Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Šta je krajnje značenje ljudske vere? Jednostavno rečeno, to je biti spasen. (…) Jednostavno rečeno, biti spasen znači da ćeš moći da nastaviš da živiš, da si vraćen u život. Nekada si živeo u grehu i bio si na putu ka smrti – kako Bog to vidi, ti si bio mrtav čovek. Na osnovu čega to kažemo? Pod čijom vlašću ljudi žive pre nego što dostignu spasenje? (Pod vlašću Sotone.) A na šta se ljudi oslanjaju da bi živeli pod Sotoninom vlašću? Oslanjaju se na svoju sotonsku prirodu i iskvarenu narav da bi živeli. Da li je onda celo njihovo biće – njihovo telo i svi drugi aspekti, kao što su njihov duh i misli – živo ili mrtvo? S Božje tačke gledišta, oni su mrtvi, oni su leševi koji hodaju. Spolja deluje kao da dišeš i misliš, ali ti prkosiš Bogu, buniš se protiv Boga, stalno razmišljaš samo o zlu, misliš samo o onome što Bog prezire, mrzi i osuđuje. U Božjim očima, sve to ne samo što pripada telesnom, nego i u potpunosti pripada Sotoni i đavolima. Dakle, da li je iskvareno čovečanstvo uopšte ljudsko u Božjim očima? Ne, to su zveri, đavoli i Sotone; to su žive Sotone! Svi ljudi žive u skladu sa Sotoninom prirodom i naravi, a kako Bog to vidi, oni su žive Sotone obučene u ljudsko telo, đavoli u ljudskoj koži. Bog takve ljude karakteriše kao leševe koji hodaju, kao mrtve. Bog sada čini delo spasenja, što znači da će On uzeti hodajuće leševe koji žive u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i njegovom iskvarenom suštinom – mrtve – i pretvoriti ih u žive ljude. To znači biti spasen. Čovek veruje u Boga da bi bio spasen – šta to znači biti spasen? Kada neko dostigne Božje spasenje, on je mrtvac koji je oživeo. Nekada je pripadao Sotoni, bio je predodređen da umre, a sada je oživeo kao čovek koji pripada Bogu. Ako ljudi mogu da se pokore Bogu, da Ga spoznaju, da Mu se poklone i da Ga obožavaju kada veruju u Njega i slede Ga, ako u svom srcu više ne gaje otpor i buntovništvo protiv Boga, ako Mu se više neće opirati ili Ga napadati i ako mogu iskreno da Mu se pokore, onda su u Božjim očima oni zaista živi ljudi. (…) Da bi neko na kraju bio spasen i postao živa osoba, on mora da makar bude u stanju da sluša Božje reči i da izgovara reči savesti i razuma, mora da misli i da razaznaje, da bude u stanju da razume istinu i da je sprovodi u delo, da bude u stanju da se pokori Bogu i da Ga obožava. To je prava živa osoba.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje”

Svi oni koji žive pod uticajem tame jesu oni koji žive usred smrti, oni koji su zaposednuti Sotonom. Bez Božjeg spasenja i bez Božjeg suda i grdnje, ljudi nisu u stanju da izbegnu uticaj smrti; oni ne mogu da postanu živi. Ovi „mrtvaci” ne mogu svedočiti o Bogu, niti ih Bog može upotrebiti, a još manje mogu zakoračiti u carstvo. Bog želi svedočanstvo živih, a ne mrtvaca, i On traži da za Njega delaju živi, a ne mrtvaci. „Mrtvaci” su oni koji se suprotstavljaju Bogu i koji se bune protiv Njega; to su oni koji su obamrli duhom i koji ne razumeju reči Božje; to su oni koji istinu ne sprovode u delo i koji nemaju ni najmanje odanosti prema Bogu, a to su i oni koji žive pod vlašću Sotone i koje Sotona izrabljuje. Mrtvaci se ispoljavaju svojim suprotstavljanjem istini, pobunom protiv Boga i time što su prosti, odbojni, zlobni, grubi, lažljivi i podmukli. Čak i ako jedu i piju Božje reči, takvi ljudi nisu u stanju da prožive Božje reči. Iako živi, oni su ništa drugo do hodajući leševi koji dišu. Mrtvaci