Božje reči iz Biblije:

„Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu“ (Matej 10:28).

„Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga“ (Matej 10:39).

Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Verujući u Boga, trebalo bi da svako od vas ceni to što je najveće uzvišenje i spasenje stekao primajući delo Božje u poslednjim danima i delo Njegovog plana koje On danas u tebi obavlja. Bog je ovu grupu ljudi učinio jedinim žarištem Svog dela u celoj vaseljeni. Žrtvovao je svu krv Svog srca zarad vas, povratio je i predao vam sva dela Duha širom vaseljene. Zbog toga ste srećnici. Štaviše, prebacio je Svoju slavu iz Izraela, sa Svog izabranog naroda na vas i učiniće da se svrha Njegovog plana u potpunosti ispolji kroz ovu grupu. Zato ste vi oni koji će primiti nasleđe Božje i, više od toga, nasledićete slavu Božju. Možda se svi vi sećate ovih reči: „Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.“ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihove prave važnosti. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji oni koji veruju u Boga podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi. Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi. To jest, preko onih koji Mu se suprotstavljaju Bog čini delo osvajanja i samo tako se može ispoljiti velika sila Božja. Drugim rečima, samo oni u nečistoj zemlji dostojni su da naslede slavu Božju i samo to može da istakne veliku silu Božju. Zato se od nečiste zemlje i od onih koji žive u nečistoj zemlji stiče slava Božja. Takva je namera Božja. Isusova etapa dela bila je ista: mogao je da stekne slavu samo među onim farisejima koji su Ga progonili. Da nije bilo progona fariseja i Judine izdaje, Isus ne bi bio ismejan niti oklevetan, a još manje razapet na krst, te stoga ne bi mogao da stekne slavu. Tamo gde Bog dela u svakom dobu i gde On čini dela Svoja u telu, tamo On i stiče slavu i tamo zadobija one koje namerava da zadobije. Ovo je plan dela Božjeg i ovo je Njegovo upravljanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?“

Kada zvanično započnem Svoje delo, svi ljudi se kreću shodno Mom pokretu, pa tako ljudi širom vaseljene upošljavaju sebe u korak sa Mnom, celom vaseljenom vlada „ogromno ushićenje“, dok Ja čoveka podstičem da ide napred. Kao rezultat toga, veliku crvenu aždaju dovodim u stanje pomame i zbunjenosti i ona služi Mom delu; i uprkos tome što nije voljna, nije u stanju da sledi sopstvene želje, već joj ne preostaje ništa drugo nego da se pokori Mojoj kontroli. U svim Mojim planovima, velika crvena aždaja je Moj kontrast, Moj neprijatelj, kao i Moj sluga; budući da je takva, nikada nisam ublažio Svoje „zahteve“ prema njoj. Prema tome, završna etapa dela Mog ovaploćenja dovršava se u aždajinom domu. Na ovaj način, velika crvena aždaja znatno više može da za Mene pravilno obavlja službu, posredstvom koje ću je Ja osvojiti i dovršiti Svoj plan.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 29. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

Moje delo među grupom ljudi poslednjih dana predstavlja poduhvat bez presedana, te stoga svi ljudi moraju da, zarad Mene, istrpe poslednje stradanje, kako bi čitav kosmos bio ispunjen Mojom slavom. Razumete li Moju nameru? Ovo je poslednji zahtev koji postavljam pred čoveka, što znači da se nadam da su svi ljudi u stanju da snažno i glasno svedoče o Meni pred velikom crvenom aždajom, da se poslednji put žrtvuju za Mene i da poslednji put ispune Moje zahteve. Jeste li zaista u stanju da to učinite? U prošlosti ste bili nesposobni da udovoljite Mome srcu – možete li sada, na samom kraju, da prekinete tu tradiciju? Dajem ljudima priliku da o tome dobro razmisle; pustio sam ih da sve pažljivo razmotre pre no što Mi konačno odgovore – grešim li što to činim? Čekam na čovekov odgovor, čekam njegovo „povratno pismo“ – imate li dovoljno vere da ispunite Moje zahteve?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

