Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Izgradnja carstva je usmerena direktno na duhovni svet. Odnosno, stanje borbe u duhovnom svetu razjašnjava se neposredno među celim Mojim narodom i to je dovoljno da pokaže da je, ne samo unutar crkve, već još i više u Dobu carstva, svaka osoba neprekidno u ratu. Uprkos njihovim fizičkim telima, duhovni svet se otkriva direktno i oni dolaze u dodir sa životom duhovnog sveta. Dakle, kada počnete da budete verni, morate dobro da se pripremite za sledeći segment Mog dela. Trebalo bi da predate celo svoje srce; tek tada možete da zadovoljite Moje srce. Nije Me briga za ono što se ranije događalo u crkvi; danas je to u carstvu. U Mom planu, Sotona je sve vreme vrebao iza svakog koraka i, poput kontrasta Mojoj mudrosti, uvek je pokušavao da pronađe načine i sredstva da prekine Moj prvobitni plan. Ipak, da li bih Ja mogao da podlegnem njegovim lažljivim smicalicama? Sve stvari na nebu i na zemlji deluju kao Moja uslužna sredstva; da li bi Sotonine lažljive smicalice mogle da budu iole drugačije? Upravo tu nastupa Moja mudrost; baš to jeste ono čudesno u Mojim delima i to je načelo delovanja čitavog Mog plana upravljanja. Tokom ere izgradnje carstva, još uvek ne izbegavam Sotonine lažljive smicalice, već nastavljam da obavljam delo koje moram. Među vaseljenom i svim stvarima, za Svoj kontrast sam odabrao dela Sotone. Nije li to ispoljavanje Moje mudrosti? Nije li upravo to ono što je čudesno u Mom delu?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima. Drugim rečima, svrha Božjih postupaka ostaje nepromenjena bez obzira na to šta On čini ili kojim sredstvima to čini, bez obzira na cenu i bez obzira na Njegov cilj. Njegova je svrha da u čoveka usadi Božje reči, kao i Božje zahteve i namere prema čoveku; drugim rečima, svrha Mu je da u čoveka usadi sve ono što On, u skladu sa Svojim koracima, smatra pozitivnim, čime omogućava čoveku da razume Božje srce i Božju suštinu, i dozvoljava mu da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima, omogućavajući mu da na taj način dostigne strah od Boga i da se kloni zla – sve je to jedan aspekt svrhe Božje u svemu što čini. Drugi aspekt je da čoveka često predaje Sotoni, jer je Sotona kontrast i uslužni predmet u Božjem delu; na ovaj način, Bog ljudima omogućava da u Sotoninim iskušenjima i napadima vide svu zlobu, ružnoću i odvratnost Sotone, čime kod ljudi stvara mržnju prema Sotoni i omogućava im da spoznaju i prepoznaju ono što je negativno. Ovaj proces ljudima omogućava postepeno oslobađanje od Sotonine kontrole i optužbi, narušavanja i napada – sve dok oni, zahvaljujući Božjim rečima, svom bogopoznanju i pokornosti Bogu, te svojoj veri i strahu od Boga, konačno ne trijumfuju nad Sotoninim napadima i optužbama; tek tada će ljudi biti potpuno izbavljeni iz vlasti Sotone. Izbavljenje ljudi ukazuje na to da je Sotona poražen i da oni više nisu hrana u Sotoninim ustima – umesto da ih proguta, Sotona ih se odrekao. To je zato što takvi ljudi stoje uspravno, zato što poseduju veru, pokornost i strah od Boga, i zato što u potpunosti raskidaju sa Sotonom. Oni Sotonu posramljuju, prave od njega kukavicu i odlučno ga pobeđuju. Njihova odlučnost da slede Boga, njihova pokornost i strah od Boga pobeđuju Sotonu i primoravaju ga da ih se potpuno odrekne. Samo je takve ljude Bog zaista zadobio, a upravo to je i krajnji cilj Božji u spasavanju čoveka. Svi oni koji slede Boga moraju se suočiti sa velikim i malim Sotoninim iskušenjima i napadima ukoliko žele da budu spaseni i da budu potpuno zadobijeni od Boga. Oni koji isplivaju iz ovih iskušenja i napada i koji su u stanju da u potpunosti pobede Sotonu, jesu oni koje je Bog spasao. To znači da su od Boga spaseni oni koji su prošli kroz Božje kušnje i koje je Sotona nebrojeno puta iskušavao i napadao. Oni koje je Bog spasao razumeju Božje namere i zahteve, spremni su da se pokore Božjem suverenitetu i uređenjima, i ne skreću s puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla čak ni usred Sotoninih iskušenja. Oni koje je Bog spasao pošteni su i dobrodušni ljudi, ljudi koji razlikuju ljubav od mržnje, imaju osećaj za pravdu i razumni su, sposobni su da brinu o Bogu i da kao zenicu oka čuvaju sve što je od Boga. Takve ljude Sotona ne vezuje, ne špijunira, ne optužuje, niti ih zlostavlja; oni su sasvim slobodni, oni su u potpunosti oslobođeni i pušteni iz ropstva. Upravo je Jov bio jedan takav čovek slobode i upravo je zato značajno to što ga je Bog predao Sotoni.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

U vreme kad ljudi tek treba da budu spaseni, Sotona njihove živote često ometa, pa ih čak i kontroliše. Drugim rečima, ljudi koji nisu spaseni, zatočenici su Sotone; oni nemaju slobodu, Sotona od njih ne odustaje, nisu kadri niti imaju pravo da se klanjaju Bogu, a Sotona ih pri tom u stopu prati i žestoko napada. Takvi ljudi nemaju sreću o kojoj mogu da pričaju, niti o pravu na normalnu egzistenciju, a kamoli o vlastitom dostojanstvu. Jedino ako ustaneš i povedeš bitku protiv Sotone, koristeći kao oružje u toj bici na život i smrt svoju veru u Boga, pokornost i strah od Boga, tako da do nogu potučeš Sotonu, nateraš ga da podvije rep i postane kukavica kad god te vidi, te da sasvim odustane od napada i optužbi protiv tebe – jedino tako ćeš se spasti i postati slobodan. Ako si odlučan da u potpunosti raskrstiš sa Sotonom, ali nisi opremljen delotvornim oružjem koje će ti pomoći da ga poraziš, onda ćeš i dalje biti u opasnosti. Kako vreme bude odmicalo, ako te Sotona toliko izmuči da ti iscrpi i poslednji atom snage, a ti i dalje nisi u stanju da svedočiš i još uvek se nisi u potpunosti oslobodio Sotoninih optužbi i napada, tvoje će nade u spasenje biti veoma male. Na kraju, kad bude objavljen svršetak Božjeg dela, Sotona će te i dalje držati u šaci, nećeš moći da se oslobodiš, te ćeš zauvek ostati bez ijedne prilike i bez svake nade. Iz ovoga se implicitno može zaključiti da će takvi ljudi u potpunosti biti Sotonini zatočenici.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Kada je Jov po prvi put bio podvrgnut kušnji, oduzeta mu je sva imovina i sva njegova deca, ali on zbog toga nije pao, niti izgovorio išta što bi predstavljalo greh protiv Boga. Nadvladao je Sotonina iskušenja, svoju materijalnu imovinu i svoje potomstvo, i odoleo kušnji tokom koje je ostao bez svih svojih spoljnih stvari, što znači da je bio u stanju da se Bogu pokorava čak i kad mu je sve uzeo, a takođe je mogao da Mu ponudi zahvalnost i pohvalu zbog svega što je učinio. Tako se Jov držao tokom prvog iskušenja od Sotone i takvo je bilo njegovo svedočenje tokom prve Božje kušnje. Prilikom druge kušnje, Sotona je posegao rukom da povredi Jova i, mada je Jov osetio bol kakav nikada ranije nije osetio, njegovo je svedočenje ipak bilo dovoljno snažno da ljude zaprepasti. Svoju snagu, uverenost i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga, iskoristio je da još jednom porazi Sotonu, a Bog je njegovo držanje i svedočenje još jednom priznao i pohvalio. Dok je bio podvrgnut iskušenju, Jov je svoje stvarno držanje koristio kako bi Sotoni stavio do znanja da telesni bol ne može da utiče na njegovu veru i pokornost prema Bogu, niti da ga liši odanosti Bogu i bogobojažljivog srca; on se zbog pretnje smrću ne bi odrekao ni Boga ni vlastitog savršenstva i poštenja. Jovova odlučnost je od Sotone napravila kukavicu, Jovova vera mu je ulivala drhtavicu i strah, a zbog žestine kojom se protiv njega borio na život i smrt, u Sotoni se rodila strašna mržnja i ogorčenost; zahvaljujući Jovovom savršenstvu i poštenju, Sotona mu ništa više nije mogao, te je stoga odustao od daljih napada, kao i od optužbi koje je protiv njega izneo pred Bogom Jahveom. To je značilo da je Jov nadvladao svet, da je nadvladao vlastito telo, nadvladao Sotonu i pobedio smrt; u potpunosti i do kraja, postao je čovek koji pripada Bogu. Tokom obe ove kušnje, Jov je bio postojan u svom svedočenju, uistinu je proživljavao vlastito savršenstvo i poštenje, i proširio opseg vlastitih životnih načela u pogledu straha od Boga i izbegavanja zla. Nakon što je prošao kroz te dve kušnje, u Jovu se rodilo jedno bogatije iskustvo, koje ga je učinilo zrelijim i mudrijim, učinilo ga jačim i osnažilo njegova ubeđenja, a ujedno ga još snažnije uverilo u ispravnost i vrednost integriteta kojeg se čvrsto držao. Zahvaljujući kušnjama kojima ga je Bog Jahve podvrgnuo, stekao je dublje razumevanje i osećaj za Božju brigu o ljudima, a ujedno je mogao i da uvidi dragocenost Božje ljubavi, te