Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Sȃm Bog je istina i On poseduje sve istine. Bog je izvor istine. Svaka pozitivna stvar i svaka istina potiču od Boga. On može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari i svih događaja; On može da donosi sud o stvarima koje su se dogodile, o stvarima koje se upravo događaju i o budućim stvarima koje su čoveku još uvek nepoznate. Bog je jedini Sudija koji može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari, a to znači da o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari može prosuđivati jedino Bog. On zna kriterijume za sve stvari. Može da izrazi istine u svakom trenutku i na svakom mestu. Bog je otelovljenje istine, što znači da On Sȃm poseduje suštinu istine. Čak i ako bi čovek razumeo mnoge istine i bio usavršen od Boga, da li bi on tada imao ikakve veze sa otelovljenjem istine? Ne. To je sigurno. Kada je čovek usavršen, s obzirom na Božje trenutno delo i različita merila koja Bog zahteva od čoveka, on će imati tačan sud i metode praktičnog delovanja, i u potpunosti će razumeti Božje namere. Moći će da razlikuje ono što potiče od Boga od onoga što potiče od čoveka, ono što je ispravno od onoga što je pogrešno. Ipak, postoje određene stvari koje čoveku ostaju nedostižne i nejasne, stvari koje on može da sazna tek nakon što mu ih Bog saopšti. Da li bi čovek mogao da zna ili da predvidi stvari koje su još uvek nepoznate, stvari koje mu Bog još uvek nije rekao? Nipošto ne bi mogao. Osim toga, čak i kada bi čovek od Boga doznao istinu, kada bi posedovao istina-stvarnost, kada bi znao suštinu brojnih istina i imao sposobnost da razazna ispravno od pogrešnog, da li bi bio sposoban da kontroliše sve stvari i da njima upravlja? On ne bi imao ovu sposobnost. U tome je razlika između Boga i čoveka. Stvorena bića mogu da doznaju istinu jedino iz izvora istine. Mogu li istinu da doznaju od čoveka? Je li čovek istina? Može li čovek da pruži istinu? Ne može – u tome i jeste razlika. Možeš samo da dobiješ istinu, ali ne i da je pružiš. Možeš li se nazvati osobom koja poseduje istinu? Možeš li se nazvati otelovljenjem istine? Nipošto! Šta je zapravo suština otelovljenja istine? To je izvor koji pruža istinu, izvor upravljanja svim stvarima i suverenosti nad njima, a takođe i jedini kriterijum i merilo prema kojima se sudi o svim stvarima i svim događajima. To je otelovljenje istine.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (3. deo)”

Izražavajući istinu, Bog izražava Svoju narav i suštinu; Njegovo izražavanje istine se ne temelji na rezimiranju raznih pozitivnih stvari i izjava u koje ljudi veruju. Božje reči su Božje reči; Božje reči su istina. One su jedina osnova i zakon prema kojima ljudski rod postoji, a sva ona takozvana načela koja potiču od čoveka pogrešna su, apsurdna i Bog ih osuđuje. Ona ne nailaze na Njegovo odobravanje, a još manje predstavljaju poreklo ili osnovu Njegovih izjava. Kroz Svoje reči Bog izražava Svoju narav i Svoju suštinu. Sve reči koje Bog izražava jesu istina, jer On ima suštinu Božju i On je stvarnost svih pozitivnih stvari. Bez obzira na to kako ovaj iskvareni ljudski rod pozicionira ili definiše Božje reči, kako ih posmatra ili razume, Božje reči su večna istina i to je činjenica koja se nikada ne menja. Bez obzira na to koliko je Božjih reči izgovoreno i bez obzira na to u kojoj meri ih ovaj iskvareni, rđavi ljudski rod osuđuje i odbija, zauvek ostaje činjenica koja je nepromenljiva: Božje reči će uvek biti istina i čovek to nikada neće moći da promeni. Čovek na kraju mora da prizna da su Božje reči istina, a da tradicionalna kultura i naučno znanje koje ljudski rod ceni nikada ne mogu postati pozitivne stvari i da nikada ne mogu postati istina. Ovo je apsolutno tačno. Tradicionalna kultura ljudskog roda i strategije preživljavanja neće, usled promena ili protoka vremena, postati istina, niti će zbog osuđivanja ili zaborava od strane ljudskog roda reči Božje postati reči čovekove. Istina je uvek istina; ova suština se nikada neće promeniti. Koja je činjenica ovde prisutna? Reč je o tome da sve ove uobičajene izreke koje je ljudski rod rezimirao imaju svoje izvorište u Sotoni i ljudskim uobraziljama i predstavama ili proističu iz ljudske naprasitosti i iskvarenih naravi ljudi, i nemaju nikakve veze sa pozitivnim stvarima. Sa druge strane, reči Božje jesu izrazi Božje suštine i identiteta. Iz kog razloga On izražava ove reči? Zašto kažem da su one istina? Razlog je u tome što je Bog suveren nad svim zakonima, pravilima, korenima, suštinama, stvarnostima i tajnama svih stvari. Čvrsto ih drži u Svojoj ruci. Prema tome, jedino su Bogu poznata pravila, stvarnosti, činjenice i tajne svih stvari. Bog zna poreklo svih stvari i Bog zna koji je tačno koren svih stvari. Najtačnije su jedino definicije svih stvari predstavljenih u Božjim rečima, i samo su Božje reči merila i načela za život ljudskih bića i istine i kriterijumi prema kojima ljudska bića mogu živeti; dok su sotonski zakoni i teorije na koje se čovek oslanjao da živi otkako ga je Sotona iskvario istovremeno suprotni činjenici da je Bog suveren nad svim stvarima i činjenici da je suveren nad zakonima i pravilima svih stvari. Sve čovekove sotonske teorije proizilaze iz njegovih predstava i zamisli, a one su od Sotone. Kakvu ulogu igra Sotona? Prvo, on se predstavlja kao istina; zatim, on ometa, uništava i gazi sve zakone i pravila svih stvari koje je Bog stvorio. Prema tome, ono što dolazi od Sotone savršeno odgovara Sotoninoj suštini i ispunjeno je Sotoninom rđavom namerom, lažima i pretvaranjem, kao i Sotoninom zauvek nepromenljivom ambicijom. Bez obzira na to da li iskvareni ljudi mogu da razaznaju te Sotonine filozofije i teorije, bez obzira na to koliko ljudi propagira, promoviše i sledi te stvari i bez obzira na to koliko godina i vekova im se iskvareno čovečanstvo divilo, obožavalo ih i propovedalo o njima, one neće postati istina. Budući da je njihova suština, poreklo i izvor Sotona, koji je neprijateljski nastrojen prema Bogu i prema istini, te stvari stoga nikada neće postati istina – one će uvek biti negativne stvari. Kada nema istine sa kojom se mogu porediti, one mogu proći kao dobre i pozitivne stvari, ali kada se istina koristi za njihovo razotkrivanje i detaljnu analizu, one nisu nepogrešive, ne mogu da izdrže ispitivanje i to su stvari koje se brzo osude i odbiju. Istina koju je Bog izrazio tačno se podudara sa potrebama normalne ljudskosti ljudi stvorenih od Boga, dok su stvari koje Sotona usađuje ljudima upravo u suprotnosti sa potrebama normalne ljudskosti ljudi. One čine da normalna osoba postane nenormalna i postane ekstremna, uskogruda, nadmena, budalasta, rđava, nepopustljiva, zlobna, pa čak i nepodnošljivo ohola. Postoji tačka u kojoj to postaje toliko ozbiljno da ljudi postanu poremećeni i da čak ni ne znaju ko su. Oni ne žele da budu normalni ili obični ljudi i umesto toga insistiraju na tome da budu nadljudi, ljudi sa posebnim moćima ili ljudska bića na visokom nivou – te stvari su iskrivile ljudskost ljudi i njihov instinkt. Istina čini ljude sposobnim da instinktivno postoje u skladu sa pravilima i zakonima normalne ljudskosti i svim tim pravilima koje je Bog uspostavio, dok te takozvane uobičajene poslovice i obmanjujuće izreke upravo teraju ljude da se okrenu protiv ljudskog instinkta i izbegavaju zakone koje je Bog uredio i formulisao, čak do te mere da teraju ljude da skrenu sa koloseka normalne ljudskosti i da urade neke ekstremne stvari koje normalni ljudi ne bi trebalo da rade niti da o njima razmišljaju. Ti sotonski zakoni ne samo da iskrivljuju ljudskost ljudi, već i čine da ljudi izgube svoju normalnu ljudskost i instinkt normalne ljudskosti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”

Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom… Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On upravlja i uređuje čovekovo odredište. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer, bez Božjeg usmeravanja, koliko god da se vladari i sociolozi silno trude da sačuvaju ljudsku civilizaciju, uzaludno je. Niko ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od praznine koja ga je snašla. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, slobodno vreme, komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno greši i žali se na društvene nepravde. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve i istraživanja koja čovek preduzima mogu samo da dovedu do još veće nevolje i mogu samo da prouzrokuju da čovek živi u stalnom osećanju straha, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim. Čovek čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji u kojoj se ne poštuju ljudska prava, ti si potpuno nesposoban da izbegneš sudbinu čovečanstva. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da se odupreš želji da istražuješ sudbinu, tajne i odredište čovečanstva, a još manje si sposoban da pobegneš od zbunjujućeg osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom čovečanstvu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme. Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji položaj i život. Čovečanstvo ne zahteva samo pravedno društvo u kojem svako ima dovoljno za hranu i u kom su svi jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegova opskrba životom. Tek kad čovek bude primio Božju opskrbu životom i Njegovo spasenje, moći će da se izleče čovekove potrebe, žudnja za istraživanjem i njegova duhovna praznina. Ako ljudi neke zemlje ili nekog naroda nisu kadri da prime spasenje i brigu Božju, takva zemlja ili nacija će koračati putem propadanja, ka tami, i Bog će ih uništiti.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”

Poznavanje drevne kulture potajno je otelo čoveka od prisustva Boga i predalo ga kralju đavola i njegovom potomstvu. Četiri knjige i pet klasika^[a] doveli su čovekovo razmišljanje i predstave u još jedno doba pobune, čineći da se još više nego ranije dodvorava onima koji su sastavili to delo, dodatno pogoršavajući čovekove predstave o Bogu. Bez znanja čoveka, kralj đavola je bezdušno isterao Boga iz čovekovog srca, i potom ga je, sa pobedničkim ponosom, zauzeo. Od tog vremena čovek je postao posednut ružnom dušom i likom kralja đavola. Mržnja prema Bogu ispunila mu je grudi, a pakosna zloba kralja đavola širila se u čoveku iz dana u dan sve dok nije u potpunosti obuzet. Čovek više nije imao ni trunke slobode i nije imao načina da se oslobodi okova kralja đavola. Nije imao drugog izbora nego da bude zarobljen na licu mesta, da se preda i potčinjeno padne ničice u njegovom prisustvu. Nekada davno, kada su ljudsko srce i duša još bili u povoju, kralj đavola zasadio je u njima seme tumora ateizma, učeći ih zabludama kao što su „proučavaj nauku i tehnologiju; ostvari Četiri modernizacije; i da na svetu ne postoji Bog”. Ne samo to; on u svakoj prilici uzvikuje: „Oslonimo se na naš vredan rad da izgradimo prelepu domovinu”, tražeći od svake osobe da od detinjstva bude spremna da verno služi svojoj zemlji. Čovek je, nesvesno, doveden u njegovo prisustvo, gde je on bez oklevanja prisvojio sve zasluge (što znači zasluge koje pripadaju Bogu za držanje celog čovečanstva u Svojim rukama). Nikada nije znao za stid. Štaviše, besramno je zgrabio Božji narod i odvukao ga nazad u svoju kuću, gde je kao miš skočio na sto i naterao čoveka da ga obožava kao Boga. Kakav prokletnik! Uzvikuje sramotne, šokantne stvari, kao što su: „Na svetu ne postoji Bog. Vetar nastaje usled promena u skladu sa prirodnim zakonima; kiša nastaje kada se, u susretu sa niskim temperaturama, vodena para kondenzuje u kapi koje padaju na zemlju; zemljotres je potres površine zemlje usled geoloških promena; suša je posledica suvoće u vazduhu izazvane nukleonskim poremećajem na površini Sunca. To su prirodne pojave. Gde je, u svemu tome, Božji čin?” Tu su čak i oni koji uzvikuju ovakve reči, reči koje ne bi trebalo naglas izgovoriti: „Čovek je nastao evolucijom od majmuna u drevnoj prošlosti, a današnji svet potiče od niza primitivnih društava koja su začeta otprilike pre jednog eona. Bilo da zemlja cveta ili propada, sve je u rukama njenih građana.” U pozadini, on tera čoveka da ga okači na zid ili stavi na sto kako bi mu odavao počast i prinosio darove. Dok uzvikuje: „Bog ne postoji”, postavlja se kao Bog, po kratkom postupku gura Boga izvan granica zemlje, dok stoji na Božjem mestu i preuzima ulogu kralja đavola. Kakvo bezumlje! (…)

Od vrha do dna i od početka do kraja, Sotona ometa Božje delo i radi u suprotnosti sa Njim. Sva ta priča o „drevnom kulturnom nasleđu”, dragocenom „znanju o drevnoj kulturi”, „učenjima taoizma i konfučijanizma” i „konfučijanskim klasicima i feudalnim obredima” odvela je čoveka u pakao. Napredne savremene nauke i tehnologije, kao i visokorazvijene industrije, poljoprivrede i poslovanja nema nigde na vidiku. Umesto toga, on samo ističe feudalne obrede koje promovišu „čovekoliki majmuni” iz drevnih vremena kako bi namerno prekinuli i suprotstavili se Božjem delu i uništili ga. Ne samo da je do dana današnjeg nastavio da spopada čoveka, već želi i da ga u celosti proguta^[1]. Prenošenje moralnog i etičkog učenja feudalizma i prenošenje znanja o drevnoj kulturi odavno su zarazili ljude, pretvarajući ih u đavole, što velike, što male. Malo je onih koji bi rado primili Boga, malo je onih koji bi radosno dočekali Njegov dolazak. Lice celokupnog čovečanstva prekriveno je ubilačkom namerom, a ubilački dah svuda prožima vazduh. Oni nastoje da izgnaju Boga iz ove zemlje; sa noževima i mačevima u rukama, raspoređuju se u borbenu formaciju da „unište” Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”

1. „Progutati” se odnosi na opako ponašanje kralja đavola, koje potpuno uništava ljude.

a. Četiri knjige i pet klasika su uticajne knjige konfučijanizma u Kini.

Ma kakva bila vaša sadašnja znanja, ma kolike visoke škole i akademske kvalifikacije imali, sada vam govorim o tome kako ljudi gledaju na znanje, a kako Ja na njega gledam. Znate li šta Bog misli o znanju? Neko bi mogao da kaže da Bog želi da ljudi razviju nauku i da razumeju što više naučnih saznanja, pošto ne želi da čovek bude previše zaostao, neuk i zbunjen. To jeste tačno, ali Bog te stvari koristi samo da mu služe i ne odobrava ih. Koliko god te stvari bile divne u očima ljudi, one nisu istina niti su zamena za nju. Zato Bog izražava istinu da bi promenio ljude i njihove naravi. Iako se Božje reči mogu povremeno dotaći mišljenja ili pogleda na znanje kao što su konfučijanstvo ili društvene nauke, one se odnose samo na takva mišljenja i takve poglede. Ako čitamo između redova Božjih reči, trebalo bi da vidimo da On prezire ljudsko znanje. Ljudsko znanje ne sadrži samo osnovne rečenice i jednostavne doktrine, već i neke misli i poglede, kao i ljudsko bezumlje, predrasude i sotonske otrove. Neka znanja mogu čak navesti ljude na stranputicu i iskvariti ih – to je Sotonin otrov i tumor. A kada neko jednom prihvati to znanje i shvati ga, Sotonin otrov će u njegovom srcu prerasti u tumor. Taj tumor će se proširiti po čitavom telu i neminovno dovesti do smrti, osim ako tog čoveka ne iscele Božje reči i ako ga istina ne izleči. Stoga, što više znanja čovek stekne, što više toga dokuči, to je manja verovatnoća da će verovati da Bog postoji. Naprotiv, on će Ga se odreći i opiraće Mu se, pošto je znanje nešto što čovek može da vidi i dodirne i uglavnom se odnosi na stvari iz njegovog života. Čovek može da uči i da stekne mnogo znanja u školi, ali on ostaje slep u odnosu na izvor znanja i na njegovu vezu sa duhovnim carstvom. Veći deo znanja koje čovek stekne i dokuči protivi se istini Božjih reči, a naročito filozofija materijalizma i evolucije spadaju u jeresi i pogrešna uverenja ateizma. To je nesumnjivo gomila pogrešnih uverenja koja se opiru Bogu. Šta ćeš dobiti čitajući istorijske knjige, dela poznatih pisaca ili biografije velikih ljudi ili, pak, izučavajući određene aspekte nauke ili tehnologije? Ako, na primer, izučavaš fiziku, savladaćeš neka načela fizike, Njutnovu teoriju ili druge doktrine, ali kada te stvari naučiš i primiš k srcu, one će ti preuzeti um i vladaće tvojim mislima. Kada, zatim, budeš pročitao Božje reči, mislićeš: „Kako to da Bog ne spominje silu Zemljine teže? Zašto ne govori o svemiru? Zašto Bog ne priča o tome da li mesec ima atmosferu, ili o tome koliko kiseonika ima na Zemlji? Bog bi trebalo da obelodani te stvari, jer su to stvari koje treba da se obznane i kažu čovečanstvu.” Ako u srcu gajiš takve misli, smatraćeš istinu i Božje reči sekundarnima, umesto da ih uzdigneš i staviš na čelo svih svojih znanja i teorija. Tako ćeš se odnositi prema Božjoj reči. U svakom slučaju, te intelektualne stvari ljudima daju pogrešnu ideju i navode ih da zastrane u odnosu na Boga. Nije važno da li verujete u to ili ne, i da li možete to da prihvatite baš danas – doći će dan kada ćete priznatu ovu činjenicu. Razumete li istinski kako znanje može čoveka da uništi i odvede u pakao? Neki to možda neće biti spremni da prihvate jer među vama ima veoma obrazovanih i obaveštenih ljudi. Ne rugam vam se i nisam sarkastičan, to je jednostavno činjenica. I ne tražim od vas da je prihvatite ovde i sada, već da postepeno shvatite ovaj aspekt. Znanje vas tera da koristite um i intelekt da analizirate sve što Bog radi i da se prema tome odnosite onako kako oni diktiraju. Znanje će postati smetnja i prepreka vašoj spoznaji Boga i iskustvu Njegovog dela i navešće vas da zastranite i da Mu se oduprete. Ali ti već imaš znanje, pa šta onda radiš? Moraš da napraviš razliku između praktičnog znanja i onog koje je od Sotone, koje spada u jeresi i pogrešna uverenja. Ako prihvatiš samo ateističko, apsurdno znanje, ono može da onemogući tvoju veru u Boga, da poremeti tvoj normalan odnos sa Njim i tvoje prihvatanje istine, te da spreči tvoj život-ulazak. Treba to da znaš i ispravno je tako postupiti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”

