Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, „Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?” ljudi će odgovoriti, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Moglo bi se reći da je sebičnost jedan od elemenata čovekove prirode. Svako u sebi ima taj element. Neki ljudi su strašno sebični, sebični do krajnosti, u svemu samo gledaju sebe, traže isključivo ličnu korist i nemaju ni trunku obzira prema drugima. Ta sebičnost je njihova priroda. Svi su u nekoj meri sebični, ali postoji razlika. Kada su sa drugim osobama, neki ljudi umeju da paze i vode računa onjima, mogu da se brinu za njih i uzimaju ih u obzir u svemu što rade. Drugi, međutim, nisu takvi. Ti ljudi su naročito sebični i uvek sitničavi kada ugoste braću i sestre. Sopstvenoj porodici služe najbolju hranu i najobilnije porcije, a braći i sestrama daju tek manje porcije sa manje ukusnom hranom. Kada im dođu rođaci, čine sve da im bude veoma udobno. Kada im, međutim, braća i sestre dođu u posetu, moraju da spavaju na podu. Misle da je dovoljno to što dozvoljavaju braći i sestrama da ih posete i da kod njih prenoće. Kada se braća i sestre razbole ili imaju druge poteškoće, takve osobe se ne obaziru na njih i ponašaju se kao da to ne primećuju. Takvi ljudi ne mare, niti se imalo brinu za druge. Brinu samo o sebi samima i o njihovim rođacima. Ta njihova sebična priroda je ono što određuje njihovu nebrigu za druge. Oni smatraju da će, ako se budu brinuli za druge, biti na gubitku i da im to može doneti samo probleme. Neki bi rekli: „Sebična osoba ne zna kako da bude obzirna prema drugima.” To nije tačno. Ako ne znaju kako da budu obzirni, zašto su onda sebični ljudi tako dobri prema svojim rođacima i obzirni prema njihovim potrebama? Kako to da znaju šta njima nedostaje i šta priliči odenuti ili jesti u određenim prilikama? Zašto nisu u stanju da budu takvi prema drugima? U stvari, oni sve razumeju, ali su sebični i odvratni. To je odredila njihova priroda.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i spletkarenja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili razgovaraju u zajedništvu ili propovedaju – njihova stremljenja, misli i pretenzije, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je „to ljudska priroda”, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” već postala čovekova priroda.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”

Neki ljudi zaista vole da nepošteno iskoriste stvari i u svim situacijama teže tome da zadovolje sopstvene interese. Ne žele da rade ništa što im nije od koristi. Neće ni prstom mrdnuti ako ne mogu da ostvare nekakvu prednost i u svemu imaju skrivene namere. Pohvalno govore o svakome ko im je od koristi i zalažu se za svakoga ko im laska. Čak i kada njihovi miljenici imaju probleme, reći će da su ti ljudi ispravni i potrudiće se da ih odbrane i stanu iza njih. Kakva je priroda takvih ljudi? Njihova priroda se potpuno jasno može videti iz takvih ponašanja. Oni u svojim postupcima teže tome da nepošteno iskoriste stvari, stalno i u svakoj situaciji su proračunati i možete biti sigurni da im je u prirodi da svim srcem žude za dobiti. U svemu što rade gledaju sopstveni interes. Neće da porane osim ako im to nije od koristi. Najsebičniji su od svih ljudi i potpuno su nezasiti. Priroda im se ispoljava kroz ljubav prema profitu i nepostojanjem bilo kakve ljubavi prema istini.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Neki nisu spremni da se usklađuju sa drugima u vršenju svoje službe za Boga, čak ni kada se od njih to zahteva; to su lenji ljudi koji samo žele da uživaju u udobnosti. Što više se od tebe traži da službu vršiš u koordinaciji sa drugima, više iskustva ćeš steći. Zbog većeg bremena i više iskustva steći ćeš više prilika da budeš usavršen. Prema tome, ako Bogu možeš da služiš iskreno, tada ćeš biti obziran prema teretu Božjem; kao takav, imaćeš više prilika da te Bog usavrši. Upravo jedna takva skupina ljudi se trenutno usavršava. Što te Duh Sveti više dodiruje, više vremena ćeš posvetiti tome da budeš obziran prema bremenu Božjem, Bog će te više usavršiti i u većoj meri će te zadobiti – sve dok, na kraju, ne postaneš osoba koju Bog koristi. U ovom trenutku postoje neki koji za crkvu ne nose nikakvo breme. Takvi ljudi su nemarni i traljavi i stalo im je jedino do sopstvenog tela. Takvi ljudi su izrazito sebični, a takođe su i slepi. Ako ovo ne možeš jasno da uvidiš, nećeš nositi nikakvo breme. Što više vodiš računa o namerama Božjim, On će ti poveriti veće breme. Sebičnjaci nisu spremni da podnose takve stvari; nisu spremni da plate cenu i, shodno tome, propustiće prilike da ih Bog usavršava. Zar time sebi ne nanose štetu? Ako si neko ko vodi računa o namerama Božjim, tada ćeš razviti istinsko breme za crkvu. U stvari, umesto da to nazivamo bremenom koje nosiš za crkvu, bilo bi bolje da ga nazovemo bremenom koje nosiš zarad sopstvenog života, budući da je svrha tog bremena koje si razvio za crkvu u tome da te natera da takva iskustva iskoristiš da te Bog usavrši. Prema tome, svako ko nosi najveće breme za crkvu, svako ko nosi breme za život-ulazak – biće onaj koga Bog usavršava. Da li si ovo jasno uvideo? Ako se crkva kojoj pripadaš osipa poput peska, a ti nisi ni zabrinut ni uznemiren, već se čak praviš da ne vidiš dok tvoja braća i sestre ne jedu i ne piju normalno reči Božje, u tom slučaju ne nosiš nikakvo breme. Bog ne uživa u takvim ljudima. Bog uživa u ljudima koji su gladni i žedni pravednosti i vode računa o namerama Božjim. Dakle, treba da postanete obzirni prema bremenu Božjem, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog Svoju pravednu narav otkrije celom ljudskom rodu pre nego što postanete obzirni prema bremenu Božjem. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika da vas Bog usavrši. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se. Nakon što Bog svim narodima otkrije Svoju pravednu narav, bićeš ispunjen kajanjem. Čak i ako te Bog ne izgrdi, zbog sopstvenog kajanja sam ćeš sebe grditi. Neki nisu ubeđeni u to, međutim, ako u to ne verujete, samo sačekajte da vidite šta će se dogoditi. Postoje određeni ljudi čija je jedina svrha da ispune ove reči. Da li si spreman da se zarad ovih reči žrtvuješ?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”

Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. O čemu razmišljaju svaki put kada nešto rade? Prva pomisao im je: „Ako budem ovo uradio, da li će Bog znati za to? Da li će drugi to videti? Ako drugi ne vide da se trudim i marljivo radim, i ako ni Bog to ne bude video, onda nema svrhe da se toliko trudim i mučim.” Zar to nije izuzetno sebično? To je ujedno veoma podla namera. Kada razmišljaju i postupaju na taj način, da li njihova savest igra bilo kakvu ulogu? Da li im je savest kriva za to? Ne, njihova savest ne igra nikakvu ulogu i nije im kriva. Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko izaziva ometanja i prekidanja, okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade nikakav stvaran posao; oni su ljudi koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Voljni su da svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi. Postupci i namere takvih osoba su svima jasne: pojave se svaki put kada postoji prilika da se pokažu ili da uživaju u nekom blagoslovu. Kada, međutim, ne postoji prilika da se pokažu, ili čim naiđe neka patnja, nestanu sa vidika poput kornjače koja uvlači glavu. Da li takva vrsta ljudi ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, mogu li onda da osete prekor ili disciplinu Svetog Duha? Ne, oni to ne mogu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”

Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: „Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.” Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si naveo ljude na pogrešan put i naterao ih da veruju. To je način na koji ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Nevernici poseduju određenu vrstu iskvarene naravi. Kad druge ljude podučavaju u oblasti koja zahteva stručna znanja i veštine, oni ovako razmišljaju: „Kad učenika poduči svemu što zna, učitelj nema od čega da živi. Ako sve svoje znanje prenesem drugima, niko se više neće ugledati na mene, niko mi se više neće diviti i izgubiću sav svoj učiteljski status. To neće valjati. Ne smem ih naučiti baš svemu što znam, moram nešto zadržati za sebe. Stoga ću im preneti samo osamdeset odsto svojih znanja, dok ću ostalo sačuvati u rukavu; jedino tako ću moći da pokažem da sam po veštinama nadmoćniji od ostalih.” Kakva je to narav? To je lažljivost. Kakav stav treba da zauzmete kad druge ljude podučavate, pomažete im ili s njima delite stečena znanja? (Ne treba da štedim trud, niti da im išta od svog znanja uskraćujem.) A kako da im ništa ne uskratite? Ako kažeš: „Kad je reč o stvarima koje sam naučio, ja ništa ne zadržavam za sebe i nemam nikakav problem da vam sve o njima ispričam. Ionako sam boljeg kova od svih vas i još uvek mogu da razumem neke uzvišenije stvari” – ti im onda i dalje nešto uskraćuješ, i to prilično smišljeno radiš. Slično tome, ako kažeš: „Podučiću vas svim osnovnim stvarima koje sam naučio, nema nikakvih problema. Moje znanje je ipak na višem nivou tako da, čak i ako sve to naučite, i dalje nećete biti toliko napredni kao ja” – to će i dalje predstavljati uskraćivanje. Ako je čovek preterano sebičan, ostaće bez Božjeg blagoslova. Ljudi treba da nauče da vode računa o Božjim namerama. Božjoj kući, kao svoj doprinos, moraš da podariš sve one najvažnije i suštinske stvari koje si dokučio, kako bi Božji izabranici takođe mogli da ih nauče i da njima ovladaju – jedino tako ćeš steći Božji blagoslov i On će te još i više od toga darivati. Baš kao što stara izreka kaže: „Blaženije je davati, nego primati”. Dok obavljaš svoju dužnost, sav svoj talenat i svoju darovitost posvećuj Bogu, kako bi i svi ostali mogli da imaju koristi od njih i kako bi u vršenju svojih dužnosti ostvarivali dobre rezultate. Ako svoje talente i svoju darovitost u celosti podariš drugima, to će biti od koristi svima koji te dužnosti izvršavaju, kao i crkvenom delu. Nemoj svima objašnjavati samo neke jednostavne stvari i misliti da time činiš naročito dobro delo i da drugima ništa ne prećutkuješ – to neće valjati. Ti ljudima zapravo objašnjavaš par teorija i stvari koje su oni ionako u stanju da doslovno razumeju, dok one zaista suštinske i važne stvari ostaju van domašaja početnika. Nudiš im samo sažetke, bez ikakvog obrazlaganja i zalaženja u pojedinosti, dok pritom u sebi još uvek razmišljaš: „E pa, eto – ispričao sam ti sve što sam imao da kažem i ništa nisam namerno zadržao za sebe. Ako i dalje ne razumeš, to je zato što si izrazito lošega kova, te stoga nemoj mene da kriviš. Sada nam preostaje samo da vidimo kuda će te Bog dalje povesti”. Ovakva namera krije u sebi obmanu, zar ne? Zar to nije sebično i ogavno? Zašto ljude ne biste naučili svemu što nosite u srcu i svemu što ste sami razumeli? Zašto svoje znanje čuvate samo za sebe? Taj problem se tiče vaših namera i vaše naravi. Kad se po prvi put susretnu s nekim konkretnim aspektom stručnog znanja, ljudi uglavnom mogu da razumeju samo njegovo doslovno značenje; tek nakon što ga budu neko vreme primenjivali u praksi, moći će da dokuče najvažnije elemente i suštinu tog znanja. Ako si već ovladao svim finesama tog znanja, trebalo bi da to drugima neposredno objasniš; nemoj ih navoditi na zaobilazni put, na kojem će toliko vremena protraćiti na slepo traganje. To je tvoja obaveza i to bi trebalo da radiš. Nećeš biti sebičan i nećeš im ništa uskratiti jedino ako im ispričaš sve ono što, po tvom mišljenju, predstavlja srž i suštinu. Kad druge ljude podučavate nekoj veštini, kad im pričate o svojoj struci ili sa njima razgovarate o život-ulasku, ukoliko niste u stanju da se rešite svih tih sebičnih i odvratnih aspekata svoje iskvarene naravi, vi onda nećete moći da svoju dužnost obavljate dobro, te u tom slučaju vi niste neko ko poseduje ljudskost, neko ko poseduje savest i razum, niti neko ko primenjuje istinu. Moraš da tragaš za istinom kako bi se rešio svoje iskvarene naravi i dostigao tačku u kojoj ćeš biti lišen sebičnih motiva i voditi računa samo o Božjim namerama. Na taj ćeš način steći istina-stvarnost. Previše je zamorno kad ljudi ne streme ka istini i kad, kao nevernici, žive u skladu sa svojom sotonskom naravi. Velika je konkurencija među nevernicima. Nije lako ovladati suštinom neke veštine ili profesije, a kad neko drugi sazna za nju i ovlada njome, samim tim će vaša egzistencija biti ugrožena. Upravo zato da bi sačuvali vlastitu egzistenciju, ljudi su prinuđeni da tako postupaju – sve vreme moraju biti na oprezu. Veštine kojima su ovladali predstavljaju njihovu najvredniju imovinu, njihovu egzistenciju, njihov kapital i životnu snagu, te ih oni stoga ne smeju olako deliti s drugima. Ti, međutim, veruješ u Boga – ako tako razmišljaš i tako postupaš u Božjoj kući, ti se onda ni po čemu ne razlikuješ od nevernika. Ako uopšte ne prihvataš istinu i ako i dalje živiš u skladu sa sotonskim filozofijama, ti onda nisi neko ko iskreno veruje u Boga. Ako si prilikom obavljanja svoje dužnosti uvek sebičan i sitničav, nećeš primiti Božji blagoslov.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da su besramni, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove „sebičnosti i podlosti”: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao „sebične i podle.” Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. Ali zato pocrvene od besa ako neko njih prijavi i razotkrije da oni ne obavljaju stvarni posao, već samo teže slavi, dobitku i statusu. Hitno sazivaju sastanke da bi razgovarali o tome kako da odgovore i sprovode istrage da bi saznali ko je radio iza njihovih leđa, ko je bio predvodnik i ko je učestvovao u tome. Neće jesti ni spavati dok god ne isteraju stvari na videlo i dok problem ne bude potpuno rešen – čak će biti srećni jedino kada smaknu sve one koji su ih prijavili. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Da li oni učestvuju u radu crkve? Prosto i jednostavno rečeno, oni postupaju zarad sopstvene moći i statusa. Sami vode svoje poslove. Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Suština sebičnosti i podlosti antihrista je očigledna; njihove manifestacije ove vrste su posebno istaknute. Crkva im poveri određeni posao, i ako im taj posao donosi slavu i korist i ako im omogućava da se pokažu, veoma su zainteresovani i voljni da ga prihvate. Ako je to posao za koji im niko neće izraziti zahvalnost, posao koji uključuje uvredu drugih, ili im neće omogućiti da se pokažu niti donosi korist njihovom ugledu, dobiti ili statusu, oni u tom slučaju nemaju nikakvo interesovanje za njega i neće ga prihvatiti, kao da taj posao nema nikakve veze sa njima i kao da to nije posao koji bi oni trebalo da obavljaju. Kada naiđu na poteškoće, nema šanse da će tragati za istinom da ih reše, a još manje će pokušati da sagledaju širu sliku i uzeti u obzir rad crkve. Na primer, u okviru delokruga rada Božje kuće, na osnovu celokupnih potreba posla, može biti određenih kadrovskih premeštaja. Ako nekoliko ljudi treba da bude premešteno iz crkve, kako bi razuman starešina crkve trebalo da postupi po tom pitanju? U čemu je problem ako ga zanima samo interes njegove crkve, a ne celokupni interes i ako uopšte nije voljan da te ljude premesti? Zašto, kao starešina crkve, nije sposoban da se pokori centralizovanim uređenjima Božje kuće? Da li takav čovek vodi računa o Božjim namerama? Da li obraća pažnju na širu sliku posla? Ako ne razmišlja o radu Božje kuće u celini, već samo o interesima svoje crkve, zar on nije veoma sebična i podla osoba? Starešina crkve bi trebalo bezuslovno da se pokori suverenosti i uređenjima Boga, kao i centralizovanim uređenjima i koordinaciji Božje kuće. To je ono što je u skladu sa istina-načelima. Kada to zahteva rad Božje kuće, bez obzira o kome se radi, svi treba da se pokore koordinaciji i uređenjima Božje kuće i nikako ne smeju da budu pod kontrolom ijednog pojedinačnog starešine ili delatnika kao da pripadaju njima ili kao da su podložni njihovim odlukama. Poslušnost Božjeg izabranog naroda prema centralizovanim uređenjima Božje kuće sasvim je prirodna i opravdana i ta uređenja niko ne sme da ospori, osim ako pojedinačni starešina ili delatnik ne organizuje proizvoljan premeštaj koji nije u skladu sa načelom, u kom slučaju se to uređenje ne mora poslušati. Ako se organizuje normalan premeštaj u skladu sa načelima, tada celokupan Božji izabrani narod treba da budu poslušan i nijedan starešina niti delatnik nemaju pravo niti bilo kakav razlog da pokušaju bilo koga da kontrolišu. Da li biste rekli da postoji neki posao koji nije posao Božje kuće? Da li postoji neki posao koji ne uključuje širenje jevanđelja Božjeg carstva? Sve je to posao Božje kuće, svaki posao je jednak i ne postoji posao koji je „tvoj” i „moj”. Ako je premeštaj u skladu sa načelom i na osnovu zahteva crkvenog rada, onda bi ti ljudi trebalo da idu tamo gde su najpotrebniji. A ipak, kakav je odgovor antihrista kada se suoče sa takvom situacijom? Oni pronalaze različite izgovore i razloge da zadrže te odgovarajuće ljude pored sebe, te ponude samo dvoje običnih ljudi, a zatim pronađu neki izgovor da te pritisnu, ili kažu kako ima puno posla, ili da nemaju dovoljno ljudi, da je teško pronaći ljude, i da će, ako se te dve osobe premeste, to loše uticati na posao. Potom te pitaju šta treba da rade, te, ako se organizuje premeštaj tih ljudi, zbog njih imaš osećaj kao da im nešto duguješ. Zar to nije način na koji delaju đavoli? Tako se ponašaju nevernici. Ljudi koji uvek pokušavaju da zaštite svoje interese u crkvi – da li su oni dobri ljudi? Da li su to ljudi koji postupaju u skladu sa načelom? Nipošto. Oni su nevernici i bezvernici. I zar to nije sebično i podlo ponašanje? Ako se neko ko je dobrog kova premesti sa položaja gde mu je antihrist nadređeni kako bi obavljao neku drugu dužnost, antihrist se u sebi tome uporno opire i odbija da se to desi – on želi od svega da odustane i nema entuzijazma da bude starešina ili glava grupe. Kakav je to problem? Zašto antihristi nemaju poslušnosti prema uređenjima crkve? Oni misle da će premeštaj čoveka koji je njihova „desna ruka” uticati na rezultate i napredak njihovog posla i da će to naposletku uticati na njihov status i ugled, što će ih prisiliti da više rade i da više trpe kako bi rezultati bili zagarantovani – a to je poslednje što bi želeli da rade. Navikli su se na udobnost i ne žele više da rade niti više da trpe, te ne žele da puste tog čoveka da ode. Ako Božja kuća insistira na premeštaju, mnogo se žale i čak žele da odustanu od svog sopstvenog posla. Zar to nije sebično i podlo? Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom grupe ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez obzira na cenu interesa Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. Kada se suoči sa takvom situacijom, najmanje što čovek treba da uradi jeste da razmišlja koristeći svoju savest: „Svi ovi ljudi su iz Božje kuće, oni nisu moje lično vlasništvo. Ja sam, takođe, član Božje kuće. Kakvo pravo ja imam da sprečavam Božju kuću da premešta ljude? Trebalo bi da razmislim o celokupnim interesima Božje kuće, umesto da se fokusiram samo na posao u okviru mog delokruga odgovornosti.” Tako bi trebalo da razmišljaju ljudi koji poseduju savest i razum i to je razum koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Boga. Božja kuća se bavi radom kao celinom, dok se crkve bave pojedinačnim poslovima. Stoga, kada Božja kuća traži od crkve nešto posebno, najvažnije što starešine i delatnici mogu da urade jeste da poslušaju uređenja Božje kuće. Lažne starešine i antihristi nemaju takvu savest i razum. Svi su prilično sebični, misle samo na sebe i ne misle na rad crkve. Razmatraju samo trenutne koristi koje su im pred očima, ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće i stoga su potpuno nesposobni da poslušaju uređenja Božje kuće. Izuzetno su sebični i podli! Imaju čak dovoljno smelosti da prouzrokuju smetnje u Božjoj kući i čak se usuđuju da se tvrdoglavo drže svojih principa; to su ljudi koji imaju najveći nedostatak u pogledu ljudskosti, to su zli ljudi. Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom poslu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”

Da li je ono što se razotkriva kod tebe nadmenost i samopravednost ili izopačenost i obmana, da li su to sebičnost i ogavnost ili površnost i laganje Boga, moraš da razmišljaš o tim iskvarenim naravima dok ih jasno ne sagledaš. Na taj način ćeš znati koji problemi postoje dok obavljaš svoju dužnost i koliko si daleko od postizanja spasenja. Tek kada jasno vidiš svoju iskvarenu narav, moći ćeš da znaš gde leže poteškoće i prepreke u obavljanju tvoje dužnosti. Tek tada ćeš moći da rešiš probleme na samom izvoru. Recimo da ne preuzimaš odgovornost za obavljanje svoje dužnosti, već se uvek ponašaš površno, stvarajući gubitke u radu, ali ti je stalo do ugleda, tako da nisi voljan da otvoreno u zajedništvu izneseš svoje stanje i teškoće, niti da primenjuješ preispitivanje sebe i samospoznaju. Umesto toga, uvek tražiš izgovore da se površno baviš stvarima. Kako da rešiš taj problem? Moraš da se moliš Bogu i da razmišljaš o sebi, govoreći: „O, Bože, govorim tako samo da zaštitim svoj ugled. To moja iskvarena narav govori. Ne bi trebalo tako da govorim. Moram da se otvorim, da se ogolim i da naglas izgovorim prave misli svog srca. Radije bih trpeo stid i gubitak obraza, nego da zadovoljim sopstvenu sujetu. Ja samo želim da udovoljim Bogu.” Na taj način, ustajući protiv sebe i izgovarajući istinske misli svog srca naglas, ti primenjuješ bivstvovanje poštene osobe i, štaviše, ne ponašaš se po svojoj volji niti štitiš sopstveni obraz. U stanju si da primeniš Božje reči u praksi, da primenjuješ istinu u skladu sa Božjim namerama, da revnosno obavljaš svoju dužnost i da u potpunosti ispuniš svoje odgovornosti. Dakle, ne samo da primenjuješ istinu i da dobro obavljaš svoju dužnost, već i podržavaš interese Božjeg doma i Božje srce je zadovoljno. Ovo je pravedan i častan način življenja, dostojan da bude izveden i pred Boga i pred ljude. To je tako divno! Takva primena je pomalo teška, ali ako su tvoj trud i primena usmereni u tom pravcu, čak i ako ne uspeš jednom ili dvaput, na kraju ćeš sigurno uspeti. A šta za tebe znači uspeh? To znači da si, kada primenjuješ istinu, u stanju da preduzmeš taj korak koji te oslobađa od okova Sotone, korak koji ti omogućava da se pobuniš protiv sebe. To znači da si u stanju da ostaviš po strani sujetu i prestiž, da prestaneš da tražiš svoju dobit i da prestaneš da činiš sebične i ogavne stvari. Kada to primeniš u praksi, ti pokazuješ ljudima da si neko ko voli istinu, ko žudi za istinom, neko ko žudi za pravdom i svetlošću. To je rezultat koji postižeš primenom istine. Istovremeno sramotiš i Sotonu. Sotona te je iskvario, naterao te je da misliš na sebe, učinio te je sebičnim, naterao te je da misliš na sopstveni prestiž. Ali sada te ove sotonske stvari više ne mogu vezati, ti si ih se oslobodio, više te ne kontrolišu sujeta, prestiž i lični interesi, već primenjuješ istinu, a Sotona je potpuno ponižen i nema ničega što bi mogao da učini. Zar onda nisi pobedio? Kada pobeđuješ, zar nisi postojan u svom svedočenju o Bogu? Zar ne biješ dobru bitku? Kada biješ dobru bitku, imaš mir i radost i osećaj lakoće u svom srcu. Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da izdaješ istinu, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i briga da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti. Oni koji streme istini su drugačiji. Što više razumeju istinu, to su više slobodni i neobuzdani; što više primenjuju istinu, to više imaju mira i radosti. Kada steknu istinu, živeće potpuno u svetlosti, uživaće u Božjim blagoslovima i neće patiti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Kada god ti se nešto bude dešavalo, moraš da tražiš istinu i da je primenjuješ. Ukoliko u trenucima potrebe primenjivanja istine budeš sebičnog srca, nemoćan da odustaneš od svojih interesa, nećeš biti kadar da primenjuješ istinu. Ako nikada ne tražiš ili ne primenjuješ istinu koje god da su okolnosti u pitanju, ti nisi osoba koja voli istinu. Ma koliko godina verovao u Boga, nećeš doći do istine. Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: „Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.” Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna. Ovakva osoba veruje u Boga zarad sopstvene dobrobiti i koristi, a ne da bi došla do istine ili Božjeg spasenja. Prema tome, ljudi ove vrste su bezvernici. Ljudi koji iskreno veruju u Boga su oni koji mogu da traže i primenjuju istinu, kao što u svojim srcima prepoznaju da je Hristos istina i da treba da slušaju Božje reči i veruju u Boga onako kako On to zahteva. Ukoliko želiš da primenjuješ istinu onda kada ti se nešto desi, ali pritom uzimaš u obzir svoj ugled i status, kao i svoj obraz, onda će ti to biti teško. U situaciji kao što je ova, kroz molitvu, traženje, promišljajući o sebi i postajući samosvesni, oni koji vole istinu, moći će da odbace lični interes i korist, primenjuju istinu i pokore se Bogu. Takvi ljudi su oni koji iskreno veruju u Boga i vole istinu. A šta je sa ljudima koji uvek misle na sopstveni interes, koji uvek pokušavaju da zaštite sopstveni ponos i sujetu, i koji otkrivaju iskvarenu narav, a ipak ne traže istinu da bi je popravili? Takvi nemaju život-ulazak, niti istinsko iskustveno svedočenje. A to je opasno, zar ne? Ako nikada ne primenjuješ istinu, ako nemaš iskustveno svedočenje, onda ćeš u dogledno vreme biti razotkriven i uklonjen. Kakva je korist od ljudi bez iskustvenog svedočenja u Božjoj kući? Oni će zasigurno loše ispuniti bilo koju dužnost i ništa neće moći da urade kako treba. Zar oni nisu samo običan ološ? Ako ljudi, i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, nikada ne primenjuju istinu, oni su bezvernici; oni su zli ljudi. Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Da li će ljudske iskvarene naravi, pune sebičnosti, ogavnosti, obmane i laži moći da se reše zavisi od toga da li će ljudi uspeti da prihvate istinu ili ne. Svi oni koji su u stanju da prihvate istinu mrze svoje iskvarene naravi, mrze sebičnost i ogavnost i njihovu obmanu i laži. Ne žele da dopuste da ih te stvari uprljaju i ograničavaju. Sve dok su oni koji vole istinu u stanju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav, lako će odbaciti to negativno đubre i besmislice. Oni koji ne vole istinu odnose se prema tim negativnim stvarima kao prema blagu. Previše vole sopstveni profit, nevoljni su da se pobune protiv tela i previše su nepopustljivi. Kao rezultat toga, nikada ne mogu da shvate šta su Božje namere, niti da Mu se pokore. Upravo zbog toga što ljudi ne vole ili ne prihvataju istinu, veruju u Boga toliko godina na tako zbrkan način. Kada im dođe vreme da svedoče, veže im se jezik i nisu u stanju da izgovore ni reč. Ljudi godinama slušaju propovedi o istini i uvek im je predočavana Božja narav i stoga bi oni koji streme istini trebalo već da su je shvatili. Međutim, oni koji ne vole istinu ne žele da se otvore pred Bogom. Njihova srca ne žele da odustanu od sklonosti ljudskog tela, pa se ne odlučuju za praksu jednostavnog otvaranja pred Bogom. Samo žele da slobodno uživaju u blagodati koju Bog daruje ljudima, ali ne žele da primenjuju istinu da bi udovoljili Bogu. Bog kaže: „Ako želiš da dobiješ Moju blagodat, ako želiš da dobiješ te istine, samo je jedan uslov – moraš da odustaneš od sopstvene koristi i da Mi daš svoje pravo srce.” Ljudi nisu u stanju ni taj jedan uslov da ispune, a ipak i dalje žele da traže Božju blagodat, mir i radost i žele da dobiju istinu. Ne žele, međutim, da svoje pravo srce predaju Bogu. Kakvi su to ljudi? Zar nisu Sotoninog soja? Mogu li da budu obe stvari istovremeno? Istina je da ne mogu. Bilo da razumeš Božje namere ili ne, Njegova narav uvek se otvoreno predočava ljudima. Ako neko nikada ne prihvata istinu ili ako razume istinu, ali je ne sprovodi u delo, to je zato što je nepopustljiv i nije predao svoje srce Bogu. Prema tome, nikada neće dobiti istinu, niti će biti u stanju da spoznaju Božju narav. To nije zato što se Bog odnosi nepravično prema ljudima. Ljudi često citiraju Boga i kažu: „Bog je milostiv prema svakome prema kome želi da bude”, ali ne razumeju značenje te rečenice. Naprotiv, pogrešno razumeju Boga. Misle da blagodat dolazi od Boga, da je On daje kome On želi i da je On dobar prema onima prema kojima On to želi. Da li je tako? Zar to nisu ljudske predstave i uobrazilja? Bog se odnosi prema ljudima shodno njihovoj suštini. Kada su ljudi u stanju da vode računa o Božjim namerama i da prihvate istinu, onda imaju Božji blagoslov. Ako ljudi ne prihvataju istinu i opiru se Bogu, onda je rezultat drugačiji.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”

Šta Bog vidi kada posmatra ljude? Vidi njihovo srce. Sve što ljudi govore i rade pod kontrolom je njihovog srca. Ako ti je srce pošteno, onda imaš dobru ljudskost. Postepeno ćeš moći da razumeš istinu i bićeš u stanju da do izvesne mere udovoljiš Božjim zahtevima i moći ćeš da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama. Ako ti je srce previše lažljivo, zatvoreno i nepopustljivo, ako si sebičan, nemaš dobru ljudskost, uvek si zaglavljen u predstavama i zamišljaš kako bi Bog trebalo da postupa, ako, kada naiđeš na nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, pogrešno razumeš Boga i nikada ne shvataš Njegove namere, da li ćeš onda biti u stanju da dobiješ istinu? Nećeš. Na kraju, kada ne budeš mogao da dobiješ istinu, hoćeš li kriviti sebe, kriviti druge ili se žaliti na Boga, uz reči da Bog nije pravedan? (Krivićemo sami sebe.) Tako je, krivićeš sam sebe. Šta bi, dakle, neko takav trebalo da radi da bi dobio istinu? Mora da traga za istinom i sprovede je u delo i mora da se ponaša i primenjuje je na tačno određeni način. Ako razume bez primenjivanja, i dalje neće moći da dobije istinu. Kada se u tebi pojave sebičnost i marifetluci zarad sopstvene koristi i kada to shvatiš, treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi to razrešio. Prva stvar koje moraš da budeš svestan jeste da je, suštinski posmatrano, takvo ponašanje povreda istina-načela, štetno je za rad crkve, sebično je i ogavno – savesni i razumni ljudi ne treba da se tako ponašaju. Treba da ostaviš po strani svoje sopstvene interese i sebičnost i da razmišljaš o radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Posle molitve i razmišlja o sebi, ako istinski shvatiš da je takvo postupanje sebično i ogavno, lako ćeš ostaviti svoju sebičnost po strani. Kada se odrekneš svoje sebičnost i marifetluka iz koristi, osetićeš stabilnost, mir, radost i znaćeš da osoba od savesti i razuma treba da vodi računa o radu crkve, a ne isključivo o svojim ličnim interesima, što bi bilo izuzetno sebično, ogavno i lišeno savesti i razuma. Nesebično postupanje, razmišljanje o radu crkve i delovanje sa jedinim ciljem da se udovolji Bogu pravično je i časno i daće vrednost tvom postojanju. Kada na zemlji živiš na taj način, onda si otvoren i čestit, proživljavaš svoju normalnu ljudskost, u stvarnom liku čoveka. Ne samo da ti je savest čista, već si i dostojan svih stvari koje ti Bog daruje. Što više tako budeš živeo, to ćeš biti stabilniji, mirniji, radosniji i vedriji. Zar kao takav nećeš zakoračiti na pravi put vere u Boga?

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”

Slična iskustvena svedočenja:

Lekcije naučene kroz raspodelu crkava

Sramota iz moje prošlosti