je, od tog trenutka, svom strahu od Boga pridodao još i pažnju i ljubav prema Njemu. Kušnje Boga Jahvea ne samo da Jova nisu udaljile od Njega, već Mu je njegovo srce prišlo još bliže. Kad je telesni bol, koji je Jov trpeo, dostigao svoj vrhunac, zbog zabrinutosti Boga Jahvea, koju je takođe osećao, Jov nije imao drugog izbora osim da prokune dan kada se rodio. Takvo njegovo držanje nije bilo nešto što je unapred isplanirano, već prirodno otkrovenje brige i ljubavi prema Bogu u njegovom srcu, prirodno otkrovenje koje je poteklo iz njegove brige i ljubavi prema Bogu. Drugim rečima, pošto je mrzeo sebe, i pošto nije ni hteo ni mogao da podnese da Bog zbog njega pati, to su njegova briga i ljubav prema Njemu dostigli tačku nesebičnosti. Jov je, u to vreme, svoje dugogodišnje divljenje i čežnju prema Bogu, kao i svoju odanost Bogu, uzdigao na nivo brige i ljubavi. Ujedno je na nivo brige i ljubavi uzdigao i svoju veru i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga. Nije sebi dozvolio da učini išta što bi Bogu nanelo štetu, da Ga svojim ponašanjem na bilo koji način povredi, niti da Ga iz vlastitih razloga rastuži ili ožalosti, pa čak ni da ga oneraspoloži. Iako je on i dalje bio isti onaj Jov odranije, u Božjim su očima njegova vera, pokornost i strah od Boga doneli Bogu potpuni užitak i zadovoljstvo. Tada je Jov dostigao savršenstvo kojem se Bog nadao; postao je neko ko je uistinu dostojan da u Božjim očima bude nazvan „savršenim i poštenim” čovekom. Njegova pravedna dela omogućila su mu da nadvlada Sotonu i da postojano svedoči o Bogu. Ta su ga pravedna dela ujedno učinila savršenim i omogućila mu da vrednost vlastitog života uzdigne i prevaziđe kao nikada pre, a takođe su ga učinila i prvom osobom koju Sotona više nije napadao, niti iskušavao. Pošto je bio pravedan, Sotona ga je optužio i iskušavao; zbog svoje pravednosti predat je u ruke Sotoni, a zahvaljujući njoj je i nadvladao Sotonu i bio postojan u svom svedočenju. Od tog trenutka, Jov je postao prvi čovek koji više nikad neće biti predat Sotoni u ruke, koji je uistinu stupio pred Božji presto i živeo u svetlosti, pod Božjim blagoslovima, i koji je lišen daljeg Sotoninog špijuniranja i pustošenja… U Božjim je očima postao pravi čovek; bio je slobodan…

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Iako ga je Sotona opustošio, Jov se ipak nije odrekao imena Boga Jahvea. Njegova žena bila je prva koja je istupila i, igrajući ulogu Sotone u obliku koji je vidljiv ljudskim očima, napala Jova. U originalnom tekstu to je ovako opisano: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’” (Knjiga o Jovu 2:9). Bile su to reči koje je izgovorio Sotona, sakriven pod ljudskom maskom. One su u sebi sadržale napad i optužbu, kao i mamac, iskušenje i klevetu. Pošto mu napad na Jovovo telo nije uspeo, Sotona se zatim direktno okomio na njegov integritet, želeći time da natera Jova da odustane od svog integriteta, te da se odrekne Boga i daljeg života. Takođe je hteo i da takvim rečima namami Jova: ako bi se Jov odrekao imena Jahveovog, ne bi morao da trpi takve muke; na taj bi način mogao da se oslobodi telesnih muka. Čuvši ženin savet, Jov ju je prekorio rečima: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je odavno znao za te reči, ali sada je istinitost njegovog znanja o njima bila dokazana.

Kada mu je žena savetovala da prokune Boga i umre, zapravo je htela da kaže: „Kad se tvoj Bog prema tebi ovako ponaša, što ga ne prokuneš? Zbog čega i dalje da živiš? Tvoj Bog je prema tebi tako nepravedan, a ti ipak i dalje govoriš ’blagosloveno neka je ime Jahveovo’. Kako je mogao da ti nanese toliku nesreću kad blagosiljaš ime Njegovo? Brzo se odrekni imena Božjeg i nemoj više da Ga slediš. Tek tada će tvoje nevolje prestati.” U tom se trenutku dogodilo svedočenje koje je Bog želeo da vidi od Jova. Niko od običnih ljudi ne bi mogao da iznese takvo svedočenje, niti u biblijskim pričama nalazimo išta slično – ali Bog je to video mnogo pre nego što je Jov izgovorio ove reči. Bog je samo hteo da ovu priliku iskoristi kako bi Jovu omogućio da svima dokaže da je Bog u pravu. Suočen sa ženinim savetom, Jov ne samo da nije odustao od svog integriteta, niti se odrekao Boga, već je i svojoj ženi rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” Imaju li ove reči veliku težinu? Njihovu težinu može samo jedna činjenica da dokaže. Težina tih reči je u tome što ih Bog u Svom srcu priznaje, u tome što one predstavljaju baš to za čime je Bog žudeo, što je Bog želeo da čuje, što su one rezultat koji je Bog hteo da vidi; te su reči ujedno i srž Jovovog svedočenja. Ovim su Jovovo savršenstvo, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla bili dokazani. Jovova dragocenost leži u tome što je, dok je bio iskušavan, pa čak i dok mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, kad je trpeo najstrašnije muke i kad su ga žena i rođaci savetovali, on i dalje izgovarao ove reči. Drugim rečima, bez obzira na iskušenja i ma koliko teške muke i nevolje da ga snađu, pa čak i ako ga smrt zadesi, on je srcem svojim verovao da se neće odreći Boga, niti će prezreti put bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Vidite, dakle, da je u Jovovom srcu Bog imao najvažnije mesto, te da je samo Bog u njemu i postojao. Upravo zbog toga, mi u Svetom pismu možemo da pročitamo ovakve opise Jova: „Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.” On ne samo da nijednom izgovorenom rečju nije zgrešio, nego se ni u srcu svom nije žalio na Boga. O Bogu nije govorio uvredljivo, niti se na ma koji način ogrešio o Njega. Ime je Božje blagosiljao ne samo rečima, nego i srcem svojim; jezik i srce bili su mu kao jedno. To je bio pravi Jov, kako je Bog video, i upravo je zbog toga Bog cenio Jova.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Jovova vera, njegova pokornost i njegovo svedočenje o nadvladavanju Sotone, za ljude predstavljaju izvor ogromne pomoći i ohrabrenja. Oni u Jovu vide nadu u sopstveno spasenje i shvataju da je verom, pokornošću i strahom od Boga sasvim moguće poraziti Sotonu i prevladati nad njim. Ljudi vide da, dokle god se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima, dokle god poseduju odlučnost i veru da ne napuste Boga nakon što izgube sve što su imali, Sotoni će moći da nanesu poraz i sramotu; oni takođe vide da treba samo da poseduju odlučnost i istrajnu čvrstinu u svom svedočenju – čak i ako to podrazumeva da će izgubiti život – da bi se Sotona uplašio i dao u bezglavo bekstvo. Jovovo svedočenje ujedno je i upozorenje potonjim naraštajima, upozorenje u kojem se kaže da, ukoliko ne poraze Sotonu, nikada neće moći da se oslobode njegovih optužbi i narušavanja, niti će ikada moći da izbegnu njegovo zlostavljanje i napade. Jovovo svedočenje prosvetilo je kasnije naraštaje. Kroz to prosvećenje, ljudi uče da će Boga moći da se plaše i da se klone zla samo ako budu savršeni i pošteni; uče da će moći snažno i odlučno da svedoče samo ukoliko se budu plašili Boga i izbegavali zlo, te da, samo ukoliko budu snažno i odlučno svedočili o Bogu, nikada neće biti pod Sotoninom kontrolom i živeće u skladu s Božjim smernicama i pod Božjom zaštitom – drugim rečima, samo tada će oni biti uistinu spaseni. Svako ko teži spasenju treba da se ugleda na Jovovu ličnost i na njegove životne težnje. Ono što je Jov celog svog života proživljavao, kao i njegovo ponašanje tokom kušnji, predstavlja dragocen izvor za sve koji tragaju za putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Petar Mi je godinama bio odan, a nikada nije gunđao niti se žalio; čak ni Jov mu nije bio ravan, a kroz vreme, svi su sveci bili daleko od Petra. On ne samo da je tražio da Me spozna, već Me je i spoznao u vreme kada je Sotona sprovodio svoje lažljive smicalice. Ovo je Petra navelo da Mi godinama služi, uvek u skladu sa Mojim namerama, i iz tog razloga Sotona ga nikada nije iskorišćavao. Petar je izvukao pouke iz Jovove vere, ali je takođe jasno uočio Jovove mane. Iako je Jov imao ogromnu veru, nedostajalo mu je znanje o stvarima u duhovnom svetu, pa je izgovorio mnoge reči koje nisu odgovarale stvarnosti; ovo pokazuje da je Jovovo znanje bilo plitko i da nije moglo da se usavrši. Stoga se Petar uvek usredsređivao na sticanje osećaja duha i uvek je obraćao pažnju na posmatranje pokretačkih sila duhovnog sveta. Posledično, on ne samo da je bio u stanju da dokuči neke Moje namere, već je imao i nešto znanja o lažljivim smicalicama Sotone. Zbog toga je njegovo znanje o Meni tokom vekova postalo veće od ičijeg drugog.

