Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Unutar iskvarene naravi postoji nešto što ljude navodi da se prema stvarima odnose tako lakomisleno i neodgovorno: to je ogavnost na koju se ljudi često pozivaju. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude „otprilike u redu” i „dovoljno dobro”; u pitanju je stav tipa „možda”, „moguće” i „četiri od pet”; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije nešto unutar iskvarene naravi? Da li je to manifestacija normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno reći da je to raskalašno – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste „ogavno”. Većina ljudi poseduje u sebi tu ogavnost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade oseća se dašak prevare. Kad god mogu, oni varaju druge ljude, hvataju krivine kad god uoče priliku za to i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi misle: „Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne pravim probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provlačim kroz sve to. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!” Takvi ljudi ni u čemu ne mogu da budu majstori, a tokom obuke se uopšte ne posvećuju učenju, ne pate, niti plaćaju cenu. Hteli bi da svaki predmet zagrebu tek po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom za tu oblast, verujući da su naučili sve što o tome ima da se nauči, a zatim se provlače oslanjajući se na to. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je „provlačenje”. Takva ogavnost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa ogavnom ljudskošću zauzimaju gledište i stav „provlačenja” u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”

Biti „ološ” ima mnogo značenja – biti nizak, izopačen, podao, sebičan, nemoralan, ružno se ponašati, ne biti otvoren ni iskren u svojim postupcima, nego se ponašati podmuklo i raditi uvek neprimerene stvari. To su različita ponašanja i ispoljenja ološa. Ako, na primer, normalan čovek hoće nešto da uradi, ukoliko je to ispravno, on će to uraditi otvoreno, a ako predstavlja kršenje zakona odustaće i neće to uraditi. Ološ je drugačiji; takvi ljudi će svoj cilj postići svim sredstvima i imati strategije da zaobiđu zakonska ograničenja. Zaobilaze zakon i traže načine da postignu svoje ciljeve, bez obzira da li je to u skladu sa etikom, moralom ili ljudskošću i bez obzira na posledice. Baš ih je briga za te stvari, stalo im je samo da ostvare svoje ciljeve svim raspoloživim sredstvima. To znači biti „ološ”. Ima li ološ integritet ili dostojanstvo? (Nema.) Jesu li to plemeniti ili bezvredni ljudi? (Bezvredni.) Na koji su način bezvredni? (U njihovom ponašanju nema moralne osnove.) Tako je, u ponašanju takvih ljudi nema ni moralne osnove ni načela; oni ne uzimaju u obzir posledice i jednostavno rade šta god im padne na pamet. Nije ih briga za zakon, za moral, za to da li su njihovi postupci prihvatljivi njihovoj savesti, kao ni za to da li ih neko optužuje, donosi sud o njima ili ih osuđuje. Ravnodušni su prema svemu tome i ne smeta im dok god imaju neke koristi i lepo se provode. Njihovi su postupci izopačeni, njihov način razmišljanja ogavan, a i jedno i drugo je sramno. To znači biti ološ. (…) Na šta se, dakle, tačno odnosi izraz ološki? Koji su primarni simptomi i ispoljenja toga? Da vidimo da li je Moj opis tačan. Čemu je ološ jednaka? Jednak je neukroćenim, neodgojenim, divljim životinjama, a primarna ispoljenja ovoga su nadmenost, zversko ponašanje, odsustvo stega, nesmotrenost, potpuno neprihvatanje istine, kao i postupanje po sopstvenom nahođenju, neposlušnost, nedopuštanje drugima da tobom upravljaju, neustrašivo suprotstavljanje svima i nedostatak obzira prema drugima. Recite Mi, da li su ta različita ispoljenja ološa ozbiljna stvar? (Jesu.) Barem su nadmena, nerazumna i nesmotrena narav veoma ozbiljna stvar. Čak i ako takav čovek naizgled ne radi stvari kojima donosi sud o Bogu ili Mu se opire, vrlo je verovatno da će, zbog svoje nadmene naravi, učiniti zlo i odupreti Mu se. Svi njegovi postupci su otkrivanje njegove iskvarene naravi. Kada čovek pređe određenu meru ološkog ponašanja, on postaje razbojnik i đavo, a razbojnici i đavoli nikada neće prihvatiti istinu – oni mogu biti jedino uništeni.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

Kako da uočimo razliku između plemenitih i plitkih ljudi? Jednostavno posmatrajte njihov stav i postupke prema vlastitoj dužnosti, gledajte kako se odnose prema stvarima i kako se ponašaju kad iskrsnu neki problemi. Ljudi od integriteta i dostojanstva su pedantni, savesni i marljivi u svojim postupcima i spremni su da plate cenu. Ljudi bez integriteta i dostojanstva su nehajni i aljkavi u svojim postupcima, stalno posežu za trikovima i uvek žele samo da se nekako provuku. Ma koju tehniku da uče, oni je ne uče marljivo, nisu u stanju da je nauče i, ma koliko vremena da potroše na učenje, i dalje ostaju potpuno neuki. To su ljudi slabog karaktera. Većina ljudi je površna u obavljanju svojih dužnosti. Koja je narav ovde u igri? (Ogavnost.) Kako se ogavni ljudi odnose prema svojoj dužnosti? Oni sasvim sigurno nemaju pravilan stav prema njoj i bez sumnje je obavljaju površno. To znači da oni nemaju normalnu ljudskost. Ozbiljno ogavni ljudi nalik su životinjama. To je kao kad imaš psa za ljubimca: ako ga ne držiš na oku, počeće da grize stvari i uništiće ti sav nameštaj i kućne aparate. To bi značilo da si na gubitku. Psi spadaju u životinje; oni ne misle da se prema stvarima treba odnositi s pažnjom i ljubavlju i ti ne možeš da se raspravljaš s njima o tome – samo moraš da ih naučiš nekom redu. Ako to ne činiš, nego puštaš da ti životinja pravi nered po kući i ometa ti život, to pokazuje da tvojoj ljudskosti nešto nedostaje. Ti se onda ne razlikuješ puno od životinje. Tvoj IQ je suviše nizak – ti si običan nikogović. Kako, dakle, da lepo vaspitaš svog psa? Moraš da smisliš način da mu ograničiš kretanje unutar određenog prostora ili da ga držiš u kavezu i puštaš napolje dva-tri puta dnevno u tačno određeno vreme, da se ne bi previše ulenjio. Tako ćeš mu obuzdati želju da nasumično grize delove nameštaja, a ujedno ćeš mu omogućiti dovoljno fizičke aktivnosti da bi bio zdrav. Na taj način, pas će biti lepo vaspitan, a ujedno će i tvoje okruženje biti zaštićeno. Ako čovek nije u stanju da se pozabavi stvarima s kojima se sreće i ako nema ispravan stav, to znači da njegovoj ljudskosti nešto fali. Ona ne može da zadovolji merilo normalne ljudskosti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”

Raskalašni i neobuzdani ljudi koriste isti rečnik kao i banditi i huligani iz sveta nevernika; naročito uživaju u tome da oponašaju govor i stil zvezda i negativnih ličnosti iz društva, pri čemu je većina onoga što govore obojena ogavnim tonom i zvuči kao nešto što bi izgovorio neki huligan ili bitanga. Primera radi, kad dođe neki nevernik i kad, nakon što pokuca na vrata, izgovori nekoliko čudnih fraza, braća i sestre kažu: „Nešto nije u redu; zašto ova osoba liči na izvidnika ili špijuna?” Mada oni u tom trenutku ne mogu biti sigurni u to, većina ljudi se oseća nelagodno. Pa ipak, osoba koja je raskalašna i neobuzdana govori upečatljivo, pa čak donekle i nadmeno, i kaže: „Izvidnik? Nije me strah! Zašto ih se plašite? Ako se plašite, ne morate da izlazite. Idem da vidim šta hoće.” Pogledajte ih samo kako su hrabri i smeli. Da li biste i vi tako nešto rekli? (Ne, normalni ljudi ne govore tako; to je nešto što bi izgovorio neki bandit.) Banditi govore drugačije od normalnih ljudi; oni su naročito nadmoćni. Ljudi uče jezik svoje sorte; ljudi sa ulice posebno usvajaju popularni rečnik društva, banditi i huligani vole da koriste vlastiti žargon, a bezvernici su isti kao nevernici i govore sve ono što govore i nevernici. Dobri, dostojanstveni i pristojni ljudi osećaju odvratnost i gnušanje kad čuju govor nevernika; niko od njih ne pokušava da imitira njihov način govora. Neki bezvernici, čak i nakon deset ili dvadeset godina provedenih u veri, i dalje koriste jezik nevernika, namerno birajući takav način govora, a dok govore, oni čak oponašaju držanje, izraze lica i gestikulacije nevernika, kao i pogled koji očima upućuju. Mogu li takvi pojedinci biti prijatni za oko braći i sestrama u crkvi? (Ne.) Većini braće i sestara je neprijatno i nelagodno da ih gledaju. Šta mislite da Bog oseća u vezi s njima? (Odvratnost.) Odgovor je jasan: odvratnost. Iz onoga što ti ljudi proživljavaju, iz njihovih težnji i iz toga koje ljude, događaje i stvari u svojim srcima poštuju, očigledno je da njihova ljudskost ne otelovljuje dostojanstvo ni pristojnost, kao i da je daleko od pobožnosti i svetačke vrline. Iz njihovih se usta retko mogu čuti reči koje vernici ili sveci treba da izgovaraju, kao i reči koje mogu da pouče druge i da im prenesu integritet i dostojanstvo; teško da će oni izgovoriti takve reči. To što oni u svojim srcima poštuju, čemu teže i ka čemu streme, u osnovi je nespojivo sa onim čemu sveci treba da teže i ka čemu da streme, usled čega im je teško da obuzdaju sve ono što spolja proživljavaju, kao i svoj govor i držanje. Previše je zahtevno tražiti od njih da se obuzdaju, da ne budu raskalašni, da ne povlađuju sebi i da sačuvaju dostojanstvo i pristojnost, a kamoli da žive kao neko sa ljudskošću i razumom, neko ko razume istinu i ulazi u istina-stvarnost. Oni čak nisu u stanju da budu normalne osobe sa integritetom i dostojanstvom koji priliče svetačkoj vrlini, niti su u stanju da se pridržavaju pravila i da makar spolja izgledaju racionalno. Ranije je postojao jedan čovek koji je otišao na selo da propoveda jevanđelje i video da neka braća i sestre imaju siromašne porodice i da žive u oronulim kućama. Sarkastično i podrugljivo im je rekao: „Ova kuća je tako oronula, da nije prikladna za ljude; jedva da je pogodna za svinje. Treba što pre da se iselite!” Braća i sestre su odgovorili: „Lako je iseliti se, ali ko će nam dati drugu kuću da u njoj živimo?” Govorio je nepromišljeno i svojevoljno, šta god mu padne na pamet, ne razmišljajući o tome kakav bi to uticaj moglo imati na druge. To znači imati ogavnu narav. Braća i sestre su pitali: „Ako se iselimo, ko će nam dati kuću u kojoj ćemo živeti? Imaš li ti neku kuću?” Nije imao odgovor na to. Videvši da se ti ljudi suočavaju s poteškoćama, trebalo je da bude u stanju da im reši poteškoće pre no što išta progovori. Kakve su bile posledice onoga što je nepromišljeno rekao, a da nije mogao da im reši poteškoće? Da li je problem bio u tome što je on bio previše iskren i otvoren? Ni slučajno. Problem je bio u tome što je on bio isuviše ogavan; bio je raskalašan i neobuzdan. Takvi ljudi su potpuno lišeni svakog koncepta integriteta, dostojanstva, obzira, tolerancije, brige, poštovanja, razumevanja, simpatije, saosećanja, promišljenosti, pomoći i tako dalje. Ovi kvaliteti, koji su suštinski za normalnu ljudskost, jesu ono što ljudi treba da poseduju. Te osobe ne samo da su lišene ovih kvaliteta, nego čak mogu da se, kad u interakciji s drugima vide da se neko suočava s poteškoćama, rugaju i podsmevaju toj osobi, da se s njom šegače i da je omalovažavaju; ne samo da su nesposobni da je razumeju ili da joj pomognu, već je čine tužnom i bespomoćnom, nanose joj bol, pa čak i nevolje. Takve osobe, koje su izuzetno ogavne, većina ljudi može jasno da prozre, ali ih stalno trpi. Mislite li da takve osobe mogu iskreno da se pokaju? Na mislim da je to verovatno. Imajući u vidu njihovu priroda-suštinu, one nisu ljubitelji istine, pa kako bi onda mogle da prihvate da budu orezane i disciplinovane? Kada opisuju takve ljude, nevernici koriste izraze poput „rade po svome” ili „idu svojim putem, bez obzira na to šta im drugi govore” – kakva je to smešna logika? Te takozvane čuvene izreke i idiomi često se smatraju pozitivnim stvarima u društvu, čime se izvrću činjenice i meša ispravno s pogrešnim.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (25)”

Mnogi ljudi obavljaju svoje dužnosti površno, pristupajući im neozbiljno, kao da rade za nevernike. Obavljaju stvari na banalan, površan, ravnodušan, i nemaran način, kao da je sve šala. Zašto je to tako? Oni su nevernici koji službuju; bezvernici koji obavljaju dužnosti. Takvi ljudi su krajnje neprincipijelni; raskalašni su i neobuzdani, i ne razlikuju se od drugih nevernika. Kad rade stvari za sebe, ni u kom slučaju nisu površni, zašto onda nisu ni najmanje ozbiljni ili marljivi kad treba da obavljaju svoje dužnosti? Šta god da rade, koju god dužnost da obavljaju, to ima svojstvo razigranosti i nestašluka. Takvi ljudi su uvek površni i karakteriše ih svojstvo perfidnosti. Da li ovakvi ljudi imaju ljudskost? Oni sigurno nemaju ljudskost; nemaju ni najmanji stepen savesti i razuma. Poput divljih magaraca ili konja, zahtevaju stalno upravljanje i nadzor. Obmanjuju i varaju Božji dom. Znači li to da poseduju bilo kakvu iskrenu veru u Njega? Da li se oni daju Njemu? Oni sigurno ne ispunjavaju očekivanja niti su kvalifikovani da službuju. Da su takvi ljudi zaposleni kod nekog drugog, dobili bi otkaz u roku od nekoliko dana. U domu Božjem, sasvim je tačno reći da su oni službenici i unajmljeni radnici, i da samo mogu biti uklonjeni. Mnogi ljudi su često površni dok obavljaju svoje dužnosti. Kad se suoče sa orezivanjem, i dalje odbijaju da prihvate istinu, tvrdoglavo brane svoje tvrdnje, čak se i žale da dom Božji nije fer prema njima, da mu fali milosti i tolerancije. Zar to nije nerazumno? Objektivnije govoreći, to je nadmena narav, a u njima nema ni trunke savesti i razuma. Oni koji istinski veruju u Boga moraju barem biti u stanju da prihvate istinu i da čine stvari bez povrede savesti i razuma. Ljudi koji nisu u stanju da prihvate ili se predaju orezivanju, suviše su nadmeni, samopravedni i jednostavno nerazumni. Nije preterivanje nazvati ih zverima jer su potpuno ravnodušni prema svemu što rade. Rade stvari tačno onako kako žele, ne obazirući se na posledice; ako se pojave problemi, nije ih briga. Takvi ljudi nisu kvalifikovani da službuju. S obzirom da dužnostima pristupaju na ovakav način, drugi ne mogu da podnesu da ih gledaju i nemaju poverenja u njih. Da li Bog onda može imati poverenja u njih? Budući da ne ispunjavaju čak ni ovaj minimalni standard, nisu kvalifikovani da službuju i mogu samo biti ukonjeni.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Sve ove stvari koje se tiču ljudskosti – misli, stavovi i mišljenja koje ljudi pokazuju kroz svoj odnos prema drugim ljudima, događajima i stvarima – mnogo toga govore. O čemu one govore? O tome kako čovek može da vidi karakter neke osobe i da li je ta osoba pristojna i čestita. Šta znači biti pristojan i čestit? Da li je pristojno i čestito biti tradicionalan? Da li je pristojno i čestito biti uljudan i lepo vaspitan? (Ne.) Da li je pristojno i čestito doslovce se pridržavati pravila? (Ne.) To nije ništa od navedenog. Šta, dakle, znači biti pristojan i čestit? Ako je neko pristojan i čestit, onda on sve radi sa određenim mentalitetom: „Bez obzira da li mi se ovo što radim sviđa ili ne sviđa i bez obzira da li to spada u okvir mojih interesovanja ili je to nešto što me malo zanima – ovaj posao je meni dodeljen i ja ću ga dobro obaviti. Počeću da učim ispočetka i napredovaću polako, korak po korak, sa obe noge na zemlji. Na kraju, ma koliko daleko da doguram u izvršenju ovog zadatka, znaću da sam uradio najbolje što sam mogao.” U najmanju ruku, morate posedovati praktičan i realan stav i mentalitet. Ako neki zadatak, od trenutka kad ga preuzmete na sebe, obavljate smušeno i uopšte ne brinete o njemu – ako se prema njemu odnosite neozbiljno i ne pozivate se na relevantne izvore, ako ne vršite detaljne pripreme, ako ne tražite savete od drugih ljudi, niti se konsultujete s njima i ako, pored toga, ne posvećujete sve više vremena njegovom proučavanju kako biste stalno napredovali i dostigli savršenstvo u toj veštini ili profesiji, već prema tom zadatku zauzimate kavaljerski stav i samo gledate kako da ga otaljate, onda problem leži u vašoj ljudskosti. Zar to nije puko provlačenje? Neki kažu: „Ne sviđa mi se kad mi poveravaš ovakve dužnosti”. Ako ti se ne sviđa, nemoj da je prihvatiš – a ako je prihvatiš, onda treba da joj prilaziš sa ozbiljnim i odgovornim stavom. To je vrsta stava koji treba da imate. Zar to nije ono što bi trebalo da poseduju ljudi sa normalnom ljudskošću? To je ono što se zove biti pristojan i čestit. Sa ovog aspekta normalne ljudskosti, pored stava da treba da budete praktični, ozbiljni i odgovorni, potrebno je još i da, u najmanju ruku, budete pažljivi, savesni i spremni da plaćate cenu. Dovoljno je da te stvari posedujete.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”