Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Šta dovodi do toga da budeš površan? Nije li to tvoja sotonska, iskvarena narav? Biti površan je manifestacija iskvarene naravi i nastaje kada ljude nagone njihove iskvarene naravi. To direktno utiče na rezultate koje postižu u svojim dužnostima, zbog toga čak zabrljaju u radu i to utiče na rad crkve. Ova posledica je veoma ozbiljna. Ako si stalno površan u vršenju svoje dužnosti, kakva je to vrsta problema? To je problem koji uključuje tvoju ljudskost. Samo su ljudi bez savesti i ljudskosti stalno površni. Da li vi mislite da ljudi koji su stalno površni mogu biti pouzdani? (Ne mogu.) Oni su tako nepouzdani! Neko ko površno obavlja svoju dužnost je neodgovorna osoba, a neko ko je neodgovoran u svojim postupcima nije poštena osoba – ta osoba je nepouzdana. Bez obzira koju dužnost obavlja, nepouzdana osoba je površna, jer karakter te osobe ne odgovara prihvatljivom standardu, ona ne voli istinu i sigurno nije poštena osoba. Može li Bog išta poveriti nepouzdanim ljudima? Apsolutno ne može. Budući da Bog ispituje dubine ljudskog srca, On nikako ne upošljava lažljive ljude da obavljaju dužnosti; Bog blagosilja samo poštene ljude i On sprovodi svoje delo samo na onima koji su iskreni i vole istinu. Kad god lažljiva osoba izvrši dužnost, to je uređenje koje je osmislio čovek, i to je čovekova greška. Ljudi koji vole da budu površni nemaju savest ni razum, njihova je ljudskost loša, veoma su nepouzdani i ne možeš se osloniti na njih. Hoće li Sveti Duh obavljati delo na takvim ljudima? Apsolutno neće. Dakle, Bog nikada neće usavršiti one koji vole da budu površni u obavljanju svojih dužnosti i nikada ih neće koristiti. Oni koji vole da budu površni su takođe i lažljivi, puni zlih pobuda i u potpunosti im nedostaju savest i razum. Oni deluju bez načela i bilo kakvih ograničenja, deluju samo na temelju sopstvenih sklonosti i sposobni su da učine mnoge loše stvari. Svi njihovi postupci se temelje na njihovom raspoloženju: ako su dobro raspoloženi i zadovoljni, onda će činiti stvari na malo bolji način. Ako su loše raspoloženi i nezadovoljni, tada će biti površni. Ako su ljuti, onda bi mogli da deluju svojeglavo i nepromišljeno, te da odgode važne stvari. Oni uopšte nemaju Boga u svom srcu. Samo puštaju dane da prolaze, dok oni sede i čekaju smrt. Dakle, bez obzira na to koliko bodrimo ljude koji površno obavljaju svoje dužnosti, koristi nema, i beskorisno je razgovarati sa njima o istini. Oni odbijaju da poprave svoje ponašanje uprkos višestrukim opomenama, bezosećajni su; mogu biti uklonjeni, a tako je i najprikladnije postupiti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”

Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Ranije nisam dobro obavljao svoju dužnost, ali sada i dalje želim da je obavljam. Moram da se vratim u kolosek.” Divno je imati ovakvu rešenost, ali mora ti biti jasno kako se dužnost obavlja dobro i moraš da težiš ka istini. Samo oni koji razumeju istinu mogu dobro da obavljaju svoju dužnost. Oni koji ne razumeju istinu nisu kvalifikovani čak ni da službuju. Što ti istina bude jasnija, postajaćeš sve bolji u svojoj dužnosti. Ako možeš da vidiš ovu stvar onakvom kakva jeste, onda ćeš težiti ka istini, i moći ćeš da se nadaš dobrom obavljanju dužnosti. Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: „Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!” Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Neki ljudi ne preuzimaju nikakvu odgovornost kada obavljaju svoju dužnost i uvek su površni. Iako mogu da vide problem, ne žele da traže rešenje i plaše se da će nekoga uvrediti, pa samo brzaju u onome što rade, a posledica toga je da posao treba ponovo da se uradi. Pošto obavljaš tu dužnost, trebalo bi da preuzmeš odgovornost za nju. Zašto je ne shvataš ozbiljno? Zašto si površan? I da li nemarano shvataš svoje odgovornosti kada tako obavljaš svoju dužnost? Ma ko da preuzme glavnu odgovornost, svi ostali su odgovorni za to da se pazi na stvari, svi moraju da ponesu taj teret i da imaju taj osećaj odgovornosti – ali, niko od vas uopšte ne obraća pažnju, zaista ste površni, niste nimalo odani i nemarni ste u svojim dužnostima! Ne radi se o tome da ne možete da vidite problem, nego da ne želite da preuzmete odgovornost – a i kada vidite problem, ne želite da se obazirete na to, nego se zadovoljavate sa „dovoljno dobrim”. Zar takva površnost ne predstavlja pokušaj da se Bog obmane? Kada bih, u Svom radu i u besedi o istini, osećao da je „dovoljno dobro” prihvatljivo, šta biste iz toga mogli da zadobijete u skladu sa svojim kovom i stremljenjima? Da imam isti stav kao i vi, ne biste ništa mogli da zadobijete. Zašto to kažem? Delimično zato što ništa ne radite revnosno, a delimično zato što ste prilično lošeg kova i prilično otupeli. Pošto, pored vašeg lošeg kova, vidim i da ste svi vi otupeli, da nemate ljubavi prema istini i da joj ne stremite, moram da govorim detaljno. U Svom govoru sve moram da izdeklamujem, deo po deo slovo i da govorim o stvarima iz svakog ugla i na sve načine. Tek tada malčice razumete. Šta bi ste vi mogli da zadobijete da sam s vama površan i da ponešto progovorim o bilo kojoj temi, kad se to meni radi, a da o tome ne razmišljam mnogo, niti da se trudim, da ne radim iz srca i da ne govorim kada mi se ne govori? Vi sa takvim kovom ne biste razumeli istinu. Ne biste ništa zadobili, a još manje biste dostigli spasenje. Ali ja to ne mogu da uradim, već, naprotiv, moram podrobno da govorim. Moram da ulazim u detalje i da dajem primere koji se odnose na stanja svih vrsta ljudi, na stavove koje ljudi imaju prema istini i na svaku vrstu iskvarene naravi; tek tada ćete razumeti ono što govorim i shvatićete ono što čujete. Bez obzira na to o kom aspektu istine da se razgovara, Ja govorim na različte načine, koristim stilove razgovora za odrasle i za decu, a takođe i obrazloženja i priče, teoriju i praksu, i pričam o iskustvima kako bi ljudi mogli da razumeju istinu i da zakorače u stvarnost. Na taj način, oni koji imaju kova i srce imaće šansu da razumeju istinu, da je prihvate i da budu spaseni. Ali je vaš stav prema svojoj dužnosti uvek bio površan, vi odugovlačite i ne zanima vas koliko kašnjenje prouzrokujete. Ne razmišljate o tome kako da tragate za istinom da biste rešili probleme, uopšte ne razmišljate o tome kako da ispravno obavite svoju dužnost da biste mogli da svedočite o Bogu. To znači zanemarivati svoju dužnost. Stoga vaš život raste veoma sporo, ali se vi ne uzrujavate zbog toga što ste protraćili toliko vremena. U stvari, da ste svoju dužnost obavljali savesno i odgovorno, ne bi vam trebalo pet ili šest godina da se osposobite da govorite o svojim iskustvima i da svedočite o Bogu, i različiti poslovi bi u značajnoj meri bili obavljeni – ali, vi niste spremni da budete obzirni prema Božjim namerama niti stremite istini. Ima nekih stvari koje ne znate kako da uradite, pa vam dajem tačna uputstva. Ne morate da razmišljate, već samo morate da slušate i da počnete tako da postupate. To je jedini delić odgovornosti koji morate da preuzmete – ali, čak i to vas prevazilazi. Gde vam je odanost? Nema je nigde! Vi samo slatkorečivo govorite. U svom srcu znate šta treba da učinite, ali naprosto ne primenjujete istinu. To je buntovništvo protiv Boga, a u samom korenu, to je nedostatak ljubavi prema istini. U svom srcu sasvim dobro znate kako da postupate u skladu sa istinom, samo to ne sprovodite u praksi. To je ozbiljan problem; zurite u istinu, a da je ne primenjujete. Uopšte niste neko ko je pokoran Bogu. Da biste u Božjoj kući obavljali dužnost, morate makar da tražite istinu i da je primenjujete, te da postupate u skladu sa načelima. Ako pri obavljanju dužnosti ne možeš da primenjuješ istinu, gde je onda možeš primenjivati? A ako uopšte ne primenjuješ istinu, u tom slučaju si bezvernik. U čemu je zaista tvoja svrha ako istinu ne prihvataš, a pogotovo je ne primenjuješ, već se prosto razvlačiš po kući Božjoj? Želiš li da od Božje kuće napraviš svoj dom za penzionere ili sirotinju? Ako je tako, grešiš – Božja kuća ne brine o lezilebovićima, o ništarijama. Moraju se izbaciti svi oni sa lošom ljudskošću, koji dragovoljno ne obavljaju svoju dužnost, koji su nedorasli obavljanju dužnosti; moraju se ukloniti svi bezvernici koji uopšte ne prihvataju istinu. Neki ljudi shvataju istinu, ali pri obavljanju dužnosti ne mogu da je primene. Kad uoče problem, ne rešavaju ga i, iako znaju da on spada u njihovu odgovornost, ne ulažu sav svoj trud. Ako ne izvršavaš čak ni one odgovornosti za koje si sposoban, kakvu bi uopšte vrednost ili dejstvo tvoje obavljanje dužnosti moglo da ima? Ima li smisla verovati u Boga na takav način? Neko ko shvata istinu, ali ne može da je primenjuje, ko ne može da podnese teškoće koje treba da podnese – takav čovek nije dorastao obavljanju dužnosti. Neki ljudi koji obavljaju dužnost zapravo to čine samo da bi se najeli. Oni su prosjaci. Misle da će, ako obave nekoliko zadataka u Božjoj kući, imati hranu i krov nad glavom, da će biti zbrinuti bez potrebe da se zaposle. Postoji li nešto tako bagatelno? Božja kuća ne izdržava besposličare. Ako neko ko ni najmanje ne primenjuje istinu, i ko je u obavljanju svoje dužnosti stalno površan, kaže da veruje u Boga, hoće li ga Bog priznati? Svi takvi ljudi su bezvernici i, što se Boga tiče, oni su zlikovci.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”

Ako ne uložiš srce u obavljanje dužnosti i ne tragaš za istina-načelima, ako si smeten ili zbunjen i sve radiš isključivo na najlakši mogući način, kakav je to mentalitet? Onaj koji podrazumeva da sve radiš na površan način. Ako nisi odan svojoj dužnosti, ako nemaš osećaj odgovornosti prema njoj, niti bilo kakav osećaj za misiju, da li ćeš moći da obavljaš svoju dužnost kako treba? Da li ćeš moći da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti? A ako nisi u stanju da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti, da li ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost? Apsolutno ne. Ako prilikom svakog obavljanja dužnosti nisi marljiv, ne želiš da se trudiš, i samo radiš mehanički i nepromišljeno kao da igraš neku igru, nije li ovo nevolja? Šta dobijaš time što obavljaš svoju dužnost na ovaj način? Na kraju krajeva, dok obavljaš svoju dužnost ljudi će videti da nemaš osećaj odgovornosti, da si površan i da sve samo otaljavaš, pri čemu si u opasnosti da budeš isključen. Bog proučava čitav taj proces tokom kojeg ti obavljaš svoju dužnost, i šta će Bog reći? (Ova osoba nije vredna Njegovog naloga niti Njegovog poverenja.) Bog će reći da nisi pouzdan i da te treba isključiti. I tako, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, bila ona važna ili obična, ako ne ulažeš srce u posao koji ti je poveren niti ispunjavaš svoju odgovornost, i ako na njega ne gledaš kao na Božji nalog niti ga preuzimaš kao sopstvenu dužnost i obavezu, uvek radeći stvari na površan način, onda će ovo biti problem. „Nije dostojan poverenja” – ove tri reči će definisati to kako obavljaš svoju dužnost. One znače da način na koji ti obavljaš dužnosti ne ispunjava standarde i da si isključen, a Bog kaže da tvoj karakter nije na nivou. Ako ti se poveri neki posao, a ti mu pristupiš sa takvim stavom i na takav način, da li će ti biti poverene bilo kakve dodatne dužnosti u budućnosti? Može li se tebi poveriti nešto važno? Apsolutno ne, osim ako ne pokažeš istinsko pokajanje. Međutim, duboko u sebi, Bog će uvek gajiti neko nezadovoljstvo i nepoverenje prema tebi. Ovo će biti problem, zar ne? Može se dogoditi da ostaneš bez prilike da obavljaš svoju dužnost, kao i da ne budeš spašen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”

Mnogi ljudi su često površni dok obavljaju svoje dužnosti. Kad se suoče sa orezivanjem, i dalje odbijaju da prihvate istinu, tvrdoglavo brane svoje tvrdnje, čak se i žale da dom Božji nije fer prema njima, da mu fali milosti i tolerancije. Zar to nije nerazumno? Objektivnije govoreći, to je nadmena narav, a u njima nema ni trunke savesti i razuma. Oni koji istinski veruju u Boga moraju barem biti u stanju da prihvate istinu i da čine stvari bez povrede savesti i razuma. Ljudi koji nisu u stanju da prihvate ili se predaju orezivanju, suviše su nadmeni, samopravedni i jednostavno nerazumni. Nije preterivanje nazvati ih zverima jer su potpuno ravnodušni prema svemu što rade. Rade stvari tačno onako kako žele, ne obazirući se na posledice; ako se pojave problemi, nije ih briga. Takvi ljudi nisu kvalifikovani da službuju. S obzirom da dužnostima pristupaju na ovakav način, drugi ne mogu da podnesu da ih gledaju i nemaju poverenja u njih. Da li Bog onda može imati poverenja u njih? Budući da ne ispunjavaju čak ni ovaj minimalni standard, nisu kvalifikovani da službuju i mogu samo biti ukonjeni. (…) Oni koji ne vole istinu ispunjavaju svoje dužnosti na površan način – nemaju ispravan stav, nikad na tragaju za istina-načelima, ne misle na zahteve Božjeg doma i na rezultate koje treba da postignu. Kako mogu ispunjavati dužnosti pravilno? Ako si ti neko ko iskreno veruje u Boga, kada se ponašaš površno, moraš se moliti Bogu, razmišljati o sebi i spoznavati sebe; moraš da se pobuniš protiv svoje iskvarene naravi, naporno raditi na načelima istine i nastojati da ispuniš Njegove standarde. Ispunjavajući svoju dužnost na taj način, postepeno ćeš zadovoljiti zahteve Božjeg doma. Istina, ispunjavati svoju dužnost dobro i nije tako teško. Samo treba imati savest i razum, biti ispravan i vredan. Mnogo je nevernika koji ozbiljno rade i zbog toga postaju uspešni. Oni ne znaju ništa o istina-načelima, pa kako im onda ide tako dobro? To je zato što su promišljeni i marljivi, pa mogu ozbiljno da rade i da budu pedantni, te na taj način lako obavljaju stvari. Nijedna od dužnosti Božjeg doma nije teška. Sve dok ti je srce potpuno predano tome i trudiš se najbolje što možeš, možeš da radiš dobro. Ako nisi ispravan i vredan ni u čemu što radiš, ako se uvek trudiš da poštediš sebe muka, ako si uvek površan i samo se provlačiš kroz sve, te ako, sledstveno tome, svoju dužnost ne obavljaš kako valja, već praviš nered i time nanosiš štetu Božjem domu, to znači da činiš zlo i da ćeš počiniti prestup koji je omražen od strane Boga. Tokom ključnih trenutaka širenja jevanđelja, ako ne postigneš dobre rezultate u svojoj dužnosti i nemaš pozitivnu ulogu, ili ako prouzrokuješ prekide i ometanja, prirodno je da ćeš biti omražen i uklonjen od strane Boga i da ćeš izgubiti priliku za spasenje. Za tim ćeš večno žaliti! Tvoja jedina šansa za spasenje je da te Bog uzdigne da obavljaš svoju dužnost. Ako si neodgovoran, pristupaš svemu olako, i površan si, s takvim stavom postupaš i prema istini i prema Bogu. Ako nimalo nisi iskren niti pokoran, kako možeš dobiti Božje spasenje? Vreme je sad tako dragoceno; svaki dan i svaki minut su presudni. Ako ne tražiš istinu, ako se ne fokusiraš na ulazak u život, ako si površan i obmanjuješ Boga u svojoj dužnosti, to je zaista nerazumno i opasno! Čim te Bog omrzne i ukloni, Sveti Duh neće više delovati u tebi i odatle nema povratka.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ako samo mehanički obavljaš svoju dužnost i uopšte ne nastojiš da ostvariš rezultate, ti si licemer, vuk u jagnjećoj koži. Možeš da obmaneš ljude, ali ne možeš da prevariš Boga. Ako nema stvarne cene i odanosti kada obavljaš svoju dužnost, onda tvoje obavljanje dužnosti nije zadovoljavajuće. Ako ne ulažeš stvaran napor u svojoj veri u Boga i pri obavljanju svoje dužnosti, ako stalno hoćeš da postupaš tek reda radi i površno, kao nevernik koji radi za svog šefa, ako ulažeš samo simboličan napor, ne koristiš svoj um, provlačiš se dan po dan i ne prijavljuješ probleme kada ih vidiš, ako vidiš nešto prosuto, ali to ne počistiš, i sve što ti ne ide u korist redom odbacuješ – zar to onda nije problematično? Kako neko takav može da bude pripadnik Božje kuće? Takvi ljudi su nevernici; oni nisu iz Božje kuće. Bog ne priznaje nikoga od njih. Bog beleži da li si iskren i da li ulažeš napor kad obavljaš svoju dužnost, a i ti to vrlo dobro znaš. Dakle, da li ste ikada učinili stvarni napor prilikom obavljanja svoje dužnosti? Da li ste je ikada shvatali ozbiljno? Da li ste se prema njoj odnosili kao prema svojoj odgovornosti, kao prema svojoj obavezi? Da li ste je prihvatali kao svoju? Morate ispravno da razmišljate o tim stvarima i da ih upoznate, što će vam olakšati rešavanje problema koji postoje u obavljanju dužnosti i biće od koristi za vaš život-ulazak. Ako ste, pri obavljanju dužnosti, stalno neodgovorni i starešinama i delatnicima ne prijavljujete probleme kada ih otkrijete, niti tragate za istinom da biste ih sami rešili, nego uvek mislite „što manje muke to bolje”, ako stalno živite u skladu s filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, ako ste stalno površni u obavljanju svoje dužnosti, ako nikada ne osećate nikakvu odanost i uopšte ne prihvatate istinu kada ste orezivani – ako tako obavljate svoju dužnost, onda ste u opasnosti; vi ste jedan od službenika. Službenici nisu pripadnici Božje kuće, nego zaposleni, unajmljeni radnici. Kada se posao završi, oni će biti isključeni i prirodno će upasti u katastrofu. Ljudi iz Božje kuće su drugačiji; kada obavljaju svoju dužnost, oni to ne čine radi novca, niti da bi učinili napor ili dobili blagoslove. Oni misle: „Ja sam pripadnik Božje kuće. Ono što se tiče Božje kuće tiče se i mene. Poslovi Božje kuće su i moji poslovi. Trebalo bi da srcem budem u Božjoj kući.” Zbog toga oni srcem rade sve što se tiče Božje kuće i preuzimaju odgovornost za to. Oni preuzimaju odgovornost za sve što mogu da zamisle i da vide. Paze na sve što je potrebno rešavati i stvari uzmaju k srcu. To su ljudi iz Božje kuće. Da li ste i vi takvi? (Nismo.) Ako samo žudite za telesnim udobnostima, ne obazirete se kada vidite da u Božjoj kući postoje stvari koje je potrebno rešiti, ne podižete flašu ulja koja se prevrnula, i ako u srcu znate da postoji problem, ali ne želite da ga rešavate, onda se prema Božjoj kući ne odnosite kao prema svojoj kući. Da li ste vi takvi? Ako jeste, onda ste toliko nisko pali da ne postoji razlika između vas i nevernika. Ako se ne pokajete, računaće se da ste izvan Božje kuće i moraćete da budete sklonjeni i isključeni. Činjenica je da Bog u Svom srcu želi da se prema vama ponaša kao prema članovima Svoje porodice, ali vi ne prihvatate istinu i uvek ste površni i neodgovorni kada obavljate svoju dužnost. Ne kajete se bez obrzira na to kako vam se govori o istini. Sami ste sebe smestili izvan Božje kuće. Bog želi da vas spase i da vas ubroji u članove Svoje porodice, ali vi to ne prihvatate. Vi ste onda van Njegove kuće; vi ste nevernici. Prema svakome ko ne prihvati bar malo istine može se postupati kao prema neverniku. Sam si odredio svoj ishod i položaj. Odredio si ga da bude izvan Božje kuće. Ko je osim tebe kriv za to? (…) Stoga, samo ako dobro obavljaš svoju dužnost, možeš čvrsto da stojiš u Božjoj kući i da budeš pošteđen problema. Dobro obavljanje svoje dužnosti je ključna stvar. U najmanju ruku, ljudi iz Božje kuće su pošteni ljudi. Oni su pouzdani u obavljanju dužnosti, mogu da prihvate Božji nalog i da odano obavljaju svoju dužnost. Ako ljudi nemaju istinsku veru, savest i razum, i ako nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se, onda oni nisu pogodni da obavljaju dužnosti. Iako obavljaju svoju dužnost, oni to rade nemarno. Oni su službenici – ljudi koji se nisu iskreno pokajali. Takvi službenici će pre ili kasnije biti isključeni. Samo će odani službenici biti pošteđeni. Iako odani službenici ne poseduju istina-stvarnost, oni imaju savest i razum, u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i Bog dozvoljava da budu pošteđeni. Oni koji poseduju istina-stvarnosti i koji mogu glasno da svedoče o Bogu Njegov su narod, te će biti pošteđeni i dospeće u Njegovo carstvo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”

Upravo sada, dok obavlja svoje dužnosti, većina ljudi je u stanju da ih se drži, ne čineći zlo, ali da li su oni odani? Da li su u stanju da obavljaju svoje dužnosti prema prihvatljivom standardu? Oni su i dalje u velikom zaostatku. Da li ljudi mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti ili ne, pitanje je koje se tiče problema ljudskosti. Kako onda oni mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Šta moraju da poseduju da bi dobro obavljali svoje dužnosti? Bez obzira na to koju dužnost obavljaju ili šta rade, ljudi moraju biti pedantni i ozbiljni i izvršavati svoje obaveze; Tek tada će njihova srca biti mirna i spokojna. Šta podrazumeva izvršavanje obaveza? To znači biti vredan, celim srcem se predati svojim obavezama i činiti sve ono što je potrebno. Na primer, zamisli da ti je crkveni starešina dodelio da izvršiš neku dužnost i u razgovoru te je upoznao sa jednostavnim načelima te dužnosti, ali nije ulazio u detalje – kako bi trebalo da postupiš da bi dobro obavio dodeljenu dužnost? (Treba da se oslonimo na svoju savest.) Da bi to učinio, u najmanju ruku se moraš osloniti na svoju savest. „Osloni se na svoju savest” – kako možeš da sprovedeš ove reči u delo? Kako ćeš primeniti ove reči? (Tako što ćeš razmišljati o interesima Božje kuće i nećeš uraditi ništa što bi osramotilo Boga.) Ovo je jedan aspekt. Osim toga, kada nešto radiš, moraš stalno da razmišljaš o tome i da to procenjuješ na osnovu istina-načela. Ako tvoje srce ne oseća mir nakon što obaviš svoju dužnost i ti osećaš da još uvek postoji neki problem oko toga, a nakon preispitivanja se problem zaista i otkrije, šta treba da uradiš u tom trenutku? Moraš to brzo da popraviš i rešiš problem. Kakav je ovo stav? (To je pedantnost i obraćanje pažnje na detalje.) Ovo je pedantnost i obraćanje pažnje na detalje, i on predstavlja ozbiljan, rigorozan stav. Obavljanje tvoje dužnosti mora biti utemeljeno na ozbiljnom, odgovornom stavu, i ti treba da kažeš: „Ovaj posao mi je dodeljen, i zato moram učiniti sve u svojoj moći da ga dobro obavim u sklopu onoga što znam i što mogu postići. Ne smem napraviti grešku.” Ne smeš se voditi razmišljanjem „manje-više dobro je dovoljno dobro”. Ako stalno površno razmišljaš, možeš li dobro obavljati svoju dužnost? (Ne možeš.)

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”

Zbog svoje iskvarene naravi, ljudi su često površni u obavljanju svojih dužnosti. To je jedan od najozbiljnijih problema. Da bi svoje dužnosti obavljali kako treba, ljudi pre svega treba da reše problem svoje površnosti. Dok god površno pristupaju svojim dužnostima, ljudi ih ne mogu obavljati kako treba, što znači da je rešavanje problema površnosti izuzetno važno. Kako onda treba da primenjuju? Pre svega, moraju da reše problem stanja svog uma – neophodno je da ispravno pristupaju svojim dužnostima i budu ozbiljni i odgovorni u svojim postupcima. Ne treba da se namerno služe obmanama i da budu površni. Svoju dužnost čovek obavlja za Boga, a ne za drugog čoveka; ukoliko je sposoban da prihvati Božju proveru, stanje njegovog uma će biti ispravno. Osim toga, kada nešto urade, neophodno je da ljudi preispitaju svoje postupke i pažljivo razmisle o njima, i onda kada osete nelagodu u svojim srcima i nakon iscrpne provere zaista uoče problem, moraju da naprave promene; nakon ovih promena osetiće olakšanje u svojim srcima. Kada ljudi osete nelagodu, to je dokaz da problem postoji i da moraju predano da provere svoje postupke, posebno u najvažnijim momentima. To je odgovoran odnos prema obavljanju svoje dužnosti. Onda kada smo ozbiljni, ponašamo se odgovorno i dajemo sve od sebe, posao će biti uspešno obavljen. Nekada stanje tvog uma nije dobro i ne možeš da uočiš ili pronađeš grešku koja je sasvim očigledna. Ako ti je stanje uma ispravno, tada ćeš prosvećenjem i vođstvom Svetog Duha moći da prepoznaš problem. Ako bi te vodio Sveti Duh, i pružio ti svest, omogućavajući ti da osetiš jasnoću u srcu i shvatiš u čemu se greška sastoji, mogao bi da ispraviš to odstupanje i uložiš napore da dođeš do istina-načela. Ako bi tvoje stanje uma bilo neodgovarajuće i ako bi bio rasejan i ravnodušan, da li bi mogao da uočiš grešku? Ne bi. Šta možemo zaključiti iz toga? To pokazuje da je za dobro obavljanje dužnosti veoma važno da ljudi sarađuju; njihov mentalni sklop je veoma bitan, kao i u kom pravcu su njihove misli i ideje usmereni. Bog proučava ljude i može da uvidi u kakvom stanju uma se nalaze i koliko energije ulažu u obavljanje svojih dužnosti. Od izuzetne je važnosti da ljudi ulože celo svoje srce i sav svoj trud u to što rade. Njihova saradnja je ključna komponenta. Samo ukoliko budu težili tome da ni zbog čega ne žale nakon završenih dužnosti i odrađenih stvari, kao i da nemaju dugovanja prema Bogu, ljudi će delovati svim srcem i snagom. Ukoliko ne ulažeš stalno celo svoje srce i svu svoju snagu u obavljanje dužnosti, ukoliko si večito površan i nanosiš veliku štetu poslu, doprinoseći daleko manje od onoga što Bog zahteva od tebe, onda ti se može desiti samo jedno: bićeš isključen. I da li ćeš onda još uvek imati vremena da se pokaješ? Nećeš. Ovi postupci će postati večna žal, mrlja! Biti večito površan je mrlja – to je ozbiljan prestup. Da li je to tačno? (Da.) Moraš da nastojiš da svoje obaveze i sve drugo što treba da uradiš ispunjavaš svim svojim srcem i snagom – ne smeš da budeš i površan, niti da činiš išta zbog čega bi žalio. Ako si sposoban da to uradiš, Bog će slaviti dužnosti koje ispunjavaš. Dela koja Bog proslavlja su dobra dela. Koja su to onda dela koja Bog ne proslavlja? (To su prestupi i zlodela.) Možda ne bi prihvatio da su to zlodela ako bi bila opisana kao takva u ovom trenutku, ali ako jednog dana ona prouzrokuju ozbiljne posledice i dovedu do negativnog uticaja, postaćeš svestan da to nisu samo prestupi u ponašanju, već zlodela. Kada to shvatiš, pokajaćeš se i pomislićeš: „Trebalo je da budem malo predostrožniji! Sa malo više promišljenosti i napora na početku, ove posledice su se mogle izbeći.” Ništa neće izbrisati ovu večnu mrlju sa tvog srca, a ukoliko ostaneš večno dužan, bićeš u nevolji. Prema tome, danas je neophodno da se potrudiš da u nalog, koji ti je Bog dao, uložiš celo svoje srce i svu svoju snagu i da svaku dužnost obaviš sa čistom savešću, ne žaleći ni za čim, na način koji će Bog slaviti. Šta god radiš, nemoj biti površan. Ako ishitreno napraviš grešku i to bude ozbiljan prestup, ta greška će postati večna mrlja. Jednom kada zažališ zbog nečega, nećeš biti u mogućnosti da to ispraviš i zauvek ćeš žaliti. Potrebno je da jasno vidiš oba puta. Koji put treba da izabereš kako bi dobio Božje odobravanje? Put ispunjavanja dužnosti punim srcem i snagom i pripremanja i prikupljanja dobrih dela bez ikakvih kajanja. Šta god radio, ne čini zlo koje će omesti druge u ispunjavanju njihovih dužnosti, ne čini ništa što je u suprotnosti sa istinom i što se opire Bogu, i ne dozvoli da celog života žališ zbog nečega što si učinio. Šta se dešava kada čovek napravi previše prestupa? On time navlači Božji gnev na sebe u Njegovom prisustvu! Ukoliko praviš sve više prestupa i Božji gnev prema tebi postaje sve veći, onda ćeš, naposletku, biti kažnjen.

Naizgled se čini da pojedini ljudi, tokom obavljanja svoje dužnosti, nemaju neke ozbiljne probleme. Oni ne čine očigledno zlo; ne izazivaju prekidanja i ometanja i ne idu putem antihrista. Dok ispunjavaju svoje dužnosti, nema nekih većih grešaka, niti problema u načelima, pa ipak, nesvesni toga, za par godina bivaju razotkriveni kao neko ko uopšte ne prihvata istinu i kao neko ko pripada bezvernicima. Zašto je to tako? Drugi ne mogu da uoče problem, ali Bog preispituje najdublje delove ljudskih srca i uočava problem. Oni svoje dužnosti uvek obavljaju površno i bez pokajanja. Vremenom, oni naravno bivaju razotkriveni. Šta to znači ostati nepokajan? To znači da, iako su sve vreme ispunjavali svoje dužnosti, njihov odnos prema njima je uvek bio pogrešan – površan i ležeran. Nesavesni su, a još manje su predani obavljanju svojih dužnosti punim srcem. Oni ponekad mogu i da ulože mali napor, ali to je samo otaljavanje. Ne daju sve od sebe u obavljanju svojih dužnosti i njihovi prestupi su bezbrojni. U Božjim očima, oni se nikada nisu pokajali; oduvek su bili površni i nikakva se promena u njima nije dogodila. Drugim rečima, oni se ne odriču zla koje drže u svojim rukama i ne kaju se pred Bogom. Bog kod njih ne vidi pokajnički stav, niti promenu tog stava. Oni su uporni u pogledu svojih dužnosti i Božjih naloga, na isti način i sa istim stavom. Njihova tvrdoglava i nepopustljiva narav je potpuno nepromenjena, i štaviše, nikada nisu smatrali da su dužni Bogu, niti da je njihova površnost prestup i činjenje zla. U njihovim srcima nema duga, nema osećaja krivice, nema samoprekorevanja, a ponajviše nema samokritike. Nakon dosta vremena, Bog vidi da je takva osoba nepopravljiva. Ma šta Bog rekao i ma koliko propovedi oni čuli, ili u kojoj meri razumeli istinu, njihovo srce nije ganuto i nema promene, kao ni preokreta, u njihovom stavu. Bog to vidi i kaže: „Nema nade za ovu osobu. Ma šta god Ja rekao, to ne dotiče njeno srce, niti može da je preobrati. Nema toga što je može promeniti. Ova osoba nije sposobna da ispuni svoju dužnost, niti je sposobna da službuje u Mojoj kući.” Zašto Bog to kaže? Zbog toga što je ta osoba uvek površna u radu i obavljanju svoje dužnosti. Ma koliko da je orezana i sa koliko god trpeljivosti i strpljenja joj se pristupilo, ništa se time ne postiže, niti utiče na nju da se istinski pokaje ili promeni. To je neće naterati da ispunjava svoju dužnost onako kako treba, niti joj može pomoći da krene putem traganja za istinom. Dakle, ova osoba je nepopravljiva. Kada Bog utvrdi da je ona nepopravljiva, da li će je i dalje držati čvrsto? Neće. Bog će je pustiti. Neki ljudi stalno mole Boga: „Bože, poštedi me, nemoj me mučiti, nemoj me disciplinovati. Daj mi malo slobode! Dozvoli mi da poslove obavljam pomalo površno! Pusti me da živim pomalo raspušteno! Dozvoli mi da budem sam svoj gospodar!” Oni ne žele da budu sputavani. Bog kaže: „Pošto ne želiš da koračaš pravim putem, onda ću te pustiti da ideš. Daću ti odrešene ruke. Idi i radi šta god želiš. Neću te spasiti jer si nepopravljiv.” Da li oni koji su nepopravljivi imaju imalo savesti? Da li osećaju ikakvu zaduženost? Da li osećaju ikakvu optužbu? Da li su u stanju da osete Božji prekor, disciplinu, udarce i sud? Ne mogu to da osete. Nesvesni su svega toga. Sve te stvari su samo bleda senka ili uopšte i ne postoje u njihovim srcima. Kada neka osoba dostigne tu fazu, bez Boga u svom srcu, da li ona i dalje može postići spasenje? Teško je reći. Kada čovekova vera dođe do te tačke, on je u opasnosti. Da li znate kako da stremite, kako da primenjujete i kojim putem da krenete kako biste izbegli takav ishod i osigurali se da ne dođe do takvog stanja? Ono što je najvažnije je da prvo izaberete ispravan put, a potom se usredsredite da dužnosti, koje treba da obavite sada, ispunite valjano. To je minimalni, najosnovniji standard. Na osnovu toga, vi treba da tragate za istinom i težite očekivanim standardima kako biste vašu dužnost ispunjavali na odgovarajući način. Ono što najočiglednije odražava sponu koja te povezuje sa Bogom je upravo to kako se odnosiš prema stvarima koje ti Bog poverava i dužnost koju ti dodeljuje, kao i to kakav stav imaš. Ovo pitanje je najprimetnije i najpraktičnije od svih. Bog čeka – On želi da vidi tvoj stav. U tom ključnom trenutku, treba da požuriš i upoznaš Boga sa svojim položajem, prihvatiš Njegov nalog i valjano ispuniš svoju dužnost. Kada budeš dokučio to ključno pitanje i ispunio nalog koji ti je Bog dao, tvoj odnos sa Bogom će biti normalan. Ukoliko ti je stav, dok obavljaš zadatak koji ti je Bog poverio ili dužnost koju ti je naložio, površan i bezvoljan, pri tom ga ne uzimajući za ozbiljno, zar se to ne kosi u potpunosti sa činjenicom da daješ celo svoje srce i svu svoju snagu? Da li možeš valjano da ispuniš svoju dužnost na taj način? Svakako da ne. Svoju dužnost nećeš ispunjavati na odgovarajući način. Prema tome, tvoj stav prilikom izvršavanja dužnosti je od ključne važnosti, kao što su i način i put koji izabereš. Ma koliko godina verovali u Boga, oni koji dobro ne obave svoje dužnosti biće uklonjeni.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da „zdušno i pošteno obožavanje Boga” postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: „Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?” Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: „Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!” Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti. I dok se kaješ, takođe moraš često da razmišljaš o tome da li si zaista uložio celo srce svoje, sav um svoj i svu snagu svoju u obavljanje dužnosti; onda, koristeći Božje reči kao merilo i primenjujući ih na sebi, saznaćeš koji problemi još leže u tvom obavljanju dužnosti. Neprestanim rešavanjem problema na ovaj način, prema Božjoj reči, zar obavljanje dužnosti svim srcem, umom i snagom ne postaje tvoja stvarnost? Ako na takav način vršiš svoju dužnost, zar onda već nisi to učinio svim srcem, umom i snagom? Kad više ne budeš imao grižnju savesti, kad budeš u stanju da ispuniš uslove i pokažeš odanost prilikom vršenja dužnosti, samo tada će tvoje srce zaista biti ispunjeno mirom i radošću. Obavljanje svoje dužnosti ćeš doživeti kao odgovornost, koja je sasvim prirodna i opravdana, a ne kao dodatni teret, i nikako kao posao koji obavljaš za nekog drugog. Obavljajući dužnost na ovaj način, osećaš se ispunjeno i osećaš da živiš u Božjem prisustvu. Ovakvo ponašanje donosi unutrašnji mir. Zar se ovako ne bi osećao malo više kao čovek, a manje kao zombi? Da li je lako ponašati se tako? Zapravo jeste, ali ne za one koji ne prihvataju istinu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”

Želiš da budeš površan kada obavljaš svoju dužnost. Pokušavaš da zabušavaš i da izbegneš Božje ispitivanje. U takvim trenucima požuri da staneš pred Boga da se pomoliš i razmisliš da li je to bio pravi način da postupiš. Zatim razmisli o sledećem: „Zašto verujem u Boga? Takva površnost može da prođe kod ljudi, ali da li će proći kod Boga? Štaviše, moja vera u Boga nije tu da bih zabušavao – tu je da bih bio spašen. Takvo moje ponašanje nije izraz normalne ljudskosti, niti Bog to voli. Mogao bih da zabušavam i radim šta hoću u spoljnom svetu, ali sada sam u Božjoj kući, pod neprikosnovenošću Božjom, pod proverom Božjeg pogleda. Ja sam čovek, moram da postupam po svojoj savesti, ne mogu da radim šta hoću. Moram da postupam u skladu sa Božjim rečima, ne smem da budem površan, ne mogu da zabušavam. Šta onda da radim a da ne zabušavam, niti da budem površan? Moram da se potrudim. Upravo sada sam osetio da mi je isuviše teško da tako radim, želeo sam da izbegnem teškoće, ali sada mi je jasno: možda je mnogo teško da se tako radi, ali je efikasno, i to je pravi način na koji se radi”. Kada radiš i još uvek strahuješ od teškoća, u takvim trenucima moraš da se moliš Bogu: „O, Bože! Lenj sam i prepreden, preklinjem Te da me dovedeš u red, da me prekoriš, tako da to osetim u svojoj savesti i da se postidim. Ne želim da budem površan. Preklinjem Te da me usmeravaš i da me prosvetiš, da mi pokažeš moju buntovnost i ružnoću.” Kada se tako moliš, razmišljaš i pokušavaš da spoznaš sebe, to će izazvati osećaj žaljenja i moći ćeš da mrziš svoju ružnoću i tvoje pogrešno stanje će početi da se menja i bićeš sposoban da duboko razmišljaš o tome i kažeš sebi: „Zašto sam površan? Zašto uvek pokušavam da zabušavam? Takvo ponašanje lišeno je bilo kakve savesti ili razuma – da li sam još uvek neko ko veruje u Boga? Zašto ne shvatam stvari ozbiljno? Zar ne treba samo da uložim malo više vremena i truda? To nije veliki teret. To je ono što treba da radim; ako čak ni to ne mogu, da li sam dostojan da se nazovem ljudskim bićem?” Posledica toga će biti da ćeš doneti odluku i zakleti se: „O, Bože! Izneverio sam Te, zaista sam isuviše iskvaren, nesavestan i nerazuman, nemam ljudskosti, želim da se pokajem. Preklinjem Te da mi oprostiš, obećavam da ću se promeniti. Ako se ne pokajem, hoću da me kazniš”. Posle toga će se tvoj način razmišljanja promeniti i počećeš da se menjaš. Postupaćeš i obavljaćeš svoje dužnosti savesno, manje površno i moći ćeš da patiš i da platiš cenu. Osetićeš da je divno obavljati svoju dužnost na taj način, i u srcu će ti vladati mir i radost. Kada ljudi uspeju da prihvate Božje ispitivanje, kada uspeju da Mu se mole i da se oslanjaju na Njega, njihovo stanje će se uskoro promeniti. Kada se negativno stanje tvog srca preokrene, i ti se pobuniš protiv sopstvenih namera i sebičnih telesnih želja, kada si u stanju da se odrekneš utehe i uživanja u telu i postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, i više nisi proizvoljan niti nesmotren, mir će ti zavladati u srcu i savest ti neće prigovarati. Da li je lako pobuniti se protiv tela i na taj način postupati u skladu sa Božjim zahtevima? Dokle god ljudi imaju goruću želju za Bogom, mogu da se pobune protiv tela i da primenjuju istinu. I dokle god si u stanju da primenjuješ na taj način, pre nego što to shvatiš, ući ćeš u istina-stvarnost. Uopšte neće biti teško.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”

Koju god dužnost da obavljaš, šta god možeš da radiš, smatraj to svojom odgovornošću i dužnošću, prihvati i radi to valjano. Kako da to valjano radiš? Tako što ćeš raditi tačno onako kako Bog zahteva – svim srcem, svim umom i svom svojom snagom. Treba da se zamisliš nad ovim rečima i razmisliš kako možeš svim srcem da obavljaš svoju dužnost. Na primer, ako vidiš da neko obavlja svoju dužnost bez načela, ako je izvršava nemarno i shodno sopstvenoj volji, i u sebi pomisliš: „Baš me briga, to nije moja odgovornost”, zar je to obavljanje dužnosti svim srcem? Ne, to znači da si neodgovoran. Ako si odgovorna osoba, kada se nađeš u takvoj situaciji, reći ćeš: „Ovako neće moći. To možda nije u okviru mojih nadležnosti, ali mogu da prijavim ovaj problem starešini i neka on onda to rešava u skladu sa načelima.” Pošto to učiniš, svi će videti da si pravilno postupio, pašće ti kamen sa srca i tvoja dužnost biće ispunjena. To znači izvršiti svoju dužnost svim srcem. Ako si, ma koju dužnost obavljao, uvek nepažljiv i kažeš: „Ako ovaj posao budem radio samo ovlaš i letimično, snaći ću se nekako i ako ga samo budem smeteno obavljao. Na kraju krajeva, niko to neće proveravati. Uradio sam najbolje što mogu uz ograničene sposobnosti i stručne veštine koje posedujem. Dovoljno je i da otaljam. Osim toga, niko me neće pitati za to ili me ozbiljno pritisnuti – to nije toliko važno.” Zar imati ovakvu nameru i razmišljati na taj način znači obavljati dužnost svim srcem? Ne, to znači biti nemaran i to otkriva tvoju sotonsku, iskvarenu narav. Možeš li da obavljaš dužnost svim srcem oslanjajući se na svoju sotonsku narav? Ne, to ne bi bilo moguće. Dakle, šta znači obavljati svoju dužnost svim srcem? Reći ćeš: „Mada se Višnji nije raspitivao o ovom zadatku i iako se on ne čini preterano važnim među svim poslovima Božje kuće, svejedno ću ga valjano obaviti, jer je to moja dužnost. Jedna je stvar da li je neki zadatak važan ili ne, a sasvim druga da li ću ga valjano uraditi ili ne.” Šta je bitno? Da li možeš valjano i svim srcem da obaviš svoju dužnost ili ne, i da li možeš da se pridržavaš načela i praktično postupaš u skladu sa istinom. To je ono što je važno. Ako možeš da primenjuješ istinu i činiš stvari u skladu sa načelima, onda stvarno obavljaš svoju dužnost svim srcem. Ako si jednu vrstu dužnosti dobro obavio, ali i dalje nisi zadovoljan i želiš da obavljaš još važniju vrstu dužnosti i sposoban si da je valjano obavljaš, onda to znači da još u većoj meri obavljaš svoju dužnost svim srcem. Dakle, ako si sposoban da obavljaš svoju dužnost svim srcem, šta to podrazumeva? Sa jedne strane, to znači da vršiš svoju dužnost u skladu sa načelima Božjih reči. Sa druge strane, to znači da si prihvatio Božje ispitivanje i da Ga imaš u srcu. To znači da ne obavljaš svoju dužnost privida radi ili kako ti je volja, ili u skladu sa sopstvenim opredeljenjima, već je smatraš nalogom koji ti je Bog poverio i obavljaš je odgovorno i srčano, a ne po sopstvenoj volji, već u potpunosti prema Božjim zahtevima. Ulažeš celo svoje srce u svoju dužnost – to znači obavljanje dužnosti svim srcem.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Šta moraš da činiš da bi bio sposoban da obavljaš svoju dužnost svim srcem i umom? Moraš da prihvatiš istinu i da je sprovedeš u delo; to jest, moraš da prihvatiš sve ono što Bog zahteva i pokoriš se tome; moraš da obavljaš svoju dužnost onako kako bi obavljao sopstvene poslove, gde ti ne treba niko da te gleda, nadzire, proverava da li ti to radiš dobro, da ti zvoca, diše ti za vratom dok to radiš ili te čak orezuje. Moraš u sebi da pomisliš: „Obavljanje ove dužnosti je moja odgovornost. To je moja uloga i pošto je meni dato da to uradim, upoznat sam sa načelima i dokučio sam ih, onda ću nastaviti to da radim jednodušno. Učiniću sve što mogu da se to dobro obavi.” Moraš istrajati u obavljanju te dužnosti i ne dozvoliti da te sputava bilo koja osoba, događaj ili stvar. Eto, to znači podržavati svoju dužnost svim srcem i umom i to je obličje koje ljudi treba da imaju. Dakle, šta treba da odlikuje ljude da bi podržavali svoju dužnost svim srcem i umom? Prvo moraju imati savest kakvu treba da imaju stvorena bića. To je minimum. Osim toga, moraju biti odani. Kao ljudsko biće, da bi prihvatila Božji nalog, osoba mora da bude odana. Ta osoba mora u potpunosti da bude odana samo Bogu i ne može da bude napola posvećena niti da ne prihvati odgovornost; postupanje na osnovu sopstvenih interesa ili raspoloženja je pogrešno – to nije odanost. Šta znači biti odan? To znači da obavljaš svoje dužnosti i da na tebe ne utiču niti te ograničavaju tvoje raspoloženje, okolina, drugi ljudi, događaji ili stvari. Moraš u sebi da pomisliš: „Prihvatio sam ovaj nalog od Boga; On mi ga je dao. To je ono što treba da uradim i zato ću to uraditi kao što bih obavljao sopstvene poslove, na bilo koji način koji će doneti dobre rezultate, sa naglaskom na važnost udovoljenja Bogu.” Kad si u takvom stanju, tada ne samo da imaš kontrolu nad svojom savešću, već u sebi imaš i odanost. Ako si zadovoljan samo time da obaviš zadatak, ne nadaj se da ćeš biti efikasan i ostvariti rezultate i ne misli da je dovoljno da prosto uložiš sve svoj napor; onda je to puko ispunjavanje standarda ljudske savesti i ne može se smatrati odanošću. Biti odan Bogu je zahtev i standard koji je viši od standarda savesti. Nije u pitanju samo ulaganje svih svojih napora u to; takođe moraš tome da se daš svim svojim srcem. U srcu moraš uvek da posmatraš svoju dužnost kao posao koji treba da obaviš, da preuzmeš sav teret tog zadatka, da trpiš prekor ako napraviš i najmanju grešku ili ako si u stanju u kom si nemaran i moraš da osećaš da ne možeš tako da se ponašaš jer zbog toga puno duguješ Bogu. Ljudi koji istinski imaju savest i razum obavljaju svoju dužnost kao da je to neki njihov lični posao, bilo da ih neko gleda ili nadzire. Bez obzira na to da li je Bog zadovoljan njima i ma kako ih On tretirao, oni sebi uvek postavljaju strogi zahtev da svoje dužnosti obavljaju dobro i da ispune nalog koji im je Bog poverio. To se zove odanost. Nije li to viši standard od standarda savesti? Kad se ljudi ponašaju po standardima savesti, na njih često utiču spoljašnje stvari ili misle da je dovoljno da samo ulože sve svoje napore u svoju dužnost; nivo čistote nije toliko visok. Međutim, kad se govori o odanosti i o tome da je neko u stanju da podržava svoju dužnost odano, nivo čistote je viši. Nije tu reč samo o ulaganju napora; to zahteva da se svim srcem, razumom i telom daš u svojoj dužnosti. Da bi dobro obavljao dužnost, moraš ponekad da istrpiš male fizičke napore. Moraš da platiš cenu i usmeriš sve svoje misli u obavljanje dužnosti. Bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, one ne utiču na tvoju dužnost niti odlažu obavljanje dužnosti i ti si u stanju da udovoljiš Bogu. Da bi to učinio, moraš biti u stanju da platiš cenu. Moraš da napustiš svoju telesnu porodicu, lične poslove i sopstvene interese. Moraš da otpustiš i napustiš svoju taštinu, ponos, osećanja, fizička zadovoljstva, pa čak i stvari kao što su najbolje godine mladosti, brak, budućnost i sudbina, i moraš voljno da obavljaš dobro svoju dužnost. Živeći na ovaj način, steći ćeš odanost i imaćeš ljudsko obličje. Takvi ljudi ne samo da imaju savesti, već koriste standarde savesti kao temelj na kojem od sebe zahtevaju odanost koju Bog zahteva od čoveka i koriste tu odanost kao sredstvo kojim procenjuju sebe. Oni marljivo streme ka ovom cilju. Takvi ljudi su retki na ovom svetu. U hiljadu ili deset hiljada onih koje je Bog izabrao, takav je samo jedan. Da li takvi ljudi žive život koji vredi? Jesu li oni ljudi koje Bog ceni? Naravno da žive život koji vredi i da su ljudi koje Bog ceni.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga otaljavaju posao, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima”; oni su beskorisni otpad. Kako se takvi ljudi uopšte mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu iskvarena bića koja sijaju spolja, ali su trula iznutra? (…) Ako čovek izgubi ono što mu je po prirodi dosežno, on se više ne može smatrati čovekom i on više nije dostojan da se smatra stvorenim bićem niti da stane pred Boga i služi Mu. Štaviše, on nije dostojan da primi Božju blagodat niti da bude čuvan, zaštićen i usavršen od strane Boga. Mnogi koji su izgubili poverenje u Boga kasnije izgube i blagodat Božju. Ne samo da oni ne mrze svoja zla dela, već i drsko šire ideju da je put Božji pogrešan, a oni buntovniji čak poriču postojanje Boga. Kako takvi ljudi, koji su tako buntovni, mogu imati pravo da uživaju blagodat Božju? Oni koji ne ispunjavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću na drugu stranu i govore da Bog nije u pravu. Kako takva vrsta ljudi može biti dostojna da bude usavršena? Zar ovo nije najava eliminacije i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da se sa njim porede. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što ste bili pozvani da uradite, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Nemam drugog izbora i celim srcem sam vam bio posvećen, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. Dotle doseže vaša dužnost, vaša jedina funkcija. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićem? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako Mi ne možete biti verni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

Slična iskustvena svedočenja:

Kako mi je naškodilo površno obavljanje dužnosti