Iz Petrovog iskustva nije teško videti da ako ljudi žele da Me spoznaju, moraju da se usredsrede na pažljivo razmatranje u sopstvenom duhu. Ja ne tražim od tebe da Mi „posvetiš” određenu količinu spolja; ovo je od sekundarnog značaja. Ako Me ne spoznaješ, onda su sva vera, ljubav i odanost o kojima govoriš samo privid; to su prazne priče, a ti ćeš zasigurno postati neko ko se preda Mnom jako hvali, ali sebe ne spoznaje. Kao takvog, Sotona će te ponovo uhvatiti u zamku i nećeš moći da se izvučeš; postaćeš sin propasti i predmet uništenja. Međutim, ako si nezainteresovan i ne haješ za Moje reči, onda Mi se nesumnjivo protiviš. Ovo je činjenica i bilo bi ti bolje da pogledaš kroz kapiju duhovnog sveta u brojne i različite duhove koje sam izgrdio. Ko od njih, suočen sa Mojim rečima, nije bio negativan, nemaran i nenaklonjen? Ko od njih nije bio ciničan prema Mojim rečima? Ko od njih nije pokušavao da nađe zamerku Mojim rečima? Ko od njih nije koristio Moje reči kao „odbrambeno oružje” kojim bi se „zaštitio”? Sadržaj Mojih reči oni nisu koristili kao način da Me spoznaju, već samo kao igračke da se poigraju. Zar Mi se u ovome nisu direktno opirali? Ko su Moje reči? Ko je Moj Duh? Toliko puta sam vam postavio takva pitanja, pa ipak, da li ste o njima ikada stekli veći i jasan uvid? Jeste li ih ikada zaista iskusili? Još jednom vas podsećam: Ako ne spoznajete Moje reči, ne prihvatate ih niti ih sprovodite u delo, onda ćete neminovno postati predmet Moje grdnje! Zasigurno ćete postati Sotonine žrtve!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Kada je Bog rekao: „Stanje borbe u duhovnom svetu razjašnjava se neposredno među celim Mojim narodom”, On je mislio na to da kada se ljudi zapute pravim putem i počnu da spoznaju Bogu, ne samo da svaku osobu iznutra iskušava Sotona, već ih Sotona može iskušavati i u samoj crkvi. Međutim, ovo je put kojim svako mora ići, tako da niko ne treba da bude uplašen. Sotonino iskušavanje se može pojaviti u nekoliko oblika. Neko bi mogao da zanemari ili odbaci ono što Bog govori i da govori negativne stvari kako bi narušio pozitivnost drugih ljudi; međutim, takva osoba obično neće privoleti druge na svoju stranu. Ovo je teško razaznati. Glavni razlog za to jeste: takva osoba može i dalje aktivno da prisustvuje sastancima, ali joj nisu jasne vizije. Ako se crkva ne čuva od takvih, onda bi njihova negativnost čitavu crkvu mogla da navede da mlako reaguje na Boga, i time da ne obraćaju pažnju na Božje reči – a to bi značilo da bi upali pravo u Sotonino iskušenje. Takva osoba se možda neće direktno opirati Bogu, ali budući da ne može da dokuči Božje reči i ne spoznaje Boga, može otići toliko daleko da prigovara ili ima srce puno ozlojeđenosti. Mogla bi da kaže da ju je Bog napustio i da stoga nije u stanju da primi prosvećenje i prosvetljenje. Možda poželi da ode, ali se pomalo plaši i mogla bi reći da Božje delo ne potiče od Boga, već da je delo zlih duhova.

Zašto Bog tako često pominje Petra? I zašto On kaže da mu čak ni Jov nije bio ni blizu ravan? Takve reči ne samo da navode ljude da obrate pažnju na Petrova dela, već ih, takođe, nagone da ostave po strani sve primere koje imaju u svojim srcima, jer čak ni primer Jova – koji je imao najveću veru – nije dovoljno dobar. Samo na taj način se može postići bolji rezultat, ukoliko su ljudi u stanju da odbace sve u nastojanju da oponašaju Petra i da, čineći to, odu korak dalje u svojoj spoznaji Boga. Bog ljudima pokazuje put primene kojim je Petar išao kako bi spoznao Boga, a cilj toga je da se ljudima pruži određeno polazište. Bog zatim predviđa jedan od načina na koji će Sotona iskušavati ljude, kada kaže: „Međutim, ako si nezainteresovan i ne haješ za Moje reči, onda Mi se nesumnjivo protiviš. Ovo je činjenica.” Ovim rečima Bog predviđa podle smicalice koje će Sotona pokušati da koristi; one služe kao upozorenje. Nije moguće da svi budu ravnodušni prema Božjim rečima, ali će ipak neki ljudi biti zarobljeni ovim iskušenjem. Stoga, na kraju, Bog ponavlja i naglašava: „Ako ne spoznajete Moje reči, ne prihvatate ih niti ih sprovodite u delo, onda ćete neminovno postati predmet Moje grdnje! Zasigurno ćete postati Sotonine žrtve!” Ovo je Božji savet ljudskom rodu – pa ipak, na kraju će, kao što je Bog prorekao, jedan deo ljudi neizbežno postati Sotonine žrtve.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Matej 4:8-11 Tada je đavo opet odveo Isusa na jednu veoma visoku goru, pokazao mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i rekao mu: „Sve ću ti ovo dati ako padneš preda mnom i pokloniš mi se.” Tada mu Isus odvrati: „Odlazi od mene, Satano! Jer u Pismu piše: ’Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.’” Đavo je nakon ovoga otišao od Isusa, a anđeli su mu pristupili i služili mu.

