Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Nadmenim i svojeglavim ljudima je teško da prihvate istinu. Ne mogu da prihvate kada čuju nešto što nije u skladu sa njihovim pogledima, stavovima i mislima. Baš ih briga da li je ono što drugi govore ispravno ili pogrešno, briga ih i ko govori, briga ih i za kontekst u kome je to izgovoreno i da li se rečeno odnosi na njihove sopstvene odgovornosti i dužnosti. Baš ih briga za sve ovo; njima je najpreče da prvo zadovolje sopstvena osećanja. Nije li to svojeglavost? Koje gubitke će ljudi na kraju pretrpeti zbog svojeglavosti? Njima je teško da zadobiju istinu. Neprihvatanje istine prouzrokovano je čovekovom iskvarenom naravi i konačni ishod je da takvi ljudi ne mogu lako da dostignu istinu. Sve što se prirodno otkriva iz čovekove priroda-suštine suprotno je istini i sa njom nema nikakve veze; ništa od toga nije u skladu sa istinom niti može da joj se približi. Stoga, kako bi postigao spasenje, čovek mora da prihvati istinu i sprovodi je u delo. Ako neko ne može da prihvati istinu i uvek želi da postupa prema sopstvenom nahođenju, taj čovek ne može da dostigne spasenje. Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se smiri i budi tih pred Bogom, moli Mu se u svom srcu i od Njega traži. Nemoj biti svojeglav; prvo se pokori. Samo s takvim stanjem uma možeš doneti bolja rešenja za svoje probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako si, štagod da te zadesi, u stanju da Mu se moliš i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa problemom uz mentalitet pokornosti, onda je nevažno koliko puta se tvoja iskvarena narav razotkrila, niti koje si prestupe prethodno počinio – dokle god tražiš istinu, oni se mogu rešiti. Kakve god te kušnje zadesile, bićeš u stanju da ostaneš postojan. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da sprovedeš istinu u delo. Iako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, ili katkad pokazuješ defanzivno rasuđivanje i nesposobnost da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, onda možeš da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se u tebi pojavili buntovnost i otpor. Pronađi razlog, a zatim traži istinu kako bi ga razrešio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može biti pročišćen. Nakon što se nekoliko puta oporaviš od takvih posrtanja i padova, kada uspeš da sprovedeš istinu u delo, tvoja iskvarena narav će postepeno biti odbačena.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Neki ljudi, pri obavljanju svoje dužnosti, često postupaju samovoljno i nepromišljeno. Oni su do krajnosti hiroviti: kad su srećni, obavljaju pomalo od svoje dužnosti, a kada nisu, oni se dure i kažu: „Danas sam loše volje. Neću ništa jesti i neću obavljati svoju dužnost.” Ostali onda moraju da pregovaraju s njima, govoreći im: „To ne može tako. Ne smeš da budeš tako hirovit.” A šta oni na to odgovaraju? „Znam da ne može, ali ja sam odrastao u bogatoj, povlašćenoj porodici. Razmazili su me baka, deka i tetke, a roditelji su mi bili još gori. Bio sam njihovo mezimče i zenica oka, u svemu su mi povlađivali i tako me razmazili. Zbog takvog vaspitanja sam ovako ćudljiv, tako da, dok obavljam dužnost u Božjoj kući, ni sa kim neću ni o čemu razgovarati, neću tragati za istinom, niti se pokoravati Bogu. Treba li me zbog toga kriviti?” Da li je njihovo shvatanje ispravno? Predstavlja li njihov stav stremljenje ka istini? (Ne.) Kad god neko pomene neku sitnu manu takvog čoveka – na primer, da pri obrocima za sebe bira najbolje komade hrane, da brine samo o sebi i da ne razmišlja o drugima, on to ovako opravdava: „Takav sam od malih nogu. Navikao sam da tako postupam. Nikada nisam razmišljao o drugima. Oduvek sam živeo povlašćenim životom, a moji roditelji, bake i deke me obožavaju. Za celu moju porodicu ja sam zenica oka.” Ovo je ništa drugo do gomila gluposti i zabluda. Nije li sve to malo drsko i besramno? Ako te roditelji obožavaju, da li to znači da i svi ostali moraju da te vole? Da li je to što te rodbina obožava i obasipa pažnjom opravdan razlog da se ti u Božjoj kući ponašaš nepromišljeno i samovoljno? Je li to valjan razlog? Je li to ispravan stav prema vlastitoj iskvarenoj naravi? Je li to stav stremljenja ka istini? (Nije.) Kad se ovim ljudima bilo šta desi, kad naiđu na bilo kakav problem u vezi sa svojom iskvarenom naravi ili sa svojim životom, oni traže objektivna opravdanja kako bi na to odgovorili, kako bi to objasnili ili opravdali. Oni nikad ne traže istinu, ne mole se Bogu, niti dolaze pred Boga da bi preispitali sami sebe. Mogu li se bez samoanalize spoznati vlastiti problemi i vlastita iskvarenost? (Ne mogu.) A mogu li se ti ljudi pokajati ukoliko nisu svesni vlastite iskvarenosti? (Ne mogu.) Ako neko nije sposoban da se pokaje, u kakvom će stanju on neprestano živeti? Zar to neće biti stanje samopraštanja? Osećaj da, uprkos tome što su prosuli svoju iskvarenost, ipak nisu počinili nikakvo zlo, niti prekršili upravne odluke – da taj izliv iskvarenosti, iako u neskladu s načelima istine, nije učinjen namerno, i da im se zato može oprostiti? (Da.) Treba li, dakle, u takvom stanju da se nađe neko ko stremi ka istini? (…) Ljudi koji su naročito hiroviti i koji se često ponašaju nepromišljeno i samovoljno ne prihvataju sud i grdnju Božjih reči, niti prihvataju da budu orezani. Pored toga, oni često traže izgovore za to što ne streme ka istini i što nisu u stanju da prihvate orezivanje. Kakva je, onda, njihova narav? Očigledno je da se radi o naravi kojoj je istina odbojna – o naravi Sotone. Čovek je zaposednut Sotoninom prirodom i njegovom naravi, te stoga nema sumnje da ljudi pripadaju Sotoni. Oni su đavoli, potomci Sotone i velike crvene aždaje. Neki od njih su u stanju da priznaju da su đavoli, Sotone i potomci velike crvene aždaje, i veoma lepo govore o toj svojoj samospoznaji. Međutim, kad pokažu svoju iskvarenu narav i kad ih neko razotkrije i oreže, oni će svim silama nastojati da se opravdaju i nikako neće prihvatati istinu. O kakvom se problemu tu radi? Ovde oni bivaju potpuno razotkriveni. Ako već tako lepo govore o vlastitoj samospoznaji, zašto onda, kad se suoče sa orezivanjem, ne mogu da prihvate istinu? Tu se javlja problem. Zar ovo nije prilično uobičajeno? Je li to lako uočiti? Zapravo, jeste lako. Ima dosta ljudi koji, kad govore o samospoznaji, priznaju da su đavoli i Sotone, ali se nakon toga niti kaju, niti menjaju. Da li je, dakle, ta samospoznaja o kojoj govore istinita ili lažna? Jesu li oni uistinu spoznali sami sebe ili su licemerni i pokušavaju da obmanu druge ljude? Odgovor se nameće sam po sebi. Prema tome, da biste saznali da li je neka osoba uistinu spoznala sebe, ne treba samo da je slušate dok o tome priča – treba da vidite kakav je njen stav prema orezivanju, te da li je ona u stanju da prihvati istinu. To je ono što je najvažnije. Ko god ne prihvata orezivanje, taj u suštini ne prihvata istinu, odnosno, odbija da je prihvati, a narav mu je takva da joj je istina odbojna. U to nema nikakve sumnje. Pojedini ljudi ne dozvoljavaju drugima da ih orežu, bez obzira na količinu iskvarenosti koju su razotkrili – niko ne sme da ih orezuje. O vlastitoj samospoznaji mogu govoriti kako im volja, ali ako ih neko drugi razotkrije, ako ih kritikuje ili orezuje, oni to neće prihvatiti, ma koliko da je objektivno ili u skladu sa činjenicama. Ma kakav