Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Transformacija naravi uglavnom se odnosi na transformaciju nečije prirode. Ono što čini nečiju prirodu ne može se opaziti iz spoljašnjeg ponašanja, već je neposredno vezano za vrednost i značaj postojanja te osobe, njen pogled na život i vrednosti, obuhvata stvari iz dubine njene duše i njenu suštinu. Ako neko nije u stanju da prihvati istinu, u tim aspektima neće doživeti preobražaj. Može se reći da se nečija narav preobrazila samo ako je ta osoba doživela Božje delo, potpuno ušla u istinu, promenila svoje vrednosti i poglede na postojanje i život, uskladila svoje stavove o stvarima sa Božjom reči i postala sposobna da se potpuno pokori i bude odana Bogu. Trenutno se može činiti da ulažeš izvestan trud i da pokazuješ otpornost u suočavanju sa teškoćama dok izvršavaš svoju dužnost. Možda si u stanju da sprovodiš u delo radne aranžmane Višnjeg, ili si možda u stanju da ideš gde god da ti kažu da ideš. Na prvi pogled se možda čini da si u izvesnoj meri poslušan, ali kada se desi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, na površinu izbija tvoje buntovništvo. Na primer, ne pokoravaš se orezivanju i još si nepokorniji kada dođe do katastrofe; čak u sebi pronalaziš snage da se žališ na Boga. Prema tome, ta mala doza pokornosti i spoljašnje promene predstavljaju tek malu promenu u ponašanju. Nekakva promena postoji, ali to nije dovoljno da se računa kao preobražaj tvoje naravi. Možda jesi u stanju da hodaš u više pravaca, da pretrpiš brojne nedaće i velika poniženja; možda se osećaš veoma blisko Bogu i Sveti Duh možda donekle deluje u tebi. Međutim, kada Bog zatraži od tebe da uradiš nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, ti se i dalje možda nećeš pokoriti, već ćeš možda tražiti izgovore, buniti se protiv Boga i opirati Mu se i u bezizlaznim situacijama, čak i sumnjati u Njega i boriti se protiv Njega. To bi bio ozbiljan problem! To bi pokazalo da se tvoja priroda još uvek opire Bogu, da ne razumeš stvarno istinu i da ti se život-narav uopšte nije promenila. Pošto su ih otpustili ili uklonili, neki ljudi su i dalje u stanju da sude Bogu i da kažu da Bog nije pravedan. Čak se i svađaju sa Bogom i bore se protiv Njega, šireći svoje predstave o Bogu i nezadovoljstvo Bogom gde god da idu. Takvi ljudi su đavoli koji se opiru Bogu. Ljudi sa đavolskom prirodom se nikada neće promeniti i treba ih napustiti. Samo za one koji mogu da traže i prihvate istinu u svakoj situaciji i pokore se Božjem delu ima nade da će steći istinu i uspeti da promene svoju narav. U tvojim iskustvima, moraš da naučiš da razlikuješ stanja koja spolja deluju normalo. Možeš da jecaš i plačeš za vreme molitve ili da osećaš da tvoje srce mnogo voli Boga i da je jako blizu Bogu, ali su ta stanja samo delovanje Svetog Duha i ne znače da si neko ko voli Boga. Ako i dalje možeš da voliš Boga i pokoriš Mu se čak i bez delovanja Svetog Duha, i kada Bog čini stvari koje nisu u skladu sa tvojim predstavama, samo u tom slučaju si neko ko iskreno voli Boga. Samo si u tom slučaju neko čija se život-narav promenila. Samo takva osoba je neko ko ima istina-stvarnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”

Šta znači preobraziti narav? Do toga dolazi kada neko ko voli istinu, dok doživljava Božje delo, prihvata sud i grdnju Njegovih reči i prolazi kroz sve moguće patnje i oplemenjivanje. Takva osoba biva očišćena od sotonskih otrova u sebi i potpuno se oslabađa svoje iskvarene naravi da bi mogla da se povinuje Božjim rečima i svim Njegovim orkestracijama i uređenjima, da se nikada više ne pobuni protiv Njega ili Mu se usprotivi. To znači preobražaj naravi. (…) Preobražaj naravi znači da neko, zato što voli i može da prihvati istinu, konačno upoznaje svoju prirodu, koja je buntovna prema Bogu i protivi Mu se. Ona shvata da su ljudi iskvareni do srži, razume koliko je ljudski rod besmislen i lažljiv i uviđa njegovo jadno i bedno stanje, i konačno shvata priroda-suštinu ljudskog roda. Znajući sve to, ta osoba uspeva da potpuno porekne i pobuni se protiv sebe, da živi po Božjoj reči i u svemu primenjuje istinu. To je onda neko ko poznaje Boga i čija se narav preobrazila.