisi sve to smislio, to je nastajalo danima i mesecima i time što si, iz dana u dan, svakodnevno živeo svojim normalnim životom, sve dok nisi stigao tu gde si sada, i to je sasvim prirodno. Isto je i sa smrću. Iako toga nisi svestan, odrastaš, postaješ sredovečan, postaješ star, ulaziš u svoje poslednje godine života, a zatim dolazi smrt – ne razmišljaj o njoj. Ne možeš izbeći stvari o kojima ne razmišljaš time što o njima nećeš razmišljati, niti će one doći ranije zato što o njima razmišljaš; one se ne mogu izmeniti čovekovom voljom, zar ne? Ne razmišljaj o njima. Šta mislim pod tim kad kažem „Ne razmišljaj o njima”? Jer ako će se to zaista dogoditi u bliskoj budućnosti, neprestano razmišljanje o tome delovaće poput nekog nevidljivog pritiska na tebe. Zbog tog pritiska ćeš se plašiti života i toga da živiš i nećeš imati aktivan i pozitivan stav, već ćeš postati još više utučen. Budući da čoveka suočenog sa smrću ništa ne zanima i pošto ni prema čemu nema pozitivan stav, on oseća samo utučenost. On će umreti, sve je gotovo, više nema nikakvog smisla ka bilo čemu stremiti niti bilo šta raditi, on više nema nikakve izglede ni motivaciju i sve što radi svodi se na pripremanje za smrt i kretanje u pravcu smrti, pa u čemu je onda smisao ičega što radi? Stoga, sve što on radi nosi elemente i prirodu negativnosti i smrti. Dakle, možete li da ne razmišljate o smrti? Je li to lako postići? Ako je to pitanje naprosto rezultat tvog mentalnog rasuđivanja i mašte, onda si sebi digao lažnu uzbunu, sebe plašiš i to se naprosto neće dogoditi u bliskoj budućnosti, pa zašto onda razmišljaš o tome? I baš zbog toga je razmišljanje o smrti još manje potrebno. Ono što treba da se dogodi uvek će se dogoditi; ono što nije predviđeno da se dogodi neće se dogoditi ma koliko ti razmišljao o tome. Plašiti se toga je beskorisno, baš kao i brinuti o tome. Smrt ne možeš izbeći time što o njoj brineš, niti će te zaobići samo zato što je se plašiš. Prema tome, s jedne strane iz svog srca treba da otpustiš pitanje smrti i da mu ne pridaješ važnost; treba to da poveriš Bogu, kao da smrt nema nikakve veze s tobom. To je nešto što Bog uređuje, pa dozvoli Bogu da to uredi – zar time stvar ne postaje jednostavna? S druge strane, prema smrti treba da imaš aktivan i pozitivan stav. Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom! Čak i ako to sasvim ne možeš da objasniš, u stanju si da primenjuješ neke istine i poseduješ neku stvarnost, a to dokazuje da si stekao neku životnu opskrbu i shvatio neke istine iz Božjeg dela. Toliko toga si dobio – pravo izobilje – i to je tako veliki blagoslov! Od početka ljudske istorije, kroz sva minula vremena, niko nije uživao u ovom blagoslovu, a ti ipak uživaš u njemu. Jesi li sad spreman da umreš? Sa takvom spremnošću, tvoj stav prema smrti bio bi zaista pokoran, zar ne? (Da.) Jedan aspekt je da ljudi treba da imaju istinsko razumevanje, treba da sarađuju pozitivno i aktivno i istinski se pokore, i treba da imaju ispravan stav prema smrti. Zar se na taj način ljudska osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog smrti u znatnoj meri ne smanjuju? (Smanjuju se.) U znatnoj meri se smanjuju. (…)

Smrt nije problem koji se lako rešava i za čoveka predstavlja najveću teškoću. Ako ti neko kaže: „Tvoje iskvarene naravi su tako duboko ukorenjene, a ni tvoja ljudskost nije dobra. Ako iskreno ne stremiš ka istini i u budućnosti učiniš mnoga zlodela, otići ćeš u pakao i bićeš kažnjen!”, možda ćeš se neko vreme nakon toga osećati uznemireno. Možda ćeš o tome razmisliti i osećati se mnogo bolje nakon prospavane noći, pa više ne budeš toliko uznemiren. Međutim, ako se razboliš od neke smrtne bolesti i nije ti preostalo još mnogo od života, to nije nešto što se može rešiti nakon prospavane noći niti se tako lako to može otpustiti. Od tebe se traži da se po ovom pitanju neko vreme kališ. Oni koji iskreno streme ka istini ovo pitanje mogu da ostave za sobom, da u svemu traže istinu i da koriste istinu da bi to rešili – nema problema koji oni ne mogu da reše. Međutim, ako ljudi koriste čovekove pristupe, naposletku će zbog smrti moći da osećaju samo neprekidnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Kad su stvari nerešive, oni posrću za ekstremnim merama