izliv iskvarene naravi da neko drugi razotkrije u njima, oni će prema toj osobi biti krajnje antagonistički nastrojeni i stalno će davati lažna opravdanja, bez imalo istinske pokornosti. Ako takvi ljudi ne streme ka istini, biće nevolje. Unutar crkve, oni su nedodirljivi i besprekorni. Ako ljudi kažu nešto lepo o njima, to će ih usrećiti; ako pak ukažu na nešto loše u vezi s njima, naljutiće se. Ako ih neko razotkrije i kaže im: „Ti si jedna dobra, ali veoma hirovita osoba. Uvek postupaš samovoljno i nepromišljeno. Moraš prihvatiti da budeš podvrgnut orezivanju. Zar ne bi bolje bilo da se ratosiljaš tih svojih mana i svoje iskvarene naravi?”, oni će na to odgovoriti: „Nisam počinio nikakvo zlo. Nisam zgrešio. Zašto me orezuješ? Kod kuće su mi od malih nogu svi ugađali, počev od mojih roditelja, pa do bake i deke. Ja sam njihovo mezimče, zenica oka. A sada i ovde, u Božjoj kući, niko mi ni u čemu ne ugađa – nije nimalo zabavno živeti ovde! Stalno mi zamerate zbog neke od mojih mana i pokušavate da me orežete. Kako da živim pod takvim okolnostima?” O kakvom se problemu ovde radi? Oni pronicljiviji će odmah uvideti da su te ljude razmazili njihovi roditelji i porodica, te da oni čak ni sada ne znaju da se ponašaju niti da žive samostalno. Porodica te je obožavala kao idola, a ti ne znaš svoje mesto u vaseljeni. U sebi si razvio poroke nadmenosti, samopravednosti i krajnje hirovitosti, kojih uopšte nisi svestan i ne znaš kako da ih preispitaš. Veruješ u Boga, ali ne slušaš Njegove reči, niti sprovodiš istinu u delo. Možeš li da stekneš istinu s takvim verom u Boga? Možeš li da zakoračiš u istina-stvarnost? Možeš li da proživiš istinsko obličje ljudskog bića? Naravno da ne možeš.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Postoji još jedna grupa ljudi koji ne streme fizičkoj udobnosti. Oni teže tome da stvari obavljaju shodno sopstvenim hirovima i da postupaju u skladu sa svojim raspoloženjem. Kada su srećni, mogu da izdrže više patnje, mogu tokom celog dana neprekidno da rade, a ako ih upitate osećaju li se umorno, reći će: „Nisam umoran, kako bih mogao da se umorim od obavljanja svoje dužnosti!” Ali, ako su nekim danima nesrećni, biće nezadovoljni čak i ako ih pitaš da se nečemu posvete koji minut više, a ako ih malo ukoriš, reći će: „Prestani da govoriš! Osećam se sputano. Nastaviš li da govoriš, više neću da izvršavam svoju dužnost i to će biti tvoja greška. Ako u budućnosti ne dobijem blagoslove, to će biti samo tvoja zasluga i za to ćeš snositi punu odgovornost!” Ljudi su nestabilni kad su u nenormalnom stanju. Ponekad će biti u stanju da pate i da plate cenu, dok će u drugim prilikama prigovarati i zbog najmanje patnje, pa će ih i najmanji problem uznemiriti. Kad su loše raspoloženi, više neće želeti da izvršavaju svoje dužnosti, da čitaju Božje reči, pevaju himne ili da prisustvuju okupljanjima i slušaju propovedi. Samo će želeti da se na neko vreme osame i nikom neće poći za rukom da im pomogne niti da im pruži podršku. Posle nekoliko dana, možda to prebrode i osećaju se bolje. Zbog svega onoga što ne uspeva da ih zadovolji osećaju se sputano. Nije li takva osoba naročito samovoljna? (Jeste.) Ona je naročito samovoljna. Na primer, ako trenutno poželi da ide na spavanje, u tome će biti uporna. Reći će: „Umoran sam i hoću odmah na spavanje. Kad mi ponestane energije moram da spavam!” Ako joj neko kaže: „Možeš li da izdržiš još deset minuta? Ovaj zadatak će uskoro biti gotov, pa ćemo svi moći da se odmorimo, šta misliš o tome?”, ona će mu odgovoriti: „Ne, moram odmah na spavanje!” Ako je neko bude ubeđivao, nerado će ostati još neko vreme, ali će se osećati sputano i iznervirano. Ona se povodom