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Promene u naravi se suštinski razlikuju od promena u ponašanju, a takođe se razlikuju i od promena u praktičnom delovanju – sve se te promene suštinski razlikuju jedna od druge. Većina ljudi stavlja poseban akcenat na svoje ponašanje sa aspekta vere u Boga, usled čega dolazi do određenih promena u njihovom ponašanju. Nakon što počnu da veruju u Boga, oni prestaju da puše i piju, više se ne svađaju s drugim ljudima, i strpljivi su kad pretrpe neki gubitak. Drugim rečima, doživljavaju izvesne promene ponašanja. Neki misle da, odmah nakon što poveruju u Boga, mogu da razumeju istinu čitanjem Božjih reči, da su iskusili delo Svetog Duha i da su im srca ispunjena pravim uživanjem, usled čega su naročito strastveni i ne postoji ništa čega ne bi mogli da se odreknu, niti išta što ne bi mogli da istrpe. Ipak, nakon što s verom u Boga prožive osam, deset, pa čak i dvadeset ili trideset godina, oni se naposletku, budući da se njihova život-narav nimalo nije promenila, vraćaju svom starom načinu života; nadmenost i umišljenost im postaju sve izraženije, počinju da se nadmeću za moć i za dobit, žude za crkvenim novcem i zavide onima koji su Božju kuću iskoristili za sebe. Pretvaraju se u parazite i gamad u Božjoj kući, dok neki čak bivaju razotkriveni i eliminisani kao lažne vođe i antihristi. A šta te činjenice dokazuju? One dokazuju da su puke promene ponašanja neodržive; ako kod ljudi ne dođe do promene život-naravi, oni će pre ili kasnije pokazati svoje pravo lice. To je zato što te promene ponašanja izviru iz zanosa, a uzevši u obzir izvesno delovanje Svetog Duha u datom trenutku, ljude veoma lako obuzima zanos i oni čak nakratko mogu imati dobre namere. Što bi nevernici rekli: „Lako je učiniti jedno dobro delo, ali čik probaj da dobrim delima ispuniš čitav svoj život.” Zašto ljudi nisu sposobni da tokom čitavog života čine dobra dela? Zato što su po prirodi zlobni, sebični i iskvareni. Čovekovim ponašanjem upravlja njegova priroda; kakva god da je priroda neke osobe, takvo je i ponašanje koje ona otkriva, a samo ono što neka osoba prirodno otkriva predstavlja njenu pravu prirodu. Ono što je lažno ne može dugo da traje. Dok radi na čovekovom spasenju, Bog ne stremi ka tome da ga ukrasi dobrim ponašanjem – svrha Božjeg dela je da preobrazi narav ljudi, kako bi se oni iznova rodili u liku novih ljudi. Božji sud i grdnja, Njegove kušnje i oplemenjivanje ljudi imaju za cilj promenu njihove naravi, kako bi mogli da postignu apsolutnu pokornost i odanost prema Bogu i kako bi Ga normalno obožavali. To je cilj Božjeg dela. Dobro ponašanje nije isto što i pokoravanje Bogu, a još je manje jednako usklađenosti sa Hristom. Promene u ponašanju zasnovane su na doktrini i nastaju iz strasti; one se ne zasnivaju na pravom bogopoznanju niti na istini, a još se manje oslanjaju na usmeravanja od strane Svetog Duha. Mada ima trenutaka kad Sveti Duh prosvećuje i usmerava ponešto od onoga što ljudi čine, to nije otkrovenje njihovog života. Ljudi još uvek nisu zakoračili u istina-stvarnosti, a njihova se život-narav nije ni za dlaku promenila. Ma koliko dobro da se neka osoba ponaša, ona time ne dokazuje da se pokorava Bogu, niti da istinu sprovodi u delo. Promene ponašanja ne predstavljaju promene u život-naravi i ne mogu se smatrati životnim otkrovenjem.