Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

O Bogu i o čoveku ne može se govoriti kao o jednakima. Njegova suština i Njegovo delo za čoveka su nešto najnedokučivije i najneshvatljivije. Da Bog lično ne obavlja Svoje delo i da Svoje reči ne izgovara u čovekovom svetu, čovek nikada ne bi mogao da razume namere Božje. Na taj način, čak ni oni koji su čitav život posvetili Bogu ne bi mogli da prime Njegovo odobravanje. Ako se Bog ne lati posla, ma koliko da čoveku dobro ide, sve će biti uzalud, jer Božje će misli uvek biti uzvišenije od čovekovih, a Božja mudrost prevazilazi čovekovu moć spoznaje. Zato vam kažem da su oni koji tvrde kako „u potpunosti razumeju“ Boga i Njegovo delo jedna nesposobna gomila; svi su oni drski i neuki. Ne treba čovek da definiše Božje delo; štaviše, čovek nije u stanju da definiše Božje delo. Čovek je u Božjim očima beznačajan kao mrav; kako bi onda čovek mogao da dokuči Božje delo? Ne govore li nadmeno oni koji vole da razglabaju o tome kako „Bog ne radi na taj i taj način“, ili kako je „Bog ovakav ili onakav“? Svi treba da znamo da je čoveka, sazdanog od krvi i mesa, Sotona iskvario. U samoj je prirodi ljudskog roda da se suprotstavlja Bogu. Ljudski rod ne može biti u istoj ravni s Bogom, a kamoli nadati se da Boga savetuje u vezi s Njegovim delom. A što se tiče načina na koji Bog usmerava čoveka, to je delo Boga Samoga. Prikladno je da čovek treba da se potčini, da ne propoveda o ovom ili onom gledištu, jer čovek nije ništa drugo do prah. Pošto nam je namera da tražimo Boga, mi ne treba svoje predstave da preslikavamo preko Njegovog dela kako bi ih Bog razmatrao, a još manje da svoju iskvarenu narav maksimalno koristimo da bismo se namerno i energično suprotstavljali Božjem delu. Zar na taj način ne bismo i sami postali antihristi? Kako bi takvi ljudi mogli da veruju u Boga? Pošto verujemo da Bog postoji i pošto želimo da Mu udovoljimo i da Ga vidimo, mi onda treba da tražimo put istine i put koji vodi do usklađenosti sa Bogom. Ne treba da Mu se tvrdoglavo suprotstavljamo. Šta bi iole dobro moglo proizaći iz takvih postupaka?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Zar se mnogi Bogu ne protive i ne ometaju delo Svetog Duha upravo zato što ne poznaju raznovrsno i raznoliko delo Božje i što, uz to, poseduju jedva mrvicu znanja i doktrine pomoću kojih odmeravaju delo Duha Svetoga? Takvi ljudi su, uprkos svom površnom iskustvu, po prirodi nadmeni i razuzdani; oni s prezirom gledaju na delo Svetog Duha, ignorišu dovođenje u red od strane Svetog Duha i, uz to, koriste beznačajne stare argumente kako bi „potvrdili“ delo Duha Svetoga. Pored toga, oni se pretvaraju, potpuno uvereni u sopstvenu učenost i erudiciju, i čvrsto veruju da su u stanju da putuju po celom svetu. Zar se takvih ljudi Sveti Duh ne gnuša i zar ih ne odbacuje, i zar novo doba neće takve ljude eliminisati? Nisu li oni koji pred Boga stupaju i otvoreno Mu se suprotstavljaju neuki i nedovoljno obavešteni zlikovci, koji samo pokušavaju da pokažu koliko su genijalni? S oskudnim poznavanjem Biblije, oni bi da dižu bune u „akademskom“ svetu; podučavajući ljude površnim doktrinama, oni pokušavaju da delo Svetog Duha preokrenu, ne bi li ga primorali da se vrti oko njihovog misaonog procesa. Oni, tako kratkovidi, pokušavaju da jednim pogledom obuhvate svih 6000 godina Božjeg dela. U njima nema razuma koji vredi pomenuti! U stvari, što ljudi bolje poznaju Boga, to se teže odlučuju da sude o Njegovom delu. Čak i ako ponešto i kažu o svom poznavanju današnjeg Božjeg dela, oni o tome nikad ne sude brzopleto. Što ljudi o Bogu manje znaju, to su nadmeniji i preterano samouvereni, i sve bezobzirnije obznanjuju Božje biće – a pri tom ipak govore samo o teoriji, ne nudeći prave dokaze. Takvi ljudi nemaju baš nikakvu vrednost. Neozbiljni su oni koji na delo Duha Svetoga gledaju kao na igru! Zar oni koji su pri susretu s novim delom Svetog Duha neobazrivi, koji previše pričaju, brzo sude i, puštajući svom temperamentu na volju, negiraju ispravnost dela Svetoga Duha i uz to ga vređaju i hule na njega – zar tako neučtivi ljudi nisu zapravo neznalice u pogledu dela Svetog Duha? Nisu li oni, štaviše, strašno nadmeni ljudi, koji su po svojoj prirodi ponosni i kojima se ne može vladati? Čak i ako takvi ljudi jednog dana prihvate novo delo Duha Svetoga, Bog ih ipak neće tolerisati. Oni ne samo da sa visine gledaju na one koji rade za Boga, već hule i na Samog Boga. Takvim očajnicima neće biti oprošteno ni u ovom ni u budućem dobu, i oni će zanavek stradati u paklu! Neučtivi i razuzdani ljudi poput ovih samo se pretvaraju da veruju u Boga i, što su brojniji, to su više skloni kršenju Božjih upravnih odluka. Zar ovim istim putem ne idu i svi oni, po svojoj prirodi neobuzdani drznici, koji nikada nikog nisu poslušali? Zar se i oni iz dana u dan ne protive Bogu, Bogu koji je uvek nov i nikada star?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

Znajte da se vi Božjem delu protivite, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše protivljenje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima ocenjuju šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i govoreći ono što ne treba; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, ali zato Njegovo delo kritikuju i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da radi. Kako bi tako nerazumni ljudi uopšte mogli da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i doživljavanja; ne spoznaje čovek Boga kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što Ga kritikuje kad god mu se prohte. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje protive. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se suprotstavljati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, tvoje odlike odvratnije i tvoja ljudskost niža, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