Znanje, iskustvo, lekcije – ništa od tih stvari nije istina; one nemaju apsolutno nikakve veze sa istinom. Štaviše, te stvari se suprotstavljaju istini i Bog ih osuđuje. Uzmimo, na primer, znanje; da li se istorija računa kao jedan oblik znanja? (Da.) Kako su nastala znanja i istorijske knjige o ljudskoj istoriji, o istoriji određenih zemalja ili etničkih grupa, o modernoj i antičkoj istoriji, pa čak i određene nezvanične istorije? (Napisali su ih ljudi.) Da li je, dakle, to što su ljudi napisali u skladu sa pravom istorijom? Zar ljudske ideje i gledišta nisu u suprotnosti s načelima, načinima i sredstvima Božjih postupaka? Da li te reči, koje su izgovorili ljudi, imaju veze s pravom istorijom? (Ne.) One nemaju nikakve veze s njom. Prema tome, ma koliko da su zapisi sadržani u istorijskim knjigama tačni, oni su ipak samo znanje. Ma koliko da su ti istoričari rečiti i ma koliko da logično i jasno pričaju o tim istorijama, do kakvog ćeš zaključka doći nakon što ih saslušaš? (Saznaćemo za te događaje.) Da, saznaćete za te događaje. Ali, da li oni o tim istorijama pričaju samo da bi te informisali o tim događajima? Oni imaju određenu ideju kojom žele da te indoktrinišu. A šta je u fokusu te njihove indoktrinacije? To je ono što moramo da analiziramo i da raščlanimo. Dozvolite Mi da vam dam jedan primer kako biste razumeli šta je to čime oni žele da indoktrinišu ljude. Nakon razmatranja istorije, od antičkih vremena do danas, ljudi su na kraju došli do jedne izreke; oni su u ljudskoj istoriji uočili jednu činjenicu, koja glasi: „Pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa.” Da li je ovo znanje? (Jeste.) To znanje potiče iz istorijskih činjenica. Da li ova izreka ima ikakve veze s načinima i sredstvima pomoću kojih Bog drži suverenost nad svim stvarima? (Nema.) U stvari, ona je potpuno suprotna; ona im se suprotstavlja i protivreči im. Ti si, dakle, indoktrinisan tom izrekom i, ukoliko ne razumeš istinu ili si nevernik, šta bi mogao da pomisliš nakon što je čuješ? Kako bi ti shvatio tu izreku? Kao prvo, ti istoričari, odnosno istorijske knjige, daju spisak svih događaja ove vrste, koristeći pritom dovoljno dokaza i istorijskih događaja kojima potkrepljuju tačnost te izreke. Ti si isprva tu izreku možda naučio iz neke knjige i upoznat si isključivo sa samom izrekom. Možda je razumeš samo na jednom nivou ili u određenoj meri, sve dok ne postaneš svestan tih događaja. Ali, kad budeš čuo te istorijske činjenice, produbiće se tvoje shvatanje i priznavanje te izreke. Ti nipošto nećeš reći: „Neke stvari nisu takve.” Umesto toga, kazaćeš: „Tako stoje stvari; posmatrajući istoriju od antičkih vremena do danas, čovečanstvo se razvijalo na taj način – pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa!” Kad stvari posmatraš na taj način, kojih ćeš se gledišta i stavova držati u pogledu vlastitog ponašanja, karijere i svakodnevnog života, kao i u pogledu ljudi, događaja i stvari koje te okružuju? Hoće li takvo opažanje promeniti tvoj stav? (Hoće.) Iznad svega ostalog, hoće. Kako će ono, dakle, promeniti tvoj stav? Da li će usmeravati i menjati pravac tvog života i tvoje metode za ovozemaljsko ophođenje? Možda si ranije verovao da „u harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i da „dobri ljudi spokojno žive”. Sada ćeš pomisliti: „Pošto ’pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa’, ako želim da postanem zvaničnik, moram pažljivo da razmotrim tog i tog. On nije na mojoj strani, te stoga ne mogu da ga unapredim – čak i ako zaslužuje da bude unapređen.” Dok o tim stvarima budeš razmišljao na ovaj način, tvoj stav će se promeniti – i to brzo. Zbog čega će doći do te promene? Zbog toga što si prihvatio ideju i stanovište da „pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa.” Mnoge činjenice koje budeš čuo, u tebi će samo dodatno potvrditi ispravnost tog gledišta u stvarnom ljudskom životu. Duboko ćeš verovati da to stanovište treba da primenjuješ na vlastite postupke i ponašanje, kako bi stremio ka budućem životu i svojim izgledima za budućnost. Zar to neće značiti da su te ova ideja i stanovište promenili? (Hoće.) A dok te budu menjali, ujedno će te i kvariti. Eto kako stoje stvari. Takvo znanje te menja i kvari te. Ako, dakle, posmatramo koren ovog pitanja, ma koliko da su te istorije precizno izložene, one se na kraju sažimaju u tu izreku, a ti bivaš indoktrinisan tom idejom. Da li je to znanje otelovljenje istine ili logika Sotone? (To je logika Sotone.) Tačno. Jesam li to dovoljno detaljno objasnio? (Jesi.) Sada je jasno. Ako ne veruješ u Boga, ti ovo nećeš razumeti ni posle dva života – što budeš duže živeo, to će ti se više činiti da si glup, mislićeš da nisi dovoljno nemilosrdan i da treba da budeš nemilosrdniji, lukaviji i zlokobniji, da treba da budeš gora i rđavija osoba. U sebi ćeš misliti: „Ako on može da ubija, onda ja moram da podmećem požare. Ako on ubije jednog čoveka, ja moram da ubijem desetoro. Ako on ubija ne ostavljajući tragove za sobom, ja ću ljudima nauditi tako da ne budu ni svesni toga – čak će mi tri generacije njihovih potomaka biti zahvalne zbog toga!” To je uticaj koji Sotonina filozofija, znanje, iskustvo i lekcije imaju na čovečanstvo. U stvarnosti, sve se svodi na zlostavljanje i kvarenje. Prema tome, ma kakvo da je znanje koje se na ovom svetu propoveda ili propagira, ono će te indoktrinisati nekom idejom ili stanovištem. Ako ne možeš to da razlučiš, bićeš zatrovan. Sve u svemu, jedna stvar je sada sigurna: Nebitno je da li to znanje potiče iz običnog naroda ili iz zvaničnih izvora, da li ga poštuje manjina ili ga poštuje većina – ništa od toga nema veze sa istinom. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Njena tačnost ne zavisi od broja ljudi koji je priznaju. Stvarnost pozitivnih stvari je, sama po sebi, istina. To niko ne može da promeni, niti iko može to da porekne. Istina će uvek biti istina.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (3. deo)”

Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sȃm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem”, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i često citirane klasične izreke raznih poznatih ličnosti. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su natopili ljudsko srce potiču od Sotone i ni delić ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razlučiti nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje su poput ovih. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „Bili ste veoma uspešni na svom položaju, koje su najvažnije poznate izreke kojima se rukovodite u životu?” Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju onima koji ih časte, a ko ne zna da laska ništa ne završi.’” Ovo je sotonska filozofija na kojoj se zasniva njihova karijera. Zar ove reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Beskrupulozno korišćenje svih raspoloživih sredstava da dođu na položaj ušlo im je u prirodu, a službovanje i uspeh u karijeri njihovi su ciljevi. Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, ophođenju i ponašanju. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, način na koji rade stvari i njihovi principi ispunjeni su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Postigli su tako velike stvari u svetu i niko ne može da vidi spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i otrovna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

„Svet se vrti oko novca” je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok ti napreduješ od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Tebi je možda poznat istiniti put, i ti možda znaš istinu, ali si nemoćan da stremiš ka njoj. Možda ti je potpuno jasno da su Božje reči istina, ali nisi voljan da platiš cenu, niti da trpiš zarad sticanja istine. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu, ne bi li se do samog kraja opirao Bogu. Ma šta da Bog kaže ili učini, bez obzira da li shvataš koliko je Božja ljubav prema tebi duboka i velika, ti bi tvrdoglavo insistirao na svom putu i plaćao cenu zbog ove izreke. Što znači da te je ova izreka već zaludela i uspostavila kontrolu nad tvojim mislima, da je ona već upravljala tvojim ponašanjem, te da bi joj ti radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi svoju težnju za bogatstvom ostavio po strani. To što su ljudi u stanju da tako postupaju, što reči Sotonine mogu da upravljaju i manipulišu njima – zar to ne znači da ih je Sotona zaludeo i iskvario? Nisu li Sotonina filozofija i način razmišljanja, kao i njegova narav, pustili korene u tvom srcu? Ako slepo težiš za bogatstvom i odustaješ od potrage za istinom, ne znači li to da je Sotonina namera da te obmane ostvarena? Upravo tako stoje stvari. Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona obmane i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu rđavost? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona čoveka kvari u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona čoveku onemogućava da se odbrani od ove iskvarenosti i čini ga bespomoćnim spram nje. Sotona te primorava da prihvatiš njegove misli, njegova mišljenja i rđave stvari koje iz njega proizilaze u situacijama kad nisi svestan i kad ne znaš šta ti se dešava. Ljudi ove stvari prihvataju bez izuzetka. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Sada ima nekih ljudi koji veruju da je izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” praktična i tačna. Da li takvi ljudi imaju sposobnost rasuđivanja? Da li oni razumeju istinu? Da li su misli i gledišta takvih ljudi problematični? Ako neko u crkvi širi ovu izreku, on ima motiv za to – pokušava da navede druge na pogrešan put. Pokušava da koristi izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” da bi otklonio slutnje i sumnje drugih u vezi sa sobom. To implicitno znači da želi da drugi ljudi veruju da on može da obavi posao, da veruju da je on neko ko se može upotrebiti. Da li je to njegova namera i cilj? Mora biti. U sebi misli: „Nikada mi ne verujete i uvek sumnjate u mene. U nekom trenutku ćete sigurno otkriti da imate neki omanji problem sa mnom i otpustiti me. Kako da radim ako mi je to stalno na pameti?” Dakle, on širi ovakav stav da bi mu Božja kuća verovala bez sumnje i da bi ga pustila da slobodno radi, čime on postiže svoj cilj. Ako neko zaista stremi ka istini, trebalo bi da se ophodi onako kako treba prema nadzoru Božje kuće nad njihovim radom kada to uoči, jer zna da je to zarad njegove zaštite i, što je još važnije, da to znači biti odgovoran za delo Božje kuće. Iako može otkriti svoju iskvarenost, može se moliti Bogu i zatražiti od Njega da ga prouči i zaštiti, ili se može zakleti Bogu da će prihvatiti Njegovu kaznu ako počini zlo. Zar mu to neće pružiti mir? Zašto širi zablude da bi ljude naveo na pogrešan put i postigao svoje ciljeve? Neke starešine i delatnici uvek imaju otporan stav prema nadziranju Božjeg izabranog naroda ili prema naporima viših starešina i delatnika da se informišu o njihovom radu. Šta oni misle? „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Zašto me uvek nadgledate? Zašto me koristite ako mi ne verujete?” Ako ih pitate o njihovom poslu ili se raspitujete o njihovom napretku, a zatim ih pitate o njihovom ličnom stanju, zauzeće još odbrambeniji stav: „Ovaj posao je poveren meni, spada u moju nadležnost. Zašto se mešate u moj rad?” Iako se ne usuđuju da to otvoreno kažu, oni će nagovestiti: „Kao što kaže izreka: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’. Zašto si ti tako sumnjičava osoba?” Čak će te osuditi i etiketirati. A šta ako ti ne razumeš istinu i nemaš sposobnost rasuđivanja? Kada čuješ njihovu insinuaciju, reći ćeš: „Da li sam ja sumnjičav? Onda nisam u pravu. Ja sam lažljiv! U pravu si: Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Zar na taj način nisi naveden na stranputicu? Da li je izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” u skladu sa istinom? Ne, to je besmislica! Ti rđavi ljudi su podmukli i lažljivi; ovu izreku predstavljaju kao istinu da bi smetenjake navodili na stranputicu. Kada smetenjak čuje ovu izreku, on zaista kreće stranputicom jer postaje zbunjen, govoreći: „On je u pravu, ogrešio sam se o njega. Sam je rekao: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Kako sam mogao da sumnjam u njega? Posao se ne može ovako obavljati. Moram ga ohrabriti bez petljanja u njegov rad. Pošto ga koristim, moram da mu verujem i da ga pustim da radi slobodno i bez ograničavanja. Moram mu dati prostora da radi. On je sposoban da obavi posao. A čak i da nije, Sveti Duh i dalje deluje!” Kakva je to logika? Da li je bilo koji njen deo u skladu sa istinom? (Nije.) Sve ove reči zvuče tačno. „Ne možemo ograničavati druge.” „Ljudi ne mogu da urade ništa; Sveti Duh je taj koji obavlja sav posao. Sveti Duh sve proučava. Ne moramo da sumnjamo jer je sve u potpunosti u Božjim rukama.” Ali, kakve su to reči? Zar ljudi koji ih izgovaraju nisu smetenjaci? Ne mogu da sagledaju ni ovo malo stvari i samo jedna rečenica ih navodi na stranputicu. Može se reći da većina ljudi izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” smatra istinom, te da ih ona sputava i navodi na stranputicu. Ona ih ometa i utiče na njih u procesu odabira i korišćenja ljudi, pa čak i diktira njihove postupke. Shodno tome, mnoge starešine i delatnici uvek nailaze na poteškoće i bojazni kada proveravaju rad crkve, unapređuju i koriste ljude. Naposletku, sve što mogu jeste da se uteše rečima: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Kada god pregledaju ili se raspituju o poslovima, oni misle: „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’. Treba da verujem svojoj braći i sestrama, jer, na kraju krajeva, Sveti Duh proučava ljude, pa ne treba uvek da sumnjam u druge i da ih nadzirem.” Ova fraza utiče na njih, zar ne? Koje posledice nastaju pod uticajem ove fraze? Pre svega, ako se neko slaže sa idejom: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, da li će on pregledati i usmeravati tuđi rad? Da li će nadzirati i pratiti tuđi rad? Ako ova osoba veruje svima koje koristi i nikada ne pregleda njihov rad, ne usmerava ih niti nadzire, da li onda ona obavlja svoju dužnost odano? Može li ona da sprovodi rad crkve na kompetentan način i da izvrši Božji nalog? Da li je odana Božjem nalogu? Drugo, ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno proklinjanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”

Šta znači biti nepokolebljiv? To je kada neko doživi neuspeh, kada nailazi na prepreke ili zaluta na pogrešan put, ali to ne priznaje, već tvrdoglavo tera po svom. On ne uspeva, ali nije obeshrabren; ne uspeva, ali ne priznaje svoje greške. Bez obzira na to koliki broj ljudi ga prekori ili osudi, on se ne osvrće. Insistira na borbi, radi i stremi u svom pravcu i ka svojim ličnim ciljevima i ne mari za cenu. O takvom je mentalitetu ovde reč. Zar taj mentalitet nije naročito dobar za okupljanje ljudi? U kojim situacijama se obično koristi izraz „biti nepokolebljiv”? U svim situacijama. Gde god da postoje iskvareni ljudi, postoji i ova fraza – postoji ovaj mentalitet. Dakle, zašto su ljudi Sotonine sorte smislili ovu izreku? Da ljudi nikada ne bi razumeli sebe, da ne bi prepoznali i prihvatili sopstvene greške. Da ljudi ne bi videli samo onu svoju stranu koja je krhka, slabašna i nesposobna, već da bi videli svoju stranu koja je sposobna, stranu koja je moćna i hrabra; da ne bi potcenjivali sebe, već mislili da su kompetentni. Dok god misliš da si sposoban, sposoban si; dok god misliš da možeš biti uspešan, da nećeš doživeti neuspeh i da ćeš postati najbolji među najboljima, onda i hoćeš. Dok god poseduješ tu odlučnost i rešenost, tu ambiciju i želju, onda možeš sve da postigneš. Ljudi nisu beznačajni, oni su moćni. Nevernici imaju jednu izreku: „Tvoja pozornica je velika koliko i tvoje srce”. Nekim ljudima se ova izreka dopadne čim je čuju: „Sjajno, želim desetokaratni dijamant, znači li to da ću ga dobiti? Želim mercedes benz, znači li to da ću ga dobiti?” Hoće li se ono što dobiješ podudarati sa veličinom želje tvoga srca? (Neće.) Ova izreka je zabluda. Prosto rečeno, nadmenost onih koji veruju i priznaju izraz „biti nepokolebljiv” ne poznaje granice. Kojim se Božjim rečima način razmišljanja ovih ljudi direktno suprotstavlja? Bog zahteva da ljudi razumeju sebe i da se ponašaju racionalno. Ljudi imaju iskvarenu narav, imaju nedostatke i narav koja se opire Bogu. Među ljudima nema savršenih; niko nije savršen, to su samo obični ljudi. Kako je Bog podstakao ljude da se ponašaju? (Na pristojan način.) Da se ponašaju na pristojan način i da se, na racionalan način, čvrsto drže svog mesta stvorenih bića. Da li je Bog ikada zahtevao od ljudi da budu nepokolebljivi? (Nije.) Nije. Šta onda Bog kaže o tome što ljudi slede pogrešan put ili što otkrivaju iskvarenu narav? (On kaže da to priznaju i prihvate.) Da to priznaju i prihvate, a zatim da to shvate, da budu u stanju da se preobrate i počnu da primenjuju istinu. Nasuprot tome, ljudi su nepokolebljivi kada ne razumeju sopstvene probleme, kada ne razumeju i ne prihvataju sopstvene greške, kada se ni u kojem slučaju ne preobrate i ne pokaju, a kamoli prihvate Božju suverenost ili uređenja. Ne samo da ne traže šta je tačno sudbina ljudi ili šta su Božje orkestracije i uređenja; ne samo da ne traže te stvari, već naprotiv, preuzimaju sudbinu u svoje ruke – žele da imaju poslednju reč. Bog takođe zahteva da ljudi razumeju sebe, da sebe tačno procene i ocene, i da rade sve ono što mogu da rade racionalno i pristojno, svim svojim srcem, umom i dušom; dok Sotona navodi ljude da u potpunosti iskoriste svoju nadmenu narav i da svojoj nadmenoj naravi daju potpunu slobodu. To ljude podstiče da budu nadljudi, da budu veliki, pa čak i da imaju natprirodne moći – to podstiče ljude da budu ono što ne mogu biti. U čemu je, dakle, Sotonina filozofija? U tome da, čak i ako grešiš, nisi pogrešio i da, sve dok imaš mentalitet nepriznavanja poraza i mentalitet nepokolebljivosti, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš postati najbolji među najboljima i pre ili kasnije će doći dan kada će se tvoje želje i ciljevi materijalizovati. Prema tome, postoji li smisao u kojem izreka „biti nepokolebljiv” znači da ćeš koristiti sva sredstva da nešto postigneš? Da bi ostvario svoje ciljeve, ne smeš da priznaš da si u stanju da doživiš neuspeh, ne smeš da veruješ da si obična osoba i ne smeš da veruješ da si u stanju da slediš pogrešan put. Pored toga, moraš beskrupulozno koristiti sve metode ili tajne šeme da bi materijalizovao svoje ambicije i želje. Da li u izreci „biti nepokolebljiv” postoji bilo šta zbog čega ljudi pristupaju svojoj sudbini sa stavom čekanja i pokoravanja? (Ne.) Ne. Ljudi insistiraju na tome da u potpunosti preuzmu sudbinu u svoje ruke, žele da kontrolišu svoju sudbinu. Bez obzira da li se radi o tome kojim će putem ići, da li će biti blagosloveni ili kakav će im biti način života, oni moraju da imaju poslednju reč u svemu.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”

„Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, kao i u slučaju izreka „Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep” i „Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima”, jedan je od onih zahteva koje tradicionalna kultura postavlja u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Prema istom obrascu, nezavisno od toga da li neko može da postigne ili da upražnjava ovo moralno postupanje, ona svejedno nije merilo ni norma za merenje ljudskosti te osobe. Ti možda i jesi u stanju da budeš strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima i da se pridržavaš naročito visokih merila. Možda si potpuno neokaljan i možda uvek razmišljaš o drugima i prema njima pokazuješ obzir, a da pritom nisi sebičan i nemaš u vidu sopstvene interese. Možda izgleda da si naročito velikodušan i nesebičan i imaš snažan osećaj društvene odgovornosti i društvenog morala. Tvoja plemenita ličnost i kvaliteti možda su uočljivi onima koji su ti bliski, koje susrećeš i sa kojima dolaziš u kontakt. Tvoje ponašanje možda nikada drugima ne daje povoda da te okrive ili kritikuju, već umesto toga u obilju izaziva pohvale, čak i divljenje. Ljudi te možda smatraju za nekoga ko je zaista strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima. Međutim, to su samo spoljna ponašanja. Jesu li misli i želje duboko u tvom srcu u skladu s tim spoljnim ponašanjima, s tim postupcima koje spolja proživljavaš? Odgovor je negativan. Razlog zašto možeš da se ponašaš na taj način je u tome što u pozadini postoji motiv. Koji je tačno taj motiv? Da li bi mogao da podneseš da taj motiv izađe na svetlo dana? Naravno da ne. To dokazuje da je ovaj motiv nešto neizrecivo, nešto mračno i zlo. Dakle, zašto je taj motiv neizreciv i zao? Zato što čovekovom ljudskošću upravlja i pokreće je njegova iskvarena narav. Svim mislima ljudskog roda, nezavisno od toga da li ih ljudi pretoče u reči ili ih ispoljavaju, neosporno gospodare, kontrolišu ih i njima manipulišu njihove iskvarene naravi. Posledično, ljudski motivi i namere svi su podmukli i zli. Bez obzira na to da li ljudi mogu da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima odnosno da li spolja savršeno izražavaju ovu moralnost, neizbežno je da ta moralnost neće imati nikakvu kontrolu ni uticaj nad njihovom ljudskošću. Dakle, šta kontroliše čovekovu ljudskost? Njegova iskvarena narav, njegova ljudskost-suština koja leži skrivena ispod moralnosti „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” – to je njegova prava priroda. Prava priroda čoveka jeste njegova ljudskost-suština. A od čega se sastoji njegova ljudskost-suština? Uglavnom se sastoji od njegovih sklonosti, onoga čemu stremi, njegovog pogleda na život i njegovog sistema vrednosti, kao i od njegovog stava prema istini i Bogu i tako dalje. Jedino ove stvari verno predstavljaju čovekovu ljudskost-suštinu. Može se sa sigurnošću reći da je većina ljudi koja od sebe zahteva da ispunjava moralnost da „budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima”, opsednuta statusom. Rukovođeni svojim iskvarenim naravima, oni ne mogu da odole a da među ljudima ne streme prestižu, istaknutosti u društvu i statusu u očima drugih. Sve ove stvari su povezane sa njihovom željom za statusom i njima streme pod maskom svog dobrog moralnog postupanja. A kako nastaju ove njihove težnje? One u potpunosti potiču iz njihovih iskvarenih naravi i te iskvarene naravi ih pokreću. Prema tome, nezavisno od toga da li neko ispunjava moralnu pouku da „bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” ili ne, i da li to čini do savršenstva ili ne, to ne može nimalo da promeni njegovu ljudskost-suštinu. Iz toga proističe da to ne može ni na koji način da promeni njegov pogled na život ili njegov sistem vrednosti, niti da usmerava njegove stavove i poglede o svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Zar nije tako? (Tako je.) Što više je neko u stanju da bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, tim bolje on glumata, prerušava se i svojim lepim ponašanjem i umilnim rečima druge navodi na pogrešan put, i po prirodi je više lažljiv i rđav. I što je više takva vrsta čoveka, sve jači postaju njegova ljubav i težnja za statusom i moći. Koliko god veliko, slavno i ispravno njegovo spoljno moralno postupanje delovalo i koliko god da je ljudima prijatno da to posmatraju, neizrečena težnja koja leži u dubini njegovog srca, kao i njegova priroda-suština, pa čak i njegove ambicije, u svakom trenutku mogu da izbiju na površinu. Prema tome, koliko god da je dobro njegovo moralno postupanje, ono ne može da prikrije njegovu urođenu ljudskost-suštinu ni njegove ambicije i želje. Ne može da prikrije njegovu gnusnu priroda-suštinu koja ne voli pozitivne stvari, koja ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kao što ove činjenice pokazuju, izreka „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” više je nego besmislena – ona razotkriva one ambiciozne ličnosti koje korišćenjem takvih izreka i ponašanja pokušavaju da zabašure sopstvene besprizorne ambicije i želje. Ovo možete da uporedite s nekim antihristima i zlim ljudima u crkvi. Kako bi u crkvi učvrstili svoj status i moć i stekli bolju reputaciju među drugim članovima, u stanju su da se podvrgnu patnji i da plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, pa čak mogu da se odreknu svog posla i porodice i rasprodaju sve što imaju kako bi se dali za Boga. U nekim slučajevima, cena koju plaćaju i patnja koju podnose u davanju za Boga premašuje ono što prosečna osoba može da izdrži; u stanju su da otelotvore duh izrazitog samoodricanja kako bi zadržali svoj status. Ipak, koliko god da pate ili koliku god cenu da plaćaju, niko od njih ne štiti Božje svedočanstvo ni interese Božje kuće niti praktično deluje prema Božjim rečima. Cilj kome teže jedino je u zadobijanju statusa, moći i Božjih nagrada. Ništa od onoga što rade nema ni najmanje veze sa istinom. I ma koliko da su prema sebi strogi, a prema drugima tolerantni, kakav će biti njihov krajnji ishod? Šta će Bog misliti o njima? Hoće li njihov ishod On određivati na osnovu spoljnih lepih ponašanja koja proživljavaju? Sigurno neće. Ljudi druge vide i procenjuju na osnovu ovih ponašanja i ispoljavanja i, budući da ne mogu da prozru suštinu drugih ljudi, na kraju ih ti drugi ljudi obmanu. Međutim, Boga čovek nikada nije obmanuo. On nipošto neće pohvaliti niti će upamtiti ljudsko moralno postupanje zato što su oni mogli da budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima. Umesto toga, On će ih osuditi zbog njihovih ambicija i zbog puteva kojima su pošli u težnji za statusom. Prema tome, oni koji streme ka istini treba da razaznaju ovaj kriterijum za procenjivanje ljudi. Treba temeljno da negiraju i napuste ovo apsurdno merilo i da ljude razaznaju prema Božjim rečima i istina-načelima. Treba prevashodno da gledaju da li neka osoba voli pozitivne stvari, da li je u stanju da prihvati istinu i da li može da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima, kao i put koji bira i kojim ide, te da na osnovu ovih stvari odrede kakva je ona osoba i kakvu ljudskost ima. Ako ljudi druge procenjuju na osnovu merila „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, sasvim će lako doći do odstupanja i do grešaka. Ako čoveka pogrešno razaznaješ i posmatraš na osnovu načela i izreka koji potiču od čoveka, onda ćeš po tom pitanju povređivati istinu i opirati se Bogu. Zašto? Razlog je u tome što će polazište prema kome posmatraš ljude biti pogrešno i neusklađeno s rečima Božjim i sa istinom – može im čak biti protivno i oprečno. Bog ne procenjuje čovekovu ljudskost na osnovu izreke o moralnom postupanju, „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”, pa ako istrajavaš u tome da prema ovom kriterijumu procenjuješ čovekovu moralnost i određuješ kakav je neko čovek, onda si potpuno prekršio istina-načela, i neminovno je da ćeš grešiti, izazvati propuste i odstupanja. Zar nije tako? (Jeste.)

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”

Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.” To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Mogu li se poštovanje ove izjave i njena primena smatrati dobrim moralnim postupanjem? Nikako. Ovako neki roditelji vaspitavaju svoju decu. Ako je njihovo dete dok je bilo napolju neko pretukao, oni mu kažu: „Pravi si slabić. Zašto mu nisi vratio istom merom? Ako te udari, samo ga šutni!” Da li ovako treba? (Ne.) Kako to nazivamo? Podstrekavanjem. Koja je svrha podstrekavanja? Da se izbegnu gubici i da se drugi iskoriste. Ako te neko udari, to će te boleti najviše nekoliko dana; ako ti njega zatim šutneš, zar time ne nastaju ozbiljnije posledice? I ko je to izazvao? (Roditelji, svojim podstrekavanjem.) Prema tome, zar karakter izjave „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” nije donekle sličan tome? Da li je s drugim ljudima ispravno komunicirati u skladu sa ovom izjavom? (Nije.) Ne, nije. Posmatrajući to iz ovog ugla, zar to nije svojevrstan način podstrekivanja ljudi? (Da, jeste.) Da li ona ljude podučava da budu mudri kad komuniciraju s drugima, da budu u stanju da među ljudima naprave razliku, da ljude i stvari posmatraju na pravi način i da s ljudima mudro komuniciraju? Da li te uči da kad upoznaš dobre ljude, ljude s ljudskošću, prema njima treba da se ophodiš iskreno, da im pomogneš ako možeš, a ako ne možeš, da onda budeš tolerantan i prema njima se odnosiš kako treba, da naučiš da tolerišeš njihove mane, da trpiš to što te ne razumeju i što te osuđuju, i da učiš iz njihovih vrlina i dobrih osobina? Da li tome uči ljude? (Ne.) Pa, čemu naposletku ova izreka podučava ljude? Da li ona navodi ljude da budu u većoj meri pošteni ili da budu u većoj meri lažljivi? Dovodi do toga da ljudi postaju u većoj meri lažljivi; ljudska srca se udaljavaju, među ljudima se produbljuje distanca, a ljudski odnosi postaju komplikovani; to je jednako komplikaciji u ljudskim društvenim odnosima. Među ljudima se gubi iskrena komunikacija i javlja se oprez. Mogu li na ovaj način ljudski odnosi da i dalje budu normalni? Hoće li se poboljšati društvena klima? (Ne.) Prema tome, zato je izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” očito pogrešna. Učiti ljude da tako postupaju ne može ih navesti da prožive normalnu ljudskost; povrh toga, to ih ne može navesti da budu otvoreni, pošteni ili iskreni. Time se ne postiže baš ništa pozitivno.

Izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” odnosi se na dva postupka: jedan je udaranje, a drugi prozivanje. U uobičajenoj ljudskoj komunikaciji s drugima, da li je udaranje nekoga ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Da li je udaranje nekoga ispoljavanje i ponašanje normalne ljudskosti u čovekovoj komunikaciji s drugima? (Nije.) Udaranje ljudi sasvim sigurno je pogrešno, bilo da ih udarate po licu ili bilo gde drugde. Prema tome, izjava „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu” sama po sebi je pogrešna. Prema ovoj izreci, očigledno nije ispravno nekoga udarati po licu, dok je u redu udarati ga drugde, jer nakon udarca lice pocrveni, otekne i povređeno je. Zbog toga čovek izgleda loše i nedolično, i to ujedno pokazuje da se prema ljudima ophodiš na krajnje nepristojan, neuglađen i prostački način. Dakle, da li je plemenito ljude udarati drugde? Nije – ni to nije plemenito. U stvari, težište ove izreke nije u tome na koje se mesto drugi udara, već na samoj reči „udariti”. Ako u tvojoj komunikaciji s drugima udaranje drugih predstavlja deo načina na koji se suočavaš s problemima i rešavaš ih, sȃm tvoj metod je pogrešan. To se čini usled plahovitosti, nije zasnovano na savesti i razumu čovekove ljudskosti i, naravno, još manje predstavlja primenu istine ili poštovanje istina-načela. Neki ljudi ne napadaju dostojanstvo drugih u njihovom prisustvu – pažljivi su u onome što govore i uzdržavaju se da druge udare po licu, ali iza njihovih leđa uvek igraju prljave igre; s njima se naizgled rukuju dok ih ispod stola šutiraju, u lice im govore dobre stvari dok im iza leđa kuju zavere, pronalaze im slabu tačku koju će protiv njih kasnije iskoristiti, čekaju na priliku da im se osvete, smeštaju im i spletkare, šire tračeve ili izmišljaju sukobe i druge koriste da na njih nasrnu. Koliko su bolje ove podmukle metode od udaranja drugoga po licu? Nisu li čak ozbiljnije od udaranja drugog po licu? Zar nisu još i više podmukle, pakosne i lišene ljudskosti? (Da, jesu.) Pa, u tom slučaju je izjava „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu” sama po sebi besmislena. Ovo gledište je samo po sebi pogrešno, uz dozu lažnog pretvaranja. U pitanju je licemerna metoda, zbog čega je još gnusnija, još gadnija i odvratnija. Sad nam je sasvim jasno da se udaranje ljudi samo po sebi obavlja iz plahovitosti. Po kom osnovu nekoga udaraš? Je li to dozvoljeno zakonom ili ti je to od Boga dato pravo? Niti je jedno, niti je drugo. Dakle, zašto udarati ljude? Ako se s nekim normalno slažeš, možeš da koristiš ispravne načine da s njim izađeš na kraj i da komuniciraš. Ako se s tom osobom ne slažeš, možete poći svako svojim putem bez potrebe za naprasitim postupanjem ili za iniciranjem sukoba. U okviru savesti i razuma ljudskosti, to je nešto što bi ljudi trebalo da rade. Čim postupaš plahovito, makar i da neku osobu ne udariš po licu već negde drugde, to predstavlja ozbiljan problem. To nije normalan način komunikacije. Tako komuniciraju neprijatelji i to nije normalan način na koji ljudi komuniciraju. Neprihvatljivo je za razum ljudskosti. Da li je izraz „prozivati” u izreci „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” dobar ili loš? Da li izraz „prozivati” poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza „prozivati”, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza „prozivati” u izreci „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ona i dalje nije u stanju da prihvati tvoj savet, tad naprosto ništa ne govori, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo je pitaš: „Vidim da imaš nekakav problem i nadam se da mogu da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako možeš, reći ću ti ga. Ako ne možeš, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.” Ako ta osoba kaže: „Imam poverenja u tebe. Šta god da imaš da kažeš time nećeš prevršiti svaku meru; mogu to da prihvatim”, to znači da si dobio dozvolu i onda njene probleme možeš da izložiš, jedan po jedan. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da očuvate normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan metod za komunikaciju s drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana. Šta znači ne „prozivati druge zbog njihovih mana”, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najveći tabu, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti u toj meri bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba već očigledno može da zapazi i ne otkrivati greške koje je ta osoba napravila u prošlosti niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz „ne prozivaj druge zbog njihovih mana” sam po sebi je neodređen i oblik je prevare koji ne dozvoljava iskrenost u međuljudskom ophođenju. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način komunikacije s drugima. Izjavu „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način komunikacije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način komunikacije.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”

Izreka o moralnom postupanju „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, koja se spominje u tradicionalnoj kineskoj kulturi, je doktrina koja obuzdava i prosvećuje ljude. Može da reši samo manje sporove i trivijalne sukobe, ali nema nikakvog dejstva kada su u pitanju ljudi koji osećaju duboku mržnju. Da li ljudi koji su plasirali taj zahtev zaista razumeju čovekovu ljudskost? Moglo bi se reći da ljudi koji su plasirali taj zahtev ni u kom slučaju nisu svesni koliki je opseg tolerancije ljudske savesti i razuma. Radi se o tome da plasiranje te teorije može da učini da izgledaju prefinjeno i plemenito i da im zavredi odobravanje i laskanje ljudi. Činjenica je da oni vrlo dobro znaju da ako neko povredi dostojanstvo ili ličnost osobe, ako povredi njihove interese, ili čak utiče na njihove buduće izglede i ceo njihov život, onda iz perspektive ljudskosti, uvređena strana mora da se osveti. Bez obzira na to koliko savesti i razuma ima, ona to neće podneti mirna srca. U najboljem slučaju, samo će se stepen i način njene osvete razlikovati. (…)

Zašto ljudi mogu da otpuste mržnju? Koji su glavni razlozi za to? S jedne strane, na ljude utiče izreka o moralnom postupanju, koja glasi: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. S druge strane, brine ih pomisao da ako su sitničavi, ako stalno mrze ljude i ako su netolerantni prema drugima, neće moći da steknu uporište u društvu i da će ih okolina osuditi i da će im se ljudi smejati, pa moraju s nelagodom i nevoljno da progutaju svoj bes. S jedne strane, imajući u vidu ljudski instinkt, ljudi koji žive na ovom svetu ne mogu da podnesu sve ovo tlačenje, besmislenu bol i nepravedno postupanje. Drugim rečima, nije u čovekovoj ljudskosti da može to da podnese. Stoga je nepravedno i nehumano plasirati zahtev „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. S druge strane, očigledno je da takve ideje i stavovi takođe utiču na ljude ili iskrivljuju njihove stavove i tačku gledišta o tim pitanjima, tako da nisu u stanju da se prema tome odnose na odgovarajući način i namesto toga izreke kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš” smatraju ispravnim i pozitivnim. Kada su ljudi izloženi nepravdi, da bi izbegli osudu javnog mnjenja, nemaju drugog izbora nego da potisnu uvrede i nejednak tretman koji su pretrpeli i sačekaju priliku da se osvete. Iako naglas govore prijatne stvari poput „’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš’. Nema veze, nema svrhe uzvraćati, bilo pa prošlo”, ljudski instinkt ih sprečava da ikada zaborave štetu koja im je tada naneta, odnosno da se ta šteta koja je naneta njihovom telu i umu nikada ne može izbrisati, niti će izbledeti. Kada ljudi kažu: „Zaboravi mržnju, s tim je svršeno, bilo pa prošlo”, to je samo fasada formirana isključivo ograničavanjem i uticajem ideja i stavova kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Naravno, ljudi su takođe ograničeni takvim idejama i stavovima utoliko što misle da ako ne uspeju da ih primene, ako nemaju srca ili širokogrudosti da budu popustljivi kad god je to moguće, onda će ih svi prezirati i osuđivati i još više diskriminisati u društvu ili u zajednici. Koje su posledice diskriminacije? Radi se o tome da kada dođeš u kontakt sa ljudima i baviš se svojim poslom, oni će reći: „Ovaj lik je uskogrud i osvetoljubiv. Budite oprezni ako imate posla s njim!” To postaje stvarna dodatna prepreka kada se baviš svojim poslom u zajednici. Zašto postoji ta dodatna prepreka? Zato što na društvo u celini utiču ideje i stavovi kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”. Običaji društva u celini poštuju takvo razmišljanje, a celo društvo je njime ograničeno, pod njegovim je uticajem i kontrolom, pa ako ne možeš da ga sprovedeš u delo, biće ti teško da stekneš uporište u društvu i da opstaneš unutar svoje zajednice. Zato neki ljudi nemaju drugog izbora osim da se podvrgnu takvim društvenim običajima, da slede izreke i stavove kao što je „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, i da žive patetične živote. U svetlu tih pojava, zar ti takozvani moralisti nisu imali određene ciljeve i namere kada su plasirali te izreke o moralnim idejama i pogledima? Da li su to radili da bi ljudi mogli slobodnije da žive i da bi im telo, um i duh bili slobodniji? Ili su to činili da bi ljudi živeli srećnije? Više je nego jasno da nije tako. Te izreke o moralnom postupanju uopšte ne služe potrebama normalne ljudskosti, a ponajmanje su plasirane da bi ljudi proživeli normalnu ljudskost. Umesto toga, one u potpunosti služe ambiciji vladajuće klase da kontroliše narod i da ustali sopstvenu moć. One služe vladajućoj klasi i plasirane su tako da vladajuća klasa može da drži pod kontrolom društveni poredak i običaje, koristeći ih da ograniči svaku osobu, svaku porodicu, svakog pojedinca, svaku zajednicu, svaku grupu i društvo stvoreno od različitih grupa. U takvim društvima, pod indoktrinacijom, uticajem i usađivanjem takvih moralnih ideja i pogleda, pojavljuju se i uobličavaju glavne moralne ideje i pogledi na društvo. To uobličavanje društvenog morala i društvenih običaja nije pogodnije za opstanak ljudske rase, niti je pogodnije za napredak i pročišćenje ljudske misli, niti je pogodnije za unapređenje ljudskosti. Naprotiv, zbog pojave tih moralnih ideja i pogleda, ljudsko razmišljanje je ograničeno na opseg koji se može kontrolisati. Dakle, ko tu na kraju ima koristi? Da li su to ljudi? Ili vladajuća klasa? (Vladajuća klasa.) Tako je, vladajuća klasa je ta koja na kraju ima koristi. Lakše je ljudima vladati kada takvi moralni spisi postoje kao osnova njihovog razmišljanja i moralnog postupanja, veća je verovatnoća da će biti poslušni građani kojima je lakše manipulisati, kojima je lakše upravljati različitim izrekama iz moralnih spisa u svemu što rade i lakše je upravljati društvenim sistemima, društvenim moralom, društvenim običajima i javnim mnjenjem. Na taj način, u određenoj meri, ljudi koji su podređeni istim društvenim sistemima, moralnom okruženju i društvenim običajima imaju u osnovi jednoobrazne ideje i stavove, i jednoobraznu granicu odobrenog ponašanja, jer su njihove ideje i stavovi prošli kroz obradu i standardizaciju od strane tih takozvanih moralista, mislilaca i vaspitača. Šta znači „jednoobrazno”? To znači da su svi oni kojima se vlada – uključujući tu i njihove misli i normalnu ljudskost – asimilovani i ograničeni tim izrekama iz moralnih spisa. Ljudske misli su ograničene, a istovremeno su im ograničeni i usta i mozak. Svako je prinuđen da prihvati te moralne ideje i poglede tradicionalne kulture, koristeći ih da sudi i ograničava svoje ponašanje s jedne strane, i da sudi drugima i ovom društvu s druge strane. Naravno, istovremeno ih kontroliše i javno mnjenje, koje je usredsređeno na izreke iz moralnih spisa. Ako misliš da je tvoj način obavljanja stvari u suprotnosti sa izrekom „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”, osećaš se veoma uznemireno i nelagodno, i ubrzo ti pada na pamet da „ako ne uspem da budem blag kad god je to moguće, ako sam tako sitničav i uskogrud kao neki ograničeni Liliputanac, i ne mogu da otpustim ni najsitniju mržnju, nego je stalno nosim sa sobom, da li će mi se smejati? Da li će me kolege i prijatelji diskriminisati?” Dakle, moraš da se pretvaraš da si naročito velikodušan. Ako se ljudi tako ponašaju, da li to znači da se nalaze pod kontrolom javnog mnjenja? (Da.) Objektivno govoreći, duboko u tvom srcu postoje nevidljivi okovi, to jest, javno mnjenje i osuda celog društva su za tebe nevidljivi okovi.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (9)”

Izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” podrazumeva da drugima treba da pružate ili da ih snabdevate samo stvarima koje i sami volite i u kojima uživate. Ali, koje su to stvari koje iskvareni ljudi vole i u kojima uživaju? To su pokvarene, besmislene stvari i preterane želje. Ako ljude snabdevate i dajete im te negativne stvari, zar onda celo čovečanstvo neće bivati sve iskvarenije? Biće sve manje i manje pozitivnih stvari. Zar to nije činjenica? Činjenica je da je čovečanstvo duboko iskvareno. Iskvarena ljudska bića rado streme ka slavi, bogatstvu, statusu i telesnim užicima; oni žele da budu slavne ličnosti i da imaju nadljudske moći. Žele udoban život i osećaju odbojnost prema napornom radu; hteli bi da im sve bude servirano na tacni. Veoma mali broj njih voli istinu ili pozitivne stvari. Šta će se dogoditi ako ljudi budu druge snabdevali i pružali im vlastitu iskvarenost i svoje sklonosti? Baš kao što biste i zamislili: čovečanstvo će samo postati sve iskvarenije. Zagovornici ideje „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” traže od ljudi da druge snabdevaju i da drugima pružaju svoju iskvarenost, svoje sklonosti i preterane želje, kako bi i drugi tragali za zlom, udobnošću, novcem i napredovanjem. Da li je to pravi životni put? Jasno se vidi da je izreka „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” veoma problematična. Rupe i nedostaci u njoj toliko su očigledne da ih čak ne vredi ni razmatrati, ni detaljno analizirati. Već i posle najpovršnije analize, jasno su vidljive greške i apsurdi koje ona u sebi sadrži. Među vama, međutim, ima mnogo onih koje ta izreka može veoma lako da ubedi i da utiče na njih i koji je bez razmišljanja prihvataju. U komunikaciji s drugim ljudima, vi tu izreku često koristite da biste opomenuli sebe i ohrabrili druge. Pritom mislite da je vaš karakter naročito plemenit i da se vladate veoma razumno. Te su reči, međutim, sasvim nesvesno razotkrile načelo po kojem živiš i tvoje stavove po mnogim pitanjima. U isto vreme, ti si i druge obmanuo i naveo ih na pogrešan put, pa sada i oni sa istim stavom i gledištem prilaze drugim ljudima i okolnostima. Postupio si kao pravi prevrtljivac i potpuno si zauzeo srednji put. Kažeš: „Bez obzira o kakvom se problemu radi, ne treba ga uzimati zaozbiljno. Nemoj da otežavaš stvari ni sebi ni drugima. Ako drugim ljudima otežavaš stvari, time ih ujedno otežavaš i sebi. Ako si dobar prema drugima, dobar si i prema sebi. Ako si strog prema drugima, onda si i prema samom sebi strog. Zašto stavljati sebe u težak položaj? Najbolje i najrazboritije što za sebe možeš da uradiš jeste da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš.” Takav stav očigledno podrazumeva da ni u čemu ne treba biti pedantan. Ni o jednom problemu nemate ispravan stav ni stanovište; o svemu imate zbrkano gledište. Niste pedantni i jednostavno se pravite da ništa ne vidite. A kad konačno stupite pred Boga da položite račune, nastaće velika zbrka. Zašto je tako? Zato što stalno govoriš da drugima ne treba da namećeš ono što ni sam ne želiš. To ti pruža veliku udobnost i uživanje, ali će ti ujedno doneti i ogromne probleme, jer ti onemogućava da jasno sagledaš i da oformiš jasan stav po mnogim pitanjima. Naravno, zbog toga ćeš takođe biti nesposoban da jasno razumeš kakve ti zahteve i standarde Bog postavlja kad se nađeš u takvim situacijama, kao ni kakav ishod treba da postigneš. Te stvari se dešavaju zato što ni u čemu nisi pedantan; one su posledica tvojih zbrkanih stavova i gledišta. Da li je nenametanje drugima onoga što ni sam ne želiš tolerantan stav koji treba da zauzmeš prema ljudima i stvarima? Ne, nije. To je puka teorija koja samo spolja izgleda ispravno, plemenito i dobro, ali se zapravo radi o nečemu krajnje negativnom. Jasno je da ona još manje predstavlja istina-načelo kojeg ljudi treba da se drže. Bog od ljudi ne zahteva da drugima ne nameću ono što ni sami ne žele, već traži od njih da jasno shvate načela koja treba da poštuju u različitim situacijama. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom i Božjim rečima, onda se morate toga držati. I ne samo da morate da se držite toga, već i druge morate da opominjete, ubeđujete i da u zajedništvu razgovarate s njima, kako bi i oni razumeli kakve su tačno Božje namere i šta su istina-načela. To je tvoja dužnost i obaveza. Bog od tebe ne traži da kreneš srednjim putem, a još manje traži da pokazuješ koliko je tvoje srce veliko. Treba da se držiš onih stvari na koje te je Bog opominjao, kojima te je podučio i o kojima govori u Svojim rečima, a to su: zahtevi, kriterijumi i istina-načela koje ljudi treba da poštuju. Ne samo što moraš da ih se držiš i doveka poštuješ, već moraš i vlastitim primerom da pokažeš kako se ta istina-načela primenjuju u praksi, kao i da druge ljude ubeđuješ, nadgledaš, pomažeš im i usmeravaš ih da se tih načela drže, poštuju ih i primenjuju isto kao i ti. Bog od tebe zahteva da to činiš – to je zadatak koji ti je On poverio. Ne možeš samo da postavljaš zahteve sebi, a da druge ljude zanemaruješ. Bog zahteva da zauzmeš ispravan stav prema problemima, da se držiš ispravnih kriterijuma, da tačno znaš koji su kriterijumi u Božjim zahtevima i da precizno shvatiš šta su istina-načela. Čak i ako nisi u stanju to da postigneš, čak i ako nisi spreman na to i ako ti se to ne dopada, ako imaš predstave ili se opireš tome, moraš to da posmatraš kao svoju dužnost i svoju obavezu. Moraš sa ljudima da razgovaraš o pozitivnim stvarima koje dolaze od Boga, o stvarima koje su tačne i ispravne, i moraš da ih koristiš da bi drugima pomagao, da bi uticao na njih i da bi ih usmeravao, kako bi ljudi imali koristi od njih i bili prosvećeni njima, i kako bi išli ispravnim životnim putem. Ti si za to odgovoran i stoga ne treba da se tvrdoglavo držiš ideje „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, koju ti je Sotona usadio u glavu. U Božjim očima, ta izreka je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje; to je način razmišljanja koji u sebi sadrži Sotonine varke; to uopšte nije ispravan put, ni pozitivna stvar. Sve što Bog od tebe zahteva jeste da budeš časna osoba koja jasno shvata šta treba, a šta ne treba da radi. On te ne poziva da drugima udovoljavaš, niti da budeš prevrtljivac; On te nije pozvao da ideš srednjim putem. Ako se neka stvar tiče istina-načela, moraš da kažeš ono što je potrebno da se kaže i da razumeš ono što treba da se razume. Ako neko ne razume nešto što ti razumeš i ako si u stanju da mu na to ukažeš i da mu pomogneš, onda ti apsolutno moraš da ispuniš tu svoju dužnost i obavezu. Ne smete samo da stojite sa strane i da posmatrate, a još manje treba da se držite filozofija koje vam je Sotona usadio u glavu i da drugima ne namećete ono što ni sami ne želite. Razumete li? (Razumemo.) Ono što je ispravno i pozitivno ostaje takvo čak i ako se tebi ne sviđa, ako nisi spreman da to uradiš, ako nisi u stanju da to uradiš i ostvariš, ako se opireš tome ili stvaraš predstave protiv toga. Suština Božjih reči i istine neće se promeniti samo zato što ljudi imaju iskvarene naravi i što imaju određene emocije, osećanja, želje i predstave. Suština Božjih reči i istine nikada se neće promeniti. Čim spoznaš, shvatiš, doživiš i dostigneš Božje reči i istinu, dužan si da sa drugima razgovaraš u zajedništvu i da im saopštiš svoja iskustvena svedočenja. To će još većem broju ljudi omogućiti da razumeju Božje namere, da shvate i dostignu istinu, da razumeju Božje zahteve i standarde i da dokuče istina-načela. Na taj način, ljudi će zadobiti put praktičnog delovanja kad god se u svakodnevnom životu susretnu sa problemima i neće biti smeteni ni sputani raznim Sotoninim idejama i gledištima. Izreka o moralnom postupanju koja kaže: „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” zaista je prava Sotonina lukava spletka, čiji je cilj da upravlja ljudskim umom. Ako se uvek držiš te izreke, onda si ti neko ko živi u skladu sa sotonskim filozofijama, neko ko u potpunosti živi u sotonskoj naravi.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”

Bez obzira na eru ili etničku grupu u kojoj se koristi, izreka o moralnom postupanju, koja kaže „Za prijatelja bih i metak primio”, prilično se dobro drži. Drugim rečima, ona se relativno dobro slaže sa ljudskom savešću i razumom. Preciznije rečeno, ta se izreka slaže s konceptom „bratstva”, kojeg se ljudi u svojoj savesti pridržavaju. Ljudi koji cene bratstvo bili bi spremni da za prijatelja prime čak i metak. Ma kako da je teška i ozbiljna situacija u kojoj se njihov prijatelj nalazi, oni bi istupili i primili metak umesto njega. To je u duhu žrtvovanja sopstvenih interesa zarad drugih. Ono što izreka o moralnom postupanju „Za prijatelja bih i metak primio” usađuje u ljude u osnovi je vrednovanje bratstva. Standard koji ona od ljudi zahteva da ispune jeste da se bratstvo mora ceniti: u tome je suština ove izreke. (…)

Šta je pogrešno u vezi sa idejama i gledištima poput „primanja metka za prijatelja”? Ovo pitanje nje teško i zapravo je veoma jednostavno. Niko živ na ovom svetu nije pao s drveta. Svako ima roditelje i decu, svako ima rođake i niko u ovom ljudskom svetu ne egzistira samostalno. Šta time želim da kažem? Želim da kažem da ti živiš u ovom ljudskom svetu i da imaš obaveze koje moraš da ispunjavaš. Kao prvo, moraš da izdržavaš svoje roditelje i, kao drugo, moraš da odgajaš svoju decu. To su tvoje obaveze unutar porodice. Pored toga, u društvu takođe moraš da ispunjavaš društvena zaduženja i obaveze. Moraš da obavljaš neku ulogu u društvu, to jest, da budeš delatnik, poljoprivrednik, biznismen, student ili intelektualac. Od porodice do društva, ima mnogo zaduženja i obaveza koje treba da ispuniš. Drugim rečima, pored hrane, odeće, smeštaja i prevoza, ima još mnogo stvari koje moraš da radiš, kao i mnogo stvari koje bi trebalo da obaviš i mnogo obaveza koje treba da ispuniš. Ostavljajući po strani ovaj pravi put vere u Boga kojim ljudi idu, ti kao pojedinac moraš da ispuniš mnoga porodična zaduženja i društvene obaveze. Ti ne postojiš nezavisno od drugih. Odgovornost koju nosiš na plećima ne sastoji se samo u sticanju prijatelja i lepom provodu, niti u pronalaženju ljudi s kojima možeš da pričaš i koji mogu da ti pomognu. Većina tvojih zaduženja – i to onih najvažnijih – odnosi se na porodicu i društvo. Tvoj će se život smatrati potpunim i savršenim samo ukoliko svoja porodična zaduženja i društvene obaveze budeš dobro ispunjavao. Od čega se, dakle, sastoje zaduženja koja treba da ispuniš u okviru svoje porodice? Kao dete, treba da budeš odan svojim roditeljima i da ih izdržavaš. Kad god se tvoji roditelji razbole ili se nađu u problemima, treba da učiniš sve što je u tvojoj moći. Kao roditelj, moraš da se znojiš i naprežeš, moraš naporno da radiš i da trpiš nedaće kako bi izdržavao celu porodicu, moraš na sebe da preuzmeš tešku roditeljsku odgovornost, da odgajaš svoju decu i da ih vaspitavaš tako da slede pravi put i da shvate načela dobrog vladanja. Imaš, dakle, brojna zaduženja u okviru svoje porodice. Moraš da izdržavaš roditelje i da preuzmeš odgovornost podizanja dece. Ima još mnogo takvih stvari koje treba uraditi. A koje su tvoje obaveze u društvu? Moraš se držati zakona i propisa, moraš imati načela u ophođenju s drugima, moraš dati sve od sebe na poslu i moraš dobro da upravljaš svojom karijerom. Na te stvari moraš da potrošiš osamdeset ili devedeset procenata svog vremena i energije. Drugim rečima, bez obzira na ulogu koju igraš u svojoj porodici ili društvu, bez obzira na put kojim ideš, bez obzira na vlastite ambicije i težnje, svako na svojim plećima mora da ponese zaduženja koja su njemu lično veoma važna i koja mu zaokupljaju gotovo sve raspoloživo vreme i energiju. Sa stanovišta porodičnih i društvenih zaduženja, koja je vrednost dolaska tebe kao osobe i tvog života u ovaj ljudski svet? Ta vrednost se ogleda u ispunjavanju zaduženja i misija koje ti je poverilo Nebo. Tvoj život ne pripada samo tebi, ali on, naravno, ne pripada ni drugima. Tvoj život postoji zarad tvojih misija i zaduženja, kao i zbog obaveza, zaduženja i misija koje treba da ispuniš u ovom ljudskom svetu. Tvoj život ne pripada tvojim roditeljima ni tvojoj ženi (mužu), a svakako ne pripada ni tvojoj deci. On još manje pripada tvojim potomcima. Pa kome onda pripada tvoj život? Govoreći sa stanovišta ovozemaljske osobe, tvoj život pripada zaduženjima i misijama koje ti je poverio Bog. Sa stanovišta vernika, međutim, tvoj bi život trebalo da pripada Bogu, jer je On taj koji uređuje i koji je suveren nad svime u vezi s tobom. Stoga ti, kao osoba koja živi u ovom svetu, ne bi trebalo da svoj život proizvoljno obećavaš drugima, niti da se zarad ikoga nasumično žrtvuješ u ime bratstva. Drugim rečima, ne treba da omalovažavaš vlastiti život. Tvoj je život bezvredan svim drugima, a naročito Sotoni, ovom društvu i ovoj iskvarenoj ljudskoj rasi, ali je zato tvojim roditeljima i rodbini tvoj život od najveće važnosti, jer između tvojih zaduženja i njihovog opstanka postoji neraskidiva veza. Ono što je, naravno, još važnije jeste da postoji neraskidiva veza između tvog života i činjenice da Bog ima suverenost nad svim stvarima i nad čitavom ljudskom rasom. Tvoj život je neophodan među mnogim drugim životima nad kojima je Bog suveren. Mada ti svoj život možda ne ceniš tako visoko i mada možda ne bi ni trebalo da ga tako visoko ceniš, činjenica je da je on veoma važan tvojim roditeljima i rođacima, s kojima imaš bliske veze i neraskidive odnose. Zašto to kažem? Zato što ti imaš obaveze prema njima, što oni takođe imaju obaveze prema tebi, što imaš obaveze prema ovom društvu i što se tvoje obaveze prema društvu odnose na tvoju ulogu u tom društvu. Uloga svake osobe i svako živo biće neophodni su Bogu i sve su to nužni elementi Božje suverenosti nad ljudskim rodom, nad ovim svetom, ovom zemljom i ovom vaseljenom. Svaki život je, u očima Boga, beznačajniji čak i od zrna peska i dostojniji prezira od mrava; pa ipak, budući da je svaka osoba život, život koji živi i diše, život svake osobe u okviru Božje suverenosti takođe je neophodan, čak i ako uloga koju ta osoba igra nije ključna. Dakle, gledano iz ovih aspekata, ako bi neka osoba rado primila metak za prijatelja i ako ona ne samo da razmišlja o tome, već je spremna da to svakog trenutka učini, žrtvujući svoj život bez obzira na svoje porodične i društvene obaveze, pa čak i bez obzira na bogomdane misije i dužnosti koje nosi na plećima, zar to onda nije pogrešno? (Jeste.) To je izdajstvo! Najdragocenija stvar koju Bog daruje čoveku jeste ovaj dah koji nazivamo životom. Zar onda nije izdajnički prema Bogu ako svoj život nehajno obećaš prijatelju kojem smatraš da možeš da ga poveriš? Zar to nije nepoštovanje prema životu? Zar to nije buntovnički čin protiv Boga? Je li to čin izdaje Boga? (Jeste.) Tu se očigledno radi o odustajanju od obaveza koje treba da ispuniš u svojoj porodici i društvu, kao i o izvrdavanju misija koje ti je Bog poverio. To je izdajstvo. Najvažnije stvari u čovekovom životu nisu ništa drugo do obaveze koje on u svom životu treba da preuzme – porodične obaveze, društvene obaveze i misije koje ti je Bog poverio. Najvažnije stvari jesu ove obaveze i misije. Ako svoj život izgubiš tako što ga nehajno žrtvuješ za drugog zbog trenutnog osećanja bratstva ili trenutne plahovitosti, da li tvoje obaveze i dalje postoje? Kako onda možeš da govoriš o misijama? Očigledno je da život koji ti je Bog podario ne ceniš kao nešto najdragocenije, već ga nehajno obećavaš drugima, odričeš ga se zarad drugih ljudi, potpuno zanemarujući ili napuštajući svoje obaveze prema porodici i društvu, što je nemoralno i nečasno. Šta, dakle, pokušavam da vam kažem? Nemojte se nehajno odricati života, niti ga obećavati drugima. Neki će upitati: „Mogu li da ga obećam svojim roditeljima? A da li je u redu da ga obećam voljenoj osobi?” Nije u redu. Zašto nije u redu? Bog ti daruje život i dopušta tvom životu da traje kako bi ti mogao da ispuniš svoje obaveze prema porodici i društvu i kako bi mogao da ispuniš misije koje ti je Bog poverio. Nije na tebi da se prema vlastitom životu odnosiš kao prema nekom vicu i da ga obećavaš, isporučuješ, daješ i posvećuješ drugima. Ako neka osoba izgubi život, može li ona i dalje da ispunjava svoje porodične i društvene obaveze i svoje misije? Može li ona i dalje to da radi? (Ne.) A kad nečije porodične i društvene obaveze više ne postoje, da li i dalje postoje društvene uloge koje je ta osoba obavljala? (Ne.) Kad više nema društvenih uloga koje je neka osoba obavljala, da li misije te osobe i dalje postoje? One više ne postoje. A kad prestanu da postoje misije i društvene uloge neke osobe, da li onda i dalje postoji ono nad čime Bog suvereno vlada? Ono nad čime Bog suvereno vlada jesu žive stvari, živa ljudska bića, a kada više nema njihovih društvenih obaveza ni njihovih života i kad se njihove društvene uloge vrate u ništavilo, da li je to onda pokušaj da se ljudski rod, nad kojim Bog suvereno vlada, kao i Božji plan upravljanja, vrate u ništavilo? Ako to radiš, zar to nije izdajstvo? (Jeste.) To zaista jeste izdajstvo. Tvoj život postoji isključivo zbog tvojih obaveza i misija, a vrednost tvog života može se ogledati samo u tvojim obavezama i misijama. Osim toga, primanje metka za prijatelja nije tvoja obaveza ni misija. Ono što ti, kao osoba kojoj je Bog podario život, treba da radiš jeste da ispunjavaš obaveze i misije koje ti je Bog poverio. Sa druge strane, primanje metka za prijatelja nije tvoja obaveza, niti je to misija koju ti je Bog poverio. Umesto toga, radi se o postupanju na osnovu osećaja za bratstvo, tvojih ličnih želja, tvog neodgovornog razmišljanja o životu i, naravno, o onoj vrsti razmišljanja koje Sotona ljudima usađuje u glavu da bi im se narugao i da bi gazio po njihovim životima.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”