Pošto je sa dva prethodna trika doživeo neuspeh, Sotona je odlučio da pokuša s još jednim: pokazao je Gospodu Isusu sva svetska carstva i njihovu slavu, te od Njega zatražio da mu se pokloni. Šta iz ove situacije možete da zaključite o pravim osobinama đavola? Nije li Sotona do krajnosti bestidan? (Jeste.) U čemu se ogleda njegova bestidnost? Iako je sve na svetu stvorio Bog, Sotona se drsko okreće k Njemu i sve Mu to pokazuje, govoreći: „Pogledaj koliko je slave i bogatstva u svim tim carstvima. Ako mi se pokloniš, sve ću to podariti Tebi.” Zar se ovde ne radi o potpunoj zameni uloga? Zar Sotona nije bestidan? Bog je sve stvorio, ali da li je On to učinio zarad vlastitog uživanja? Bog je ljudima sve dao, ali je Sotona poželeo da sve to prigrabi za sebe, pa pošto je sve prigrabio, rekao je Bogu: „Pokloni mi se! Pokloni mi se, pa ću sve to podariti Tebi.” To je Sotonino grdobno lice i on je do krajnosti bestidan! Sotona čak ni ne zna šta znači reč „stid”. Ovo je samo još jedan primer njegove rđavosti. On čak ni ne zna šta je stid. Sotona odlično zna da je Bog sve stvorio, te da Bog upravlja svim stvarima i da ima vrhovnu vlast nad njima. Sve stvari ne pripadaju ni čoveku, a još manje Sotoni, već isključivo Bogu, ali đavo se, uprkos tome, drznuo da kaže kako će on sve to dati Bogu. Nije li ovo još jedan primer apsurdnog i bestidnog ponašanja Sotone? Bog ga zbog toga još više mrzi, zar ne? Pa ipak, da li je Sotona, ma šta da je pokušao, uspeo da nasamari Gospoda Isusa? Šta mu je Gospod Isus odgovorio? („Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.”) Imaju li te reči neko praktično značenje? (Da.) Kakvo je njihovo praktično značenje? Rđavost i bestidnost Sotone vidimo u njegovim rečima. Ako bi se, dakle, ljudi klanjali Sotoni, kakav bi bio ishod toga? Da li bi stekli bogatstvo i slavu svih zemaljskih carstava? (Ne bi.) Šta bi stekli? Da li bi postali podjednako bestidni i smešni kao Sotona? (Da.) Tada se oni ni po čemu ne bi razlikovali od Sotone. Zbog toga je Gospod Isus izgovorio ove reči, koje su baš svakom ljudskom biću važne: „Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.” To znači, ako bi ti služio nekom drugom osim Gospodu, osim Sȃmom Bogu, i ako bi se klanjao Sotoni, onda bi se valjao u istoj prljavštini kao i Sotona. Delio bi Sotoninu bestidnost i njegovu rđavost, a Boga bi iskušavao i napadao baš kao i Sotona. Kakav bi onda bio tvoj ishod? Bog bi te se gnušao, srušio bi te i uništio. Nakon što je Gospoda Isusa nekoliko puta bezuspešno iskušao, je li Sotona ponovo pokušao da to učini? Sotona nije više pokušavao, otišao je. Šta nam to dokazuje? Dokazuje nam to da Sotonina rđava priroda, njegova pakost, apsurdnost i besmislenost, nisu vredni pomena pred licem Boga. Gospod Isus je Sotonu porazio sa svega tri rečenice, posle čega je ovaj podvio rep i utekao, suviše ponižen da bi pokazao svoje lice, i nikad više nije iskušavao Gospoda Isusa. Pošto je pobedio ovo Sotonino iskušenje, Gospod Isus je mogao lako da nastavi sa delom koje je morao da obavi i sa zadacima koji su stajali pred Njim. Da li bi sve što je Gospod Isus uradio i rekao u ovoj situaciji imalo praktično značenje za svako ljudsko biće ako bi se primenilo na današnje vreme? (Da.) Kakvo bi to praktično značenje bilo? Da li je lako ostvariti pobedu nad Sotonom? Moraju li ljudi jasno da razumeju Sotoninu rđavu prirodu? Moraju li ljudi precizno razumeti iskušenja kojima ih on podvrgava? (Da.) Kad u svom svakodnevnom životu doživljavaš Sotonina iskušenja, zar ne bi mogao da ih pobediš ako bi bio u stanju da prozreš njegovu rđavu prirodu? Kad bi bio upoznat sa Sotoninom apsurdnošću i besmislom, da li bi i dalje stajao na njegovoj strani i napadao Boga? Kad bi razumeo kako se kroz tebe ispoljavaju Sotonina pakost i bestidnost – ako bi to jasno prepoznao i razumeo – da li bi i dalje na ovaj način napadao i iskušavao Boga? (Ne, mi to ne bismo činili.) Šta biste uradili? (Pobunili bismo se protiv Sotone i prognali ga.) Da li je to lako učiniti? Nije lako. Da bi u tome uspeli, ljudi moraju često da se mole, moraju se često stavljati pred Boga i analizirati sebe. Moraju dopustiti da ih Bog dovede u red i podvrgne ih Svom sudu i grdnji. Jedino na taj način će ljudi moći da se postepeno ispetljaju kako ih ne bi obmanjivao i kontrolisao Sotona.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Da li su ljudi koji danas žive u ovom društvu izloženi mnogim iskušenjima? Sa svih strana vas okružuju iskušenja, svakojake zle struje, svakojaki govori, svakojake misli i gledišta, svakojaka navođenja na stranputicu i namamljivanja od svakojakih ljudi, svakojaka đavolska lica koja nose svakojaki ljudi. Sve su to iskušenja sa kojima se suočavate. Na primer, ljudi ti mogu činiti usluge, učiniti te bogatim, sprijateljiti se s tobom, ići s tobom u izlaske, mogu ti dati novac, posao, pozvati te na ples, ulagivati ti se ili ti davati poklone. Sve ove stvari su moguća iskušenja. Ako stvari krenu po zlu, upašćeš u zamku. Ako iznutra nisi opremljen sa nešto istine i ne poseduješ stvarni rast, ove stvari nećeš moći da vidiš onakvim kakve jesu, i sve će one biti zamke i iskušenja za tebe. S jedne strane, ako ne poseduješ istinu, nećeš moći da prozreš Sotonine trikove niti da vidiš sotonska lica različitih vrsta ljudi. Nećeš moći da nadjačaš Sotonu, da se pobuniš protiv tela, niti da postigneš pokornost Bogu. S druge strane, ako ti nedostaje istina-stvarnost, nećeš biti u stanju da se odupreš raznim zlim strujama, zlim gledištima niti apsurdnim mislima i izrekama. Kada se suočiš sa njima, to će biti poput naglog hladnog talasa. Možda ćeš dobiti samo blagu prehladu ili možda nešto ozbiljnije – možeš čak da doživiš potencijalno smrtonosni hladni udar^[a]. Možda ćeš u potpunosti izgubiti veru. Ukoliko ti nedostaje istina, ostaćeš zbunjen i smeten posle samo nekoliko reči Sotona i đavola iz sveta nevernika. Pitaćeš se da li treba da veruješ u Boga ili ne i da li je takva vera ispravna. Može se dogoditi da danas, tokom okupljanja, budeš u dobrom stanju, a onda da sutra odeš kući i odgledaš dve epizode TV serije. Namamljen si. Uveče zaboraviš da se pomoliš pre spavanja i tvoje misli su u potpunosti zaokupljene radnjom serije. Ako nastaviš da gledaš seriju dva dana, tvoje srce je već daleko odlutalo od Boga. Ne želiš više da čitaš Božju reč niti da razgovoraš o istini u zajedništvu. Ne želiš čak ni Bogu da se moliš. U svom srcu uvek govoriš: „Kad ću ja moći nešto da uradim? Kad ću moći da započnem nešto važno? Moj život ne mora da bude uzaludan!” Je li to preokret? U početku si želeo da bolje razumeš istinu kako bi mogao da širiš jevanđelje i svedočiš o Bogu. Zašto si se sada promenio? Samim gledanjem filmova i televizijskih emisija dozvoljavaš Sotoni da se domogne tvog srca. Tvoj rast je stvarno mali. Da li misliš da poseduješ rast da se suprotstaviš ovim zlim talasima? Sada ti Bog pokazuje blagodat i odvodi te u Svoju kuću da obavljaš svoju dužnost. Ne zaboravi na svoj rast. Trenutno, ti si cvet u stakleniku koji ne može da izdrži vetar i kišu spolja. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju niti da odole ovim iskušenjima, Sotona može u svakom trenutku i na svakom mestu da ih zarobi. Tako je mali čovekov rast, kao što mu je i stanje jadno. S obzirom na to da ne poseduješ istina-stvarnost i da ti nedostaje razumevanje istine, sve Sotonine reči su za tebe otrov. Ako ih budeš slušao, one će biti nepovratno zarobljene u tvom srcu. U svom srcu, sebi kažeš: „Začepiću uši i čvrsto zatvoriti oči”, ali ne možeš da izbegneš Sotonino iskušenje. Ne živiš u vakumu. Ako čuješ Sotonine reči, nećeš moći da im se odupreš. Upašćeš u zamku. Možeš da se moliš i proklinješ sebe, ali uzalud. Nećeš moći da se odupreš. Takve stvari mogu da utiču kako na tvoje misli tako i na tvoja dela. Mogu da blokiraju put tvog stremljenja ka istini. Mogu čak i da upravljaju tobom, da te spreče da se daš Bogu, da učine da se osećaš negativno i slabo, i da te drže daleko od Boga. Na kraju ćeš biti bezvredan i lišen svake nade.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”

a. Hladan udar, termin koji se koristi u tradicionalnoj kineskoj medicini a koji se odnosi na tešku, potencijalno opasnu po život, unutrašnju prehladu uzrokovanu spoljnim elementima.