su potpuno nesposobni da udovolje Bogu, a još manje da Mu se sasvim pokore. Mogu samo da Ga obmanjuju, da hule na Njega i da Ga izdaju, a sve ono što donose načinom na koji žive razotkriva prirodu Sotone. Ako ljudi žele da postanu živa bića i da svedoče o Bogu, ako žele da dobiju priznanje od Boga, tada moraju da prihvate Božje spasenje; moraju se rado potčiniti Njegovom sudu i grdnji i moraju dragovoljno prihvatiti Božje orezivanje. Tek tada će moći da u delo sprovedu sve istine koje Bog zahteva. Tek tada će zadobiti Božje spasenje i zaista postati živa bića. Živi su spaseni od strane Boga; njima je Bog sudio i izgrdio ih, oni su voljni da sebe posvete i radi da svoj život polože za Boga; čitav svoj život oni bi drage volje posvetili Bogu. Tek kad živi posvedoče o Bogu, Sotona može biti posramljen; samo živi mogu da šire Božje delo jevanđelja, samo živi su u skladu sa Božjim namerama i samo živi zaista jesu ljudi. Prvobitno od Boga stvoreni čovek bio je živ. Međutim, zbog Sotonine iskvarenosti čovek živi usred smrti i živi pod uticajem Sotone. Time su ljudi postali mrtvaci bez duha, postali su neprijatelji koji se suprotstavljaju Bogu, postali su oruđe u rukama Sotone i postali su Sotonini zatočenici. Svi živi, od Boga stvoreni ljudi postali su mrtvaci i tako je Bog izgubio Svoje svedočanstvo, a izgubio je i ljudski rod koji je stvorio i koji jedini u sebi nosi Njegov dah. Ako Bog želi da povrati Svoje svedočanstvo i povrati one koji su Njegovom rukom stvoreni, a Sotona ih je zarobio, On tada mora da ih vaskrsne tako da postanu živa bića i mora da ih povrati tako da žive u Njegovoj svetlosti. Mrtvaci su oni koji su bez duha, koji su do krajnosti otupeli i koji se protive Bogu. Pre svega, to su oni koji ne poznaju Boga. Ti ljudi ne ispoljavaju ni najmanju nameru da se pokore Bogu; oni se samo bune protiv Njega i suprotstavljaju Mu se, a nemaju ni trunke odanosti. Živi su oni čiji su duhovi iznova rođeni, koji znaju da se pokore Bogu i koji su Bogu odani. Oni poseduju istinu i svedočanstvo, i samo ovi ljudi su Bogu ugodni u Njegovoj kući.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li si ti neko ko je oživeo?”

Na šta se uglavnom odnosi spasenje? Uglavnom se odnosi na promenu naravi. Tek kada se čovekova narav promeni, on može da odbaci Sotonin uticaj i da bude spašen. Stoga, za one koji veruju u Boga, promena naravi je glavno pitanje. Kada se čovekova narav promeni, on će proživeti ljudsko obličje i u potpunosti će dostići spasenje. Moguće je da neko možda nije veoma naočit, nadaren niti talentovan, možda se nespretno izražava i nije baš rečit, niti ume dobro da se obuče, i možda spolja izgleda vrlo obično, ali je sposoban da traži istinu kada mu se nešto dogodi, umesto da deluje u skladu sa svojom voljom ili da spletkari za svoje dobro, a kada mu Bog naredi da izvrši dužnost, u stanju je da Mu se pokori i ostvari ono što mu je povereno. Šta mislite o takvoj osobi? Iako naizgled nije privlačna niti mami poglede, ona ima bogobojažljivo i bogoposlušno srce i u tome se otkrivaju njene prednosti. Kada ljudi to vide, reći će: „Ova osoba ima stabilnu narav i kada se nešto dogodi, ona može tiho da traži pred Bogom, a da ne bude nemarna ili da ne učini nešto nepromišljeno ili glupo. Ona ima ozbiljan i odgovoran stav; ona je savesna i može u potpunosti da se posveti pouzdanom obavljanju svoje dužnosti.” Ta osoba je suzdržana u govoru i ponašanju, normalno razmišlja, a na osnovu onoga što proživljava i