ovih stvari često oseća sputano i nije spremna da prihvati pomoć od braće i sestara ili da je starešine nadziru. Ako pogreši, drugima neće dozvoliti da je orezuju. Ne želi da je ni na jedan način ograničavaju. Ta osoba razmišlja: „Verujem u Boga kako bih mogao da nađem sreću, pa zašto bih onda sebi otežavao stvari? Zašto bi mi život bio toliko iscrpljujuć? Ljudi treba da žive srećno. Ne treba toliku pažnju da posvećuju tim propisima i tim sistemima. U čemu je svrha da ih se uvek pridržavamo? Sada, ovoga časa, radiću ono što poželim. I niko od vas tome ne treba da prigovara.” Takva je osoba naročito samovoljna i raskalašna: sebi ne dozvoljava da trpi ikakva ograničenja, niti i u jednom radnom okruženju želi da se oseća sputano. Ne želi da se pridržava propisa i načela Božje kuće, nije spremna da prihvati načela kojih ljudi treba da se drže u svom ponašanju, pa čak ne želi ni da se pridržava onoga što joj savest i razum nalažu da uradi. Želi da radi kako se njoj prohte, da radi sve ono što nju usrećuje, sve ono od čega će imati koristi i zbog čega će joj biti prijatno. Veruje da bi životom pod ovim ograničenjima narušila svoju volju, da bi time na neki način zlostavljala samu sebe, da bi prema sebi bila previše stroga i da ljudi tako ne treba da žive. Smatra da ljudi treba da žive slobodno i oslobođeno, da obilato ugađaju svom telu i prohtevima, baš kao i svojim idealima i željama. Smatra da treba da se prepusti svim svojim idejama, da kaže ono što poželi, radi šta god zaželi i odlazi kuda god želi, bez obaveze da razmišlja o posledicama ili o osećanjima drugih ljudi, a naročito bez ikakve obaveze da razmišlja o sopstvenim odgovornostima i obavezama ili o dužnostima koje vernici treba da obavljaju, o istina-stvarnostima kojih treba da se pridržavaju i da ih prožive ili o životnom putu koji treba da slede. U društvu i među drugim ljudima, ova grupa ljudi uvek želi da radi šta im se prohte, ipak, kud god da odu, to ne mogu da dobiju. Veruju da Božja kuća stavlja u prvi plan ljudska prava, da ljudima daje potpunu slobodu i brine o ljudskosti, o tolerantnosti i trpeljivosti prema ljudima. Smatraju da nakon što su došli u Božju kuću treba da im bude omogućeno da se slobodno prepuštaju svom telu i željama; ipak, pošto Božja kuća ima upravne odluke i propise, i dalje ne mogu da rade šta im se prohte. Stoga se ova negativna emocija sputanosti kod njih ne može razrešiti čak ni onda kad se priključe Božjoj kući. Oni ne žive da bi ispunili ikakvu odgovornost, obavili ijednu misiju niti da bi postali pravi ljudi. Njihova vera u Boga nije u tome da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, da dovrše svoju misiju i postignu spasenje. Nezavisno od toga među kakvim ljudima se nalaze, bez obzira na to u kakvom su okruženju ili kojom profesijom se bave, krajnji im je cilj da pronađu i zadovolje sebe. Oko toga se vrti cilj svega onoga što oni rade, a ugađanje samom sebi je njihova doživotna želja i cilj njihovog stremljenja.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”

Jedna vrsta ljudi je u svom srcu entuzijastična u svojoj veri u Boga. Prihvatljiva im je bilo koja dužnost, pa čak i malo poteškoća, ali njihov temperament je nestabilan – emocionalni su, hiroviti i nedosledni. Ponašaju se samo u skladu sa svojim raspoloženjem. Kada su srećni, dobro obavljaju zadati posao i dobro se slažu sa ljudima s kojima sarađuju i s kojima su u kontaktu. Spremni su da preuzmu i više dužnosti – osećaju odgovornost prema svakoj vrsti dužnosti koju obavljaju. Tako se ponašaju kada su u dobrom stanju. Možda za to postoji razlog: možda ih je neko pohvalio zato što su dobro obavili svoju dužnost i zadobili su poštovanje i