Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Autentično stvoreno biće mora da zna ko je Stvoritelj, čemu čovekovo stvaranje služi, kako da izvršava obaveze stvorenog bića i kako da obožava Gospoda svekolikog stvaranja, mora da razume, shvati, spozna i vodi računa o namerama, željama i zahtevima Stvoritelja, i mora da sledi Stvoriteljev put – da od Boga strahuje i da se kloni zla.

Šta znači strahovati od Boga? I kako neko može da se kloni zla?

„Strah od Boga“ ne odnosi se na neku bezimenu stravu i užas, ni na izbegavanje Boga, niti na udaljavanje od Njega, a taj strah nije ni idolopoklonstvo ni praznoverje. Umesto toga, strah od Boga je divljenje, poštovanje, poverenje, razumevanje, briga, pokornost, posvećenje, ljubav, te bezuslovno i strpljivo obožavanje, uzvraćanje i predaja. Bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće osećati istinsko divljenje, iskreno poverenje, pravo razumevanje, istinsku brigu i pokornost, već samo užas i nelagodu, samo sumnju, nerazumevanje, izvlačenje i izbegavanje; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno posvećivati niti uzvraćati; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno klanjati niti predavati Bogu, već će posedovati samo slepo idolopoklonstvo i praznoverje; bez istinskog bogopoznanja, ljudski rod ni na koji način ne može da sledi Božji put, ne mogu strahovati od Boga, niti se kloniti zla. Umesto toga, svaka aktivnost i ponašanje u koje se čovek upušta biće ispunjeni buntom i prkosom, lažnim podmetanjima i zlonamernim osudama Boga, te zlobom koja se protivi istini i pravom značenju Božjih reči.

Kad ljudi budu stekli istinsko poverenje u Boga, oni će početi iskreno da Ga slede i da zavise od Njega; samo kroz istinsko poverenje i zavisnost od Boga ljudi mogu da Ga uistinu razumeju i shvate; a s pravim razumevanjem i shvatanjem Boga dolazi i iskrena briga za Njega; jedino kroz iskrenu brigu za Boga, ljudi mogu uistinu da budu pokorni; samo uz istinsku pokornost prema Bogu, čovečanstvo može biti istinski osveštano; samo uz istinsku osveštanost, ljudi mogu bezuslovno i bez prigovora uzvraćati Bogu; samo kroz iskreno poverenje i zavisnost, kroz pravo razumevanje i brigu, istinsku pokornost, iskreno posvećenje i uzvraćanje, ljudi mogu uistinu da spoznaju Božju narav i suštinu i da spoznaju identitet Stvoritelja; tek kad uistinu spoznaju Stvoritelja, ljudi će u sebi moći da probude iskreno obožavanje i predaju; tek kad se budu iskreno klanjali i predavali Stvoritelju, ljudi će zaista biti u stanju da se ratosiljaju svoje zlobe, odnosno, da se klone zla.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“

Sad, svako želi da postane osoba koja se boji Boga i kloni se zla. Dakle, šta znači bojati se Boga i kloniti se zla? Može se reći da to uključuje traganje da se pokorimo Bogu i to na način koji je potpun i apsolutan. To uključuje istinski strah i bojazan od Boga, bez ikakvih elemenata prevare, otpora ili pobune. To znači imati čisto srce i biti potpuno odan i pokoran Bogu. Ova odanost i pokornost moraju biti apsolutni, a ne relativni; ne zavise od vremena ili mesta, ili toga koliko je neko star. Ovo je način da se bojimo Boga i klonimo zla. Dok težiš tome, ti ćeš postepeno spoznati Boga i iskusiti Njegova dela; osetićeš Njegovu brigu i zaštitu, osetićeš istinu o Njegovom postojanju kao i Njegovu neprikosnovenost. Na kraju, ti ćeš zaista osetiti da je Bog u svim stvarima i da je tačno tu pored tebe. Doći ćeš do ove spoznaje. Ako ne slediš put na kom se bojiš Boga i kloniš zla, onda nikada nećeš steći znanje o ovim stvarima.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek“