Prihvatiti i slediti Hrista u bilo kojoj zemlji prati određeni stepen progona i stradanja. Uvek treba da postupaš oprezno, da se moliš Bogu i uzdaš se u Njega, i moraš biti mudar i pametan. Bez obzira na zemlju i društveno okruženje u kom se nalaziš, svuda postoji prikladno okruženje koje je Bog pripremio i uredio za tebe. Sve zavisi od toga da li čovek traga za istinom ili ne. Udobno okruženje ljudima donosi iskušenja, dok progon i mučenje takođe donose iskušenja i kušnje. Da li onda postoje kušnje u udobnim okruženjima? I tu postoje Božje kušnje. Bog je za tebe uredio ovo udobno okruženje i sve zavisi od toga kako ćeš ga doživeti – da li ćeš potpuno biti uhvaćen u Sotonine zamke i Sotonino iskušenje ili ćeš uspeti da u svakom pogledu izađeš kao pobednik i svedočiš za Boga, čvrsto ostavši veran svojoj odanosti i dužnosti. Sve zavisi od toga kako ćeš to doživeti i šta ćeš izabrati? Braća i sestre iz kontinentalne Kine žive u malo težem okruženju i Bog im je dao malo teži teret i uredio je za njih malo surovije okruženje, ali im je takođe dao više. Što je teže okruženje i što su veće kušnje kojima ih Bog izlaže, to ljudi više dobijaju. Ali, i u udobnom okruženju, ljudi svuda doživljavaju iskušenja i kušnje, a Bog ti je i tu mnogo dao. Ako uspeš da prevaziđeš iskušenje svaki put kad se sa njim suočiš, onda nećeš dobiti ništa manje od braće i sestara koji proživljavaju progon i mučenje. To takođe podrazumeva traganje za istinom i posedovanje rasta da bi se to prevazišlo. Na primer, stvari kao što su vreme provedeno sa porodicom, dobro jelo i piće, zabava, uživanje i neki društveni trendovi koji telu pružaju utehu i dovode do izopačenosti, to su sve iskušenja za tebe. Kad naiđeš na ova iskušenja, ona će ti ne samo privući pažnju, već će te uznemiriti i zavesti. Upravo dok slediš svetovne stvari i trendove, pojaviće se Sotonina iskušenja koja bi se mogla nazvati i Božje kušnje. Trebalo bi da odlučiš kako ćeš odgovoriti na ova iskušenja i kušnje, i to je trenutak kad Bog testira ljude i pokazuje im njihovu pravu prirodu. Tada treba da primeniš ono što ti je Bog rekao i istine koje si razumeo. Ako si osoba koja traga za istinom i u svom srcu nosiš istinsku veru u Boga, onda ćeš moći da prevazićeš ova iskušenja, da budeš postojan i svedočiš za Boga u kušnjama kojima te je On podvrgao. Ako umesto istine voliš svet, voliš trendove, žudiš za udobnošću i zadovoljenjem tela i voliš svoj isprazan život, onda ćeš slediti te svetovne stvari. Osetićeš divljenje prema njima, privlačiće te i zaposednuti. Malo po malo, tvoje srce će izgubiti interesovanje za veru u Boga i biće ti muka od istine, i tada, usred iskušenja, Sotona će te ugrabiti. U takvoj kušnji, izgubićeš svedočanstvo. Mnogo je ljudi koji su čuli brojne propovedi i obavljaju svoje dužnosti, ali se i dalje osećaju prazno iznutra. I dalje vole da prate pop zvezde i poznate ljude, da prate trendove gledajući zabavne programe na televiziji, čak i da bindžuju serije po čitavu noć do te mere da postanu noćne ptice. Neki mladi ljudi čak igraju video igrice. Ukratko, oni ne oklevaju da plate bilo koju cenu i fanatično prate ove trendi stvari. A zašto to rade? Zato što nisu zadobili istinu. Ljudi koji nisu zadobili istinu imaju izvesno osećanje na osnovu kog misle da između vere u Boga i neverovanja u Njega i nema neke velike razlike. I dalje osećaju prazninu u srcima i osećaju da njihov život nema smisla. Ako prate trendove, osećaju da su ispunjenijj, da su im životi bogatiji i da se svakodnevno osećaju malo srećnije. Ako veruju u Boga i ne prate trendove, i dalje osećaju da je život besmislen i prazan. To je zato što ne vole istinu. Možete takođe sa sigurnošću reći da ovi ljudi ni najmanje ne shvataju istinu i da nemaju istina-stvarnost, te da, stoga, ne mogu da žive bez praćenja trendova. Neki ljudi nikad nisu tragali za istinom i uznemireni su čak i kad obavljaju svoje dužnosti. Nisu u stanju da budu postojani kad se suoče sa iskušenjima i, na kraju, moraju da se povuku. Neki ljudi su prilično entuzijastični i odlučni kada počnu da obavljaju svoje dužnosti, ali kada se suoče sa iskušenjima, više ne žele da ih obavljaju, postaju nemarni i površni i nedostaje im posvećenost. U tome nema svedočanstva. Ako, čim se suoče sa iskušenjima, mogu odmah da otpuste svoje dužnosti i da izaberu šta god žele, onda nemaju nikakvo svedočanstvo. Ako naiđu na novo iskušenje, možda će se odreći Boga i poželeti da slede zemaljske trendove i da napuste crkvu. Ili, kada dođe novo iskušenje, oni počnu da sumnjaju u Boga i nisu sigurni da On uopšte postoji, pa čak počnu i da veruju da su se razvili od majmuna. Ove ljude je Sotona potpuno ugrabio. Uhvaćeni u sva ta iskušenja, oni se ne mole Bogu niti traže istinu. Samo razmišljaju o sudbini svoga tela i zbog toga ne uspevaju da budu postojani u svom svedočanstvu. Korak po korak, Sotona ih vuče u pakao i u ponor smrti. Bog je takvu osobu predao Sotoni i ona više nema nikakvu mogućnost da dobije spasenje. Recite Mi, zar traganje za istinom nije važno? (Jeste.) Istina je veoma važna. Koju svrhu može imati istina? U najmanju ruku, može ti pomoći da prozreš Sotonine zamke kada se suočiš sa iskušenjem, da znaš šta treba da činiš, a šta ne, i šta je to što treba da izabereš. Barem će ti pomoći da spoznaš ove stvari. Najvažnija stvar je da će ti istina omogućiti da budeš postojan u iskušenju. Bićeš sposoban da ostaneš postojan, istrajan i nepokolebljiv, da se čvrsto držiš dužnosti koju ti je Bog dao, da budeš toj dužnosti veran i da budeš sposoban da odbaciš Sotonu. Moći ćeš da ostaneš postojan u svom svedočanstvu usred kušnji kao što je to učinio Jov. To je namanje što bi ljudi trebalo da zadobiju.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Na zemlji su sve vrste zlih duhova u stalnoj potrazi za mestom na kojem će moći da se skrase, te beskonačno tragaju za ljudskim telima koja bi mogli da zaposednu. Narode Moj! Morate ostati pod Mojom brigom i zaštitom. Ne budite nikada razvratni! Nikada se ne ponašajte bezobzirno! Trebalo bi da ponudiš svoju odanost u Mojoj kući, jer samo sa odanošću možeš da se pripremiš za kontranapad protiv podvala đavola. Ni pod kojim okolnostima ne treba da se ponašaš kao što si se ponašao u prošlosti, radeći jednu stvar preda Mnom, a drugu iza Mojih leđa; ako se tako budeš ponašao, onda za tebe nema iskupljenja. Zar nisam izgovorio više nego dovoljno ovakvih i sličnih reči? Upravo zato što je stara ljudska priroda nepopravljiva, morao sam ljude stalno iznova da podsećam. Nemojte zapadati u dosadu! Sve to govorim da bih obezbedio vašu sudbinu! Kužno i prljavo mesto je upravo ono što Sotoni treba; što ste beznadežnije neiskupljivi i razvratni, i odbijate da se podvrgnete suzdržavanju, to će više oni nečisti duhovi koristiti svaku priliku da uđu u vas. Ako ste došli do ove tačke, onda vaša odanost neće biti ništa drugo nego dokono ćeretanje, bez ikakve stvarnosti, a nečisti duhovi će progutati vašu odlučnost i preobraziti je u buntovništvo i sotonske zavere, koje će se koristiti da poremete Moje delo. Kada se tu nađeš, možeš očekivati da ću te pogoditi u bilo kojem trenutku. Niko ne razume ozbiljnost ove situacije; šta god da čuju, svi se naprosto prave gluvi, i nisu nimalo oprezni. Ne sećam se šta je učinjeno u prošlosti; da li još uvek čekaš da ti popustim tako što ću još jednom „zaboraviti”? Iako su Mi se ljudi suprotstavljali, neću to koristiti protiv njih, jer su isuviše malog rasta, tako da od njih nisam zahtevao previše. Sve što tražim jeste da ne budu razvratni i da se predaju suzdržanosti. Ispunjenje ovog jednog zahteva sigurno ne prevazilazi vaše sposobnosti, zar ne?