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ono što čovek smatra promenom naravi samo je promena ponašanja, a to je drugačija stvar i drugačiji put od promene naravi o kojoj priča Bog. Da li to što čovek smatra promenom naravi može da jemči da se ljudi neće pobuniti protiv Boga, odupirati mu se ili Ga izdati? Da li ih može učvrstiti u svom svedočenju o Bogu i udovoljavanju Njegovim namerama? Promena naravi o kojoj priča Bog podrazumeva da ljudi, kroz primenjivanje istine, kroz doživljaj Njegovog suda i grdnje, kroz Njegovo orezivanje, kušnje i oplemenjivanje čoveka, počnu da razumeju Božje namere i istina-načela i potom žive u skladu s istina-načelima. Oni stiču pokornost i bogobojažljivo srce, bez ikakvog pogrešnog razumevanja Boga i poseduju istinsko znanje i istinsko divljenje Bogu. Ono o čemu Bog priča je promena naravi čoveka, ali na šta se odnosi promena naravi na koju ljudi misle i o kojoj govore? Ta promena se odnosi na poboljšano ponašanje, na uglađenog i smirenog čoveka, bez nadmenosti; podrazumeva čoveka koji prefinjeno i disciplinovano priča, nije neposlušan i zlonameran i pokazuje savesnost, razboritost i moralne standarde u govoru i ponašanju. Postoji li razlika između promene naravi o kojoj govori čovek i promene naravi koju zahteva Bog? U čemu je ta razlika? Promena naravi o kojoj govori čovek je promena spoljašnjeg ponašanja, promena koja odgovara ljudskim predstavama i uobrazilji. Promena naravi koju zahteva Bog je odbacivanje sopstvene iskvarene naravi, to je promena život-naravi podstaknuta razumevanjem istine, promena čovekovog gledanja na stvari i promena njegovih životnih stanovišta i vrednosti. Postoji razlika. Bez obzira na to da li su u pitanju ljudi ili stvari, tvoji motivi, načela tvog delovanja i tvoji standardi procene moraju biti u skladu s istinom i moraš tražiti istina-načela; to je jedini način na koji ćeš postići promenu naravi. Ako stalno sebe procenjuješ u odnosu na merila ponašanja, ako si stalno usredsređen na promene u spoljašnjem ponašanju i ako misliš da proživljavaš ljudsko obličje i imaš Božje odobravanje samo zato što poseduješ iole dobro ponašanje, to je potpuno pogrešno. Pošto imaš iskvarenu narav, u stanju si da se protiviš Bogu i u opasnosti si da izdaš Boga, ako ne potražiš istinu da bi rešio svoju iskvarenu narav, bez obzira na to koliko ti je dobro spoljašnje ponašanje, nećeš moći da postigneš istinsko pokoravanje Bogu i nećeš moći da se bojiš Boga i kloniš zla. Može li puko spoljašnje dobro ponašanje da stvori bogobojažljivo srce? Može li zbog njega čovek da se boji Boga i kloni zla? Ako ljudi ne mogu da se boje Boga i klone zla, onda nikakva mera dobrog ponašanja ne znači da su se istinski pokorili Bogu. Stoga, nikakva mera dobrog ponašanja ne znači da se desila promena naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dobro ponašanje ne znači da se čovekova narav promenila”

Ako su mnogi aspekti ponašanja neke osobe veoma dobri, to ne znači da ona poseduje istina-stvarnosti. Istina-stvarnosti možete posedovati jedino primenjivanjem istine i delovanjem u skladu s načelima. Istina-stvarnosti možete posedovati samo ako se bojite Boga i klonite se zla. Neki ljudi su puni elena, u stanju su da pričaju o doktrini, poštuju propise i čine mnogo dobrih dela, ali se za njih ipak može reći samo to da poseduju nešto malo ljudskosti. Oni koji mogu da pričaju o doktrini i koji uvek poštuju propise ne moraju obavezno biti u stanju da primenjuju istinu. Mada je sve što govore ispravno i zvuči kao da u tome nema nikakvih problema, oni ipak nemaju šta da kažu o pitanjima koja se tiču suštine istine. Prema tome, ma koliko da neka osoba može da priča o doktrini, to ne znači da ona razume istinu, i ma koliko da razume doktrinu, ona neće moći da reši nijedan problem. Iako su teoretičari religije u stanju da objasne Bibliju, svi oni naposletku padaju, jer ne prihvataju u celosti istinu koju je Bog izrazio. Ljudi koji su iskusili promenu vlastite naravi razlikuju se od njih; oni su razumeli istinu, pronicljivi su po svim pitanjima, znaju kako da postupaju u skladu sa Božjim namerama i istina-načelom, znaju kako da deluju da bi udovoljili Bogu i razumeju prirodu iskvarenosti koju pokazuju. Kad se njihove ideje i predstave razotkriju, oni mogu da budu razboriti i da se pobune protiv tela. Eto kako se ispoljava