u pokušaju da ih reše. Neki ljudi zauzimaju depresivan i negativan stav i kažu: „Znači, umreću. Ko se plaši smrti? Posle smrti, ponovo ću se ovaplotiti i opet ću živeti!” Možeš li ovo da potvrdiš? Samo tražiš neke reči utehe, a time se ne rešava problem. Sve stvari i sve vidljivo ili nevidljivo, materijalno ili nematerijalno, pod kontrolom su i vladavinom u rukama Stvoritelja. Niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu i jedini stav koji čovek treba da ima, bilo da je reč o bolesti ili smrti, jeste onaj zasnovan na razumevanju, prihvatanju i pokornosti; ljudi ne treba da se uzdaju u svoje uobrazilje ili predstave, ne treba da traže izlaz iz ovih stvari, a još manje treba da ih odbacuju ili im se opiru. Ako slepo pokušavaš da rešiš probleme bolesti i smrti koristeći se sopstvenim metodama, što duže budeš živeo, više ćeš patiti, postajaćeš sve utučeniji i osećaćeš se sve više zarobljen. Naposletku, i dalje ćeš morati da koračaš putem smrti, i tvoj kraj će zaista biti isti kao i tvoja smrt – zaista ćeš umreti. Ako možeš aktivno da tražiš istinu i, bilo da je reč o shvatanju bolesti koju ti je Bog uredio ili o suočavanju sa smrću, možeš pozitivno i aktivno da tražiš istinu, da tražiš Stvoriteljeve orkestracije, suverenost i uređenja u vezi sa takvim velikim događajem i da postigneš istinsku pokornost, onda je to u skladu sa Božjim namerama. Ako se uzdaš u čovekovu snagu i metode da bi se nosio sa svim ovim stvarima i trudiš se da ih rešiš ili da od njih pobegneš, onda će, čak i ako ne umreš i privremeno uspeš da izbegneš teškoću smrti, budući da ne gajiš istinsko razumevanje, prihvatanje i pokornost prema Bogu i istini, a time nemaš ni svedočanstvo o tom pitanju, konačan ishod biti u tome da kad se ponovo suočiš sa ovim istim problemom, za tebe to i dalje biti veliki test. I dalje ćeš imati mogućnost da izdaš Boga i padneš, a to će nesumnjivo biti opasna stvar za tebe. Prema tome, ako se sada zaista suočavaš sa bolešću ili smrću, poslušaj Me kad ti kažem da je bolje da upravo sada iskoristiš tu praktičnu situaciju da tražiš istinu i tu stvar rešiš u korenu, umesto da čekaš da smrt zaista dođe i zatekne te nespremnog, izgubljenog, zbunjenog i bespomoćnog, i navede te da učiniš stvari zbog kojih ćeš žaliti do kraja preostalog života. Ako radiš stvari zbog kojih žališ i osećaš kajanje, to bi moglo dovesti do tvoje propasti. Prema tome, nezavisno od toga u čemu je problem, svoj ulazak treba uvek da započneš razumevanjem koje treba da imaš po tom pitanju i istinama koje treba da razumeš. Ako stalno osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog takvih stvari kao što je bolest i živiš obavijen takvim negativnim emocijama, onda bi ovoga časa trebalo da počneš da tražiš istinu i da što pre rešiš te probleme.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”

Ljudi ne znaju kako da se postave prema sopstvenoj smrti, niti znaju kako da žive na smislen način. Hajde onda da vidimo kakav je Božji stav u vezi sa odnosom prema čovekovoj smrti. Bog ima za cilj da ljudi, prilikom obavljanja svoje dužnosti, ma o kom aspektu te dužnosti da se radi, razumeju istinu i da je sprovode u delo, da odgurnu ustranu svoje iskvarene naravi, da prožive u obličju normalne osobe i da dosegnu merilo za postizanje spasenja, umesto da glavačke srljaju u smrt. Kad ih zadesi neka teška bolest ili kancer, neki ljudi će pomisliti: „To Bog traži od mene da se odreknem života i da umrem, pa ću Ga poslušati!” U stvari, Bog to nije rekao, niti Mu je takva ideja pala na pamet. Ljudi su to samo pogrešno razumeli i to je sve. Šta Bog zapravo hoće da kaže? Svi ljudi žive određeni broj godina, ali životni vek im je različit. Svako umire onda kad mu Bog to odredi, u pravo vreme i na pravom mestu. Sve to određuje Bog. On to čini prema životnom veku, mestu i načinu smrti koje je za tu konkretnu osobu odredio, umesto da dopusti da svi umiru po nekom proizvoljnom redosledu. Život svake osobe Bog smatra veoma važnim, baš kao što smatra veoma važnim njenu smrt i svršetak njenog fizičkog života. Sve je to od Boga predodređeno. Posmatrano s te tačke gledišta, bilo da od ljudi zahteva da obavljaju svoje dužnosti ili da Ga slede, Bog od njih ne traži da glavačke srljaju u smrt. Šta to znači? To