Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Ljudi iskušavaju Boga kada ne znaju kako Bog postupa, kada Ga ne poznaju, niti Ga razumeju, i tako često smišljaju neke nerazumne zahteve od Njega. Na primer, kada je neko bolestan, može da se moli da ga Bog izleči. „Neću da se lečim – hajde baš da vidimo da li će me Bog izlečiti ili ne.” I tako, nakon što se molio neko vreme a da Bog ništa nije uradio, on kaže: „Pošto Bog nije ništa učinio, popiću lek i videti da li će me On sprečiti. Ako mi se lek zaglavi u grlu ili ako prospem malo vode, to je možda način na koji me Bog sprečava da ga popijem.” To je iskušavanje. Ili ako treba da širiš jevanđelje, na primer. U normalnim okolnostima, svi kroz zajedništvo i promišljanje odlučuju šta vaše dužnosti zahtevaju i šta treba da uradite, a onda delujete kada za to dođe vreme. Ako se nešto dogodi dok delaš, to je Božja neprikosnovenost – ako Bog želi da te spreči, onda će to učiniti samoinicijativno. Međutim, recimo da u molitvi kažeš: „O, Bože, danas idem da širim jevanđelje. Da li je u skladu sa Tvojom namerom da izađem? Ne znam da li današnji mogući primalac jevanđelja može to da prihvati ili ne, niti kako ćeš tačno odlučiti o ovome. Tražim Tvoja uređenja, Tvoje usmerenje, da mi pokažeš te stvari.” Posle molitve, sedite tamo, nepomični, a zatim kažete: „Zašto Bog nema ništa da kaže o tome? Možda On ne može da mi pokaže te stvari zato što ne čitam dovoljno Njegove reči. Ako je tako, idem smesta da širim jevanđelje. Ako tamo nadrljam, to je možda zato što me Bog sprečava da izađem, a ako sve ide glatko i ako me Bog ne sprečava, to je možda zato što mi Bog dozvoljava da idem da širim jevanđelje.” To je iskušavanje. Zašto to nazivamo iskušavanjem? Božje delo je praktično; u redu je da ljudi samo obavljaju dužnosti koje treba da obavljaju, da organizuju svoj svakodnevni život i žive svoje živote normalne ljudskosti na način koji je u skladu sa načelima. Nema potrebe da isprobavaš kako će se Bog ponašati ili koje će smernice dati. Brini se samo o tome da radiš ono što treba; ne zamajavaj se dodatnim mislima kao što su: „Da li mi Bog dozvoljava da to radim ili ne? Ako učinim ovo, kako će Bog postupiti sa mnom? Da li je u redu da to uradim na taj način?” Ako je nešto očigledno ispravno, onda se staraj samo o tome; ne razmišljaj o ovome i onome. U redu je moliti se, naravno, moliti se za Božje usmerenje, da ti On usmerava život tog dana, da On usmerava dužnost koju obavljaš danas. Dovoljno je da osoba ima pokorno srce i pokoran stav. Na primer, znaš da ćeš doživeti šok ako rukom dodirneš struju i da možeš da pogineš. A ti se ipak premišljaš: „Bez brige, Bog me štiti. Samo moram da probam, da vidim da li će me Bog zaštititi i da vidim kako to izgleda kada te Bog štiti.” Onda dodirneš struju rukom, i kao ishod toga, doživiš šok – to je iskušavanje. Neke stvari su očigledno pogrešne i ne treba ih raditi. Ako bi ih i dalje činio, da bi video kakva će biti Božja reakcija, to je iskušavanje. Neki kažu: „Bog ne voli kada se ljudi doteruju i kada se mnogo šminkaju. Onda ću to da uradim i da vidim kakav je osećaj kada me Bog prekoreva iznutra.” I onda, kada se dotera, pogleda se u ogledalu i kaže: „Bože dragi, izgledam kao živi duh, ali osećam samo da je to pomalo gadno i ne mogu da se nateram da se pogledam u ogledalo. Pored toga nemam nikakav drugi osećaj – ne osećam Božje gađenje i ne osećam da mi se Njegove reči odmah javljaju, da me obore i da mi sude.” Kakvo je to ponašanje? (Ispitivačko.) Ako si ponekad površan u svojoj dužnosti i dobro znaš da je tako, dovoljno je da se pokaješ i preokreneš. Ali ti se uvek moliš: „O, Bože, bio sam površan – molim Te da me disciplinuješ!” Čemu služi tvoja savest? Ako imaš savest, treba da preuzmeš odgovornost za svoje ponašanje. Treba da ga obuzdaš. Ne moli se Bogu – ta molitva će postati iskušavanje. Pretvaranje neke veoma ozbiljne stvari u šalu, iskušavanje, to je nešto što se Bogu gadi. Kada se ljudi mole Bogu i traže Ga u trenutku kada se suočavaju sa problemom, kao i u nekim njihovim stavovima, zahtevima i načinima na koje obavljaju stvari u ophođenju prema Bogu, često će iskrsavati neko iskušavanje. Šta ta iskušavanja uglavnom podrazumevaju? Radi se o tome da želiš da vidiš kako će Bog