Već je rečeno da su ti ljudi potomci velike crvene aždaje. U stvari, da budem precizniji, oni predstavljaju otelovljenje velike crvene aždaje. Kad ih Bog primora da dođu do kraja puta i kad ih pobije, tada – bez ikakve sumnje – duh velike crvene aždaje ostaje bez mogućnosti da deluje u njima. Na taj način, kad ljudi stignu do kraja svog puta, istog trena umire i velike crvena aždaja. Može se reći da ona svojom smrću uzvraća Bogu na Njegovoj „velikoj dobroti“ – što je zapravo i cilj Božjeg dela u zemlji velike crvene aždaje. Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom. Mada je „telo“, po definiciji, iskvareno od strane Sotone, ukoliko se ljudi istinski predaju, tako da ih više ne pokreće Sotona, niko neće moći da ih savlada – tada će telo početi da izvršava svoju drugu funkciju i da formalno prima uputstva od Duha Božjeg. Ovo je neophodan proces, koji se mora odvijati korak po korak; u suprotnom, Bog ne bi imao načina da deluje u jednom takvom, tvrdoglavom telu. Takva je mudrost Božja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’“

Bez obzira na to koliko je Sotona „moćan“, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost; inače ću sručiti Svoj gnev na tebe, i Svojom rukom ću… Tada ćeš podneti beskrajnu duševnu patnju. Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?

Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da neka od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću. Nemoj težiti da se na određeni način pojavljuješ pred drugim ljudima; zar to što Me činiš zadovoljnim nema veću vrednost i težinu? Udovoljavajući Meni, nećeš li biti još u većoj meri ispunjen večnim i doživotnim mirom i srećom? Tvoja trenutna patnja pokazuje samo koliko će biti veliki tvoji budući blagoslovi; oni su neopisivi. Ti ne poznaješ veličinu blagoslova koje ćeš imati; o tome čak nisi mogao ni da sanjaš. Danas je to postalo stvarno; izuzetno stvarno! Ovo nije tako daleko – možeš li ga videti? Svaki, i poslednji delić ovoga je u Meni; koliko je blistav put pred tobom! Obriši suze i nemoj više bolovati i tugovati. Sve su stvari uređene Mojim rukama, i Moj cilj je da od vas uskoro napravim pobednike i uvedem vas u slavu, kraj Sebe. Za sve što ti se bude dešavalo, trebalo bi da budeš propisno zahvalan i pun uvažavanja; to će Mi pričiniti duboko zadovoljstvo.

Već se pojavio transcendentni život Hristov; nemaš čega da se plašiš. Sotone nas ometaju, a njihovo vreme neće još dugo potrajati. Probudi se! Odbaci svet raskalašnosti; oslobodi se ponora smrti! Budi mi odan bez obzira na sve, i hrabro napreduj; Ja sam tvoja stena snage, zato se osloni na Mene!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Ako ljudi nemaju poverenja, nije im lako da nastave tim putem. Svako sada može da vidi da se Božje delo ni najmanje ne slaže sa ljudskim predstavama i maštanjima. Bog je učinio toliko mnogo dela i izgovorio toliko reči i mada ljudi mogu da priznaju da su one istina, još uvek je moguće da se predstave o Bogu pojave u njima. Ako ljudi žele da razumeju istinu i zadobiju je, moraju imati poverenja i snagu volje da bi mogli da se drže onoga što su već videli i onoga što su zadobili iz svojih iskustava. Bez obzira šta Bog radi u ljudima, oni moraju da podrže ono što oni sami poseduju, da budu iskreni pred Bogom i da Mu ostanu posvećeni do samog kraja. To je dužnost ljudskog roda. Ljudi moraju da podrže ono što treba da urade. Verovanje u Boga zahteva pokornost Njemu i iskustvo Njegovog dela. Bog je obavio toliko delo – moglo bi se reći da je za ljude sve usavršavanje, oplemenjivanje, a još više, grdnja. Nije bilo nijednog koraka Božjeg dela koji je bio u skladu sa ljudskim predstavama; ono u čemu su ljudi uživali bile su stroge Božje reči. Kada Bog dođe, ljudi treba da uživaju u Njegovom veličanstvu i Njegovom gnevu. Međutim, bez obzira koliko stroge bile Njegove reči, On dolazi da spase i usavrši čovečanstvo. Kao stvorena bića, ljudi treba da ispune dužnosti koje treba da ispune i da svedoče o Bogu usred oplemenjivanja. U svakoj kušnji treba da podrže svedočanstvo koje treba da daju i da to čine odlučno radi Boga. Osoba koja to radi je pobednik. Bez obzira koliko te Bog oplemenjuje, ti ostaješ pun poverenja i nikada ne gubiš poverenje u Njega. Radiš ono što čovek treba da uradi. To je ono što Bog zahteva od čoveka i čovekovo srce treba da bude u stanju da se u potpunosti vrati Njemu i da se okrene Njemu u svakom trenutku. To je pobednik. Oni koje Bog naziva „pobednicima“ su oni koji su još uvek u stanju da svedoče i održavaju svoje poverenje i odanost Bogu kada su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu bez obzira na sve, onda ti svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva „pobednikom“. Ako je tvoje traganje odlično kada te Bog blagosilja, a povlačiš se kad nema Njegovih blagoslova, da li je to čistota? Pošto si siguran da je ovaj put istinit, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Sam Bog došao na zemlju da te usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako i dalje možeš da Ga slediš, bez obzira na ono što On čini, čak i ako ti On odredi nepovoljan ishod na samom kraju, to je održavanje tvoje čistote pred Bogom. Nuditi sveto duhovno telo i prečistu devicu Bogu znači zadržati iskreno srce pred Bogom. Za ljudski rod, iskrenost je čistota, a sposobnost da se bude iskren prema Bogu je održavanje čistote. To je ono što bi trebalo da primenjujete. Kada treba da se moliš, ti se moliš; kada treba da se okupiš u zajedništvu, ti to činiš; kada treba da pevaš himne, ti pevaš himne; i kada treba da se pobuniš protiv tela, ti se buniš protiv tela. Kada vršiš svoju dužnost, ti je ne otaljavaš; kada si suočen sa kušnjama, ostaješ postojan. To je odanost Bogu. Ako ne podržavaš ono što ljudi treba da rade, onda su sve tvoje prethodne patnje i odluke bile uzaludne.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu“