znači da Bog od tebe ne traži da budeš spreman da se u bilo kom trenutku odrekneš života zarad obavljanja svoje dužnosti ili davanja sebe za Boga, kao ni zarad izvršenja Njegovog naloga. Nema potrebe da obavljaš takve pripreme, niti da imaš takav mentalni sklop, a pogotovo nema potrebe da na taj način razmišljaš ili da planiraš, jer Bogu tvoj život ne treba. Zašto to kažem? Podrazumeva se da tvoj život pripada Bogu, jer On je taj koji ti ga je podario, pa zašto bi onda hteo da Mu ga vraćaš? Je li tvoj život vredan? Iz Božje perspektive, ne radi se o tome da li je tvoj život vredan ili nije, već je bitna jedino uloga koju igraš u Božjem planu upravljanja. Što se tvog života tiče, kad bi Bog hteo da ti ga oduzme, On bi to mogao da učini bilo kada, na svakom mestu i svakog minuta. Prema tome, život svake osobe važan je za nju samu, za dužnost koju obavlja, za obaveze i odgovornosti koje ima, kao i sa stanovišta Božjeg naloga. Naravno, on je takođe važan i sa aspekta uloge koju ta osoba igra u Božjem sveopštem planu upravljanja. Iako je tvoj život važan, Bog nema potrebu da ti ga oduzima. Zašto? Kad ti oduzmu život, ti postaješ mrtva osoba i od tebe više nema nikakve koristi. Samo dok si živ, dok živiš među ljudskom rasom kojom vlada Bog, ti možeš da igraš ulogu koja ti je namenjena u ovom životu i da ispunjavaš obaveze i odgovornosti koje treba da ispuniš, kao i dužnosti koje Bog od tebe zahteva da obaviš u ovom životu. Jedino dok postojiš u ovom obliku, tvoj život ima vrednost i može tu vrednost da realizuje. Stoga nemoj onako uzgred da izgovaraš fraze poput „umiranje zarad Boga” ili „odričem se života zarad Božjeg dela”, nemoj da ih ponavljaš, niti da ih čuvaš u glavi ni duboko u svom srcu, jer to je nepotrebno. Kad neka osoba konstantno želi da umre zarad Boga, da žrtvuje sebe i da se odrekne života zarad svoje dužnosti, to je nešto dostojno prezira, nešto najbezvrednije i najodvratnije. Zašto? Kad tvom životu dođe kraj i kad više ne živiš u ovom telesnom obliku, kako onda možeš da ispunjavaš svoju dužnost stvorenog bića? Ako svi pomru, koga će onda Bog moći da spasava Svojim delom? Ako više nema ljudskih bića kojima je potreban spas, kako će se onda izvršavati Božji plan upravljanja? Da li bi i dalje postojalo Božje delo spasavanja čovečanstva? Da li bi ono moglo da se nastavi? Gledano iz tih aspekata, zar ljudima nije važno da dobro vode računa o svom telu i da žive zdravim životom? Zar ovo nije vredno toga? Sasvim je sigurno da je vredno i ljudi treba to da rade. A što se tiče onih glupana koji onako uzgred izgovaraju rečenice poput: „Kad bi se desilo ono najgore, umro bih zarad Boga” i koji brzopleto nipodaštavaju vlastitu smrt, odriču se života i zloupotrebljavaju svoje telo – kakvi su to ljudi? Da li su ti ljudi buntovni? (Jesu.) To su ljudi koji se najviše bune i stoga ih treba mrzeti i prezirati. Kad je neko u stanju da sasvim opušteno kaže kako bi umro zarad Boga, moglo bi se reći da takva osoba opušteno razmišlja i o samoubistvu, odustajanju od vlastite dužnosti i od naloga koji joj je Bog poverio, kao i o sprečavanju ispunjenja Božjih reči u sebi. Zar nije glupo tako postupati? Možeš ti da se opušteno i rado odričeš života i da pričaš kako želiš da ga žrtvuješ zarad Boga, ali – da li je Bogu potrebna takva žrtva? Ako tvoj život pripada Bogu i ako On u svakom trenutku može da ti ga oduzme, kakva je onda korist od njegovog žrtvovanja zarad Boga? Ako ga ne budeš žrtvovao, a ispostavi se da je on potreban Bogu, hoće li te On lepo zamoliti da mu Ga daš? Hoće li morati da o tome najpre popriča s tobom? Neće morati. Ali, zašto bi Bog uopšte poželeo tvoj život? Kad ti Bog oduzme život, ti više nećeš moći da obavljaš svoju dužnost, a u Božjem planu upravljanja jedna osoba će nedostajati. Da li će On biti srećan i zadovoljan zbog toga? Koga bi to uistinu usrećilo i zadovoljilo? (Sotonu.) Ako se odrekneš života, šta od toga možeš da dobiješ? I šta Bog može da dobije od toga što bi ti oduzeo život? Ako propustiš priliku da budeš spasen, da li je to za Boga dobitak ili gubitak? (Gubitak.) Za Boga to nije dobitak, nego gubitak. Bog ti, kao stvorenom biću, dopušta da imaš život i da zauzmeš mesto stvorenog bića kako bi obavljao dužnost stvorenog bića i kako