Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da traže život. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je traženje života nešto što čovek mora da preduzme kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati ljubav, saosećanje i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje se, dakle, obavlja sklapanjem dogovora. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, trudi se da dobro čini za Njega i da Ga ovenča slavom. To nije ono što Bog namerava da učini s ljudskim rodom. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da ima, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje ljubavi i saosećanja, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: spasenje koje vam je danas darovano dešava se u vreme poslednjih dana, tokom kojih svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti; sredstva za tvoje spasenje nisu ljubav ili saosećanje, već grdnja i sud, a sve je to u cilju što potpunijeg čovekovog spasenja. Prema tome, iako primate jedino grdnju, sud i nemilosrdne udarce, znajte ovo: u tim bezdušnim udarcima nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vas je zadesilo jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim, i ma koliko sam Ja možda ljut, kišu koja se na vas sručila i dalje čine reči učenja, a Ja ne želim ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da sve što se danas čini, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezdušnom oplemenjivanju i grdnji, ima za cilj jedino vaše spasenje. Bez obzira na to da li je danas svako klasifikovan prema svojoj vrsti i da li su kategorije ljudi razotkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka i bezdušno oplemenjivanje se vrši da bi se ljudi prečistili; i oštre reči i prekor imaju za cilj očišćenje i čovekovo spasenje. Prema tome, današnji metod spasenja razlikuje se od metoda iz prošlosti. Vi danas bivate spaseni putem pravednog suda, koji predstavlja prikladnu alatku za klasifikovanje svih ljudi prema vrsti. Štaviše, nemilosrdna grdnja služi vašem potpunom spasenju – a šta vi imate da kažete na takvu grdnju i sud? Zar niste uvek, od početka do kraja, uživali u spasenju? Videli ste ovaploćenog Boga i spoznali Njegovu svemoć i mudrost; pored toga, više puta ste iskusili udarce i dovođenje u red. Niste li, međutim, ujedno primili i vrhunsku blagodat? Nisu li vaši blagoslovi veći od blagoslova koje su svi ostali primili? Vaše su blagodati izdašnije čak i od slave i bogatstva u kojima je Solomon uživao! Razmislite malo o tome: da sam Ja došao s namerom da vas osudim i kaznim, umesto da vas spasem, da li bi onda vaši dani potrajali ovoliko dugo? Da li biste vi, grešna stvorenja od krvi i mesa opstali do današnjeg dana? Da je Moj cilj bio samo da vas kaznim, zašto bih se Ja onda ovaplotio i upustio se u tako veliki poduhvat? Zar vas, puke smrtnike, ne bih mogao da kaznim izgovaranjem jedne jedine reči? Zar bih morao još i da vas uništim, nakon što sam vas namerno osudio? Zar još uvek ne verujete ovim rečima Mojim? Da li sam čoveka mogao da spasem jedino ljubavlju i saosećanjem? Ili sam samo uz pomoć raspeća mogao da spasem čoveka? Zar Moja pravedna narav nije pogodnija za to da čoveka učinim potpuno pokornim? Zar ona nije sposobnija za potpuno spasenje čoveka?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“

Svi vi živite u zemlji greha i razuzdanosti i svi ste razuzdani i grešni. Danas ne samo da možete da gledate u Boga, već ste, što je još važnije, primili grdnju i sud, primili ste zaista duboko spasenje, što će reći, primili ste najveću Božju ljubav. U svemu što On čini, Bog vas zaista voli. On nema zlu nameru. Sudi vam zbog vaših grehova, da ispitate sebe i dobijete ovo ogromno spasenje. Sve ovo se čini sa ciljem da bi se čovek upotpunio. Od početka do kraja, Bog čini sve što može da spasi čoveka i nema želju da potpuno uništi ljude koje je stvorio Svojim rukama. On je danas došao među vas da dela; nije li tim pre ovo spasenje? Da vas mrzi, da li bi i dalje obavljao delo takvih razmera kako bi vas lično vodio? Zašto bi On tako patio? Bog vas ne mrzi niti ima zle namere prema vama. Treba da znate da je Božja ljubav najiskrenija ljubav. Samo zato što su ljudi buntovni, On mora da ih spasava kroz sud; da nije toga, njihovo bi spasavanje bilo nemoguće. Budući da ne znate kako da živite svakodnevnim životom i da niste čak ni svesni kako da živite, i budući da živite u ovoj razuzdanoj i grešnoj zemlji, a i sami ste razuzdani i prljavi đavoli, On ne može da podnese da vam dozvoli da postanete još izopačeniji, ne može da podnese da vas gleda kako živite u ovoj prljavoj zemlji onako kako sada živite, da vas Sotona gazi kako mu se prohte, i ne može da podnese da vam dozvoli da upadnete u Ad. On samo želi da zadobije ovu grupu ljudi i da vas potpuno spasi. Ovo je glavna svrha obavljanja dela osvajanja na vama – samo zarad spasenja. Ako ne možeš da vidiš da je sve što se na tebi čini ljubav i spasenje, ako misliš da je to samo metod, način da se čovek muči i nešto nepouzdano, onda slobodno možeš da se vratiš u svoj svet da trpiš bol i nedaće! Ako si spreman da budeš u ovom toku i da uživaš u ovom sudu i ovom ogromnom spasenju, da uživaš u svim ovim blagoslovima, blagoslovima koji se nigde u ljudskom svetu ne mogu pronaći, i da uživaš u ovoj ljubavi, onda budi dobar: ostani u ovom toku da prihvatiš delo osvajanja kako bi mogao da budeš usavršen. Danas ćeš možda trpeti malo bola i oplemenjivanja zbog Božjeg suda, ali u podnošenju ovog bola postoje vrednost i smisao. Iako su Božjom grdnjom i sudom ljudi oplemenjeni i nemilosrdno razotkriveni – s ciljem da budu kažnjeni za svoje grehove, da se kazni njihovo telo – ništa od ovog dela nema za cilj da se njihovo telo osudi do uništenja. Stroga razotkrivanja ispoljena kroz reč, sva imaju za cilj da te odvedu na pravi put. Od ovog dela ste toliko toga lično iskusili i ono vas, očito, nije odvelo na zao put! Sve ovo je sa ciljem da te navede da živiš normalnom ljudskošću i sve to je dostižno tvojom normalnom ljudskošću. Svaki korak Božjeg dela zasnovan je na tvojim potrebama, prema tvojim slabostima i prema tvom stvarnom rastu, a na vas se ne stavlja nikakvo nepodnošljivo breme. Danas ti ovo nije jasno, osećaš kao da sam grub prema tebi i zaista oduvek veruješ da je Moja mržnja prema tebi razlog zbog koga te svakodnevno grdim, sudim ti i prekorevam te. Međutim, iako su grdnja i sud ono što trpiš, to je zapravo ljubav prema tebi i to je najveća zaštita. Ako ne možeš da dokučiš dublje značenje ovog dela, biće ti nemoguće da nastaviš da ga doživljavaš. Ovo spasenje treba da ti donese utehu. Ne odbijaj da se urazumiš. Budući da si stigao dovde, značaj dela osvajanja bi trebalo da ti bude jasan i ti o tome više ne bi trebalo da imaš ikakvo mišljenje!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (4)“