Upravo sada, te vizije i istine koje razumeš postavljaju temelje za tvoja buduća iskustva; u budućem stradanju svi ćete imati praktično iskustvo ovih reči. Kasnije, kada budeš izložen kušnjama i prođeš kroz stradanje, setićeš se reči koje danas izgovaraš, a koje glase: „Bez obzira na stradanje, kušnje ili velike nesreće na koje naiđem, moram udovoljiti Bogu.“ Razmislite o Petrovim iskustvima, a zatim i o Jovovim – današnje reči će vas motivisati. Samo na taj način tvoja vera može biti nadahnuta. U to vreme je Petar rekao da nije dostojan da primi Božji sud i grdnju, a kada dođe vreme, vi ćete takođe želeti da svi ljudi kroz vas vide Božju pravednu narav. Spremno ćete prihvatiti Njegov sud i grdnju, a Njegov sud, grdnja i prokletstvo biće vam uteha. Sada naprosto nije prihvatljivo da ne budeš opremljen istinom. Bez toga, ne samo da nećeš moći da budeš postojan u budućnosti, već možda nećeš biti u stanju ni da doživiš sadašnje delo. Ako je to slučaj, zar nećeš biti jedan od onih koji su eliminisani i kažnjeni? Do sada nisi naleteo ni na kakve činjenice i ja sam te obezbedio u svakom aspektu u kojem si oskudevao; Ja govorim sa svakog aspekta. Niste prošli kroz veliku patnju; samo uzimate ono što je dostupno, a da nikakvu cenu za to ne platite i, osim toga, nemate istinska sopstvena iskustva niti uvide. Dakle, ono što vi shvatate nije vaš pravi rast. Ograničeni ste na razumevanje, znanje i gledanje, ali ne ubirete mnogo plodova. Da nikada nisam obraćao pažnju na vas, već da ste prošli kroz iskustva u svojoj kući, odavno biste se već vratili u veliki svet. Put kojim budete koračali u budućnosti biće put patnje, a ako uspešno prođete ovu trenutnu deonicu puta, onda ćete imati svedočanstvo kada budete prolazili kroz veće stradanje u budućnosti. Ako razumeš značaj ljudskog života, ako si krenuo pravim putem ljudskog života i ako se u budućnosti pokoriš Njegovim planovima bez ikakvih pritužbi ili probiranja, ma kako da se Bog odnosi prema tebi, i ako ne postavljaš nikakve zahteve Bogu, onda ćeš na taj način biti osoba koja vredi. Trenutno nisi prošao kroz stradanje da bi mogao bespogovorno da poslušaš bilo šta. Kažeš da je put dobar kako god da te Bog vodi, i da ćeš sve prepustiti Božjim orkestracijama. Bilo da te Bog grdi ili proklinje, bićeš voljan da Ga zadovoljiš. Kada smo već kod toga, ono što sada kažeš ne mora nužno da predstavlja tvoj rast. Ono što si sada spreman da učiniš ne može da pokaže da si sposoban da slediš do kraja. Kada te sustigne veliko stradanje, ili kada prođeš kroz neki progon, prinudu, pa čak i veće kušnje, tada nećeš moći da govoriš te reči. Ako tada budeš mogao da poseduješ takvu vrstu razumevanja i ostaneš postojan, to će biti tvoj rast. Kakav je bio Petar u to vreme? Petar je rekao: „Gospode, žrtvovaću svoj život za Tebe. Ako želiš da umrem, umreću!“ Tako se tada molio. Rekao je još i ovo: „Čak i ako te drugi ne vole, ja moram da Te volim do kraja. Slediću Te u svakom trenutku.“ To je tada rekao, ali čim su ga snašle kušnje, raspao se i zaplakao. Svi znate da se Petar tri puta odrekao Gospoda, zar ne? Ima mnogo ljudi koji će plakati i iskazati ljudsku slabost kada ih kušnje snađu. Ti nisi svoj gospodar. U tome ne možeš da se kontrolišeš. Možda ti danas ide baš dobro, ali to je zato što imaš odgovarajuće okruženje. Ako se to sutra promeni, ti ćeš da pokažeš svoj kukavičluk i nesposobnost, pokazaćeš da si dostojan prezira i bezvredan. Tvoja „muževnost“ će odavno okopneti, a može se desiti da ćeš čak i da odbaciš svoj zadatak i da odeš. Ovo pokazuje da ono što si tada razumeo nije bio tvoj stvarni rast. Mora se pogledati stvarni rast osobe da bi se videlo da li ona zaista voli Boga, da li je u stanju da se zaista pokori Božjem planu, i da li je u stanju da uloži svu svoju snagu u postizanje onoga što Bog zahteva; kao i da li ostaje odana Bogu i Njemu daje sve što je najbolje, čak i ako to podrazumeva žrtvovanje sopstvenog života.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako treba da kročiš poslednjim delom puta“