bi, na osnovu toga, mogao da uđeš u istina-stvarnost, da se pokoriš Bogu, da razumeš Njegove namere i da Ga spoznaš, da slediš Njegovu volju, da sarađuješ s Njim u ostvarenju Njegovog dela za spas čovečanstva i da Ga do samog kraja slediš. To je pravednost i to je vrednost i smisao postojanja tvog života. Ako tvoj život postoji radi toga i ako ti zarad toga zdravo živiš, to je onda nešto najsmislenije i to je, što se Boga tiče, istinska posvećenost i saradnja – a to je ono što Njemu najviše godi. Ono što Bog želi da vidi jeste stvoreno biće koje živi u telu od krvi i mesa i koje, usred Njegove grdnje i suda, odbacuje svoju iskvarenu narav, odbija od sebe gomilu pogrešnih ideja koje mu Sotona usađuje i u stanju je da prihvati Božje istine i zahteve, da se u potpunosti pokori vrhovnoj vlasti Stvoritelja, da ispunjava dužnost koju stvoreno biće treba da ispuni i koje može da postane istinsko stvoreno biće. To je ono što Bog želi da vidi i to je vrednost i smisao postojanja ljudskog života. Prema tome, ni za jedno stvoreno biće smrt nije krajnje odredište. Vrednost i smisao ljudskog života ne ogledaju se u umiranju, nego u tome da čovek živi zarad Boga, da postoji zarad Boga i vlastite dužnosti, da postoji zato da bi ispunjavao dužnosti i obaveze stvorenog bića, da bi sledio Boga i da bi ponizio Sotonu. To je vrednost postojanja stvorenog bića, a ujedno i smisao njegovog života.

Što se tiče Božjih zahteva prema ljudima, način na koji se Bog odnosi prema čovekovom životu i smrti potpuno je različit od onog koji je opisan izrekom „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” u tradicionalnoj kulturi. Sotona konstantno želi da ljudi umiru. Njemu je neugodno da gleda žive ljude, pa stalno smišlja kako da im oduzme život. Kad ljudi od Sotone prihvate pogrešne ideje tradicionalne kulture, sve što žele jeste da žrtvuju svoje živote zarad svoje zemlje i naroda, zarad svoje karijere, ljubavi ili svoje porodice. Neprekidno osećaju prezir prema vlastitom životu, spremni su da umru i polože svoj život bilo gde i bilo kada, a život koji im je Bog dao ne smatraju za nešto najdragocenije i nešto što treba negovati. Pošto su nesposobni da tokom svog života ispunjavaju svoje dužnosti i obaveze, a pritom i dalje poseduju život koji im je Bog dao, oni umesto toga prihvataju Sotonine lažne i đavolske reči, s namerom da čak prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu, spremajući se da u svakom trenutku umru zarad Boga. Činjenica je da, ako zaista umreš, nećeš to učiniti zarad Boga, već zarad Sotone, tako da te Bog neće upamtiti. Jer, jedino živi ljudi mogu da slave Boga i da svedoče o Njemu, samo oni mogu da zauzmu mesto koje im kao stvorenim bićima pripada i da ispune svoju dužnost, te da na taj način iza sebe ne ostave nikakvo kajanje, već da budu sposobni da ponize Sotonu i da posvedoče o čudesnim delima i suverenosti Stvoritelja – to mogu da urade samo dok su živi. A ako nemaš čak ni život, sve to prestaje da postoji. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, isticanjem izreke o moralnom postupanju, koja kaže „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”, Sotona se nesumnjivo poigrava s ljudskim životom i gazi po njemu. Sotona ne poštuje ljudski život, već se poigrava s njim, navodeći ljude da prihvate ideje poput „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu”. Ljudi žive u skladu s takvim idejama, ne paze na svoj život i ne smatraju ga dragocenim, pa se stoga opušteno odriču svog života, te najdragocenije stvari koju Bog daruje ljudima. To je izdajnički i nemoralan čin. Sve dok ne istekne krajnji rok koji ti je Bog odredio, ni u jednom trenutku ne treba olako da pričaš o odricanju od života. Dokle god dišeš, nemoj da odustaješ, ne napuštaj svoju dužnost i ne napuštaj ono što ti je Stvoritelj poverio i što ti je naložio da radiš. Jer, život svakog stvorenog bića postoji isključivo zarad Stvoritelja i zarad Njegove suverenosti, Njegovih orkestracija i uređenja, on postoji i ostvaruje svoju vrednost samo kao svedočanstvo o Stvoritelju i Njegovom delu spasavanja čovečanstva. Kao što vidiš, Božji stav o ljudskom životu potpuno je drugačiji od Sotoninog. Ko, dakle, uistinu neguje ljudski život? (Bog.) Neguje ga jedino Bog, dok sami