odobravanje grupe. Ili možda mnogo ljudi ceni njihov rad, pa sa svakim hvalospevom sve više dižu nos. I tako, svakodnevno obavljaju istu dužnost, ali istovremeno uopšte ne mogu da dokuče Božje namere niti traže istina-načela. Uvek postupaju na osnovu svog iskustva. Da li je iskustvo istina? Da li je pouzdano postupati na osnovu svog iskustva? Da li je ono u skladu sa istina-načelima? Postupanje na osnovu iskustva nije u skladu sa načelima; nužno će doći vreme kada to iskustvo neće biti dovoljno. Tako se desi da jednog dana ti ljudi ne obave dobro svoju dužnost. Mnoge stvari pođu naopako i oni bivaju orezani. Grupa nije njima zadovoljna. Tada postaju negativni: „Više neću da obavljam ovu dužnost. Loše to radim. Svi ste bolji od mene. Ja sam taj koji nije dobar. Ko god je voljan, samo neka nastavi!” Neko razgovara sa njima o istini, ali to ne dopire do njih, oni to ne razumeju i govore: „Zašto bismo o tome razgovarali? Ne zanima me da li je to istina ili ne – ja ću svoju dužnost da obavljam kada sam srećan, a kada nisam, neću. Zašto se to toliko komplikuje? Sada neću da je obavljam, sačekaću dan kada budem srećan.” Ti ljudi su uvek takvi. Bilo da obavljaju svoju dužnost, čitaju Božje reči ili slušaju propovedi i prisustvuju okupljanjima, takvi su i u interakciji s drugima – u svakom aspektu svog života otkrivaju različita stanja – ponekad su natmureni, a ponekad vedri, nekad deluju uzvišeno, a nekad depresivno, ponekad su hladni, a ponekad odišu toplinom, nekad su negativni, a nekad pozitivni. Ukratko, njihovo stanje je uvek vrlo izraženo, bilo dobro ili loše. To se može videti na prvi pogled. Nedosledni su u svemu što rade i samo se prepuštaju svom temperamentu. Kada su srećni, bolje obavljaju posao, a kada nisu, nepažljivi su – možda čak i prestanu da se time bave i odustanu. Šta god da rade, moraju to da rade u skladu sa svojim raspoloženjem, u skladu sa okruženjem, u skladu sa svojim zahtevima. Uopšte nemaju volje da trpe teškoće; vole da ih neko tetoši, razmaženi su i histerični, nemoguće ih je urazumiti i ne čine ništa da tu svoju narav obuzdaju. Niko ne sme da ih uvredi; ako se to ipak desi, njihova narav se poput olujnog oblaka sruči na tu osobu – a čim ih taj nalet prođe, postaju negativni i utučeni. Štaviše, sve što rade, rade onako kako njima najviše godi. „Ako mi se dopadne ovaj posao, uradiću ga; ako mi se ne svidi, neću ga nikad uraditi. Ko god od vas je voljan, može da ga obavi. To sa mnom nema nikakve veze.” Kakva je to osoba? Kada je srećna i u dobrom je stanju, uzbuđena je i kaže da želi da voli Boga. Toliko je uzbuđena da plače, vrele suze joj se slivaju niz lice dok glasno jeca. Da li njeno srce zaista voli Boga? Stanje ljubavi prema Bogu je prirodno, ali ako sagledate narav, ponašanje i otkrovenje ovakve osobe, pomislili biste da se ponaša poput deteta od desetak godina. Ta njena narav, njen način života je hirovitost. Nije odana, nedosledna je, neodgovorna i nemarna u svemu što radi. Nikada ne prolazi kroz teškoće i nije voljna da preuzme odgovornost. Kada je srećna, dobro joj je bez obzira na to šta da radi; u redu je ako treba da podnese malo teškoća i ako su njeni interesi na gubitku. Ali ako nije srećna, neće raditi ništa. Kakva je to osoba? Da li je takvo stanje prirodno? (Nije.) Ovaj problem prelazi granicu neprirodnog stanja – ovako se ispoljava ekstremna hirovitost, ekstremna glupost i neznanje, ekstremno detinjasto ponašanje. U čemu je problem sa hirovitošću? Neki ljudi bi rekli: „Problem je nestabilan temperament. Takvi ljudi su previše mladi i nisu prošli kroz dovoljno teškoća, njihova ličnost još nije formirana, pa se često ponašaju hirovito.” Činjenica je da hirovitost ne mari za godine: i četrdesetogodišnjaci i sedamdesetogodišnjaci su ponekad hiroviti. Kako se to može objasniti? Hirovitost je zapravo problem čovekove naravi, i to vrlo ozbiljan problem! Ako čovek obavlja važnu dužnost, hirovitost može u tome da ga uspori i da uspori napredak posla, te da tako prouzrokuje gubitke interesima Božje kuće; čak povremeno utiče i na obične dužnosti i sprečava čoveka da nešto obavi. Nema u tome ničega što bi koristilo drugima, čoveku samom ili radu crkve. Kad se uzmu u obzir mali zadaci koje takav čovek obavlja i cena koju plati, vidi se da je na gubitku. Ljudi koji su naročito hiroviti nisu podobni da obavljaju dužnost u Božjoj kući, a takvih ljudi ima mnogo. Iskvarena narav se najčešće ispoljava kroz hirovitost. Skoro svaka osoba ima takvu narav. A kakva je ta narav? Prirodno, svaka iskvarena narav je jedna vrsta sotonske naravi, a hirovitost je iskvarena narav. Blago rečeno, to znači da čovek ne voli niti prihvata istinu; s ozbiljnije tačke gledišta, znači da čovek oseća odbojnost prema istini i mrzi je. Da li hirovite osobe mogu da se pokore Bogu? Svakako da ne mogu. Mogu to da urade u trenutku, kada su srećne i imaju koristi, ali kada su nesrećne i nemaju koristi, one planu u bes i usude se da se odupru Bogu i izdaju Ga. Takve osobe će same sebi reći: „Nije mi važno da li je to istina ili nije – važno je da sam srećan, da sam zadovoljan. Ako nisam srećan, ništa što bilo ko kaže mi neće pomoći! Šta znači istina? Šta znači bog? Ja sam šef!” Kakva je to vrsta iskvarene naravi? (To je mržnja prema istini.) To je narav koja mrzi istinu, koja joj se protivi. Da li postoji element nadmenosti i umišljenosti u tome? Element nepopustljivosti? (Postoji.) Ovde postoji još jedno strašno stanje. Kada su takve osobe dobro raspoložene, ljubazne su prema svima i odgovorne u obavljanju svoje dužnosti; ljudi misle da su to dobre, pokorne osobe, spremne da plate cenu, osobe koje zaista vole istinu. Ali čim postanu negativne, one napuštaju svoju dužnost, žale se, pa čak ih je i nemoguće urazumiti. Tu se otkriva njihova zla strana. Niko ne sme da im prigovori. Čak će i reći: „Razumem svaku istinu, samo je ne primenjujem. Dovoljno je da se ja osećam dobro!” Kakva je ovo narav? (Zloba.) Ovi zli ljudi nisu samo spremni da se brane protiv svakoga ko bi ih mogao orezati, već bi, poput zlog demona, čak i povredili i naškodili drugima. Niko ne sme da im se suprotstavi. Zar ovo nije izuzetno hirovito i zlobno ponašanje? Da li ovaj problem nastaje zato što su te osobe mlade? Da li bi bili hiroviti i da su stariji? Da li bi bili razumniji i racionalniji da su stariji? Ne bi. Ovo nije nešto što ima veze sa njihovom ličnošću ili godinama. U njima se krije duboko ukorenjena iskvarena narav. Njima upravlja iskvarena narav i oni se time vode u životu. Da li postoji pokornost kod nekoga ko živi u iskvarenoj naravi? Mogu li takve osobe da traže istinu? Da li postoji neki deo njih koji voli istinu? (Ne postoji.) Ne, ništa od toga ne postoji.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?”

Vrlo je opasno kad su ljudi suočeni sa nekim problemom, a isuviše su svojevoljni i insistiraju na sopstvenim zamislima bez traganja za istinom. Bog će se ovih ljudi gnušati i odbaciti ih, kao i ostaviti po strani. Koje će biti posledice ovoga? Svakako se može reći da postoji opasnost da budu isključeni. Međutim, oni koji traže istinu mogu dobiti prosvećenje i usmerenje Svetog Duha, a kao rezultat, i Božji blagoslov. Ova dva različita stava, traženje i ne-traženje istine, mogu u tebi izazvati dva različita stanja i dva različita rezultata. Kakav biste vi rezultat više voleli? (Ja bih želeo da steknem Božje prosvećenje.) Ako ljudi žele da ih Bog vodi i prosveti, da prime Njegove blagodati, kakav stav moraju imati? Često moraju imati stav traganja i pokornosti pred Bogom. Bez obzira da li izvršavaš svoju dužnost, komuniciraš sa drugima, ili pokušavaš da rešiš neki problem s kojim si se suočio, moraš imati stav traganja i pokornosti. Tek kad stekneš takav stav, može se reći da je tvoje srce donekle bogobojažljivo. Kad si u stanju da tragaš za istinom i da joj se pokoriš, znači da si na putu na kojem se bojiš Boga i kloniš zla. Ako nemaš stav traženja i pokoravanja, već umesto toga nastavljaš da se držiš samog sebe, tvrdoglavo si neprijateljski raspoložen, osećaš odbojnost prema istini i odbijaš da je prihvatiš, onda ćeš, po prirodi stvari, počiniti mnoga zla dela. Nećeš moći da odoliš! Ako ljudi nikad ne tragaju za istinom da bi ovo razrešili, konačna posledica će biti da, bez obzira na iskustvo, na situacije u kojima se nađu, na lekcije koje Bog pred njih postavi, i dalje neće moći da razumeju istinu i zauvek će ostati nesposobni da uđu u istina-stvarnost. Ako ljudi ne poseduju istina-stvarnost, neće biti sposobni da slede Božji put, i ako nikada ne budu u stanju da slede Božji put, onda oni nisu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Ljudi pričaju nadugačko i naširoko o tome kako žele da obavljaju svoju dužnost i slede Boga. Da li su stvari tako jednostavne? Apsolutno ne. Ove su stvari neopisivo važne u životu ljudi! Čoveku nije lako da obavlja pravilno svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu i kako bi se bojao Boga i klonio zla. Ali, ja ću vam reći načelo praktičnog postupanja: ako, u trenutku kada ti se nešto desi, zauzmeš stav traženja i pokornosti, to će te i zaštiti. Konačni cilj nije da ti budeš zaštićen već da razumeš istinu, da budeš u stanju da uđeš u istina-stvarnost, da stekneš Božje spasenje – to je konačni cilj.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla. Razmišljaćeš: „Zašto za ovo nisam znao ranije? Zašto sam bio toliko samovoljan? Ranije sam živeo prema Sotoninim filozofijama i naravi, nisam živeo ni životom čoveka ni duha, i što sam više živeo, osećao sam sve veći bol. Sada kad razumem istinu, mogu da odbacim delić svoje iskvarene naravi i mogu da osetim istinski mir i radost života provedenog u ispunjavanju svoje dužnosti i primeni istine!” Zar se onda tvoje raspoloženje neće promeniti? (Hoće.) Čim shvatiš zašto je tvoj život ranije bio sputan i jadan, čim pronađeš glavni uzrok svoje patnje i rešiš taj problem, imaćeš nadu da ćeš se promeniti. (…) Kao prvo, oni treba da nauče da se posvete svom pravom poslu, da preuzmu odgovornosti i obaveze odrasle i normalne osobe i da nauče da se pridržavaju pravila, da prihvate upravljanje, nadzor i orezivanje kuće Božje i da svoje dužnosti dobro obavljaju. Ovo je ispravan stav koji treba da usvoji osoba sa savešću i razumom. Kao drugo, oni treba da imaju ispravno shvatanje i znanje u vezi sa odgovornošću, obavezama i sa mislima i gledištima koji obuhvataju savest i razum normalne ljudskosti. Treba da se oslobodiš svojih negativnih emocija i sputanosti i da se ispravno suočavaš sa raznim teškoćama koje nastaju u tvom životu. Za tebe, to nisu dodatne stvari ili breme ili obaveze, već ono što ti, kao normalna odrasla osoba, treba da podneseš. To znači da svaka odrasla osoba, bez obzira na tvoj pol, bez obzira na tvoj kov, bez obzira na to koliko si kompetentan ili koje talente poseduješ, mora da podnese sve stvari koje odrasle osobe treba da podnesu, uključujući: životne sredine u koje odrasle osobe moraju da se uklope, odgovornosti, obaveze i misije koje treba da preuzmeš i posao koji treba da prihvatiš. Pre svega, treba pozitivno da prihvatiš ove stvari umesto da očekuješ da te drugi oblače i hrane ili da se oslanjaš na preživljavanje od plodova tuđeg rada. Osim toga, treba da naučiš da se prilagodiš svakakvim pravilima, propisima i upravljanju i da ih prihvatiš, treba da prihvatiš upravne odluke Božje kuće i da naučiš da se prilagodiš postojanju i životu među drugim ljudima. Treba da poseduješ savest i razum normalne ljudskosti, da ispravno pristupaš ljudima, događajima i stvarima oko sebe i da ispravno posmatraš i rešavaš razne probleme sa kojima se susrećeš. Sve ovo su stvari kojima osoba sa normalnom ljudskošću treba da se bavi, i može se takođe reći da su to život i životno okruženje sa kojima odrasla osoba treba da se suoči. Na primer, kao odrasla osoba, treba da se oslonite na svoje sposobnosti da izdržavate i hranite svoju porodicu, bez obzira na svoje životne nedaće. Ovo je teškoća koju treba da izdržiš, odgovornost koju treba da ispuniš i obaveza koju treba da izvršiš. Treba da preuzmeš odgovornosti koje odrasla osoba treba da preuzme. Koliku god patnju da trpiš ili koliko god veliku cenu da plaćaš, koliko god da se osećaš tužno, treba da progutaš svoje pritužbe i ne treba da razvijaš nikakve negativne emocije niti da se ikome žališ, jer je to ono što odrasle osobe treba da podnesu. Kao odrasla osoba, treba da se nosiš sa ovim stvarima – bez prigovaranja ili opiranja, i naročito bez njihovog izbegavanja ili odbacivanja. Lutati kroz život, besposličariti, raditi stvari kako ti se prohte, biti svojevoljan ili hirovit, raditi ono što želiš i ne raditi ono što ne želiš – to nije stav koji u životu treba da ima odrasla osoba. Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. Ako uvek pokušavaš da sve to izbegneš ili odbaciš, onda će tvoje emocije sputanosti izaći na videlo i uvek će te uplitati u svoju mrežu. Međutim, ako sve ovo možeš pravilno da shvatiš i prihvatiš, i to posmatraš kao neophodni deo svog života i postojanja, onda ove stvari ne treba da budu razlog zbog koga ćeš razvijati negativne emocije. S jedne strane, moraš da naučiš da preuzimaš odgovornosti i obaveze koje odrasle osobe treba da imaju i da preuzimaju. S druge strane, treba da naučiš da s normalnom ljudskošću vodiš skladan suživot s drugima u svojoj životnoj i radnoj sredini. Nemoj naprosto da radiš ono što ti se prohte. Koja je svrha skladnog suživota? Da se bolje dovrši posao i bolje ispune obaveze i odgovornosti koje ti, kao odrasla osoba, treba da završiš i ispuniš, da se na minimum svedu gubici izazvani problemima s kojima se susrećeš na svom poslu i da se maksimalno povećaju rezultati i efikasnost tvog posla. To je ono što treba da postigneš. Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: „Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.” To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom ponašanju i postupcima. Kad obavljaš dužnost u Božjoj kući, moraš da naučiš da se pridržavaš propisa i sistema Božje kuće, moraš da naučiš da se povinuješ, da naučiš pravila i ponašaš se pristojno. To je suštinski deo nečijeg ponašanja. Ne treba da trošiš sve svoje vreme ugađajući sebi umesto da radiš, ne razmišljajući ni o čemu ozbiljno, da u besposličarenju provodiš svoje dane ili da se upuštaš u pogrešna dela i da težiš sopstvenom načinu života, kao što to čine nevernici. Ne navodi druge da te preziru, ne budi trn u oku ni žulj na peti, ne navodi sve druge da te se klone ili da te odbacuju, i nemoj biti prepreka ili kamen spoticanja u bilo kom poslu. To su savest i razum koje normalna odrasla osoba treba da poseduje, a takođe i odgovornost koju svaka normalna osoba treba da podnese.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”