postupiti, ili da želiš da vidiš da li Bog može ili ne može nešto da učini. Želeo bi da iskušaš Boga; želeo bi da iskoristiš to pitanje da proveriš kakav je Bog, da proveriš koje su reči koje je Bog izgovorio ispravne i tačne, koje mogu da se ostvare i koje On može da ostvari. To su sve iskušavanja. Da li se ti načini obavljanja stvari redovno javljaju u vama? Recimo da postoji nešto za šta ne znaš da li si dobro uradio ili da li je u skladu sa istina-načelima. Ovde postoje dve metode koje mogu da potvrde da li je ono što si uradio po ovom pitanju iskušavanje, ili da li je pozitivno. Jedan od načina je da imaš skromno srce koje traži istinu, govoreći: „Evo kako sam postupao i gledao na tu stvar koja mi se dogodila, i kakva je sada, kao ishod takvog mog postupanja. Ne mogu da shvatim da li je to zaista trebalo da uradim.” Kako ti se čini takav stav? To je stav traženja istine – u njemu nema iskušavanja. Pretpostavimo da kažeš: „Svi odlučuju o ovoj stvari zajedno, posle zajedništva.” Neko pita: „Ko je zadužen za to? Ko je glavni donosilac odluka?” A ti kažeš: „Svi”. Tvoja namera je sledeća: „Ako kažu da je sa ovom stvari postupano u skladu s načelima, reći ću da sam ja to uradio. Ako kažu da nije postupano u skladu s načelima, počeću tako što ću prećutati ko je to uradio i ko je doneo odluku. Na taj način, čak i ako nastave i pokušaju da pripišu nekome krivicu, neće je pripisati meni, a ako neko bude osramoćen, to neću biti samo ja.” Ako govoriš s takvom namerom, to je iskušavanje. Neko može da kaže: „Bog se gnuša kada čovek sledi ovozemaljske stvari. Gnuša se stvari kao što su obeležavanja godišnjica i festivali.” Sada kada to znaš, možeš samo da daš sve od sebe da izbegneš takve stvari, u meri u kojoj to okolnosti dozvoljavaju. Međutim, recimo da namerno slediš ovozemaljske poslove dok radiš stvari tokom festivala, a dok to radiš, namera koju gajiš je sledeća: „Samo gledam da li će me Bog disciplinovati zbog toga, da li će uopšte obratiti pažnju na mene. Samo gledam kakav stav On zaista ima prema meni, koliko duboko ide Njegovo gnušanje. Kažu da se Bog gnuša toga, kažu da je svet i da se gnuša zla, pa ću videti kako se On gnuša zla i kako će me disciplinovati. Ako me, kada radim te stvari, Bog natera da ispovraćam dušu, da mi se stalno vrti u glavi, da sam nesposoban da ustanem iz kreveta, onda će izgledati kao da se Bog zaista gnuša tih stvari. On neće samo govoriti – činjenice će to potvrditi.” Ako se uvek nadaš da ćeš videti takav prizor, kakvo ponašanje i namere imaš? Ti iskušavaš. Čovek nikada ne sme da iskušava Boga. Kada iskušavaš Boga, On se krije od tebe i pred tobom pokriva Svoje lice, a tvoje molitve su beskorisne. Neko će možda pitati: „Zar neće uspeti čak i ako sam iskren u srcu?” Da, čak i ako si iskren u srcu. Bog ne dozvoljava ljudima da Ga iskušavaju; On se gnuša zla. Kada budeš imao takve rđave ideje i misli, Bog će se kriti od tebe. On te više neće prosvećivati, već će te okrenuti na jednu stranu i nastavićeš da činiš bezumne stvari koje prekidaju i ometaju dok ti se ne pokaže ko si zaista. To je posledica do koje dolazi kada ljudi iskušavaju Boga.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (1. deo)”

Kako se ispoljava testiranje? Koji pristupi ili misli otkrivaju stanje ili suštinu testiranja? (Ako sam počinio neki prestup ili neko zlo, uvek želim da preispitam Boga, da zahtevam jasan odgovor i da vidim da li ću imati dobar ishod ili odredište.) To se odnosi na misli; dakle, generalno, kada čovek govori ili dela ili kada se sa nečim suoči, šta od onoga što ispoljava predstavlja testiranje? Ako je čovek počinio neki prestup i oseća da bi Bog zbog toga mogao da ga zapamti ili osudi, a on sam je nesiguran, ne zna da li će ga Bog zaista osuditi ili ne, tada dolazi do ideje da to testira i da vidi kakav je zaista Božji stav u vezi sa tim. Počinje da se moli i, ako nema prosvetljenja ili prosvećenja, razmišlja da potpuno prekine sa svojim prethodnim metodama težnje. Ranije je uvek sve površno radio, koristeći samo trideset posto truda tamo gde bi mogao koristiti pedeset, ili deset posto tamo gde bi mogao koristiti trideset. Sada, ako može da koristi pedeset posto svog truda, to će i uraditi. Preuzima prljave ili naporne poslove koje drugi