ljudi ne znaju kako da neguju vlastiti život. Jedino Bog neguje ljudski život. Iako ljudska bića ne zavređuju ljubav i nije ih moguće voleti, iako su puna prljavštine, buntovništva i svakojakih apsurdnih ideja i gledišta koje im usađuje Sotona, iako slede Sotonu i prave idola od njega, do te mere da se čak suprotstavljaju Bogu, ipak, uprkos svemu tome, a budući da ih je Bog stvorio i podario im dah i život, jedino On neguje ljudski život, jedino On voli ljude i jedino On neprekidno brine o čovečanstvu i neguje ga. Bog neguje ljudska bića – ne njihova fizička tela, već njihove živote, jer jedino ljudska bića kojima je Bog podario život mogu na kraju da postanu stvorena bića koja Ga istinski obožavaju i svedoče o Njemu. Bog ima delo, naloge i očekivanja prema ljudima, tim stvorenim bićima. Stoga Bog neguje i čuva njihove živote. To je istina. Razumete li? (Da.) Kad ljudi, dakle, shvate nameru Boga Stvoritelja, zar ne bi trebalo da postoje neka načela u vezi s načinom na koji oni treba da se odnose prema životu svog fizičkog tela i da se bave zakonima i potrebama njegovog opstanka? Na čemu se ta načela zasnivaju? Zasnivaju se na Božjim rečima. Koja su načela njihove primene? U pasivnom smislu, ljudi moraju da napuste najrazličitija pogrešna gledišta koja im je usadio Sotona, da razotkriju i prepoznaju varljivost Sotoninih gledišta – poput izreke „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu” – kojima se ljudi zatupljuju, ograničavaju i od kojih trpe štetu, te da takva gledišta napuste; osim toga, ljudi u aktivnom smislu moraju precizno da shvate šta Bog Stvoritelj zahteva od čovečanstva i da Božje reči usvoje kao temelj svega što rade. Na taj način, ljudi će moći da te reči primenjuju pravilno i bez odstupanja i da zaista streme ka istini.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (12)”

Ako želi da živi vrednim i smislenim životom, čovek mora da stremi ka istini. Pre svega, on treba da ima ispravan pogled na život, kao i ispravne misli i gledišta o raznim velikim i malim pitanjima sa kojima se suočava u životu i na svom životnom putu. Takođe sva ova pitanja treba da posmatra iz prave perspektive i uz ispravan stav, umesto da raznim problemima, sa kojima se suočava tokom svog života ili u svom svakodnevnom životu, pristupa uz ekstremne ili radikalne misli i gledišta. Naravno, te stvari takođe ne sme da posmatra iz svetovne perspektive, već bi trebalo da otpusti takve negativne i netačne misli i gledišta. (…) Navedimo jedan primer. Recimo da je neki čovek dobio rak i da se plaši da će umreti. On odbija da prihvati smrt i neprekidno se moli Bogu da ga zaštiti od smrti i produži mu život za još nekoliko godina. Iz dana u dan u sebi nosi negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i pored toga što je uspeo da preživi još nekoliko godina, da ostvari svoj cilj i iskusi sreću koja proističe iz toga što je izbegao smrt. Oseća se srećnim i veruje da je Bog mnogo dobar, da je On zaista veličanstven. Svojim sopstvenim naporima, upornim molbama, ljubavlju i brigom o sebi, taj čovek izbegava smrt i, na kraju, nastavlja da živi baš kao što je želeo. Iskazuje zahvalnost za Božju zaštitu, blagodat, ljubav i milost. Svakoga dana zahvaljuje Bogu i dolazi pred Njega da Mu zbog toga oda počast. Često plače dok peva himne i dok razmišlja o Božjim rečima, i razmišlja o tome kako je Bog divan: „Bog zaista ima kontrolu nad životom i smrću; dozvolio mi je da živim.” Dok svakoga dana obavlja svoju dužnost, često razmišlja kako da patnju postavi na prvo, a zadovoljstvo na poslednje mesto, i kako da u svemu od ostalih bude bolji, ne bi li se održao u životu i izbegao smrt – na kraju živi još nekoliko godina i oseća se prilično zadovoljno i srećno. Međutim, jednog dana bolest mu se pogorša i lekar mu po poslednji put kaže da se pripremi za kraj. Sada se suočava sa smrću; zaista je na korak od smrti. Kako će reagovati? Obuzima ga njegov najveći strah, njegova najveća briga konačno se obistinila. Stigao je dan koji on najradije ne bi ni video ni doživeo. Srce mu u trenu potone i duhom klone do dna. Obavljanje dužnosti mu više nije na pameti, niti mu je preostalo reči da se moli Bogu. Više ne želi da veliča Boga niti da Ga sluša kako izgovara ikakve reči ili iznosi