naravi koju pokazuje, ima bogobojažljivo srce. Ako ima bogobojažljivo srce, da li su njeni postupci principijelni? Ona svakako traži načela i ne upušta se nesmotreno u nezakonite radnje. To je krajnji rezultat postignut primenom istine i težnjom za promenom naravi. Njen govor je odmeren i tačan, ne govori olako, njeno ponašanje ohrabruje i uliva poverenje i ona poseduje stvarnost pokoravanja Bogu i izbegavanja zla. Sva navedena ispoljenja mogu da se primete kod te osobe. Ona je ušla u istina-stvarnost i njena se narav promenila.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Čovekovo telo je sotonsko, puno je buntovnih naravi, sramotno je prljavo i od nečiste je tvari. Ljudi previše žude za telesnim uživanjem i previše je telesnih ispoljavanja; zato Bog u izvesnoj meri i prezire čovekovo telo. Kada ljudi odbace prljave, izopačene sotonske stvari, oni zadobijaju Božje spasenje. Ali ako se i dalje ne oslobađaju prljavštine i iskvarenosti, onda i dalje žive pod Sotoninom vlašću. Ljudsko spletkarenje, lažljivost i nepoštenje, sve su to sotonske stvari. Tvoje spasenje od Boga je u tome da te izvuče iz ovih sotonskih stvari. Božje delo ne može biti pogrešno; sve se to čini kako bi ljudi bili spaseni od tame. Kada si verovao u određenoj meri i možeš da se oslobodiš iskvarenosti tela i više nisi sputan ovom iskvarenošću, zar nećeš biti spasen? Kada živiš pod Sotoninom vlašću, nisi sposoban da ispoljiš Boga, nešto si prljavo i ne možeš da primiš Božje nasleđe. Nakon što budeš pročišćen i usavršen, poprimićeš svetost, bićeš normalna osoba, bićeš blagosloven od Boga i Bogu mio.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”

Mnogi ljudi ne znaju šta tačno znači biti spasen. Neki ljudi veruju da će, ako već dugo veruju u Boga, verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako razumeju mnoge duhovne doktrine, verovatno biti spaseni, a neki misle da će starešine i delatnici sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilja. Bitno je da ljudi moraju da shvate šta znači spasenje. Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja i iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li poseduje talente ili ima vrline, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može da stekne istinu. Dakle, koliko si istina danas zaista shvatio? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, u koji si uspeo da uđeš? Tokom svih godina verovanja u Boga, koliko si ušao u stvarnost Božje reči? Ako ne znaš, ili ako nisi postigao ulazak u stvarnost bilo koje Božje reči, onda, iskreno govoreći, ne možeš da se nadaš spasenju. Ti nikako ne možeš biti spasen. Nije bitno da li poseduješ visok stepen znanja, niti da li dugo veruješ u Boga, dobro izgledaš, lepo govoriš, ili jesi li si bio vođa ili radnik nekoliko godina. Ako ne tragaš za istinom i ne primenjuješ i ne doživljavaš Božje reči na ispravan način, a nedostaju ti stvarna iskustvena svedočanstva, onda nema nade da ćeš biti spasen. Nije Me briga kako izgledaš, koliko naučnog znanja poseduješ, koliko si propatio, niti koliko si veliku cenu platio. Kažem ti sledeće: ako ne prihvatiš istinu i nikada ne uđeš u stvarnost Božjih reči, ne možeš biti spasen. To je sigurno. Ako Mi kažeš koliko si ušao u stvarnost Božjih reči, onda ću ti Ja reći koliko nade imaš za spasenje. Sada kada sam vam rekao koji su kriterijumi merenja, trebalo bi da možete sami to da izmerite. Koju činjenicu vam ove reči saopštavaju? Bog je upotrebio reči da bi stvorio svet, On je upotrebio reči da bi uspostavio sve činjenice, da bi uspostavio sve činjenice koje je Bog želeo da budu obavljene i Bog je upotrebio reči da bi izvršio dve etape Svog dela. Danas Bog obavlja treću etapu Svog dela i u toj etapi Bog je izgovorio više reči nego u bilo kojoj drugoj. To je vreme kada je Bog najviše govorio u Svom delu kroz čitavu istoriju čovečanstva. To što je Bog mogao da koristi reči da stvori svet, da uspostavi sve činjenice, da dovede sve činjenice iz ništavila u postojanje i postojanje u ništavilo – to je autoritet Božjih reči i, na kraju krajeva, Bog će takođe koristiti reči da uspostavi činjenicu spasenja čovečanstva. Danas svi možete da vidite tu činjenicu; tokom poslednjih dana Bog nije učinio nikakvo delo koje nije povezano s Njegovim rečima, On je govorio tokom čitavog vremena, sve vreme je koristio reči da bi čoveka doveo do današnjih dana. Naravno, dok je govorio, Bog je takođe koristio reči da sačuva Svoj odnos sa onima koji Ga slede, On je koristio reči da ih vodi, i te reči su od najvećeg značaja za one koji žele da se spasu, ili koje Bog želi da spase, Bog će koristiti te reči da ostvari činjenicu spasenja čovečanstva. Očigledno, bilo da se posmatraju u smislu sadržaja ili broja, bez obzira na to kakve su reči i bez obzira na to koliki deo Božjih reči to predstavlja, one su od najvećeg značaja za svakoga ko želi da bude spasen. Bog koristi te reči da bi postigao krajnji rezultat Svog plana upravljanja dugog šest hiljada godina. Čovečanstvu – bilo čovečanstvu današnjice ili budućnosti – one su od najveće važnosti. Takav je stav Božji, takav je cilj i značaj Njegovih reči. Dakle, šta bi čovečanstvo trebalo da uradi? Čovečanstvo treba da sarađuje u Božjim rečima i delu, a ne da ih ignoriše. Ali to nije način na koji neki ljudi veruju u Boga: šta god Bog da kaže, deluje kao da Njegove reči nemaju nikakve veze s njima. Oni i dalje tragaju za onim što žele, rade ono što žele i ne traže istinu na osnovu Božjih reči. To nije doživljavanje Božjeg dela. Postoje i drugi koji ne obraćaju pažnju bez obzira na to šta Bog kaže, koji imaju samo jedno uverenje u svojim srcima: „Učiniću sve što Bog traži, ako mi Bog kaže da idem na zapad, ići ću na zapad, ako mi kaže da idem na istok, ići ću na istok, ako mi kaže da umrem, pustiću Ga da vidi kako umirem.” Ali ima tu jedna stvar: oni reči Božje ne primaju u sebe. Oni misle: „Tako je mnogo Božjih reči, trebalo bi da budu malo direktnije i da mi tačno kažu šta da radim. U stanju sam da se pokorim Bogu u svom srcu.” Bez obzira na to koliko reči Bog izgovori, takvi ljudi na kraju nisu sposobni da shvate istinu, niti mogu da govore o svojim iskustvima i znanju. Oni su poput laika kojima nedostaje duhovno razumevanje. Da li mislite da Bog takve ljude voli? Da li Bog želi da bude milostiv prema takvim ljudima? (Ne.) Sigurno ne želi. Bog ne voli takve ljude. Bog kaže: „Izgovorio sam nezamislivu količinu reči. Kako to da ih, kao da si slep ili gluv, nisi ni video ni čuo? O čemu tačno razmišljaš u svom srcu? Vidim te samo kao nekoga ko je opsednut jurnjavom za blagoslovima i divnim odredištem – ti juriš za istim ciljevima kao i Pavle. Ako ne želiš da slušaš Moje reči, ako ne želiš da slediš Moj put, zašto onda veruješ u Boga? Ti ne juriš za spasenjem, ti juriš za divnim odredištem i žudiš za blagoslovima. A pošto se tvoje spletke vrte oko toga, za tebe je najpodobnije da budeš službenik.” U stvari, biti odani službenik takođe je jedno ispoljenje pokoravanja