Ovih dana, većina ljudi koji veruju u Boga još nisu zakoračili na pravi put i nisu uspeli da shvate istinu, pa se iznutra i dalje osećaju prazno. Osećaju da je život patnja i da nemaju energiju za obavljanje svojih dužnosti. Tako se osećaju vernici u Boga pre nego što dobiju viziju u srcu. Ljudi nisu dobili istinu i još uvek ne poznaju Boga, pa još uvek retko osećaju zadovoljstvo. Vi ste, posebno, svi trpeli progon i imali poteškoće da se vratite kući. Kada patite, obuzimaju vas misli o smrti i nije vam do života. To su slabosti ljudskog tela. Neki čak pomisle: „Vera u Boga treba da je uživanje. U Doba blagodati, Sveti Duh je ljudima podario mir i radost. Danas ima premalo mira i radosti, a užitak kakav je postojao u Doba blagodati ne postoji. Verovanje u Boga danas samo donosi probleme.“ Ti samo znaš da su užici tela bolji od bilo čega drugog. Ne znaš koje delo Bog danas obavlja. Bog mora da dozvoli da vaše ljudsko telo pati kako bi vi potpuno promenili narav. Iako tvoje telo telo pati, imaš Božju reč i imaš Božji blagoslov. Ne možeš da umreš čak i kada bi to želeo. Možeš li da se pomiriš sa time da ne upoznaš Boga i ne dobiješ istinu? E, sad, radi se o tome da ljudi u najvećoj meri nisu dobili istinu i da nemaju život. Usred su potrage za spasenjem, pa moraju u tom nastojanju malo i da propate. Svi danas u svetu prolaze kroz iskušenja, čak i Bog pati. Zar bi onda bilo u redu da vi ne patite? Bez oplemenjivanja u velikim nesrećama ne može biti prave vere i ne mogu se dobiti istina i život. Ne može bez iskušenja i oplemenjivanja. Pogledajte samo Petra – na kraju je prošao sedam godina iskušenja (kada je imao pedeset tri godine). Doživeo je stotine iskušenja u tih sedam godina. Morao je da prolazi kroz jedno od tih iskušenja svakih nekoliko dana i samo je prolaskom kroz razne vrste iskušenja uspeo da dobije život i doživeo transformaciju svoje naravi. Kada istinski dobiješ istinu i spoznaš Boga, osetićeš da treba da živiš za Boga. Ako ne budeš živeo za Boga, biće ti žao. Gorko ćeš se kajati do kraja života i grišće te savest. Nije ti još vreme da umreš. Moraš da stisneš pesnice i odlučno nastaviš da živiš. Moraš da živiš život za Boga. Kada ljudi u sebi imaju istinu, imaju tu odlučnost i nikada više ne požele da umru. Kada ti smrt zapreti, reći ćeš: „O, Bože, ne želim da umrem. Još uvek Te ne poznajem. Još uvek se nisam odužio za Tvoju ljubav. Ne mogu da umrem dok Te dobro ne upoznam.“ Da li ste vi danas dostigli taj trenutak? Još niste, zar ne? Neke muči porodica, neke brak, a neki trpe progon i nemaju ni gde da žive. Ma gde da odu, to je tuđa kuća i boli ih srce. Zar bol koji u ovom trenutku osećate nije onaj isti bol koji je Bog trpeo? Vi patite sa Bogom i Bog u patnji prati ljude. Svi vi danas imate svoj udeo u Hristovim mukama, carstvu i izdržljivosti i na kraju ćete zadobiti slavu! Te patnje imaju smisao. Zar nije tako? Moraš da imaš tu volju! Moraš da shvatiš kakvo je značenje patnje danas i zbog čega toliko patiš. Moraš da tragaš za istinom i uspeš da razumeš Božju nameru i tada ćeš imati volju da patiš. Ako ne razumeš Božju nameru i samo misliš na patnju, što više budeš razmišljao o njoj, to će ti biti teže i bićeš utoliko negativniji, kao da ti se životni put završava. Mučiće te samrtne muke. Ako svoje srce i sav svoj trud uložiš u istinu i uspeš da je shvatiš, onda će ti se srce ozariti i osetićeš užitak. Pronaćićeš životni mir i radost u svom srcu i kada te zadesi bolest ili ti zapreti smrt, reći ćeš: „Nisam još dobio istinu, tako da ne mogu da umrem. Moram da se dobro podam Bogu, da dobro posvedočim o Bogu i odužim se za Božju ljubav. Na kraju krajeva, nije važno kako ću umreti, jer mi je život bio zadovoljavajući. Bez obzira na sve, ne mogu još da umrem. Moram da istrajem i da nastavim da živim.