Neki ljudi su isuviše lošeg kova i ne vole istinu. Bez obzira na to koliko se u zajedništvu razgovara o istini, oni joj nisu dorasli. Oni veruju u Boga dugi niz godina i još uvek ne mogu da govore ni o kakvim stvarnim iskustvima ili razumevanju. Dakle, oni utvrđuju da nisu među Božjim predodređenim, izabranim narodom i da ih Bog ne može spasiti, ma koliko još godina verovali u Njega. Oni čuvaju u svojim srcima sledeće reči: „Samo oni predodređeni i izabrani od Boga mogu biti spaseni, a svi oni koji su suviše lošeg kova i nesposobni da razumeju istinu nisu među Božjim predodređenim, izabranim narodom; oni ne bi mogli biti spaseni, čak i kada bi verovali.“ Oni misle da Bog ljudima ne određuje ishod na osnovu njihovih ispoljenja i ponašanja. Ako tako misliš, ti u velikoj meri pogrešno razumeš Boga. Da je Bog zaista tako postupio, da li bi bio pravedan? Bog određuje ishod ljudi u skladu sa jednim načelom: na kraju krajeva, ishod ljudi će biti određen na osnovu njihovih sopstvenih ispoljenja i ponašanja. Ako ne možeš da uvidiš Božju pravednu narav i stalno pogrešno razumeš Boga i izvrćeš Njegove želje, tako da si uvek pesimističan i razočaran, zar ne zadaješ sam sebi udarac? Ako ne razumeš kako Božje predodređenje deluje, trebalo bi da tražiš istinu od Boga u Njegovim rečima, a ne da naslepo utvrđuješ da nisi među Njegovim predodređenim, izabranim narodom. Ozbiljna je to stvar kada pogrešno razumeš Boga! Ti jednostavno uopšte ne poznaješ Božje delo i ne razumeš Božje namere, a još manje mukotrpan trud koji stoji iza Božjeg dela upravljanja koje je staro šest hiljada godina. Ti odustaješ od samog sebe, spekulišeš i sumnjaš u Boga, plašeći se da si upravo onaj služitelj koji će biti eliminisan kada završi svoju službu, večito razmišljajući na sledeći način: „Zašto bi trebalo da obavljam svoju dužnost? Da li ja služim isto onako kao što obavljam svoju dužnost? Zar onda nisam naseo na trik ako se desi da budem oteran nakon što završim sa pružanjem usluga?“ Šta misliš o ovom načinu razmišljanja? Možeš li to razaznati? Ti večito pogrešno razumeš Boga, svrstavaš Ga među đavolje careve koji vladaju svetom, štitiš svoje srce od Njega, smatraš Ga, kao i ljude, sebičnim i ogavnim. Nikada ne veruješ u to da On voli čovečanstvo, niti da je iskren u spasavanju čovečanstva. Ako sebe uvek karakterišeš kao služitelja i strahuješ od toga da ćeš biti eliminisan nakon pružanja usluge, onda ti je mentalni sklop lažljiv kao i kod bezvernika. Nevernici ne veruju u Boga jer ne priznaju da postoji Bog, niti da je Božja reč istina. S obzirom na to da ti veruješ u Boga, zašto nemaš veru u Njega? Zašto ne priznaš da je Božja reč istina? Ti nisi voljan da izvršiš svoju dužnost i ne trpiš nikakve teškoće da bi upražnjavao istinu, a kao rezultat toga, još uvek nisi zadobio istinu, uprkos svojoj višegodišnjoj veri u Boga; i pored svega toga, na kraju svaljuješ krivicu na Boga, govoreći da te nije predodredio, da nije bio iskren sa tobom. Kakav je to problem? Ti pogrešno razumeš Božje želje i ne veruješ Njegovim rečima. Ne sprovodiš istinu u delo, niti pokazuješ svoju odanost dok obavljaš svoju dužnost. Kako možeš udovoljiti Božjim namerama? Kako možeš zadobiti delo Svetog Duha i razumeti istinu? Takvi ljudi čak nisu ni kvalifikovani da služe, pa kako bi onda mogli biti kvalifikovani da pregovaraju sa Bogom? Ako smatraš da Bog nije pravedan, zašto veruješ u Njega? Pre nego što uložiš napor zarad Njegove kuće, ti uvek poželiš da ti Bog lično kaže: „Ti pripadaš narodu koji potiče iz carstva; to se nikada neće promeniti,“ a ako On to ne učini, ti Mu nikada nećeš dati svoje srce. Kako su takvi ljudi buntovni i nepopustljivi! Vidim da postoji veliki broj ljudi koji se nikada ne fokusiraju na promenu svoje naravi, a još manje na upražnjavanje istine. Oni se fokusiraju samo na to da se na svakom koraku pitaju da li će moći da dođu do dobrog odredišta, kako će se Bog odnositi prema njima, da li ih je predodredio da oni budu Njegov narod i druge slične puste priče. Kako takvi ljudi, koji ne rade svoj posao, mogu da spoznaju istinu? Kako mogu da ostanu u Božjoj kući? Sada vam svečano kažem: iako je neka osoba možda predodređena, ako ne može da prihvati istinu niti da je upražnjava kako bi dostigla pokornost Bogu, njen konačni ishod je da će biti eliminisana. Samo oni ljudi koji sebe iskreno daju Bogu i iz sve snage sprovode istinu u delo, moći će da prežive i uđu u carstvo Božje. Iako ih drugi mogu videti kao nekoga ko nije predodređen da ostane, oni će, na račun Božje pravedne naravi, imati bolje odredište od onih navodno predodređenih koji nikada nisu bili odani Bogu. Da li veruješ u ove reči? Ako ne možeš da veruješ u ove reči i nastaviš da lutaš tvrdoglavo, onda ti kažem, ti sigurno nećeš moći da preživiš, jer jednostavno nisi neko ko iskreno veruje u Boga niti neko ko voli istinu. Pošto je to tako, Božje predodređenje nije važno. To kažem zato što će na kraju Bog odrediti ishode ljudi vodeći se u tome njihovim ispoljavanjem i ponašanjem, dok Božje predodređenje objektivno igra samo malu a ne vodeću ulogu. Da li razumeš ovo?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Kada neki ljudi čitaju Božje reči i vide da Bog njima osuđuje ljude, oni stiču predstave i osećaju se rastrzano. Na primer, Božje reči tvrde da ti ne prihvataš istinu, pa te zato Bog ne voli, niti te prihvata, da si zlikovac, antihrist, da se On uznemiri čim te ugleda i da te ne želi. Ljudi čitaju te reči i misle: „Ove reči su meni upućene. Bog me odlučno ne želi, a pošto me je Bog napustio, ni ja više neću da verujem u Boga.“ Ima onih koji, kada čitaju Božje reči, često stiču predstave i pogrešno razumeju jer Bog razotkriva iskvarena stanja ljudi i u nekim Svojim izjavama osuđuje ljude. Pošto misle da su Božje reči upućene njima, ljudi postaju negativni i slabi, misle da Bog odustaje od njih i da ih neće spasiti. Postaju toliko negativni, da ih to dovodi do suza, i više ne žele da slede Boga. To je zapravo pogrešno shvatanje Boga. Kada ne razumeš značenje Božjih reči, ne treba da pokušavaš da definišeš Boga. Ti ne znaš koju vrstu osobe Bog napušta, niti pod kojim okolnostima odustaje od ljudi, a ni pod kojim okolnostima ostavlja ljude po strani; postoje načela i konteksti za sve to. Ako nemaš potpuni uvid u te pojedinosti, bićeš veoma sklon da burno reaguješ i ograničiš sebe zbog jedne Božje reči. Zar to nije problematično? Kada Bog sudi ljudima, koji je njihov glavni aspekt koji On osuđuje? Bog sudi i razotkriva iskvarene naravi i iskvarenu suštinu ljudi, osuđuje njihove sotonske naravi i sotonske prirode, osuđuje različita ispoljenja i ophođenje kada se bune i protive Bogu, osuđuje ih zato što nisu u stanju da se pokore Bogu, zato što se uvek suprotstavljaju Bogu i zato što uvek imaju sopstvene motivacije i ciljeve – ali takva osuda ne znači da je Bog napustio ljude koji imaju sotonsku narav. Ako vam to nije jasno, onda niste sposobni da shvatite, što vas pomalo čini sličnim ljudima koji su mentalno poremećeni, uvek sumnjičavi prema svemu i koji pogrešno tumače Boga. Takvi ljudi su lišeni istinske vere, tako da je pitanje kako bi uopšte mogli da slede Boga do samog kraja? Kad čuješ jednu jedinu osuđujuću izjavu od Boga, ti misliš da je time što ih je osudio, Bog ljude i napustio i da više neće biti spaseni, zbog čega postaješ negativan i prepuštaš se očaju. To je pogrešno tumačenje Boga. Zapravo, Bog nije napustio ljude. Pogrešno su protumačili Boga i napustili sebe. Ništa nije ozbiljnije nego kada se ljudi odreknu sebe, što je ostvarenje reči iz Starog zaveta: „Bezumni ginu zbog bezumlja“ (Priče Solomonove 10:21). Nijedno ponašanje nije gluplje nego ono kada se ljudi prepuste očaju. Ponekad čitaš Božje reči koje kao da definišu ljude; zapravo, one ne definišu nikoga, već su izraz Božjih namera i mišljenjȃ. To su reči istine i načela, ne definišu nikoga. Reči koje je Bog izgovorio u gnevu ili u besu takođe predstavljaju Božju narav, te su reči istina i, štaviše, pripadaju načelu. Ljudi to moraju da shvate. Svrha tih Božjih reči jeste da omogući ljudima da shvate istinu i da shvate načela; svakako nije da ikoga definišu. To nema nikakve veze s krajnjim odredištem i nagradom ljudi, a još manje s njihovom krajnjom kaznom. To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu. (…) Postoje trenuci kada veruješ da je Bog odustao od tebe – ali u stvari, Bog nije odustao od tebe, On te samo ostavlja po strani da bi mogao da se preispitaš. Bog može da te smatra nepoželjnim i ne želi da obraća pažnju na tebe, ali On te nije zaista napustio. Ima onih koji se trude da obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući, ali zbog njihove suštine i raznih stvari koje se u njima ispoljavaju, Bog vidi da oni ne vole istinu i da je uopšte ne prihvataju, pa ih Bog zapravo napušta; oni nisu zaista izabrani, već su samo obavljali službu neko vreme. U međuvremenu, postoje neki koje Bog maksimalno disciplinuje, grdi i sudi im, pa čak i osuđuje i proklinje, primenjujući prema njima različite načine postupanja koji su u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Neki ljudi ne razumeju Božju volju i misle da se Bog okomio na njih i da ih povređuje. Oni misle da nema dostojanstva u životu pred Bogom, ne žele više da povređuju Boga i napuštaju crkvu. Oni čak misle da za takvo postupanje ima razloga i na taj način okreću leđa Bogu – ali u stvari, Bog ih nije napustio. Takvi ljudi nemaju ni najmanju predstavu o Božjoj volji. Oni su donekle preosetljivi, idu toliko daleko da odustaju od Božjeg spasenja. Da li oni zaista imaju savest? Naiđe vreme kada Bog izbegava ljude, i vreme kada ih privremeno stavlja na stranu da bi mogli da razmisle o sebi, ali Bog ih nije napustio; daje im priliku da se pokaju. Bog zaista napušta samo one zle, počinioce mnogih zlih dela, bezvernike i antihriste. Neki kažu: „Osećam da sam lišen dela Svetog Duha i dugo sam bez prosvećenja Svetog Duha. Da li me je Bog napustio?“ To je zabluda. Tu postoji i problem naravi: ljudi su isuviše emotivni, uvek slede sopstveno rasuđivanje, uvek su svojevoljni i lišeni racionalnosti – zar to nije problem naravi? Kažeš da te je Bog napustio, da te neće spasiti, da li je On onda odredio tvoj ishod? Bog ti je samo rekao nekoliko ljutitih reči. Kako možeš da kažeš da je On odustao od tebe, da te više ne želi? Postoje slučajevi kada ne možeš da osetiš delo Svetog Duha, ali te Bog nije lišio prava da čitaš Njegove reči, niti je odredio tvoj ishod, ili presekao tvoj put ka spasenju – zašto si onda toliko uznemiren? U lošem si stanju, imaš problem s motivacijom, imaš problem s mislima i gledištima, tvoje stanje uma je izopačeno – a ipak ne pokušavaš to da popraviš traženjem istine. Umesto toga, stalno pogrešno tumačiš i žališ se na Boga, i prebacuješ odgovornost na Njega, pa čak i kažeš: „Bog me ne želi, tako da više ne verujem u Njega.“ Zar nisi iracionalan? Zar nisi nerazuman? Takva osoba je isuviše emotivna, bez ikakvog smisla, otporna na bilo šta što je razumno. Najmanje je verovatno da će prihvatiti istinu i biće joj veoma teško da dođe do spasenja.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)“

Kada vas zadese nevolje, uvek se ponašate kao kukavice, uvek nastojite da ugađate drugima, uvek pravite kompromise i uvek birate sredinu, nikome se ne zamerate i zabadate nos u tuđe poslove, nikada ne prevršite meru – to je kao da stojite na svom mestu, držite se svoje dužnosti, uvek radite šta se od vas traži, ne stojite ni napred ni nazad i ne štrčite. Recite Mi, da li mislite da ćete, ako uporno budete vršili dužnost na taj način do samog kraja, dobiti Božje odobrenje? Da li ste svesni da je takvo stanje prilično opasno i ne samo da Bog vas neće usavršiti, već da ćete verovatno i uvrediti Božju narav? Da li tako mlaka osoba traga za istinom? Da li je to čovek koji se boji Boga i izbegava zlo? Čovek koji živi u takvom stanju često ispoljava misli onih koji samo ugađaju drugima, i nemaju bogobojažljivo srce. Ako neko, bez dobrog razloga, oseća isključivo užas i strah, zar mu je srce bogobojažljivo? (Nije.) Čak i ako takvi ljudi daju celog sebe kada obavljaju dužnost, ako daju otkaz na poslu i odreknu se svoje porodice – ukoliko ne daju srce Bogu i ako zaziru od Boga, zar je njihovo stanje dobro? Zar je to normalno stanje ulaska u istina-stvarnost? Zar budući razvoj tog stanja nije zastrašujući? Ako čovek nastavi sa takvim stanjem, može li da stekne istinu? Zar može da zadobije život? Može li da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Da li ste svesni da vi sami imate takvo stanje? Kada postanete toga svesni, da li u sebi pomislite: „Zašto stalno zazirem od Boga? Zašto uvek razmišljam na taj način? Razmišljati na taj način je tako strašno! To je protivljenje Bogu i odbacivanje istine. Zaziranje od Boga je isto što i opiranje Bogu?“ Stanje zaziranja od Boga je isto kao biti lopov – ne usuđuješ se da izađeš na svetlost dana, plašiš se da ćeš da pokažeš svoje demonsko lice i istovremeno strahuješ: „Sa Bogom se ne treba igrati. On može u bilo kojem trenutku i na bilo kojem mestu da osudi i izgrdi čoveka. Ako naljutiš Boga, u najblažem slučaju će te orezati; u težim slučajevima, Bog će te kazniti, razbolećeš se ili ćeš patiti. Ljudi to ne mogu da podnesu!“ Zar ljudi ne gaje takva pogrešna shvatanja? Zar je to srce bogobojažljivo srce? (Nije.) Zar takvo stanje nije zastrašujuće? Kada je neko u takvom stanju, kada zazire od Boga i uvek ima takve misli, kada stalno ima takav stav prema Bogu, da li on tretira Boga kao Boga? Zar je to verovanje u Boga? Kada čovek veruje u Boga na taj način, kada se ne odnosi prema Njemu kao prema Bogu, zar to nije problem? U najmanju ruku, ljudi ne prihvataju pravednu Božju narav, niti prihvataju stvarnost Njegovog dela. Misle: „Tačno je da je Bog milostiv i pun ljubavi, ali je ujedno i gnevan. Kada Božji gnev nekog zadesi, to je katastrofa. On može da u svakom trenutku udari na čoveka i ubije ga, te da uništi koga god poželi. Ne prizivaj Božji gnev. Tačno je da Njegovo veličanstvo i gnev ne dozvoljavaju nikakvu uvredu. Drži se dalje od Njega!“ Ako čovek ima takav stav i takve ideje, može li da u potpunosti i iskreno da dođe pred Boga? Ne može.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi“

Ako osećaš da možeš da obaviš određenu dužnost, ali se takođe bojiš da ne pogrešiš i da ne budeš eliminisan, pa si stoga stidljiv, stagniraš i ne možeš da napreduješ, da li je takav stav pokoran? Na primer, ako te tvoji braća i sestre izaberu za starešinu, onda možeš da osećaš obavezu da obavljaš tu dužnost zato što si izabran, ali joj ne pristupaš sa inicijativom. Zašto nemaš inicijativu? Zato što se premišljaš i osećaš sledeće: „Biti starešina uopšte nije dobra stvar. To je kao da hodaš po oštrici noža ili po tankom ledu. Ako dobro obavljam posao, neće biti nagrade, ali ako loše obavljam posao, biću orezan. A biti orezan nije čak ni najgora stvar. Šta ako budem smenjen ili eliminisan? Ako se to dogodi, zar nije za mene sve gotovo?“ U tom trenutku, počinješ da osećaš podvajanje. Kakav je to stav? To znači da si na oprezu i da pogrešno razumeš stvari. To nije stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti. To je negativan stav koji te demorališe. Pa, kakav treba da bude pozitivan stav? (Treba da budemo otvorenog srca i pravedni i da imamo hrabrosti da ponesemo teret.) Pozitivan stav treba da bude stav pokornosti i samoinicijativne saradnje. To što govorite je pomalo isprazno. Kako možeš da budeš otvorenog srca i pravedan kada se toliko bojiš? I šta znači imati hrabrosti da poneseš teret? Kakav mentalni sklop će ti dati hrabrost da poneseš teret? Ako se uvek bojiš da će nešto poći po zlu i da nećeš moći da se nosiš s tim, ako imaš mnogo unutrašnjih kočnica, tada će ti u suštini manjkati hrabrosti da preuzmeš odgovornost. „Biti otvorenog srca i pravedan“, „imati hrabrosti da poneseš teret“, ili „ ne povlačiti se nikada, pa ni pred smrću“, kako kažete, sve ovo pomalo zvuči kao slogani koje uzvikuju ljutiti mladi ljudi. Da li ovi slogani mogu da reše praktične probleme? Ono što je sada potrebno jeste ispravan stav. Da bi posedovao ispravan stav, moraš da razumeš taj aspekt istine. Jedino na taj način rešavaš svoje unutrašnje poteškoće i glatko prihvataš ovaj nalog, ovu dužnost. To je put primene i samo je to istina. Ako koristiš izraze poput „biti otvorenog srca i pravedan“ i „imati hrabrosti da poneseš teret“ da bi se pozabavio strahom koji osećaš, da li će to biti efikasno? (Neće.) To pokazuje da ove stvari nisu ni istina ni put primene. Možeš da kažeš: „Ja sam otvorenog srca i pravedan sam, ja sam nepokolebljiv, nema drugih misli ili iskvarenosti u mom srcu i imam hrabrosti da preuzmem odgovornost.“ Spolja gledano, prihvataš svoju dužnost, ali kasnije, nakon što neko vreme porazmisliš, i dalje osećaš da ne možeš da je prihvatiš. Možda i dalje osećaš strah. Pored toga, možda vidiš druge ljude kako su orezani i još više se uplašiš, poput išibanog psa koji se plaši biča. Sve više ćeš osećati da je tvoj rast suviše mali, a da je dužnost jedan ogroman, nepremostiv ponor, te na kraju i dalje nećeš biti sposoban da poneseš teret. Zbog toga, uzvikivanje slogana ne može da reši praktične probleme. Pa, kako zapravo možeš da rešiš ovaj problem? Treba aktivno da tražiš istinu, da usvojiš pokoran stav i da sarađuješ. Tako možeš u potpunosti da rešiš problem. Stidljivost, strah i briga su beskorisni. Da li postoji neka veza između toga da li ćeš biti otkriven i eliminisan ili ćeš biti starešina? Ako nisi starešina, da li će tvoja iskvarena narav nestati? Pre ili kasnije, moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi. Pored toga, ako nisi starešina, nećeš imati više prilika za praktično delovanje i sporije ćeš napredovati u životu, i imaćeš malo šanse da se usavršiš. Iako biti starešina ili delatnik donosi malo više patnje, to takođe donosi i više dobiti; ako možeš da ideš putem težnje ka istini, možeš biti usavršen. Kakav je to blagoslov! Prema tome, treba da se pokoriš i da aktivno sarađuješ. To je tvoja dužnost i tvoja odgovornost. Bez obzira na put pred tobom, treba da imaš bogoposlušno srce. To je stav sa kojim treba da obavljaš svoju dužnost.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šta je primereno vršenje dužnosti?“

Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. Kako se bezvernici koji služe kao starešine i delatnici ne mogu otkriti i eliminisati? Bezvernik, bez obzira na to koju dužnost vrši, najbrže se otkriva jer su iskvarene naravi koje on otkriva suviše brojne i suviše očigledne. Štaviše, oni uopšte ne prihvataju istinu i ponašaju se nepromišljeno i samovoljno. Na kraju, kada budu eliminisani i izgube priliku da vrše svoju dužnost, oni počinju da brinu, misleći: „Gotov sam. Ako mi nije dozvoljeno da vršim svoju dužnost, ne mogu se spasiti. Šta da radim?“ U stvarnosti, Nebo će uvek čoveku ostaviti izlaz. Postoji jedan konačni put, a to je da se iskreno pokaju i požure da šire jevanđelje i pridobiju ljude, da čine dobra dela i tako se iskupe za svoje greške. Ako ne krenu ovim putem, onda su zaista gotovi. Ako je osoba razumna i zna da nije ni za šta nadarena, trebalo bi da se temeljito opremi istinom i obuči za širenje jevanđelja – ovo je takođe vršenje dužnosti. I sasvim je izvodljivo. Ako neko prizna da je eliminisan zato što nije dobro vršio svoju dužnost, a ipak ne prihvata istinu i ne oseća ni tračak kajanja, već se prepusti očajanju, zar to nije glupost i neznanje? Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, kao i to što pogrešno razumeš Boga. Kako dolazi do toga da čovek pogrešno razume Boga? Kada čoveku ide dobro, on Ga sigurno ne razume pogrešno. Veruje da je Bog dobar, da je Bog častan, da je Bog pravedan, da je Bog milostiv i pun ljubavi, da je Bog u pravu u svemu što čini. Međutim, kada se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, on pomisli: „Izgleda da Bog nije baš pravedan, barem ne u ovom slučaju.“ Zar ga onda ne razume pogrešno? Kako to da Bog nije pravedan? Šta je izazvalo to pogrešno razumevanje? Šta je to što te je navelo da stekneš mišljenje i razumevanje da Bog nije pravedan? Možeš li sa sigurnošću reći šta je to bilo? Koja je to rečenica? Koja stvar? Koja situacija? Reci, tako da svi mogu da rade na rešenju i vide da li imaš ubedljivih argumenata. A kada čovek pogrešno razume Boga ili se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, kakav stav bi trebalo da zauzme? (Da bude pokoran i traga za istinom.) Prvo treba da se pokori i razmotri: „Ne razumem, ali ću se pokoriti jer je to ono što je Bog učinio, a ne nešto što čovek treba da analizira. Štaviše, ne mogu da sumnjam u Božje reči ili Njegovo delo jer je Božja reč istina.“ Nije li to stav koji bi čovek trebalo da ima? Sa ovim stavom, da li bi to što pogrešno razumeš i dalje predstavljalo problem? (Ne bi.) Ne bi ti uticalo na obavljanje dužnosti niti bi te ometalo u tome. Šta mislite ko je sposoban za odanost – osoba koja gaji pogrešno razumevanje dok obavlja svoju dužnost ili ona koja to ne čini? (Osoba koja ne gaji pogrešno razumevanje dok obavlja svoju dužnost je sposobna za odanost.) Dakle, prvo moraš biti pokoran. Osim toga, barem moraš verovati da je Bog istina, da je Bog pravedan i da je sve što Bog čini ispravno. Ovo su preduslovi koji određuju da li možeš biti odan u obavljanju svoje dužnosti. Ako ispunjavaš oba ova preduslova, može li pogrešno razumevanje u tvom srcu uticati na obavljanje dužnosti? (Ne.) Ne može. To znači da nećeš unositi ova pogrešna razumevanja u obavljanje svoje dužnosti. Prvo, trebalo bi da ih rešiš na samom početku i tako osiguraš da ostanu samo u svom embrionalnom stanju. Šta bi sledeće trebalo da uradiš? Reši ih u korenu. Kako da ih rešiš? Pročitaj nekoliko relevantnih odlomaka Božjih reči sa svima onima kojih se ova stvar tiče. Zatim, razgovaraj u zajedništvu o tome zašto Bog postupa na taj način, šta je Božja namera i koji rezultati se mogu postići takvim Božjim delovanjem. Razgovaraj detaljno o ovim pitanjima, tada ćeš razumeti Boga i moći ćeš da se pokoriš. Ako ne razrešiš svoje pogrešno razumevanje Boga i nosiš u sebi svoje predstave prilikom obavljanja dužnosti, govoreći: „U ovom slučaju, Bog je postupio pogrešno i ja se neću pokoriti. Pobuniću se, raspraviću ovo sa Božjom kućom. Ne verujem da je ovo Božji čin“ – kakva je ovo narav? Ovo je tipična sotonska narav. Ljudi ne bi trebalo da izgovaraju takve reči; takav stav ne treba da ima stvoreno biće. Ako se ti možeš suprotstaviti Bogu na ovaj način, da li si zaslužio da vršiš neku dužnost? Nisi. Pošto si đavo i nedostaje ti ljudskost, nisi dostojan da obavljaš bilo kakvu dužnost. Ako čovek ima bar malo razboritosti, i u njemu se javi pogrešno razmevanje Boga, moliće Mu se i tražiće istinu u Božjim rečima, i kad-tad, on će moći jasno da sagleda stvari. To bi ljudi trebalo da rade.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Ljudi se često brinu i strahuju od Božjih kušnji, dok pri tom sve vreme žive u zamci Sotone i na opasnoj teritoriji, na kojoj ih Sotona napada i zlostavlja – ali ipak ne znaju za strah i nisu zbog toga uznemireni. O čemu se tu radi? Čovekova vera u Boga ograničena je samo na stvari koje on može da vidi. On nimalo ne ceni Božju ljubav i brigu za čoveka, kao ni Njegovu nežnost i obzir prema čoveku. Zbog majušne strepnje i straha od Božjih kušnji, zbog Njegovog suda i grdnje, veličanstva i gneva, čovek nema ni najmanje razumevanja za dobre namere Božje. Kad god se pomenu kušnje, ljudi pomisle kako Bog ima neke skrivene motive, dok neki čak, nesvesni šta će im Bog zapravo učiniti, veruju da On gaji zle namere; na taj način, dok na sva zvona objavljuju svoju pokornost prema Božjoj suverenosti i uređenjima, oni u isto vreme čine sve što mogu kako bi se oduprli i suprotstavili Božjoj suverenosti nad čovekom i Njegovim uređenjima za čoveka, jer veruju da će ih, ako ne paze, Bog zavesti, ili da će im sve oduzeti, pa i sam život, ako svoju sudbinu ne drže čvrsto u svojim rukama. Iako pripada taboru Sotone, čovek se nikada ne brine da će ga Sotona zlostavljati, i mada ga Sotona zlostavlja, on se nikada ne plaši da će postati njegov zatočenik. Iako stalno govori kako prihvata Božje spasenje, čovek zapravo nikad nije verovao u Boga, niti je verovao da će ga Bog uistinu izbaviti iz Sotoninih kandži. Ako je čovek u stanju da se, poput Jova, podredi Božjim orkestracijama i uređenjima, i ako je u stanju da celo svoje biće preda u Božje ruke, zar onda i njegov kraj neće biti isti kao Jovov – zar neće i on od Boga primiti blagoslove? Ako je u stanju da Božju vlast prihvati i da joj se povinuje, šta onda može da izgubi? Stoga vam predlažem da budete pažljivi u svojim postupcima i oprezni prema svemu što vam se sprema. Nemojte biti brzopleti ni plahoviti, i nemojte se prema Bogu i ljudima, događajima i stvarima koje je On za vas uredio, odnositi onako kako vam to nalaže vaša vrela krv i vaša priroda, niti u skladu sa svojim maštarijama i predstavama; u svojim postupcima morate biti oprezni i morate se više moliti i upornije tragati, kako ne biste izazvali Božji gnev.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. To je kao kada je dete neposlušno i nešto zgreši; roditelji mogu da ga grde i kazne, ali ako ono ne može da shvati nameru svojih roditelja ili da shvati zašto to rade, pogrešno će razumeti njihovu nameru. Na primer, roditelji mogu da kažu detetu: „Ne izlazi iz kuće samo i ne izlazi napolje samo“, ali to ulazi na jedno, a izlazi na drugo uvo pa će dete, ipak, krišom izaći napolje samo. Kada roditelji to saznaju, oni će dete izgrditi i za kaznu ga poslati u ćošak da dobro razmisli o svom ponašanju. Ne shvatajući namere roditelja, dete će početi da sumnja: „Zar me moji roditelji više ne žele? Da li sam zaista njihovo dete? Ako nisam, znači li to da sam usvojen?“ O takvim stvarima dete razmišlja. Koje su stvarne namere roditelja? Roditelji su svom detetu rekli da je to previše opasno i da to ne treba da radi. Ali dete nije poslušalo, ušlo mu je na jedno uvo, a izašlo na drugo. Stoga su roditelji morali da pribegnu svojevrsnoj kazni kako bi pravilno vaspitali svoje dete i naterali ga da uči iz svojih grešaka. Šta roditelji žele time da postignu? Da li samo da nateraju dete da uči na svojim greškama? To nije ono što vaspitanjem žele da postignu. Cilj roditelja je da dete posluša, da se ponaša u skladu s njihovim savetima i da im svojom neposlušnošću ne izaziva glavobolje – u tome bi bio željeni cilj. Ako dete sluša svoje roditelje, time pokazuje da mu je moć razumevanja sazrela, te će tada njegovi roditelji manje brinuti. Zar onda neće biti zadovoljni njime? Da li će i dalje morati tako da ga kažnjavaju? Za tim više neće biti potrebe. Vera u Boga je upravo takva. Ljudi moraju da nauče da se obaziru na Božje reči i da razumeju Njegovo srce. Ne smeju pogrešno da shvate Boga. Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: „Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?“ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se. Ukratko, kakvo god da se značenje krije iza tvog razotkrivanja, moraš da naučiš da se pokoriš. Ukoliko se pasivno opireš i, umesto da ispravljaš svoje mane, postaješ sve gori, sigurno ćeš biti kažnjen. Stoga, kada je reč o odnosu prema razotkrivanju, mora se pokazati pokornost, strah mora da prožme srce i čovek mora biti u stanju da se pokaje: tek tada se čovek usaglašava sa Božjim namerama i samo takvom primenom može spasiti sebe i biti pošteđen Božje kazne. Razumni ljudi bi tada trebalo da budu u stanju da prepoznaju sopstvene mane i da ih isprave, u najmanju ruku dostižući tačku u kojoj se oslanjaju na savest da bi ispunili svoju dužnost. Pored toga, oni takođe moraju da posegnu za istinom, dostižući ne samo onu tačku u kojoj je njihovo ponašanje principijelno, već i tačku u kojoj daju čitavo svoje srce, čitavu svoju dušu, čitav svoj um, svu svoju snagu: jedino je takvo postupanje prihvatljiv način ispunjavanja njihove dužnosti, samo to ih čini ljudima koji se istinski pokoravaju Bogu. Šta treba uzeti kao merilo za udovoljavanje Božjim namerama? Čovek mora da zasniva svoje postupke na istina-načelima, a njihov najvažniji aspekt jeste: stavljanje težišta na interese Božje kuće i na delo Božje kuće, zadržavanje celovitosti slike u čovekovom umu i da se ne usredsređuje ni na jedan konkretan aspekt uz rizik da iz vida izgubi neki drugi, a njihov manje važan aspekt jeste: pravilno obavljanje sopstvenog posla i postizanje željenog dejstva u skladu sa onim što se od čoveka zahteva, bez površnog otaljavanja, bez sramoćenja Boga. Ako ljudi ovladaju tim načelima, zar neće otpustiti svoje brige i zablude? Jednom kada svoje brige i zablude ostaviš po strani i u tebi više ne bude nerazumnih ideja o Bogu, u tebi će polako prestati da preovlađuju negativni elementi i ispravno ćeš pristupati takvim pitanjima. Stoga je važno da tražimo istinu i da nastojimo da razumemo Božje namere.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi“

Bog spasava ljude koje je Sotona iskvario i koji imaju iskvarenu narav, a ne savršene ljudi bez mane, ili one koji žive u vakumu. Pošto ispolje malo iskvarenosti, neki posmisle: „Ponovo sam se opirao Bogu. Toliko godina verujem u Boga i još uvek se nisam promenio. Bog me sigurno više ne želi!“ Zatim se odaju beznađu i napusti ih želja da tragaju za istinom. Šta mislite o takvom stavu? I sami su odustali od istine i veruju da ih Bog više ne želi. Zar to nije pogrešno shvatanje Boga? Takva negativnost je najlakši put do toga da vas iskoristi Sotona. Sotona im se ruga i kaže: „E, budalo! Bog hoće da te spasi, a ti još uvek ovako patiš! Odustani više! Ako odustaneš, Bog će te izgnati, što mu dođe kao da te predaje meni. Ja ću te mučiti do smrti!“ Jednom kada Sotona uspe, posledice će biti nezamislive. Samim tim, bez obzira sa kakvim teškoćama i negativnošću se čovek suočava, ne sme da odustane. Mora da potraži istinu i adekvatna rešenja i ne sme pasivno da čeka. U procesu razvoja života i u toku ljudskog spasenja, ljudi ponekad mogu da krenu pogrešnim putem, da odstupe i katkad se u životu pokažu i ponašaju nezrelo. Može da im se desi period slabosti i negativnosti, kada govore pogrešne stvari, sapliću se ili dožive neuspeh. Sve je to u Božjim očima normalno. On im to ne uzima za zlo. Neki ljudi misle da su previše iskvareni i da nikada ne mogu da udovolje Bogu, pa su tužni i preziru sami sebe. Oni koji se tako kaju u srcu su upravo oni koje Bog spasava. Sa druge strane, oni koji smatraju da im Božje spasenje nije potrebno, koji misle da su dobri ljudi i da im ništa ne fali, obično nisu ti koje Bog spasava. Kakvo je značenje ovoga što vam govorim? Ako neko razume, neka se oglasi. (Da bi se pravilno izborio sa sopstvenim ispoljavanjem iskvarenosti, usredsredi se na primenu istine i dobićeš Božje spasenje. Ako konstantno pogrešno shvataš Boga, lako ćeš se pomiriti sa beznađem). Moraš da imaš vere i kažeš: „Iako sam danas slab i saplitao sam se i padao, napredovaću i jednog dana ću shvatiti istinu, udovoljiti Bogu i postići spasenje.“ Moraš da imaš tu rešenost. Ma kakvi te neuspesi, poteškoće, porazi i saplitanja zadesili, ne smeš da budeš negativan. Moraš da znaš kakvu vrstu ljudi Bog spasava. Štaviše, ako osećaš da još nisi ispunio uslove da te Bog spasi, ili postoje situacije u kojima si u stanju kojim Bog nije zadovoljan ili koje Bog mrzi, ili se ponekad loše ponašaš i Bog te ne prihvata, ili te Bog prezire i odbacuje te, nema veze. Sada znaš, i nije prekasno. Dokle god se kaješ, Bog će ti pružiti šansu.

(…) Bog je pravedan i pravičan prema svima. Bog ne gleda na to kakav si bio ranije ili kakav ti je trenutni rast, već posmatra da li tragaš za istinom i da li hodaš putem traganja za istinom. Ne smeš nikada da pogrešno razumeš Boga i kažeš: „Zašto oni koje Bog može da spasi i dalje lažu i ispoljavaju iskvarenost? Bog bi trebalo da spasi one koji ne lažu.“ Zar to nije zabluda? Ima li onih u iskvarenom ljudskom rodu koji ne lažu? Da li je ljudima koji ne lažu svejedno potrebno Božje spasenje? Ljudski rod, kog je Sotona iskvario, je taj koga Bog spasava. Ako ti čak ni ova činjenica nije jasna, onda si neuk i glup. Baš kao što je Bog rekao: „Nema pravednih na ovoj zemlji, pravedni nisu u ovom svetu.“ Upravo se zbog činjenice da je Sotona iskvario čovečanstvo Bog ovaplatio na zemlji da bi spasao te iskvarene ljude. Zašto Bog ništa ne govori o spasavanju anđela? Zato što su anđeli na nebesima i Sotona ih nije iskvario. Bog je uvek od početka govorio: „Ljudski rod koji spasavam je ljudski rod koji je iskvario Sotona, ljudski rod koji je preotet iz ruku Sotone, ljudski rod koji ima Sotoninu iskvarenu narav, ljudski rod koji Mi se protivi, koji Mi se opire i buni se protiv Mene.“ Zašto se, onda, ljudi ne suoče s tom činjenicom? Zar ne shvataju Boga pogrešno? Pogrešno shvatati Boga je najlakši put do otpora Bogu i to se mora odmah rešiti. U protivnom, to može biti veoma opasno, jer bi krajnji ishod mogao da bude da te Bog ostavi po strani. Osnovni uzrok nesporazuma ljudi leži u njihovim predstavama i maštarijama. Ako se uvek pridržavaju svojih predstava i maštarija, tada je verovatnoća da će odbiti da prihvate istinu najveća. Kada pogrešno razumeš Boga, ako ne tražiš istinu da bi rešio probleme, onda su vam posledice poznate. Bog ti omogućava da se spotakneš, da podbaciš i da pogrešiš. Bog će ti pružiti prilike i vreme da shvatiš istinu, primeniš istinu, postepeno razumeš Njegovu volju, sve radiš u skladu sa Njegovom voljom, da Mu budeš istinski poslušan i da postigneš istina-stvarnost koju prema Božjim zahtevima ljudi moraju da imaju. Koga, međutim, Bog najviše mrzi? Onog koji, i pored toga što poznaje istinu u svom srcu, odbija da je prihvati, a kamoli da je primeni. Umesto toga, i dalje živi po Sotoninim filozofijama, a ipak sebe smatra prilično dobrim i poslušnim Bogu, dok istovremeno nastoji da obmane druge i zadobije položaj u Božjoj kući. Bog najviše mrzi takve ljude, to su antihristi. Iako svi imaju iskvarenu narav, ti su postupci drugačije prirode. Ne radi se o običnoj iskvarenoj naravi, niti o uobičajenom otkrivenju iskvarenosti. Naprotiv, ti se svesno i tvrdoglavo opireš Bogu do samog kraja. Znaš da Bog postoji, veruješ u Boga, a ipak svesno odlučuješ da Mu se opireš. Ne radi se o tome da imaš predstave o Bogu, niti je reč o pogrešnom shvatanju, već se ti svesno opireš Bogu do samog kraja. Da li Bog može da spase takvu osobu? Bog te ne spasava. Ti si neprijatelj Boga i samim tim si đavo Sotona. Da li Bog svejedno može da spasi đavola Sotonu?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči“

Od početka, često sam svakog od vas ohrabrivao da mora da stremi ka istini. Dokle god postoji prilika za to, ne odustajte; stremljenje ka istini je obaveza, odgovornost i dužnost svake osobe i put kojim svaka osoba treba da ide, kao i put kojim svi moraju da idu da bi bili spaseni. Ipak, niko na to ne obraća pažnju – niko to ne smatra važnim, verujući da je to samo prazna priča, svako razmišlja o onome što on hoće. Od početka, pa sve do danas, iako je bilo mnogih koji u svojim rukama čvrsto drže knjige Božjih reči i čitaju ih, koji slušaju propovedi, koji su tokom obavljanja svojih dužnosti, čini se, svi prihvatili Božji sud i grdnju i Njegovo vođstvo, odnos između čoveka i Boga zapravo nije uspostavljen, i svi ljudi žive prema svojim uobraziljama, predstavama, pogrešnim razumevanjima i nagađanjima, tako da svakodnevno žive u sumnji i negativnosti u načinu na koji se odnose prema Božjim rečima i delu, kao i prema Njegovom vođstvu. Ako živiš u takvim stanjima, kako možeš da odbaciš negativnost? Kako možeš da odbaciš buntovništvo? Kako možeš da odbaciš način razmišljanja i stav prevrtljivosti i rđavosti odnosno nagađanja i pogrešnog razumevanja uz koje pristupaš nalogu i dužnosti koje ti je Bog dao? Naravno da oni ne mogu da se odbace. Prema tome, ako želiš da kreneš putem stremljenja ka istini i njene primene, kao i ulaska u istina-stvarnost, moraš odmah da dođeš pred Boga, da Mu se pomoliš i tražiš Njegove namere – najvažnije je da ustanoviš Njegove želje. Suviše je nepraktično uvek živeti u predstavama i uobraziljama; treba da naučiš da u svim stvarima o sebi razmišljaš i da prepoznaš koje to iskvarene naravi koje treba pročistiti još uvek poseduješ, koje te stvari sprečavaju da istinu sprovodiš u delo, koja pogrešna razumevanja ili predstave imaš o Bogu, i koje stvari koje On čini nisu usklađene sa tvojim predstavama, već te navode na sumnju i pogrešno razumevanje. Ako o sebi razmišljaš na ovaj način, možeš da otkriješ koje probleme i dalje poseduješ koje treba rešiti kroz traženje istine, te ako praktično budeš ovako postupao život će ti se brzo razvijati. Ako o sebi ne razmišljaš, već u svom srcu uvek gajiš predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, ako u svojim zamislima uvek istrajavaš, uvek smatraš da te Bog izneverava ili da prema tebi nije pravičan, i uvek se držiš sopstvenog rezonovanja, tvoje pogrešno razumevanje Boga će se tada samo produbiti i tvoj odnos s Njim će postati sve udaljeniji, dok će buntovništvo i protivljenje prema Njemu u tvom srcu sve više jačati. Opasno je ako ti se stanje ovoliko pogorša, jer će to već ozbiljno uticati na efikasnost obavljanja tvoje dužnosti. Prema svojoj dužnosti i odgovornosti moći ćeš da se odnosiš jedino uz stav traljavosti, površnosti, nepoštovanja, buntovništva i otpora, i šta će biti krajni rezultat? To će dovesti do toga da u izvršavanju dužnosti budeš površan, varljiv i da prema Bogu pružaš otpor. Nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da uđeš u istina-stvarnosti. Koji je glavni uzrok ovakvog rezultata? Uzrok je u tome što ljudi u svom srcu i dalje imaju predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, a ovi praktični problemi nisu rešeni. Pa će između ljudi i Boga uvek postojati jaz. Prema tome, ako ljudi žele da dođu pred Boga, oni prvo moraju da razmisle o pogrešnim razumevanjima, predstavama, uobraziljama, sumnjama ili nagađanjima koje o Njemu imaju. Sve te stvari se moraju ispitati. Stvarno posedovanje predstava ili pogrešnih razumevanja o Bogu nije jednostavna stvar, jer se ona dotiče stava ljudi prema Bogu, kao i prema njihovoj priroda-suštini. Ako ljudi ne traže istinu da bi rešili ove predstave i pogrešna razumevanja, te stvari neće samo tek tako sasvim iščeznuti. Čak i ako ne utiču na obavljanje tvoje dužnosti ili stremljenje ka istini, čim se nešto dogodi ili u posebnim okolnostima, one će se i dalje pojavljivati da ometaju tvoj um i obavljanje tvoje dužnosti. Dakle, ako imaš predstave i pogrešna razumevanja, onda moraš da dođeš pred Boga i o sebi razmisliš, da tražiš istinu i jasno shvatiš osnovni uzrok i suštinu toga zašto ove predstave i pogrešna razumevanja nastaju u ljudima. Tek onda oni mogu nestati, tvoj odnos s Bogom može biti normalan, a tvoj se život može postepeno razvijati. To što ljudi poseduju mnogo predstava i pogrešnih razumevanja o Bogu dokazuje da Mu ljudski rod pruža otpor i da je s Njim neusklađen. Jedino se neprekidnim rešavanjem ovih predstava i pogrešnih razumevanja jaz između ljudi i Boga može postepeno ukloniti. Oni će moći da se pokore Bogu i u Njega će imati više vere; uz veću veru, njihova primena istine biće znatno manje ukaljana, a biće i znatno manje ukaljanosti i prepreka u njihovom stremljenju ka istini.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“

Ako imaš pošten stav, onaj u kome prihvataš istinu i pokoran si joj i ako, bez obzira na događaje, bez obzira na to koliko je bola u tvom srcu i koliko si ponižen, uvek možeš da prihvatiš istinu i pokoriš joj se, i još uvek možeš da se moliš Bogu, uz reči: „Sve što Bog čini je ispravno i ja to moram da prihvatim“, u tom slučaju je reč o pokornom stavu. Ipak, tokom procesa prihvatanja morate neprekidno da razmišljate o sebi, da razmišljate gde se kriju greške u vašim postupcima i ponašanju i koje ste aspekte istine prekršili. Morate i da razlučite sopstvene namere, kako biste jasnije mogli da vidite svoje pravo stanje i rast. Ako zatim tražite istinu, znaćete kako da istinu sprovodite u delo u skladu sa načelima. Ako praktično postupaš i stičeš iskustvo na ovaj način, tada ćeš očas posla napredovati. Istina će pustiti koren u tebi; cvetaće, donositi plodove i postati tvoj život. Svi problemi tvojih otkrivenja iskvarenosti postepeno će se rešavati. Kada se stvari budu događale, tvoj stav, gledišta i stanja sve više će se kretati u pravcu pozitivnog. Hoćeš li tada i dalje biti otuđen od Boga? Možda ćeš i dalje biti otuđen od Njega, ali će toga biti sve manje, pa će se i sumnje, nagađanja, nesporazumi, prigovori, buntovništvo i otpor koje gajiš prema Bogu takođe smanjivati. Kada se oni budu smanjili, biće ti lakše da se smiriš pred Bogom nakon što se stvari dogode, i da Mu se pomoliš, tražiš istinu i tražiš put primene. Nakon što te stvari zadese, ako ne možeš da ih prozreš, ako si umesto toga sasvim zbunjen i još uvek ne tražiš istinu, u tom će slučaju nastati nevolja. Stvari ćeš zasigurno rešavati koristeći ljudska rešenja i doći će do izražaja tvoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje, ljigave metode i pametne tehnike. Ljudi u svom srcu prvobitno ovako reaguju na stvari. Kad se stvari dogode, neki ljudi svoje srce nikada ne usmeravaju u pravcu stremljenja ka istini, već uvek razmišljaju o tome da te stvari rešavaju ljudskim sredstvima. Posledično, oni se vrlo dugo batrgaju, sebe muče sve dok im lica od iscrpljenosti ne izblede, ali istinu ipak ne sprovode u delo. Eto, koliko su jadni oni koji ne streme ka istini. Iako svoju dužnost sada možda rado obavljaš, iako možda napuštaš stvari i svojevoljno daješ sebe, ako i dalje imaš pogrešna shvatanja, nagađanja, sumnje ili pritužbe u vezi sa Bogom, ili u tebi čak ima buntovništva i otpora prema Njemu, ili ako koristiš razne metode i tehnike da Mu se usprotiviš i odbijaš Njegovu suverenost nad sobom – ako ne razrešiš ove stvari – tada će biti gotovo nemoguće da istina tobom zagospodari i život će te iscrpljivati. Ljudi se često bore i muče u ovim negativnim stanjima, kao da su potonuli u živo blato, i stalno se opterećuju time šta je ispravno a šta pogrešno. Kako mogu da otkriju istinu i da je shvate? Da bi tražio istinu, čovek prvo mora da se pokori. Zatim, nakon određenog perioda sticanja iskustva, moći će da zadobije određeno prosvećenje, pa će u tom trenutku biti lako shvatiti istinu. Ako čovek stalno pokušava da razluči šta je ispravno, a šta pogrešno, i nađe se u zamci istine i laži, nema načina da otkrije niti da shvati istinu. I gde to vodi ako neko ne može nikada da shvati istinu? Kada se istina ne shvati, nastaju predstave i pogrešna shvatanja o Bogu; kada neko ima pogrešna shvatanja o Bogu, verovatno je da će se na Njega žaliti. Kada te pritužbe izbiju na površinu, one prerastaju u protivljenje; protivljenje Bogu je isto što i otpor prema Njemu i to predstavlja ozbiljan prestup. Kad neko mnogo puta prestupi, znači da je počinio i brojna zlodela i treba da bude kažnjen. Upravo to nastaje iz večite nesposobnosti da se shvati istina. Dakle, stremljenje ka istini nema za cilj samo da te navede da svoju dužnost dobro obavljaš, da budeš poslušan, da se ponašaš prema pravilima, da deluješ pobožno, niti da imaš pristojnost sveca. Nema za cilj samo da se postignu ove stvari; uglavnom ima za cilj da reši različita pogrešna gledišta koja gajiš prema Bogu. Svrha shvatanja istine jeste u razrešavanju ljudskih iskvarenih naravi; kada se te iskvarene naravi razreše, ljudi više neće imati pogrešna shvatanja o Bogu. Te dve stvari su povezane. U isto vreme dok ljudi rešavaju svoje iskvarene naravi, odnos između njih i Boga postepeno će se poboljšavati i postajati sve normalniji. Nakon što se razreše ljudske iskvarene naravi, malo-pomalo će se, prema tome, razrešiti i sve njihove slutnje, sumnje, preispitivanja, nesporazumi, pitanja i pritužbe u vezi sa Bogom, pa čak i njihov otpor. Do kakvog neposrednog ispoljavanja dolazi kad se razreši iskvarena narav neke osobe? Menja se stav te osobe prema Bogu. Ona sa svime može da se suočava sa srcem koje je pokorno Bogu, i tada će se njen odnos sa Njim poboljšati. Shvati li istinu, tada će moći da je sprovodi u delo. Imaće srce koje je pokorno Bogu, pa neće biti površna u obavljanju svoje dužnosti, a kamoli da će obmanjivati Boga. Na taj način, imaće sve manje i manje predstava i pogrešnih shvatanja o Bogu, njen odnos s Njim će postati sve normalniji i u obavljanju svoje dužnosti moći će da bude potpuno pokorna Bogu. Ako ne razreši problem svoje iskvarene naravi, nikada neće moći da s Bogom ostvari normalan odnos i nikada prema Njemu neće imati pokorno srce. Baš kao i nevernici, biće previše buntovna, uvek u svom srcu poričući Boga i opirući Mu se, i biće joj nemoguće da svoju dužnost dobro obavlja. Zato je traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo od tolike važnosti! Ako ne tragaš za istinom, ali i dalje želiš da rešiš svoje predstave, pogrešna shvatanja i pritužbe o Bogu – možeš li to da postigneš? Sasvim sigurno ne. Neki ljudi kažu: „Ja sam samo obična osoba, nemam nikakve predstave, pogrešna shvatanja niti pritužbe. O tim stvarima ni ne razmišljam.“ Možeš li da garantuješ da nemaš nikakve predstave ako o tome ne razmišljaš? Možeš li da izbegneš da otkriješ svoju iskvarenu narav time što o tome ne razmišljaš? Kakvu god da iskvarenost neko otkriva, ona je uvek određena njegovom prirodom. Svi ljudi žive prema svojoj sotonskoj prirodi; njihove sotonske naravi su u njima duboko ukorenjene i postale su njihova priroda-suština. Za ljude ne postoji način da iskorene svoje sotonske naravi, već jedino korišćenjem istine i Božjih reči mogu postepeno razrešiti sve probleme svoje iskvarene naravi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“

Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da Mi ugađaju upravo oni koji Mi laskaju i ulizuju se, a da će oni koji nemaju takve veštine biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim nerazumevanjem; još gore je vaše huljenje Božjeg duha klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti i okrenuti protiv Mene. Tokom mnogo godina delovanja videli ste mnoge istine, ali da li znate šta su Moje uši čule? Koliko vas je spremno da prihvati istinu? Svi vi verujete da ste spremni da platite cenu za istinu, ali koliko vas je zaista patilo zbog istine? U vašim srcima nema ničeg osim nepravde, zato mislite da su svi, ko god oni bili, podjednako lažljivi i nepošteni – do te mere da čak verujete da bi ovaploćeni Bog, kao normalna osoba, mogao biti bez dobrog srca ili dobronamerne ljubavi. Štaviše, vi verujete da plemenit karakter i milostiva, dobronamerna priroda postoje samo u Bogu na nebu. Vi verujete da takav svetac ne postoji, da na zemlji vladaju samo tama i zlo, a da je Bog nešto čemu ljudi poveravaju svoju čežnju za dobrim i lepim, legendarna figura koju su sami izmislili. U vašim umovima, Bog na nebu je častan, pravedan i veliki, dostojan obožavanja i divljenja; u međuvremenu, ovaj Bog na zemlji je samo zamena i oruđe Boga na nebu. Vi verujete da ovaj Bog ne može biti ravan Bogu na nebu, a još manje da se sa Njim može porediti. Kada su u pitanju veličina i čast Božja, oni pripadaju slavi Boga na nebu, ali kada je reč o prirodi i iskvarenosti čoveka, to su osobine u kojima učestvuje Bog na zemlji. Bog na nebu je večno uzvišen, dok je Bog na zemlji zauvek beznačajan, slab i nesposoban. Bog na nebu se ne vodi telesnim osećanjima, već samo pravednošću, dok Bog na zemlji ima samo sebične motive i nema nimalo pravednosti ili razuma. Bog na nebu nema ni trunku nepoštenja i večno je veran, dok Bog na zemlji uvek ima nepoštenu stranu. Bog na nebu veoma voli čoveka, dok Bog na zemlji nedovoljno brine o čoveku, čak ga i potpuno zanemaruje. Ova pogrešna spoznaja već dugo postoji u vašim srcima, a mogla bi biti prisutna i u budućnosti. Vi posmatrate sva Hristova dela sa stanovišta nepravednika i ocenjujete celokupno Njegovo delo, kao i Njegov identitet i suštinu, iz perspektive zlih. Napravili ste ozbiljnu grešku i uradili ono što nikada nisu uradili oni koji su došli pre vas. Zapravo, vi služite samo uzvišenom Bogu na nebu sa krunom na glavi i nikada ne obraćate pažnju na Boga koga smatrate toliko beznačajnim da vam je nevidljiv. Nije li to vaš greh? Nije li ovo klasičan primer vaše uvrede naravi Božje? Vi se klanjate Bogu na nebu. Obožavate uzvišene slike i cenite one koji se ističu svojom elokvencijom. Rad si da ti zapoveda Bog koji ti puni ruke dragocenostima i žudiš za Bogom koji može ispuniti svaku tvoju želju. Jedini koga ne obožavaš je ovaj Bog koji nije uzvišen; jedino što mrziš je povezivanje sa ovim Bogom koga niko ne može duboko ceniti. Jedina stvar koju nisi voljan da uradiš je da služiš ovom Bogu koji ti nikada nije dao ni jednu paru, a jedini koji nije u stanju da te natera da čezneš za Njim je ovaj neljupki Bog. Ovaj Bog ti ne može omogućiti da proširiš svoje vidike, da se osećaš kao da si pronašao blago, a još manje da ispuniš ono što želiš. Zašto Ga onda slediš? Da li si razmišljao o ovakvim pitanjima? Ono što radiš ne vređa samo ovog Hrista; što je još važnije, to vređa Boga na nebu. Mislim da to nije svrha vaše vere u Boga!

(…) Želim da jednog dana u bliskoj budućnosti shvatite ovu istinu: da biste spoznali Boga, morate imati spoznaju ne samo o Bogu na nebu, već, što je još važnije, o Bogu na zemlji. Nemojte da pomešate svoje prioritete ili da dozvolite da sekundarno zameni glavno. Samo na taj način možeš zaista da izgradiš dobar odnos sa Bogom, da postaneš bliži Bogu i da mu približiš svoje srce. Ako veruješ već dugi niz godina i dugo se sa Mnom družiš, pa ipak si daleko od Mene, onda kažem da sigurno često vređaš narav Božju, i tvoj kraj će biti veoma teško odrediti. Ako višegodišnje druženje sa Mnom ne samo da nije uspelo da te pretvori u osobu koja poseduje humanost i istinu, već je, štaviše, usadilo tvoju zlobu u tvoju prirodu, pa ne samo da imaš duplo više nadmenosti nego ranije već se i tvoje nerazumevanje Mene umnožilo, toliko da Me smatraš svojim malim pomoćnikom, onda kažem da tvoja bolest više nije samo površna, već je prodrla do samih tvojih kostiju. Sve što ti preostaje je da sačekaš da se obavi sahrana. Ne moraš Me onda moliti da budem tvoj Bog, jer si počinio greh koji zaslužuje smrt, neoprostivi greh. Čak i kada bih mogao da se smilujem na tebe, Bog na nebu će istrajati u tome da ti oduzme život, jer tvoj prestup prema naravi Božjoj nije običan problem, već je veoma ozbiljne prirode. Kada dođe vreme, nemoj Me kriviti što ti nisam rekao unapred. Sve se svodi na ovo: kada se budeš družio sa Hristom – Bogom na zemlji – kao sa običnom osobom, to jest, kada budeš verovao da je ovaj Bog samo osoba, tada ćeš propasti. Ovo je Moja jedina opomena svima vama.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako spoznati Boga na zemlji“

Slična iskustvena svedočenja:

Konačno oslobođena pogrešnog razumevanja