Ako koristite sopstvene predstave da izmerite i ograničite Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip i ako Boga potpuno ograničite unutar okvira Biblije i zadržite Ga u domenu ograničenog područja delovanja, to samo dokazuje da ste Boga osudili. Zato što su Jevreji u doba Starog zaveta verovali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svojim srcima, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom, i kao da samo On koji je nazvan Mesijom može biti Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, prikovali su Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog nije počinio nikakav prekršaj, ali je čovek odbio da Ga poštedi, istrajan u tome da Ga osudi na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv, i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek savršeno razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, nadmeni su do krajnjih granica i svi su skloni preterivanju. Bez obzira na to koliko je veliko tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da se pokoriš delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Zato što čovek ne spoznaje Boga, zato što ima previše predstava i zato što se njegovo znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već umesto toga jednolično ponavlja istu priču bez promena i isti pristup koristi za svaku situaciju. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, Boga je čovek još jednom prikovao za krst!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni“

U ovom trenutku, mnogo ljudi razmišlja ovako: „Sve što je Bog rekao tokom poslednjih dana sadržano je u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu’, nema drugih Božjih reči; to je sve što je Bog rekao“, zar ne? Velika je greška razmišljati na ovaj način! Reči sadržane u knjizi „Reč se pojavljuje u telu“ predstavljaju samo uvodnu reč za Božje delo poslednjih dana, samo su deo reči ovog dela. Te reči se uglavnom bave istinom vizija. Kasnije će biti i reči vezanih za mnogobrojne detalje praktičnog delovanja. Zato, javno objavljivanje dela „Reč se pojavljuje u telu“ ne znači da je završena jedna faza Božjeg dela, a još manje znači da je Božje delo suda u poslednjim danima neosporno završeno. Bog i dalje ima da izrazi mnoge reči, a čak i kada one budu izgovorene, ne može se reći da je Božje delo upravljanja završeno. Kad delo čitavog univerzuma bude završeno, moći će da se kaže samo da je završen plan upravljanja od šest hiljada godina; ali, hoće li u univerzumu i dalje postojati ljudi u tom trenutku? Dokle god postoji život, dokle god postoji čovečanstvo, mora se odvijati i Božje delo upravljanje. Kad plan upravljanja od šest hiljada godina bude završen, dokle god postoji čovečanstvo, život i ovaj univerzum, Bog će i dalje njima upravljati, ali se to više neće zvati plan upravljanja od šest hiljada godina. Sada se to zove Božje upravljanje. Možda će to u budućnosti nositi neko drugo ime; to će biti drugi život za čovečanstvo i za Boga i neće moći da se kaže da će Bog pri usmeravanju ljudi i dalje koristiti iste reči koje koristi danas, jer te reči odgovaraju samo ovom vremenskom razdoblju. Zato, nikada nemojte opisivati Božje delo. Neki kažu „Bog čoveku daje samo ove reči i ništa više; Bog samo to ima da kaže.“ To takođe predstavlja svođenje Boga na određenu meru. To je isto kao da su se u Doba carstva koristile reči koje su govorene u vreme Isusa – da li bi to bilo prikladno? Neke od ovih reči bi se i dalje koristile, dok bi neke druge bile ukinute, tako da ne možeš reći da Božja reč nikad ne može biti ukinuta. Da li ljudi olako opisuju stvari? U nekim oblastima, ljudi zaista opisuju Boga. Možda ćeš jednog dana čitati „Reč se pojavljuje u telu“ kao što ljudi danas čitaju Bibliju, ne držeći korak s Bogom. Sad je pravi trenutak da se čita „Reč se pojavljuje u telu“; ne može se reći za koliko godina će čitanje ove knjige biti kao gledanje u stari kalendar, zato što će tada nešto novo zameniti staro. Ljudske potrebe nastaju i razvijaju se u skladu sa Božjim delom. Tada će ljudska priroda, instinkti i osobine koje ljudi treba da poseduju biti donekle promenjeni; posle tih promena u svetu, potrebe čovečanstva biće drugačije. Neko će pitati: „Da li će Bog progovoriti kasnije?“ Neki će doći do zaključka da „Bog neće biti u stanju da govori jer, kad se delo Doba reči okonča, neće biti moguće ništa više reći i svaka druga reč biće lažna.“ Nije li i ovo pogrešno? Ljudi lako naprave tu grešku da opisuju Boga; ljudi su skloni da se drže prošlosti i da opisuju Boga. Oni Ga očito ne poznaju, ali ipak besmisleno opisuju Njegovo delo. Ljudska priroda je tako arogantna! Ljudi uvek žele da se drže prevaziđenih predstava iz prošlosti i da u svom srcu čuvaju davno prošle dane. Koriste ih kao svoj kapital, tako nadmeni i uobraženi, misle da sve razumeju, drsko se upuštaju u opisivanje Božjeg dela. Zar takvim postupanjem ne sude Bogu? Pritom, ljudi ne uzimaju u razmatranje novo Božje delo; to pokazuje da im je teško da prihvate nove stvari, ali se ipak upuštaju u slepo opisivanje Boga. Nadmenost ljude lišava razuma, te oni nikoga ne slušaju i ne prihvataju čak ni reč Božju. Takva je ljudska priroda: čovek je samopravedan, bez imalo pokornosti. Takvi su bili fariseji kad su osudili Isusa. Mislili su: „Čak i ako si Ti u pravu, ja ipak neću ići Tvojim stopama – samo je Jahve pravi Bog.“ I danas ima onih koji kažu: „On je Hristos? Ne bih išao Njegovim putem čak i da je On zaista Hristos!“ Da li ovakvi ljudi postoje? Ima mnogo religioznih ljudi koji su takvi. To nam govori da je čovekova narav isuviše iskvarena, da se ljudi ne mogu spasiti.

Jedini sveci koji su kroz vekove zaista spoznali Boga bili su Mojsije i Petar, i njih je Bog priznao; međutim, da li su oni mogli da dokuče Boga? I njihovo shvatanje je bilo ograničeno. Ni oni sami se nisu usuđivali da kažu da su spoznali Boga. Oni koji su zaista spoznali Boga ne opisuju Ga jer razumeju da je Bog beskonačan i nemerljiv. Upravo oni koji Boga ne poznaju skloni su da opisuju i Njega i ono što On ima i što jeste. Puna im je glava maštarija o Bogu, olako stvaraju predstave o svemu što je Bog uradio. Prema tome, oni koji veruju da su spoznali Boga najviše se opiru Bogu i u najvećoj su opasnosti.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Znajući da ih Bog voli, ljudi Ga definišu kao simbol ljubavi: oni veruju da, ma šta ljudi radili, ma kako se ponašali, ma kako se prema Bogu ophodili i ma koliko prema Njemu bili buntovni, ništa od toga zapravo nije važno, zato što Bog poseduje ljubav, a Njegova je ljubav bezgranična i nemerljiva; Bog poseduje ljubav, pa prema ljudima može da bude tolerantan; Bog poseduje ljubav, pa može da bude milostiv prema ljudima, prema njihovoj nezrelosti, prema njihovoj neukosti i njihovoj buntovnosti. Da li zaista tako stoje stvari? Neki će ljudi, nakon što su jedanput ili čak više puta iskusili Božje strpljenje, ta svoja iskustva tretirati kao kapital u vlastitom razumevanju Boga, verujući da će On doveka biti strpljiv i milostiv prema njima, da bi zatim, tokom svog života, na to Božje strpljenje gledali kao na standard po kojem se On prema njima odnosi. Ima i onih koji će, nakon što su jednom iskusili Božju trpeljivost, Boga zauvek definisati kao trpeljivog – pri čemu je, u njihovoj glavi, ta trpeljivost beskonačna, bezuslovna, pa čak i sasvim neprincipijelna. Jesu li takva uverenja ispravna? Svaki put kad raspravljamo o pitanjima Božje suštine ili Božje naravi, vi se unezverite. Veoma se zabrinem kad vas vidim takve. Čuli ste brojne istine u vezi sa Božjom suštinom; odslušali ste i mnoge rasprave o Njegovoj naravi. Pa ipak, sva ova pitanja, kao i istinitost ovih aspekata, u vašim su glavama samo sećanja zasnovana na teoriji i pisanoj reči; niko od vas nije u stanju da, u svom svakodnevnom životu, Božju narav doživi ili vidi onakvom kakva ona zaista jeste. Svi ste, dakle, u pogledu svoje vere zbunjeni; vaša je vera do te mere slepa, da prema Bogu ne osećate nikakvo strahopoštovanje i čak Ga gurate u stranu. Čemu vodi ovakav vaš odnos prema Bogu? Vodi vas do toga da o Bogu stalno donosite zaključke. Čim steknete makar i mrvicu znanja, veoma ste zadovoljni, baš kao da ste u celosti zadobili Boga. Nakon toga, zaključujete da je Bog baš takav kakvim Ga vi zamišljate i ne dopuštate Mu da se slobodno kreće. Štaviše, kad god Bog učini nešto novo, vi naprosto odbijate da priznate da je On Bog. Kad Bog, jednoga dana, bude rekao: „Ja ljude više ne volim; neću više da budem milostiv prema njima; ponestalo mi je tolerancije i strpljenja za njih; ispunjen sam krajnjim gnušanjem i antipatijom prema njima“, takve će izjave, duboko u srcima ljudi, izazvati pravi lom. Neki od njih će čak reći: „Ti više nisi moj Bog; nisi više Bog kojeg želim da sledim. Ako tako kažeš, Ti onda nisi više merodavan da budeš moj Bog i ja ne moram više da Te sledim. Ako mi više ne pružaš milost, ljubav i toleranciju, prestaću da Te sledim. Ja mogu da Te sledim, i to da Te s puno pouzdanja sledim do samog kraja, jedino ako si Ti prema meni bezgranično tolerantan, ako si uvek strpljiv i ako mi omogućavaš da vidim da Ti jesi ljubav, da si Ti strpljenje i da si Ti tolerancija. Zahvaljujući Tvom strpljenju i milosrđu, stekao sam blanko oproštaj i pomilovanje za svako buntovništvo i prestup, mogu bilo kada i bilo gde da počinim greh, da se bilo kada i bilo gde ispovedim i budem pomilovan, i mogu da Te bilo kada i bilo gde naljutim. Ti ne treba o meni da imaš nikakvo mišljenje, niti da donosiš ikakve zaključke o meni.“ Iako možda niko od vas o ovim problemima ne razmišlja tako svesno i subjektivno, kad god pomisliš da bi Boga mogao da upotrebiš kao alatku za oprost grehova ili kao objekat za sticanje prelepog odredišta, ti na taj način živoga Boga suptilno stavljaš u poziciju naspram sebe, kao svog neprijatelja. Ja to tako vidim. Možeš ti i dalje da daješ izjave poput: „Verujem u Boga“, „Tragam za istinom“, „Želim da promenim svoju narav“, „Želim da se oslobodim uticaja tame“, „Želim da udovoljim Bogu“, „Želim da Mu se potčinim“, „Želim da budem veran Bogu i da dobro obavljam svoju dužnost“ i tome slično. Pa ipak, ma koliko da si slatkorečiv, ma koliko da je veliko tvoje poznavanje teorije i ma koliko da je ta teorija impozantna i dostojanstvena, činjenica je da među vama sada ima mnogo onih koji su već naučili kako da koriste propise, doktrine i teorije koje ste savladali radi izvođenja zaključaka o Bogu, čime Ga sasvim prirodno stavljate u poziciju nasuprot sebi. Iako si možda savladao reči i teorije, ti ipak nisi uistinu zakoračio u stvarnost istine, te je stoga za tebe veoma teško da se približiš Bogu, da Ga upoznaš i da Ga razumeš. To je tako žalosno!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“

Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da takva pravila koriste da ograniče i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Dakle, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske ideje. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se ove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav puna pokretačke snage. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska otkrivenja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svoje tolerancije. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i toleranciju. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim pitanjima i svim stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje životni izraz ovim aspektima u svakom uglu svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u svakom trenutku i na svakom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje i prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog besni silovitim gnevom i uskrati Svoju milost, možeš li reći da On ne oseća pravu ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj silovit gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Ljudsko pokajanje dira Ga u srce, a upravo ovo pokajanje dovodi do toga da On promeni Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i toleranciju prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, neukaljano i neiskvareno. Božja tolerancija je upravo to: tolerancija, baš kao što je i Njegova milost ništa drugo do milost. Njegova narav otkriva gnev ili milost i toleranciju saglasno čovekovom pokajanju i promenama u čovekovom ponašanju. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; suština toga se razlikuje od suštine svakog stvorenog bića. Kada Bog izražava načela u osnovi Svojih postupaka, u njima nema nikakvih mana ni nedostataka, a takve su i Njegove misli, Njegove ideje i svaka Njegova odluka i svaki Njegov postupak. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, tako i sprovodi Svoje postupke. Rezultati Njegovih postupaka su ispravni i besprekorni upravo zato što je njihov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i tolerancija – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – jesu sveti i besprekorni, i mogu da se odupru promišljenom razmatranju i iskustvu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Neki ljudi počnu da veruju u Boga kad uvide da su reči koje Bog izražava zaista istina. Međutim, kad dospeju u Božju kuću i vide da je Bog obična osoba, u svojim srcima razviju predstave. Njihove reči i dela postaju neobuzdani, oni postanu razuzdani, i počnu da govore neodgovorno, pa osuđuju i klevetaju kako im volja. Na ovaj način takvi rđavi ljudi budu razotkriveni. Ta stvorenja bez ljudskosti često čine zlo i ometaju rad crkve, i ništa dobro im se neće desiti! Otvoreno se opiru, kleveću, osuđuju i vređaju Boga, otvoreno hule na Njega i suprotstavljaju Mu se. Takve ljude treba oštro kazniti. Neki ljudi pripadaju redovima lažnih vođa, i nakon što budu razrešeni, stalno su kivni na Boga. Okupljanja koriste kao priliku da nastave da šire svoje predstave i daju oduška svojim zamerkama; mogu čak i nepromišljeno izgovoriti razne grube reči ili reči koje daju oduška njihovoj mržnji. Zar takvi ljudi nisu demoni? Nakon što budu uklonjeni iz Božje kuće, osećaju kajanje, tvrdeći da su nešto pogrešno rekli u trenutku nepromišljenosti. Neki ljudi ne umeju da ih prozru, pa kažu: „Baš su jadni, i u srcu se kaju. Kažu da su dužni Bogu i da Ga ne poznaju, zato hajde da im oprostimo.“ Da li se oproštaj može tako lako dati? I ljudi imaju svoje dostojanstvo, a kamoli Bog! Nakon što ovi ljudi završe s bogohuljenjem i klevetama, nekima se čine kao da se kaju, pa im oni opraštaju i kažu da su ovi tako postupili u trenutku nepromišljenosti – ali da li je to zaista bio trenutak nepromišljenosti? Oni uvek imaju nekakvu nameru dok govore, i čak se drznu da osuđuju Boga. Božja kuća ih je zamenila, i izgubili su prednosti statusa, i plašeći se da će biti izgnani, izgovore brojne zamerke i posle plaču gorko i pokajnički. Da li je ovo iole korisno? Kad jednom izgovoriš reči, one su kao voda prosuta po tlu i ne može se povratiti. Da li bi Bog dopustio da Mu se ljudi opiru, da Ga osuđuju, i da hule na Njega kako im je volja? Da li bi On to prosto ignorisao? U tom slučaju, Bog ne bi imao dostojanstva. Neki ljudi, nakon što se opiru, kažu: „Bože, Tvoja me je dragocena krv iskupila. Tražiš od nas da ljudima opraštamo sedamdeset puta sedam puta – i Ti treba meni da oprostiš!“ Kako je to besramno! Neki ljudi šire glasine o Bogu, pa postanu bojažljivi nakon što Ga oklevetaju. Plašeći se kazne, brzo padnu na kolena i pomole se: „Bože! Ne ostavljaj me, ne kažnjavaj me. Priznajem krivicu, kajem se, Tvoj sam dužnik, pogrešio sam.“ Reci Mi, da li takvim ljudima može da se oprosti? Ne! Zašto ne? Ono što su učinili vređa Sveti Duh, a greh huljenja na Svetog Duha nikada neće biti oprošten, ni u ovom životu ni u sledećem! Bog je odan Svojim rečima. Poseduje dostojanstvo, gnev i pravednu narav. Misliš li da je Bog isti kao čovek, da će, ako neko postane tek malo bolji prema Njemu, On zanemariti njegove prethodne prestupe? Nikako! Da li ti se dobro piše ako se opireš Bogu? Razumljivo je ako učiniš nešto pogrešno usled trenutne nepromišljenosti, ili ako povremeno pokažeš nešto iskvarene naravi. Ali ako se direktno opireš Bogu, buniš se protiv Njega i suprotstavljaš Mu se, i ako Ga klevetaš, huliš na Njega, i širiš glasine o Njemu, onda ti nema spasa. Nema potrebe da se takvi ljudi dalje mole; treba samo da čekaju da budu kažnjeni. Ne može im se oprostiti! Kad dođe to vreme, nemoj besramno reći: „Bože, molim Te oprosti mi!“ Žao Mi je, ali koliko god da preklinješ, biće uzaludno. Ako su ljudi već razumeli ponešto od istine, pa onda svesno načinili prestup, ne može im se oprostiti. Prethodno, rečeno je da se Bog ne seća nečijih prestupa. To se odnosilo na manje prestupe koji ne uključuju Božje upravne odluke i ne vređaju Božju narav. U njih ne spadaju bogohuljenje i klevetanje Boga. Ali ako samo jednom huliš na Boga, osuđuješ Ga, ili klevetaš, to će biti trajna mrlja koja se ne može obrisati. Ljudi žele da bogohule i da vređaju Boga kako im je volja, pa da Ga onda iskoriste ne bi li dobili blagoslove. Ništa na svetu ne dolazi tako lako! Ljudi uvek misle da je Bog milostiv i blag, da je dobronameran, da ima neizmerno veliko i široko srce, da se ne seća prestupa ljudi i da zaboravlja prošle prestupe i dela ljudi. Zaboravlja trivijalne stvari. Bog nikada neće oprostiti onima koji Mu se otvoreno opiru i koji na Njega hule.

Iako većina ljudi u crkvi istinski veruje u Boga, nemaju bogobojažljiva srca. To pokazuje da većina ljudi ne poseduje istinsko znanje o Božjoj naravi, pa im je teško da se boje Boga i klone zla. Ako se ljudi ne boje Boga i nisu preplašeni od Njega u svojoj veri, i ako govore šta god žele nakon što Božje delo dodirne njihove interese, kada prestanu da govore, da li će to biti kraj? Onda moraju platiti cenu za to što govore, a to nije jednostavna stvar. Kad neki ljudi bogohule, kad osuđuju Boga, da li u svom srcu znaju šta govore? Svi oni koji tako govore u svom srcu znaju šta govore. Osim onih koje su zaposeli zli duhovi i čiji je razum nenormalan, obični ljudi u svom srcu znaju šta govore. Ako kažu da nije tako, onda lažu. Dok govore, misle: „Znam da si Ti Bog. Govorim da ne činiš dobro, pa šta mi možeš? Šta ćeš uraditi kad prestanem da pričam?“ Ovo rade namerno, da bi uznemirili ostale, da bi ih privukli na svoju stranu, da bi naveli druge da govore slične stvari, da čine slične stvari. Znaju da je to što govore otvoreno protivljenje Bogu, da time idu protiv Boga, da je to bogohuljenje. Nakon što o tome dobro razmisle, smatraju da je ono što su učinili bilo pogrešno: „Šta sam to govorio? Bilo je to plahovito od mene i zaista se kajem!“ Njihovo kajanje dokazuje da su tačno znali šta su tada radili; nije tačno da nisu znali. Ako misliš da su na trenutak bili neuki i zbunjeni, da nisu potpuno razumeli, onda to nije potpuno tačno. Ljudi možda nisu potpuno razumeli, ali ako veruješ u Boga onda sigurno imaš makar malo zdravog razuma. Da bi verovao u Boga, treba da strahuješ od Njega i da Ga se bojiš. Ne možeš da huliš na Boga, ili da Ga osuđuješ i klevetaš kako ti je volja. Da li znaš šta podrazumeva „osuđivanje“, „bogohuljenje“ i „klevetanje“? Kad nešto kažeš, zar ne znaš da li osuđuješ Boga ili ne? Neki ljudi uvek pričaju o tome kako su ugostili Boga, i kako često viđaju Boga, i kako su slušali Božju neposrednu besedu. O tim stvarima pričaju s bilo kim ko se tu zadesi, naširoko, samo o spoljašnosti; nemaju nimalo istinskog znanja. Možda nemaju loše namere kad govore takve stvari. Možda žele dobro braći i sestrama i žele sve da ohrabre. Ali zašto biraju te stvari da o njima pričaju? Ako oni sami spomenu tu temu, onda imaju nekakvu nameru: uglavnom da se pohvale i da im se ljudi dive. Ako žele da u ljudima probude samopouzdanje i da ih ohrabre u njihovoj veri u Boga, mogli bi im više čitati Njegove reči, koje su istina. Zašto onda uporno pričaju o takvim spoljašnjim stvarima? Ono što je u korenu toga da govore takve stvari je to da prosto nemaju bogobojažljiva srca. Ne plaše se Boga. Kako mogu da se razmeću i tako nepromišljeno pričaju pred Bogom? Bog ima dostojanstva! Kad bi ljudi to shvatili, da li bi i dalje činili takve stvari? Ljudi nemaju bogobojažljiva srca. Svojevoljno i iz sopstvenih pobuda govore kako je Bog i kakav je, da bi ostvarili lične ciljeve i da bi im se drugi divili. To je prosto bogohuljenje i osuđivanje Boga. Takvi ljudi se u svom srcu uopšte ne boje Boga. To su sve ljudi koji se opiru Bogu i hule na Njega. Svi su oni zli duhovi i demoni.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Ako o Božjem delu i stvarima koje zadese ljude pokušaš da sudiš iz perspektive ispravnog i pogrešnog i tačnog i netačnog, odbacićeš ih. Smatraćeš da ne izgledaju kao Božja dela i da nisu u skladu s tvojim predstavama i uobraziljama i odbacićeš ih. Ako ih odbaciš, kako im se onda možeš pokoriti kao istini? To će biti nemoguće. Zašto ih ljudi odbacuju? To je izazvano ljudskim predstavama, što znači da postoje granice do kojih ljudski mozak može da prepozna Božja dela i do kojih ljudi mogu da ih vide i postoje granice do kojih ljudi mogu da razumeju istine. Kako možeš probiti te granice i istinski spoznati Boga? Moraš prihvatiti stvari od Boga i ne smeš olako definisati stvari s kojima se susrećeš a ne razumeš ih. Takođe ne smeš slepo osuđivati ako ne možeš da rešiš neki problem. Takvu razboritost ljudi najviše treba da poseduju. Ako kažeš: „Bog ne radi takve stvari, On to nikad ne bi uradio!“, onda ti nedostaje razboritosti. Šta zaista možeš da razumeš? Ako se usuđuješ da osudiš u ime Boga, onda ti zaista nedostaje razboritosti. Bog neće neizostavno delovati baš onako kako ti misliš niti unutar opsega tvojih uobrazilja. Bog je previše velik, previše nedokučiv, previše dubok, previše divan i previše mudar! Zašto koristim reč „previše“? Zato što ljudska bića ne mogu da dokuče Boga. Ti si stvoreno biće i zato ni ne pokušavaj da dokučiš Boga. Kad te bude ta misao napustila, tad ćeš dobiti malo razuma. Ne pokušavaj Bogu da postaviš pravila. Ako budeš kadar da se od toga suzdržiš, bićeš razuman. Ima mnogo ljudi koji večito postavljaju pravila Bogu i govore na koji način bi Bog trebalo da se ponaša, da bi Bog svakako nešto uradio na određeni način ili nešto nikako ne bi uradio na određeni način, da je nešto svakako Božje delo i da nešto drugo nikako to nije. Zašto se sad spominju reči „svakako“ i „nikako“? (Da označe nedostatak razuma.) Kažeš da je Bog previše divan i previše mudar, ali onda dodaš da Bog nikad ne bi delovao na određeni način. Zar to nije kontradikcija? To nije istinsko poznavanje Boga. Onima koji uvek insistiraju na sopstvenim pogledima i koji uvek postavljaju Bogu pravila u potpunosti nedostaje razuma.

Bog izvršava poslednju fazu dela i niko nije ni pomislio da bi se mogao pojaviti i delovati u Kini. Zar činjenica što to ne možeš da zamisliš nije posledica predstava i uobrazilja u tvom srcu i ograničenosti tvog razmišljanja? Možeš da zamisliš da deluje u Americi i Ujedinjenom kraljevstvu ili Izraelu, ali nikako ne možeš da zamisliš da deluje u Kini. To ti je nepojmljivo. To seže daleko izvan ljudskih predstava i uobrazilja, ali Bog je tek započeo Svoje delovanje u Kini i izvršava Svoje poslednje i najvažnije delo. To se previše razlikuje od ljudskih predstava. Znači, šta si iz ovoga saznao? (Da Božje delo nije u skladu s ljudskim predstavama i da je čudesno i nedokučivo.) Božje delo daleko prevazilazi ljudske uobrazilje, čudesno je i nedokučivo, mudro, duboko – to su ljudske reči koje se koriste da opišu sve što Bog poseduje i što jeste, kao i Njegovu narav i suštinu i to se smatra razumnim. To što Bog čini stvari koje se razlikuju od ljudskih predstava ljudi opisuju tim rečima – Božje delo je čudesno i nedokučivo i razlikuje se od ljudskih predstava. Šta još ljudi mogu iz toga da saznaju? To da su prethodne ljudske predstave i uobrazilje sve razorene. Odakle onda te predstave? Po onome što ti vidiš, Kina je siromašna i zaostala, Komunistička partija drži vlast, hrišćane proganjaju, nema slobode ni ljudskih prava, a kineski narod je slabo obrazovan, loše se kotira na svetskoj sceni i smatraju ga jadnim, bolesnim narodom iz istočne Azije. Kako je Bog mogao da se ovaploti u Kini da čini Svoja dela? Zar to nije jedna od predstava? Sad, odlučite da li je ta predstava ispravna ili pogrešna. (U potpunosti je pogrešna.) Najpre, hajde da ne pričamo o tome zašto Bog tako deluje. Da li zbog toga što želi da bude ponizan i skriven ili zbog toga što takvo delovanje ima duboko značenje i vrednost. Hajde da ne raspravljamo o tom nivou već da pričamo o tome da li se takvo Božje delovanje u velikoj meri krši s ljudskim predstavama. Itekako! Ljudi to ne mogu da zamisle. To je nebeska tajna i niko ne zna. Čak i kad bi pozvali astronome, geografe, istoričare i proroke, da li bi iko od njih mogao to da shvati? Niko to ne bi mogao, čak ni kad bi se okupili svi sposobni ljudi, i živi i mrtvi, da analiziraju i istraže ili da posmatraju i proučavaju astronomskim teleskopima – sve bi to bilo uzalud. Šta to znači? Čovečanstvo je previše nebitno, previše neuko i nedovoljno pronicljivo da dokuči Božje postupke. Ako ne možeš da ih dokučiš, onda nemoj ni da se trudiš. Kad bi i pokušao, kakav bi bio krajnji ishod? Tvoje predstave nisu jednake istini i zapravo su daleko od onoga što Bog želi da učini. Nisu uopšte ista stvar. To malo znanja koje ljudi umaju beskorisno je. Nisu kadri išta da shvate ili da reše probleme. Sad kad čitate Božje reči i slušate propovedi i razgovore u zajedništvu, da li u svom srcu razumete malo više? Da li imate nešto znanja o Bogu? Neko bi mogao reći: „Bog ne priča o tome šta sa nama radi. Kad bi nam samo dao neki nebeski znak da razumemo šta namerava da uradi ili kad bi bar nadahnuo nekog proroka da nam dȃ predskazanje.“ Ne bi ti mogao da ga vidiš, čak ni uz nebeski znak, a ne bi mogao ni prorok. Ono što Bog radi u duhovnom carstvu tajna je još od pradavnih vremena i toliko je tajnovito da nijedan čovek to ne može da zna. Koliko god talentovan bio neki prorok, astronom, učenjak ili stručnjak ili naučnik iz koje god oblasti, mogao bi da proučava koliko god hoće, ali nikad ne bi razumeo Božje postupke. Ljudi mogu da proučavaju prethodno Božje delo i mogu da napabirče nekoliko tajni ili značenje koje ima ima veze s tim zašto je Bog nešto učinio, ali niko ne zna šta će Bog učiniti u budućnosti, kao ni Njegove planove. Ljudi stoga ne bi trebalo ni da pomišljaju da dokuče Boga ili konačno dokuče način na koji Bog deluje kroz posmatranje i proučavanje, dugotrajno istraživanje i iskustvo, mnogostranu analizu ili marljivost i naporan rad. To je nemoguće i nikad neće uspeti. Stoga, ako ljudi ne mogu da dokuče Boga, šta bi trebalo da rade? (Trebalo bi da se pokore.) Najrazumnije za ljude je da se pokore i usklade što više s Božjim namerama; pokoravanje je osnova. Šta je njegova svrha? Svrha mu je da čovek bude kadar da, na osnovu doživljaja Božjeg dela, Boga bolje spozna, da stekne istinu i zadobije život. To treba da zadobiješ i to je blago koje treba da želiš. Što se tiče važnijih spoljašnjih događaja, kao što su međunarodni poslovi, način na koji Bog radi stvari i kako vodi ljudsku rasu – ako uspeš to da razumeš, time još bolje. Takođe je u redu da kažeš: „Ne zanimaju me baš takve stvari. Nemam kov niti um za to; stalo mi je samo do toga kako će mi Bog dati istinu i promeniti mi narav.“ Sve dok ti je srce pokorno i bogobojažljivo, naposletku ćeš uspeti od Boga da zadobiješ istinu, a i mudrost. Istina menja ljudsku narav; to je život koji ljudi treba da traže da zadobiju, kao i put kojim treba da hode. Znači, koja je to mudrost koju ljudi dobijaju? Nećeš toga biti ni svestan, ali moći ćeš da vidiš na koji način Bog čini mnoge stvari, zašto ih čini, koje su Mu namere i ciljevi, kao i koja su mu načela kad čini određene stvari. Nesvesno ćeš uspeti to da shvatiš kroz proces doživljavanja istine Božjih reči. Možda su te reči i pitanja previše duboki i ti nećeš biti u stanju da ih izraziš rečima, ali u srcu ćeš ih osećati i istinski razumeti a da nisi toga ni svestan.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati Božju suverenost“

Ne razumeš, ali jedno ne smeš da zaboraviš: šta god da Bog uradi, čovek mora da se pokori; čovek je stvoreno biće, napravljen od gline i trebalo bi da se pokori Bogu. To je čovekova dužnost, obaveza i odgovornost. Takav stav bi ljudi trebalo da imaju. Kada steknu taj stav, kako bi trebalo da se odnose prema Bogu i prema stvarima koje On radi? Nikada ne osuđuj, da ne bi uvredio Božju narav. Ako imaš predstave, popravi ih, ali ne osuđuj Boga niti stvari koje On radi. Jednom kada ih osudiš, ti si gotov: to je kao da stojiš nasuprot Bogu, bez ikakve šanse da primiš spasenje. Možeš da kažeš: „Sada ne stojim nasuprot Bogu, ali Ga ne razumem ispravno“, ili „moje srce pomalo sumnja u Boga; moja vera nije jaka, imam slabosti i osećam negativnost“. To se sve može rešiti; može se popraviti tako što će se tražiti istina – ali ne osuđuj Boga. Ako kažeš: „To što je Bog uradio nije ispravno. To nije u skladu sa istinom, tako da imam razloga da sumnjam, ispitujem i optužujem. Širiću to svuda i ujediniti ljude oko ispitivanja Boga“, to će biti mučno. Stav Boga prema tebi će se promeniti i, ako osudiš Boga, s tobom će biti svršeno; postoji mnogo načina na koje Bog može da ti uzvrati. Dakle, ljudi ne bi trebalo da se namerno opiru Bogu. Nije problem ako nehotice uradiš nešto što Mu se opire, jer to nije bilo hotimično ili namerno i Bog ti daje priliku da se pokaješ. Ako nešto namerno osudiš, iako znaš da je to Božje delo, i podstičeš sve ljude da se pobune kao jedan, to će biti mučno. I koji će biti rezultat toga? Završićeš kao 250 narodnih glavara koji su se opirali Mojsiju. Znaš da je u pitanju Bog, a ipak se usuđuješ da galamiš na Njega. Bog se ne raspravlja sa tobom: On je autoritet; On učini da se zemlja raspori i proguta te, i to je to. On te nikada neće videti, niti slušati tvoje rasuđivanje. To je Božja narav. Šta Božja narav ispoljava u tom trenutku? Ispoljava gnev! Zato ljudi ne bi trebalo da galame protiv Boga niti da izazivaju Njegov gnev; ako neko uvredi Boga, rezultat će biti propast.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svaka osoba je, živeći svoj život sa verom u Boga, počinila stvari koje se opiru Bogu i obmanjuju Ga. Neke prekršaje nema potrebe pamtiti kao uvrede, ali su neki neoprostivi, jer postoje mnoga dela kojima se krše upravne odluke i vređa Božja narav. Mnogi koji su zabrinuti za svoju sudbinu mogu zapitati koja su to dela. Trebalo bi da znate da ste po prirodi nadmeni i sujetni, i nevoljni da priznate činjenice. Iz ovog razloga, govoriću vam malo pomalo, nakon što budete promislili o sebi. Želim da vas podstaknem da steknete bolji uvid u sadržaj upravnih odluka i da se potrudite da spoznate Božju narav. U suprotnom, biće vam teško da držite jezik za zubima, jezici će laparati naizgled uzvišene reči, čime ćete nesvesno uvrediti Božju narav i zapasti u tamu, izgubivši prisustvo Svetoga Duha i svetlosti. Zato što si nepricipijelan u svojim postupcima, zato što činiš i govoriš što ne bi trebalo, čekaće te odgovarajuća odmazda. Iako si ti sȃm neprincipijelan na rečima i delu, treba da znaš da je Bog izuzetno principijelan u obe ove stvari. Razlog za odmazdu prema tebi leži u činjenici da si uvredio Boga, a ne neku osobu. Ako u životu mnogo puta povrediš Božju narav, suđeno ti je da postaneš dete pakla. Čoveku može izgledati da si učinio tek poneku stvar koja se kosi sa istinom i ništa više. Da li si, međutim, svestan da si u Božjim očima već postao neko za koga više ne postoji mogućnost ispaštanja grehova? Pošto si više nego jednom prekršio Božje upravne odluke, ne pokazavši, štaviše, nikakav znak kajanja, jedino što ti preostaje jeste da budeš bačen u pakao, gde Bog kažnjava ljude. Mali broj ljudi je, sledeći Boga, počinio izvesna dela kojima su prekršena načela; međutim, nakon što budu orezani i nakon što su im date smernice, oni su postepeno spoznali sopstvenu iskvarenost i potom stupili na pravi put koji vodi ka stvarnosti, tako da danas i dalje čvrsto stoje na svojim nogama. Takvi ljudi su oni koji će istrajati do kraja. Bez obzira na to, Ja tragam za poštenima; ako si poštena osoba i neko ko deluje u skladu sa principima, možeš biti Božji poverenik. Ako svojim postupcima ne vređaš Božju narav i tražiš namere Božje, i ako imaš bogobojažljivo srce, onda tvoja vera zadovoljava standard. Svako ko se ne boji Boga i čije srce ne drhti od užasa, taj vrlo verovatno krši Božje upravne odluke. Mnogi služe Bogu gonjeni strašću, ali pri tom ne razumeju Božje upravne odluke, a još manje mogu da naslute posledice Njegovih reči. I tako oni, u najboljoj nameri, često naposletku čine stvari koje ometaju Božje upravljanje. U ozbiljnim slučajevima, takvi bivaju izbačeni, lišeni svake dalje prilike da Ga slede i bivaju bačeni u pakao, a svaka njihova veza sa Božjom kućom biva prekinuta.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“

Svaka rečenica koju sam izgovorio sadrži u sebi narav Božju. Bilo bi dobro da pažljivo razmislite o Mojim rečima i sigurno ćete od njih imati veliku korist. Suštinu Boga je veoma teško dokučiti, ali verujem da ste svi barem donekle stekli sliku o Božjoj naravi. Stoga se nadam da ćete moći da Mi pokažete mnogo toga što ste uradili, a što ne vređa narav Božju. Tek tada ću moći da budem spokojan. Na primer, uvek čuvaj Boga u svom srcu. Šta god da radiš, čini to u skladu sa Njegovim rečima. U svemu traži Njegove namere i suzdrži se od nepoštovanja i sramoćenja Boga. Još manje bi trebalo da zaboravljaš na Boga kako bi ispunio buduću prazninu u svom srcu. Ako to uradiš, uvredićeš narav Božju. Opet, pod pretpostavkom da nikada tokom svog života nećeš iznositi bogohulne opaske niti primedbe na račun Boga i, opet pod pretpostavkom da si u stanju da ispravno obaviš sve što ti je On poverio i da se pokoriš svim Njegovim rečima tokom svog života, na taj način ćeš izbeći kršenje upravnih odluka. Na primer, ako si ikada rekao nešto poput: „Zašto ne mislim da je On Bog?“, „Mislim da ove reči nisu ništa drugo do nekakvo prosvećenje Svetog Duha“, „Po mom mišljenju, nije sve što Bog čini nužno ispravno“, „Ljudskost Božja nije superiorna u odnosu na moju ljudskost“, „U reči Božje se, prosto, ne može poverovati“, ili slične kritičke opaske, preporučujem ti da se češće ispovedaš i okajavaš svoje grehe. U suprotnom, nikad nećeš dobiti priliku za oproštaj, jer ti ovim ne vređaš čoveka, već Samog Boga. Ti možda misliš da sudiš o čoveku, ali Duh Božji to tako ne vidi. Ako ne poštuješ Njegovo telo, to je isto kao da ne poštuješ Njega. Ako je tako, zar time nisi uvredio Božju narav? Moraš da upamtiš da sve što Duh Božji radi ima za cilj zaštitu Njegovog dela u telu i dobro obavljanje ovog dela. Ako to zanemariš, onda tvrdim da si ti neko ko nikada neće uspeti da veruje u Boga. Jer ti si izazvao gnev Božji i stoga će on primeniti odgovarajuću kaznu da te nauči lekciji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma je važno razumeti Božju narav“

Iako Božja suština u sebi sadrži element ljubavi i mada je On baš prema svakom čoveku milostiv, ljudi previđaju i zaboravljaju činjenicu da Njegova suština u sebi takođe sadrži i dostojanstvo. To što On poseduje ljubav ne znači da ljudi mogu da Ga slobodno vređaju, a da pritom u Njemu ne probude osećanja i reakciju; takođe, to što je On milosrdan ne znači da se, u ophođenju prema ljudima, ne pridržava nikakvih načela. Bog je živ; On stvarno postoji. On nije izmišljena marioneta, niti bilo koji drugi predmet. Budući da On postoji, treba u svakom trenutku da pažljivo slušamo glas Njegovog srca, da strogo pazimo na Njegov stav i da razumemo Njegova osećanja. Boga ne bi trebalo da definišemo uz pomoć ljudskih izmišljotina, niti da mu namećemo ljudske zamisli i želje, primoravajući Ga da prema ljudima postupa na ljudski način i na osnovu ljudskih maštarija. Ako to radiš, ti onda time ljutiš Boga, iskušavaš Njegov gnev i dovodiš u pitanje Njegovo dostojanstvo! Kada, dakle, shvatite ozbiljnost ovog problema, apelujem na sve vas da budete oprezni i razboriti u svojim postupcima. Takođe, budite oprezni i razboriti kad govorite – kada je reč o vašem ponašanju prema Bogu, što ste oprezniji i razboritiji, to bolje! Ako ne razumeš kakav je Božji stav, uzdrži se od neopreznih reči, budi pažljiv u svojim postupcima i nemoj proizvoljno lepiti etikete. Što je još važnije, nemoj donositi nikakve proizvoljne zaključke. Umesto toga, treba samo da čekaš i da tragaš; time ćeš ujedno izraziti svoju rešenost da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako pre svega možeš to da postigneš i ako iznad svega poseduješ ovakav stav, Bog te neće kriviti zbog tvoje gluposti, neukosti i nerazumevanja pravih uzroka stvari. Umesto toga, zahvaljujući tome što se plašiš da Ga ne uvrediš, što poštuješ Njegove namere i što si spreman da Mu se pokoriš, Bog će te se setiti, usmeravaće te i prosvetiti, ili će pak tolerisati tvoju nezrelost i neukost. U suprotnom, ako je tvoj stav takav da Mu ne odaješ dužno poštovanje – ako o Njemu sudiš kako ti se prohte ili proizvoljno nagađaš i definišeš Njegove zamisli – Bog će te osuditi, dovešće te u red, pa čak te i kazniti, ili pak ponuditi Svoj komentar o tebi. Taj će se komentar možda dotaći i tvog ishoda. Stoga želim još jednom da istaknem sledeće: svako od vas treba da bude oprezan i razborit u pogledu svega što potiče od Boga. Nemoj govoriti nemarno i budi oprezan u svojim postupcima. Pre no što išta kažeš, treba da zastaneš i da se zapitaš: da li bi ovaj moj postupak mogao da naljuti Boga? Da li se ja, postupajući na taj način, ponašam bogobojažljivo? Čak i kad su u pitanju jednostavne stvari, treba da pokušaš da shvatiš ova pitanja i da ih natenane razmotriš. Ako si zaista u stanju da, u svakom smislu, u svim stvarima i u svako doba, praktično deluješ u skladu sa ovim načelima, te ako možeš da usvojiš ovakav stav, naročito onda kad nešto ne razumeš, Bog će te uvek usmeravati i pokazivati ti put koji treba da slediš. Bez obzira na to kako ljudi sebe prikazuju, Bog ih sasvim otvoreno i jasno vidi, i ponudiće ti preciznu i prikladnu ocenu tih tvojih prikaza. Nakon što budeš podvrgnut konačnoj kušnji, Bog će sumirati celokupno tvoje ponašanje i na osnovu toga odrediti tvoj ishod. Taj rezultat će, bez ijedne trunke sumnje, ubediti svaku osobu. Ono što bih ovde želeo da vam kažem je sledeće: o vašoj sudbini odlučuje svako vaše delo, svaki vaš postupak i svaka vaša misao.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“

Bog je živi Bog, i baš kao što se ljudi u različitim situacijama različito ponašaju, tako se i Njegov odnos prema tim ponašanjima razlikuje, jer On nije ni marioneta ni prazan balon. Spoznaja Božjeg stava je nešto što je za ljude vredno traganja. Ljudi treba da nauče da spoznajom Božjeg stava mogu da malo-pomalo steknu znanje o Božjoj naravi i da razumeju Njegovo srce. Kako postepeno budeš sve bolje razumevao Božje srce, neće ti se više činiti da su strah od Boga i izbegavanje zla tako teško ostvarljivi. Štaviše, kad budeš zaista razumeo Boga, manje je verovatno da ćeš o Njemu donositi zaključke. A kad jednom budeš prestao da donosiš zaključke o Bogu, biće manje verovatno da ćeš Ga uvrediti, i on će te, a da ti toga nećeš biti ni svestan, povesti putem koji vodi do bogopoznanja; na taj će se način tvoje srce ispuniti bogobojažljivošću. Tada ćeš prestati da Boga definišeš na osnovu doktrina, reči i teorija kojima si ovladao. Umesto toga ćeš, neprestano u svemu tragajući za Božjim željama, nesvesno postati osoba koja je u skladu s Božjim namerama.

Za ljude je Božje delo nevidljivo i nedodirljivo, ali zato Bog, što se Njega lično tiče, postupke svakog čoveka – kao i čovekov odnos prema Njemu – može ne samo da oseti, već i da ih vidi. Ovo je nešto što svi treba da prepoznaju i što svima treba da budu potpuno jasno. Možda se stalno pitaš: „Zna li Bog šta ja ovde radim? Da li On zna o čemu trenutno razmišljam? Možda zna, a možda i ne zna.“ Ako usvojiš takvo gledište, ako veruješ u Boga i slediš Ga, ali pritom istovremeno sumnjaš u Njegovo delo i Njegovo postojanje, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš u Njemu probuditi gnev, jer se ti već teturaš duž ivice opasne provalije. Viđao sam ljude koji dugi niz godina veruju u Boga, ali da pritom još uvek nisu zadobili istina-stvarnost, a kamoli da su razumeli Božje namere. Ti ljudi nimalo ne napreduju ni u životu, niti u pogledu svoga rasta, već se uporno drže najpliće od svih doktrina. To je zato što takvi ljudi Božju reč nikada nisu smatrali samim životom i nikada se nisu suočili s Njegovim postojanjem, niti su ga prihvatili. Mislite li da je Bog ispunjen radošću kad vidi takve ljude? Da li Mu oni pružaju utehu? Prema tome, sudbine ljudi određene su upravo načinom na koji oni veruju u Boga. Kada govorimo o tome kako ljudi tragaju i kako prilaze Bogu, stavovi ljudi su od primarne važnosti. Nemoj zanemarivati Boga kao da je On samo prazan balon koji lebdi unutar tvog potiljka; o Bogu u kojeg veruješ uvek razmišljaj kao o živom, stvarnom Bogu. On tamo gore, na trećem nebu, ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv, On neprestano zagleda u svačije srce, motri šta smeraš, pazi na svaku tvoju rečcu i na svako tvoje sićušno delo, gleda kako se ponašaš i vidi kakav je tvoj stav prema Njemu. Bilo da si spreman da Mu se predaš ili ne, celokupno tvoje ponašanje i tvoje najskrivenije misli i ideje otkrivaju se pred Njim i On ih posmatra. Usled tvog ponašanja, tvojih dela i tvog odnosa prema Njemu, Božje mišljenje o tebi i Njegov stav prema tebi neprestano se menjaju. Hteo bih da nekim ljudima dam jedan savet: ne ponašaj se kao odojče u Božjim rukama, kao da On treba da ti tetoši, kao da nikad ne bi mogao da te napusti i kao da je Njegov stav prema tebi fiksiran i večno nepromenljiv, a ujedno ti savetujem i da prestaneš da sanjariš! Bog se prema svakoj osobi ophodi pravedno i krajnje ozbiljno pristupa Svom delu osvajanja i spasavanja ljudi. To je Njegovo upravljanje. Prema svakoj osobi se odnosi ozbiljno, a ne kao prema nekom kućnom ljubimcu s kojim bi se igrao. Božja ljubav prema ljudima ne ogleda se u maženju i tetošenju, kao što ni Njegova milost i trpeljivost ne podrazumevaju popustljivost i nehajnost. Naprotiv, Božja se ljubav prema ljudima sastoji od nege, sažaljenja i poštovanja prema životu; Njegova milost i trpeljivost saopštavaju im šta On od njih očekuje i predstavljaju ono što je čovečanstvu potrebno da bi opstalo. Bog je živ i On zaista postoji; Njegov stav prema ljudima ne predstavlja skup dogmatskih pravila, već se zasniva na načelima i može se menjati. Njegove namere prema ljudima vremenom se postepeno menjaju i transformišu, zavisno od okolnosti u kojima nastaju, kao i od stava svake pojedine osobe. Stoga bi u srcu trebalo da nosiš apsolutno jasnu spoznaju da je suština Boga nepromenljiva, te da će se Njegova narav pojavljivati u različitim vremenima i različitim kontekstima. Možda ti ne misliš da je ovo ozbiljna stvar i možda svoje lične predstave koristiš da bi zamišljao kako Bog treba da deluje. Ima, međutim, trenutaka kada je istinito baš ono gledište koje je potpuno suprotno tvom, a ti si Boga već naljutio time što si Ga odmeravao pomoću svojih ličnih predstava. To je zato što Bog ne funkcioniše onako kako ti to zamišljaš, niti će se prema ovoj stvari odnositi onako kako ti kažeš. Stoga te podsećam da treba da budeš pažljiv i razborit u pristupu svemu što te okružuje i da naučiš kako da praktikuješ shodno načelu da „slediš Božji put – bojeći se Boga i kloneći se zla“. Moraš odlično da razumeš sve što ima veze sa pitanjima Božjih namera i Božjeg stava, moraš da pronađeš prosvećene ljude koji će ti to objasniti i moraš iskreno da tragaš. Boga u kojeg veruješ nemoj posmatrati kao marionetu, tako što ćeš Mu po volji suditi, proizvoljno zaključivati o Njemu i prema Njemu se odnositi bez dužnog poštovanja. Iako ti Bog donosi spasenje i određuje tvoj ishod, iako ti On može podariti milost, toleranciju, sud ili grdnju, Njegov stav prema tebi ni u kom slučaju nije nepromenljiv. Njegov stav zavisi od tvog stava prema Njemu, kao i od toga koliko Ga razumeš. Nemoj sebi da dozvoliš da Ga jednom zauvek definišeš samo na osnovu jednog prolaznog aspekta svog znanja ili razumevanja Boga. Nemoj verovati u mrtvog, već veruj u Živog Boga. Upamti to! Iako sam ovde govorio o nekim istinama – istinama koje je trebalo da čujete – za sada vam, s obzirom na vaše sadašnje stanje i sadašnji rast, neću postavljati nikakve veće zahteve, da vam ne bih potkopavao elan. U suprotnom, mogao bih vam ispuniti srca prejakom dozom sumornosti i učiniti da prema Bogu osetite preveliko razočaranje. Umesto toga, nadam se da ćete, koračajući putem koji leži pred vama, moći da iskoristite bogoljubivo srce i da se prema Bogu odnosite s poštovanjem. Nemoj se zapetljavati u pitanje načina verovanja u Boga; smatraj to jednim od najvećih postojećih problema. Smesti ga u svoje srce, poveži ga sa stvarnošću i poveži ga sa stvarnim životom; nemoj ga koristiti kao otrcanu frazu – jer to je pitanje života i smrti, i ono će odrediti tvoju sudbinu. Nemoj se prema njemu odnositi kao prema nekoj šali ili dečjoj igri!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“