promena nečije naravi. Ono glavno što se kod ljudi čija je narav promenjena ispoljava, jeste to da oni jasno razumeju istinu, da je relativno tačno sprovode u delo u svemu što rade i da svoju iskvarenost ne pokazuju tako često. Uopšteno govoreći, čini se da ljudi čija je narav izmenjena postaju naročito razumni i pronicljivi, te da, zahvaljujući tome što razumeju istinu, oni ne pokazuju više toliko samopravednosti i nadmenosti kao pre. U stanju su da prozru i da razaznaju veliki deo iskvarenosti koja je u njima razotkrivena, tako da ne izazivaju nadmenost. Oni u pravilnoj meri shvataju koje bi mesto trebalo da zauzmu i šta im je razumno činiti, kako da savesno vrše svoju dužnost, šta da govore a šta da ne govore, kao i šta bi kojim ljudima trebalo da kažu i šta sa njima da učine. Prema tome, ljudi izmenjene naravi relativno su razumni i jedino takvi ljudi zaista proživljavaju ljudsko obličje. Budući da razumeju istinu, u stanju su da govore i da stvari posmatraju u skladu sa istinom, i principijelni su u svemu što rade; ne potpadaju pod uticaj drugih osoba, događaja ili stvari, svi imaju vlastite stavove i mogu da podrže istina-načela. Narav im je relativno stabilna, svoje stavove ne menjaju naprasno i, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze, znaju kako da svoju dužnost pravilno obavljaju i kako da se ponašaju da bi udovoljili Bogu. Ljudi čija je narav izmenjena ne usredsređuju se na to šta bi trebalo da rade da bi drugi o njima imali lepo mišljenje; njima samima je potpuno jasno šta treba da rade kako bi udovoljili Bogu. Stoga oni, na prvi pogled, možda i ne izgledaju kao ljudi koji su puni elena ili koji rade nešto naročito važno, ali je sve ono što rade smisleno, vredno i daje praktične rezultate. Ljudi čija je narav izmenjena zasigurno poseduju mnogo od istina-stvarnosti, što potvrđuju svojim pogledom na svet i načelima svog delovanja. Nasuprot njima, oni koji nisu stekli istinu nisu ostvarili apsolutno nikakvu promenu svoje život-naravi. A kako se tačno postiže promena naravi? Sotona je ljudska bića temeljno iskvario, te se stoga svi oni opiru Bogu i svima im je u prirodi suprotstavljanje Bogu. Bog ljude spasava tako što one kojima je u prirodi da se opiru Bogu i koji mogu da Mu se opiru, pretvara u ljude koji mogu da se pokore Bogu i koji Ga se boje. To znači biti neko čija se narav promenila. Ma koliko da je neka osoba iskvarena i ma koliko iskvarenih sklonosti da ima, dokle god ona može da prihvati istinu, dokle god može da prihvati Božji sud i grdnju, te da prihvati razne kušnje i oplemenjivanja, ona će uistinu razumeti Boga i ujedno će moći jasno da sagleda vlastitu priroda-suštinu. Kad takva osoba bude zaista spoznala sebe, moći će da omrzne samu sebe i Sotonu, biće spremna da se pobuni protiv Sotone i da se potpuno pokori Bogu. Kad je neko tako odlučan, on može da traga za istinom. Ako ljudi poseduju pravo znanje o Bogu, ako im je sotonska narav pročišćena, a Božje se reči ukorenile u njima, postale njihov život i osnova njihove egzistencije, ako žive prema rečima Božjim, ako su se u potpunosti promenili i postali novi ljudi – to se onda može smatrati promenom njihove život-naravi. Kad ljudi promene svoju narav, to ne znači da su stekli zrelu i iskusnu ljudskost, niti znači da je njihova narav, spolja gledano, krotkija nego ranije, ne znači da su nekad bili nadmeni, a sada mogu razumno da komuniciraju, niti znači da ranije nikoga nisu slušali, a sada mogu pomalo i da saslušaju druge; za takve spoljašnje promene se ne može reći da predstavljaju preobražaj naravi. Naravno, preobražaj naravi uključuje i takve manifestacije, ali ključni sastojak tog preobražaja dešava se iznutra, jer se i život ljudi promenio. To se dešava samo zato što su Božje reči i istina pustile korenje u u ljudima, što vladaju njima i što su postale njihov život. Promenio se, takođe, i njihov pogled na svet. Oni sada mogu jasno da prozru šta se dešava u svetu i sa ljudima, mogu da vide kako Sotona kvari ljude i kako se velika crvena aždaja opire Bogu, i mogu da dokuče njenu suštinu. U stanju su da svim srcem prezru veliku crvenu aždaju i Sotonu, te da se potpuno okrenu Bogu i da Ga slede. To znači da se promenila njihova život-narav i da ih je Bog zadobio. Promene u život-naravi predstavljaju fundamentalne promene, dok su promene u ponašanju samo površinske. Jedino ljudi koji su ostvarili promene u svojoj život-naravi jesu oni koji su stekli istinu i jedino njih je Bog zadobio.