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. Na primer, ako gajiš predrasude prema svojoj braći i sestrama, doći će ti reči koje ćeš želeti da kažeš – reči koje osećaš da neće biti ugodne Bogu – ali ako ih ne izgovoriš, u sebi ćeš osećati nelagodu i u tom trenutku će u tebi početi bitka: „Da li da kažem ili da ne kažem?” To je bitka. Dakle, u svemu na šta naiđeš postoji bitka, a kada je bitka u tebi, zahvaljujući tvojoj stvarnoj saradnji i stvarnoj patnji, Bog deluje u tebi. Naposletku ćeš biti u stanju da to u sebi ostaviš po strani i bes će biti prirodno ugašen. Takav je učinak tvoje saradnje s Bogom. Sve što ljudi čine zahteva od njih da svojim trudom plate određenu cenu. Bez stvarnih teškoća, oni ne mogu da udovolje Bogu; oni se čak ni ne približe tome da udovolje Bogu i samo izgovaraju prazne parole! Mogu li ove prazne parole da udovolje Bogu? Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš. Iako su takve stvari spolja naizgled nevažne, kada se dogode, one pokazuju da li voliš Boga ili ne. Ako Ga voliš, moći ćeš postojano da svedočiš o Njemu, a ako ne sprovodiš ljubav prema Njemu, to ukazuje da si neko ko ne primenjuje istinu, da ne poseduješ ni istinu ni život, da si kukolj! Bogu je potrebno da ljudi, u svemu što im se dešava, budu postojani u svom svedočenju o Njemu. Iako ti se trenutno ništa bitno ne dešava u životu i ne svedočiš, sve pojedinosti tvog svakodnevnog života imaju veze sa svedočenjem o Bogu. Ako možeš da zadobiješ divljenje svoje braće i sestara, članova svoje porodice i svih oko sebe; ako jednog dana budu došli nevernici i budu se divili svemu što radiš i budu videli da je sve što Bog čini divno, to će značiti da si svedočio. Iako nemaš uvid i lošeg si kova, kroz Božje usavršavanje ćeš biti u stanju da Mu udovoljiš i da vodiš računa o Njegovim namerama, pokazujući drugima kako je On obavio veliko delo u ljudima najlošijeg kova. Kada ljudi spoznaju Boga i postanu pobednici pred Sotonom, odani Bogu u velikoj meri, onda od te grupe ljudi niko nema jači, i to je najveće svedočanstvo. Iako nisi u stanju da obaviš veliko delo, u stanju si da udovoljiš Bogu. Drugi ne mogu da ostave svoje predstave po strani, ali ti možeš; drugi ne mogu da svedoče o Bogu tokom svojih stvarnih iskustava, ali ti možeš da iskoristiš svoj trenutni rast i dela da bi uzvratio Božju ljubav i da odlučno posvedočiš o Njemu. Samo se to računa kao stvarna ljubav prema Bogu. Ako za to nisi sposoban, onda ti ne svedočiš među članovima svoje porodice, među braćom i sestrama, niti pred ljudima na svetu. Ako ne možeš da svedočiš pred Sotonom, Sotona će te ismevati, ophodiće se prema tebi kao da si bezvredan, kao da si igračka, često će te praviti budalom i izluđivati te. U budućnosti te mogu zadesiti velike kušnje – ali danas, ako iskrenim srcem voliš Boga i ako, bez obzira na to kolike su kušnje pred tobom, nezavisno od onoga što će ti se dogoditi, možeš da budeš postojan u svom svedočenju i u stanju si da udovoljiš Bogu, onda će tvoje srce biti utešeno i nećeš osećati strah bez obzira na to kolike će biti kušnje na koje ćeš naići u budućnosti. Vi ne možete da vidite šta će se desiti u budućnosti; vi možete da udovoljite Bogu samo u današnjim okolnostima. Vi ste nesposobni da obavite bilo kakvo veliko delo i treba da se usredsredite na udovoljavanje Bogu kroz doživljavanje Njegovih reči u stvarnom životu, i treba da odlučno i glasno svedočite, tako da osramotite Sotonu. Iako će tvoje telo ostati nezadovoljeno i patiće, ti ćeš udovoljiti Bogu i osramotiti Sotonu. Ako to uvek budeš primenjivao, Bog će otvoriti put pred tobom. Kada jednog dana dođe do velike kušnje, drugi će pokleknuti, ali ti ćeš i dalje biti u stanju da stojiš postojano: zbog cene koju si platio, Bog će te zaštititi tako da možeš čvrsto da stojiš i ne poklekneš.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”

Koje ste kušnje u stanju da izdržite danas? Usuđujete li se da kažete da ste utemeljeni, da možete da budete postojani pred iskušenjima? Iskušenja kroz koja prolazite kada vas Sotona lovi i progoni, ili iskušenja statusa i prestiža, iskušenja vezana za brak ili bogatstvo, da li ste u stanju da ih uspešno prebrodite? (Možemo manje ili više da prebrodimo neka od njih.) Koliko stepena iskušenjȃ postoji? I koji stepen ste u stanju da savladate? Na primer, možda se nećeš uplašiti kada čuješ da je neko uhapšen jer veruje u Boga i nećeš se uplašiti kada vidiš da druge hapse i muče – ali kada tebe uhapse, kada se nađeš u toj situaciji, da li ćeš biti postojan? To je veliko iskušenje, zar ne? Uzmimo, na primer, da poznaješ nekog ko ima prilično ljudskost, ko strastveno veruje u Boga i odrekao se porodice i karijere da bi obavljao dužnost i ko je pretrpeo brojne nedaće: jednog dana tu osobu iznenada uhapse i osude na zatvor zbog vere u Boga i ti čuješ da su je posle prebili na smrt. Da li je to iskušenje za tebe? Kako bi reagovao da se to tebi desi? Kako bi to doživeo? Da li bi tragao za istinom? Kako bi tragao za istinom? Na koji bi se način, za vreme takvog iskušenja, trudio da budeš postojan, da shvatiš Božju nameru i time zadobiješ istinu? Da li si ikada razmišljao o tim stvarima? Da li je lako savladati takva iskušenja? Da li su ta iskušenja nešto nesvakidašnje? Kako treba doživeti stvari koje su nesvakidašnje i u suprotnosti su sa ljudskim predstavama i maštarijama? Ako nemaš put, postoji li verovatnoća da ćeš se žaliti? Da li si u stanju da tragaš za istinom u Božjim rečima i uvidiš suštinu problema? Da li si u stanju da koristiš istinu da bi utvrdio ispravna načela primene? Zar ne bi trebalo da to postoji u onima koji streme ka istini? Kako možeš da spoznaš Božje delo? Kako bi trebalo da ga doživiš da bi zadobio plodove Božjeg suda, pročišćenja, spasenja i usavršavanja? Koje je istine potrebno shvatiti da bi se rešilo mnoštvo ljudskih predstava i pritužbi Bogu? Koje su to najkorisnije istine kojima bi trebalo da se opremiš, istine koje će ti omogućiti da ostaneš postojan u raznim kušnjama? Koliki vam je rast u ovom trenutku? Koji stepen iskušenjȃ ste u stanju da savladate? Imate li neku predstavu o tome? Ako nemate, onda je to problematično. Malopre ste rekli da biste „manje ili više mogli da savladate neke od njih”. To su reči smetenjaka. Morate da budete načisto sa tim kakvu vrstu rasta imate, kakvim ste se istinama već opremili, koja iskušenja ste u stanju da savladate, koje kušnje ste u stanju da prihvatite i koje bi tačno istine i kakvo znanje o Božjem delu trebalo da imaš u kojim konkretnim kušnjama i da odabereš kojim ćeš putem ići da bi udovoljio Bogu. Moraš da budeš načisto sa svim tim. Kada se susretneš sa nečim što se ne uklapa u tvoje predstave i uobrazilju, kako ćeš to doživeti? Kako bi trebalo da se opremiš istinom u takvim situacijama – i kojim aspektima istine – da bi te situacije lagano prebrodio, da bi ne samo rešio svoje predstave, već stekao pravo znanje o Bogu. Zar to nije ono za čime bi trebalo da tragaš? Kakva iskušenja obično doživljavate? (Status, slavu, dobit, novac, odnose između muškaraca i žena.) To su, u osnovi, uobičajena iskušenja. A u vezi sa vašim rastom danas, pri kakvim iskušenjima ste u stanju da se suzdržite i budete postojani? Da li posedujete pravi rast da biste prebrodili ta iskušenja? Da li stvarno možete da jemčite da ćete valjano obavljati svoju dužnost i da nećete činiti ništa što je u suprotnosti sa istinom; da nećete prouzrokovati nikakve prekide ili ometanja, da nećete biti prkosni i neposlušni i da nećete činiti ništa što će uznemiriti Boga? (Ne.) Šta bi, dakle, trebalo da radite da biste valjano obavljali svoju dužnost? Pre svega, morate preispitati sebe u svemu da biste videli da li su vaši postupci u skladu sa istina-načelima ili ne, da li su vaši postupci površni ili ne i da li postoje neki elementi neposlušnosti i opiranja ili ne. Ako takvi elementi postoje, morate da tragate za istinom da bi ste ih rešili. Pored toga, ako postoje neke stvari koje ne znate, morate da tragate za istinom da bi ste ih rešili. Ako ste predmet orezivanja, prihvatite to i pokorite se. Sve dok ljudi govore u skladu sa činjenicama, nije moguće prepirati se sa njima i sofistički se nadmudrivati sa njima. Samo tada možete da spoznate sebe i istinski se pokajete. Ljudi bi trebalo da zadovolje uslove ta dva aspekta stvari i ostvare istinski ulazak. Na taj način biće u stanju da razumeju istinu, da uđu u stvarnost i da obavljaju svoju dužnost u skladu sa prihvatljivim merilima.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”