“ Ovo pitanje mora da ti bude jasno i iz tih stvari moraš da shvatiš istinu. Kada ljudi imaju istinu, imaju snagu. Kada imaju istinu, telo im ispunjava neiscrpna energija. Kada imaju istinu, imaju odlučnost. Bez istine, ljudi su mekani kao gnjilo povrće. Kada imaju istinu, očvrsnu poput čelika. Ma koliko okolnosti bile gorke, uopšte neće biti ogorčeni.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne služi, da ih se svet odrekao, da je njihov lični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su teže njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, osetićeš da je mnogo toga oko tebe nesavladivo, a zato što je tvoj rast isuviše mali bićeš oplemenjen; štaviše, nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu i uvek ćeš osećati da su Božje namere previše uzvišene, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga bićeš oplemenjen – zato što u tebi ima mnogo slabosti i mnogo toga što nije u stanju da udovolji Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo. Kada vas Sotona bude iskušavao, recite: „Moje je srce Božje i Bog me je već zadobio. Ne mogu da ti udovoljim – moram sve svoje da posvetim udovoljavanju Bogu.“ Što više udovoljavaš Bogu, to te Bog više blagosilja i to je veća snaga tvoje ljubavi prema Njemu; tako ćeš i ti posedovati veru i odlučnost i osetićeš da ništa nije vrednije ili značajnije od života provedenog u ljubavi prema Bogu. Može se reći da dokle god čovek voli Boga, neće tugovati. Premda naiđu vremena kada ti je telo slabo i opterećeno mnogim stvarnim neprilikama, ako se tokom takvih vremena budeš zaista oslanjao na Boga, u duhu ćeš biti utešen, bićeš mentalno i duševno stabilan i imaćeš u šta da se pouzdaš. Na taj način ćeš moći da prevaziđeš mnoge okolnosti i tako se nećeš žaliti na Boga zbog patnje koju podnosiš. Umesto toga, poželećeš da pevaš, plešeš i moliš se, da se okupljaš sa drugima i razgovaraš, da razmišljaš o Bogu i osetićeš da se svi ljudi, pitanja i stvari oko tebe koje je Bog organizovao, uklapaju. Ako ne voliš Boga, sve na šta spustiš pogled biće ti nepodnošljivo, a tvojim očima ništa neće prijati; u duhu nećeš biti slobodan, već potlačen, u srcu ćeš se uvek žaliti na Boga, uvek ćeš osećati da si na velikim mukama i da je to veoma nepravedno. Ako ne tragaš zarad sreće, već da bi zadovoljio Boga i da te Sotona ne bi optužio, onda će ti takvo traganje pružiti veliku snagu da voliš Boga. Čovek je u stanju da ispuni sve što je rečeno od Boga, i sve što čini je u stanju da zadovolji Boga – upravo to znači biti obuzet stvarnošću. Traganje za udovoljavanjem Bogu je upotreba tvog bogoljubivog srca da Njegove reči sprovedeš u delo; bez obzira na vreme – čak i kada drugi onemoćaju – u tebi još uvek postoji bogoljubivo srce i ti čezneš za Bogom i Bog ti nedostaje iz dubine duše. To je pravi rast. Veličina tvog rasta zavisi od toga koliko je tvoje srce bogoljubivo, od toga da li si u stanju da budeš postojan kad si na probi, da li si slab u određenim okolnostima, i da li možeš da ostaneš čvrst kada te tvoja braća i sestre odbacuju; činjenice će pokazati kakvo je tačno tvoje bogoljubivo srce. Iz mnogih Božjih dela može se videti da Bog zaista voli čoveka, iako oči čovekovog duha tek treba da budu potpuno otvorene i on nije u stanju da jasno vidi veliki deo Božjeg dela i Njegovih namera, niti mnoge divne stvari o Bogu; čovek ima premalo istinske ljubavi prema Bogu. Sve ovo vreme si verovao u Boga, a danas je Bog ukinuo sva sredstva za bekstvo. Realno govoreći, i nemaš drugog izbora nego da odabereš pravi put, pravi put na koji su te naveli strogi sud i vrhovno spasenje Božje. Tek pošto iskusi teškoće i oplemenjivanje, čovek spozna da je Bog divan. Na osnovu iskustva sve do današnjeg dana, može se reći da je čovek spoznao deo Božje divote, ali to još uvek nije dovoljno, jer čoveku toliko toga nedostaje. Čovek mora da iskusi više Božjeg čudesnog dela, a više od svega oplemenjivanje kroz patnju koju je Bog obezbedio. Tek tada se čovekova životna dispozicija može promeniti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga“