Bogu, ali to je najniža norma. Ostati kao odani službenik mnogo je bolje nego biti bačen u propast i uništenje kao neki nevernik. Dom Božji naročito ima potrebu za službenicima, a sposobnost da se službuje za Boga takođe se smatra blagoslovom. To je daleko bolje – neuporedivo bolje – nego biti lakej đavoljih kraljeva. Međutim, službovanje za Boga ne udovoljava Bogu u potpunosti, jer Božje delo suda postoji da spasi, očisti i usavrši ljude. Ako se ljudi zadovoljavaju pukim službovanjem za Boga, to nije cilj koji Bog želi da postigne radom u ljudima, niti je to ishod koji Bog želi da vidi. Ali ljudi gore od želje, nepromišljeni su i slepi: oni su omađijani, obuzeti nekim sitnim ćarom i odbacuju dragocene reči života koje je Bog izgovorio. Ne mogu ni ozbiljno da ih shvate, a kamoli da im budu drage. Ne čitati Božje reči niti negovati istinu: da li je to pametno ili glupo? Da li ljudi mogu da postignu spasenje na taj način? Ljudi bi trebalo da shvate sve to. Oni imaju nadu u spasenje samo ako ostave po strani svoje predstave i uobrazilju i usredsrede se na stremljenje ka istini.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”

Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima. Drugim rečima, svrha Božjih postupaka ostaje nepromenjena bez obzira na to šta On čini ili kojim sredstvima to čini, bez obzira na cenu i bez obzira na Njegov cilj. Njegova je svrha da u čoveka usadi Božje reči, kao i Božje zahteve i namere prema čoveku; drugim rečima, svrha Mu je da u čoveka usadi sve ono što On, u skladu sa Svojim koracima, smatra pozitivnim, čime omogućava čoveku da razume Božje srce i Božju suštinu, i dozvoljava mu da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima, omogućavajući mu da na taj način dostigne strah od Boga i da se kloni zla – sve je to jedan aspekt svrhe Božje u svemu što čini. Drugi aspekt je da čoveka često predaje Sotoni, jer je Sotona kontrast i uslužni predmet u Božjem delu; na ovaj način, Bog ljudima omogućava da u Sotoninim iskušenjima i napadima vide svu zlobu, ružnoću i odvratnost Sotone, čime kod ljudi stvara mržnju prema Sotoni i omogućava im da spoznaju i prepoznaju ono što je negativno. Ovaj proces ljudima omogućava postepeno oslobađanje od Sotonine kontrole i optužbi, narušavanja i napada – sve dok oni, zahvaljujući Božjim rečima, svom bogopoznanju i pokornosti Bogu, te svojoj veri i strahu od Boga, konačno ne trijumfuju nad Sotoninim napadima i optužbama; tek tada će ljudi biti potpuno izbavljeni iz vlasti Sotone. Izbavljenje ljudi ukazuje na to da je Sotona poražen i da oni više nisu hrana u Sotoninim ustima – umesto da ih proguta, Sotona ih se odrekao. To je zato što takvi ljudi stoje uspravno, zato što poseduju veru, pokornost i strah od Boga, i zato što u potpunosti raskidaju sa Sotonom. Oni Sotonu posramljuju, prave od njega kukavicu i odlučno ga pobeđuju. Njihova odlučnost da slede Boga, njihova pokornost i strah od Boga pobeđuju Sotonu i primoravaju ga da ih se potpuno odrekne. Samo je takve ljude Bog zaista zadobio, a upravo to je i krajnji cilj Božji u spasavanju čoveka. Svi oni koji slede Boga moraju se suočiti sa velikim i malim Sotoninim iskušenjima i napadima ukoliko žele da budu spaseni i da budu potpuno zadobijeni od Boga. Oni koji isplivaju iz ovih iskušenja i napada i koji su u stanju da u potpunosti pobede Sotonu, jesu oni koje je Bog spasao. To znači da su od Boga spaseni oni koji su prošli kroz Božje kušnje i koje je Sotona nebrojeno puta iskušavao i napadao. Oni koje je Bog spasao razumeju Božje namere i zahteve, spremni su da se pokore Božjem suverenitetu i uređenjima, i ne skreću s puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla čak ni usred Sotoninih iskušenja. Oni koje je Bog spasao pošteni su i dobrodušni ljudi, ljudi koji razlikuju ljubav od mržnje, imaju osećaj za pravdu i razumni su, sposobni su da brinu o Bogu i da kao zenicu oka čuvaju sve što je od Boga. Takve ljude Sotona ne vezuje, ne špijunira, ne optužuje, niti ih zlostavlja; oni su sasvim slobodni, oni su u potpunosti oslobođeni i pušteni iz ropstva. Upravo je Jov bio jedan takav čovek slobode i upravo je zato značajno to što ga je Bog predao Sotoni.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

U vreme kad ljudi tek treba da budu spaseni, Sotona njihove živote često ometa, pa ih čak i kontroliše. Drugim rečima, ljudi koji nisu spaseni, zatočenici su Sotone; oni nemaju slobodu, Sotona od njih ne odustaje, nisu kadri niti imaju pravo da se klanjaju Bogu, a Sotona ih pri tom u stopu prati i žestoko napada. Takvi ljudi nemaju sreću o kojoj mogu da pričaju, niti o pravu na normalnu egzistenciju, a kamoli o vlastitom dostojanstvu. Jedino ako ustaneš i povedeš bitku protiv Sotone, koristeći kao oružje u toj bici na život i smrt svoju veru u Boga, pokornost i strah od Boga, tako da do nogu potučeš Sotonu, nateraš ga da podvije rep i postane kukavica kad god te vidi, te da sasvim odustane od napada i optužbi protiv tebe – jedino tako ćeš se spasti i postati slobodan. Ako si odlučan da u potpunosti raskrstiš sa Sotonom, ali nisi opremljen delotvornim oružjem koje će ti pomoći da ga poraziš, onda ćeš i dalje biti u opasnosti. Kako vreme bude odmicalo, ako te Sotona toliko izmuči da ti iscrpi i poslednji atom snage, a ti i dalje nisi u stanju da svedočiš i još uvek se nisi u potpunosti oslobodio Sotoninih optužbi i napada, tvoje će nade u spasenje biti veoma male. Na kraju, kad bude objavljen svršetak Božjeg dela, Sotona će te i dalje držati u šaci, nećeš moći da se oslobodiš, te ćeš zauvek ostati bez ijedne prilike i bez svake nade. Iz ovoga se implicitno može zaključiti da će takvi ljudi u potpunosti biti Sotonini zatočenici.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Šta čovek mora da poseduje da bi zadobio spasenje? Pre svega, mora da razume mnoge istine i da bude u stanju da raspozna suštinu, narav i put antihrista. To je jedini način da se osigura da neće, verujući u Boga, obožavati i slediti ljude, kao i jedini način da sledi Boga do samog kraja. Samo čovek koji je u stanju da raspozna antihrista kadar je da istinski veruje u Boga, da Ga sledi i da svedoči za Njega. Neki će onda reći: „Šta da radim ako u ovom trenutku nemam istinu za to?” Moraš se pod hitno opremiti istinom; moraš naučiti da vidiš unutrašnjost ljudi i stvari. Raspoznati antihrista nije lako i zahteva sposobnost da se jasno vidi njegova suština i da se prozreju zavere, trikovi, namere i ciljevi iza svega što on radi. Na taj način te on neće navesti na stranputicu ni kontrolisati i moći ćeš da ostaneš postojan, da bezbedno i sigurno stremiš ka istini i da budeš nepokolebljiv na putu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ako nisi u stanju da prevaziđeš prepreku antihristȃ, može se reći da si u velikoj opasnosti i da je velika verovatnoća da će te Sotona navesti na stranputicu i zarobiti i da ćeš živeti pod njegovim uticajem. Moguće je da među vama ima onih koji ometaju i sapliću ljude koji streme ka istini i njihovi su neprijatelji. Prihvatate li to? Ima i onih koji se ne usuđuju da se suoče s tom činjenicom, niti se usuđuju da to prihvate kao činjenicu. Ali u crkvama se zaista dešava, i to često, da antihristi navedu ljude na stranputicu; samo što ljudi to nisu u stanju da raspoznaju. Ako nisi kadar da položiš taj test – test antihristȃ, onda te antihristi ili navode na stranputicu i kontrolišu, ili ti nanose patnju, muče te, isteruju, potiskuju i zlostavljaju. Na kraju tvoj bedni mali život neće dugo moći da odoleva i usahnuće; ostaćeš bez vere u Boga i reći ćeš: „Bog uopšte nije pravedan! Gde je bog? Na ovom svetu nema ni pravde ni svetlosti i nema takve stvari poput božjeg spasenja čovečanstva. Možemo slobodno da provodimo dane u radu i sticanju novca!” Odričeš se Boga, udaljavaš se od Boga i ne veruješ više da On postoji; u potpunosti nestaje svaka nada da ćeš zadobiti spasenje. Stoga, ako želiš da stigneš tamo gde će ti biti dato spasenje, prvi ispit koji moraš da položiš je da li si u stanju da opaziš i prozreš Sotonu, a moraš da imaš i hrabrosti da ustaneš i da ga razotkriješ i napustiš. Gde je, dakle, Sotona? Sotona je pored tebe i svuda oko tebe; možda živi čak i u tvom srcu. Ako živiš u sotonskoj naravi, može se reći da pripadaš Sotoni. Sotonu i zle duhove duhovnog carstva ne možeš videti ni dodirnuti, ali Sotone i živi đavoli koji postoje u stvarnom životu – svuda su. Svako ko oseća odbojnost prema istini je zao, a svaki starešina i delatnik koji ne prihvata istinu antihrist je ili lažni starešina. Zar nisu takvi ljudi Sotone i živi đavoli? To su možda upravo ljudi koje obožavaš i na koje se ugledaš; možda upravo ljudi koji te vode i kojima se u svom srcu već odavno diviš, veruješ im, uzdaš se u njih i nadaš im se. A u stvari, oni su prepreke koje ti stoje na putu i ometaju te u stremljenju ka istini i zadobijanju spasenja; oni su lažne starešine i antihristi. Mogu preuzeti kontrolu nad tvojim životom i nad putem kojim koračaš i upropastiti ti šansu da zadobiješ spasenje. Ako ne uspeš da ih raspoznaš i prozreš, možeš u bilo kom trenutku biti naveden na stranputicu i zarobljen. Prema tome, u velikoj si opasnosti. Ako nisi u stanju da se izbaviš iz te opasnosti, Sotonina si žrtva.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”

Ako ljudi žele da, verujući u Boga, budu spaseni, ključno pitanje je da li su im srca bogobojažljiva ili nisu, ima li u njihovim srcima mesta za Boga ili nema, mogu li da žive pred Bogom i da sa Njim održavaju normalan odnos ili ne mogu. Od presudnog značaja je da li su ljudi u stanju da istinu sprovode u delo i da dostignu pokornost prema Bogu. To su uslovi i to je put koji vodi do spasenja. Ako ti srce nije sposobno da živi pred Bogom, ako se Bogu ne moliš često niti s Njim razgovaraš i ako izgubiš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš biti spasen, jer si blokirao put ka spasenju. Ako sa Bogom nemaš nikakav odnos, došao si do kraja puta. Ako u tvom srcu nema Boga, beskorisno je da tvrdiš da imaš veru i da samo formalno veruješ u Boga. Potpuno je nebitno koliko doktrina i reči umeš da izgovoriš, koliko si zbog svoje vere u Boga propatio ili koliko si nadaren; ako je Bog odsutan iz tvog srca i ako se Boga ne plašiš, onda je krajnje nevažno na koji način veruješ u Njega. Bog će ti reći: „Odlazi od Mene, zlikovče”. Bićeš svrstan među zlikovce. Nećeš biti povezan s Bogom; On neće biti tvoj Gospod ni tvoj Bog. Čak i ako priznaješ da