U ovom društvu, načela po kojima se ljudi bave svetom oko sebe, njihovi metodi života i egzistencije, pa čak i njihovi stavovi i predstave u vezi sa religijom i verom, kao i njihove razne predstave i stavovi o ljudima i stvarima – sve je to neminovno uslovljeno od strane porodice. Pre nego što ljudi uspeju da shvate istinu – bez obzira na to koliko su stari, kojeg su pola ili kojom se profesijom bave, i bez obzira na da li prema svemu imaju ekstremne ili racionalne stavove – ukratko, na ljudska mišljenja i stavove prema svim mogućim stvarima u velikoj meri utiču njihove porodice. Drugim rečima, razni efekti uslovljavanja neke osobe od strane porodice u velikoj meri utiču na stav te osobe prema stvarima i njene metode bavljenja stvarima, kao i na njene poglede na egzistenciju, a mogu čak uticati i na njenu veru. Budući da porodica tako snažno uslovljava ljude i utiče na njih, neminovno je da upravo iz porodice proisteknu svi metodi i načela po kojima se ljudi bave stvarima, kao i njihovi pogledi na egzistenciju i stavovi u vezi sa verom. Pošto sȃm porodični dom nije mesto na kojem se rađa istina, niti je izvor istine, postoji praktično samo jedna motivaciona sila, odnosno, cilj koji tvoju porodicu nagoni da te uslovljava bilo kakvim idejama, stanovištima ili metodima postojanja – a to je da sve to čini za tvoje dobro. Sve te stvari koje treba da služe tvojim interesima – bilo da potiču od tvojih roditelja, bake i deke ili nekih daljih predaka – sve one, jednom rečju, imaju za cilj da ti omoguće da odbraniš svoje interese u društvu i među drugim ljudima, da spreče da te drugi maltretiraju i omoguće ti da među ljudima živiš nesputano i diplomatski, čime ćeš u najvećoj meri zaštititi vlastite interese. Uslovljavanje koje primaš od porodice ima za cilj da te zaštiti, da spreči da te drugi maltretiraju i na bilo koji način ponižavaju, te da od tebe stvori čoveka koji je za klasu bolji od ostalih, čak i ako to podrazumeva da druge maltretiraš i činiš im nažao, samo da ti ne budeš povređen. To su neke od najvažnijih stvari kojima te porodica uslovljava, a to je ujedno suština i glavni cilj na kojem se zasnivaju sve te ideje kojima te porodica uslovljava. Zar nije tako? (Tako je.) Ako razmisliš o cilju i suštini svega onoga čime te porodica uslovljava, ima li u tome ičega što je u skladu sa istinom? Čak i ako su te stvari usklađene sa etikom i legitimnim pravima i interesima ljudi, da li one imaju ikakve veze sa istinom? Jesu li one istina? (Nisu.) Sa sigurnošću se može reći da te stvari definitivno nisu istina. Ma koliko da čovek veruje da su stvari kojima te porodica uslovljava pozitivne i legitimne, humane i moralne, one nisu istina i ne mogu da predstavljaju istinu, kao što, naravno, ne mogu ni da zamene istinu. Kada, dakle, govorimo o porodici, te stvari predstavljaju još jedan od aspekata koje ljudi treba da otpuste. O kojem se aspektu konkretno radi? Radi se o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice – to je taj drugi aspekt koji treba da otpustiš kada je reč o porodici. Pošto već govorimo o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice, hajde da najpre kažemo o kojim se tačno efektima uslovljavanja radi. Ako te efekte razvrstamo prema ljudskom konceptu ispravnog i pogrešnog, neki od njih su relativno korektni i pozitivni, pa se mogu predstaviti i staviti na sto, dok su drugi relativno sebični, dostojni prezira, podli, relativno negativni i ništa više od toga. U svakom slučaju, međutim, ovi efekti uslovljavanja od strane porodice nalik su slojevima zaštitne odeće, koji svi zajedno štite telesne interese date osobe, čuvaju njeno dostojanstvo među drugim ljudima i sprečavaju da je drugi maltretiraju. Zar nije tako? (Jeste.) Popričajmo, dakle, o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice. Ako ti, na primer, stariji članovi porodice često govore: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: „Ne može!” Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: „Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.” Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”? (Da.) Kažu ti: „Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Oni ne teže ničemu drugom do da među drugim ljudima steknu dobar ugled i da na njih ostave dobar utisak. Kud god da kreneš, budi velikodušniji pri pozdravljanju, iskazivanju ljubaznosti i davanju komplimenata, i trudi se da izgovaraš što više lepih reči. Nemoj vređati ljude, već čini što više dobrih dela i budi što ljubazniji prema drugima.” Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, prestižu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi ocenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ako pridaješ veliki značaj slavi i dobitku, onda ti nesvesno pridaješ manju važnost pitanjima da li je dužnost koju obavljaš usklađena sa istinom i s načelima, da li udovoljavaš Bogu i da li svoju dužnost adekvatno obavljaš. Za tebe ove stvari imaju manji značaj i niži prioritet, dok ti izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, kojom te je porodica uslovila, postaje ekstremno važna. Zbog toga ti veliku pažnju poklanjaš načinu na koji drugi ljudi tumače svaku pojedinost u vezi s tobom. Konkretno govoreći, neki ljudi posebnu pažnju posvećuju tome šta drugi misle o njima kad im okrenu leđa, čak do te mere da ih prisluškuju kroz zidove i odškrinuta vrata, ili pokušavaju da krajičkom oka pročitaju šta drugi o njima pišu. Čim im neko pomene ime, oni ovako razmišljaju: „Moram brzo da čujem šta to pričaju o meni i da li o meni imaju dobro mišljenje. Oh, zaboga, kažu da sam lenj i da volim fina jela. Moraću, dakle, da se promenim; ubuduće ne smem da budem lenj, već moram da budem vredan.” Nakon što su neko vreme bili vredni, oni misle: „Osluškivao sam da li za mene svi još uvek govore da sam lenj, ali izgleda da u poslednje niko više to ne spominje.” I dalje se, međutim, osećaju nelagodno, pa ponekad usput u razgovoru sa ljudima oko sebe kažu nešto poput: „Malko sam lenj.” Drugi na to odgovaraju: „Ti uopšte nisi lenj; naprotiv, mnogo si vredniji nego ranije.” Te reči im momentalno vraćaju samopouzdanje, pa se osećaju presrećno i utešeno. „Vidi ti to, kako su svi promenili mišljenje o meni. Izgleda da su svi primetili napredak u mom ponašanju.” Cilj svega što radiš, dakle, nije u tome da istinu sprovedeš u delo, niti da udovoljiš Bogu, već isključivo u očuvanju tvog ugleda. U šta se, na taj način, praktično pretvara sve ono što radiš? To se praktično pretvara u religiozni čin. Šta se desilo sa tvojom suštinom? Postao si arhetip fariseja. U šta se se pretvorio tvoj put? Pretvorio se u put antihrista. Bog to tako definiše. Prema tome, suština svega što radiš postala je ukaljana i nije više ista kao pre; ti istinu ne primenjuješ, niti stremiš ka njoj, već težiš isključivo ka slavi i dobitku. Na kraju krajeva, tvoj učinak u obavljanju dužnosti je, barem što se Boga tiče – jednom rečju – neadekvatan. Zašto je to tako? Zato što si posvećen isključivo očuvanju vlastitog ugleda, umesto da se posvetiš onome što ti je Bog poverio da radiš, odnosno, svojoj dužnosti kao stvorenog bića. Šta osećaš u svom srcu kad Bog osmisli jednu ovakvu definiciju? Da li ti se sve ove godine verovanja u Boga čine uzaludnim? Da li to onda znači da uopšte nisi ni stremio ka istini? Umesto da stremiš ka istini, ti si posebnu pažnju poklanjao očuvanju svog ugleda, a osnovni uzrok svega toga jesu efekti uslovljavanja od strane porodice. Kojom su te izrekom najčešće uslovljavali? Izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” pustila je korenje duboko u tvom srcu i postala tvoj moto. Ona od malih nogu utiče na tebe i uslovljava te, a ti je čak i sada, kad si odrastao, neprestano ponavljaš kako bi njome uticao na mlađe članove porodice i na druge ljude oko sebe. Naravno, još je ozbiljnije to što si ovu izreku usvojio kao metod i načelo po kojem se ponašaš i baviš stvarima, pa čak i kao smer kojem u svom životu težiš. Tvoj cilj i smer su, međutim, pogrešni, pa će i tvoj konačni ishod, po svemu sudeći, biti negativan. To je zato što je suština svega što radiš usmerena isključivo ka očuvanju vlastitog ugleda i praktičnoj primeni izreke „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Ti ne stremiš ka istini, a pritom ni sam nisi svestan toga. Ništa loše ne vidiš u toj izreci, zato što i sam smatraš da ljudi zaista treba da žive zarad vlastitog ugleda. Baš kao što kaže ona dobro poznata izreka: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Čini se da je ta izreka veoma pozitivna i legitimna, pa ti stoga nesvesno prihvataš njen efekat uslovljavanja i smatraš je zaista pozitivnom. Čim na nju počneš da gledaš kao na nešto pozitivno, ti nesvesno počinješ da stremiš ka njoj i da je primenjuješ. Istovremeno je, sasvim nesvesno i zbunjeno, tumačiš kao istinu i kao kriterijum istine. A čim počneš da je posmatraš kao kriterijum istine, ti prestaješ da slušaš ono što Bog govori i više ne možeš to da razumeš. Umesto toga, slepo primenjuješ moto „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i postupaš u skladu s njim, da bi na kraju od svega toga dobio dobar ugled. Dobio si, dakle, ono što si hteo da dobiješ, ali si pritom prekršio i napustio istinu, i propustio priliku da budeš spasen. Budući da se ovde radi o tvom konačnom ishodu, trebalo bi da otpustiš i odbaciš ideju da „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, kojom te je porodica uslovila. To nije nešto čega treba da se držiš, niti je to izreka ili ideja oko čijeg bi sprovođenja u delo trebalo da se čitavog života trudiš i da trošiš svoju energiju. Radi se o pogrešnoj ideji i stavu koji je u tebe usađen i koji te uslovljava, te stoga treba da ga otpustiš. Taj stav treba da otpustiš ne samo zato što on nije istina, već i zato što će te odvesti na pogrešan put i naposletku dovesti do potpunog uništenja, što znači da su posledice veoma ozbiljne. On za tebe nije samo prosta izreka, već kancer – metod i sredstvo kojim se ljudi kvare. Bog, naime, u Svojim rečima i u svim Svojim zahtevima prema ljudima, nikada od njih nije tražio da teže dobrom ugledu, da jure za prestižem, da na druge ostavljaju dobar utisak, da od drugih dobijaju priznanje ili podršku, niti je ljude ikada terao da žive zarad slave ili tako da ih prati dobar ugled. Jedino što Bog želi jeste da ljudi dobro obavljaju svoju dužnost, da Mu budu pokorni i da poštuju istinu. Dakle, što se tebe tiče, pomenuta izreka predstavlja samo jednu vrstu uslovljavanja od strane tvoje porodice i stoga bi trebalo da je otpustiš.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Postoji još jedan efekat uslovljavanja koji porodica ispoljava prema tebi. Primera radi, kad roditelji ili stariji članovi porodice žele da te ohrabre, često ti kažu: „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha”. Oni tim rečima žele da te nauče da trpiš patnju, da budeš marljiv i istrajan i da se ni u čemu što radiš ne plašiš patnje, jer do vrha mogu stići samo oni koji trpe patnju, odolevaju teškoćama, vredno rade i poseduju borbeni duh. Šta znači „stići do vrha”? To znači da te drugi ljudi ne maltretiraju, ne posmatraju te s visine i ne diskriminišu te; to znači da među ljudima imaš prestižan status, da imaš autoritet da govoriš i da te drugi čuju, kao i autoritet u odlučivanju; to znači da si u stanju da živiš bolje i kvalitetnije od drugih ljudi, da se drugi ugledaju na tebe, da ti se dive i da ti zavide. U suštini, to znači da si dospeo u gornji rang celokupne ljudske rase. Koje je značenje izraza „gornji rang”? Kad se nađeš u gornjem rangu, to znači da pod svojim nogama imaš mnogo ljudi od kojih ne moraš da trpiš nikakvo maltretiranje – tada znaš da si „stigao do vrha”. Međutim, da bi stigao do vrha, najpre moraš „mnogo da propatiš”, što znači da moraš biti u stanju da izdržiš patnju koju drugi ne mogu da izdrže. Pre no što, dakle, budeš mogao da stigneš do vrha, najpre moraš biti u stanju da podneseš prezrive poglede ljudi, njihov podsmeh, sarkazam, klevete i nerazumevanje, pa čak i nipodaštavanje, i tome slično. Moraš biti u stanju da, pored fizičke patnje, izdržiš podsmeh i sarkazam javnog mnjenja. Tek kad naučiš da budeš takva osoba, moći ćeš da se istakneš u odnosu na druge i da obezbediš sebi mesto u društvu. Cilj ove izreke jeste da ljude natera da streme ka najvišem mogućem autoritetu, umesto da budu podređeni, jer je strašno teško biti podređen – moraš da trpiš maltretiranja, osećaš se beskorisno i nemaš ni dostojanstva ni obraza. Ovo je još jedan od efekata uslovljavanja koje porodica ispoljava prema tebi, sa ciljem da zaštiti tvoje interese. Ona to čini zato da ti ne bi morao da trpiš maltretiranja od strane drugih, da bi stekao slavu i autoritet, da bi se dobro hranio i uživao u životu, i zato da se niko ne bi usudio da ti se ruga, već da bi ti, naprotiv, mogao da se ponašaš kao tiranin i da drugima namećeš svoje mišljenje ma gde da se nađeš, kako bi ti se svi klanjali i poštovali te. Nastojanjem da budeš bolji od ostalih ti, s jedne strane, radiš u svoju korist, dok, sa druge strane, time ujedno poboljšavaš društveni status svoje porodice i donosiš slavu svojim precima, kako bi tvoji roditelji i ostali članovi porodice takođe imali koristi od svoje povezanosti s tobom i kako ne bi trpeli maltretiranje. Ako si podneo veliko stradanje i stigao do vrha tako što si postao visoki zvaničnik sa lepim autom, luksuznom kućom i čitavom svitom ljudi koji trčkaju oko tebe, tvoja porodica će takođe imati koristi od povezanosti s tobom, pa će i tvoji najbliži srodnici moći da voze lepa kola, dobro se hrane i žive na visokoj nozi. Moći ćeš da uživaš u najskupljim poslasticama ako ti se tako prohte, da putuješ kud god poželiš, da ti svi budu na raspolaganju, moći ćeš da radiš šta god ti padne na pamet, da živiš svojevoljno i nadmeno, bez potrebe da se ikad primiriš ili da pred drugima poviješ rep, moći ćeš da činiš šta ti je volja, čak i ako je to protivzakonito, i živećeš smelo i bezobzirno – cilj zbog kojeg te porodica na ovaj način uslovljava jeste da spreči da ti bilo ko učini išta nažao i da te natera stigneš do vrha. Otvoreno govoreći, cilj tvoje porodice jeste da od tebe stvori čoveka koji druge ljude vodi, usmerava i naređuje im, čoveka koji je u stanju da maltretira druge i da nikad ne izvuče deblji kraj, čoveka koji stiže do vrha, umesto da pušta da ga drugi vode. Zar nije tako? (Jeste.) (…) Šta, dakle, u tom smislu Bog zahteva od ljudi? Da li On od njih traži da stignu do vrha i da budu velike, slavne i uzvišene ličnosti, umesto da budu osrednji, ovozemaljski, neupadljivi i obični? Je li to ono što Bog zahteva od ljudi? (Nije.) Sasvim je očigledno da te izreka kojom te je porodica uslovila – „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha” – ne vodi u pozitivnom smeru i da ona, naravno, nema nikakve veze sa istinom. Primoravajući te da podnosiš patnju, tvoja porodica želi da ostvari ciljeve koji nisu nimalo naivni, već su zasnovani na spletkarenju, podmukli su i odvratni. Sa druge strane, Bog ljude primorava na patnju zbog njihovih iskvarenih naravi. Ako neko želi da svoju iskvarenu narav pročisti, on mora da bude podvrgnut patnji – to je objektivna činjenica. Pored toga, Bog od ljudi zahteva da trpe patnju: to je nešto što stvoreno biće treba da radi, a takođe je i nešto što normalna osoba treba da podnese i stav koji normalna osoba treba da ima. Bog, međutim, od tebe ne zahteva da stigneš do vrha. On samo traži da budeš obična, normalna osoba koja razume istinu, koja sluša Njegove reči, pokorava Mu se i to je sve. Bog od tebe nikad ne traži da Ga iznenadiš, niti da učiniš išta zbog čega bi se zemlja tresla; Njemu nije potrebno da ti budeš neka slavna ili velika ličnost. Potrebno Mu je samo da budeš obična, normalna i stvarna osoba, a bez obzira na količinu patnje koju možeš da podneseš i da li si uopšte u stanju da podnosiš patnju, ukoliko na kraju budeš mogao da se plašiš Boga i kloniš se zla, bićeš najbolja osoba koja uopšte možeš da budeš. Ono što Bog želi nije da ti stigneš do vrha, već da budeš pravo stvoreno biće, osoba koja može da obavlja dužnost stvorenog bića. Takve osobe su neupadljive i obične, one imaju normalnu ljudskost, savest i razum, a nisu neko ko je u očima nevernika i iskvarenih ljudi uzvišen ili veličanstven. O tome nećemo dalje diskutovati, budući da smo u zajedništvu i ranije puno razgovarali o ovom aspektu. U svakom slučaju, izreka „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha” jeste nešto što treba da otpustiš. Šta tačno treba da otpustiš? Treba da otpustiš smer ka kojem te porodica uslovljava da težiš. Drugim rečima, treba da promeniš smer svojih težnji. Nemoj sve činiti isključivo zarad toga da stigneš to vrha, da se izdvojiš iz gomile, da budeš vredan pažnje ili da ti se drugi dive. Umesto toga, treba da otpustiš takve namere, ciljeve i motive i treba u svemu da postupaš na racionalan način, kako bi postao pravo stvoreno biće. Na šta tačno mislim kad kažem „na racionalan način”? Najosnovnije načelo glasi da sve treba raditi u skladu s načinima i načelima kojima Bog podučava ljude. Treba uvek poći od pretpostavke da drugi ljudi neće biti zapanjeni ni impresionirani onim što radiš, i da to čak neće ni ceniti, niti te zbog toga hvaliti. Međutim, ako je to nešto što treba da uradiš, onda treba da budeš uporan u tome i da se prema tome odnosiš kao prema dužnosti koju stvoreno biće treba da obavi. Na taj ćeš način u Božjim očima biti jedno prihvatljivo stvoreno biće – naprosto je tako. Ono što treba da promeniš jesu tvoje težnje u smislu načina ponašanja i tvog pogleda na život.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Porodica te, međutim, na drugačiji način uslovljava i utiče na tebe, tako što ti, na primer, usađuje izreku „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”. Članovi porodice te često ovako podučavaju: „Budi ljubazan i nemoj s drugima da se svađaš, niti da od njih stvaraš neprijatelje, jer ako budeš imao previše neprijatelja, nećeš moći da stekneš uporište u društvu, a ako te previše njih bude mrzelo i htelo da te smakne, nećeš se osećati bezbedno. Bićeš stalno suočen s pretnjama, a grozni ljudi će ometati i ugrožavati tvoj opstanak, status, porodičnu i ličnu bezbednost, pa čak i tvoje izglede za napredak u karijeri. Stoga moraš sebi da utuviš u glavu da ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’. Prema svima budi ljubazan, nemoj da kvariš dobre odnose s ljudima, ne govori ništa što kasnije nećeš moći da porekneš, izbegavaj da drugima vređaš ponos i nemoj razotkrivati njihove nedostatke. Izbegavaj ili potpuno prestani da govoriš ono što ljudi ne žele da čuju. Drugima upućuj isključivo komplimente, jer to nikad nije naodmet. Moraš naučiti da budeš suzdržan i uvek spreman na kompromis, kako u bitnim tako i u nebitnim stvarima, jer ’Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom’.” Razmisli malo o ovome, jer ti porodica na ovaj način istovremeno usađuje dve ideje, odnosno dva stava. Kažu ti da, s jedne strane, prema drugima treba da budeš ljubazan, a s druge, da treba da budeš suzdržan, da ne govoriš preko reda i da, ako imaš nešto da kažeš, zadržiš to za sebe sve dok ne dođeš kući i to najpre ispričaš članovima svoje porodice. Ili, još bolje, ni porodici nemoj ništa da govoriš o tome, jer i zidovi imaju uši – ne piše ti se dobro ako tajna bude ikada procurila. Da bi u društvu stekli uporište i opstali, ljudi moraju jednu stvar da nauče, a to je da budu prevrtljivi. Prostim jezikom rečeno, morate biti ljigavi i prepredeni. Ne smete nikad govoriti ono što mislite. Kad neko svima uvek govori ono što misli, za takvu osobu se ne kaže da je pametna, nego da je glupa. Ima ljudi koji kao zapeta puška izgovaraju šta god im padne na pamet. Zamislite nekog takvog momka, koji na kraju uvredi svog šefa. Šef će mu zbog toga zagorčavati život, ukinuće mu povišicu i stalno će tražiti povod za svađu s njim. Naposletku, on više neće moći da podnese dalji ostanak na tom radnom mestu. Ali, ako dȃ otkaz, neće imati od čega da živi. U suprotnom, preostaje mu da se pomiri s tim i da nastavi da radi na mestu koje ne može da smisli. Kako se kaže za nekoga ko se nađe između čekića i nakovnja? Kaže se da je u škripcu ili „u nebranom grožđu”. Članovi porodice ga tada ovako prekorevaju: „Zaslužio si da te maltretira, jer si zaboravio na izreku koja kaže ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’! Tako ti i treba, kad kao iz puške izbrbljaš sve što ti padne na pamet! Pričamo ti da treba da budeš taktičan i da triput razmisliš pre nego što nešto kažeš, ali ti jednostavno moraš sa svima da budeš direktan. Šta si mislio, da ćeš sa svojim šefom tako lako izaći na kraj? Mislio si da je tako lako opstati u ovom društvu? Oduvek ti se čini da si jednostavno neposredan. E pa, sad beri kožu na šiljak. Neka ti ovo bude lekcija za ubuduće! Bolje bi ti bilo da dobro upamtiš izreku ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’!” Poučen takvom lekcijom, momak će to upamtiti i ovako će razmišljati: „Roditelji su zaista imali pravo što su me onako prekorili. Ovo je jedno korisno životno iskustvo, pravi dragulj mudrosti i ne smem to više da zanemarujem. Na svoju štetu sam ignorisao starije i upamtiću to za ubuduće.” Kad poveruje u Boga i pristupi Božjoj kući, taj momak će i dalje pamtiti izreku „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, pa će svoju braću i sestre srdačno pozdravljati kad god ih sretne i iz petnih žila će se truditi da im se obraća ljubaznim rečima. Neki starešina, recimo, kaže: „Već neko vreme sam starešina, ali nemam dovoljno radnog iskustva.” Momak će požuriti da mu uputi kompliment: „Ma taman posla, sjajno ti ide. Da nam ti nisi starešina, ne bismo imali kome da se obratimo.” Neko drugi kaže: „Sada, kad razumem samog sebe, mislim da sam prilično lažljiv.” A momak mu odgovara: „Nisi ti lažljiv, ti si zaista iskren; ja sam taj koji je lažljiv.” Kad mu neko drugi kaže nešto ružno, taj momak će pomisliti: „Nema potrebe da se plašim tako ružnih komentara, mogu ja da podnesem i mnogo gore stvari. Ma koliko da su tvoji komentari odvratni, praviću se da ih ne čujem, nastaviću da ti dajem komplimente i da se iz petnih žila trudim da ti se dopadnem, jer nikad nije naodmet da te zbog nečega pohvalim.” Kad god ga neko pita za mišljenje ili zatraži od njega da u zajedništvu otvoreno razgovara o nečemu, on nikada nije iskren i pred svima uporno zadržava vedar i veseo izraz lica. Neko ga, recimo, upita: „Kako to da si uvek tako vedar i veseo? Jesi li ti zaista vuk u jagnjećoj koži?” A on u sebi misli: „Već godinama sam vuk u jagnjećoj koži i za sve to vreme me niko nije preveslao, tako da je to postalo moje osnovno i preovlađujuće načelo u odnosu prema svetu.” Zar nije ljigav kao zmija? (Jeste.) Neki ljudi se na taj način provlače kroz društvo dugi niz godina, pa sa sličnom praksom nastavljaju i nakon ulaska u Božju kuću. Iz njihovih usta nećete čuti nijednu iskrenu reč, oni nikad ne govore iz srca i nikad ne pričaju o tome kako oni sami sebe razumeju. Neiskreni su čak i kad neko od braće i sestara otvori svoje srce pred njima, tako da niko ne može da prokljuvi šta zaista misle. Svoje misli i stavove nikada ne otkrivaju, sa svima održavaju veoma dobre odnose, pa ti ne znaš o kakvim se zapravo ljudima i tipovima ličnosti radi, niti šta oni zaista misle o drugim ljudima. Kad ih neko upita šta misle o toj i toj osobi, oni odgovaraju: „Već više od deset godina je vernik i čovek je na svom mestu.” Za koga god da ih pitate, reći će vam da je ta osoba baš fina i prilično dobra. Kad ih pitaju: „Jesi li kod tog i tog uočio neki nedostatak ili manu?”, odgovoriće: „Dosad ništa nisam primetio, ali ubuduće ću da obratim veću pažnju”, ali će u sebi misliti: „Tražiš od mene da uvredim tu osobu, što ja nipošto neću učiniti! Ako ti kažem istinu, pa ta osoba sazna za to, zar mi onda neće postati neprijatelj? Porodica me je odmalena naučila da od drugih ljudi ne pravim sebi neprijatelje i ja sam te reči upamtio. Zar stvarno misliš da sam glup? Zar misliš da ću zaboraviti sve ono čemu me je porodica naučila i čime me je uslovila, samo zbog toga što smo u zajedništvu razgovarali o nekoliko istina? To se neće desiti! Izreke poput ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’ i ’Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom’ još me nikad nisu izneverile i postale su moje amajlije. Ne pričam ni o čijim manama, a ako me neko provocira, ja sam prema njemu strpljiv i suzdržan. Zar ne vidiš ovaj znak koji mi je na čelu utisnut? To je kineski znak koj iznači ’strpljenje’, a sastoji se od znaka za nož koji je postavljen iznad znaka za srce. Ko god mi kaže nešto ružno, ja sam prema njemu strpljiv. Strpljiv sam i prema svakom ko me orezuje. Cilj mi je da sa svima budem dobar i da se prema svima odnosim na tom nivou. Nemoj slepo da se držiš načela, ne budi tako glup, nemoj da budeš krut, nego nauči da popuštaš u skladu s okolnostima! Šta misliš, zašto kornjače tako dugo žive? Zato što se zavuku u svoj oklop čim zagusti, zar ne? Na taj način se štite i mogu da žive hiljadama godina. Eto, to je recept za dug život, a ujedno i način na koji se treba odnositi prema svetu.” Od takvih ljudi nikada nećeš čuti nijednu istinitu ni iskrenu reč, jer oni svoje stavove i prave motive svog ponašanja nikada ne otkrivaju. Oni o tim stvarima samo razmišljaju i u svom srcu kontempliraju o njima, ali niko drugi ne zna za to. Takve osobe su, spolja gledano, prema svima ljubazne, naoko dobrodušne, nikoga ne vređaju i nikome ne čine ništa nažao. A u stvari su pravi ljigavci i prevrtljivci. U crkvi će se, međutim, uvek naći ljudi kojima se takve osobe dopadaju, zato što one nikad ne prave krupne greške, nikada se ne odaju, pa se, prema ocenama crkvenih starešina i braće i sestara, veoma dobro slažu sa svima. Svoju dužnost obavljaju prilično mlako i jednostavno rade ono što se od njih traži da urade. Izuzetno su poslušni i dobrog vladanja, nikada ne vređaju ljude s kojima razgovaraju ili rešavaju neki problem i nikada ne iskorišćavaju druge na nepošten način. O drugima nikada ne govore ništa ružno i nikada ne sude o ljudima iza njihovih leđa. Pa ipak, niko ne može sa sigurnošću da kaže da li svoju dužnost obavljaju iskreno i niko ne zna šta o drugim ljudima misle, niti kakav stav imaju o njima. Čak vam se, kad o njima malo pažljivije razmislite, čini da su takve osobe pomalo čudne i teško dokučive, te da bi njihovo zadržavanje u crkvi moglo da stvori probleme. Šta bi trebalo da uradite? Stvar je prilično nezgodna, zar ne? Dok obavljaju svoju dužnost, vidiš da zaista nešto rade, ali zato nikada ne vode računa o načelima koje im je Božja kuća saopštila. Rade onako kako oni misle da treba, sve poslove samo rutinski otaljavaju i jedino paze da ne naprave neku krupnu grešku. Shodno tome, ne možeš da im nađeš nijednu manu, niti da uočiš bilo kakve propuste u njihovom radu. Sve rade besprekorno, ali šta u sebi misle? Da li žele da obavljaju svoju dužnost? Kad ne bi bilo upravnih odluka crkve ili kad ih crkvene starešine i njihova braća i sestre ne bi nadzirali, da li bi se takve osobe možda udružile s nekim zlim ljudima? Da li bi s tim zlim ljudima oni počinili neke ružne stvari i zlodela? To je sasvim moguće i oni su potpuno sposobni za to, ali još uvek nisu ništa počinili. Takve osobe su najproblematičnije i pravi su arhetipi ljigavih zmija i prevejanih lisaca. Ni na koga oni nisu kivni. Ako im neko kaže nešto uvredljivo ili razotkrije neku njihovu iskvarenu sklonost koja im narušava dostojanstvo, kako oni razmišljaju? „Biću suzdržan i neću ti to uzeti za zlo, ali doći će dan kad ćeš napraviti budalu od sebe!” A kad se s tom osobom zaista neko obračuna ili kad ona od sebe napravi budalu, ovi će se tome potajno smejati. Rado se podsmevaju drugim ljudima, crkvenim starešinama, pa čak i Božjoj kući, ali nikada sami sebi. Oni jednostavno ne znaju kakve sve probleme i nedostatke sami imaju. Takvi ljudi strogo vode računa da ne otkriju ništa što bi moglo da povredi druge, niti išta što bi drugima omogućilo da njih prozru, ali u svom srcu itekako razmišljaju o svemu tome. Međutim, kad je reč o stvarima koje bi druge ljude mogle da parališu ili navedu na stranputicu, oni ih slobodno izražavaju i dopuštaju drugima da ih vide. Takvi su ljudi strašno podmukli i teško je obračunati se s njima. Kakav je, dakle, stav Božje kuće prema takvim ljudima? Načelo glasi – iskoristi ih ako mogu da budu od koristi, u suprotnom ih izbaci napolje. Zašto je to tako? Zato što su takvi ljudi predodređeni da ne streme ka istini. To su bezvernici koji će, čim stvari pođu naopako, ismevati Božju kuću, svoju braću i sestre i crkvene starešine. Kakvu ulogu oni igraju? Da li je to uloga Sotone i đavola? (Jeste.) Kad prema svojoj braći i sestrama pokazuju strpljenje, to nije ni prava tolerancija, ni iskrena ljubav. Oni to čine samo zato da bi zaštitili sebe, da ne bi sebi stvarali neprijatelje i da bi izbegli svaku moguću opasnost. Prema svojoj braći i sestrama nisu trpeljivi zato da bi ih zaštitili, ni zato što ih vole, a pogotovo ne zato što streme ka istini ili što postupaju u skladu sa istina-načelima. Celokupan njihov stav usredsređen je na životarenje i na njihovu želju da druge ljude navode na stranputicu. Takvi ljudi su pravi ljigavci i prevrtljivci. Oni istinu ne vole, niti streme ka njoj, već, jednostavno, životare. Očigledno je da efekti uslovljavanja od strane porodice umnogome utiču na metode njihovog ponašanja i bavljenja stvarima. Naravno, mora se reći da su ovi metodi i načela njihovog odnosa prema svetu neodvojivi od njihove ljudskost-suštine. Povrh toga, efekti uslovljavanja od strane porodice služe samo tome da njihove postupke učine još izraženijim i konkretnijim, te da njihovu priroda-suštinu još potpunije razotkriju. Ako, dakle, takvi ljudi, kad se suoče s kardinalnim problemima ispravnog i pogrešnog, kao i sa pitanjima koja se tiču interesa Božje kuće, mogu da donesu adekvatne odluke i da otpuste sve te filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje gaje u svom srcu, poput one da „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, kako bi podržali interese Božje kuće, redukovali svoje prestupe i umanjili svoja zlodela pred Bogom – kakve će oni koristi od toga imati? U najmanju ruku, kad u budućnosti Bog bude odlučivao o ishodu svake osobe, kazna će im biti ublažena i Bog će ih manje grditi. Ako budu tako postupali, oni nemaju šta da izgube, a mogu sve da dobiju, zar ne? Neće im, doduše, biti nimalo lako, ukoliko budu primorani da u celosti otpuste svoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje, budući da one zadiru u njihovu ljudskost-suštinu, a ovi ljigavci i prevrtljivci uopšte ne prihvataju istinu. Nije im nimalo lako ni jednostavno da otpuste sotonske filozofije kojima su ih njihove porodice uslovile, zato što – čak i ako zanemarimo efekte uslovljavanja od strane porodice – i oni sami opsesivno veruju tim sotonskim filozofijama i dopada im se takav pristup odnosu prema svetu, to jest pristup koji je veoma individualan i subjektivan. Za takve ljude, međutim, ako su iole pametni – odnosno ako otpuste neke od pomenutih praksi da bi na odgovarajući način zaštitili interese Božje kuće, pod uslovom da njihovi vlastiti interesi ne budu ugroženi ili narušeni – to će zapravo biti dobra stvar, jer će time, u najmanju ruku, ublažiti vlastitu krivicu, umanjiti Božju grdnju, pa čak i čitavu stvar potpuno preokrenuti u svoju korist, tako da ih Bog ne izgrdi, već da ih nagradi i upamti. Kako bi to bilo divno! Zar to ne bi bila dobra stvar? (Bila bi.)

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Na koje te je još načine porodica uslovljavala? Roditelji su ti, na primer, često govorili: „Ako imaš dugačak jezik i ako si brzoplet na rečima, to će ti se, pre ili kasnije, obiti o glavu! Moraš upamtiti da ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’! Šta to znači? To znači da ćeš, ako previše pričaš, naposletku sasvim sigurno reći i ono što nije trebalo da kažeš. Kakva god da je prilika, nemoj govoriti brzopleto – pre no što išta kažeš, prvo saslušaj šta svi ostali imaju da kažu. Ako se priključiš većini, sve će biti u najboljem redu. Ukoliko, međutim, stalno pokušavaš da se istakneš, ako uvek pričaš brzopleto i svoje stavove otkrivaš ne znajući šta o tome misli šef, gazda i svi ostali oko tebe, pa se onda ispostavi da tvoji nadređeni misle drugačije, oni će te zbog toga uzeti na zub. A može li iz toga išta dobro da ispadne? Luckasto moje, ubuduće moraš da pripaziš. Ko mnogo priča, mnogo i greši. Upamti to i drži jezik za zubima! Usta služe da njima jedeš i dišeš, da laskaš svojim nadređenima i da drugim ljudima ugađaš, a ne da njima govoriš istinu. Moraš mudro da biraš reči, moraš se služiti raznim metodama i trikovima i moraš da koristiš mozak. Pre no što išta izgovoriš, ugrizi se za jezik, progutaj te reči i još jednom razmisli o njima, pa sačekaj pravi trenutak da ih izgovoriš. Reči koje izgovaraš treba takođe da budu u skladu s konkretnom situacijom. Čim počneš da iznosiš svoje mišljenje, ako primetiš da ga ljudi ne prihvataju baš najbolje ili da na njega ne reaguju dobro, odmah se zaustavi i, pre nego što nastaviš, dobro razmisli kako da ga iskažeš a da svi budu zadovoljni. Tako to rade pametna deca. Ako tako postupaš, nećeš imati problema i svi će te voleti. A ako te svi vole, od toga ćeš imati koristi, zar ne? Zar time nećeš dobiti više prilika za uspeh u budućnosti?” Porodica te, dakle, uslovljava time što ti govori ne samo kako da stekneš dobar ugled, kako da stigneš do vrha i kako da među drugim ljudima stekneš stabilno uporište, već i kako da spoljnim izgledom obmanjuješ ljude i da im nikad ne govoriš istinu, a kamoli da iz sebe prosipaš sve što ti je na pameti. Neki ljudi koji su zažalili što su ispričali istinu, sećaju se kako im je porodica pominjala izreku „Ko mnogo priča, mnogo i greši”, pa iz toga izvlače pouku. Nakon toga, oni sve spremnije primenjuju tu izreku i uzimaju je kao svoj moto. Drugi, pak, nisu ni zbog čega zažalili, već su u tom smislu iskreno prihvatili uslovljavanje od strane svoje porodice, pa ovu izreku primenjuju u svakoj prilici. Što je češće primenjuju, oni sve više osećaju da „Roditelji, bake i deke tako su dobri prema meni, svi su iskreni i žele mi sve najbolje. Imam sreće što su me upoznali sa izrekom ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’, jer bih inače mnogo puta zažalio zbog svog dugačkog jezika i mnogi bi me zbog toga uzimali na zub, gledali prezrivo ili me ismevali i zadirkivali. Ta izreka je tako praktična i korisna!” Od primene te izreke ovi ljudi zaista imaju veliku i opipljivu korist. Stoga oni, kad dođu pred Boga, i dalje tu izreku smatraju za nešto najpraktičnije i najkorisnije. Kad god neko od braće ili sestara u zajedništvu otvoreno progovori o svom ličnom stanju, iskvarenosti, iskustvu ili znanju, oni odmah požele da i sami o tome nešto kažu, da budu otvoreni i neposredni i da iskreno progovore o svemu što im leži na srcu, kako bi privremeno ublažili svoje, dugi niz godina potiskivano duševno stanje, ili stekli izvestan stepen slobode i olakšanja. Međutim, čim se prisete onoga što su im roditelji stalno usađivali u glavu, poput izreke „Ko mnogo priča, mnogo i greši” ili „Ne budi brzoplet na jeziku, više slušaj a manje pričaj i nauči da slušaš druge”, oni prosto progutaju sve što su želeli da kažu. Kad drugi završe sa izlaganjem, oni ništa ne progovaraju, već u sebi misle: „Odlično sam postupio što ni ovog puta ništa nisam rekao, jer čim izgovorim ono što mi na srcu leži, drugi bi mogli da stvore mišljenje o meni, čime bih možda nešto izgubio. Najbolje je da ništa ne govorim, jer tako će možda svi i dalje misliti da sam naprosto jedna poštena, po prirodi ćutljiva, otvorena i prostodušna osoba, umesto da pomisle da sam lažljiv, pokvaren, da se bavim spletkama ili, još gore, da gajim neke predstave o Bogu. Uopšte nije loše da ljudi tako misle o meni, pa zašto bih onda išta pričao? Držim se izreke ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’ i to zaista daje vidljive rezultate, pa ću i ubuduće tako postupati.” Zbog toga što poštuju tu izreku, obuzima ih prijatno osećanje zadovoljstva, pa priliku da govore propuštaju jednom, dvaput i tako redom, sve dok se jednog dana u njima ne nagomila toliko mnogo reči i oni ne požele da svojoj braći i sestrama otvore srce, ali ostaju svezana jezika i ne uspevaju da progovore ni jednu jedinu rečenicu. Pošto ne mogu da se povere braći i sestrama, odlučuju da okušaju sreću s Bogom, pa Mu, kleknuvši pred Njim, kažu: „Imam nešto da Ti saopštim, Bože. Ja sam…” Međutim, iako su u srcu detaljno promislili o tome, oni ne znaju kako da to kažu i ne mogu da se izraze, kao da su načisto zanemeli. Ne umeju da nađu prave reči, pa čak ni da sastave prostu rečenicu. Zbog emocija koje su tokom mnogih godina skrivali u sebi, osećaju da nemaju vazduha i da žive mračnim i prljavim životom, pa kad konačno odluče da Bogu saopšte šta im leži na srcu i rasterete se svojih osećanja, jezik im ostaje svezan, ne znaju odakle da počnu ni šta hoće da kažu. Zar nisu jadni? (Da, jadni su.) Zbog čega, dakle, nemaju šta da kažu Bogu? Uspevaju samo da Mu se predstave. Hteli bi da Bogu saopšte sve što im na srcu leži, ali ne uspevaju da nađu reči, pa naposletku jedva izuste: „Molim te, Bože, daj mi reči koje treba da iskažem!” Bog im na to odgovara: „Ima toliko toga što treba da kažeš, ali ti to ne želiš, niti si želeo da kažeš kad si imao priliku, pa ti zbog toga uzimam sve što sam ti dao. Ne dam ti ništa, jer ništa i ne zaslužuješ.” Oni tek tada shvataju koliko su tokom proteklih godina izgubili. Mada osećaju da su živeli veoma dostojanstveno, da su se čvrsto zatvorili u sebe i da su kod drugih stvorili savršenu sliku o sebi, kad vide kako su im za sve to vreme braća i sestre toliko toga stekli i kako bez ikakve zadrške pričaju o svojim iskustvima i otvoreno govore o vlastitoj iskvarenosti, ovi ljudi tada shvataju da ne mogu niti umeju da izgovore ni jednu jedinu rečenicu. Tolike su godine verovali u Boga i hteli da pričaju o tome koliko poznaju sami sebe, da diskutuju o svojim iskustvima i izloženosti Božjim rečima, da od Boga prime malo prosvećenja i svetlosti i da nešto zadobiju. Nažalost, zbog toga što se isuviše često drže mišljenja da „Ko mnogo priča, mnogo i greši” i zbog toga što ih ta ideja prečesto sputava i upravlja njima, oni su mnogo godina živeli za tu izreku, pa od Boga nisu dobili nikakvo prosvećenje ni prosvetljenje i ostali su siromašni, jadni i praznih ruku u pogledu život-ulaska. Tu izreku i ideju uvežbali su do savršenstva i doslovce ih se pridržavali, ali zato ništa od istine nisu zadobili i ostali su slepi i siromašni, uprkos tome što su tolike godine verovali u Boga. Iako im je Bog podario jezik, oni su potpuno nesposobni da u zajedništvu razgovaraju o istini i da govore o svojim osećanjima i o svom znanju, a kamoli da komuniciraju sa svojom braćom i sestrama. Još je jadnije to što ni s Bogom nisu u stanju da govore i što su tu sposobnost sasvim izgubili. Zar nisu jadni? (Da, jadni su.) Jadni i bedni. Zar nisi i ti neraspoložen za priču? Zar i ti ne misliš da onaj ko mnogo priča, mnogo i greši? Onda i ne treba nikad ništa da kažeš. Umotavaš svoje najskrivenije misli i sve ono što ti je Bog dao, potiskuješ ih, zapečaćuješ ih u sebi i ne daš im da pobegnu. Stalno strahuješ od toga da ćeš izgubiti obraz, da ćeš se osećati ugroženo, da će drugi prozreti tvoje pravo lice i da ćeš u očima drugih ljudi prestati da budeš savršena, poštena i dobra osoba, pa se stoga zatvaraš u sebe i ne progovaraš ni reč o onome što zaista misliš. I šta se na kraju desi? Postaješ mutav u svakom mogućem smislu te reči. Ko ti je toliko zla naneo? U osnovi, zlo ti je nanela vlastita porodica, tako što te je uslovljavala. Iz tvoje lične perspektive, međutim, i ti si samome sebi naneo zlo, jer voliš da živiš u skladu sa sotonskim filozofijama, pa veruješ da je sve ono čime te je porodica uslovljavala ispravno, a ne veruješ da su Božji zahtevi prema tebi pozitivni. Odlučio si da veruješ kako efekti uslovljavanja od strane porodice predstavljaju nešto pozitivno, a da Božje reči, Njegove zahteve, Njegovu pomoć i sve ono čime te On snabdeva i čemu te podučava posmatraš kao nešto negativno i nešto od čega treba da se zaštitiš. Krajnji rezultat će, dakle, biti takav da će ti Bog, upravo zbog tvog dugogodišnjeg odbrambenog stava i odbijanja, naposletku oduzeti sve ono što ti je na početku bio podario i neće ti ništa dati, jer ništa ni ne zaslužuješ. Stoga bi, pre no što do toga dođe, trebalo da u tom smislu otpustiš efekte uslovljavanja od strane porodice i da ne prihvatiš pogrešnu ideju da „Ko mnogo priča, mnogo i greši”. Zbog te se izreke ti sve više zatvaraš u sebe, sve si podmukliji i sve si veći licemer. Ona je potpuno suprotna i oprečna Božjem zahtevu da ljudi budu pošteni, neposredni i otvoreni. Kao osoba koja veruje u Boga i koja Ga sledi, treba da budeš apsolutno rešen da t stremiš ka istini. A ako si apsolutno rešen da stremiš ka istini, onda treba da budeš i apsolutno rešen da otpustiš ono što zamišljaš dobrim efektima uslovljavanja od strane porodice – u tom pogledu nema drugog izbora. Bez obzira kakve je efekte uslovljavanja porodica prema tebi ispoljila, bez obzira koliko su ti efekti dobri ili korisni za tebe i koliku ti zaštitu pružaju, sve te efekte treba da otpustiš, zato što oni potiču od ljudi i od Sotone. Iako Božje reči i Njegovi zahtevi prema ljudima mogu doći u sukob sa efektima uslovljavanja od strane porodice ili čak naštetiti tvojim interesima i lišiti te nekih prava, pa čak i ako misliš da te Njegove reči i zahtevi ne štite, već imaju za cilj da te razotkriju i osramote, ti na njih ipak treba da gledaš kao na nešto pozitivno i treba da ih prihvatiš, zato što dolaze od Boga i zato što su istina. Ako ono čime te je porodica uslovila ima uticaja na tvoje razmišljanje i ponašanje, na tvoj stav o egzistenciji i na put kojim ideš, onda treba da sve to otpustiš i da se više ne pridržavaš tih stvari. Umesto toga, treba da ih zameniš odgovarajućim istinama dobijenim od Boga, pri čemu treba neprekidno da uočavaš i prepoznaješ urođene probleme i suštinu svih tih stvari kojima te je porodica uslovila, a zatim treba da se ponašaš i da deluješ tako što ćeš Božje reči slediti preciznije, praktičnije i istinitije. Prihvatiti ideje, poglede na ljude i stvari i načela praktičnog delovanja koji dolaze od Boga – to je dužnost i obaveza svakog stvorenog bića, to je ono što stvoreno biće treba da učini, a to su ujedno i ideje i stavovi koje bi stvoreno biće trebalo da ima.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Porodica ispoljava još jedan efekat uslovljavanja. Primera radi, članovi porodice ti stalno govore: „Nemoj previše da se izdvajaš iz gomile. Moraš da se obuzdaš i da pokažeš malo suzdržanosti u svojim rečima i postupcima, kao i u pogledu svoje darovitosti, svojih sposobnosti, svoje inteligencije, i tome slično. Nemoj da budeš neko ko se izdvaja. Baš kao što kažu izreke ’Grom uvek u najviše drvo udara’ i ’Greda koja najviše štrči prva istruli’. Ako želiš da se zaštitiš i da sebi obezbediš dugoročno i stabilno mesto u grupi kojoj pripadaš, nemoj da budeš najviše stablo u šumi; treba da se obuzdavaš i da ne težiš da se uzdigneš iznad svih ostalih. Seti se šipke gromobrana, u koju grom najpre udara, zato što štrči u odnosu na okolinu i najbliža je nebu; a kad dune orkanski vetar, najviše stablo prvo prima njegov udar i biva oboreno; a kad nastupi zima, led najpre prekrije najvišu planinu. Isto je i sa ljudima – ako uvek štrčiš u odnosu na druge i privlačiš pažnju, članovi Partije će te primetiti i ozbiljno će razmisliti o tvom kažnjavanju. Stoga, nemoj da budeš najviše stablo, nemoj biti solista. Treba da se držiš stada. U suprotnom, ako se oko tebe formira bilo kakav pokret društvenog protesta, prvo će tebe kazniti, zato što se najviše ističeš. Nemoj da budeš starešina, niti na čelu neke grupe u crkvi. U suprotnom, u slučaju bilo kakvih gubitaka ili problema vezanih za rad u Božjoj kući, tebe će, kao starešinu ili nadzornika, uvek prvog izdvojiti. Prema tome, nemoj da budeš najviše stablo u šumi, jer grom uvek u najviše drvo udara. Moraš da naučiš da kao kornjača zavučeš glavu pod oklop i da se zgrčiš.” Upamtio si ove reči svojih roditelja, pa kad dođe vreme za izbor starešine, ti odbijaš kandidaturu rečima: „Ah, ne mogu ja to! Imam ženu i decu i jako sam vezan za njih. Ne mogu da budem starešina. Vi treba da budete starešine, nemojte mene da birate.” Ako na kraju ipak budeš izabran za starešinu, ti ćeš i dalje biti neodlučan. „Bojim se da ću morati da podnesem ostavku”, reći ćeš. „Evo, budite vi starešine, od srca vam pružam priliku. Puštam vas da preuzmete taj položaj, a ja se povlačim.” Pritom, u svom srcu razmišljaš: „Uh! Grom uvek u najviše drvo udara. Ko visoko leti, nisko pada, i čovek je usamljen na vrhu. Pustiću te da budeš starešina, a kad budeš izabran, jednog ćeš dana napraviti spektakl od sebe. Nikada nisam hteo da budem starešina i ne želim da se penjem na lestvici, što znači da neću ni nisko da padnem. Razmisli malo, zar taj i taj nije smenjen s položaja starešine? A nakon što je smenjen, izbačen je iz crkve – nije dobio čak ni priliku da bude običan vernik. To je savršen primer koji dokazuje tačnost izreka ’Grom uvek u najviše drvo udara’ i ’Greda koja najviše štrči prva istruli’. Zar nisam u pravu? Zar taj čovek nije kažnjen? Ljudi moraju da nauče da zaštite sebe, jer čemu im inače služi mozak? Ako imaš mozga u glavi, moraš ga upotrebiti da zaštitiš sebe. Nekima to nije baš najjasnije, ali tako funkcioniše društvo i bilo koja grupa ljudi – ’Grom uvek u najviše drvo udara’. Ako se ističeš, svi će o tebi imati lepo mišljenje, sve dok te jednog dana ne pogodi grom. Tada ćeš shvatiti da ljude koji se guraju na prvu borbenu liniju pre ili kasnije stigne zaslužena kazna.” To su iskrene pouke tvojih roditelja i porodice, a ujedno su njihov glas iskustva i njihova prečišćena životna mudrost, koju ti bezrezervno šapuću na uvo. Šta zapravo mislim kad kažem da ti „šapuću na uvo”? Mislim to da ti je majka jednom šapnula na uvo: „Da ti kažem nešto – ako sam u životu išta naučila, to je da ’Grom uvek u najviše drvo udara’, što znači će neko ko se previše ističe ili ko previše skreće pažnju na sebe, verovatno biti kažnjen zbog toga. Vidiš kako je tvoj otac sada pokoran i bezazlen. To je zato što je prilikom gušenja nekih nemira bio kažnjen. Tvoj otac ima književnog dara, ume lepo da piše i da drži govore i poseduje liderske veštine, ali se previše izdvajao iz gomile i naposletku je bio kažnjen zbog toga. Kako to da on od tog trenutka nije nijednom progovorio o svojoj karijeri državnog zvaničnika i važne ličnosti? Razlog je upravo u tome. Iz srca ti to kažem i istinu ti govorim. Moraš da slušaš i da to dobro upamtiš. Ne smeš to da zaboraviš i moraš to imati na umu kud god da kreneš. To je najbolja pouka koju kao majka mogu da ti dam.” Ti još uvek pamtiš njene reči i, kad god se setiš izreke „Grom uvek u najviše drvo udara”, ona te podseti na oca; isto tako, kad god se setiš oca, uvek pomisliš na tu izreku. Tvoj je otac jednom bio visoko stablo i grom ga je pogodio, a njegov potišten i obeshrabreni pogled ostavio je dubok trag u tvom umu. I tako, kad god poželiš se istakneš, kad god poželiš da kažeš šta misliš, kad god poželiš da iskreno ispuniš svoju dužnost u Božjoj kući, ponovo ti na um pada izreka „Grom uvek u najviše drvo udara”, koju ti je majka šaputala na uvo. Stoga se opet povlačiš, razmišljajući: „Ne smem da pokazujem svoju darovitost i naročite sposobnosti, moram da se obuzdam i da ih ugušim. A što se tiče Božjeg poziva ljudima da sve svoje srce, um i snagu posvete obavljanju svojih dužnosti, ja te reči moram umereno da primenjujem, umesto da se ističem i da ulažem previše truda. Ako se budem isticao prevelikim trudom i kao starešina crkve, šta će se desiti ako delo kuće Božje pođe naopako, pa me zbog toga pozovu na odgovornost? Kako da ponesem tu odgovornost? Da li će me isterati iz crkve? Hoću li postati žrtveni jarac, stablo koje previše štrči? Teško je reći šta će od svega toga ispasti u Božjoj kući. Prema tome, ma šta radio, ja obavezno moram sebi da obezbedim izlaz, moram da naučim kako da sebe zaštitim i moram da se postaram da osiguram sebi leđa pre nego što išta kažem ili uradim. To je najmudriji način postupanja, jer kao što moja majka kaže: ’Grom uvek u najviše drvo udara’.” Ta ti je izreka posađena duboko u srce i ima snažan uticaj na tvoj svakodnevni život. Naravno, još je ozbiljnije to što ona utiče na tvoj stav prema obavljanju dužnosti. Zar ovde nije reč o ozbiljnim problemima? Kad god poželiš da prilikom obavljanja svoje dužnosti iskreno sebe daš i da svim srcem iskoristiš svu svoju snagu, u tome te uvek sprečava izreka „Grom uvek u najviše drvo udara”, tako da uvek biraš da ostaviš sebi malo slobode i manevarskog prostora, i da svoju dužnost obavljaš odmereno, nakon što sebi obezbediš izlaz. Zar nisam u pravu? Da li si, u tom smislu, uslovljavanjem porodice u najvećoj meri zaštićen od toga da budeš razotkriven i podvrgnut obračunavanju? Za tebe je to samo još jedna amajlija, zar ne? (Jeste.)

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”

Uslovljavanjem od strane porodice najverovatnije su obuhvaćena još mnoga pravila igre u pogledu ponašanja i ophođenja sa svetom. Primera radi, roditelji često govore: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude; previše si glup i lakoveran.” Roditelji često ponavljaju takve reči, a čak ti i stariji često prigovaraju i govore ti: „Budi dobra osoba i nemoj činiti nažao drugima, ali moraš uvek da se čuvaš od onih koji bi mogli tebi da naude. Svi su ljudi loši. Možda će ti se na prvi pogled učiniti da je neko dobar prema tebi i da ti govori lepe stvari, ali nikad ne znaš šta stvarno misli. Ljudska srca skrivena su ispod kože, a kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce.” Ima li u ovim frazama ičega tačnog? Ako svaku od njih posmatramo u doslovnom značenju, u takvim frazama nema ničeg lošeg. Nemoguće je znati šta neka osoba duboko u sebi misli i da li joj je srce pakosno ili plemenito. Čoveku se ne može zaviriti u dušu. Osnovno značenje pomenutih fraza je naizgled ispravno, ali one ipak predstavljaju neku vrstu doktrine. Koje načelo ophođenja prema svetu ljudi naposletku izvlače iz ovih dveju fraza? Ono glasi: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude.” Tako govore starije generacije. Roditelji i stariji ti često to kažu i stalno te savetuju rečima: „Budi oprezan, nemoj biti glup i nemoj da otkrivaš sve što nosiš u srcu. Nauči da se čuvaš i uvek budi na oprezu. Nemoj čak ni pred dobrim prijateljima otkrivati svoje pravo lice i nemoj im poveravati sve što ti na srcu leži. Nemoj da zbog njih žrtvuješ svoj život.” Da li su stariji u pravu kad te ovako opominju? (Nisu. Ljudi se tako uče da budu lažljivi.) U teoriji, primarni cilj takvog podučavanja je dobar: ono treba da te zaštiti, da spreči da dođeš u opasnu situaciju, da te sačuva od drugih koji bi hteli da ti naude ili da te prevare, da sačuva tvoje fizičko zdravlje, tvoju ličnu bezbednost i tvoj život. Ono ima za cilj da te drži podalje od nevolja, tužbi i iskušenja, kao i da ti omogući da čitav svoj život proživiš spokojno, srećno i bez ikakvih trzavica. Primarni cilj roditelja i starijih naprosto jeste da te zaštite. Međutim, način na koji te štite, načela koja ti savetuju da slediš, kao i mišljenja koja u tebe usađuju, potpuno su pogrešni. Iako je njihov primarni cilj ispravan, mišljenja koja u tebe usađuju nesvesno te vode u krajnost. Mišljenja koja ti usađuju postaju načela i osnove po kojima se ophodiš prema svetu. Dok komuniciraš sa svojim vršnjacima, kolegama, poslovnim partnerima, nadređenima, sa svakojakim tipovima osoba i sa ljudima iz svih sfera života, sva ta mišljenja koja su ti roditelji usadili da bi te zaštitili nesvesno postaju tvoja najvažnija amajlija i načelo, kad god se baviš pitanjima iz domena međuljudskih odnosa. Koje je to načelo? Ono glasi: ne želim da ti naudim, ali moram stalno da budem na oprezu kako bih te sprečio da me varaš i obmanjuješ, kako ne bih zapao u nevolje i sudske tužbe, kako bih sprečio da mojoj porodici sreća okrene leđa i da propadne, kao i da bih sprečio da i sȃ m završim u zatvoru. Ako živiš pod kontrolom takvih mišljenja i stanovišta i ako živiš unutar društvene grupe s takvim stavom prema ophođenju sa svetom, samo ćeš postati još više potišten, umoran i iscrpljen, kako umom tako i telom. Usled toga ćeš osećati sve veći otpor i odbojnost prema ovom svetu i čovečanstvu i sve ćeš ih se više gnušati. A gnušajući se drugih ljudi, sve ćeš manje misliti o sebi i činiće ti se da ne živiš na način koji podseća na život normalne osobe, već da živiš umorno i potišteno. Da bi druge sprečio da ti naude, moraš neprekidno da budeš na oprezu, da govoriš i radiš stvari protiv svoje volje. U nastojanju da zaštitiš vlastite interese i ličnu bezbednost, ti u svakom aspektu svog života nosiš lažnu masku i prerušavaš se, ne usuđujući se da izustiš nijednu reč istine. U toj situaciji i u takvim uslovima opstanka, tvoje unutrašnje biće ne može da pronađe odušak ni slobodu. Često ti je potreban neko od koga ti ne preti nikakva opasnost i ko nikada neće ugroziti tvoje interese, neko s kim možeš da podeliš svoje najskrivenije misli i da se oslobodiš frustracija, kome možeš sve da kažeš, a da zbog toga ne snosiš odgovornost, da ne trpiš podsmeh, ruganje, ismevanje, niti bilo kakve druge posledice. U situaciji kada mišljenje i stanovište da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” predstavlja tvoje načelo ophođenja prema svetu, tvoje unutrašnje biće ispunjeno je strahom i nesigurnošću. Sasvim je prirodno da se tada osećaš potišteno, da ne možeš da nađeš oduška, da ti treba neko ko će te tešiti, neko kome možeš da se poveriš. Prema tome, sudeći sa ovih aspekata, iako načelo ophođenja sa svetom kojem su te roditelji naučili – da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” – može uspešno da te zaštiti, ono je ipak mač sa dve oštrice. Ono u određenoj meri čuva tvoje fizičko zdravlje i ličnu bezbednost, ali se ti zbog njega takođe osećaš potišteno i bedno, ne možeš da nađeš oduška i čak si još više razočaran ovim svetom i ljudskim rodom. U isto vreme, duboko u sebi počinješ da osećaš blagu mučninu zbog činjenice da si rođen u ovo zlo doba, među tako zlom grupom ljudi. Ne možeš da razumeš zašto ljudi moraju da žive, zašto je život tako iscrpljujući, zašto ljudi svuda moraju da nose maske i da se prerušavaju i zašto stalno moraš da budeš na oprezu prema drugima, zarad vlastitih interesa. Hteo bi da kažeš istinu, ali ne možeš, jer se bojiš posledica. Hteo bi da budeš prava osoba, da govoriš i ponašaš se otvoreno, da ne budeš bezvredan, da ne činiš podla i sramna dela u potaji i da ne živiš isključivo u mraku, ali ti ništa od toga ne polazi za rukom. Zašto ne možeš da živiš časno? Preispitujući svoje ranije postupke, osećaš blagi prezir. Osećaš mržnju i gađenje prema ovim zlim trendovima i prema ovom zlom svetu, a u isto vreme duboko prezireš samog sebe i gadiš se osobe u koju si se pretvorio. Pa ipak, ništa povodom toga ne možeš da uradiš. Iako su ti roditelji svojim rečima i postupcima preneli ovu amajliju, tebi se i dalje čini da nemaš sreće u životu i da si lišen osećaja sigurnosti. Dok osećaš taj nedostatak sreće, sigurnosti, integriteta i dostojanstva, ti si roditeljima zahvalan što su ti podarili ovu amajliju, ali si u isto vreme ogorčen zbog lanaca kojima su te vezali. Ne razumeš zbog čega su ti roditelji govorili da se tako ponašaš, ne shvataš zašto moraš tako da se ponašaš da bi stekao uporište u društvu, da bi se uklopio u ovu društvenu grupu i da bi sebe zaštitio. Mada se radi o amajliji, ona ujedno predstavlja i neku vrstu okova, zbog kojeg u srcu osećaš i ljubav i mržnju. Ali, šta ti tu možeš? Nemaš pravi put u životu, niko ti ne govori kako da živiš ni kako da se odnosiš prema stvarima s kojima se susrećeš, nikog nema da ti kaže da li je to što radiš ispravno ili pogrešno, ni kako bi trebalo da se krećeš putem koji je pred tobom. Preostaje ti samo da budeš zbunjen i kolebljiv, da trpiš bol i nelagodnost. Sve su to posledice filozofije za ovozemaljsko ophođenje koju su ti usadili roditelji i porodica, zbog kojih nisi u stanju da ostvariš čak ni najprostiju želju da budeš jednostavna osoba, odnosno želju da možeš da se ponašaš časno, ne posežući za tim sredstvima za ovozemaljsko ophođenje. Možeš samo da živiš uniženo, da pristaješ na kompromise i da živiš zarad vlastitog ugleda, da se s naročitom žestinom braniš od drugih ljudi, da se praviš da si žestok, visok i moćan, da si snažan i izuzetan, kako te drugi ne bi maltretirali. Jedino tako možeš da živiš, protiv svoje volje, usled čega se sam sebi gadiš, ali naprosto nemaš drugog izbora. Pošto ne poseduješ sposobnost ni put kojim bi pobegao od tih načina i strategija za ophođenje sa svetom, preostaje ti samo da se prepustiš manipulacijama od strane onih mišljenja kojima su te uslovili roditelji i porodica. Ljude zavaravaju i kontrolišu mišljenja koja su im roditelji i porodica usadili tokom ovog nesvesnog procesa, zato što oni ne razumeju istinu ni način na koji bi trebalo da žive, pa im samo preostaje da sve prepuste u ruke sudbini. Čak i ako u svojoj savesti još uvek imaju malo osećanja ili makar malo žele da žive u ljudskom obličju, da se dobro slažu i pošteno nadmeću s drugima, ma kakve da su im želje, ljudi ne mogu da pobegnu od uslovljavanja i kontrole od strane raznih mišljenja i stanovišta poteklih iz porodice, tako da im na kraju ne preostaje ništa drugo nego da se vrate mišljenju i stanovištu da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” kojim ih je porodica uslovila, jer za njih nema drugog puta – oni naprosto nemaju drugog izbora. Sve je to posledica činjenice da ljudi istinu ne razumeju i ne uspevaju da je zadobiju.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”

Zašto te tradicionalne kulture nisu istina? Ono na šta se sve svodi je da su te stvari ideje koje su nastale nakon što je čovečanstvo iskvario Sotona. One ne dolaze od Boga. One su iskvarene nekim ljudskim zamislima i predstavama, i štaviše, one su posledice iskvarenosti čovečanstva od strane Sotone. Sotona iskorišćava ideje, gledišta i sve vrste izreka i argumenata iskvarenog čovečanstva da bi vezao i iskvario razmišljanje ljudi. Kada bi Sotona koristio neke stvari koje su očigledno apsurdne, besmislene i pogrešne da ljude navede na stranputicu, onda bi ljudi imali razboritost; oni bi bili u stanju da razlikuju ispravno i pogrešno, i koristili bi tu razboritost da negiraju i osude te stvari. Dakle, ta učenja ne bi izdržala ispitivanje. Međutim, kada Sotona, kako bi uslovljavao ljude, uticao na njih i usadio im nešto, koristi neke ideje i teorije, usklađene sa ljudskim predstavama i zamislima, i za koje misli da će izdržati ispitivanje kada se izgovore naglas, čovečanstvo se lako navede na stranputicu, a te izreke ljudi takođe lako prihvataju i šire, i tako te izreke traju iz generacije u generaciju, sve do danas. Uzmimo za primer neke priče o kineskim herojima, kao što su patriotske priče o Ju Fei, generalima porodice Jang i Ven Tanksjangu. Kako to da su te ideje prenete sve do danas? Gledajući sa ljudskog aspekta, u svakom dobu postoji tip ličnosti ili tip vladara koji stalno koristi te primere i koristi ideje i duh tih ličnosti da podučava generaciju za generacijom ljudi, tako da generacije ljudi poslušno i ponizno prihvataju njihovu vladavinu i tako da mogu lako da upravljaju ljudima iz generacije u generaciju i da svoju vladavinu čine stabilnijom. Govoreći o ropskoj predanosti Jue Feija i generala porodice Jang, kao i o patriotskom duhu Ven Tjanksjanga i Ću Juana, oni obrazuju svoje podanike i daju im do znanja jedno pravilo, a to je da se čovek mora ponašati odano – to treba da poseduje osoba plemenitog moralnog karaktera. Odano u kojoj meri? Do te mere da „kada car naredi svojim zvaničnicima da umru, oni nemaju drugog izbora nego da umru” i da „dobar podanik ne služi dva kralja” – to je još jedna izreka koju oni poštuju. Takođe poštuju one koji vole svoju zemlju. Kada volite svoju zemlju šta volite ili koga? Volite tu zemlju? Volite ljude u njoj? A šta je država? (Vladari.) Vladari su predstavnici države. Ako kažeš: „Moja ljubav prema mojoj zemlji je zapravo ljubav prema mom rodnom gradu i mojim roditeljima. Ne volim vas, vladari!” oni će se tada naljutiti. Ako kažeš: „Moja ljubav prema mojoj zemlji je ljubav prema vladarima, iz najskrivenije dubine mog srca”, oni će to prihvatiti i odobriti takvu ljubav; ako ih naterate da razumeju i jasno im stavite do znanja da nisu oni ti koje volite, oni to neće odobriti. Koga predstavljaju vladari kroz vekove? (Sotonu.) Oni predstavljaju Sotonu, oni su članovi Sotonine bande i oni su đavoli. Oni nikako ne mogu podučiti ljude da obožavaju Boga, da obožavaju Stvoritelja. Oni to nikako ne mogu učiniti. Umesto toga, oni govore narodu da je vladar sin neba. Šta znači „sin neba”? To znači da Nebo daje moć nekome, a ta se osoba tada naziva „sin neba” i ima moć da vlada svim ljudima pod kapom nebeskom. Da li je to ideja koju su vladari usadili narodu? (Da.) Kada čovek postane sin neba, to određuje Nebo i volja Neba je sa njim, pa narod treba bezuslovno da prihvati vladavinu te osobe, ma kakva ona bila. Ono što oni usađuju ljudima je ta ideja, koja te tera da, na osnovu tvog priznanja postojanja Neba, prihvatiš tu osobu kao sina neba. Koja je svrha toga da prihvatiš tu osobu kao sina neba? Svrha nije da te nateraju da priznaš da postoji Nebo, ili da postoji Bog, ili da postoji Stvoritelj, već da prihvatiš samu činjenicu da je ta osoba sin neba i da pošto je on sin neba, stvoren postojanjem volje Neba, ljudi treba da prihvate njegovu vladavinu – takve su ideje koje oni usađuju. Iza svih tih ideja koje su se razvile od nastanka čovečanstva do današnjeg dana – bilo da su to što detaljno analiziramo fraze i idiomi koji sadrže aluzije ili narodne poslovice i uobičajene izreke koje su potpuno lišene aluzija – kriju se sotonine veze i navođenje čovečanstva na stranputicu, kao i pogrešna definicija tih ideja iskvarenog čovečanstva. Kakav uticaj ta pogrešna definicija ima na čovečanstvo u kasnijim periodima? Da li je on dobar, pozitivan ili negativan? (Negativan.) U osnovi je negativan. Uzmimo, na primer, izreke „spavati na pruću i lizati žuč”, „sakriti svoje svetlo i skupljati snagu u mraku”, „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena”, i „budi nepokolebljiv”, kao i „pretvaraj se da radiš jedno dok radiš drugo” – kakav uticaj te izreke imaju na čovečanstvo u kasnijim periodima? Naime, kada ljudi jednom prihvate te ideje iz tradicionalne kulture, svaka naredna generacija ljudi se sve više udaljava od Boga i sve je dalje od Božjeg stvaranja i spasenja ljudi, i od Njegovog plana upravljanja. Jednom kada ljudi prihvate te pogrešne stavove iz tradicionalne kulture, sve više osećaju da ljudska sudbina treba da bude u njihovim sopstvenim rukama, da se sreća mora stvarati sopstvenim rukama, a da su prilike rezervisane za one koji su spremni, što vodi čovečanstvo da sve više poriče Boga, poriče Božju suverenost i da živi pod Sotoninom vlašću. Ako uporedite ono o čemu ljudi u modernom dobu vole da pričaju i ono o čemu su ljudi voleli da pričaju pre dve hiljade godina, smisao razmišljanja iza tih stvari je zapravo isti. Jednostavno ljudi danas govore o tim stvarima konkretnije i otvorenije. Ne samo da poriču postojanje i suverenost Boga, već se i opiru Bogu i osuđuju Ga u sve ozbiljnijem stepenu.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”

Koja je suštinska razlika između reči Božjih i čovekovih i između istine i doktrine? Božje reči dovode do toga da se ljudima razvijaju razum i savest, da ljudi načelno postupaju i da u onome što proživljavaju bude sve više stvarnosti pozitivnih stvari. S druge strane, za reči čovekove može delovati kao da savršeno odgovaraju ljudskim ukusima i predstavama, ali one nisu istina, prepune su zamki, iskušenja, jeresi i zabluda, pa ako ljudi postupaju prema ovim rečima, ono što oni proživljavaju sve više će se udaljavati od Boga i od merila Božjih. Da stvari budu još ozbiljnije, način na koji ljudi žive postajaće sve više zao i sličniji Sotoni. Kad ljudi žive i postupaju u potpunosti prema jeresima i zabludama čoveka, kad su sasvim prihvatili ove argumente, oni žive poput Sotone. A zar to što žive poput Sotone ne znači da oni jesu Sotone? (Da.) Dakle, oni su „uspešno” postali žive Sotone. Neki ljudi kažu: „Ja u to ne verujem. Samo želim da budem bezazlena osoba koja se drugima dopada. Želim da budem neko koga većina ljudi smatra dobrim, a zatim ću videti da li će bog u meni uživati ili neće.” Ako ne veruješ u ono što Bog kaže, idi i pogledaj – proveri da li su Božje reči istina ili su istina čovekove predstave. Ovo je razlika u suštini između reči Božjih i reči čovekovih. Ovo je suštinska razlika između istine i jeresi i zabluda. Koliko god se činilo da jeresi i zablude odgovaraju ljudskim ukusima, one nikada ne mogu postati njihov život; istovremeno, koliko god reči Božje izgledale neokićeno, koliko god bile svakidašnje, koliko god bile u suprotnosti sa ljudskim predstavama, njihova je suština istina, te ako je ono što ljudi čine i proživljavaju u skladu sa načelima Božjih reči, na kraju, jednoga dana, oni će postati istinska podobna stvorena bića i biće u stanju da se boje Boga i klone zla. Nasuprot tome, ako ljudi ne deluju praktično prema Božjim rečima i ne postupaju prema Božjim zahtevima, oni ne mogu da postanu podobna stvorena bića. Njihove postupke i put kojim idu Bog će samo s gnušanjem odbacivati; to je činjenica.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (5. deo)”

Mnogi ljudi na rečima veruju u Boga i veličaju Ga, dok u svom srcu ne vole reči koje Bog kazuje. Ne zanima ih istina. Oduvek smatraju da je život u skladu sa Sotoninim filozofijama ili različitim svetovnim teorijama ono što normalni ljudi čine, da je to način na koji čovek može da se zaštiti i da se tako u svetu vodi život koji vredi. Jesu li to ljudi koji veruju u Boga i koji Ga slede? Ne, nisu. Reči velikih i uglednih ljudi zvuče posebno pronicljivo i druge ljude mogu lako da navedu na pogrešan put. Možda se držiš njihovih reči kao da su istine ili krilatice kojih se treba pridržavati. Međutim, kad su u pitanju reči Božje, ako na običan zahtev koji On ima prema ljudima, kao što je biti poštena osoba ili ponizno i savesno čuvati svoje mesto, obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće i posedovati postojano i pošteno vladanje, ti ove reči ne možeš da sprovedeš u delo i ne smatraš ih istinama, u tom slučaju nisi Božji sledbenik. Tvrdiš da istinu sprovodiš u delo, ali ako te Bog upita: „Da li su ’istine’ koje sprovodiš Božje reči? Jesu li načela kojih se pridržavaš zasnovana na Božjim rečima?” – šta ćeš reći u svoju odbranu? Ako tvoj temelj nisu Božje reči, onda su ti temelj Sotonine reči. Ti proživljavaš Sotonine reči, a ipak tvrdiš kako istinu sprovodiš u delo i Bogu udovoljavaš. Nije li to bogohuljenje? Na primer, Bog ljude usmerava da budu pošteni, ali neki ljudi ne razmišljaju o tome šta zaista znači biti poštena osoba, kako da u praksi budu pošteni, šta je od onoga što proživljavaju i otkrivaju nepošteno, a šta pošteno. Umesto da razmišljaju o suštini istine u Božjim rečima, oni se okreću knjigama nevernika. I razmišljaju: „I izreke nevernika su prilično dobre – i one uče ljude da budu dobri! Na primer, ’Dobri ljudi spokojno žive’, ’Bezazleni ljudi uvek prevagnu’, ’Praštaj drugima, sebe radi’. I ove izjave su ispravne i u skladu su sa istinom!” Prema tome, oni se pridržavaju ovih reči. Kao kakva osoba mogu da žive pridržavajući se ovih poslovica nevernika? Mogu li da prožive istina-stvarnost? (Ne, ne mogu.) Zar nema mnogo ovakvih ljudi? Oni stiču određeno znanje; pročitali su nekoliko knjiga i nekoliko čuvenih dela; stekli su određeni uvid u stvari i čuli su nekoliko čuvenih izreka i narodnih poslovica, a zatim ih uzimaju za istinu; u skladu sa ovim rečima se ponašaju i obavljaju svoju dužnost, primenjuju ih na svoje živote vernika u Boga i smatraju da zadovoljavaju Božje srce. Nisu li time istinu zamenili za laž? Nije li ovo obmanjivanje? Za Boga je ovo bogohuljenje! Ove stvari se ispoljavaju u svakom čoveku, i to u brojnim slučajevima. Da li je vernik u Boga onaj koji se prema ljudskim milozvučnim rečima i ispravnim doktrinama odnosi kao prema istinama kojih se treba pridržavati, dok Božje reči ostavlja po strani i zanemaruje ih; koji Božje reči ne uspeva da usvoji ni nakon što ih više puta pročita, niti ih posmatra kao istinu? Je li on Božji sledbenik? (Nije.) Takvi ljudi veruju u religiju; i dalje slede Sotonu! Veruju da su reči koje Sotona izgovara filozofske, dubokoumne i da predstavljaju klasiku. Smatraju ih čuvenim izrekama krajnje istine. Svega drugog mogu da se odreknu, ali ove reči ne mogu da napuste. Ako napuste ove reči, za njih bi to bilo kao da su izgubili temelj u svom životu, kao da im je srce postalo prazno. Kakvi su to ljudi? Oni su Sotonini sledbenici i zato kao istinu prihvataju čuvene Sotonine izreke. Možete li detaljno da analizirate i da prepoznate raznorazna stanja u kojima sebe zatičete u različitim kontekstima? Na primer, neki ljudi veruju u Boga i često čitaju Njegove reči, međutim, kada ih nešto zadesi, uvek govore: „Moja majka je rekla”, „Moj deda je rekao”, „Ta i ta čuvena osoba je jednom rekla” ili „U toj i toj knjizi piše”. Nikada ne govore: „Božje reči ovo poručuju”, „Božji zahtevi prema nama su sledeći”, „Bog kaže sledeće”. Nikada ne izgovaraju ove reči. Da li oni slede Boga? (Ne, ne slede Ga.) Mogu li ljudi lako da otkriju ova stanja? Ne, ne mogu, ali i samo njihovo postojanje u ljudima nanosi im veliku štetu. U Boga možda veruješ tri, pet, osam ili deset godina, ali i dalje ne znaš kako da budeš pokoran Bogu, niti kako da u delo sprovodiš Božje reči. Šta god da ti se dogodi, za osnovu i dalje uzimaš sotonske reči; osnovu i dalje tražiš u tradicionalnoj kulturi. Je li to vera u Boga? Zar ne slediš Sotonu? Živiš prema sotonskim rečima i živiš prema sotonskim naravima, pa zar se ne opireš Bogu? Pošto Božju reč ne sprovodiš u delo niti prema njoj živiš, pošto ne ideš Božjim stopama, ne obazireš se ni na šta od onoga što Bog govori i, šta god da Bog orkestrira ili zahteva, ne možeš da se pokoriš, ti Boga ne slediš. Ti i dalje slediš Sotonu. Gde je Sotona? Sotona je u ljudskim srcima. Sotonine filozofije, logika, pravila i razne đavolske reči odavno su se ukorenile u ljudskom srcu. U tome je najozbiljniji problem. Ako ne možeš da razrešiš ovaj problem u svojoj veri u Boga, u tom slučaju nećeš moći da budeš spasen od Boga. Prema tome, sve što činite, svoje misli i gledišta i svoju osnovu za postupanje morate često da sagledavate upoređujući ih sa Božjim rečima, kao i da raščlanite stvari koje su vam u mislima. Nužno je da znate koje od stvari prisutnih u vama predstavljaju filozofije za ovozemaljsko ophođenje, narodne izreke, tradicionalnu kulturu, i koje potiču od intelektualnog znanja. Nužno je da znate za koje od njih uvek verujete da su ispravne i u skladu sa istinom, kojih se pridržavate kao da su istina i kojima dozvoljavate da istini preuzmu mesto. Nužno je da detaljno analizirate ove stvari. Konkretno, ako kao istinu posmatraš stvari za koje veruješ da su ispravne i dragocene, neće ti biti lako da ih prozreš – ali ako ih prozreš, savladaćeš veliku prepreku. Te stvari predstavljaju prepreku da ljudi shvate Božje reči, da istinu sprovode u delo i da se pokore Bogu. Ako po ceo dan provodiš dokon i zbunjen, ne razmišljaš o ovim stvarima niti se usredsređuješ na rešavanje ovih problema, onda će one biti koren tvoje slabosti, otrov u tvom srcu. Ako ih ne ukloniš, nećeš biti sposoban da istinski slediš Boga, istinu nećeš moći da sprovodiš u delo niti ćeš moći da se pokoriš Bogu, i neće biti načina da postigneš spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”

Šta god da se desi, da li se oslanjaš na sotonske filozofije i koristiš ljudske metode da to rešiš ili tražiš istinu i to rešavaš prema Božjim rečima, ili pak usvajaš neki kompromisni međupristup? Tvoj izbor najbolje otkriva jesi li neko ko voli istinu i ka njoj stremi. Ako uvek biraš da probleme rešavaš oslanjajući se na sotonske filozofije i ljudske metode, ishod će se sastojati u tome da ne možeš da zadobiješ istinu, kao ni prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetoga Duha. I ne samo to, u tebi će narasti predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, pa će te se On na kraju gnušati i odbaciti te, i ukloniće te. Ali, ako u svim stvarima možeš da tražiš istinu i rešavaš ih prema Božjim rečima, onda ćeš moći da zadobiješ prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetoga Duha. Tvoje shvatanje istine biće sve jasnije i sve više i više ćeš spoznavati Boga; na ovaj način ćeš moći da se Bogu istinski pokoriš i da Ga voliš. Nakon nekog vremena ovakve primene i doživljavanja, tvoje iskvarene naravi će se sve više pročišćavati i biće sve manje i manje situacija u kojima si buntovan prema Bogu, sve dok na kraju s Njim ne postigneš potpunu usklađenost. Ako uvek biraš taj kompromisni međupristup, u rešavanju problema se zapravo i dalje oslanjaš na sotonske filozofije. Takvim životom nećeš nikad zaslužiti Božje odobravanje, već ćeš samo biti otkriven i uklonjen. Ako si izabrao pogrešan put da veruješ u Boga, put religije, što pre treba da preokreneš svoj pravac, odmakneš se od ivice i prihvatiš pravi put. Tada za tebe možda još uvek ima nade da dobiješ spasenje. Ako želiš da zadobiješ pravi put vere u Boga, onda moraš sȃm da ga tražiš i da ga napipavaš. Neko ko poseduje duhovno razumevanje će nakon određenog iskustva pronaći pravi put.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”

Slična iskustvena svedočenja:

Da li bi trebalo da živimo u skladu sa tradicionalnim vrlinama?

Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš: da li je tako?

Razmišljanja o izreci „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”