Moraš se setiti da su sada izgovorene ove reči: kasnije ćeš doživeti veće stradanje i veću patnju! Biti usavršen nije jednostavna niti laka stvar. U najmanju ruku, moraš da poseduješ Jovovu veru, a možda čak i veću veru od njegove. Trebalo bi da znaš da će kušnje u budućnosti biti veće od Jovovih i da i dalje moraš da se podvrgavaš dugotrajnoj grdnji. Da li je to jednostavna stvar? Ako tvoj kov ne može da se popravi, ako ti nedostaje moć razumevanja i ako premalo znaš, onda nećeš imati nikakvo svedočanstvo, već ćeš umesto toga postati predmet ismevanja, Sotonina igračka. Ako sada ne možeš da se držiš vizija, onda uopšte nemaš osnovu i u budućnosti ćeš biti odbačen! Nijednim delom staze nije lako hodati, tako da nemoj ovo da uzimaš olako. Pažljivo odmeri i pripremi se za to kako ćeš pravilno da pređeš poslednji deo ovog puta. To je put kojim se mora ići u budućnosti, put kojim svi ljudi moraju da idu. Ne smeš da dozvoliš da se to znanje prenebregne; nemoj misliti da je ovo što ti govorim prazna priča. Doći će dan kada ćeš sve to moći da iskoristiš – Moje reči ne mogu biti izgovorene uzalud. Ovo je vreme da se opremiš, vreme da utreš put budućnosti. Trebalo bi da pripremiš put kojim ćeš kasnije ići; trebalo bi da te brine i uznemiruje pitanje kako da budeš postojan u budućnosti i trebalo bi da se dobro pripremiš za svoj budući put. Ne budi proždrljiv i lenj! Moraš da učiniš apsolutno sve što možeš da najbolje iskoristiš svoje vreme, tako da možeš da zadobiješ sve što ti je potrebno. Dajem ti sve da bi mogao da shvatiš. Svojim očima ste videli da sam za manje od tri godine rekao mnogo stvari i obavio mnogo toga. Jedan od razloga zašto delam na ovaj način jeste to što ljudima toliko toga nedostaje, a drugi je to što je vreme isuviše kratko; ne može biti daljih odlaganja. Ti umišljaš da ljudi prvo moraju da postignu savršenu unutrašnju jasnoću da bi mogli da svedoče i da budu iskorišćeni – ali zar to ne bi bilo presporo? Dakle, koliko dugo ću morati da te pratim? Ako hoćeš da te pratim dok ne ostarim i ne osedim, to neće biti moguće! Prolaskom kroz veće stradanje postiže se pravo razumevanje među svim ljudima. To su koraci dela. Jednom kada u potpunosti shvatiš vizije koje su danas prenete i kada postigneš istinski rast, onda te nikakve teškoće kroz koje budeš prolazio u budućnosti neće preplaviti i moći ćeš da ih izdržiš. Kada završim ovaj poslednji korak dela i kada izgovorim poslednje reči, u budućnosti će ljudi morati da idu svojim putem. To će ispuniti ranije izgovorene reči: Sveti Duh ima nalog za svaku osobu i delo koje treba da obavi u svakoj osobi. U budućnosti će svi ići putem kojim treba da idu, vođeni Svetim Duhom. Ko će moći da se brine o drugima dok prolaze kroz nevolje? Svaki pojedinac ima svoju muku, i svaki ima svoj rast. Ničiji rast nije isti kao tuđi. Muževi neće moći da brinu o svojim suprugama, niti roditelji o svojoj deci; niko neće moći da brine ni o kome drugom. Neće biti kao sada, kada su međusobna briga i podrška još uvek mogući. To će biti vreme kada će svaki tip osobe biti razotkriven. To jest, kada Bog udari pastira, ovce će se razbežati od stada i tada nećete imati nijednog pravog vođu. Narod će biti podeljen – neće biti kao sada, kada možete da se okupite kao zajednica. U budućnosti će oni koji nemaju delo Svetog Duha pokazati svoje pravo lice. Muževi će izdati svoje žene, žene će izdati svoje muževe, deca će izdati svoje roditelje, a roditelji će progoniti svoju decu – ljudsko srce je nedokučivo! Sve što može da se učini jeste da se neko drži onoga što ima i da pravilno pređe poslednji deo puta. Trenutno to ne vidite jasno; svi ste kratkovidi. Nije lako uspešno proživeti ovaj korak dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako treba da kročiš poslednjim delom puta“

Ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti linčovan i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne treba to da vas plaši; to je činjenica. Sada kada sam to jasno stavio do znanja, a vi shvatili, ako još uvek tome stremite i sigurni ste da se to neće promeniti i ako ostanete odani do smrti, to dokazuje da posedujete određeni rast. Nemojte pretpostavljati da će širenje jevanđelja među prekomorskim nacijama u kojima vladaju verska sloboda i ljudska prava proći bezopasno i da će sve što radite ići glatko, da će sve to imati Božji blagoslov i biti u skladu s Njegovom velikom silom i autoritetom. To pripada svetu ljudskih predstava i uobrazilje. Fariseji su takođe verovali u Boga, ali su ovaploćenog Boga razapeli na krst. Dakle, šta loše današnji religiozni svet može da učini ovaploćenom Bogu? Učinili su toliko loših stvari – sudili su Bogu, osudili su Boga, bogohulili su – nema te loše stvari za koju nisu sposobni. Ne zaboravite da su Gospoda Isusa upravo vernici razapeli na krst. Samo su oni bili u prilici da učine tako nešto. Nevernike nije bilo briga za to. U dosluhu sa vlastodršcima, ti vernici su se dokopali Gospoda Isusa i razapeli Ga na krst. Štaviše, kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: „Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?“ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje. To je konačna istina koju treba da razume onaj ko širi jevanđelje i obavlja svoju dužnost – čovek mora da plati cenu svojim životom da bi širio i svedočio o jevanđelju ovaploćenog Boga o obavljanju Njegovog dela i spasenju čovečanstva. Ako težiš tome, ako možeš da svedočiš na taj način, to je divno. Ako još uvek ne poseduješ tu vrstu težnje, trebalo bi da, barem, pravilno ispuniš odgovornost i dužnost koje se nalaze pred tobom, poveravajući ostalo Bogu. Kako meseci i godine budu prolazili, kako budeš stariji i iskusniji, a tvoje razumevanje istine temeljnije, možda ćeš tada shvatiti da imaš obavezu i odgovornost da ponudiš svoj život delu Božjeg jevanđelja, čak i do svog poslednjeg daha.