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ti sada samo priznaješ da su Božje reči dobre i ispravne, a kada pogledaš svoje spoljašnje ponašanje, ti ne činiš ništa što se očigledno kosi sa istinom, a još manje činiš nešto što prosuđuje Božje delo. Takođe si u mogućnosti da se pokoriš radnim aranžmanima Božje kuće. To je prelazak iz nevernika u Božjeg sledbenika sa pristojnošću sveca. Od nekoga ko odlučno živi po Sotoninim filozofijama i po Sotoninim konceptima, zakonima i znanju, postaješ neko ko, čuvši Božje reči, oseća da su one istina, prihvata ih i stremi ka istini, postaješ neko ko može da prihvati Božje reči kao svoj život. To je takav proces – ništa više. Tokom tog perioda, tvoje ponašanje i način na koji obavljaš stvari će sigurno proći kroz neke promene. Bez obzira na to koliko se promeniš, ono što se ispolji u tebi, za Boga nije ništa više do promena u tvom ponašanju i metodama, promena u tvojim najdubljim željama i težnjama. To nije ništa više do promena u tvojim mislima i gledištima. Sada si možda u stanju da ponudiš svoj život Bogu kada prizoveš svoju snagu i dobiješ poriv, ali ne možeš da postigneš apsolutnu pokornost Bogu po pitanju koje smatraš posebno odbojnim. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Možda ti tvoje dobro srce omogućava da položiš svoj život i sve ostalo za Boga, govoreći: „Spreman sam i voljan da podnesem i najveću žrtvu za Boga. U ovom životu ne žalim ni za čim i nemam zamerki! Odustao sam od braka, od svetovnih izgleda, od sve slave i bogatstva, i prihvatam ove okolnosti koje je Bog priredio. Mogu da izdržim sve podsmehe i klevete ovog sveta.” Ali u trenutku kada Bog priredi okolnosti koje se ne uklapaju u tvoje predstave, ti možeš da ustaneš i galamiš protiv Njega i da Mu se opireš. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Takođe je moguće da možeš da položiš svoj život za Boga i da se odrekneš ljudi koje najviše voliš, ili onoga što najviše voliš i od čega tvoje srce najteže može da se odvoji – ali kada si pozvan da se obratiš Bogu iz srca i da budeš poštena osoba, to ti je prilično teško i ne uspevaš to da uradiš. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. A možda i ne žudiš za telesnom utehom u ovom životu, niti jedeš finu hranu niti nosiš finu odeću, svaki dan se trudiš i iscrpljuješ u svojoj dužnosti. Možeš da podneseš sve vrste bola koje ti donosi telo, ali ako se Božja uređenja ne slažu sa tvojim predstavama, tebi to nije jasno, a u tebi se javljaju pritužbe na Boga i pogrešno razumevanje Boga. Tvoj odnos sa Bogom postaje sve nenormalniji. Stalno si protivan i buntovan, nisi sposoban da se potpuno pokoriš Bogu. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi. Ti si spreman da daš svoj život za Boga, pa zašto onda ne možeš da Mu kažeš neku iskrenu reč? Voljan si da ostaviš sa strane sve što nije deo tebe, pa zašto onda ne možeš da budeš potpuno odan nalogu koji ti je Bog izdao? Ti si spreman da daš život za Boga, pa kada se oslanjaš na svoja osećanja da činiš stvari i održavaš svoje odnose sa drugima, zašto ne možeš da preispitaš sebe? Zašto ne možeš da zauzmeš stav da podržiš rad crkve i interese Božje kuće? Da li je neko ko živi pred Bogom takav? Ti si se već zavetovao pred Bogom da ćeš Mu se celog života davati i da ćeš prihvatati svaku patnju koja ti se nađe na putu, pa zašto te onda jedan slučaj smenjivanja sa dužnosti tera da toliko toneš u negativnost da danima ne možeš da ispuziš napolje? Zašto ti je srce puno otpora, pritužbi, pogrešnog razumevanja i negativnosti? Šta se tu dešava? To pokazuje da tvoje srce najviše voli status i da je to povezano sa tvojom slabom tačkom. Stoga, kada si smenjen, ti padaš i ne možeš da ustaneš. To je dovoljno da se dokaže da, iako se tvoje ponašanje promenilo, tvoja život-narav nije. To je razlika između promene ponašanja i promene naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”

Najteži deo vere u Boga je postizanje promene naravi. Možda i možeš da ostaneš samac čitavog života, da nikada ne jedeš dobru hranu ili nosiš lepu odeću; neki ljudi čak kažu: „Nije bitno ako patim celog života, ili ako budem stalno usamljen, mogu to da podnesem – kad je Bog uz mene, te stvari mi ne znače ništa.” Lako je prebroditi i pobediti takvu vrstu fizičkog bola i napora. Šta nije lako prebroditi? Iskvarene ljudske naravi. Iskvarene ljudske naravi ne mogu se pobediti pukim suzdržavanjem. Ljudi mogu trpeti fizičku patnju ne bi li valjano obavljali svoje dužnosti, udovoljili Božjim namerama i ušli u carstvo u budućnosti – ali da li to što su u stanju da pate i da plate određenu cenu znači da su im se naravi promenile? Ne znači. Da bi se odredilo da li je došlo do promene nečije naravi, ne treba gledati koliko patnje taj neko može da istrpi ili koliko mu je naizgled dobro ponašanje. Jedini način da se tačno odredi da li se narav čoveka promenila je da se sagledaju ciljevi, motivi i namere koje stoje iza njegovih dela, načela po kojima se vlada i rešava stvari, kao i njegov stav prema istini.

Nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi više ne teže ovozemaljskim dešavanjima niti obraćaju pažnju na svoju odeću i izgled. U stanju su da pate i vredno rade, da zauzdaju telo i pobune se protiv njega. Ali dok obavljaju svoju dužnost, komuniciraju s drugima i rešavaju stvari, retko budu iskreni. Ne vole da budu iskreni, uvek žele da se istaknu i izdvoje i iza svega što kažu ili urade stoji neka namera. Marljivo i pedantno prave proračune ne bi li ljudima pokazali koliko su dobri, osvojili im srca i naveli ih da im se priklone i da ih obožavaju, do te mere da će ljudi doći da ih potraže kad god ih zadesi neka nevolja. To je razmetanje. Kakvu narav time otkrivaju? Otkrivaju sotonsku narav. Da li ima mnogo takvih ljudi? Svi su takvi. Spolja gledano, drže se svih pravila, u stanju su pomalo da pate i donekle su voljni da se daju za Boga. U stanju su da se odreknu poneke ovozemaljske stvari, imaju nešto odlučnosti i spremnosti da streme istini i postavili su temelje na putu vere u Boga. Pravedno je da im iskvarena narav ostane netaknuta. Nisu se nimalo promenili. Čak iako razumeju istinu, ne mogu da je primene. To je znak da se neko uopšte nije promenio. Oni koji žive sa sotonskim naravima svojeglavo se ponašaju u svemu. Kada im je namera iza dela pogrešna, oni se ne mole Bogu, ne poriču sopstvenu volju, ne traže istina-načela i ne traže od drugih niti s njima razgovaraju. Rade šta god hoće, šta god im je želja; ponašanje im je lakomisleno i neobuzdano. Možda ne čine zlo otvoreno, ali ni ne primenjuju istinu. U svojim delima prate sopstvenu volju i žive unutar sotonskih naravi. To znači da ne gaje ljubav prema istini i bogobojažljivim srcima, niti žive pred Bogom. Neki od njih možda čak i razumeju Božje reči i istinu, ali ne mogu da ih primenjuju. To je zato što ne mogu da prevaziđu sopstvene želje i ambicije. Jasno im je da je to što rade pogrešno, da je to prekidanje i ometanje i da je Bogu mrsko, ali ipak to neprestano čine misleći: „Zar vera u Boga nema za cilj zadobijanje blagoslova? Zar je pogrešno što stremim blagoslovima? Mnogo sam propatio tokom godina vere u Boga; napustio sam svoj posao i odrekao se svojih izgleda u svetu da bih zadobio Božje odobravanje i blagoslove. Bog bi trebalo da me se seti samo zbog sve te patnje koju sam istrpeo. Trebalo bi da me blagoslovi i obdari me velikim bogatstvom.” Takve reči odgovaraju ukusima ljudi. Svi koji veruju u Boga tako razmišljaju – smatraju da je to što su malo ukaljani namerom da zadobiju blagoslove i nije tako veliki problem. Ali pažljivo razmisli o ovim rečima: da li je ijedna u skladu sa istinom ili delom istina-stvarnosti? Sve to odricanje i patnja samo su vrste dobrog ljudskog ponašanja. Ta dela vođena su namerom da se zadobiju blagoslovi i ne predstavljaju primenu istine. Kad bismo primenili ljudske moralne standarde da izmerimo ponašanje takvih ljudi, smatrali bismo ih marljivima i štedljivima, vrednima i izdržljivima. Ponekad su toliko obuzeti poslom da zaborave da jedu i spavaju, a neki od njih čak vraćaju izgubljene stvari njihovim vlasnicima, darežljivi su i od pomoći, prema drugima se ponašaju s razumevanjem i velikodušnošću, nisu škrti i sitničavi i čak poklanjaju drugima stvari koje najviše vole. Ljudi veličaju takvo ponašanje i takve osobe smatraju dobrim: dičnim, cenjenim i vrednim odobravanja. One u svojim postupcima paze na moral, pravične su i razborite. Uzvraćaju dobrotu drugima i stalo im je do bratstva, i to toliko da bi se žrtvovale za svakog svog prijatelja, istrpele patnju i sve učinile za sebi najbliže. Iako mnogi veličaju takvu vrstu dobre osobe, da li ona zaista može da prihvati istinu i da je primenjuje? Da li bi zaista život dala ne bi li uzvisila Boga i svedočila o Njemu? Ne mora da znači. Da li je onda možemo nazvati dobrom osobom? Kad pokušavamo da prosudimo da li se neko boji Boga i kloni zla ili da li poseduje istina-stvarnost, da li je ispravno da ga uvek procenjujemo na osnovu ljudskih predstava, uobrazilja, etike i moralnosti? Da li bi to bilo u skladu s istinom? Kad bi ljudske predstave, uobrazilje, etika i moralnost bili istina, onda Bog ne bi morao da izražava istinu niti bi morao da obavlja delo suda i grdnje. Moraš jasno da vidiš da su svet i ljudski rod mračni i zli, da su potpuno lišeni istine i da je iskvarenom ljudskom rodu potrebno Božje spasenje. Moraš jasno da vidiš da je sam Bog istina, da samo Njegove reči mogu da pročiste čoveka, da ga samo On može spasti, i da koliko god dobro bilo ponašanje neke osobe, ono nije istina-stvarnost i samo se još više udaljava od same istine. Iako su ova dobra ponašanja sad rasprostranjena i ljudi ih prepoznaju, ona nisu istina i nikada to neće biti i ništa ne mogu da promene. Da li bi osobu koja bi se žrtvovala za prijatelje i učinila sve za njih mogao da navedeš da prihvati Boga i istinu? Ne bi nikako, jer je takva osoba ateista. Da li bi osobu koja je puna predstava i uobrazilja o Bogu mogao da navedeš da dostigne iskrenu pokornost Bogu? Ne bi nikako, jer je onima koji su puni predstava veoma teško da prihvate istinu i pokore joj se. Da li bilo kakav stepen dobrog ponašanja može čoveka da navede da se iskreno pokori Bogu? Da li taj čovek može iskreno da Ga voli? Da li može da Ga uzvisi i svedoči o Njemu? Ne može nikako. Možeš li da jamčiš da će svi koji propovedaju i rade za Gospoda iskreno zavoleti Boga? To bi bilo nemoguće. Stoga, bez obzira na to koliko vrsti dobrog ponašanja čovek primenjuje, to ne znači da se iskreno pokajao i promenio, a još manje znači da mu se promenila život-narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dobro ponašanje ne znači da se čovekova narav promenila”

Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu. Ljudi čija je narav promenjena nisu takvi; oni osećaju da smisao proizlazi iz života u skladu sa istinom, da biti čovek u osnovi znači pokoravati se Bogu, bojati se Boga i kloniti se zla, da prihvatanje Božjeg poziva predstavlja obavezu koja je savršeno prirodna i opravdana, te da su samo oni koji ispunjavaju dužnosti stvorenog bića dostojni da se nazovu ljudima – a ako nisu u stanju da vole Boga i da Mu uzvrate ljubav, ne mogu se nazvati ljudskim bićima. Oni veruju da je život zarad samoga sebe prazan i besmislen, da ljudi treba da žive da bi udovoljavali Bogu, da bi dobro obavljali svoje dužnosti i da bi živeli smislenim životom, te se stoga oni, čak i u samrtnom času, osećaju zadovoljno i bez trunke kajanja, jer smatraju da nisu uzalud živeli. Upoređivanjem te dve različite vrste ljudi, može se videti da su ljudi iz ove druge grupe promenili svoju narav. Kad se promeni život-narav neke osobe, sasvim je sigurno da se i njen pogled na svet takođe menja. Budući da sada ima drugačije vrednosti, ona više nikad neće živeti samo sebe radi i nikad više neće u Boga verovati samo zarad sticanja blagoslova. Takva osoba će moći da kaže: „Spoznaja Boga je itekako vredna truda. Bilo bi sjajno ako bih umro nakon što budem spoznao Boga! Ako budem mogao da spoznam Boga i da Mu se pokorim, i ako budem mogu da proživim smislenim životom, znaću da nisam uzalud živeo i ni zbog čega se neću kajati; neću imati na šta da se žalim.” Pogled te osobe na život pretrpeo je preobražaj. Glavni razlog za promenu život-naravi nekog čoveka leži u tome što on poseduje istina-stvarnost, što je zadobio istinu i što je spoznao Boga; stoga se i njegov pogled na život takođe promenio, a i vrednosti kojima teži razlikuju se od onih pređašnjih. Taj preobražaj započinje iz čovekovog srca i iz njegovog života; to svakako nije neka spoljašnja promena. Nakon što prime veru u Boga, pojedini novovernici napuštaju sekularni svet. Kasnije, pri susretu s nevernicima, ti vernici imaju malo toga da im kažu, te stoga retko stupaju u kontakt sa svojim rođacima i prijateljima koji u Boga ne veruju. Nevernici će zato reći: „Ovaj čovek se promenio.” Na šta će vernik pomisliti: „Moja je život-narav preobražena; ovi nevernici kažu da sam se promenio.” A da li je narav tog čoveka zaista doživela preobražaj? Dakako da nije. Ono što on pokazuje zapravo su samo spoljašnje promene. U njegovom životu nije došlo ni do kakve stvarne promene, a njegova sotonska priroda je i dalje, potpuno netaknuta, ukorenjena duboko u njegovom srcu. Ljude ponekad obuzme strast zbog dela Svetog Duha; tada se mogu javiti izvesne spoljašnje promene i oni mogu učiniti neka dobra dela. To, međutim, nije isto što i preobražaj vlastite naravi. Ako ne poseduješ istinu i ako se tvoj pogled na svet nije ni za dlaku promenio, tako da se čak i ne razlikuje od pogleda na svet nekog nevernika, ako su tvoj pogled na život i tvoje vrednosti takođe ostali nepromenjeni, i ako u tebi nema čak ni bogobojažljivog srca – a to je ono najosnovnije što bi trebalo da imaš – onda ti nisi ni blizu ostvarenja promene naravi. Radi promene naravi, od ključne je važnosti da tragaš za razumevanjem Boga i da Ga istinski razumeš. Uzmimo Petra kao primer. Kad je Bog hteo da ga preda u ruke Sotoni, Petar je rekao: „Čak i ako me predaš Sotoni, Ti ćeš i dalje biti Bog. Ti si svemoguć i sve je u Tvojim rukama. Kako da Te ne veličam zbog svega što si učinio? Ali, zar ne bi bilo bolje ako bih mogao da Te spoznam pre no što umrem?” Petar je osećao da je spoznaja Boga najvažnija stvar u čovekovom životu; nakon što spozna Boga, čoveku je sasvim svejedno kakva će ga smrt zadesiti i kako će Bog sa njim postupiti. Osećao je da je spoznaja Boga od kritične važnosti; da nije stekao istinu, nikada ne bi mogao da bude zadovoljan, ali se ne bi ni žalio protiv Boga. Jedino bi mrzeo činjenicu da nije tragao za istinom. Imajući u vidu Petrov duh, njegovo iskreno traganje za bogopoznanjem pokazuje da su se njegov pogled na život i njegove vrednosti promenile. Njegova duboka žudnja za spoznajom Boga dokazuje da je on Boga uistinu spoznao. Otuda se iz te izjave može videti da se njegova narav promenila; bio je čovek čija se narav preobrazila. Na samom kraju Petrovog iskustva, Bog je rekao da je on u najvećoj meri spoznao Boga; bio je čovek koji je Boga iskreno voleo. Bez posedovanja istine, čovekova život-narav nikada se ne može istinski promeniti. Tek kad budete zaista mogli da tragate za istinom i da zakoračite u istina-stvarnost, moći ćete da promenite svoju život-narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo