Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba da bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene u odnosu na to da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja. Ako ove istine ne smatraš važnima, ako samo smišljaš načine kako bi im izmakao ili pronašao novi izlaz da ih zaobiđeš, tada kažem da si veliki grešnik. Ako veruješ u Boga, a ipak ne tražiš ni istinu ni namere Božje, niti voliš put koji te približava Njemu, tada kažem da si ti onaj koji pokušava da izbegne sud, te da si marioneta i izdajnik koji beži od velikog belog prestola. Bog neće poštedeti nikoga od pobunjenika koji izmaknu Njegovom pogledu. Takvi ljudi biće još strože kažnjeni. Oni koji izađu pred Boga da im sudi, a pritom su bili pročišćeni, zauvek će živeti u carstvu Božjem. Naravno, to je nešto što pripada budućnosti.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”

Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da ih Njegove reči dovode u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići pokornost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz izloženost, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči”

Bog ima mnogo sredstava da usavrši čoveka. On koristi svakakva okruženja da oreže iskvarenu čovekovu narav i koristi razne stvari da bi razgolitio čoveka; u jednom pogledu, On orezuje čoveka, u drugom On razgolićuje čoveka, a u trećem On otkriva čoveka, kopajući i otkrivajući „tajne” u dubinama čovekovog srca i pokazujući čoveku njegovu prirodu razotkrivajući mnoga njegova stanja. Bog usavršava čoveka kroz mnoge metode – kroz otkrivenje, kroz orezivanje čoveka, kroz oplemenjivanje čoveka i grdnju – tako da čovek može da zna da je Bog praktičan.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo oni koji se usredsrede na primenu mogu biti usavršeni”

Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakav bol niti nelagodnost, i ne osećaš baš ništa, i ako ne staneš pred Boga da tražiš Njegove namere, niti se moliš niti tražiš istinu, onda si zaista otupeo! Bog ne deluje u tebi kada tvoj duh ne oseća ništa, kada ne reaguje. Reći će: „Ta osoba je previše otupela i iskvarena je do srži. Kako god da je dovodim u red, orezujem ili pokušavam da je držim pod kontrolom, još uvek ne mogu da dirnem njeno srce niti da probudim njen duh. Ta osoba će biti u nevolji; nije je lako spasiti.” Ako ti Bog uredi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ako te oreže i ako iz toga izvučeš pouku, ako si naučio da staneš pred Boga, da tražiš istinu, i ako se, nesvesno, prosvetiš i prosvetliš i dostigneš istinu, ako si u tim okruženjima doživeo promenu, požnjeo nagrade i napredovao, ako počneš malo da shvataš Božje namere i prestaneš da se žališ, onda će sve to značiti da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. To će značiti da si prošao kroz to teško iskustvo. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce i da mogu da podnesu tu vrstu patnje, i da, duboko u sebi, vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se postiže taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; tako se pokoravaš svemu što dolazi od Boga. To je način razmišljanja i stav koje moraš da poseduješ i moraš da naučiš da tražiš istinu. Ne treba stalno da tražiš spoljne uzroke ili da kriviš druge za svoje nevolje, niti da ljudima pronalaziš mane; moraš jasno da shvatiš Božje namere. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da izmišljaš izgovore i nećeš ništa postići. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš namere Božje. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da dostigneš istinu. Dakle, zašto to naprosto ne učiniš? Zašto se opireš? Kada bi prestao da se opireš, zadobio bi istinu. Ako se opireš, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš povrediti Božja osećanja i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije, pa kako onda da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog više puta pokušava da te podstakne da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najjadniji i najžalosniji ljudi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Neki ljudi postaju negativni kada ih orežu; izgube svu energiju za obavljanje dužnosti i njihova odanost, takođe, nestane. Zbog čega se ovo dešava? To je veoma ozbiljan problem – to je nesposobnost prihvatanja istine. Oni ne prihvataju istinu, delom jer nisu svesni sopstvene iskvarene naravi, što dovodi do toga da oni nisu u stanju da prihvate orezivanje. Ovo je određeno njihovom prirodom koja je nadmena i umišljena i kojoj nedostaje ljubavi prema istini. Delom se to dešava i zato što ljudi ne shvataju značaj orezivanja. Oni veruju da ako su orezani, to znači da je njihov ishod već određen. Kao posledica toga, oni pogrešno veruju da, ako napuste svoje porodice da bi se dali Bogu i ako su donekle odani Bogu, onda oni ne bi trebalo da budu orezani; a, ako jesu orezani, onda to nije Božja ljubav i pravednost. Ovakva vrsta pogrešnog razumevanja dovodi do toga da se mnogi ljudi ne usude da budu odani Bogu. Zapravo, kad se sve sabere i oduzme, to se dešava zato što su oni isuviše lažljivi i ne žele da trpe teškoće. Oni samo žele da zarade blagoslove na lakši način. Ljudi uopšte ne razumeju Božju pravednu narav. Oni nikada ne veruju da je svaki Božji postupak pravedan, niti da je Njegovo postupanje sa svima pravedno. Nikada ne tragaju za istinom u ovome, već umesto toga uvek sami donose zaključke. Bez obzira na to kakve je loše stvari neko uradio, koje je velike grehe počinio ili koliko je zla naneo, ako ga zadese Božji sud i kazna, misliće da je Nebo nepravično i da Bog nije pravedan. U očima čoveka, ako Božji postupci nisu u skladu sa njegovim željama ili ako su Božji postupci neuviđavni prema njegovim osećanjima, onda mora biti da je On nepravedan. Kako god, ljudi nikad ne znaju da li njihovi postupci odgovaraju istini, niti ikada shvate da se svim svojim postupcima bune protiv Boga i opiru Mu se. Ako Bog nikada ne bi orezao ni prekorio ljude za njihovo buntovništvo, bez obzira na to kako su prestupili, već bi umesto toga bio smiren i nežan prema njima i postupao prema njima s puno ljubavi i strpljenja, i ako bi im dozvolio da večeraju i uživaju pored Njega zauvek, onda se ljudi nikada ne bi žalili na Boga niti bi Mu sudili da je nepravedan; umesto toga bi neiskreno rekli da je On veoma pravedan. Da li takvi ljudi poznaju Boga? Mogu li biti jednog srca i uma sa Bogom? Oni nemaju utisak da, kada Bog sudi ljudima i orezuje ih, On želi da ih pročisti i preobrazi njihovu život-narav kako bi oni mogli da Mu se pokore i da Ga vole. Takvi ljudi ne veruju da Bog jeste pravedan Bog. Sve dok Bog prekoreva, razotkriva i orezuje ljude, oni će postajati negativni i slabi, uvek će se žaliti da Bog nije nežan i uvek će gunđati da su Božji sud i grdnja ljudi pogrešni, nesposobni da uvide da to Bog pročišćava i spašava ljude, i neće verovati da Bog određuje ishode ljudi na osnovu toga da li su pokazali pokajanje. Uvek sumnjaju u Boga i brane se od Njega, i šta će biti rezultat toga? Da li će moći da se pokore Božjem delu? Da li će moći stvarno da se promene? To je nemoguće. Ako se ovakvo njihovo stanje ne promeni, biće veoma opasno i biće nemoguće da ih Bog pročisti i usavrši.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Kakva je to narav kada ljudi nisu sposobni da prihvate orezivanje i ne mogu da prihvate istinu? Zar to ne bi trebalo jasno da uočite? To su sve ispoljenja odbojnosti prema istini – to je suština problema. Kada ljudi imaju odbojnost prema istini, veoma im je teško da prihvate istinu – a ako ne mogu da prihvate istinu, može li se razrešiti problem njihove iskvarene naravi? (Ne.) Dakle, da li je neko takav, neko ko nije sposoban da prihvati istinu – u stanju da zadobije istinu? Može li Bog da ga spasi? Svakako da ne može. Da li ljudi koji ne prihvataju istinu iskreno veruju u Boga? Svakako da ne. Najvažniji aspekt ljudi koji zaista veruju u Boga je sposobnost da prihvate istinu. Ljudi koji ne mogu da prihvate istinu zasigurno ne veruju iskreno u Boga. Da li takvi ljudi mogu mirno da sede tokom propovedi? Da li su u stanju da išta zadobiju? Nisu. To je zato što propovedi razotkrivaju razna iskvarena stanja ljudi. Detaljnom analizom Božjih reči ljudi stiču znanje, a zatim, prelazeći na razgovor u zajedništvu o načelima primene, dobijaju put do primene i na taj način se postiže dejstvo. Kada takvi ljudi čuju da se stanje koje je razotkriveno odnosi na njih – da se odnosi na njihove probleme – od stida dobijaju napad besa, a možda čak i ustanu i napuste okupljanje. Čak i ako ne odu, mogu da se unervoze i da se osete oštećenim, u kom slučaju nema smisla da prisustvuju okupljanju, niti da slušaju propoved. Zar svrha slušanja propovedi nije da se shvati istina i da se reše sopstveni stvarni problemi? Ako se uvek plašiš da će tvoji problemi biti razotkriveni, ako se stalno plašiš da ćeš biti pomenut, zašto uopšte veruješ u Boga? Ako u svojoj veri ne možeš da prihvatiš istinu, onda ne veruješ stvarno u Boga. Ako se uvek plašiš da ćeš biti razotkriven, kako ćeš moći da rešiš svoj problem iskvarenosti? Ako ne možeš da rešiš svoj problem iskvarenosti, čemu onda verovati u Boga? Svrha vere u Boga je da prihvatiš Božje spasenje, da odbaciš svoju iskvarenu narav i proživiš obličje pravog ljudskog bića, što se sve postiže prihvatanjem istine. Ako uopšte ne možeš da prihvatiš istinu, ili čak da budeš orezan ili razotkriven, onda nemaš načina da postigneš Božje spasenje. Reci Mi samo: koliko u svakoj crkvi ima onih koji mogu da prihvate istinu? Da li je onih koji ne mogu da prihvate istinu mnogo ili malo? (Mnogo.) Da li je to situacija koja zaista postoji među izabranicima u crkvama, da li je to pravi problem? Svi oni koji nisu u stanju da prihvate istinu i koji nisu u stanju da prihvate da budu orezani, imaju odbojnost prema istini. Imati odbojnost prema istini je neka vrsta iskvarene naravi, i ukoliko ta narav ne može da se promeni, da li oni mogu da budu spaseni? Naravno da ne mogu. Danas mnogi teško prihvataju istinu. To nimalo nije lako. Da bi se to rešilo, osoba mora da doživi nekakav Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje. Dakle, šta kažete: kakva je to narav kada ljudi nisu sposobni da prihvate orezivanje, kada se ne upoređuju sa Božjom rečju ili stanjima razotkrivenim tokom propovedi? (To je narav koja je odbojna prema istini.) (…) A kako se uglavnom ispoljava ona vrsta naravi koja je odbojna prema istini? U odbijanju da prihvati da bude orezana. Neprihvatanje orezivanja je jedna vrsta stanja koje takva narav ispoljava. Takvi ljudi su u svojim srcima naročito protivni tokom orezivanja. Misle: „Ne želim to da slušam! Ne želim to da slušam!” ili, „Zašto ne orezati nekog drugog? Zašto su baš mene uzeli na zub?” Šta znači osećati odbojnost prema istini? Osećati odbojnost prema istini znači da je osoba potpuno nezainteresovana za bilo šta što je povezano sa pozitivnim stvarima, sa istinom, sa onim što Bog traži ili sa Božjim namerama. Ponekad osećaju gađenje prema tim stvarima; ponekad ih potpuno ignorišu, ponekad zauzimaju neposlušan stav i ravnodušni su prema njima, ne uzimaju ih zaozbiljno, pristupajući im površno ili s prezirom; ili se prema njima odnose s potpunim nedostatkom odgovornosti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Orezivanje je nešto što bi mogao da iskusi svako ko veruje u Boga. Posebno tokom izvršavanja dužnosti, kako se njihovo iskustvo orezivanja uvećava, većina ljudi postaje sve više svesna značenja orezivanja. Oni osećaju da od orezivanja ima toliko koristi i sve više su u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose. Naravno, dokle god mogu da obavljaju dužnost i bez obzira na dužnost koju izvršavaju, svaka osoba će imati priliku da bude orezana. Normalni ljudi mogu ispravno da se odnose prema orezivanju. S jedne strane, sa bogopokornim srcem mogu da prihvate da budu orezani, a s druge, mogu i da razmišljaju o problemima koje imaju i da ih spoznaju. Ovo su uobičajeni stav i perspektiva u načinu na koji se ljudi koji streme ka istini odnose prema orezivanju. Dakle, da li se i antihristi na ovaj način odnose prema orezivanju? Nikako. Stavovi antihristȃ i ljudi koji streme ka istini sasvim se sigurno razlikuju kad je reč o njihovom odnosu prema orezivanju. Kad je reč o pitanju orezivanja, antihristi, pre svega, to nisu u stanju da prihvate. Postoje i razlozi zbog kojih to nisu u stanju da prihvate. Glavni je u tome da, kad ih orezuju, antihristi osećaju da su izgubili obraz, da su izgubili svoj ugled, status i dostojanstvo i da više nisu u stanju da pred drugima glavu drže uzdignuto. Takve stvari deluju u njihovom srcu, pa im je teško da prihvate orezivanje, uz osećanje da svako ko ih orezuje ima nešto protiv njih i da im je neprijatelj. Takav je mentalitet antihrista kada se orezuju. U to možete biti sigurni. Kroz orezivanje se zapravo najviše otkriva da li neko može da prihvati istinu i da li neko može istinski da se pokori. Činjenica da se u toj meri opiru orezivanju dovoljno pokazuje da antihristi imaju odbojnost prema istini i da je nipošto ne prihvataju. U tome je, dakle, srž problema. Njihov ponos nije srž problema, već je suština problema u neprihvatanju istine. Kad se orezuju, antihristi zahtevaju da se to učini uz lep ton i stav. Ako je ton onoga ko to čini ozbiljan i njegov stav oštar, antihrist će se opirati, biće prkosan i pobesneće od stida. Neće se obazirati na to da li je ono što se u njemu razotkriva ispravno ili predstavlja činjenicu, neće razmišljati o tome u čemu je pogrešio niti o tome treba li da prihvati istinu. Razmišljaće jedino o tome jesu li njegova sujeta i ponos pretrpeli udarac. Antihristi uopšte ne mogu da priznaju da je orezivanje ljudima od pomoći, da dolazi s ljubavlju, da je spasonosno i da je ljudima od koristi. Čak ni to ne mogu da uvide. Zar to sa njihove strane nije pomalo nerazborito i nerazumno? Prema tome, kada se suoči sa orezivanjem, kakvu to narav otkriva antihrist? Nesumnjivo otkriva narav osobe koja ima odbojnost prema istini, u vidu nadmene i nepopustljive naravi. Time se otkriva da je priroda-suština antihrista ona koja oseća odbojnost prema istini i koja istinu ne podnosi. Stoga se antihristi najviše plaše da budu orezani; onoga časa kad ih orezuju, njihovo se ružno stanje u potpunosti razotkriva. Kada antihristi bivaju orezivani, koja ispoljavanja pokazuju i koje bi stvari mogli da kažu ili učine, koje drugima omogućavaju da jasno uvide da su antihristi antihristi, da se razlikuju od prosečne iskvarene osobe i da je njihova priroda-suština različita od onih koji streme ka istini? Navešću nekoliko primera, a vi možete da o njima razmislite i dodate neke svoje. Kada antihristi bivaju orezivani, oni prvo kalkulišu i razmišljaju: „Kakva me to osoba orezuje? Na šta cilja? Kako zna za ovo? Zašto me je orezivao? Oseća li prezir prema meni? Jesam li rekao nešto što ga je uvredilo? Da li mi se sveti zato što imam nešto dobro i to mu nisam dao, pa ovu priliku koristi da me ucenjuje?” Umesto da razmišljaju o svojim prestupima, o nedelima iz prošlosti i iskvarenim naravima koje su otkrili i da ih spoznaju, oni žele da pronađu razloge po pitanju orezivanja. Osećaju da tu ima nečeg sumnjivog. Tako se odnose prema orezivanju. Ima li ovde ikakvog istinskog prihvatanja? Imali li ikakvog istinskog znanja ili razmišljanja? (Ne.) U većini slučajeva, razlog za orezivanje ljudi može biti to što su otkrili iskvarene naravi. Razlog može biti i to što su iz neznanja uradili nešto pogrešno i izdali interese Božje kuće. A može biti i to što su u svojoj dužnosti bili površni i time su izazvali štetu delu Božje kuće. Najodvratnije je što ljudi bez ustezanja i bez stida rade ono što im se prohte, što povređuju načela i prekidaju i ometaju delo Božje kuće. To su osnovni razlozi zbog kojih bivaju orezivani. Nezavisno od okolnosti koje su dovele do nečijeg orezivanja, koji je najvažniji stav koji u odnosu na to treba imati? Kao prvo, to moraš da prihvatiš. Bez obzira na to ko te orezuje i iz kog razloga, bez obzira na to da li to deluje grubo i kakvi su mu ton ili reči, treba to da prihvatiš. Zatim treba da prepoznaš šta si pogrešno učinio, koju si iskvarenu narav otkrio i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Prvo i najvažnije, ovo je stav koji treba da imaš.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Svaka osoba oseća gubitak kada je orezana, posebno ako je otpuštena i ako je izgubila svoj status. Oseća da je dovedena u nezgodnu situaciju i da je pomalo osramoćena pred drugima i previše postiđena da se suoči sa bilo kim. Međutim, osoba koja zna za stid neće iznositi iskrivljene argumente. Šta znači ne iznositi iskrivljene argumente? To znači biti u stanju suočiti se sa svime na ispravan način, bez razmišljanja i priče o stvarima na iskrivljen način, već umesto toga iskreno priznati stvari koji su učinjene pogrešno, te suočiti se sa situacijom pravično i racionalno. Šta znači pravično i racionalno? To znači da, pošto si orezan zbog nečega, mora postojati problem sa onim što si učinio – ostavimo po strani koju iskvarenu narav imaš, recimo samo da ako si pogrešio po tom pitanju, onda sigurno snosiš neku odgovornost za to; a pošto imaš odgovornost, trebalo bi da je preuzmeš na sebe i da priznaš da si to učinio. Kada to priznaš, treba da ispitaš sebe i da se zapitaš: „Koju iskvarenu narav sam otkrio u tome? Ako me nije vodila iskvarena narav, da li su onda moji postupci bili zatrovani ljudskom voljom? Da li je to izazvano glupošću? Da li je to imalo ikakve veze sa mojom težnjom, sa putem kojim idem?” Biti u stanju da ovako ispitaš sebe jeste imati racionalnost, znati za stid, gledati na stvari na pravedan, objektivan način, na način koji je veran činjenicama. Upravo je to ono što antihristi nemaju. Kada bivaju orezivani, oni prvo pomisle: „Kako možeš toliko nemilosrdno da orezuješ dostojanstvenog starešinu poput mene pred toliko ljudi, čak otkrivajući moju sramotnu tajnu? Gde je moj ugled kao starešine? Zar ga nisi uništio time što si me orezao? Ko će me od sada slušati? Ako me niko ne sluša, kako mogu da imam bilo kakav status kao starešina? Zar to ne bi značilo da sam samo figura? Kako ću onda uživati u prednostima statusa? Zar više neću moći da uživam u onome što braća i sestre nude?” Da li je ta ideja ispravna? Da li je to u skladu sa istinom? Da li je to opravdano? (Nije.) To je nedostatak razuma i iznošenje iskrivljenih argumenata. Šta podrazumevaš pod ugledom? Šta je starešina? Sigurno nisi lišen iskvarenosti? Šta misliš pod „otkrivanjem tvoje sramotne tajne”? Šta je tvoja sramotna tajna? To je tvoja iskvarena narav. Tvoja iskvarena narav je ista kao i kod bilo koga drugog – to je tvoja sramotna tajna. Nema ničeg drugačijeg kod tebe, nisi superiorniji od drugih. Božja kuća je samo videla da imaš malo kova i da možeš da obaviš neki posao, pa te je unapredila i gajila, i dala ti poseban teret, malo više da poneseš. Ali to uopšte ne znači da, kada imaš status, više nemaš iskvarenu narav. Ipak, antihristi se hvataju za to, govoreći: „Sada kada imam status, ne treba da me orezujete, posebno ne pred toliko ljudi, što bi omogućilo većini da sazna moju pravu situaciju.” Zar to nije iskrivljen argument? Gde se taj pristup može primeniti? U društvu, kada nekoga uzdižeš, moraš da ga hvališ kao savršenog i da mu stvoriš sliku savršenstva, bez i najmanje mane. Zar to nije obmanjujuće? Da li bi Božja kuća to radila? (Ne bi.) To je ono što Sotona radi, i takođe ono što antihristi zahtevaju. Sotona je lišen razuma, a antihristi su, slično tome, lišeni razuma po tom pitanju. Ne samo to, već iznose iskrivljene argumente i postavljaju preterane zahteve. Da bi zaštitili svoj status, oni traže od Višnjeg da vodi računa o tome kako ih orezuje i u kojim prilikama ih orezuje, i kakav ton koristi. Da li je to neophodno? Oni su iskvarena ljudska bića i orezuju se zbog nečega što je stvarno i istinito – kakva je potreba da se to radi na poseban način? Zar njihovo uzdizanje ne bi štetilo braći i sestrama? Da li bi oni, zli ljudi kakvi jesu, trebalo da budu uzdignuti i da im se štiti status, kako bi mogli bezobzirno da čine nedela među onima koji su ispod njih i da uspostavljaju svoja nezavisna carstva? Da li bi to bilo pravedno prema braći i sestrama? Da li je to pokazivanje odgovornosti prema njima? To nije način pokazivanja odgovornosti prema njima. Dakle, antihrist koji se ponaša na taj način, razmišlja na taj način i postavlja takve zahteve, samo iznosi iskrivljene argumente i namerno izaziva nevolje, potpuno lišen stida. Kada bude orezan zbog nečega što je pogrešno učinio, antihrist ne priznaje da mu je narav iskvarena, niti ispituje koja iskvarena narav ga je navela da učini tako nešto. Nakon što iznesu gomilu iskrivljenih argumenata, antihristi ne samo da odbijaju da ispitaju sebe, već razmišljaju i o protivmerama. „Ko je to prijavio? Ko je to dojavio višnjem? Ko je prijavio starešinama da sam ja to uradio? Moram da saznam ko je to bio i da ga naučim pameti. Moram da ga ukorim na okupljanjima i da mu pokažem koliko sam strašan.” Kada su orezani, antihristi će učiniti sve što mogu da se odbrane, da nađu izlaz, razmišljajući: „Ovog puta sam bio neoprezan i razotkriven sam, pa moram da dam sve od sebe da se to ne ponovi sledeći put i da isprobam drugačiji pristup kako bih obmanuo i one koji su iznad i braću i sestre koji su ispod, tako da niko od njih ne bude svestan. Kada uradim nešto dobro, trebalo bi da požurim da istupim i pripišem sebi zasluge, ali kada napravim grešku, moram brzo da prebacim odgovornost na nekog drugog.” Zar to nije besramno? To je krajnje besramno! Kada normalna osoba bude orezana, duboko u svom srcu, priznaje sebi: „Nisam dobar – imam iskvarenu narav. Nema se više šta reći. Moram da razmislim o sebi.” Ta osoba u tišini odlučuje da postupi prema onome što Bog zahteva ako ponovo naiđe na ovakvu situaciju. Bez obzira da li to mogu postići ili ne mogu, u svakom slučaju, kada su orezani, antihristi to prihvataju u svom srcu na racionalan način, a njihova racionalnost im govori da su zaista učinili nešto pogrešno i da, pošto imaju iskvarenu narav, moraju to da priznaju. Oni se pokoravaju u srcu, bez ikakvog otpora, pa čak i ako se osećaju malo povređeno, njihov glavni stav je pozitivan. U stanju su da ispitaju sebe, da osete kajanje i da odluče da se potrude da ubuduće ne ponove istu grešku po tom pitanju. S druge strane, antihrist ne samo da ne oseća kajanje, već pruža otpor u srcu i ne samo da nije u stanju da se okane zla koje čini, već čak pokušava da nađe drugi način da nastavi da bezobzirno čini nedela, nastavljajući sa svojim zlim ponašanjem. Kada su orezani, oni ne ispituju svoju iskvarenu narav, izvor svog lošeg dela, svoje namere ili različita stanja i perspektive koje su se pojavile u njima kada je otkrivena njihova iskvarena narav. Nikada ne ispituju te stvari niti razmišljaju o njima, i ne prihvataju kada im neko drugi daje predloge i savete ili kada ih razotkriva. Umesto toga, pojačavaju svoje napore u pronalaženju raznih načina, sredstava i taktika da prevare one koji su iznad i ispod njih, kako bi mogli da zaštite svoj status. Pojačavaju svoje napore u ometanju Božje kuće i koriste svoj status kako bi činili zlo. Za njih zaista nema nade!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka”

Kad je reč o orezivanju, šta je ono najosnovnije što ljudi treba da znaju? Orezivanje je nužno iskustvo kako bi se na odgovarajući način izvršavala dužnost – ono je neophodno. To je nešto sa čim ljudi svakodnevno moraju da se suoče i da često iskuse da bi u svojoj veri u Boga postigli spasenje. Niko ne može biti pošteđen orezivanja. Da li su nečijim orezivanjem obuhvaćeni izgledi i sudbina te osobe? (Nisu.) Prema tome, zašto se sprovodi nečije orezivanje? Da li se ono sprovodi da bi se neko osudio? (Ne, sprovodi se kako bi se ljudima pomoglo da shvate istinu i da svoju dužnost izvršavaju shodno načelima.) Tako je. To je najispravnije razumevanje toga. Nečije orezivanje je vrsta discipline, vrsta prekora i, naravno, to je ujedno način da se ljudima pomogne i da se oni poprave. To što te orezuju omogućava ti da na vreme promeniš svoje nepravilno stremljenje. Omogućava ti da odmah prepoznaš svoje trenutne probleme i da na vreme prepoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš. U krajnjoj liniji, to što te orezuju pomaže ti da prepoznaš svoje greške i da svoje dužnosti izvršavaš shodno načelima, na vreme te pošteđuje izazivanja odstupanja i zastranjivanja, i sprečava te da izazivaš katastrofe. Nije li to od najveće pomoći ljudima, nije li im to najveći lek? Oni sa savešću i razumom trebalo bi da budu u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Dok prolaziš kroz orezivanje, u početku ne preispituješ šta je ispravno i pogrešno – naprosto to prihvataš, pokornog srca. Na primer, neko bi mogao da kaže da si uradio nešto pogrešno. Iako u srcu ne razumeš i ne znaš šta si zgrešio, ipak to prihvataš. Prihvatanje je pre svega pozitivan stav. Pored toga, postoji stav koji je nešto negativniji, a to je da se ćuti i da se ne pruža nikakav otpor. Kakvo ponašanje to podrazumeva? Ne raspravljaš se, ne braniš se i ne izmišljaš objektivne izgovore za sebe. Ako uvek izmišljaš izgovore, pravdaš se i prebacuješ odgovornost na druge, da li je to otpor? To je buntovnička narav. Ne treba da odbijaš, da se opireš, niti da se raspravljaš. Čak i ako ispravno rasuđuješ, da li je to istina? To je objektivni ljudski izgovor, a ne istina. Niko od tebe ne traži objektivne izgovore – zašto se to dogodilo ili kako je do toga došlo – već se kaže da priroda tog postupka nije u skladu sa istinom. Ako je tvoje znanje na tom nivou, zaista ćeš biti u stanju da prihvatiš i da se ne opireš. Ključno je prvo imati pokoran stav kada te nešto zadesi. (…) Kada se suočiš sa orezivanjem, koje radnje predstavljaju stav prihvatanja, pokoran stav? U najmanju ruku, moraš trezveno da razmišljaš i da budeš razuman. Kao prvo, moraš da se pokoriš i ne smeš da se opireš, niti da odbijaš, i moraš da imaš razuman pristup. Tako ćeš imati barem malo razuma. Ako želiš da dosegneš prihvatanje i pokornost, moraš da shvatiš istinu. Nije jednostavno shvatiti istinu. Kao prvo, moraš da prihvatiš stvari od Boga: u najmanju ruku, moraš da znaš da je orezivanje nešto što Bog dozvoljava da ti se dogodi, ili da dolazi od Boga. Bez obzira na to da li je orezivanje potpuno razumno ili nije, treba da imaš prihvatljiv, pokoran stav. Time se ispoljava pokornost Bogu, a istovremeno se i prihvata Božje ispitivanje. Ako se samo raspravljaš i braniš, misleći da orezivanje dolazi od čoveka, a ne od Boga, onda je tvoje shvatanje pogrešno. Kao prvo, nisi prihvatio Božje ispitivanje, a kao drugo, nemaš ni pokoran stav ni pokorno ponašanje u okruženju koje je Bog postavio za tebe. To je neko ko se ne pokorava Bogu. (…) Za većinu ljudi, kada im se desi nešto što je u skladu sa njihovim sopstvenim predstavama i uobraziljom, i u skladu sa njihovim sopstvenim ukusom, osećaju se prilično dobro, pa im je zadovoljstvo da se pokore i sve ide glatko. Njihova srca su opuštena i spokojna, i oni su srećni i zadovoljni. Ali, kada naiđu na nešto što nije u skladu sa njihovim predstavama, ili na nešto što je nepovoljno za njih, ne mogu da se pokore iako znaju da bi trebalo. Osećaju bol, nemaju drugog izbora nego da tiho pate i teško im je da govore o svojim teškoćama. Deprimirani su i puni pritužbi koje nemaju gde da odu, pa im srce kipti: „Drugi su u pravu. Oni imaju viši status od mene; kako mogu da ih ne slušam? Mogao bih isto tako da prihvatim svoju sudbinu. Moraću da budem oprezniji sledeći put, da ne isturam vrat – oni koji isture svoj vrat budu orezani. Nije lako biti pokoran. Veoma je teško! Moja ushićenost ugašena je kofom hladne vode. Želeo sam da budem neposredan i otvoren, ali na kraju bih uvek rekao nešto pogrešno, tako da sam stalno bio orezivan. Ubuduće ću ćutati i udovoljavati drugima.” Kakav je to stav? To je odlazak iz jedne krajnosti u drugu. Šta je krajnji cilj Božjeg dupuštanja ljudima da dobiju nauk pokornosti? Ma koliko nepravdi i bola u tom trenutku pretrpiš, ma koliko si osramoćen ili ma koliko povreda časti, sujete ili ugleda trpiš, sve to je sporedno. Najvažnije je da preokreneš svoje stanje. Koje stanje? U normalnim okolnostima, u dubinama ljudskog srca postoji neka vrsta nepopustljivog i buntovnog stanja – čiji je uzrok uglavnom to što ljudi u srcima imaju određenu vrstu ljudske logike i skup sledećih ljudskih predstava: „Sve dok su moje namere ispravne, nije važno kakav je ishod; ne treba da me orezuješ, a ako to radiš, ne moram da poslušam.” Ne razmišljaju da li su njihovi postupci u skladu sa istina-načelima niti kakve će biti posledice. Ono čega se uvek drže je sledeće: „Dokle god su moje namere dobre i ispravne, Bog treba da me prihvati. Čak i ako ishod nije dobar, ne smeš da me orežeš, a još manje smeš da me osudiš.” Tako ljudi rasuđuju, zar ne? To su ljudske predstave, zar ne? Čovek je neprestano opsednut sopstvenim rasuđivanjem – ima li u tome ikakve pokornosti? Svoje rasuđivanje si proglasio za istinu, a istinu si ostavio po strani. Veruješ da je ono što se slaže sa tvojim rasuđivanjem istina, a da ono što se ne slaže nije. Ima li smešnije osobe od tebe? Ima li nekog nadmenijeg i samopravednijeg? Koja iskvarena narav mora da bude razrešena da bi se naučila lekcija pokornosti? To je zapravo nadmena i samopravedna narav, koja je najveća prepreka ljudima da primenjuju istinu i da se pokoravaju Bogu. Osobe nadmene i samopravedne naravi najviše su sklone raspravi i neposlušnosti, uvek smatraju da su u pravu, pa ništa nije hitnije od rešavanja i orezivanja nečije nadmene i samopravedne naravi. Jednom kada ljudi postanu učtivi i prestanu da se raspravljaju da bi se opravdali, problem buntovništva će se rešiti i oni će biti u stanju da se pokore. Da bi ljudi bili sposobni da se pokore, zar ne moraju da poseduju određeni stepen razumnosti? Moraju da poseduju razum normalne osobe. U nekim stvarima, na primer, bez obzira na to da li smo postupili ispravno ili nismo, ako Bog nije zadovoljan, treba da radimo kako On kaže i da Njegove reči prihvatamo kao merilo za sve. Da li je to razumno? Takvo rasuđivanje treba naći u ljudima pre bilo čega drugog. Ma koliko patili, i bez obzira na naše namere, ciljeve i razloge, ako Bog nije zadovoljan – ako Njegovi zahtevi nisu ispunjeni – onda naši postupci nesumnjivo nisu u skladu sa istinom, tako da moramo da slušamo i pokoravamo se Bogu, i ne treba da pokušavamo da se raspravljamo s Njim, niti da Mu se pravdamo. Kada poseduješ takvu razumnost, kada poseduješ razum normalne osobe, lako je rešiti tvoje probleme i bićeš istinski pokoran. U kojoj god situaciji da se nađeš, nećeš biti buntovan i nećeš prkositi Božjim zahtevima; nećeš analizirati da li je ono što Bog traži ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, već ćeš moći da budeš poslušan – i tako ćeš rešiti svoje stanje raspravljanja, nepopustljivosti i buntovništva. Da li svi u sebi imaju ta buntovna stanja? Ta stanja se često javljaju u ljudima i oni misle u sebi: „Dokle god su moj pristup, predlozi i sugestije razumni, čak i da prekršim istina-načela, ne treba da budem orezan, jer nisam počinio zlo.” To stanje je ljudima zajedničko. Njihov stav je da ne treba da budu orezani ako nisu počinili zlo; treba orezati samo ljude koji su počinili zlo. Da li je to ispravno gledište? Svakako da nije. Orezivanje je uglavnom usmereno na iskvarene naravi ljudi. Ako neko ima iskvarenu narav, treba ga orezati. Kada bi bio orezan tek kada počini zlo, to bi već bilo prekasno, jer bi nevolja već bila izazvana. Ako je uvreda naneta Božjoj naravi, onda si u nevolji i Bog može da prestane da dela u tebi – da li u tom slučaju ima uopšte svrhe da budeš orezan? Nema drugog izbora nego da budeš otkriven i isključen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”

Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema tome što ih Bog orezuje? Kako bi trebalo to da prihvate? Zar ljudi ne treba da razmišljaju o takvim pitanjima? (Treba.) Ljudi treba to da preispitaju i da razmišljaju o takvim stvarima. Bilo kada i bilo kako da se osoba odnosi prema Bogu, identitet čoveka se, u stvari, ne menja; ljudi su uvek stvorena bića. Ako se ne pomiriš sa svojim statusom stvorenog bića, to znači da si buntovan i da si daleko od toga da promeniš svoju narav, daleko od toga da se bojiš Boga i da se kloniš zla. Ako se pomiriš sa svojim mestom stvorenog bića, kakav onda treba da imaš stav prema Bogu? (Bezuslovno pokoravanje.) U najmanju ruku, moraš da poseduješ tu jednu stvar: bezuslovno pokoravanje. To znači da u svakom trenutku ono što Bog čini nikada nije pogrešno; samo ljudi greše. Bez obzira na okolnosti koje se javljaju – posebno pred nedaćama i posebno kada Bog otkriva ili razotkriva ljude – prva stvar koju čovek treba da uradi jeste da stane pred Boga da preispita sebe i ispita svoje reči i dela i svoju iskvarenu narav, umesto da ispituje, proučava i sudi da li su Božje reči i dela ispravni ili pogrešni. Ako ostaneš na mestu koje ti pripada, trebalo bi da tačno znaš šta treba da radiš. Ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu. To nije tako veliki problem. Ali kada ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu, a ipak ne traže istinu – tada imaju veliki problem. Ti imaš iskvarenu narav i ne shvataš istinu, i možeš proizvoljno da sudiš Bogu i da Mu pristupaš i da komuniciraš sa Njim shodno svom raspoloženju, sklonostima i emocijama. Međutim, ako ne tražiš i ne primenjuješ istinu, stvari neće biti tako jednostavne. Ne samo da nećeš moći da se pokoriš Bogu, već bi mogao pogrešno da Ga shvatiš i da se žališ na Njega, da Ga osudiš, da Mu se suprotstaviš, pa čak i da Ga izgrdiš i odbaciš u svom srcu, govoreći da On nije pravedan, da sve što On čini nije nužno ispravno. Zar nije opasno to što i dalje možeš da izazoveš tako nešto? (Jeste.) Vrlo je opasno. Nedostatak traženja istine može nekoga da košta života! A to se može dogoditi bilo kad i bilo gde.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (3. deo)”

Ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i onda te tvoje okruženje navodi i primorava da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, dojadilo mi je!” Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se pobune protiv tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neke kušnje i oplemenjivanje i na kraju se shvate Božje namere i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, odano obavljanje dužnosti: u izvesnoj meri razumeš obavljanje svojih dužnosti i odanost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da budeš potpuno odan Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno obavljaš svoje dužnosti? Za to je potreban proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će te možda orezati, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči će biti uperene u tebe, svi će te ispitivati i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi bio odan u obavljanju svoje dužnosti i da ne smeš da budeš površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok obavljaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav preobraziti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti si zapravo na dobitku. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš dobra stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Slična iskustvena svedočenja:

Kako se odnositi prema orezivanju