Sada je pravo vreme da počnemo da govorimo o ovim temama jer je širenje jevanđelja carstva već počelo. Ranije, u Doba zakona i Doba blagodati, neki drevni proroci i sveci dali su svoje živote šireći jevanđelje, tako da i oni rođeni u poslednjim danima mogu dati svoje živote za taj cilj. To nije nešto novo niti iznenadno, a još manje je prekomeran zahtev. To je dužnost koju stvorena bića treba da obavljaju i ispunjavaju. To je istina; to je najviša istina. Ako samo uzvikuješ parole o onome što želiš da učiniš za Boga, da želiš da ispuniš svoju dužnost i koliko želiš da se daš Bogu, to je beskorisno. Kada se najzad suočiš sa stvarnošću, kada se od tebe zatraži da žrtvuješ život, da li ćeš se požaliti u poslednjem trenutku, da li ćeš biti voljan, da li ćeš se zaista pokoriti? Ovde se tvoj rast stavlja na probu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Širenje jevanđelja je obaveza koje se nijedan vernik ne može odreći“

Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i stradanju. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i da tokom tog stradanja svedoče, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovog stradanja, od čoveka se zahteva da prihvati oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednji primer Božjeg dela. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate tu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpune eliminacije. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, „dobrodušne“ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno eliminisani, a oni koji su eliminisani su đavoli. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će „oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje“, reč „sledili“ znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači „slediti“. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da čvrsto stoje, te stoga neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje iz hira; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se „pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica“. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog neće zlostavljati nikoga ko Ga iskreno voli. Pobednici će unutar carstva, na osnovu svojih različitih funkcija i svedočenja, služiti bilo kao sveštenici ili sledbenici, a svi oni koji usred stradanja budu odneli pobedu ući će u svešteničko telo carstva. Ovo svešteničko telo biće formirano nakon što delo jevanđelja u celoj vaseljeni bude privedeno kraju. Kada dođe to vreme, od čoveka će se zahtevati da izvršava svoju dužnost u carstvu Božjem i da unutar carstva živi zajedno sa Bogom. Svešteničko telo biće sačinjeno od prvosveštenika i sveštenika, dok će ostali biti sinovi i narod Božji. Sve je to određeno njihovim svedočenjima Bogu tokom stradanja; to nisu titule koje se dodeljuju iz kaprica. Nakon što se ustanovi čovekov status, delo Božje prestaće da postoji, jer će svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti i vraćen na svoju prvobitnu poziciju, što je ujedno i znak ostvarenja Božjeg dela, konačni ishod Božjeg dela i čovekove prakse, te kristalizacija vizija Božjeg dela i čovekove saradnje. Na kraju će čovek otpočinuti u carstvu Božjem, a i Bog će se vratiti u svoje prebivalište da se odmori. To će biti konačni ishod 6000 godina duge saradnje između Boga i čoveka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Carstvo se širi među ljudima, stvara se među ljudima i stoji među ljudima; ne postoji sila koja može uništiti Moje carstvo. Ko od vas, iz Mog naroda, koji se danas nalazite u carstvu, nije ljudsko biće među ljudskim bićima? Ko se od vas nalazi izvan ljudskog stanja? Kada Moja nova polazna tačka bude objavljena masama, kako će ljudi reagovati? Videli ste sopstvenim očima stanje ljudskog roda; valjda više ne gajite nadu da ćete zauvek ostati na ovom svetu? Sada hodam među Svojim narodom i živim među njima. Danas su blagosloveni ljudi koji Me iskreno vole. Blagosloveni su oni koji Mi se pokoravaju, oni će sigurno ostati u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji su Me spoznali, oni će sigurno imati silu u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji Me traže, oni će sigurno pobeći iz Sotoninih okova i uživati u Mojim blagoslovima. Blagosloveni su oni koji mogu da se pobune protiv samih sebe, oni će sigurno ući u Moj posed i naslediti izobilje Mog carstva. Setiću se onih koji zbog Mene jurcaju naokolo, radosno ću prigrliti one koji se daju za Mene, a onima koji Mi prinose darove pružiću uživanje. Blagosloviću one koji uživaju u Mojim rečima; oni će zasigurno biti stubovi koji će podupirati sleme u Mom carstvu i u Mojoj kući će imati izobilje bez premca, tako da niko neće moći da se poredi s njima. Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti iz vida svetlost koja vas vodi. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi da svedočite o Mojoj pobedi. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

Slična iskustvena svedočenja:

Ejndželina priča

Protivljenje moje porodice: Poučno iskustvo

Moj trnovit put širenja jevanđelja