izbegavaju, uvek ih obavlja pred drugima i trudi se da većina braće i sestara to vidi. Još važnije, želi da vidi kako Bog na to gleda i da li može da se iskupi za svoj prestup. Kada se suoči s poteškoćama ili sa stvarima koje većina ljudi ne može da prevaziđe, želi da vidi šta će Bog uraditi, da li će ga prosvetiti i voditi. Ako može da oseti Božje prisustvo i Njegovu posebnu naklonost, veruje da Bog nije zapamtio ili osudio njegov prestup, što dokazuje da za to može dobiti oprost. Ako se na taj način daje i ako plaća takvu cenu, ako se njegov stav značajno promeni, ali on i dalje ne oseća Božje prisustvo i svakako ne oseća nikakvu primetnu razliku u odnosu na ranije, tada je moguće da je Bog osudio njegov prethodni prestup i da ga više ne želi. Pošto ga Bog ne želi, on u budućnosti neće ulagati toliko truda u obavljanje svoje dužnosti. Ako ga Bog i dalje želi, ako ga ne osuđuje i ako još uvek postoji nada da će primiti blagoslove, onda će uložiti nešto iskrenosti u obavljanje svoje dužnosti. Da li su te manifestacije i ideje oblik testiranja? (…)

Nekim ljudima uvek nedostaje znanje ili iskustvo o Božjoj svemogućnosti i Njegovoj sposobnosti da ispituje dubine ljudskog srca. Pored toga im nedostaje iskren pogled na Božje ispitivanje ljudskog srca, te su prirodno u vezi sa tim ispunjeni sumnjom. Premda subjektivno žele da veruju da Bog ispituje dubine ljudskog srca, oni nemaju ubedljiv dokaz za to. Zbog toga u svom srcu planiraju određene stvari i istovremeno počinju da ih sprovode i primenjuju. Dok ih primenjuju, stalno posmatraju da li Bog zaista za to zna, da li će se te stvari razotkriti i, ako budu ćutali, da li će iko moći to da otkrije ili da li će Bog to otkriti kroz određeno okruženje. Naravno, obični ljudi mogu manje ili više da imaju neke nesigurnosti u vezi sa Božjom svemogućnosti i sa Njegovim ispitivanjem dubina ljudskog srca, ali antihristi nisu prosto nesigurni – oni su ispunjeni sumnjom i istvremeno su potpuno oprezni prema Bogu. Zbog toga razvijaju mnoge pristupe da bi testirali Boga. Pošto sumnjaju u Božje ispitivanje ljudskog srca, a još više negiraju činjenicu da ga Bog ispituje, često razmišljaju o određenim stvarima. Zatim, uz malo straha ili uz neki neobjašnjivi osećaj užasa, u privatnosti tajno šire te misli, navodeći određene ljude na pogrešan put. U međuvremenu, neprestano i postupno razotkrivaju svoje argumente i ideje. Dok ih razotkrivaju, posmatraju da li će Bog sprečiti ili razotkriti to njihovo ponašanje. Ako ga razotkrije ili definiše, brzo se povlače i biraju drugi pristup. Ako se čini da niko za to ne zna i da niko ne može da ih prozre niti da pronikne u to što rade, u svom srcu postaju još više uvereni da je njihova intuicija ispravna i da je njihovo znanje o Bogu tačno. Po njihovom mišljenju, Božje ispitivanje ljudskog srca u suštini ne postoji. Kakav je to pristup? To je pristup testiranja.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Ranije je postojalo pravilo u Božjoj kući – kada bi oni koji su bili izopšteni ili uklonjeni kasnije pokazali istinsko pokajanje i kada bi istrajali u čitanju Božjih reči, širenju jevanđelja i svedočenju za Boga, kada bi se istinski pokajali, mogli bi ponovo da budu primljeni u crkvu. Dogodilo se da je neki čovek ispunio te kriterijume nakon što je bio uklonjen, te je crkva poslala nekoga da ga pronađe, da razgovara sa njim i da ga obavesti da je ponovo primljen u crkvu. Kada je to čuo, bio je prilično zadovoljan, ali je razmišljao: „Da li je prihvatanje iskreno ili se iza toga krije neka zamisao? Da li je bog zaista video moje pokajanje? Da li mi je zaista pokazao milost i oprostio mi? Da li se moja dela iz prošlosti zaista više ne uzimaju u obzir?” Nije u to poverovao i pomislio je: „Mada žele da se vratim, trebalo bi da budem obazriv i da ne pristanem odmah. Ne bi trebalo da se ponašam kao da sam tokom ovih godina mnogo patio i bio jadan nakon što sam bio izopšten. Trebalo bi da budem malo suzdržan i da se ne raspitujem odmah nakon ponovnog prijema o tome gde mogu da učestvujem u crkvenom životu ili koje dužnosti mogu da obavljam. Ne smem da delujem previše entuzijastično. Premda sam iznutra naročito srećan, moram da ostanem miran i da vidim da li božja kuća zaista želi da se vratim ili je samo neiskrena i želi da me iskoristi za određene zadatke.” Imajući to na umu, rekao je: „Nakon što sam bio izopšten, razmišljao sam i shvatio da su greške koje sam počinio previše ozbiljne. Gubici koje sam prouzrokovao interesima božje kuće su ogromni i nikada ih ne mogu nadoknaditi. Ja sam zaista đavo i Sotona koga je bog prokleo. Međutim, moje preispitivanje još uvek nije kompletno. Pošto božja kuća želi da me vrati, moram još više da jedem i pijem Božje reči, da više razmišljam o sebi i da dublje sebe spoznam. Trenutno nisam dostojan da se vratim u božju kuću, nisam dostojan da obavljam svoju dužnost u božjoj kući, nisam dostojan da se susretnem sa braćom i sestrama i svakako mi je previše sramotno da se suočim sa bogom. Vratiću se u crkvu tek kada osetim da sam se dovoljno preispitao i promislio o sebi, kako bi svi mogli da me potvrde.” Bio je napet dok je to govorio, misleći: „Samo se pretvaram da to kažem. Šta ako se starešine slože da me ne puste nazad u crkvu? Zar ne bih bio gotov?” U stvarnosti, bio je prilično uznemiren, ali je ipak morao da govori na taj način i da se pretvara kao da nije previše željan da se vrati u crkvu. Šta je značilo to što je rekao? (Testirao je da li će ga crkva zaista prihvatiti nazad.) Da li je to potrebno? Zar to nije nešto što Sotone i đavoli rade? Da li bi se normalna osoba ponašala na taj način? (Ne, ne bi.) Normalna osoba ne bi. S obzirom na tako divnu priliku, to što je bio u stanju da napravi takav korak je rđavo. Ponovno primanje u crkvu izraz je Božje ljubavi i milosti i on bi trebalo da razmisli i da prepozna sopstvenu iskvarenost i nedostatke, tražeći načine da nadoknadi prošla dugovanja. Ako neko i dalje može da testira Boga na taj način i da tretira Božju milost na taj način, onda ta osoba zaista ne ceni Njegovu dobrotu! To što ljudi razvijaju takve ideje i pristupe prouzrokovano je njihovom rđavom suštinom. U suštini, kada ljudi testiraju Boga, ono što oni manifestuju i otkrivaju teoretski se uvek odnosi na ispitivanje Božjih misli i, između ostalog, Njegovih stavova i definicija o ljudima. Ako ljudi tragaju za istinom, oni će se pobuniti protiv takvih postupaka, odustaće od njih i postupaće i ponašaće se u skladu sa istina-načelima. Međutim, pojedinci koji imaju narav-suštinu antihrista ne samo da ne mogu da se odreknu takvih postupaka i da ih ne smatraju odbojnim, već često sebe cene zbog toga što poseduju takva sredsta i metode. Možda misle: „Pogledaj kako sam pametan. Nisam kao vi, budale, što samo znate da se pokoravate Bogu i istini – ja uopšte nisam kao vi! Ja pokušavam da koristim sredstva i metode da te stvari otkrijem. Čak i ako moram da se pokorim i da poslušam, i dalje ću sve temeljno istražiti. Nemojte misliti da možete nešto od mene sakriti ili me obmanuti i prevariti.” To je njihova misao i stav. Antihristi nikada ne pokazuju pokornost, strah ili iskrenost, a još manje bilo kakvu odanost u svom odnosu prema ovaploćenom Bogu.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Koja je najrđavija narav koju ljudi otkrivaju pred Bogom? To je proveravanje Boga. Neki ljudi se brinu da možda neće imati dobro odredište i da im ishod možda neće biti zagarantovan jer su, nakon što su poverovali u Boga, skrenuli sa puta, počinili neko zlo i mnoge prestupe. Brinu se da će otići u pakao i neprekidno strahuju za svoj ishod i odredište. Stalno su uznemireni i uvek razmišljaju: „Hoće li moj budući ishod i odredište biti dobri ili loši? Hoću li otići dole u pakao ili gore na nebo? Da li sam ja jedan od božjih ljudi ili sam služitelj? Hoću li propasti ili ću biti spašen? Moram da nađem koje Božje reči govore o tome.” Oni vide da su sve Božje reči istina i da sve Njegove reči razotkrivaju ljudske iskvarene naravi, ali ne nalaze odgovore koje traže, pa nastavljaju da razmišljaju gde bi još mogli da se raspitaju. Kasnije, kada nađu priliku da budu unapređeni i kada dobiju važnu ulogu, žele da ispitaju stav Višnjeg, misleći: „Kakvo je mišljenje višnjeg o meni? Ako je njegovo mišljenje povoljno, to dokazuje da se bog nije setio zla i prestupa koje sam počinio u prošlosti. To dokazuje da će me bog ipak spasiti, da još uvek imam nade.” Zatim, sledeći svoje zamisli, otvoreno kažu: „Tu gde smo mi, većina braće i sestara nije baš vešta u svojim profesijama i tek neko vreme veruju u boga. Ja verujem u boga najduže. Pao sam i doživeo neuspeh, imao sam neka iskustva i naučio neke lekcije. Ako dobijem priliku, spreman sam da preuzmem veliki teret i da pokažem obazrivost prema božjim namerama.” Oni te reči koriste kao test da vide da li Višnji ima nameru da ih unapredi ili ih je napustio. U stvarnosti, oni ne žele iskreno da preuzmu tu odgovornost ili teret; oni te reči izgovaraju isključivo da bi ispitali teren i da bi videli ima li još nade da budu spašeni. To je proveravanje. Kakva se narav krije iza tog pristupa proveravanjem? To je rđava narav. Bez obzira na to koliko dugo je taj pristup razotkriven, kako ga sprovode ili do koje mere ga primenjuju, u svakom slučaju, narav koju otkrivaju sasvim sigurno je rđava jer takvi ljudi imaju mnogo misli, sumnji i briga tokom čitavog postupka. Kada otkriju tu rđavu narav, šta oni rade što pokazuje da su oni ljudi sa ljudskošću, da mogu da primene istinu i što potvrđuje da poseduju samo tu iskvarenu narav, a ne rđavu suštinu? Nakon što urade i kažu takve stvari, oni koji imaju savest, razum, integritet i dostojanstvo osećaju nelagodu i bol u srcu. Muče se, misleći: „Toliko godina verujem u Boga; kako sam mogao da Ga proveravam? Kako i dalje mogu da budem zaokupljen svojim odredištem i da koristim takav metod da iznudim nešto od Boga i nateram Ga da mi da jasan odgovor? To je isuviše podlo!” Osećaju nelagodu u srcu, ali delo je počinjeno i reči su izgovorene – ne mogu ih povući. Zatim shvataju: „Iako možda imam malo dobre volje i imam osećaj za pravdu, i dalje sam sposoban za tako podla dela; to su dela podle osobe! Nije li to pokušaj proveravanja Boga? Nije li to ucenjivanje Boga? To je zaista podlo i bestidno!” Koji bi bio razuman korak u takvoj situaciji? Da li treba doći pred Boga u molitvi i ispovediti svoje grehe ili se tvrdoglavo držati sopstvenih pristupa? (Treba se pomoliti i ispovediti.) Dakle, tokom čitavog procesa, od trenutka kada su došli na ideju do tačke kada su delovali, pa nadalje do njihove molitve i ispovesti, koja etapa predstavlja normalno otkrivanje iskvarene naravi, koja predstavlja delovanje savesti, a koja etapa je primena istine? Etapa od zamisli do delovanja pod upravom je rđave naravi. Dakle, nije li etapa introspekcije pod upravom delovanja njihove savesti? Oni počinju da se preispituju, osećaju da je ono što su uradili bilo pogrešno – to rade pod dejstvom savesti. Zatim slede molitva i ispovedanje, što je takođe pod upravom njihovog integriteta, savesti i karaktera; sposobni su da osete kajanje, da se pokaju, da osećaju dug prema Bogu i takođe su u stanju da razmisle o sopstvenoj ljudskosti i iskvarenoj naravi i da ih razumeju, kao i da dostignu tačku u kojoj mogu da primene istinu. Zar ne postoje tri etape? Od otkrivanja iskvarene naravi do delovanja njihove savesti, a zatim do sposobnosti da odbace zlo koje čine, da se pokaju, da odbace sopstvene telesne želje i misli, da se pobune protiv svoje iskvarene naravi i primene istinu – to su tri etape koje obični ljudi sa ljudskošću i iskvarenim naravima treba da postignu. Zbog toga što imaju svest o svojoj savesti i imaju relativno dobru ljudskost, ti ljudi mogu da primene istinu. Biti sposoban da primeniš istinu znači da takvi ljudi imaju nadu za spasenje. Drugim rečima, verovatnoća spasenja relativno je visoka za one sa dobrom ljudskošću.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”

Testiranje je relativno očigledna manifestacija rđave narav-suštine. Ljudi koriste različita sredstva da dobiju informacije koje žele, da steknu sigurnost i tako postignu unutrašnji mir. Postoji mnogo načina za testiranje, kao što su korišćenje reči da bi nešto izmamili od Boga, korišćenje stvari da bi Ga testirali, razmišljanje i preispitivanje u sebi. (…) Bez obzira na to koji metod ljudi koriste u svom odnosu prema Bogu, ako osećaju grižu savesti u vezi sa tim i ako zatim steknu uvid u te radnje i naravi i u stanju su da ih brzo promene, onda problem nije toliko značajan – to je normalna iskvarena narav. Međutim, ako je čovek u stanju da dosledno i tvrdoglavo to radi, čak i kada zna da je to pogrešno i da Bog prezire takvo ponašanje, ali on i dalje istrajava u tome, nikada se ne buni protiv toga niti od toga odustaje, to je suština antihrista. Narav-suština antihrista drugačija je nego kod običnih ljudi u tome što se oni nikada ne preispituju niti tragaju za istinom, već dosledno i tvrdoglavo koriste različite metode da testiraju Boga, Njegov stav prema ljudima, Njegov zaključak u vezi sa pojedincima, kao i koje su Njegove misli i ideje o čovekovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni nikada ne tragaju za Božjim namerama niti za istinom, a posebno ne za tim kako da se pokore istini da bi postigli promenu svoje naravi. Svrha svih njihovih dela je da istraže Božje misli i ideje – to su antihristi. Ta narav antihrista očigledno je rđava. Kada se bave takvim radnjama i to ispoljavaju, u njima nema ni trunke krivice ili kajanja. Čak i kada povežu sebe sa tim stvarima, oni ne pokazuju kajanje niti nameru da prestanu time da se bave, već i dalje u tome istrajavaju. U svom odnosu prema Bogu, u svom stavu i pristupu, očigledno je da smatraju da je Bog njihov protivnik. U njihovim mislima i stavovima ne postoje ideje ili stav o poznavanju Boga, o ljubavi prema Bogu, o pokoravanju Bogu ili o strahu od Boga; oni prosto hoće da dobiju informacije koje žele od Boga i da koriste svoje metode i sredstva da bi utvrdili koji je tačno Božji stav prema njima i kako ih Bog definiše. Što je ozbiljnije, čak i kada svoje pristupe usaglase sa Božjim rečima razotkrivanja, čak i kada u njima postoji i najmanja svest o tome da Bog takvo ponašanje prezire i da to nije ono što bi čovek trebalo da radi, oni nikada neće od toga odustati.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Isus mu je odgovorio: „Napisano je i ovo: ’Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.’” Ima li istine u ovim rečima koje je izgovorio Isus? U njima definitivno ima istine. Na prvi pogled, te reči sadrže zapovest koju ljudi moraju da poštuju i predstavljaju jednostavnu frazu, ali su, bez obzira na to, i čovek i Sotona te reči često omalovažavali. Gospod Isus je, dakle, Sotoni kazao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga”, zato što je Sotona to često činio, trudeći se pritom iz petnih žila. Moglo bi se reći da je on to činio drsko i bestidno. U Sotoninoj je priroda-suštini da se ne plaši Boga i da nema bogobojažljivo srce. Čak i dok je stajao kraj Boga i mogao da Ga vidi, nije mogao da odoli a da Ga ne iskušava. Stoga mu je Gospod Isus rekao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.” Ovim se rečima Bog često obraćao Sotoni. Je li, dakle, prikladno primenjivati ovu frazu u današnje vreme? (Jeste, zato što i mi često iskušavamo Boga.) A zbog čega ljudi često iskušavaju Boga? Je li to zato što su puni iskvarene sotonske naravi? (Da.) Jesu li onda navedene Sotonine reči nešto što ljudi često izgovaraju? I u kojim sve situacijama oni to čine? Moglo bi se reći da su ljudi te reči izgovarali bez obzira na vreme i mesto. To je dokaz da se ljudska narav ne razlikuje od iskvarene naravi Sotone. Gospod Isus je izgovorio nekoliko jednostavnih reči, reči koje predstavljaju istinu i koje su ljudima potrebne. Da li je, međutim, u ovoj situaciji Gospod Isus tako govorio da bi se raspravljao sa Sotonom? Da li je u onome što mu je rekao bilo ikakvog sukobljavanja? (Ne.) Kako se Gospod Isus u Svom srcu osećao prema iskušenjima od strane Sotone? Je li osećao gađenje i odbojnost? Gospod Isus jeste osećao odbojnost i gađenje, ali se ipak nije raspravljao sa Sotonom, a još manje je govorio o bilo kakvim uzvišenim načelima. Zašto je to tako? (Zato što je Sotona oduvek bio takav; on se nikad neće promeniti.) Da li bi se moglo reći da se Sotona opire razumu? (Da.) Može li Sotona da shvati da je Bog istina? On nikada neće shvatiti da je Bog istina, niti će to ikada priznati; naprosto mu je takva priroda. Postoji još jedna strana Sotonine prirode koja je takođe odbojna. O čemu se radi? U nastojanju da iskuša Gospoda Isusa, Sotona je čvrsto odlučio da to učini, čak i po cenu da mu to ne pođe za rukom. Čak i po cenu da bude kažnjen, odlučio je da ipak pokuša. Čak i da je znao da od toga neće imati nikakve koristi, ipak bi pokušao; istrajavao bi u svojim naporima i do samog bi se kraja suprotstavljao Bogu. Kakva je to priroda? Zar nije rđava?

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Hteo bih da vam na kraju ponudim tri saveta. Kao prvo, nemoj iskušavati Boga. Ma koliko da razumeš Boga i ma koliko da poznaješ Njegovu narav, nipošto Ga nemoj iskušavati. Drugo, nemoj se sa Bogom nadmetati oko statusa. Ma kakav status da ti Bog daje i ma kakav posao da ti poverava, ma kakvu dužnost od tebe traži da ispuniš, ma koliko da sebe posvećuješ Bogu i žrtvuješ se za Njega, nipošto se nemoj nadmetati s Njim oko statusa. Treće, nemoj se takmičiti s Bogom. Bez obzira da li razumeš i da li možeš da se potčiniš onome što Bog sa tobom čini, što uređuje za tebe i što ti donosi, nipošto se nemoj takmičiti s Bogom. Ako možeš da prihvatiš ova tri saveta i da ih se pridržavaš, bićeš potpuno bezbedan i nećeš se izložiti Božjem gnevu.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”

Iako Božja suština u sebi sadrži element ljubavi i mada je On baš prema svakom čoveku milostiv, ljudi previđaju i zaboravljaju činjenicu da Njegova suština u sebi takođe sadrži i dostojanstvo. To što On poseduje ljubav ne znači da ljudi mogu da Ga slobodno vređaju, a da pritom u Njemu ne probude osećanja i reakciju; takođe, to što je On milosrdan ne znači da se, u ophođenju prema ljudima, ne pridržava nikakvih načela. Bog je živ; On stvarno postoji. On nije izmišljena marioneta, niti bilo koji drugi predmet. Budući da On postoji, treba u svakom trenutku da pažljivo slušamo glas Njegovog srca, da strogo pazimo na Njegov stav i da razumemo Njegova osećanja. Boga ne treba da definišemo uz pomoć ljudskih zamisli, niti da Mu namećemo ljudske misli i želje, primoravajući Ga da se prema ljudima ophodi koristeći ljudske metode zasnovane na ljudskim zamislima. Ako to radiš, ti onda time ljutiš Boga, iskušavaš Njegov gnev i dovodiš u pitanje Njegovo dostojanstvo! Apelujem na sve vas da budete oprezni i razboriti u svojim postupcima i u svemu što govorite, kao i da apsolutno budete oprezni i razboriti koliko god možete kada je reč o vašem ophođenju prema Bogu! Ako ne razumeš kakav je Božji stav, uzdrži se od neopreznih reči, budi pažljiv u svojim postupcima i nemoj proizvoljno lepiti etikete. Što je još važnije, nemoj donositi nikakve proizvoljne zaključke. Umesto toga, treba samo da čekaš i da tragaš; time ćeš ujedno izraziti svoju rešenost da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako pre svega možeš to da postigneš i ako iznad svega poseduješ ovakav stav, Bog te neće kriviti zbog tvoje gluposti, neukosti i nerazumevanja pravih uzroka stvari. Umesto toga, zahvaljujući tome što se plašiš da Ga ne uvrediš, što poštuješ Njegove namere i što si spreman da Mu se pokoriš, Bog će te se setiti, usmeravaće te i prosvetiti, ili će pak tolerisati tvoju nezrelost i neukost. U suprotnom, ako je tvoj stav takav da Mu ne odaješ dužno poštovanje – ako o Njemu sudiš kako ti se prohte ili proizvoljno nagađaš i definišeš Njegove zamisli – Bog će te osuditi, dovešće te u red, pa čak te i kazniti, ili pak ponuditi Svoj komentar o tebi. Taj će se komentar možda dotaći i tvog ishoda. Stoga želim još jednom da istaknem sledeće: svako od vas treba da bude oprezan i razborit u pogledu svega što potiče od Boga. Nemoj govoriti nemarno i budi oprezan u svojim postupcima. Pre no što išta kažeš, treba da zastaneš i da se zapitaš: da li bi ovaj moj postupak mogao da naljuti Boga? Da li se ja, postupajući na taj način, ponašam bogobojažljivo? Čak i kad su u pitanju jednostavne stvari, treba da pokušaš da shvatiš ova pitanja i da ih natenane razmotriš. Ako si zaista u stanju da, u svakom smislu, u svim stvarima i u svako doba, praktično deluješ u skladu sa ovim načelima, te ako možeš da usvojiš ovakav stav, naročito onda kad nešto ne razumeš, Bog će te uvek usmeravati i pokazivati ti put koji treba da slediš. Bez obzira na to kako ljudi sebe prikazuju, Bog ih sasvim otvoreno i jasno vidi, i ponudiće ti preciznu i prikladnu ocenu tih tvojih prikaza. Nakon što budeš podvrgnut konačnoj kušnji, Bog će sumirati celokupno tvoje ponašanje i na osnovu toga odrediti tvoj ishod. Taj rezultat će, bez ijedne trunke sumnje, ubediti svaku osobu. Ono što bih ovde želeo da vam kažem je sledeće: o vašoj sudbini odlučuje svako vaše delo, svaki vaš postupak i svaka vaša misao.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

Oni koji veruju u Boga moraju da razumeju istinu, moraju više da čitaju Božje reči, da spoznaju ljudsku prirodu i da dopru do ljudske suštine putem Božjeg razotkrivanja. Razotkrivanje Božje reči otkriva čovekovu prirodu, uči ljude o tome šta je njihova suština i omogućava im da dopru do suštine svoje iskvarenosti. To je veoma važno. Sotona je zbrkan i teško je protumačiti đavolske reči koje izgovara. Bog ga je upitao: „Odakle dolaziš?” Na to je Sotona odgovorio: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7). Razmislite pažljivo o njegovom odgovoru. Da li on dolazi ili odlazi? Teško je shvatiti značenje tih reči i zato kažem da su zbrkane. Po tim rečima se može videti da je Sotona zbrkan. Kada Sotona iskvari ljude, i oni sami postanu zbrkani. U svemu što rade im nedostaju umerenost, merila i načela. Stoga, svako može lako da zaluta. Sotona je namamio Evu rekavši joj: „Zašto ne pojedeš plod sa tog drveta?” Na to je Eva odgovorila: „Bog nam je rekao da ćemo umreti ako pojedemo nešto sa tog drveta.” Onda je Sotona rekao: „Ne mora da znači da ćeš umreti ako pojedeš plod sa tog drveta.” U tim rečima krila se namera da iskuša Evu. Umesto da kaže da ona sigurno neće umreti ako pojede plod sa tog drveta, on je jednostavno rekao da ne mora da znači da će umreti, što ju je navelo da pomisli: „Ako ne mora da znači da ću umreti, onda mogu da pojedem!” Nije mogla da se odupre iskušenju i pojela je plod. Na taj način je Sotona postigao svoj cilj da navede Evu na greh. On nije preuzeo odgovornost za to, jer je nije naterao da ga pojede. U svakom čoveku leži sotonska narav; svako ljudsko srce sadrži bezbroj otrova kojim Sotona iskušava Boga i mami čoveka. Ponekad je čovekov govor prožet Sotoninim glasom i tonom, kao i namerom da iskuša i namami. Čovekove ideje i misli ispunjene su Sotoninim otrovima i ispuštaju svoj smrad. Ponekad i čovekovi pogledi ili postupci smrde na iskušenje i namamljivanje. Neki ljudi kažu: „Ako samo sledim tako, sigurno ću nešto dobiti. Mogu da sledim Boga do samog kraja čak i ako ne stremim istini Odričem se stvari i iskreno se dajem Bogu. Imam snage da izdržim do samog kraja. Čak i ako malo prestupim, Bog će imati milosti prema meni i neće me napustiti.” Oni i ne znaju šta govore. U ljudima ima toliko toga iskvarenog – kako mogu da se promene ako ne streme istini S obzirom na stepen svoje iskvarenosti, ljudi u svakom trenutku mogu da padnu i izdaju Boga ako ih Bog ne štiti. Da li veruješ u to? Čak i ako se nateraš, ne možeš da stigneš do kraja, jer u ovoj završnoj fazi Svog dela Bog stvara grupu onih koji pobeđuju. Da li je to stvarno tako lako kao što misliš? Ovaj konačan preobražaj ne zahteva da se neko promeni 100 posto, pa čak ni 80 posto, već barem 30 ili 40 posto. U najmanju ruku, moraš da iskopaš, očistiš i preobraziš ono što se u tebi opire Bogu i što je duboko usađeno u tvom srcu. Tek tada ćeš dostići spasenje. Tek kada se preobraziš od 30 do 40 posto, kako Bog to zahteva, a poželjno je od 60 do 70 posto, pokazaće se da si dostigao istinu i da si u osnovi usklađen s Bogom. Sledeći put kad te nešto snađe, nećeš biti sklon tome da se opireš Bogu niti da uvrediš Njegovu narav. Samo na taj način možeš da budeš usavršen i da zadobiješ Božje odobravanje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Izbor pravog puta je najvažniji deo verovanja u Boga”