ikakve istine. Više ne veruje da je Bog ljubav, pravednost, milost i dobrota. U isto vreme oseća kajanje: „Sve ove godine zaboravljao sam da se bolje hranim i da izlazim i zabavljam se u slobodno vreme. Sad više nemam priliku da radim te stvari.” Um mu je ispunjen pritužbama i jadikovkama, a srce prepuno bola, kao i primedbi, negodovanja i poricanja usmerenih prema Bogu. Zatim, sa žaljenjem, on napušta ovaj svet. Pre nego što je otišao, da li mu je Bog i dalje bio u srcu? Da li je i dalje verovao u postojanje Božje? (Više nije verovao.) Kako je došlo do takvog ishoda? Nije li sve započelo pogrešnim gledištima koja je od samog početka imao prema životu i smrti? (Jeste.) Ne samo da je od početka imao pogrešne misli i gledišta, nego je, da stvari budu još ozbiljnije, nakon toga u svom stremljenju sledio i poštovao sopstvene misli i gledišta. Nikada nije odustajao, napred je jurišao i, punom brzinom, bez osvrtanja, trčao pogrešnim putem. Posledično, na kraju je izgubio veru u Boga – njegov se put vere tako završio i njegov se život tako okončao. Da li je došao do istine? Da li ga je Bog zadobio? (Nije.) Kad je konačno umro, da li su se promenili njegova gledišta i stavovi prema smrti kojih se čvrsto držao? (Nisu.) Je li umro sa utehom, radošću i spokojno ili uz žaljenje, opiranje i gorčinu? (Umro je uz opiranje i gorčinu.) Baš ništa nije dobio. On nije dostigao istinu, niti je Bog zadobio njega. Pa, da li biste rekli da je takav čovek postigao spasenje? (Ne.) Nije bio spasen. Zar pre svoje smrti nije bio prezauzet i davao se u velikoj meri? (Da, jeste.) Kao i drugi ljudi, verovao je u Boga i obavljao svoju dužnost i, spolja posmatrano, nije se činilo da ima ikakve razlike između njega i bilo kog drugog. Kad se suočio sa bolešću i smrću, molio se Bogu i ipak nije napuštao svoju dužnost. Nastavio je da radi, čak u podjednakoj meri kao i ranije. Međutim, postoji nešto što ljudi treba da shvate i da prozru: misli i gledišta koje je ovaj čovek gajio bili su dosledno negativni i pogrešni. Bez obzira na stepen njegove patnje ili na cenu koju je platio dok je obavljao svoju dužnost, on je u svom stremljenju gajio te pogrešne misli i gledišta. Njima je bio neprestano vođen i svoje negativne emocije je unosio u svoju dužnost, nastojeći da Bogu ponudi vršenje dužnosti u zamenu za sopstveni opstanak, kako bi postigao svoj cilj. Cilj njegovog stremljenja nije bio u tome da shvati istinu ili da do nje dođe, niti u tome da se pokori svim Božjim orkestracijama i uređenjima. Cilj njegovog stremljenja bio je upravo suprotan. Želeo je da živi prema vlastitoj volji i zahtevima, i da dobije ono čemu je rado stremio. Želeo je da uređuje i orkestrira sopstvenu sudbinu, pa čak i svoj život i smrt. I tako se, na kraju puta, njegov ishod sastojao u tome da baš ništa nije dobio. Nije došao do istine i na kraju je porekao Boga i izgubio veru u Njega. Čak ni dok se smrt približavala, nije uspevao da razume kako ljudi treba da žive i kako stvoreno biće treba da se odnosi prema Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. To je nešto najžalosnije i najtragičnije u vezi sa njim. Ni na samoj ivici smrti, nije uspeo da shvati da tokom celog čovekovog života sve potpada pod suverenost i uređenje Stvoritelja. Ako Stvoritelj želi da živiš, čak i ako te muči smrtonosna bolest, nećeš umreti. Ako Stvoritelj želi da umreš, čak i ako si mlad, zdrav i snažan, kad kucne tvoj čas, moraš umreti. Sve je pod Božjom suverenošću i uređenjem – u tome je Božji autoritet i niko se ne može izdići iznad toga. Taj čovek nije uspeo da shvati tako jednostavnu činjenicu – nije li to za žaljenje? (Jeste.) Uprkos svojoj veri u Boga, svom prisustvu skupovima, slušanju propovedi i obavljanju dužnosti, uprkos svojoj veri u postojanje Boga, uporno je odbijao da prizna da je ljudska sudbina, uključujući život i smrt, u rukama Božjim, te da ne zavisi od ljudske volje. Niko ne umre zato što to želi i niko ne preživi isključivo zato što hoće da živi i plaši se smrti. Tako jednostavnu činjenicu on nije uspeo da dokuči, nije uspeo da je prozre ni kad se suočio s dolaskom smrti, ne znajući i dalje da čovekov život i smrt ne određuje on sȃ m, već da oni zavise od Stvoriteljevog predodređenja. Zar to nije tragično? (Jeste.)

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”

Ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti napadnut i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne kažem to da bih vas uplašio; to je činjenica. Sada kada sam to jasno stavio do znanja, a vi shvatili, ako još uvek tome stremite i sigurni ste da se to neće promeniti i ako ostanete odani do smrti, to dokazuje da posedujete određeni rast. Nemojte pretpostavljati da će širenje jevanđelja među prekomorskim nacijama u kojima vladaju verska sloboda i ljudska prava proći bezopasno i da će sve što radite ići glatko, da će sve to imati Božji blagoslov i biti u skladu s Njegovom velikom silom i autoritetom. To pripada svetu ljudskih predstava i uobrazilje. Fariseji su takođe verovali u Boga, ali su ovaploćenog Boga razapeli na krst. Dakle, šta loše današnji religiozni svet može da učini ovaploćenom Bogu? Učinili su toliko loših stvari – sudili su Bogu, osudili su Boga, bogohulili su – nema te loše stvari za koju nisu sposobni. Ne zaboravite da su Gospoda Isusa upravo vernici razapeli na krst. Samo su oni bili u prilici da učine tako nešto. Nevernike nije bilo briga za to. U dosluhu sa vlastodršcima, ti vernici su se dokopali Gospoda Isusa i razapeli Ga na krst. Štaviše, kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: „Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?” Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje. To je konačna istina koju treba da razume onaj ko širi jevanđelje i obavlja svoju dužnost – čovek mora da plati cenu svojim životom da bi širio i svedočio o jevanđelju ovaploćenog Boga o obavljanju Njegovog dela i spasenju čovečanstva. Ako težiš tome, ako možeš da svedočiš na taj način, to je divno. Ako još uvek ne poseduješ tu vrstu težnje, trebalo bi da, barem, pravilno ispuniš odgovornost i dužnost koje se nalaze pred tobom, poveravajući ostalo Bogu. Kako meseci i godine budu prolazili, kako budeš stariji i iskusniji, a tvoje razumevanje istine temeljnije, možda ćeš tada shvatiti da imaš obavezu i odgovornost da ponudiš svoj život delu Božjeg jevanđelja, čak i do svog poslednjeg daha.

Sada je pravo vreme da počnemo da govorimo o ovim temama jer je širenje jevanđelja carstva već počelo. Ranije, u Doba zakona i Doba blagodati, neki drevni proroci i sveci dali su svoje živote šireći jevanđelje, tako da i oni rođeni u poslednjim danima mogu dati svoje živote za taj cilj. To nije nešto novo niti iznenadno, a još manje je prekomeran zahtev. To je ono što stvorena bića treba da rade i dužnost koju treba da obavljaju. To je istina; to je najviša istina. Ako samo uzvikuješ parole o onome što želiš da učiniš za Boga, da želiš da ispuniš svoju dužnost i koliko želiš da se trudiš i da se daš Bogu, to je beskorisno. Kada se najzad suočiš sa stvarnošću, kada se od tebe zatraži da žrtvuješ život, da li ćeš se požaliti u poslednjem trenutku, da li ćeš biti voljan, da li ćeš se zaista pokoriti – time se tvoj rast stavlja na probu. Ukoliko u trenutku kada će ti život biti oduzet možeš da budeš opušten, voljan i da se bez pogovora pokoriš, ako osećaš da si do kraja ispunio svoje odgovornosti, obaveze i dužnosti, ako je tvoje srce ispunjeno radošću i mirom – ako takav odeš, onda, iz Božjeg ugla, uopšte nisi ni otišao. Tačnije, ti živiš u drugoj oblasti i u drugom obliku. Samo si promenio način života. Ni na koji način nisi zaista mrtav. Iz ljudskog ugla to deluje ovako: „Šteta, ova osoba je umrla vrlo mlada!” Ali iz Božjeg ugla, niti si umro niti si otišao da patiš. Umesto toga, otišao si da uživaš u blagoslovima i da se približiš Bogu. Pošto si, kao stvoreno biće, u Božjim očima već zadovoljio standarde u pogledu obavljanja svoje dužnosti, ti si sada obavio svoju dužnost, Bogu više nisi potreban da obavljaš tu dužnost u redovima stvorenih bića. Bog tvoj „odlazak” ne naziva „odlaskom”, ti si „odnesen”, „odveden” ili „preveden”, i to je dobro.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”

Prema ljudskim predstavama, dobro se nagrađuje, a zlo kažnjava, dobri ljudi se nagrađuju dobrim, a zli se nagrađuju zlom, a oni koji ne čine zlo treba da budu nagrađeni dobrim i da prime blagoslov. Reklo bi se da ljudi, u svim slučajevima kada nisu zli, treba da budu nagrađeni dobrim; jedino je to Božja pravednost. Zar ovo nije ljudska predstava? Ali šta ako im se ne vrati dobrim? Da li biste onda rekli da Bog nije pravedan? Na primer, u Nojevo vreme, Bog je rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!” (1. Mojsijeva 6:13). Zatim je naredio Noju da sagradi barku. Nakon što je Noje prihvatio Božji nalog i sagradio barku, veliki pljusak padao je na zemlju četrdeset dana i noći; ceo svet je bio potopljen i Bog je uništio sve ljude tog doba izuzev Noja i njegovih sedam članova porodice. Šta ti misliš o ovome? Da li bi rekao da Bog ne voli? Što se tiče ljudi, koliko god čovečanstvo bilo iskvareno, sve dok Bog uništava čovečanstvo, to znači da On ne voli – da li su oni u pravu što veruju u to? Zar to verovanje nije apsurdno? Bog nije voleo one koje je uništio, ali možeš li iskreno reći da On nije voleo one koji su preživeli i dostigli Njegovo spasenje? Petar je voleo Boga beskrajno i Bog je voleo Petra – možeš li zaista reći da Bog ne voli? Bog voli one koji Ga istinski vole, a mrzi i proklinje one koji Mu se opiru i odbijaju da se pokaju. Bog poseduje i ljubav i mržnju, to je istina. Ljudi ne bi trebalo da klasifikuju Boga ili da sude o Njemu u skladu sa svojim predstavama i zamislima, jer predstave i zamisli čovečanstva, koji su njihov način gledanja na stvari, nemajunimalo istine. Bog se mora spoznati na osnovu Njegovog odnosa prema čoveku, na osnovu Njegove naravi i suštine. Čovek apsolutno ne sme da pokuša da definiše suštinu Boga na osnovu spoljašnjih efekata onih stvari koje On čini i kojima sebavi. Sotona je tako duboko iskvario čovečanstvo; ljudi ne poznaju priroda-suštinu iskvarenog čovečanstva, a još manje šta je iskvareno čovečanstvo pred Bogom niti kako bi, u skladu sa Njegovom pravednom naravi, trebalo postupati sa njim. Uzmimo za primer Jova. On je bio pravedan čovek i Bog ga je blagoslovio. To je bila Božja pravednost. Sotona se opkladio sa Jahveom: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!” (Knjiga o Jovu 1:9-11). Jahve Bog reče: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega” (Knjiga o Jovu 1:12). Tako je Sotona otišao kod Jova, napao ga i iskušavao, a Jov se suočio sa kušnjama. Sve što je imao bilo mu je oduzeto – izgubio je svoju decu i imovinu, a celo mu je telo bilo prekriveno čirevima. Sad je pitanje, da li su Jovove kušnje u sebi imale pravednu narav Božju? Vi ne možete jasno reći, zar ne? Čak i ako si pravedna osoba, Bog ima pravo da te podvrgne kušnjama i da ti dozvoli da Mu svedočiš. Božja narav je pravedna; On se prema svima odnosi jednako. Ne radi se o tome da onda pravedni ljudi ne treba da budu podvrgnuti kušnjama čak i ako ih mogu podneti ili da tada moraju biti zaštićeni; to nije slučaj. Bog ima pravo da stavi pravedne ljude na kušnju. To je otkrovenje pravedne Božje naravi. Konačno, nakon što je okončano Jovovo podvrgavanje kušnjama i svedočenje Jahveu, Jahve ga je blagoslovio još više nego ranije, još bolje nego ranije i dao mu je dvostruko više blagoslova. Štaviše, Jahve mu se ukazao i obratio glasom iz vihora, a Jov Ga je video kao da stoji pred njim. To je bio blagoslov koji mu je dao Bog. To je bila Božja pravednost. A šta da se, nakon što je Jov prošao kroz kušnje i nakon što je Jahve video kako je Jov svedočio Njemu u Sotoninom prisustvu i osramotio Sotonu, Jahve okrenuo i otišao, ignorišući Jova i uskrativši ga potom za blagoslove – da li bi u tome bila Božja pravednost? Bez obzira na to da li je Jov posle kušnje bio blagoslovljen ili ne i da li mu se Jahve ukazao ili ne, sve ovo sadrži Božju dobru volju. Pojavljivanje Jovu bila bi Božja pravednost, a i nepojavljivanje bi takođe bila Božja pravednost. Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije egalitarizam, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo pravičnost i razumnost. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Pretpostavimo da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako ne vide da je to u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? „Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?” Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Slična iskustvena svedočenja:

Sramota iz moje prošlosti

Razmišljanja pacijenta obolelog od neizlečive bolesti

Moji dani propovedanja na liniji fronta

Slične himne:

Onaj koji ima suverenost nad svime