Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Jedenje i pijenje reči Božjih, vežbanje molitve, prihvatanje bremena Božjeg i prihvatanje zadataka koje ti On poverava – sve to je stoga da bi pred tobom bio put. Što ti je teže breme Božjeg naloga, biće ti lakše da te On usavrši. Neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima u vršenju svoje službe za Boga, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava. Što te Duh Sveti više dodiruje, više vremena ćeš posvetiti tome da budeš obziran prema bremenu Božjem, Bog će te više usavršiti i u većoj meri će te zadobiti – sve dok, na kraju, ne postaneš osoba koju Bog koristi. U ovom trenutku postoje neki koji za crkvu ne nose nikakvo breme. Takvi ljudi su nemarni i traljavi i stalo im je jedino do sopstvenog tela. Takvi ljudi su izrazito sebični, a takođe su i slepi. Ako ovo ne možeš jasno da uvidiš, nećeš nositi nikakvo breme. Što više vodiš računa o namerama Božjim, On će ti poveriti veće breme. Sebičnjaci nisu spremni da podnose takve stvari; nisu spremni da plate cenu i, shodno tome, propustiće prilike da ih Bog usavršava. Zar time sebi ne nanose štetu? Ako si neko ko vodi računa o namerama Božjim, tada ćeš razviti istinsko breme za crkvu. U stvari, umesto da to nazivamo bremenom koje nosiš za crkvu, bilo bi bolje da ga nazovemo bremenom koje nosiš zarad sopstvenog života, budući da je svrha tog bremena koje si razvio za crkvu u tome da te natera da takva iskustva iskoristiš da te Bog usavrši. Prema tome, svako ko nosi najveće breme za crkvu, svako ko nosi breme za život-ulazak – biće onaj koga Bog usavršava. Da li si ovo jasno uvideo? Ako se crkva kojoj pripadaš osipa poput peska, a ti nisi ni zabrinut ni uznemiren, već se čak praviš da ne vidiš dok tvoja braća i sestre ne jedu i ne piju normalno reči Božje, u tom slučaju ne nosiš nikakvo breme. Bog ne uživa u takvim ljudima. Bog uživa u ljudima koji su gladni i žedni pravednosti i vode računa o namerama Božjim. Dakle, treba da postanete obzirni prema bremenu Božjem, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog Svoju pravednu narav otkrije celom ljudskom rodu pre nego što postanete obzirni prema bremenu Božjem. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika da vas Bog usavrši. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se. Nakon što Bog svim narodima otkrije Svoju pravednu narav, bićeš ispunjen kajanjem. Čak i ako te Bog ne izgrdi, zbog sopstvenog kajanja sam ćeš sebe grditi. Neki nisu ubeđeni u to, međutim, ako u to ne verujete, samo sačekajte da vidite šta će se dogoditi. Postoje određeni ljudi čija je jedina svrha da ispune ove reči. Da li si spreman da se zarad ovih reči žrtvuješ?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”

Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja. Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji su delo crkve prihvatili kao svoje breme, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. Ako crkveni starešina uredi da oni obavljaju dužnost, prvo pitaju da li moraju da preuzmu odgovornost za nju: ako je tako, ne prihvataju je. Ako ne zahteva od njih da preuzmu odgovornost ni da budu odgovorni za nju, oni je nevoljno prihvataju, ali i dalje moraju da provere da li je posao naporan ili mučan, i uprkos nevoljnom prihvatanju dužnosti, nisu motivisani da je dobro obave, opredeljujući se da ipak budu površni. Slobodno vreme, bez rada i bez telesnih teškoća – to je njihovo načelo. Drugi način je da kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihovo prvo sredstvo je da to prijave starešini i da se starešina pobrine za to i nađe rešenje, u nadi da će moći da zadrže svoju ležernost. Nije ih briga kako se starešina nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni sami ne preuzimaju odgovornost, njima je sve potaman. Da li se takvim obavljanjem dužnosti pokazuje odanost Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti, varanje. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: „Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?” To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti? Nije zaista bitno da li obavlja tu dužnost ili ne, zar ne? Boji se da preuzme odgovornost i izbegava odgovornost. Kada se nešto desi, prva stvar koju uradi nije da pokuša da smisli način kako da reši problem, već da prvo pozove i obavesti starešinu. Naravno, neki ljudi pokušavaju da sami reše problem dok obaveštavaju starešinu, ali neki ljudi to ne rade, i prva stvar koju učine je da pozovu starešinu, a nakon poziva samo pasivno čekaju da dobiju uputstva. Kada im starešina kaže kako da postupe, oni tako postupe; ako starešina kaže da nešto urade, oni to i urade. Ako starešina ništa ne kaže ili ne izda uputstva, oni ništa ne rade i samo odugovlače. Ako ih neko ne podstiče niti ih nadgleda, oni uopšte ne rade. Recite Mi, da li takva osoba obavlja dužnost? Čak i ako službuje, ona nije odana! Postoji još jedan način na koji se ispoljava strah od preuzimanja odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada obavljaju svoju dužnost, neki ljudi rade samo površan, jednostavan posao, posao koji ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Posao koji podrazumeva poteškoće i preuzimanje odgovornosti prebacuju na druge, a ako nešto krene naopako, prebacuju krivicu na te ljude i njihov ugled ostaje netaknut. Kada crkvene starešine uvide njihovu neodgovornost, oni strpljivo nude pomoć, ili ih orezuju, tako da mogu da budu u stanju da preuzmu odgovornost. Ali ipak, oni to ne žele i misle: „Ovu dužnost je teško obaviti. Moraću da preuzmem odgovornost kada stvari krenu naopako, a možda ću čak biti i uklonjen i eliminisan, i to će za mene biti kraj.” Kakav je to stav? Ako nemaju osećaj odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti, kako mogu da je dobro obavljaju? Oni koji se ne daju zaista za Boga ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost, a oni koji se plaše da preuzmu odgovornost samo će odlagati stvari kada budu obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi nisu od poverenja i nisu pouzdani; oni obavljaju svoju dužnost samo da bi dobili šta da jedu. Da li takve „prosjake” treba eliminisati? Treba. Božja kuća ne želi takve ljude. To su tri ispoljenja ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju svoje dužnosti. Ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u svojoj dužnosti ne mogu čak ni da dostignu nivo odanog službenika i nisu kvalifikovani da obavljaju dužnost. Neki ljudi su eliminisani zbog takvog odnosa prema svojoj dužnosti. Možda čak ni sada ne znaju razlog i još uvek se žale, govoreći: „Obavio sam svoju dužnost sa velikim elanom, pa zašto su me onda tako hladno izbacili?” Njima čak ni sada nije jasno. Oni koji ne shvataju istinu provode ceo život u nemogućnosti da shvate zašto su eliminisani. Oni izmišljaju izgovore za sebe i nastavljaju da se brane, misleći: „Ljudi instinktivno štite sebe, što i treba da rade. Ko ne treba bar malo da brine o sebi? Ko ne treba bar malo da misli na sebe? Ko ne mora da ima otvoren put za bekstvo?” Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Dve osobe treba da obave dužnost zajedno. Obe se plaše da preuzmu odgovornost, što se potom pretvori u bitku rečima. Jedan kaže: „Ti idi i bavi se ovim.” Drugi kaže: „Bilo bi bolje da ti to rešiš. Ja sam lošijeg kova od tebe.” Ono što oni zapravo žele da kažu je sledeće: „Ako se ova dužnost dobro obavi, neće biti nikakve nagrade, a ako se loše uradi, ja ću biti orezan. Ja ne idem – nisam tako glup! Znam na šta ciljaš. Prestani da pokušavaš da me navedeš da idem.” Šta se desi na kraju svog tog prepucavanja? Ni jedan ni drugi ne odu i posao zbog toga kasni. Zar to nije nemoralno? (Jeste.) Zar odgađanje posla nije ozbiljna posledica? To donosi loše rezultate. Dakle, čime se ove dve osobe vode? Obe se vode sotonskim filozofijama; ograničene su i sputane sotonskim filozofijama i svojim lukavstvom. Nisu uspele da primene istinu i zbog toga njihovo obavljanje dužnosti nije po merilima. To je površno obavljanje dužnosti u kom uopšte nema svedočanstva. Recimo da dve osobe treba da obave dužnost zajedno. Jedna od njih pokušava da bude dominantna u svemu i uvek želi da ima poslednju reč, te druga osoba može da pomisli: „On je čvrsta osoba; voli da preuzima vođstvo. Pa, neka preuzme vođstvo u svemu, a kada nešto krene naopako, on je taj koji će biti orezan. ’Grom uvek u najviše drvo udara!’ Ja se onda neću isticati. Slučajnost je da sam lošijeg kova, a i ne volim ni sa čim da se bavim. On voli da preuzima vođstvo, zar ne? Pa, ako nešto treba da se uradi, ja ću mu to prepustiti!” Osoba koja bi tako nešto izjavila uživa da udovoljava drugima i da ih sledi. Šta mislite o načinu na koji takve osobe obavljanju dužnost? Čime se vode u životu? (Vode se filozofijama za svetovne poslove.) Oni imaju i nešto drugo na umu: „Da se on ne naljuti na mene ako mu ukradem tron? Zar neće biti nesuglasica između nas dvoje u budućnosti? Ako bi ovo uticalo na naš odnos, imali bismo teškoće u daljem slaganju. Bolje je za mene da ga pustim da radi šta hoće.” Zar ovo nije filozofija za svetovne poslove? Takvi ljudi na taj način sebi štede trud, što im omogućava da izbegnu preuzimanje odgovornosti. Uradiće sve ono što im se naredi, neće morati da preuzmu vođstvo, ni da se ističu, niti će morati da razmišljaju o bilo kakvim problemima. Sve to neko drugi pokriva, tako da se oni ne umaraju. Njihova volja da slede druge dokazuje da nemaju osećaj odgovornosti. Vode se filozofijama za svetovne poslove. Ne prihvataju istinu niti se drže načela. To nije harmonična saradnja – ovo je primer osoba koje slede druge i koje drugima udovoljavaju. Zašto to nije saradnja? Zato što ne preuzimaju odgovornost ni za šta. Ne postupaju svim svojim srcem ni svim svojim umom, a možda čak ne postupaju ni sa svom svojom snagom. Zbog toga kažem da se vode filozofijama za svetovne poslove, a ne istinom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?”

Ako osećaš da možeš da obaviš određenu dužnost, ali se takođe bojiš da ne pogrešiš i da ne budeš eliminisan, pa si stoga stidljiv, stagniraš i ne možeš da napreduješ, da li je takav stav pokoran? Na primer, ako te tvoji braća i sestre izaberu za starešinu, onda možeš da osećaš obavezu da obavljaš tu dužnost zato što si izabran, ali joj ne pristupaš sa inicijativom. Zašto nemaš inicijativu? Zato što se premišljaš i osećaš sledeće: „Biti starešina uopšte nije dobra stvar. To je kao da hodaš po oštrici noža ili po tankom ledu. Ako dobro obavljam posao, neće biti nagrade, ali ako loše obavljam posao, biću orezan. A biti orezan nije čak ni najgora stvar. Šta ako budem smenjen ili eliminisan? Ako se to dogodi, zar nije za mene sve gotovo?” U tom trenutku, počinješ da osećaš podvajanje. Kakav je to stav? To znači da si na oprezu i da pogrešno razumeš stvari. To nije stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. To je negativan stav koji te demorališe. Pa, kakav treba da bude pozitivan stav? (Treba da budemo otvorenog srca i pravedni i da imamo hrabrosti da ponesemo teret.) Pozitivan stav treba da bude stav pokornosti i samoinicijativne saradnje. To što govorite je pomalo isprazno. Kako možeš da budeš otvorenog srca i pravedan kada se toliko bojiš? I šta znači imati hrabrosti da poneseš teret? Kakav mentalni sklop će ti dati hrabrost da poneseš teret? Ako se uvek bojiš da će nešto poći po zlu i da nećeš moći da se nosiš s tim, ako imaš mnogo unutrašnjih kočnica, tada će ti u suštini manjkati hrabrosti da preuzmeš odgovornost. „Biti otvorenog srca i pravedan”, „imati hrabrosti da poneseš teret”, ili „ne povlačiti se nikada, pa ni pred smrću”, kako kažete, sve ovo pomalo zvuči kao slogani koje uzvikuju ljutiti mladi ljudi. Da li ovi slogani mogu da reše praktične probleme? Ono što je sada potrebno jeste ispravan stav. Da bi posedovao ispravan stav, moraš da razumeš taj aspekt istine. Jedino na taj način rešavaš svoje unutrašnje poteškoće i glatko prihvataš ovaj nalog, ovu dužnost. To je put primene i samo je to istina. Ako koristiš izraze poput „biti otvorenog srca i pravedan” i „imati hrabrosti da poneseš teret” da bi se pozabavio strahom koji osećaš, da li će to biti efikasno? (Neće.) To pokazuje da ove stvari nisu ni istina ni put primene. Možeš da kažeš: „Ja sam otvorenog srca i pravedan sam, ja sam nepokolebljiv, nema drugih misli ili iskvarenosti u mom srcu i imam hrabrosti da preuzmem odgovornost.” Spolja gledano, prihvataš svoju dužnost, ali kasnije, nakon što neko vreme porazmisliš, i dalje osećaš da ne možeš da je prihvatiš. Možda i dalje osećaš strah. Pored toga, možda vidiš druge ljude kako su orezani i još više se uplašiš, poput išibanog psa koji se plaši biča. Sve više ćeš osećati da je tvoj rast suviše mali, a da je dužnost jedan ogroman, nepremostiv ponor, te na kraju i dalje nećeš biti sposoban da poneseš teret. Zbog toga, uzvikivanje slogana ne može da reši praktične probleme. Pa, kako zapravo možeš da rešiš ovaj problem? Treba aktivno da tražiš istinu, da usvojiš pokoran stav i da sarađuješ. Tako možeš u potpunosti da rešiš problem. Stidljivost, strah i briga su beskorisni. Da li postoji neka veza između toga da li ćeš biti otkriven i eliminisan ili ćeš biti starešina? Ako nisi starešina, da li će tvoja iskvarena narav nestati? Pre ili kasnije, moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi. Pored toga, ako nisi starešina, nećeš imati više prilika za praktično delovanje i sporije ćeš napredovati u životu, i imaćeš malo šanse da se usavršiš. Iako biti starešina ili delatnik donosi malo više patnje, to takođe donosi i više dobiti; ako možeš da ideš putem težnje ka istini, možeš biti usavršen. Kakav je to blagoslov! Prema tome, treba da se pokoriš i da aktivno sarađuješ. To je tvoja dužnost i tvoja odgovornost. Bez obzira na put pred tobom, treba da imaš bogoposlušno srce. To je stav sa kojim treba da obavljaš svoju dužnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”

Ako kao starešine i radnici zanemarujete probleme koji se javljaju u obavljanju dužnosti, a čak i tražite razne izgovore i opravdanja za izbegavanje odgovornosti i ne rešavate neke probleme koje ste u stanju da rešite, dok probleme koje niste u stanju da rešite ne prijavljujete Višnjem, kao da oni nemaju nikakve veze s vama, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? Da li je takvo ophođenje prema crkvenom poslu pametno ili glupo? (Glupo je.) Zar takve starešine i delatnici nisu nepredvidljivi? Zar nisu lišeni bilo kakvog osećaja odgovornosti? Kada naiđu na probleme, oni ih zanemaruju – zar to nisu nepromišljeni ljudi? Zar to nisu prepredeni ljudi? Prepredeni ljudi su najbezumniji od svih. Moraš biti poštena osoba, moraš imati osećaj odgovornosti kada se suočiš sa problemima i moraš isprobati sve moguće načine i tragati za istinom da bi rešili probleme. Apsolutno ne smeš biti lukava osoba. Ako je vaša jedina briga da perete ruke od odgovornosti i da je izbegnete kada iskrsnu problemi, takvo ponašanje bi bilo osuđeno čak i među nevernicima, da ne spominjemo u Božjoj kući! Bog će sigurno osuditi i prokleti takvo ponašanje, a Božji izabrani narod se gnuša takvog ponašanja i odbacuje ga. Bog voli poštene ljude, a gnuša se onih koji su varljivi i ljigavi. Ako si lukava osoba i ponašaš se ljigavo, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lukave ljude. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu smeteni i prave gluposti. Privremeno neznanje je opravdano, ali ako čovek uopšte ne prihvata istinu, onda je previše tvrdoglav. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba se uvek ponaša ljigavo, uvek se pretvara, pokriva se i čvrsto se uvija. Niko ne može da prozre ovakav tip osobe. Ljudi ne mogu da proniknu u tvoje misli, ali Bog može da ispita najdublje delove tvog srca. Kada Bog vidi da nisi poštena osoba, već da si nepredvidljiv, da nikada ne prihvataš istinu, da se uvek upuštaš u prevare protiv Njega i da Mu nikada ne predaješ svoje srce, onda te Bog ne voli, gnuša te se i napušta te. Kakvi su svi ti ljudi koji napreduju među nevernicima, i oni koji su slatkorečivi i dovitljivi? Da li vam je ovo jasno? Šta je njihova suština? Može se reći da su svi oni izuzetno zagonetni, svi su krajnje varljivi i lukavi, oni su pravi đavoli i Sotone. Može li Bog spasiti takve ljude? Bog ne mrzi ništa više od đavola – ljude koji su varljivi i lukavi i On sigurno neće spasiti takve ljude. Vi nikako ne smete biti takvi. Oni koji su uvek pronicljivi i oprezni kada govore, koji su uglađeni i prevejani i ponašaju se u skladu sa prilikama kada rešavaju stvari – kažem ti, Bog se najviše gnuša takvih ljudi, takvim ljudima nema spasa. Što se tiče svih onih koji spadaju u kategoriju varljivih i lukavih ljudi, ma koliko njihove reči lepo zvučale, sve su to obmanjujuće, đavolske reči. Što lepše zvuče njihove reči, to su oni više đavoli i Sotone. To su upravo oni ljudi kojih se Bog najviše gnuša. To je potpuno tačno. Šta kažete: mogu li varljivi ljudi, ljudi koji često lažu i slatkorečivi ljudi da prime delo Svetog Duha? Da li mogu da steknu prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha? Ne mogu nikako. Kakav je Božji stav prema ljudima koji su varljivi i lukavi? On ih se gnuša i odbacuje, On ih odvaja na stranu i ne obraća pažnju na njih, On ih smatra istom klasom kao i životinje. U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu i u suštini su đavoli i Sotone, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikako neće spasiti.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”

U ovom trenutku, mnogi ljudi koji obavljaju dužnosti još uvek su opterećeni najraznovrsnijim problemima. Neki su, pri obavljanju svojih dužnosti, veoma pasivni, stalno sede i nešto čekaju, večito se oslanjajući na druge. Kakav je to stav? Oni su, naprosto, neodgovorni. Božja kuća je za tebe uredila neku dužnost, a ti se danima oko toga premišljaš i nijedan konkretan posao ne obaviš. Nikad nisi na svom radnom mestu, pa ljudi ne mogu da te nađu kad se suoče s nekim problemom koji treba rešiti. Nisi spreman da poneseš breme tog posla. Ako se neki od vođa bude raspitivao u vezi s tim poslom, šta ćeš mu kazati? Ti trenutno ne radiš baš ništa. Potpuno si svestan da si za taj posao ti odgovoran, ali ga ipak ne izvršavaš. O čemu, zaboga, razmišljaš? Da li je to što ništa ne radiš posledica tvoje nesposobnosti za taj posao? Ili je to samo posledica tvoje pohlepe za udobnošću? Kakav je tvoj stav prema vlastitoj dužnosti? Ti samo pričaš o rečima i doktrinama i milozvučno govoriš, ali ne obavljaš nikakav stvarni posao. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, treba da podneseš ostavku. Nemoj zauzimati položaj na kojem ništa ne radiš. Zar time ne nanosiš štetu izabranom Božjem narodu i zar ne ugrožavaš rad crkve? Po tome kako govoriš, reklo bi se da razumeš svakovrsne doktrine, ali kad treba da obaviš neku dužnost, površan si i krajnje nesavestan. Da li je to iskreno davanje sebe Bogu? Neiskren si kada je reč o Bogu, a ipak glumiš nekakvu iskrenost. Jesi li u stanju da Ga obmaneš? Po načinu na koji obično govoriš, čini se da u tebi ima toliko vere; hteo bi da budeš stub crkve i njen kamen temeljac. Ali, kad treba da obaviš neku dužnost, i palidrvce je korisnije od tebe. Nije li to pokušaj svesnog obmanjivanja Boga? Znaš li šta će ispasti od tvog pokušaja da obmaneš Boga? On će te se gnušati, odbaciće te i isključiti! Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čoveku treba samo poveriti neku dužnost i ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli. Oni koji vole istinu u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i da podržavaju delo Božje kuće; oni, pak, koji istinu ne vole, uopšte ne podržavaju delo kuće Božje i neodgovorni su u obavljanju svojih dužnosti. Pronicljivim ljudima je to odmah jasno. Među onima koji svoju dužnost loše obavljaju nema nikoga ko voli istinu ili je pošten čovek; svi će takvi ljudi biti razotkriveni i isključeni. Da bi svoje dužnosti dobro obavljali, ljudi moraju imati osećaj odgovornosti i osećaj bremena koje nose. Na taj će način posao sigurno biti obavljen kako treba. Zabrinjavajuće postaje tek onda kad čovek nema osećaj bremena i odgovornosti, kad mu je za sve što radi potreban podsticaj, ako je stalno površan i ako pokušava da krivicu prebaci na druge čim se pojavi neki problem, što dovodi do odlaganja njegovog rešenja. Može li se na taj način posao ipak obaviti kako treba? Mogu li oni obavljanjem svoje dužnosti postići bilo kakve rezultate? Oni ne žele da izvrše nijedan od zadataka koji se pred njih postavljaju, a kad vide da je drugima potrebna njihova pomoć, jednostavno ih ignorišu. Obave samo ponešto kad im se naredi, ali i to tek kad dođe stani-pani i kad nemaju drugog izbora. To nije obavljanje dužnosti – to je najamnički rad! Najamnici rade za poslodavca, odrade posao za dnevnicu ili, pak, rade na sat i čekaju da budu isplaćeni. Plaše se da urade bilo šta što gazda ne vidi, strahuju da neće biti nagrađeni za obavljeni posao i uvek rade isključivo zato da bi ostavili utisak da nešto rade – što znači da nisu nimalo lojalni. Kad god vam se postavi pitanje u vezi sa problemima vezanim za posao, vi u većini slučajeva niste u stanju da odgovorite. Mada su se neki od vas već angažovali na ovom poslu, nikada se niste interesovali kako taj posao napreduje, niti ste ikada pažljivije razmislili o njemu. Imajući u vidu vaš kov i znanje, treba da znate makar nešto o ovom poslu, jer svi u njemu učestvujete. Zašto onda većina ljudi ništa ne govori? Moguće je da zaista ne znate šta biste rekli – da ne znate da li ovaj posao dobro napreduje ili ne. Za to postoje dva razloga: prvi je da ste potpuno ravnodušni i da za ovaj posao nikada niste ni marili, već ste na njega gledali kao na samo još jedan od zadataka koje treba obaviti. Drugi razlog je da ste neodgovorni i da ne želite da o tome brinete. Kad bi uistinu brinuo o tome i kad bi se oko toga zaista angažovao, ti bi o svemu imao stav i gledište. Odsustvo stava i gledišta često je posledica ravnodušnosti, apatije i nepreuzimanja odgovornosti. Prema dužnosti koju obavljate ne odnosite se marljivo, ne preuzimate nikakvu odgovornost, niste spremni da platite cenu, kao ni da se uistinu angažujete. Ne podnosite nikakve muke i niste spremni da utrošite nimalo dodatne energije; zadovoljavate se ulogom podređenog, što se nimalo ne razlikuje od načina na koji nevernik radi za svog gazdu. Takvo obavljanje dužnosti ne dopada se Bogu i On time nije zadovoljan. Ono ne može naići na Njegovo odobrenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”

Svi oni koji ne streme ka istini svoje dužnosti obavljaju s mentalnim sklopom kojem fali odgovornost. „Ako neko preuzme ulogu vođe, slediću ga; kud god da me povede, poći ću za njim. Radiću šta god mi se kaže. Što se pak tiče preuzimanja odgovornosti i brige o nečemu, ulaganja većeg truda u neki posao ili obavljanja posla svim srcem i iz petnih žila – naprosto nisam rođen za to.” Ovakvi ljudi nisu spremni da plate cenu. Spremni su jedino da se trude, ali ne i da preuzmu odgovornost. To nije stav s kojim čovek može uistinu da obavlja svoju dužnost. Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako čovek svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da on nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. Zašto kažem da takvi ljudi ne mogu da zadobiju istinu? Zato što ne umeju da se mole Bogu i da od Svetog Duha traže prosvećenje, niti znaju kako da pokažu obzir prema Božjim namerama, ni kako da svim srcem promišljaju Božje reči, niti umeju da tragaju za istinom, za razumevanjem Božjih zahteva i Njegovih želja. Tako je to kad je čovek nesposoban da traga za istinom. Jeste li ikada doživeli takva stanja da, ma šta da vam se dešava i ma kakvu dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje pitanja kako da tu dužnost obavljate u skladu s Njegovim namerama i koje sve istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali na zadovoljavajući način? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da se mučite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne promišljaš iskreno o samom sebi, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Upravo zbog toga nije dobro verovati u Boga na konfuzan način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah potražiti istinu kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje izvršenja dela. I ne samo što ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš, nego ćeš, što je najvažnije, imati život-ulazak i moći ćeš da se rešiš vlastitih iskvarenih naravi. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istina-stvarnost. Ukoliko, pak, ono o čemu često razmišljaš nisu pitanja koja se tiču tvoje dužnosti ili imaju veze sa istinom, već si, umesto toga, zaokupljen spoljašnjim pitanjima i misliš samo na telesne stvari, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? Hoćeš li moći dobro da obavljaš svoju dužnost i da živiš pred Bogom? Naravno da nećeš. Takva osoba ne može biti spasena.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”

Najvažnije ispoljavanje poštene osobe je traženje i praktikovanje istine u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: „Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.” Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, lukav si i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažljivih ljudi; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito površni i prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani. Neki ljudi razmišljaju: „Biti poštena osoba se svodi samo na to da se govori istina i da se ne izgovaraju laži. Zaista je lako biti poštena osoba.” Šta mislite o ovom osećanju? Da li je ljudsko poštenje toliko ograničenih razmera? Sigurno da nije. Moraš da ogoliš svoje srce i da ga predaš Bogu; to je stav koji poštena osoba treba da ima. Baš zato je pošteno srce tako dragoceno. Šta se ovim nagoveštava? Da pošteno srce može da kontroliše tvoje ponašanje i da promeni tvoje stanje. Može te navesti da doneseš ispravne odluke, da se pokoriš Bogu i dobiješ Njegovo priznanje. Takvo srce je zaista dragoceno. Ako imaš takvo pošteno srce, onda u tom stanju treba da živiš, tako treba da se ponašaš i to predstavlja način na koji treba da daješ sebe.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Bez obzira na dužnost koju obavljate u Božjoj kući, vi morate da dokučite načela i da budete u stanju da sprovodite istinu u delo. To je ono što znači imati načela. Ako nešto ne možete jasno da uočite i ako niste sigurni koji je način delovanja prikladan, trebalo bi da tragate i razgovarate u zajedništvu da biste došli do konsenzusa. Kada utvrdite šta je korisno za rad crkve i za braću i sestre, uradite to. Ne budite sputani bilo kakvim propisima, ne odlažite, ne čekajte i ne budite pasivni posmatrači. Ako si uvek pasivan posmatrač i ako nemaš svoje mišljenje, ako uvek čekaš da neko drugi donese odluku pre nego što bilo šta uradiš i ako samo odugovlačiš i čekaš da neko drugi donese odluku, kakve će biti posledice? Svaki segment rada će stati i ništa neće biti urađeno. Treba da naučiš da tragaš za istinom i da barem budeš u stanju da postupaš na osnovu svoje savesti i razuma. Sve dok možeš jasno da vidiš koji je način rada prikladan i dok većina ljudi takođe misli da je taj metod izvodljiv, to je način koji treba da primenjuješ. Nemoj se plašiti da preuzmeš odgovornost, ni da ćeš uvrediti druge, kao ni toga da snosiš posledice. Ako neko ne radi ništa stvarno, uvek je proračunat, plaši se preuzimanja odgovornosti i ne usuđuje se da se drži načela u svojim postupcima, onda to pokazuje da je suviše ljigav i varljiv, i da gaji previše lukavih planova. On želi da uživa u Božjoj blagodati i blagoslovima, a da pritom ne čini ništa stvarno. To je tako lišeno vrline. Ne postoji niko koga Bog više prezire od tako lukave i lažljive osobe. Ma šta da misliš, ako ne postupaš u skladu sa istinom, ako nisi odan, ako si okaljan ličnim nečistotama i ako uvek imaš neke svoje namere i ideje, Bog sve te stvari ispituje i upoznat je s njima. Misliš li da Bog ne zna za njih? U tom slučaju, baš si glupav! A ako se odmah ne pokaješ, nećeš imati Božje delo. Zašto nećeš imati Božje delo? Zato što Bog ispituje dubine ljudskog srca i što On potpuno jasno vidi sve te tvoje male lukave spletke; tvoje srce je zidom ograđeno od Njega i ti nisi jednog srca sa Njim. Koje najvažnije stvari drže tvoje srce ograđenim od Boga? To su tvoje misli, interesi i ponos, tvoj status i tvoje male lukave spletke. U tvom srcu postoji zid koji te odvaja od Boga i ti stalno kriješ neke tajne i imaš svoje namere, a to ukazuje na nevolju. Ako si donekle lošeg kova i ako si pomalo neiskusan, ali si zato voljan da stremiš ka istini, uvek si jednog srca s Bogom i možeš u potpunosti da se posvetiš onome što ti je Bog poverio, bez posezanja za bilo kakvim trikovima, onda će i Bog to videti. Ako ti je srce uvek ograđeno od Boga i ako stalno gajiš sitne spletke, ako uvek živiš zarad ličnih interesa i ponosa, ako u svom srcu stalno kalkulišeš u vezi s tim stvarima i ako ti je srce stalno opsednuto njima, te usled toga Bog nije zadovoljan tobom, ne prosvećuje te, ne prosvetljuje, niti uopšte obraća pažnju na tebe, pa ti je u srcu sve mračnije, ti ćeš onda praviti zbrku dok obavljaš svoju dužnost ili kad bilo šta radiš, tako da od toga ništa dobro neće ispasti. To je zato što si toliko sebičan i podao, što stalno spletkariš u svoju korist, što nisi iskren prema Bogu, što se usuđuješ da obmanjuješ Boga i pokušavaš da Ga prevariš, kao i zato što ne samo da ne prihvataš istinu, nego još i svoju dužnost obavljaš lukavo – a to nije iskreno davanje sebe za Boga. A pošto svoju dužnost ne obavljaš iskreno, pošto si ovde samo da bi uložio nešto malo truda i iskoristio priliku da stekneš još više privilegija, pošto ujedno želiš da na prevaru dođeš do slave, dobitka i statusa i pošto ne prihvataš i ne pokoravaš se kad te orezuju, ti ćeš po svoj prilici uvrediti Božju narav. Bog istražuje dubine ljudskog srca. Ako se ne pokaješ, bićeš u opasnosti i Bog će te verovatno eliminisati, te u tom slučaju više nikada nećeš biti u prilici da od Boga primiš odobravanje.

– Božje zajedništvo

Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. Kako se bezvernici koji služe kao starešine i delatnici ne mogu otkriti i eliminisati? Bezvernik, bez obzira na to koju dužnost vrši, najbrže se otkriva jer su iskvarene naravi koje on otkriva suviše brojne i suviše očigledne. Štaviše, oni uopšte ne prihvataju istinu i ponašaju se nepromišljeno i samovoljno. Na kraju, kada budu eliminisani i izgube priliku da vrše svoju dužnost, oni počinju da brinu, misleći: „Gotov sam. Ako mi nije dozvoljeno da vršim svoju dužnost, ne mogu se spasiti. Šta da radim?” U stvarnosti, Nebo će uvek čoveku ostaviti izlaz. Postoji jedan konačni put, a to je da se iskreno pokaju i požure da šire jevanđelje i pridobiju ljude, da čine dobra dela i tako se iskupe za svoje greške. Ako ne krenu ovim putem, onda su zaista gotovi. Ako je osoba razumna i zna da nije ni za šta nadarena, trebalo bi da se temeljito opremi istinom i obuči za širenje jevanđelja – ovo je takođe vršenje dužnosti. I sasvim je izvodljivo. Ako neko prizna da je eliminisan zato što nije dobro vršio svoju dužnost, a ipak ne prihvata istinu i ne oseća ni tračak kajanja, već se prepusti očajanju, zar to nije glupost i neznanje? Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, kao i to što pogrešno razumeš Boga. Kako dolazi do toga da čovek pogrešno razume Boga? Kada čoveku ide dobro, on Ga sigurno ne razume pogrešno. Veruje da je Bog dobar, da je Bog častan, da je Bog pravedan, da je Bog milostiv i pun ljubavi, da je Bog u pravu u svemu što čini. Međutim, kada se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, on pomisli: „Izgleda da Bog nije baš pravedan, barem ne u ovom slučaju.” Zar ga onda ne razume pogrešno? Kako to da Bog nije pravedan? Šta je izazvalo to pogrešno razumevanje? Šta je to što te je navelo da stekneš mišljenje i razumevanje da Bog nije pravedan? Možeš li sa sigurnošću reći šta je to bilo? Koja je to rečenica? Koja stvar? Koja situacija? Reci, tako da svi mogu da rade na rešenju i vide da li imaš ubedljivih argumenata. A kada čovek pogrešno razume Boga ili se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, kakav stav bi trebalo da zauzme? (Da bude pokoran i traga za istinom.) Prvo treba da se pokori i razmotri: „Ne razumem, ali ću se pokoriti jer je to ono što je Bog učinio, a ne nešto što čovek treba da analizira. Štaviše, ne mogu da sumnjam u Božje reči ili Njegovo delo jer je Božja reč istina.” Nije li to stav koji bi čovek trebalo da ima? Sa ovim stavom, da li bi to što pogrešno razumeš i dalje predstavljalo problem? (Ne bi.) Ne bi ti uticalo na obavljanje dužnosti niti bi te ometalo u tome.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Kada ljudi počnu da veruju u Boga, koja je najbolnija i najuznemirujuća stvar koja može da im se dogodi? Najveća stvar nije ništa drugo nego saznanje da su uklonjeni ili proterani i da ih je Bog otkrio i eliminisao – to je najbolnija i najžalosnija stvar i niko ne želi da im se to dogodi nakon što počnu da veruju u Boga. Dakle, kako ljudi mogu da izbegnu da im se to dogodi? U najmanju ruku, moraju da postupaju u skladu sa svojom savešću, to jest, prvo moraju da nauče kako da ispunjavaju svoje odgovornosti, nikako ne smeju da budu površni i ne smeju da odlažu ono što im je Bog poverio. Pošto si čovek, ti treba da razmisliš o tome šta su čovekove odgovornosti. Ne treba pominjati odgovornosti koje nevernici najviše cene, kao što je odanost roditeljima, staranje o roditeljima i stvaranje ugleda za svoju porodicu. Sve je to isprazno i lišeno pravog značenja. Koja je minimalna odgovornost koju osoba treba da ispuni? Najrealnija stvar je koliko sada dobro obavljaš svoju dužnost. Biti zadovoljan otaljavanjem ne znači ispuniti svoju odgovornost, kao što i samo biti u stanju da izgovaraš reči i doktrine ne znači ispuniti svoju odgovornost. Jedino primenjivanje istine i činjenje stvari u skladu s načelima znači ispuniti svoju odgovornost. Tek kada tvoje primenjivanje istine bude delotvorno i od koristi ljudima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, tek kada istraješ u tome da u svemu postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Otaljavanje posla u skladu sa ljudskim načinom obavljanja stvari znači biti površan; samo pridržavanje istina-načela znači pravilno obavljanje svoje dužnosti i ispunjavanje svoje odgovornosti. A kada ispuniš svoju odgovornost, zar to nije ispoljavanje odanosti? To je ispoljavanje odanog obavljanja dužnosti. Tek kada imaš taj osećaj odgovornosti, tu odlučnost i želju i to ispoljenje odanosti u pogledu svoje dužnosti, Bog će te blagonaklono pogledati i imati povoljno mišljenje o tebi. Ako nemaš čak ni taj osećaj odgovornosti, Bog će se prema tebi ophoditi kao prema besposličaru, tupanu i prezreće te. Sa ljudske tačke gledišta, to znači da te ne poštuje, da te ne shvata ozbiljno i da te gleda s visine. To je kao da, ako si neko vreme u kontaktu s nekim i vidiš ga da govori o nerealnim, nepraktičnim stvarima i da brblja o izmišljenim stvarima, i primetiš da voli da se hvali i preteruje i da nije pouzdan – da li bi ga poštovao? Da li bi se usudio da mu poveriš neki zadatak? Možda bi iz ovog ili onog razloga odugovlačio zadatak koji si mu poverio, tako da se ti ne bi usudio da poveriš bilo šta nekom takvom. Prezirao bi ga iz dna duše i žalio bi što si ikada imao bilo kakve veze s njim. Osećao bi da si imao sreće što mu nisi ništa poverio i pomislio bi da bi žalio do kraja života da jesi. Recimo da komuniciraš s nekim i da kroz razgovor i kontakt s njim, vidiš da ne samo da poseduje dobru ljudskost, već ima i osećaj odgovornosti, a kada mu poveriš zadatak, čak i ako mu nešto usput kažeš, on to pohranjuje u svoj um i smišlja načine da dobro obavi zadatak da bi ti udovoljio, a ako ne obavi dobro zadatak koji si mu poverio, biće ga sramota kad te sretne – to je neko ko ima osećaj odgovornosti. Čim im se nešto kaže ili im se nešto zada – bez obzira na to da li to dolazi od starešine, delatnika ili Višnjeg – ljudi sa osećajem odgovornosti će uvek misliti: „Kad već imaju tako visoko mišljenje o meni, moram ovo dobro da obavim i da ih ne izneverim”. Zar ti ne bi bilo lakše da poveriš zadatak takvim ljudima koji poseduju savest i razum? Ljudi kojima možeš da poveriš zadatak su svakako oni na koje gledaš blagonaklono i kojima veruješ. Konkretno, ako su za tebe obavili nekoliko zadataka i izvršili ih vrlo savesno i u potpunosti ispunili tvoje zahteve, smatraćeš da su pouzdani. U srcu ćeš im se zaista diviti i imaćeš visoko mišljenje o njima. Ljudi su voljni da budu u kontaktu s takvom vrstom osobe, a da ne govorimo o Bogu. Da li mislite da bi Bog bio voljan da poveri crkveni posao i dužnost koju je čovek dužan da izvrši osobi koja nije pouzdana? (Ne, ne bi.) Kada Bog nekome dodeli deo crkvenog posla, kakva su Božja očekivanja od njega? Prvo, Bog se nada da je marljiv i odgovoran, da se prema tom poslu odnosi kao prema nečemu bitnom i da će ga shodno tome rešavati i dobro raditi. Drugo, Bog se nada da je to čovek vredan poverenja, da bez obzira na to koliko vremena prođe i bez obzira na to kako se okruženje menja, njegov osećaj odgovornosti neće biti pokoleban i njegov integritet prolazi sve testove. Ako se radi o pouzdanom čoveku, Bog će biti uveren i On više neće nadgledati niti pratiti to pitanje. To je zato što mu On u svom srcu veruje i siguran je da će završiti zadatak koji mu je dat i da ništa neće poći po zlu. Kada Bog nekome poveri zadatak, zar se On ne nada upravo tome? (Nada se.) Zatim, kada shvatiš Božju nameru, tada treba da spoznaš u svom srcu kako da postupiš da bi ispunio Božje zahteve, kako da nađeš naklonost u Božjim očima i da stekneš Božje poverenje. Ako možeš jasno da vidiš sopstvena ispoljavanja i ponašanje i stav sa kojim pristupaš svojoj dužnosti, ako imaš samosvest i znaš šta si, zar onda nije nerazumno da zahtevaš od Boga da te gleda blagonaklono, da ti daje blagodat ili da ti ukazuje poseban tretman? (Jeste.) Ako čak i ti imaš loše mišljenje o sebi, čak i ti s visine gledaš na sebe, a ipak zahtevaš od Boga da te blagonaklono gleda – to nema smisla. Kad je tako, ako želiš da te Bog blagonaklono gleda, trebalo bi bar da budeš pouzdan u očima drugih ljudi. Ako želiš da ti drugi veruju, da te blagonaklono gledaju, da imaju visoko mišljenje o tebi, onda u najmanju ruku moraš da budeš dostojanstven, da imaš osećaj odgovornosti, da držiš reč i da budeš pouzdan. Štaviše, moraš da postaneš marljiv, odgovoran i odan pred Bogom – onda ćeš u suštini ispuniti zahteve koje Bog ima prema tebi. Tada će biti nade da ćeš dobiti Božje odobravanje, zar ne? (Hoće.)

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”

Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da svim silama radiš ka tome, i nadam se da ćeš svoju odanost prema Bogu moći da ispuniš pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god gledaš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku kad ti je suđeno da umreš, trebalo bi da budeš u stanju da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog boravka na zemlji, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu. U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Stoga bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji orkestrirao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Odakle čoveku pravo da se žali?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

Nakon što je prihvatio Božji nalog, Noje je počeo da planira kako da napravi barku koju mu je Bog poverio. Tražio je razne materijale, kao i ljude i alate potrebne za izgradnju barke. Naravno, to je uključivalo mnogo stvari; nije bilo tako lako i jednostavno kao što deluje iz priče. U tom predindustrijskom dobu u kome je sve rađeno ručno, fizičkim radom, nije teško zamisliti koliko je bilo teško izgraditi takvu barku, takvog diva, koliko mu je bilo teško da završi zadatak izgradnje barke koji mu je Bog poverio. Naravno, način na koji je Noje planirao, pripremao, dizajnirao i pronalazio različite stvari, poput materijala i alata, nije bio jednostavan, a možda ni Noje nikada ranije nije video tako veliki čamac. Nakon što je prihvatio ovaj nalog, čitajući Božje reči između redova i sudeći prema svemu onome što je Bog rekao, Noje je znao da ovo nije jednostavna stvar, a nije ni lak zadatak. Ovo nije bio jednostavan niti lak zadatak – šta je on podrazumevao? Naime, to je značilo da će, nakon što je prihvatio ovaj nalog, Noje poneti težak teret na svojim plećima. Štaviše, sudeći po tome da je Bog lično pozvao Noja i da ga je lično uputio u to kako da napravi barku, ovo nije bila obična stvar, to nije bila mala stvar. Sudeći po detaljima svega što je Bog rekao, ovo nije bilo nešto što bi bilo koji običan čovek mogao da podnese. Činjenica da je Bog pozvao Noja i poverio mu izgradnju barke pokazuje važnost koju je Noje imao u Božjem srcu. Kada je reč o ovoj stvari, Noje je, naravno, mogao da razume neke od Božjih namera – i, nakon što ih razumeo, Noje je shvatio kakav će život voditi u godinama koje dolaze i bio je svestan nekih od poteškoća sa kojima će se suočiti. Iako je Noje shvatio i razumeo koliko je teško ostvariti ono što mu je Bog poverio i koliko će velike nevolje doživeti, on nije imao nameru da odbije, već je bio duboko zahvalan Bogu Jahveu. Zašto je Noje bio zahvalan? Zato što mu je Bog neočekivano poverio nešto tako značajno i lično mu ispričao i objasnio svaki detalj. A još je važnije bilo to što je Bog takođe ispričao Noju celu priču, od početka do kraja, o tome zašto treba da napravi barku. Ovo je bila stvar Božjeg plana upravljanja, to je bila Božja stvar, ali ga je Bog upoznao sa ovom stvari, pa je tako Noje osetio njenu važnost. Ukratko, sudeći po ovim raznim znakovima, sudeći po tonu Božjeg govora i različitim aspektima onoga što je Bog preneo Noju, Noje je mogao da oseti važnost zadatka izgradnje barke koji mu je Bog poverio, mogao je da to ceni u svom srcu i nije smeo da shvati olako, niti je smeo da zanemari bilo koji detalj. Stoga, kada je Bog završio sa davanjem Svojih uputstava, Noje je sačinio svoj plan i počeo da radi na organizaciji svega potrebnog za izgradnju barke, tražeći radnu snagu, pripremajući razne materijale i, u skladu sa Božijim rečima, postepeno sakupljajući različite vrste živih bića za barku.

Ceo proces izgradnje barke bio je pun poteškoća. Ostavimo, na trenutak, po strani to kako je Noje izlazio na kraj sa udarima vetra, vrelim suncem i kišom koja ga je šibala, sa žestokim vrućinama i ljutim mrazevima, sa četiri godišnja doba, iz godine u godinu. Hajde, prvo, da govorimo o tome kako je izgradnja barke bila kolosalni poduhvat, o Nojevoj pripremi različitih materijala i bezbrojnim poteškoćama s kojima se suočavao tokom izgradnje barke. Šta su te poteškoće obuhvatale? Suprotno opažanjima ljudi, neki fizički zadaci se nisu uvek uspešno završavali iz prve i Noje je morao da se suoči sa mnogim neuspesima. Nakon što bi nešto završio, ako je to izgledalo pogrešno, on bi ga rasklopio i nakon što bi završio s rasklapanjem, morao bi da pripremi materijal i da sve ponovo uradi. To nije bilo kao u modernoj epohi, gde se sve radi s elektronskom opremom i, kada se jednom postavi, rad se dalje obavlja prema zadatom programu. Kad se danas takav rad obavlja, on je mehanizovan, pa kad jednom uključite mašinu, ona može da završi sav posao. Ali, Noje je živeo u doba primitivnog društva, gde se sav rad obavljao ručno, a sve poslove ste morali obaviti svojim rukama, koristeći svoje oči i um, vlastitu marljivost i snagu. Naravno, najviše od svega, ljudi su morali da se oslanjaju na Boga; trebalo je da traže Boga svuda i uvek. U procesu suočavanja sa svim vrstama poteškoća, i u danima i noćima provedenim u izgradnji barke, Noje je morao da se suoči ne samo sa raznim situacijama tokom izvođenja ovog kolosalnog poduhvata, već i sa različitim okruženjima oko njega, sa podsmehom, ogovaranjem i verbalnim zlostavljanjem drugih. Iako nismo lično doživeli te scene u trenutku kada su se dogodile, zar nije moguće zamisliti neke od različitih poteškoća s kojima se Noje suočavao i koje je proživeo, kao i razne izazove na koje je nailazio? Tokom izgradnje barke, Noje se najpre suočio s nerazumevanjem vlastite porodice, s njihovim gunđanjem, pritužbama, pa čak i sa omalovažavanjem. Druga stvar je bilo klevetanje, podsmeh i osuda od strane ljudi oko njega – njegovih rođaka, prijatelja i svakojakih drugih ljudi. Ali, Noje je imao samo jedan stav, koji je podrazumevao da on bude poslušan Božjim rečima, da ih sprovede do samog kraja i da nikada ne odustane od njih. Šta je Noje odredio? „Dokle god sam živ, dokle god mogu da se krećem, neću napustiti Božji nalog.” Ovo je bila njegova motivacija dok je sprovodio veliki poduhvat izgradnje barke, a to je bio i njegov stav kada su mu predočene Božje zapovesti, nakon što je čuo Božje reči. I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: „Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.” Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog. Po svemu sudeći, čitav proces se zapravo svodio na jednu stvar: na izgradnju barke, na sprovođenje onoga što mu je Bog rekao da valjano i do kraja uradi. Ali, šta je bilo potrebno da se ova stvar uradi valjano i da se uspešno privede kraju? To nije zahtevalo ljudsku revnost niti ljudske parole, a još manje neke zakletve date iz prolaznog hira, niti takozvano divljenje ljudi prema Stvoritelju. Te stvari se nisu zahtevale. U svetlu Nojeve izgradnje barke, takozvano divljenje ljudi, njihove zakletve, njihova revnost i vera u Boga u njihovom duhovnom svetu, ništa od toga nije od koristi. U svetlu Nojeve prave vere i istinske pokornosti Bogu, ljudi deluju tako siromašno, žalosno, a nekoliko doktrina koje razumeju deluju tako prazno, bledo, slabo i nemoćno – da ne pominjemo kako su sramotne, vredne prezira i prljave.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)”

Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima”; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? (…) Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku eliminisani, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će trpeti nesreće. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

Slična iskustvena svedočenja:

Skriveni razlozi iza straha od odgovornosti