Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Ako ljudi žele da, verujući u Boga, budu spaseni, ključno pitanje je da li su im srca bogobojažljiva ili nisu, ima li u njihovim srcima mesta za Boga ili nema, mogu li da žive pred Bogom i da sa Njim održavaju normalan odnos ili ne mogu. Od presudnog značaja je da li su ljudi u stanju da istinu sprovode u delo i da dostignu poslušnost prema Bogu. To su uslovi i to je put koji vodi do spasenja. Ako ti srce nije sposobno da živi pred Bogom, ako se Bogu ne moliš često niti s Njim prisno razgovaraš i ako izgubiš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš biti spasen, jer si blokirao put ka spasenju. Ako sa Bogom nemaš nikakav odnos, došao si do kraja puta. Ako u tvom srcu nema Boga, beskorisno je da tvrdiš da imaš veru i da samo formalno veruješ u Boga. Potpuno je nebitno koliko doktrinarnih reči umeš da izgovoriš, koliko si zbog svoje vere u Boga propatio ili koliko si nadaren; ako je Bog odsutan iz tvog srca i ako se Boga ne plašiš, onda je krajnje nevažno koliko snažno veruješ u Njega. Bog će ti reći: „Odlazi od Mene, zlotvore“. Bićeš svrstan među zlotvore. Nećeš biti povezan s Bogom; On neće biti tvoj Gospod ni tvoj Bog. Čak i ako priznaješ da Bog vlada svim stvarima i da je On Stvoritelj, ti se Njemu ne klanjaš i ne pokoravaš se Njegovoj suverenosti. Sotonu i đavole slediš; tvoji jedini gospodari su Sotona i đavoli. Ako u svemu veruješ sebi i slediš vlastitu volju, ako veruješ da je tvoja sudbina u tvojim rukama, ti onda samo u sebe veruješ. Mada tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ, Bog ne priznaje tebe. Nemaš nikakav odnos sa Bogom i stoga si predodređen da te Bog naposletku prezre i odbaci, da te kazni i da te izgna; takve kao ti Bog ne spasava. U Boga istinski veruju ljudi koji Ga prihvataju kao Spasitelja, koji prihvataju da je On istina, put i život. Takvi ljudi sebe mogu iskreno da daju za Njega i da obavljaju dužnost stvorenog bića; oni doživljavaju Božje delo, sprovode u delo Njegove reči i istinu, i kreću se putem traganja za istinom. To su ljudi koji se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima, i koji slede Njegovu volju. Jedino ljudi koji imaju takvu veru u Boga mogu biti spaseni; oni koji je nemaju, biće osuđeni. Je li prihvatljivo da se ljudi koji veruju u Boga pitaju šta bi bilo kad bi bilo? Mogu li ljudi, verujući u Boga, steći istinu ako se uporno drže vlastitih predstava i nejasnih, apstraktnih maštarija? Nipošto. Ako veruju u Boga, ljudi moraju prihvatiti istinu, moraju verovati u Njega onako kako On to zahteva i pokoravati se Njegovim orkestracijama i uređenjima; jedino tako mogu dostići spasenje. Nema drugog puta osim ovog – šta god da radite, ne smete se prepuštati maštanjima tipa „šta bi bilo kad bi bilo“. Veoma je važno da ljudi među sobom prisno razgovaraju na ovu temu, zar ne? To je za vas poziv na buđenje.

Pošto ste saslušali ove poruke, trebalo bi da razumete istinu i da vam je jasno šta spasenje podrazumeva. Šta ljudi vole, čemu streme, šta je to što im raspaljuje strasti – ništa od toga nije važno. Ono što je najvažnije jeste prihvatanje istine. Kad se sve uzme u obzir, najvažnija je sposobnost sticanja istine, a ispravan je onaj put koji će ti omogućiti da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako u Boga veruješ već nekoliko godina, ali si se pritom uvek fokusirao na traganje za stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze, onda ni tvoja vera nema nikakve veze sa istinom, niti ikakve veze sa Bogom. Možeš ti da tvrdiš kako veruješ u Boga i priznaješ Ga, ali Bog nije tvoj Gospod, On nije tvoj Bog, ti ne prihvataš da Bog upravlja tvojom sudbinom, ne pokoravaš se svemu što je Bog za tebe uredio i ne priznaješ činjenicu da je Bog istina – usled čega su tvoje nade u spasenje pokopane; ako ne možeš da ideš putem traganja za istinom, krećeš se putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot tome, ako je sve za čime tragaš i na šta se fokusiraš, sve za šta se moliš i za čime apeluješ zasnovano na Božjim rečima i Njegovim zahtevima, ako ti se sve više čini da se pokoravaš Stvoritelju i da Mu se klanjaš, ako osećaš da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, ako ti je sve draže da se pokoravaš svemu što Bog za tebe orkestrira i uređuje, ako je tvoj odnos sa Bogom sve prisniji i normalniji, a tvoja ljubav prema Bogu sve čistija i iskrenija, onda će tvoje pritužbe i nesporazumi u vezi s Bogom, kao i tvoje preterane želje prema Bogu, bivati sve ređe, a ti ćeš u potpunosti dostići strah od Boga i izbegavanje zla, što će značiti da si već zakoračio na put spasenja. Mada izlazak na put spasenja podrazumeva dovođenje u red, orezivanje, obračunavanje, sud i grdnju od Boga, i mada ćeš zbog toga mnogo propatiti, sve je to znak da se na tebe spušta ljubav Božja. Ako pak, verujući u Boga, težiš isključivo sticanju blagoslova, statusa, prestiža i zarade, ako te Bog nikada nije doveo u red, nije te orezao niti se obračunao s tobom, ako ti nije sudio i nije te izgrdio, tvoje će se srce, uprkos tome što ti je život možda lak, sve više udaljavati od Boga, izgubićeš normalan odnos sa Bogom i nerado ćeš prihvatati Božji nadzor; poželećeš da budeš sam svoj gazda – što sve dokazuje da put kojim se krećeš nije pravi put. Ako si neko vreme doživljavao Božje delo i sve snažnije osećaš da je čovečanstvo duboko iskvareno i stoga sklono da se opire Bogu, ako strepiš da će možda doći dan kada ćeš i ti učiniti nešto što se Bogu opire, ako strahuješ da ćeš po svoj prilici uvrediti Boga i da će te On napustiti, te stoga smatraš da nema ničeg strašnijeg od protivljenja Bogu, to znači da imaš bogobojažljivo srce. Osećaš da ljudi koji veruju u Boga ne smeju da se od Njega udaljavaju; ako odlutaju od Boga i Božje discipline, od Njegovog suda i grdnje, to je isto kao da su izgubili Božju zaštitu i negu, da su izgubili Božje blagoslove i da je za njih sve svršeno; takvi će ljudi samo bivati sve izopačeniji, biće nalik religioznim ljudima i još uvek će biti skloni da se protive Bogu verujući u njega – oni će, na taj način, postati antihristi. Ako možeš to da shvatiš, Bogu ćeš se ovako pomoliti: „O, Bože! Molim Ti se da mi sudiš i da me izgrdiš. Preklinjem Te da budno motriš na sve što činim. Ako u bilo čemu prekršim istinu i volju Tvoju, strogo mi sudi i izgrdi me – nema meni života bez Tvog suda i grdnje.“ To je ispravan put kojim moraju ići ljudi koji veruju u Boga.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja“

Ima jedna izreka na koju treba da obratite pažnju. Verujem da je ta izreka veoma važna, jer Mi svakodnevno pada na pamet nebrojeno puta. Zašto je tako? Zato što, svaki put kad se suočim s nekim, svaki put kad čujem nečiju priču i svaki put kad čujem za nečije iskustvo ili svedočenje o veri u Boga, ovu izreku uvek koristim da bih u Svom srcu utvrdio pripada li ta osoba onoj vrsti ljudi koje Bog želi i koji Mu se dopadaju. O kojoj je, dakle, izreci reč? Svi ste sad nestrpljivi da je čujete. Možda ćete se razočarati kad vam budem otkrio o čemu se radi, jer ima onih koji je već dugi niz godina koriste kao otrcanu frazu. Ja je, međutim, nijednom nisam na takav način upotrebio. Tu izreku nosim u Svom srcu. O kojoj se, dakle, izreci radi? Ona glasi: „Sledi Božji put: plaši se Boga i kloni se zla.“ Zar to nije krajnje jednostavna fraza? Ipak, uprkos njenoj jednostavnosti, ljudi koji zaista duboko razumeju te reči osećaju da one imaju veliku težinu, da je ta izreka izuzetno vredna sa aspekta čovekovog praktičnog delovanja, da je to stih iz jezika života koji sadrži istina-stvarnost, te da predstavlja doživotni cilj onih koji žele da udovolje Bogu i doživotni put, koji treba da sledi svako ko vodi računa o Božjim namerama. (…) Bez obzira na to kako tu izreku trenutno shvatate ili kako se prema njoj odnosite, ipak ću vam reći sledeće: ako reči te izreke ljudi mogu da sprovedu u delo i da ih iskuse, ako mogu da dostignu standard bogobojažljivosti i izbegavanja zla, oni će garantovano opstati i zasigurno će imati dobre ishode. Ako pak ne možeš da zadovoljiš standard postavljen ovom izrekom, može se reći da je tvoj ishod nepoznat.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“

U svakom dobu Božjeg dela, On ljudima daruje neke reči i saopštava im određene istine. Ove istine služe kao put kojeg ljudi treba da se drže, kao put koji treba da slede, kao put koji im omogućava da se plaše Boga i klone se zla, te kao put koji ljudi treba da sprovode u delo i da ga se pridržavaju u svom životu i tokom svog životnog putovanja. Iz tih razloga, Bog ove izjave saopštava čovečanstvu. Ljudi treba da se pridržavaju tih reči koje potiču od Boga, a pridržavati ih se znači zadobiti život. Ako ih se čovek ne pridržava, ako ih ne sprovodi u delo i ako u svom životu ne proživljava Božje reči, to onda znači da ne sprovodi istinu u delo. Nadalje, ukoliko ljudi ne sprovode istinu u delo, onda se oni ne plaše Boga i ne klone se zla, niti mogu da udovolje Bogu. Oni koji nisu u stanju da udovolje Bogu ne mogu da prime Njegovu pohvalu, a za takve ljude ne postoji nikakav ishod.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“

Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima. Drugim rečima, svrha Božjih postupaka ostaje nepromenjena bez obzira na to šta On čini ili kojim sredstvima to čini, bez obzira na cenu i bez obzira na Njegov cilj. Njegova je svrha da u čoveka usadi Božje reči, kao i Božje zahteve i namere prema čoveku; drugim rečima, svrha Mu je da u čoveka usadi sve ono što On, u skladu sa Svojim koracima, smatra pozitivnim, čime omogućava čoveku da razume Božje srce i Božju suštinu, i dozvoljava mu da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima, omogućavajući mu da na taj način dostigne strah od Boga i da se kloni zla – sve je to jedan aspekt svrhe Božje u svemu što čini. Drugi aspekt je da čoveka često predaje Sotoni, jer je Sotona kontrast i uslužni predmet u Božjem delu; na ovaj način, Bog ljudima omogućava da u Sotoninim iskušenjima i napadima vide svu zlobu, ružnoću i odvratnost Sotone, čime kod ljudi stvara mržnju prema Sotoni i omogućava im da spoznaju i prepoznaju ono što je negativno. Ovaj proces ljudima omogućava postepeno oslobađanje od Sotonine kontrole i optužbi, narušavanja i napada – sve dok oni, zahvaljujući Božjim rečima, svom bogopoznanju i pokornosti Bogu, te svojoj veri i strahu od Boga, konačno ne trijumfuju nad Sotoninim napadima i optužbama; tek tada će ljudi biti potpuno izbavljeni iz vlasti Sotone. Izbavljenje ljudi ukazuje na to da je Sotona poražen i da oni više nisu hrana u Sotoninim ustima – umesto da ih proguta, Sotona ih se odrekao. To je zato što takvi ljudi stoje uspravno, zato što poseduju veru, pokornost i strah od Boga, i zato što u potpunosti raskidaju sa Sotonom. Oni Sotonu posramljuju, prave od njega kukavicu i odlučno ga pobeđuju. Njihova odlučnost da slede Boga, njihova pokornost i strah od Boga pobeđuju Sotonu i primoravaju ga da ih se potpuno odrekne. Samo je takve ljude Bog zaista zadobio, a upravo to je i krajnji cilj Božji u spasavanju čoveka. Svi oni koji slede Boga moraju se suočiti sa velikim i malim Sotoninim iskušenjima i napadima ukoliko žele da budu spaseni i da budu potpuno zadobijeni od Boga. Oni koji isplivaju iz ovih iskušenja i napada i koji su u stanju da u potpunosti pobede Sotonu, jesu oni koje je Bog spasao. To znači da su od Boga spaseni oni koji su prošli kroz Božje kušnje i koje je Sotona nebrojeno puta iskušavao i napadao. Oni koje je Bog spasao razumeju Božje namere i zahteve, spremni su da se pokore Božjem suverenitetu i uređenjima, i ne skreću s puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla čak ni usred Sotoninih iskušenja. Oni koje je Bog spasao pošteni su i dobrodušni ljudi, ljudi koji razlikuju ljubav od mržnje, imaju osećaj za pravdu i razumni su, sposobni su da brinu o Bogu i da kao zenicu oka čuvaju sve što je od Boga. Takve ljude Sotona ne vezuje, ne špijunira, ne optužuje, niti ih zlostavlja; oni su sasvim slobodni, oni su u potpunosti oslobođeni i pušteni iz ropstva. Upravo je Jov bio jedan takav čovek slobode i upravo je zato značajno to što ga je Bog predao Sotoni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Kad Bog poželi da zadobije nečije srce, On će tu osobu podvrgnuti brojnim kušnjama. Ako Bog tokom ovih kušnji ne zadobije srce te osobe ili ako ne uoči da ona poseduje ikakav stav – to jest, ako ne vidi da ta osoba deluje i ponaša se na način koji pokazuje bogobojažljivost, kao i ako kod nje ne vidi stav i rešenost da se kloni zla – Božje strpljenje prema toj osobi će, nakon brojnih kušnji, biti potrošeno i On je više neće tolerisati. On tu osobu više neće iskušavati, niti će više raditi na njoj. Šta to, dakle, znači, u pogledu ishoda te osobe? To znači da za nju ne postoji ishod. Možda ta osoba ništa rđavo nije učinila; možda baš ništa nije poremetila, niti je izazvala ikakve smetnje. Možda se čak nije ni otvoreno opirala Bogu. Pa ipak, njeno srce ostaje skriveno od Boga; ona nikad nije imala jasan stav i gledište prema Bogu, te stoga Bog ne može jasno da vidi da Mu je predala svoje srce, niti da ona teži strahu od Boga i izbegavanju zla. Bog sa takvim ljudima gubi strpljenje i ne želi više da za njih plaća bilo kakvu cenu, da im pruža milost, niti da radi na njima. Za takvu osobu, život sa verom u Boga već je okončan. To je zato što Bog, ni nakon mnogobrojnih kušnji kojima ju je podvrgao, nije ostvario željeni rezultat. Postoji, dakle, izvestan broj ljudi kod kojih nikada nisam uočio prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha. Kako se to može uočiti? Ti su ljudi možda dugi niz godina verovali u Boga i naizgled se ponašali energično; pročitali su mnoge knjige, obavili mnogo poslova, popunili desetak beležnica i ovladali mnogim rečima i doktrinama. Kod njih, međutim, nikada nema uočljivog rasta, njihovi pogledi na Boga ostaju nevidljivi, a njihovi stavovi i dalje nejasni. Drugim rečima, njihova se srca ne mogu videti; ona su uvek dobro umotana i zapečaćena – zapečaćena tako da Bog ne može da im pristupi. Kao rezultat toga, On nije video njihovo pravo srce, nije u tim ljudima video nikakvu pravu bogobojažljivost i, povrh toga, nije video da ti ljudi slede Njegov put. Ako takve ljude Bog do sada nije zadobio, može li ih zadobiti u budućnosti? Ne može! Hoće li se On i dalje upirati oko nečega što ne može da zadobije? Neće! Kakav je, dakle, trenutni Božji stav prema takvim ljudima? (On ih prezire i ignoriše.) On ih naprosto ignoriše!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“

Ljudi treba da se boje Boga i da Mu se pokoravaju, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i pokornosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, razvijaju bogobojažljivo srce. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – nemaju bogobojažljivo srce i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, buntovni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju strah prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nemaju nimalo bogobojažljivo srce i ako se njihovo prethodno buntovništvo nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti eliminisani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji nema bogoljubivo srce, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne traga iskreno za istinom. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetoga Duha i Božji sud, nisu u stanju da imaju bogobojažljivo srce. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno mrske naravi. Svi koji nemaju bogobojažljivo srce biće eliminisani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da učine bilo šta za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu prkose. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji šire svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su sputani jer će svakako biti eliminisani. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tih slugama Sotone bi trebalo usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo tako se stoji na strani Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom. Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga nose u svom srcu i u svojim nedrima uvek nose bogobojažljivo srce, bogoljubivo srce. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju pažljivo i mudro, a sve što čine trebalo bi da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da zadovolji Njegovo srce. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči svetosti. Ljudi ne smeju da divljaju, razmahujući se Božjom zastavom, dok se svuda šepure i varaju; to je najbuntovniji vid ponašanja. Porodice imaju svoja pravila, a države svoje zakone – nije li to još prisutnije u kući Božjoj? Zar u njoj ne važe još stroža merila? Zar u njoj nema još i više upravnih odluka? Ljudi su slobodni da rade šta im je volja, ali se Božje upravne odluke ne mogu proizvoljno menjati. Bog je Bog koji ne trpi uvrede od ljudi; On je Bog koji usmrćuje ljude. Zar ljudi zaista to još uvek ne znaju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu“

Da li možeš da budeš spasen ne zavisi od toga na kojem se položaju nalaziš ili koliko godina radiš, a još manje zavisi od toga koliko si kvalifikacija stekao. To pre zavisi od toga da li je tvoja potraga urodila plodom. Trebalo bi da znaš da su oni koji su spaseni „drveće“ koje rađa plodove, a ne drveće sa bujnim lišćem i mnoštvom cvetova koje još nema ploda. Čak i ako si proveo mnogo godina tumarajući ulicama, kakve to ima veze? Gde je tvoje svedočenje? Znatno više poseduješ srce koje voli samo tebe i tvoje požudne želje, a daleko manje imaš bogobojažljivo srce – zar takva osoba nije izopačena? Kako ona može da bude primer i uzor spasenja? Tvoja priroda je nepopravljiva, ti si previše buntovan, ti si izvan domašaja spasenja! Zar nisu baš takvi ljudi oni koji će biti eliminisani? Zar vreme kada će Moje delo biti završeno nije vreme kada će doći i tvoj poslednji dan? Obavio sam toliko delo i saopštio toliko reči među vama – koliko je od toga zaista dospelo do vaših ušiju? Koliko je toga čemu ste se ikad pokorili? Kada se Moje delo završi, to će biti vreme kada ćeš prestati da Mi se suprotstavljaš, kada ćeš prestati da Mi se usprotivljuješ. Dok delam, vi stalno radite protiv Mene; vi se nikada ne pridržavate Mojih reči. Ja obavljam svoje delo, a ti obavljaš svoj „posao“, stvarajući svoje malo carstvo. Vi niste ništa drugo do čopor lisica i pasa koji sve rade protiv Mene! Stalno pokušavate da u svoj zagrljaj privučete one koji vam nude svoju nepodeljenu ljubav – gde vam je bogobojažljivo srce? Sve što radite je lažno! U vama nema ni pokornosti ni bogobojažljivosti, a sve što činite je lažno i bogohulno! Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Muškarci koji su seksualno nemoralni i lascivni uvek žele da privuku koketne bludnice zarad sopstvenog užitka. Apsolutno neću spasiti takve seksualno nemoralne demone. Mrzim vas pogane demone, a vaša razvratnost i koketiranje će vas odvesti u pakao. Šta imate da kažete u svoju odbranu? Vi pogani demoni i zli duhovi izazivate gađenje! Odvratni ste! Kako se takvo smeće može spasiti? Mogu li oni koji su uhvaćeni u zamku greha ipak biti spaseni? Danas vas ova istina, ovaj put i ovaj život ne privlače; već vas privlači grešnost; novac; društveni položaj, slava i dobitak; telesna uživanja; lepota muškaraca i čari žena. Šta vas kvalifikuje da uđete u Moje carstvo? Vaš lik je čak veći od Božjeg, vaš status je čak viši od Božjeg, da ne govorimo o vašem prestižu među ljudima – postali ste idoli koje ljudi obožavaju. Zar nisi postao arhanđeo? Kada se budu otkrila postignuća ljudi, a to je vreme kada će se delo spasenja približiti svom kraju, mnogi od vas će biti leševi van domašaja spasenja i koji će morati da budu eliminisani. Tokom dela spasenja, ja sam ljubazan i dobar prema svim ljudima. Kada se delo zaokruži, otkriće se postignuća različitih vrsta ljudi i tada više neću biti ljubazan i dobar, jer će se otkriti postignuća ljudi i svaki će biti klasifikovan prema svojoj vrsti i više neće biti koristi u obavljanju bilo kakvog dela spasenja, jer će proći doba spasenja, a kada jednom prođe, više se neće vratiti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (7)“