U svakodnevnom životu, ljudi dolaze u dodir sa svakakvim vrstama ljudi, događaja i stvari, a ako nemaju istinu, ne mole se i ne traže je, onda će im biti teško da odagnaju iskušenje. Uzmimo, na primer, odnose između muškaraca i žena. Neki ljudi nisu u stanju da se odupru takvim iskušenjima, već pokleknu čim se suoče s tom vrstom situacije. Zar to ne pokazuje da su isuviše malog rasta? Ljudi koji nemaju istinu vrlo su jadni i uopšte ne svedoče. Neki ljudi padnu u iskušenje kada se nađu u prilikama u koje je uključen novac. Kada vide da neko drugi ima novca, žale se: „Kako to da oni imaju toliko novca, a ja sam tako siromašan? To nije fer!” Oni se žale kada im se to dogodi, i ne mogu da razumeju Boga niti da se pokore Njegovoj orkestraciji i uređenju. Postoje i ljudi koji su uvek usredsređeni na status, a kada se suoče s takvim iskušenjem, nisu u stanju da ga prevaziđu. Na primer, neki nevernik želi da ih angažuje na nekom zvaničnom položaju, dajući im mnoge privilegije, a oni nisu u stanju da ostanu postojani. Razmišljaju: „Da li da prihvatim?” Mole se, razmišljaju, i zaključuju: „Da – moram!” Oni su doneli odluku i njihovo traženje gubi smisao. Oni su jasno odlučili da prihvate taj zvanični položaj i da dobiju koristi koje im on nudi, ali takođe žele da se vrate i veruju u Boga, bojeći se da ne izgube blagoslove koje im vera u Boga donosi. Zato mu se mole: „Molim te, isprobaj me, Bože.” U vezi sa čim još treba da te isprobam? Već si odlučio da preuzmeš svoj zvanični položaj. Ti nisi bio postojan po tom pitanju i već si posrnuo. Da li su potrebne druge probe? Nisi vredan Božje probe. Da li si joj ti, sa svojim žalosno malim rastom, dorastao? Ima čak i nekih prezira vrednih ljudi koji se otimaju za svaku privilegiju na koju naiđu. Sveti Duh je tik uz njih, posmatra ih da vidi koje poglede iznose i kakav je njihov stav, pa počinje da ih isprobava. Neki ljudi misle u sebi: „Ne želim to, čak i ako je u pitanju Božja dobrota prema meni. Već imam dovoljno, i Bog je isuviše dobar prema meni. Nije mi stalo da budem dobro uhranjen i dobro obučen, samo mi je stalo da tragam za istinom i da budem u stanju da zadobijem Boga. Istinu koju sam primio Bog mi je dao besplatno. Nisam dostojan toga.” Sveti Duh ispituje njihova srca i još više ih prosvećuje, omogućava im da više shvate, da imaju više snage i čini im istinu vidljivijom. Oni odvratni ljudi, međutim, vide da se deli neka korist i misle: „Boriću se za nju pre svih. Ako je daju nekom drugom, a ne meni, dobro ću ih izgrditi i zagorčati im život. Pokazaću im ko sam ja, a onda ćemo videti kome će ga dati sledeći put!” Sveti Duh vidi o kakvom se soju radi i otkriva ga. Razotkriva se njegova ružnoća i takva osoba mora biti kažnjena. Ma koliko godina da je proveo u veri, to mu neće pomoći. Ne može ništa da zadobije! Mnogo puta, kada Sveti Duh pokaže dobrotu prema ljudima, oni je zadobiju kada je ne očekuju. Ako ti Bog ne pokaže dobrotu, tvoja kazna će se takođe dogoditi kada je ne očekuješ. Eto koliko su stvari opasne za one koji ne tragaju za istinom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”

Ako nisi svestan iskušenja sa kojima se susrećeš, a loše se sa njima nosiš i nisi u stanju da donosiš ispravne odluke, ta iskušenja će ti doneti žalost i patnju. Recimo da se među tim posebnim povlasticama koje dobijaš od braće i sestara nalaze i materijalne privilegije, pa te oni hrane, oblače, obezbeđuju ti smeštaj i nabavljaju svakodnevne potrepštine. Ako je ono u čemu ti uživaš lepše od onoga što ti oni daju, ti ćeš na njihove darove gledati s nipodaštavanjem i možda ćeš ih s gnušanjem odbaciti. Ali ako sretneš bogatog čoveka i on ti da elegantno odelo koje tvrdi da ne nosi, hoćeš li i pred tim iskušenjem moći da ostaneš postojan? Možda ćeš razmisliti o situaciji i reći sebi: „On je bogat i ta odeća mu ništa ne znači. Ionako je ne nosi. Ako je ne da meni, samo će je negde skloniti. Zadržaću je.” Šta mislite o toj odluci? (Taj čovek već uživa u povlasticama statusa.) Zašto kažete da uživa u povlasticama statusa? (Jer je prihvatio lepe stvari.) Da li sama činjenica da si prihvatio lepe stvari koje ti neko nudi znači da uživaš u povlasticama statusa? Ako ti ponude nešto obično, a tebi baš to treba pa prihvatiš, da li i to znači da uživaš u povlasticama statusa? (Znači. Kad god od nekog prihvatiš stvari da bi udovoljio svojim sebičnim željama, upravo to znači.) Izgleda mi da vam ovo nije sasvim jasno. Jesi li ikada razmislio o ovome: da nisi starešina i da nemaš status, da li bi ti i onda nudili taj poklon? (Ne bi.) Svakako da ne bi. Daju ti poklon zato što si starešina. Sama priroda te stvari je promenjena. To nije normalno milosrđe i upravo je u tome problem. Da tog čoveka pitaš: „Da nisam starešina nego običan brat ili obična sestra, da li bi mi dao takav poklon? Da je ovaj predmet potreban nekom našem bratu ili nekoj našoj sestri, da li bi ga dao i njima?” On bi rekao: „Ne bih. Ne mogu tek tako nasumično da dajem stvari bilo kome. Dajem ga tebi jer si ti moj starešina. Da nemaš taj poseban status, zašto bih ti davao takav poklon?” Vidi sada kako nisi razumeo situaciju. Poverovao si mu kada ti je rekao da mu nije potrebno to elegantno odelo, ali on te je obmanuo. Namera mu je bila da prihvatiš poklon da bi u budućnosti bio dobar prema njemu i davao mu posebne povlastice. To je namera iza njegovog poklona. Činjenica je da ti u srcu znaš da ti on nikada ne bi dao takav poklon da nemaš status, ali ga ipak prihvataš. Svojim jezikom kažeš: „Hvala Bogu. Prihvatio sam ovaj poklon od Boga, on je znak Božje blagonaklonosti prema meni.” Ne samo da uživaš u povlasticama statusa, već uživaš i u stvarima Božjih izabranika kao da ti one po prirodi stvari pripadaju. Nije li to bestidno? Ako čovek nema savesti ni stida, to je onda problem. Je li ovde reč samo o određenom ponašanju? Je li jednostavno loše prihvatati stvari od drugih, a dobro odbiti ih? Šta treba da radite kada se susretnete sa takvom situacijom? Moraš da pitaš tog darodavca da li je to što radi u skladu sa načelima. Reci mu: „Hajde da potražimo savet u Božjim rečima ili u upravnim odlukama crkve i da vidimo da li je to što radiš u skladu sa načelima. Ako nije, ne mogu da prihvatim taj poklon.” Ako darodavac iz tih izvora sazna da njegov postupak krši načela, ali i dalje želi da ti dȃ taj poklon, šta onda da radiš? Moraš da postupiš u skladu sa načelima. Obični ljudi to ne mogu da prevaziđu. Oni žarko žele da im drugi daju više i da uživaju u što većem broju posebnih povlastica. Ako si pravi čovek i suočiš se sa takvom situacijom, treba odmah da se pomoliš Bogu i da kažeš: „O Bože, to što mi se danas dešava zacelo je znak Tvoje blagonaklonosti. To je lekcija koju si za mene pripremio. Voljan sam da tragam za istinom i da postupim u skladu sa načelima.” Iskušenja onih koji imaju status isuviše su velika i, kada iskušenje naiđe, zaista ga je teško nadvladati. Potrebna ti je Božja zaštita i pomoć; moraš da se moliš Bogu, ali i da tragaš za istinom i da često razmišljaš o sebi. Na taj način ćeš se osećati uzemljeno i mirno. Ali, ako se pomoliš tek nakon što primiš te poklone, da li ćeš se i onda osećati tako uzemljeno i mirno? (Ne više.) Šta će Bog onda misliti o tebi? Da li će Mu tvoji postupci biti ugodni ili će ih prezreti? Prezreće tvoje postupke. Da li je problem samo u tome da li ćeš prihvatiti neki predmet? (Nije.) U čemu je onda problem? Problem je u mišljenjima i stavovima koje zauzimaš kada se suočiš sa takvom situacijom. Donosiš li odluku po svojoj pameti ili tragaš za istinom? Imaš li ikakav aršin savesti? Imaš li srce koje je iole bogobojažljivo? Moliš li se Bogu kad god se susretneš sa takvom situacijom? Nastojiš li prvo da udovoljiš sopstvenima željama ili se prvo moliš i tragaš za Božjim namerama? U toj stvari se otkrivaš. Kako treba da se ponašate u takvim situacijama? Morate da imate načela prema kojima postupate. Prvo, spolja, moraš da odbiješ te posebne materijalne nagrade, ta iskušenja. Čak i kada ti ponude nešto što naročito želiš, ili baš ono što ti je potrebno, i onda moraš da odbiješ. Šta znači izraz materijalne stvari? Hrana, odeća, smeštaj i predmeti za svakodnevnu upotrebu – sve to spada u materijalne stvari. Čovek mora da odbije te posebne materijalne nagrade. Zašto morate da ih odbijete? I kada ih odbijete, da li je to samo pitanje postupka? Nije; to je pitanje vaše spremnosti za saradnju. Ako želite da upražnjavate istinu, da udovoljite Bogu i da se klonite iskušenja, prvo morate da budete spremni za saradnju. Sa takvim stavom, bićeš u stanju da se kloniš iskušenja i savest će ti biti mirna. Ako ti ponude nešto što želiš i ti to prihvatiš, u srcu ćeš, do neke mere, osetiti prekor savesti. Ipak, upotrebićeš razne izgovore i opravdanja i reći ćeš da baš treba da ti daju tu stvar, da ti ona pripada. Tada tvoja griža savesti neće biti tako jasna i očigledna. Ponekad, određeni razlozi ili misli i gledišta mogu uticati na tvoju savest, pa osećaj krivice nije očigledan. Da li je, dakle, tvoja savest pouzdano merilo? Nije. Ona je samo alarm koji te upozorava. Na šta te upozorava? Ne možeš se osećati sigurno kada se oslanjaš isključivo na svoju savest; čovek mora i da traga za istina-načelima. Ona su pouzdana. Bez istine koja bi ih obuzdala, ljudi mogu da padnu u iskušenje da iznađu razne razloge i opravdanja koji će im omogućiti da udovolje svojoj pohlepi za povlasticama statusa. Stoga, kao starešina, moraš u srcu da se pridržavaš ovog jednog načela: uvek ću odbijati i apsolutno odbacivati sve posebne povlastice, i uvek ću ih se kloniti. Apsolutno odbacivanje povlastica je preduslov za to da se klonimo zla. Ako ispunjavaš preduslov za to da se kloniš zla, već si do neke mere pod Božjom zaštitom. A ako imaš takva načela za postupanje i čvrsto ih se držiš, već upražnjavaš istinu i udovoljavaš Bogu. Već koračaš pravim putem. Kada koračaš pravim putem i već udovoljavaš Bogu, da li ti je još uvek potreban test tvoje savesti? Postupanje u skladu sa načelima i upražnjavanje istine ima veću vrednost od aršina savesti. Ako je neko rešen da sarađuje i kadar da postupa u skladu sa načelima, on je već udovoljio Bogu. To je aršin koji Bog od ljudi zahteva.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Morate često stupati pred Boga, jesti i piti Njegove reči i promišljati o njima, morate prihvatiti da vas On dovodi u red i usmerava, i morate naučiti lekciju o pokornosti – to je veoma važno. Moraš biti u stanju da se pokoravaš svim okruženjima, ljudima, stvarima i događajima koje je Bog za tebe uredio, a kad se suočiš s nečim što ne možeš potpuno da shvatiš, moraš često da se moliš dok tragaš za istinom; put koji vodi napred možeš pronaći samo ako razumeš Božje namere. Moraš da imaš bogobojažljivo srce. Pažljivo i oprezno radite ono što treba da radite, a pred Bogom živite sa bogopokornim srcem. Često umirujte sebe pred Bogom i nemojte biti raskalašni. Kad god vam se nešto desi, najmanje što treba da učinite jeste da se najpre umirite, a zatim da se što pre pomolite, jer ćete tako, kroz molitvu, traženje i čekanje, razumeti Božje namere. Zar to nije bogobojažljiv stav? Ako se iskreno plašiš Boga i pokoravaš Mu se, ako možeš da umiriš sebe pred Njim i da dokučiš Njegove namere, onda ćeš ovakvom saradnjom i praktičnim delovanjem biti zaštićen, nećeš padati u iskušenja, niti ćeš činiti išta što prekida ili ometa crkveno delo. Tražite istinu u stvarima koje ne možete jasno da sagledate. Nemojte samo slepo suditi i osuđivati. Na taj način, Bog vas se neće gnušati niti vas odbaciti, kao ni prezreti. Ako imaš bogobojažljivo srce, plašićeš se da Ga ne uvrediš, te ćeš stoga, kad te spopadnu iskušenja, živeti pred Bogom u užasu i strepnji, čeznućeš da Mu se pokoriš i da Mu u svemu udovoljiš. Tek kad na taj način budeš praktično delovao i kad budeš mogao da često živiš u takvom stanju, da često umiruješ sebe pred Bogom i da često stupaš pred Njega, moći ćeš nesvesno da se kloniš iskušenja i zlih stvari. Ako nemaš bogobojažljivo srce, odnosno ako ti srce nije pred Bogom, bićeš sposoban da učiniš neka zla. Tvoja je narav iskvarena i ti ne gospodariš njome, te si stoga sposoban za zla dela. Ako budeš počinio neko zlo koje predstavlja prekid i smetnju, zar posledice neće biti strašne? U najmanju ruku, Bog će te orezati, a ako počiniš nešto naročito ozbiljno, On će te se gnušati i odbaciti te, i bićeš izbačen iz crkve. Ukoliko, pak, imaš srce pokorno Bogu, ako svoje srce možeš često da umiriš pred Njim, ako Ga se plašiš i užasavaš, zar onda nećeš biti u stanju da se držiš podalje od mnogih zlih stvari? Ako se plašiš Boga i kažeš: „Užasavam se Boga; strahujem da Ga ne uvredim, da ne prekinem Njegovo delo i da ne izazovem Njegovo gađenje”, zar to nije prirodan stav i prirodno stanje u kojem bi trebalo da se nalaziš? Šta je to što će u tebi probuditi takav užas? Tvoj će užas proisteći iz tvog bogobojažljivog srca. Ako se svim srcem užasavaš Boga, klonićeš se zla i bežati od zlih stvari čim ih spaziš, te ćeš na taj način biti zaštićen. Može li se Boga plašiti neko ko se u duši ne užasava Boga? Može li se takav čovek kloniti zla? (Ne.) Zar nisu hrabri oni koji ne mogu da se plaše Boga i koji Ga se ne užasavaju? Mogu li hrabri ljudi da budu obuzdani? (Ne.) A zar oni koji ne mogu da budu obuzdani ne čine šta god im u datom trenutku padne na pamet? Šta je to što ljudi obično čine kad postupaju po svom nahođenju, u skladu sa svojom revnošću i svojom iskvarenom naravi? Sa Božjeg stanovišta, sve što čine je zlo. Morate, dakle, jasno uvideti da je za čoveka dobro ako se u srcu užasava Boga – na taj način, on može postati bogobojažljiv. Kad neko Boga nosi u srcu i kad može da Ga se boji, on će onda moći i da se drži podalje od zlih stvari. Takvi se ljudi mogu nadati spasenju.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”

Tokom obavljanja dela trajnog snabdevanja i davanja podrške čoveku, Bog čoveku u celini saopštava Svoje namere i zahteve, i pokazuje mu Svoje postupke, Svoju narav i sve ono što On ima i što jeste. Cilj je da se čovek opremi rastom i da mu se omogući da od Boga stekne razne istine dok Ga sledi – istine koje u čovekovim rukama postaju oružje koje mu je Bog dao za borbu protiv Sotone. Ovako opremljen, čovek mora da se suoči sa Božjim proverama. Bog na raspolaganju ima mnoge načine i puteve da čoveka proveri, ali svaki od njih zahteva „saradnju” Božjeg neprijatelja: Sotone. To znači da Bog čoveka, pošto mu je dao oružje za borbu protiv Sotone, predaje Sotoni i dozvoljava Sotoni da „proveri” čovekov rast. Ako čovek uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, ako uspe da umakne iz Sotoninog obruča i ostane živ, taj je čovek izdržao proveru. Ali ukoliko ne uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, već se prepusti Sotoni, on će onda pasti na proveri. Ma koji čovekov aspekt da ispituje, ovo su kriterijumi Božje provere: da li je čovek postojan u svom svedočenju dok ga Sotona napada, te da li je napustio Boga i predao se Sotoni, predavši mu se dok ga ovaj držao u zamci. Može se reći da čovekovo spasenje zavisi od toga da li on Sotonu može da nadvlada i pobedi, dok čovekovo oslobađanje zavisi od toga da li je on u stanju da sȃm, bez ičije pomoći, podigne oružje koje mu je dao Bog i njime raskine Sotonine okove, nateravši ga da napusti svaku nadu i ostavi ga na miru. Ako Sotona izgubi nadu i odrekne se nekog čoveka, to znači da Sotona više nikad neće pokušati da tog čoveka oduzme Bogu, nikada ga više neće optuživati, niti mu narušavati mir, i nikad ga više neće namerno mučiti i napadati; samo će takav čovek zaista biti zadobijen od Boga. Ovo je kompletan proces kojim Bog zadobija ljude.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”