Bog ima suverenost nad svim stvarima i da je On Stvoritelj, ti se Njemu ne klanjaš i ne pokoravaš se Njegovoj suverenosti. Sotonu i đavole slediš; tvoji jedini gospodari su Sotona i đavoli. Ako u svemu veruješ sebi i slediš vlastitu volju, ako veruješ da je tvoja sudbina u tvojim rukama, ti onda samo u sebe veruješ. Mada tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ, Bog ne priznaje tebe. Nemaš nikakav odnos sa Bogom i stoga si predodređen da te se Bog naposletku gnuša i odbaci te, da te kazni i da te ukloni; takve kao ti Bog ne spasava. U Boga istinski veruju ljudi koji Ga prihvataju kao Spasitelja, koji prihvataju da je On istina, put i život. Takvi ljudi su u stanju iskreno da se daju za Njega i da obavljaju dužnost stvorenog bića; oni doživljavaju Božje delo, sprovode u delo Njegove reči i istinu, i kreću se putem stremljenja ka istini. To su ljudi koji se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima i koji slede Njegovu volju. Jedino ljudi koji imaju takvu veru u Boga mogu biti spaseni; oni koji je nemaju, biće osuđeni. Je li prihvatljivo da se ljudi koji veruju u Boga pitaju šta bi bilo kad bi bilo? Mogu li ljudi, verujući u Boga, steći istinu ako se uporno drže vlastitih predstava i nejasnih, apstraktnih maštarija? Nipošto. Ako veruju u Boga, ljudi moraju da prihvate istinu, moraju da veruju u Njega onako kako On to zahteva i pokoravaju se Njegovim orkestracijama i uređenjima; jedino tako mogu da dostignu spasenje. Nema drugog puta osim ovog – šta god da radite, ne smete se prepuštati maštanjima tipa „šta bi bilo kad bi bilo”. Veoma je važno da ljudi među sobom razgovaraju na ovu temu, zar ne? To je za vas poziv na buđenje.

Pošto ste saslušali ove poruke, trebalo bi da razumete istinu i da vam je jasno šta spasenje podrazumeva. Šta ljudi vole, čemu streme, šta je to što im raspaljuje strasti – ništa od toga nije važno. Ono što je najvažnije jeste prihvatanje istine. Kad se sve uzme u obzir, najvažnija je sposobnost sticanja istine, a ispravan je onaj put koji će ti omogućiti da se bojiš Boga i kloniš se zla. Ako u Boga veruješ već nekoliko godina, ali si se pritom uvek fokusirao na stremljenje ka stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze, onda ni tvoja vera nema nikakve veze sa istinom, niti ikakve veze sa Bogom. Možeš ti da tvrdiš kako veruješ u Boga i priznaješ Ga, ali Bog nije tvoj Gospod, On nije tvoj Bog, ti ne prihvataš da Bog ima suverenost nad tvojom sudbinom, ne pokoravaš se svemu što Bog za tebe uređuje i ne priznaješ činjenicu da je Bog istina – usled čega su tvoje nade u spasenje pokopane; ako ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, krećeš se putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot tome, ako je sve ka čemu stremiš i na šta se fokusiraš, sve za šta se moliš i sve na šta apeluješ zasnovano na Božjim rečima i Njegovim zahtevima, ako ti se sve više čini da se pokoravaš Stvoritelju i da Mu se klanjaš, ako osećaš da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, ako ti je sve draže da se pokoravaš svemu što Bog za tebe orkestrira i uređuje, ako je tvoj odnos sa Bogom sve prisniji i normalniji, a tvoja ljubav prema Bogu sve čistija i iskrenija, onda će tvoje pritužbe i nesporazumi u vezi s Bogom, kao i tvoje preterane želje prema Bogu, bivati sve ređe, a ti ćeš u potpunosti dostići to da se bojiš Boga i kloniš zla, što će značiti da si već zakoračio na put spasenja.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”