Jov je bio savršen, bojao se Boga i klonio zla, te je posedovao veliko bogatstvo i status uvaženog čoveka. Za jednu normalnu osobu, koja živi u takvom okruženju i pod takvim uslovima, Jovova ishrana, kvalitet života i različiti aspekti njegovog ličnog života bili bi u središtu pažnje većine ljudi; stoga moramo da nastavimo sa čitanjem svetih spisa: „Elem, njegovi su sinovi odlazili na kućne gozbe koje su priređivali, svaki od njih u svoj dan. Slali su pozive svojim trima sestrama da sa njima piju i jedu. A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih. Naime, govorio je Jov: ’Možda su deca sagrešila i u svom srcu proklela Boga.’ I Jov je to radio svakog dana“ (Knjiga o Jovu 1:4-5). (…) Na mestu gde su u Bibliji opisane gozbe Jovovih sinova i kćeri, Jov se uopšte ne pominje; kaže se samo da su njegovi sinovi i kćeri često zajedno jeli i pili. To praktično znači da Jov nije priređivao gozbe, niti je zajedno sa svojim sinovima i kćerima uživao u raskošnim jelima. Mada je bio bogat i posedovao mnogo imovine i brojne sluge, Jov nije luksuzno živeo. Nije bio opčinjen vrhunskim životnim okruženjem, nije zbog svog bogatstva preterivao u telesnim uživanjima, niti je zaboravljao da prinosi žrtve paljenice, a još se manje zbog toga u svom srcu polako udaljavao od Boga. Očigledno je, dakle, da je Jov živeo disciplinovano, da nije bio pohlepan, da nije bio sklon hedonizmu zbog Božjih blagoslova koje je primao, te da mu kvalitet života nije bio od primarne važnosti. Umesto toga, bio je skroman i ponizan, nije bio sklon razmetanju, a pred Bogom je bio pažljiv i oprezan. Često je razmišljao o Božjim blagodatima i blagoslovima, neprestano gajeći bogobojažljivo srce. U svom svakodnevnom životu, često bi poranio da prinese žrtve paljenice za svoje sinove i kćeri. Drugim rečima, ne samo što se sam plašio Boga, već se nadao da će se i njegova deca plašiti Boga, umesto da budu grešni prema Njemu. U njegovom srcu nije bilo mesta za materijalno bogatstvo, niti bi ono moglo da zauzme mesto koje je pripadalo Bogu; bilo zbog njega samog ili zbog njegove dece, tek svi njegovi svakodnevni postupci bili su povezani sa strahom od Boga i izbegavanjem zla. Njegov strah od Boga Jahvea nije ostajao samo na rečima, već je to bilo nešto što je on sprovodio u delo i što se ogledalo u svakom aspektu njegovog svakodnevnog života. Takvo Jovovo praktično ponašanje pokazuje nam da je on bio pošten i da je po svojoj suštini volelo pravdu i sve ono što je bilo pozitivno. To što je svoje sinove i kćeri često slao da se pričeste znači da nije odobravao ni priznavao njihovo ponašanje; umesto toga, u duši je osećao odbojnost prema njihovom ponašanju i osuđivao ih je. Zaključio je da ponašanje njegovih sinova i kćeri nije ugodno Bogu Jahveu, te ih je stoga često pozivao da izađu pred Boga Jahvea i ispovede Mu svoje grehe. Jovovi postupci pokazuju nam drugu stranu njegove ljudskosti, onu zbog koje se nikad nije družio sa ljudima koji su često grešili i vređali Boga, već ih je izbegavao i klonio ih se. Iako su ti ljudi bili njegovi sinovi i kćeri, on zbog toga nije napuštao vlastita načela ponašanja, niti je zbog ličnih osećanja prema njima povlađivao njihovim gresima. Umesto toga, zahtevao je od njih da se ispovede i da Boga Jahvea mole za strpljenje, i upozoravao ih da ne napuštaju Boga radi vlastitog pohlepnog užitka. Načela po kojima se Jov odnosio prema drugima neodvojiva su od načela njegovog straha od Boga i izbegavanja zla. Voleo je ono što je Bog prihvatao, a gnušao se svega što je Boga odbijalo; voleo je one koji su se u srcu plašili Boga, a gnušao onih koji su činili zlo i ogrešili se o Boga. Ta ljubav i to gnušanje pokazivali su se u njegovom svakodnevnom životu, i upravo je to bilo ono poštenje koje je Bog kod Jova video. To je, naravno, ujedno predstavljalo izraz i proživljavanje Jovove istinske ljudskosti u odnosu prema drugim ljudima u svakodnevnom životu, u koje moramo da se uputimo.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Nakon što mu je Bog rekao: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“, Sotona je otišao od Njega, da bi ubrzo zatim Jov bio izložen iznenadnim i žestokim napadima: najpre mu opljačkaše volove i magarce i pobiše nekoliko njegovih slugu; zatim mu ovce i još neke sluge proguta vatra; nakon toga mu oteše kamile i pobiše mu još više slugu; na kraju, oduzeše život njegovim sinovima i kćerima. Ova serija napada predstavljala je patnju koju je Jov podneo tokom prvog iskušenja. Shodno Božjoj zapovesti, tokom ovih napada Sotona je ciljao isključivo na Jovovu imovinu i na njegovu decu, dok samom Jovu nije naudio. Bilo kako bilo, Jov se, od čoveka s ogromnim bogatstvom, za tili čas pretvorio u siromaška bez igde ičega. Niko ne bi mogao da izdrži tako strašan iznenadni udarac, niti da na njega pravilno reaguje, ali tada je Jov pokazao izuzetnu stranu svoje ličnosti. Sveto pismo nam o tome kaže sledeće: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To je bila prva Jovova reakcija na vest da je ostao bez svoje dece i bez celokupne imovine. Najupečatljivije od svega bilo je to što nije delovao iznenađeno, niti se uspaničio, a pogotovo nije izražavao bes, niti mržnju. Vidite, dakle, da je on u svom srcu već bio shvatio da ove nesreće ne predstavljaju slučajnost, da ne potiču od ljudske ruke, i da pogotovo ne predstavljaju odmazdu ili kaznu. Shvatio je da ga to Jahve iskušava, da je Jahve bio taj koji je želeo da mu oduzme svu imovinu i decu. Jov je stoga bio vrlo miran i bistre glave. Njegova savršena i poštena ljudskost omogućila mu je da racionalno i prirodno donese tačne sudove i odluke u vezi sa nesrećama koje su ga zadesile, te se, zahvaljujući tome, ponašao neobično smireno: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To što je „pocepao svoju odeću“ znači da je ostao go i bez ičega; što je „obrijao svoju glavu“ znači da se pred Boga vratio kao novorođenče; što se „bacio na tlo i poklonio“ znači da je nag došao na svet i da se danas, bez igde ičega, Bogu vraća kao tek rođena beba. Jovov stav prema svemu što ga je zadesilo ne bi moglo da postigne nijedno stvoreno biće. Njegova je vera u Jahvea prevazišla domen verovanja; to je bio njegov strah od Boga, njegova pokornost Bogu; bio je u stanju ne samo da zahvali Bogu za sve što mu je podario, već i što je sve od njega uzeo. Štaviše, bio je u stanju je da na sebe preuzme da vrati Bogu sve što je posedovao, uključujući i svoj život.

Jovova bogobojažljivost i pokornost Bogu služe kao primer čovečanstvu, a njegova savršenost i pravednost bili su vrhunac ljudskosti koju čovek treba da poseduje. Iako nije video Boga, shvatio je da Bog zaista postoji i zbog toga se plašio Boga, a zbog svog straha od Boga, bio je u stanju da Mu se pokori. Dao je Bogu slobodu da mu oduzme sve što je imao, ali Mu pritom nije prigovarao; pao je pred Njega i rekao da bi Mu, u tom trenutku, rado i bez prigovora dozvolio da uzme čak i telo njegovo. Celokupno njegovo ponašanje bilo je posledica njegove savršene i ispravne ljudskosti. To znači da je, zahvaljujući svojoj nevinosti, poštenju i dobroti, Jov u svom shvatanju i doživljavanju Božjeg postojanja bio nepokolebljiv. Na tom je temelju on sebi postavljao zahteve i ujednačavao svoje misli, ponašanje, držanje i načela delovanja pred Bogom, u skladu s Božjim usmerenjima i Božjim delima koja je među svim stvarima video. S vremenom su njegova iskustva izazvala u njemu pravi i stvarni strah od Boga i navela ga da se kloni zla. To je bio izvor integriteta kojeg se Jov strogo pridržavao. Jov je posedovao poštenu, nevinu i plemenitu ljudskost, te stvarno iskustvo straha od Boga, pokornost prema Bogu i izbegavanje zla, kao i spoznaju da je „Jahve dao – Jahve i uzeo“. Samo je zahvaljujući tome mogao da ostane čvrst u svom svedočenju usred tako zlobnih napada Sotone, i samo je zahvaljujući tome bio u stanju da Boga ne razočara i da Mu pruži zadovoljavajući odgovor kad su ga snašle Božje kušnje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Iako ga je Sotona opustošio, Jov se ipak nije odrekao imena Boga Jahvea. Njegova žena bila je prva koja je istupila i, igrajući ulogu Sotone u obliku koji je vidljiv ljudskim očima, napala Jova. U originalnom tekstu to je ovako opisano: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’“ (Knjiga o Jovu 2:9). Bile su to reči koje je izgovorio Sotona, sakriven pod ljudskom maskom. One su u sebi sadržale napad i optužbu, kao i mamac, iskušenje i klevetu. Pošto mu napad na Jovovo telo nije uspeo, Sotona se zatim direktno okomio na njegov integritet, želeći time da natera Jova da odustane od svog integriteta, te da se odrekne Boga i daljeg života. Takođe je hteo i da takvim rečima namami Jova: ako bi se Jov odrekao imena Jahveovog, ne bi morao da trpi takve muke; na taj bi način mogao da se oslobodi telesnih muka. Čuvši ženin savet, Jov ju je prekorio rečima: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je odavno znao za te reči, ali sada je istinitost njegovog znanja o njima bila dokazana.

Kada mu je žena savetovala da prokune Boga i umre, zapravo je htela da kaže: „Kad se tvoj Bog prema tebi ovako ponaša, što ga ne prokuneš? Zbog čega i dalje da živiš? Tvoj Bog je prema tebi tako nepravedan, a ti ipak i dalje govoriš ’blagosloveno neka je ime Jahveovo’. Kako je mogao da ti nanese toliku nesreću kad blagosiljaš ime Njegovo? Brzo se odrekni imena Božjeg i nemoj više da Ga slediš. Tek tada će tvoje nevolje prestati.“ U tom se trenutku dogodilo svedočenje koje je Bog želeo da vidi od Jova. Niko od običnih ljudi ne bi mogao da iznese takvo svedočenje, niti u biblijskim pričama nalazimo išta slično – ali Bog je to video mnogo pre nego što je Jov izgovorio ove reči. Bog je samo hteo da ovu priliku iskoristi kako bi Jovu omogućio da svima dokaže da je Bog u pravu. Suočen sa ženinim savetom, Jov ne samo da nije odustao od svog integriteta, niti se odrekao Boga, već je i svojoj ženi rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Imaju li ove reči veliku težinu? Njihovu težinu može samo jedna činjenica da dokaže. Težina tih reči je u tome što ih Bog u Svom srcu priznaje, u tome što one predstavljaju baš to za čime je Bog žudeo, što je Bog želeo da čuje, što su one rezultat koji je Bog hteo da vidi; te su reči ujedno i srž Jovovog svedočenja. Ovim su Jovovo savršenstvo, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla bili dokazani. Jovova dragocenost leži u tome što je, dok je bio iskušavan, pa čak i dok mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, kad je trpeo najstrašnije muke i kad su ga žena i rođaci savetovali, on i dalje izgovarao ove reči. Drugim rečima, bez obzira na iskušenja i ma koliko teške muke i nevolje da ga snađu, pa čak i ako ga smrt zadesi, on je srcem svojim verovao da se neće odreći Boga, niti će prezreti put bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Vidite, dakle, da je u Jovovom srcu Bog imao najvažnije mesto, te da je samo Bog u njemu i postojao. Upravo zbog toga, mi u Svetom pismu možemo da pročitamo ovakve opise Jova: „Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.“ On ne samo da nijednom izgovorenom rečju nije zgrešio, nego se ni u srcu svom nije žalio na Boga. O Bogu nije govorio uvredljivo, niti se na ma koji način ogrešio o Njega. Ime je Božje blagosiljao ne samo rečima, nego i srcem svojim; jezik i srce bili su mu kao jedno. To je bio pravi Jov, kako je Bog video, i upravo je zbog toga Bog cenio Jova.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Zašto je Jov mogao da se boji Boga i kloni zla? Šta je razmišljao u svom srcu? Kako je mogao da ne čini ta zla dela? Imao je bogobojažljivo srce. Šta znači imati bogobojažljivo srce? To znači da mu se srce plašilo Boga, da je moglo da poštuje Boga kao velikog, i da je u njemu bilo mesta za Boga. Jov se nije bojao da će Bog to videti, niti da će se Bog naljutiti. Naprotiv, u svom srcu je poštovao Boga kao velikog, bio je voljan da udovolji Bogu, i bio je voljan da se čvrsto drži Božje reči. Zato je mogao da se boji Boga i kloni zla. Svi sada mogu izgovarati frazu „bojati se Boga i kloniti se zla“, ali ne znaju kako je Jov to postigao. Zaista, Jov je izraz „bojati se Boga i kloniti se zla“ smatrao najosnovnijim i najvažnijim za veru u Boga. Zbog toga je mogao da se čvrsto drži ovih reči, kao da se drži zapovesti. Slušao je Božje reči jer je njegovo srce poštovalo Boga kao velikog. Bez obzira koliko su reči Božje bile neprimetne u očima čoveka, čak i kada su to bile samo obične reči, u Jovovom su srcu te reči poticale od vrhovnog Boga; bile su to najveće, najvažnije reči. Čak i ako su to reči koje ljudi omalovažavaju, sve dok su Božje reči, ljudi bi trebalo da ih se pridržavaju – čak i ako ih neko zbog toga ismeva ili ponižava. Čak i ako naiđu na teškoće ili progon, moraju se do kraja čvrsto držati Njegovih reči; ne mogu odustati od njih. Upravo to znači bojati se Boga. Moraš se čvrsto držati svake reči koju Bog zahteva od čoveka. Što se tiče onih stvari koje Bog zabranjuje, ili onih koje Bog prezire, nije važno ako o njima ne znaš, ali, ako znaš za njih, onda bi trebalo da si sposoban da ih nikako ne činiš. Trebalo bi da izdržiš, čak i ako te porodica napusti, ako te nevernici zadirkuju ili ti se bližnji rugaju i ismevaju te. Zašto treba da budeš čvrst? Šta je tvoje polazište? Koja su tvoja načela? Ovako glase: „Moram se čvrsto držati Božjih reči i delovati prema Njegovoj volji. Biću odlučan u činjenju onih stvari koje Bog voli, i čvrst da napustim ono što je Bogu mrsko. Ako ne poznajem Božju volju, to je u redu, ali ako znam i razumem Njegovu volju, biću odlučan u slušanju i pokoravanju Njegovim rečima. Niko neće moći da me spreči i neću posustati čak ni ako nastupi kraj sveta.“ Upravo to znači bojati se Boga i kloniti se zla.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

U kojim to stvarima iz svakodnevnog života imate bogobojažljivo srce? A u kojima nemate? Da li si u stanju da mrziš nekoga kada vređa tvoje interese ili kada na njih nasrće? A kada nekoga mrziš, jesi li u stanju da ga kazniš i osvetiš mu se? (Da.) Onda se od tebe zaista treba plašiti! Ako nemaš bogobojažljivo srce i u stanju si da činiš zle stvari, u tom je slučaju ta tvoja pakosna narav previše ozbiljna! Normalna ljudskost treba da poseduje ljubav i mržnju, s tim da ono što volite morate jasno da razgraničite od onoga što mrzite. U svom srcu treba da volite Boga, da volite istinu, da volite pozitivne stvari i da volite svoju braću i sestre, a treba da mrzite Sotonu i đavole, da mrzite negativne stvari, da mrzite antihriste i da mrzite zle ljude. Ako biste bili u stanju da iz mržnje tlačite svoju braću i sestre i svetite im se, onda bi to bilo vrlo zastrašujuće i to predstavlja narav zle osobe. Neki ljudi naprosto imaju misli i ideje ispunjene mržnjom – imaju zle zamisli, s tim da nikada ne bi učinili ništa zlo. To ipak nisu zli ljudi, jer kada se nešto dogodi, oni mogu da traže istinu i da vode računa o načelima prema kojima se ponašaju i rešavaju stvari. Kada su u kontaktu sa drugim ljudima, od njih ne traže više nego što bi trebalo; ako se sa nekom osobom dobro slažu, nastaviće da sa njom budu u kontaktu; ako se, pak, ne slažu, neće to učiniti. To jedva da utiče na obavljanje njihove dužnosti ili na njihov život-ulazak. Bog im je u srcu i imaju bogobojažljivo srce. Nisu spremni da Boga uvrede i plaše se da to učine. Iako ti ljudi mogu da gaje određene pogrešne misli i ideje, ipak su u stanju da se protiv njih pobune i napuste ih. U svojim postupcima su suzdržani i neće izgovoriti nijednu nedoličnu reč, niti reč kojom vređaju Boga. Osoba koja govori i postupa na ovaj način jeste neko ko ima načela i ko primenjuje istinu. Tvoja ličnost možda nije u skladu sa ličnošću neke druge osobe, i moguće je da ti se ta osoba ne dopada, ali ćeš, dok zajedno sa njom radiš, ostati nepristrasan i tokom obavljanja svoje dužnosti nećeš davati oduška svojim frustracijama, niti ćeš svoje frustracije iskaljivati na interesima Božje porodice; stvari možeš da rešavaš u skladu sa načelima. Šta se time ispoljava? Time se ispoljava to što u osnovi imaš bogobojažljivo srce. A ako poseduješ i nešto više od toga, kada primetiš da neko drugi ima određene nedostatke ili slabosti, čak i ako te je taj uvredio ili ti nije naklonjen, u tebi će i dalje postojati potreba da se prema njemu ponašaš ispravno i s ljubavlju mu pomogneš. To označava da u tebi ima ljubavi, da si osoba koja poseduje ljudskost, da si neko ko je ljubazan i ko može da primenjuje istinu, da si poštena osoba koja poseduje istina-stvarnosti, i da si neko sa bogobojažljivim srcem. Ako si i dalje sitan rastom, ali imaš volju i spreman si da težiš istini, da težiš da stvari obavljaš u skladu sa načelom, i u stanju si da prema načelu rešavaš stvari i postupaš sa drugima, tada se i to računa kao da imaš donekle bogobojažljivo srce; to je najosnovnije.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga“

Jednom kada je istina postala život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i moći ćeš da takvu osobu prema potrebi prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ đavolje ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši. Jednostavno ćeš ih ignorisati i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko remeti rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće. Time postaješ izdajnik koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si uopšte ljudsko biće? Ili si, pak, demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Da si neko ko stvarno veruje u Boga, onda čak i ako nisi stekao istinu i život, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu i biće ti nelagodno. Reći ćeš sebi: „Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim. Moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.“ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati hrabrosti, odlučnosti i sposobnosti da potpuno shvatiš situaciju, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće. Samim tim, tvoja dužnost biće ispunjena. Ako bi svoju dužnost mogao da smatraš svojom odgovornošću, obavezom i Božjim nalogom, i ako bi mogao da osetiš da je to potrebno da bi se suočio s Bogom i sa svojom savešću, zar onda ne bi proživljavao integritet i dostojanstvo normalne ljudskosti? Tvoji postupci i ponašanje bili bi na liniji „bojati se Boga i kloniti se zla“, o čemu On govori. Ti bi izvršavao suštinu tih reči i proživljavao bi njihovu stvarnost.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo