Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te su stoga izmučeni svojim osećanjima. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima. Primera radi, neki ljudi odlaze od kuće da bi obavljali svoje dužnosti, ali pritom danonoćno razmišljaju o svojoj porodici, pa te dužnosti ne mogu dobro da obavljaju. Zar to nije problem? Neki ljudi su potajno u nekoga zaljubljeni, tako da u njihovom srcu ima mesta samo za tu osobu, što takođe utiče na njihov učinak u obavljanju dužnosti. Zar to nije problem? Neki obožavaju druge ljude i od njih prave idole; ne žele da slušaju nikoga osim svog idola, do te mere da ne slušaju čak ni ono što Bog govori. Čak i kad neko drugi s njima razgovara o istini, oni to neće da prihvate; slušaju samo reči osobe koju obožavaju, reči svog idola. Neki ljudi svog idola čuvaju u srcu i drugima ne dopuštaju da govore o njihovom idolu, niti da ga dodirnu. Ako bilo ko progovori o problemima tog njihovog idola, oni se odmah razbesne i počinju da brane svog idola, tako što izvrću reči te osobe. Ne žele da dopuste da njihov idol nebranjeno trpi nepravdu, pa se iz petnih žila upiru da mu zaštite ugled; oni svojim rečima ispravljaju greške svog idola, a drugima ne dozvoljavaju da progovore istinu i na taj način im raskrinkaju idola. To je pristrasnost; to su osećanja. Jesu li osećanja usmerena isključivo ka vlastitoj porodici? (Ne.) Osećanja su prilično široka kategorija; ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi i ne tiču se samo fizičkih odnosa među članovima porodice, to jest, nisu ograničena samo na taj opseg. Njima može biti obuhvaćen i tvoj nadređeni, zatim neko ko je prema tebi pokazao naklonost, neko ko ti je u nečemu pomogao, neko s kim si u bliskom odnosu i s kim se lepo slažeš, neki tvoj sugrađanin ili prijatelj, pa čak i neko kome se diviš – to nije fiksna kategorija. Da li je onda isto toliko jednostavno odbaciti osećanja, kao što je jednostavno ne razmišljati o roditeljima ili porodici? (Ne.) Da li je lako odbaciti osećanja? Kad zakorače u tridesete i kad mogu samostalno da žive, većina ljudi ne oseća nostalgiju za svojim domom, a kad napune četrdeset i neku, to im već postaje sasvim normalno. Dok ne odrastu, strašno ih muči nostalgija za domom i ne mogu da napuste roditelje, jer još uvek nisu sposobni za samostalno preživljavanje. Sasvim je normalno da ti nedostaje porodica i da ti nedostaju roditelji. Tu se ne radi o osećanjima. Ovo postaje stvar osećanja tek kad tvoja gledišta i stavovi o tome kako da nešto uradiš počnu da se mešaju sa osećanjima.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”

Koji su problemi povezani sa osećanjima? Prvi je na koji način procenjuješ članove svoje porodice i kako se odnosiš prema onom što oni rade. Izraz „ono što oni rade” se ovde prirodno odnosi na situacije kada oni prekidaju i ometaju crkveni rad, kada iza leđa donose sud o ljudima, kada se upuštaju u neke prakse bezvernika, i tako dalje. Jesi li u stanju da se prema tim stvarima odnosiš nepristrasno? Kada treba da napišeš ocenu nekog člana porodice, jesi li u stanju da to učiniš objektivno i nepristrasno i da svoja osećanja ostaviš po strani? To je povezano sa tvojim odnosom prema članovima porodice. Osim toga, gajiš li osećanja prema onima sa kojima se slažeš ili koji su ti prethodno pomogli? Jesi li u stanju da njihove postupke i vladanje posmatraš objektivno, nepristrasno i ispravno? Ako prekidaju i ometaju rad crkve, hoćeš li biti u stanju da ih bez odlaganja prijaviš i razotkriješ kada za to saznaš? Osim toga, gajiš li osećanja prema onima koji su ti relativno bliski ili dele tvoja interesovanja? Poseduješ li sposobnost nepristrasne i objektivne procene, određivanja i obračunavanja sa njihovim postupcima i ponašanjem? Kada bi se, recimo, crkva sa tim ljudima sa kojima imaš emotivnu vezu obračunala u skladu sa načelima i kada ishod toga ne bi bio u skladu sa tvojim predstavama – kako bi se ti prema tome odnosio? Da li bi bio u stanju da budeš poslušan? Da li bi potajno nastavio svoju upletenost sa njima i da li bi dozvolio da te navedu na stranputicu ili čak potaknu da za njih nalaziš izgovore, da ih pravdaš i braniš? Da li bi priskočio u pomoć onima koji su tebi pomogli i primio metak za njih, a zanemario istina-načela i ignorisao interese Božje kuće? Zar razna ova pitanja nisu povezana sa osećanjima? Neki pitaju: „Zar se osećanja ne vezuju samo za rođake i članove porodice? Zar se osećanja ne odnose samo na roditelje, braću, sestre i druge članove porodice?” Ne, osećanja se odnose na širok krug ljudi. Da i ne ulazimo u nepristrasnost pri proceni članova sopstvene porodice – neki ljudi nisu u stanju da nepristrasno procene ni svoje dobre prijatelje i drugove, pa izvrću činjenice kada govore o njima. Ako, na primer, neki njihov drug ne mari da propisno radi, već se, pri obavljanju dužnosti, stalno upušta u nepoštene i rđave prakse, opisaće ga kao nekog ko je nestašan i reći da je njegova ljudskost nezrela i da još uvek nije stabilna. Zar te reči nisu obojene osećanjima? Tako se izgovaraju reči prepune osećanja. Ako je, pak, neko ko sa njima nema nikakve veze ne mari da propisno radi i upušta se u nepoštene i rđave prakse, oni će o tom čoveku imati da kažu mnogo oštrije stvari, pa će ga možda i osuditi. Zar se time ne ispoljavaju govor i postupanje na osnovu osećanja? Jesu li ljudi koji žive prema svojim osećanjima nepristrasni? Jesu li časni? (Nisu.) Šta je problem s ljudima koji govore prema svojim osećanjima? Zašto nisu u stanju da se prema drugima odnose pravično? Zašto nisu kadri da govore na osnovu istina-načela? Ljudi koji su dvolični i nikada svoje reči ne zasnivaju na činjenicama – rđavi su. Ne biti nepristrastan u govoru, uvek govoriti prema svojim osećanjima i sebe radi, a ne u skladu sa istina-načelima, ne misliti na rad Božje kuće, već samo štititi lična osećanja, slavu, dobit i status – to je karakter antihristȃ. Tako govore antihristi; sve što kažu je rđavo, uznemirujuće i ometajuće. Ljudi koji žive usred svojih telesnih sklonosti i interesa žive u svojim osećanjima. Ljudi koji žive po svojim osećanjima uopšte ne prihvataju i ne primenjuju istinu. Oni koji govore i postupaju na osnovu svojih osećanja nemaju nimalo istina-stvarnosti. Ako takvi ljudi postanu starešine, nesumnjivo će biti lažne starešine ili antihristi. Ne samo da su nesposobni da obavljaju stvaran posao, već se mogu upustiti i u razna zlodela. Sigurno će biti uklonjeni i kažnjeni.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”

Kako se ispoljava ponašanje koje je zasnovano na osećanjima? Najčešći način na koji se ono ispoljava je kada ljudi staju u odbranu i zauzimaju se za bilo koju osobu koja je ljubazna prema njima ili sa kojom su bliski. Na primer, recimo da su tvog prijatelja razotkrili kako je radio nešto loše, a ti ga braniš rečima: „On to ne bi uradio, on je dobra osoba! Sigurno mu je namešteno.” Da li je ova izjava pravedna? (Nije.) Tako se ponaša i govori osoba kojom upravljaju osećanja. Da podelim drugi primer; pretpostavimo da sa nekim uđeš u mali sukob i više ti se ta osoba ne dopada, a kada ti kaže nešto što je ispravno i u skladu sa načelima, ti ne želiš da je slušaš. Šta se na taj način ispoljava? (Neprihvatanje istine.) Zašto ne možeš da prihvatiš istinu? Znaš u svom srcu da je ono što je ta osoba rekla tačno, ali zbog predrasuda koje gajiš prema njoj ne želiš da je slušaš, iako znaš da je u pravu. Koji problem se pri tom javlja? (Problem je što tom osobom upravljaju njena osećanja.) To je ponašanje prožeto osećanjima. Nekim ljudima olako ovladaju lične sklonosti i emocije. Ako se sa nekim ne slažu, ma koliko da ta osoba govori dobre i ispravne stvari, oni ne žele da slušaju. A ako se dobro slažu sa nekim, spremni su da slušaju šta god ta osoba kaže, bilo to ispravno ili pogrešno, i bez obzira na to da li je u skladu sa istinom. Zar to nije primer kako neko lako može da podlegne ličnim sklonostima i emocijama? S takvom naravi, može li čovek da govori i da se ponaša razumno? Može li da prihvati istinu i da joj se pokori? (Ne može.) Zbog toga što ga sputavaju osećanja i emocije olako ovladaju njime, to utiče na njegovu privrženost istina-načelima dok nešto radi. Takođe utiče na njegovu sposobnost prihvatanja istine i pokoravanja istini. Šta onda utiče na to da čovek bude u stanju da primeni istinu i pokori se istini? Šta ga sputava? Sputan je svojim osećanjima i emocijama. To su stvari koje ograničavaju i sputavaju. Ako stavljaš lične odnose i sopstvene interese ispred istine, tvoja osećanja ti onemogućavaju da prihvatiš istinu. Iz tog razloga, tvoje ponašanje i ono što govoriš ne sme da se zasniva na tvojim osećanjima. Bez obzira na to da li je tvoj odnos s nekim dobar ili loš, ili da li su reči neke osobe blage ili stroge, sve dok je ono što ta osoba govori u skladu s istinom, treba to da slušaš i prihvatiš. To je stav prihvatanja istine. Ako kažeš: „Njegova beseda je u skladu s istinom i on ima i iskustva, ali je previše drzak i nadmen, i neprijatno je i neugodno gledati ga. Dakle, čak i ako je u pravu, ne želim da prihvatim to što mi govori.” Kakva je to narav? Da se izrazim konkretno, to je osećanje. Kada pristupaš ljudima i stvarima na osnovu svojih ličnih sklonosti i emocija, to je osećanje, i to sve spada u kategoriju osećanja. Bilo šta što ima veze sa osećanjima deo je iskvarene naravi. Svi iskvareni ljudi imaju osećanja kojima su, u različitom stepenu, sputani. Ako osoba ne može da prihvati istinu, biće joj teško da reši problem osećanja. Neki ljudi štite lažne vođe, brane antihriste, i brane i zauzimaju se za zle ljude. U svim tim slučajevima, na delu su osećanja. Naravno, u nekim slučajevima, ti ljudi se tako ponašaju zbog svoje zle prirode. O tim problemima treba često da se razgovara kako bi ti stekao jasnu sliku o njima. Neki ljudi mogu reći: „Gajim osećanja samo prema svojoj porodici i prijateljima, ali ne i prema drugima.” Ova izjava nije tačna. Ako ti drugi ljudi pokažu čak i malo naklonosti, razvićeš osećanja prema njima. Postoje različiti stepeni bliskosti i dubine, ali su to ipak i dalje osećanja. Ako ljudi ne reše svoja osećanja, biće im teško da primene istinu i postignu pokornost Bogu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put razrešenja iskvarene naravi”

Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. Kada takvoj osobi umre rođak koji nije bio vernik, plaču tri dana i ne dozvoljavaju da se telo sahrani. Još uvek gaje osećanja prema pokojniku i ta osećanja su veoma izražena. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona je tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su ljudskim telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Normalni međuljudski odnosi uspostavljaju se na temelju okretanja srca Bogu, a ne kroz ljudski napor. Ako je Bog odsutan iz nečijeg srca, onda su odnosi te osobe s drugim ljudima ništa drugo do telesni odnosi. To nisu normalni odnosi, već samo požudna zadovoljstva, koja Bog mrzi i prezire. Ako kažeš da ti je duh dirnut, ali si voljan da budeš u zajedništvu samo sa ljudima koje voliš i poštuješ, a pri tom si pun predrasuda prema ljudima koji ti se ne dopadaju i odbijaš da razgovaraš s njima kad dođu kod tebe da traže, onda je to samo još jedan dokaz da tobom vladaju tvoja osećanja i ti da uopšte nemaš normalan odnos sa Bogom. To pokazuje da ti pokušavaš da nasamariš Boga i prikriješ sopstvenu ružnoću. Ti možda možeš da podeliš nešto od svog znanja, ali ako su ti namere pogrešne, onda je sve što radiš dobro samo prema ljudskim standardima i Bog te neće pohvaliti. Tvoji će postupci biti vođeni tvojim telom, a ne Božjim bremenom. Za Božju upotrebu prikladan si samo ako si u stanju da utišaš svoje srce pred Njim i ako normalno komuniciraš sa svima koji Ga vole. Ako možeš to da učiniš, onda ti, bez obzira na to kako komuniciraš sa drugima, nećeš odigravati filozofiju za ophođenje prema svetu, već ćeš imati na umu Božje breme i živeti pred Njim.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”

U svemu što radiš, moraš ispitati da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalni standard. Pogledaj u svoje namere, i ako nađeš da su se pojavile pogrešne namere, budi kadar da se protiv njih pobuniš i postupiš u skladu sa Božjim rečima; tako ćeš postati neko ko je ispravan pred Bogom, što zauzvrat pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne za tebe lično. U svemu što radiš i u svemu što govoriš, budi kadar da svoje srce ispravno podesiš, budi pravičan u svojim postupcima, ne dopusti da te vode osećanja i ne postupaj svojevoljno. Ovo su principi po kojima se vernici u Boga moraju ponašati.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”

Kako Bog zahteva od ljudi da se ponašaju prema drugima? (Traži da se prema ljudima ponašamo pravično.) Šta znači pravičnost? To znači da se prema ljudima ophodimo u skladu sa istina-načelima, a ne na osnovu njihovog izgleda, identiteta, statusa, obrazovanja, ili na osnovu naših sopstvenih sklonosti ili osećanja prema njima. Zašto je onda pravično tretirati ljude u skladu sa istina-načelima? Mnogo je onih koji ovo ne razumeju, a da bi razumeli, treba prvo da razumeju istinu. Da li je pravičnost na način na koji je shvataju nevernici istinska pravičnost? Apsolutno nije. Samo sa Bogom može biti pravednosti i pravičnosti. Pravičnost postoji samo u zahtevima koje Stvoritelj postavlja pred bića koja je stvorio i samo tako se može otkriti Božja pravednost. Stoga, pravičnost se može postići samo ako se prema ljudima ophodiš u skladu sa istina-načelima. Šta treba da zahtevaš od ljudi u crkvi i kako da se ophodiš prema njima? Koju god dužnost da obavljaju, to je ono što treba da bude organizovano za njih – a ako nisu u stanju da obavljaju svoju dužnost, već smetaju, onda bi ih trebalo ukloniti ako to zaslužuju, čak i ako imaju dobar odnos sa tobom. To je pravičnost, to je ono što se podrazumeva pod načelima pravednog ophođenja prema drugima. Ovo ima veze sa načelima ponašanja.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo oni koji razumeju istinu poseduju duhovno razumevanje”

Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: „Ko je moja majka i ko su moja braća?” „Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.” Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: „Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.” Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Kako se Jov odnosio prema svojoj deci? On je samo ispunio svoju odgovornost kao otac, podelio je s njima jevanđelje i razgovarao s njima o istini. Međutim, bez obzira na to da li su ga oni slušali, da li su ga poslušali, Jov ih nije terao da veruju u Boga – nije ih prisiljavao i nije se mešao u njihov život. Oni su imali drugačije zamisli i mišljenja, pa se stoga nije mešao u ono što rade i nije se mešao u to kojim putem će oni ići. Da li je Jov povremeno govorio svojoj deci o veri u Boga? Sigurno bi s njima u dovoljnoj meri razgovarao o tome, ali nisu hteli da slušaju i nisu prihvatili njegove reči. Kakav je bio Jovov stav o tome? „Ja sam ispunio svoju odgovornost; a što se tiče toga kakvim putem će da krenu, on zavisi od njihovog izbora i zavisi od Božje orkestracije i uređenja. Ako Bog ne dela na njima ili ih ne pokrene, ja neću pokušavati da ih nateram.” Stoga se Jov nije molio za njih pred Bogom, nije patio u suzama za njima, nije postio zbog njih i uopšte nije patio. On to nije radio. Zašto Jov nije radio ništa od svega toga? Zato što ništa od toga nije način pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenju; sve je proisticalo iz ljudskih zamisli i predstavljalo je načine kojima su se aktivno nametale pojedine stvari. To je bio Jovov stav kada njegova deca nisu krenula istim putem kao on; pa kakav je onda bio njegov stav kad su njegova deca umrla? Da li je plakao? Da li je davao oduška svojim osećanjima? Da li se osećao povređenim? U Bibliji se ne može ništa naći o tome. Kada je Jov video da njegova deca umiru, da li je bio slomljenog srca ili tužan? (Bio je.) Kada se radi o privrženosti koju je osećao prema svojoj deci, sigurno je osećao to malo tuge, ali se ipak pokorio Bogu. Na koji način je izrazio svoju pokornost? Rekao je: „Ovu decu mi je Bog dao. Bez obzira na to da li su verovala u Boga ili nisu, njihovi životi su u Božjim rukama. Da su verovali u Boga i da je Bog želeo da ih uzme, On bi to i učinio; da nisu verovali u Boga, Bog bi ih opet uzeo ako bi On rekao da će da ih uzme. Sve je to u Božjim rukama; ko bi inače mogao da ljudima oduzme život?” Ukratko, kako bi to trebalo shvatiti? „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). On je zadržao svoj stav u načinu na koji se ophodio prema svojoj deci. On se i dalje držao tog istog stava bez obzira na to da li su bili živi ili mrtvi. Njegov način postupanja je bio ispravan; u svakom njegovom postupku, u pogledu stava i stanja s kojim se odnosio prema svemu, uvek je bio u položaju i stanju pokornosti, čekanja, traženja i zatim spoznaje. Ovakav stav je veoma važan. Ako se ljudi nikada ne drže takvog stava u bilo čemu što rade i ako imaju izuzetno jake lične ideje i stavljaju svoje lične namere i korist iznad svega, da li su onda stvarno pokorni? (Ne.) Takvi ljudi ne pokazuju iskrenu pokornost; oni nisu u stanju da dostignu iskrenu pokornost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela primene pokoravanja Bogu”

Moraš da pokažeš snagu i čvrstinu i postojanost u svom svedočanstvu za Mene; ustani i govori u Moje ime i ne plaši se šta bi drugi ljudi mogli reći. Samo udovolji Mojim namerama i ne dozvoli da te bilo ko ograničava. Ono što ti otkrivam mora se slediti u skladu s Mojim namerama i ne može se odlagati. Kako se osećaš duboko u sebi? Neugodno ti je, zar ne? Razumećeš. Zašto ne možeš da ustaneš i govoriš u Moje ime, uzimajući u obzir Moje breme? Ti insistiraš na uplitanju u sitne spletke, ali Ja sve jasno vidim. Ja sam tvoja podrška i tvoj štit i sve je u Mojim rukama. Čega se onda plašiš? Da nisi previše sentimentalan? Moraš da odbaciš svoja osećanja što je pre moguće; Ja ne postupam na osnovu osećanja, već sprovodim pravednost. Ako tvoji roditelji urade bilo šta što nije od koristi crkvi, oni ne mogu umaći. Moje namere su ti otkrivene i ne možeš se oglušiti o njih. Umesto toga, svu svoju pažnju moraš da usmeriš na njih i da odbaciš sve ostalo kako bi ih svesrdno sledio. Uvek ću te držati u Svojim rukama. Nemoj uvek biti stidljiv i ograničen od strane svog muža ili žene; moraš dozvoliti da se sprovodi Moja volja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”

Zemlje su u stanju velikog haosa, jer je Božji prut počeo da obavlja svoju ulogu na zemlji. Božje delo se može videti na osnovu stanja na zemlji. Kada Bog kaže: „Vode će hučati, planine će se rušiti, velike reke će se rastočiti”, ovo je početno delo pruta na zemlji, sa takvim ishodom da će se „sva domaćinstva na zemlji rasturiti i svi narodi na zemlji će se raspasti; proći će dani ponovnih susreta muža i žene, majka i sin se više neće sresti, više nikada neće biti okupljanja oca i kćeri. Sve čega je nekada bilo na zemlji, Ja ću razbiti”. Takvo će biti opšte stanje porodica na zemlji. Naravno, to nikako ne bi moglo biti stanje svih njih, ali jeste stanje većine porodica. Sa druge strane, to se odnosi na okolnosti koje ljudi ovog toka proživljavaju u budućnosti. To predskazuje da, nakon što su prošli grdnju rečima, a nevernici su bili izloženi katastrofi, više neće biti porodičnih odnosa među ljudima na zemlji; svi oni će biti narod Sinima i svi će biti odani u Božjem carstvu. Pa će tako proći dani ponovnih susreta muža i žene, majka i sin se više neće sresti, više nikada neće biti okupljanja oca i kćeri. I tako će se ljudske porodice na zemlji raspasti, biće rasparčane, i to će biti poslednje delo koje Bog obavlja u čoveku. I, pošto će Bog ovo delo proširiti po celoj vaseljeni, On koristi priliku da ljudima razjasni reč „osećanja” i time im omogućava da vide da je Božja namera da se rasture porodice svih ljudi i pokazuje im da Bog koristi grdnju da reši sve „porodične rasprave” među ljudskim rodom. Da nije tako, ne bi bilo načina da se završni segment Božjeg dela na zemlji privede kraju. Poslednji deo Božjih reči razotkriva najveću slabost ljudskog roda – svi oni žive u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcima celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to prevazilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko ne priznaje Boga je neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastave da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji ni u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

One u prošlosti izgovorene reči: „Kada neko veruje u Gospoda, sreća se smeši celoj njegovoj porodici”, bile su prikladne za Doba blagodati, ali nemaju nikakve veze s odredištem čovečanstva. One su bile prikladne samo za etapu koja je obavljena tokom Doba blagodati. Konotacija tih reči bila je usmerena na mir i materijalne blagoslove u kojima su ljudi uživali; one nisu značile da će cela porodica onoga ko veruje u Gospoda biti spasena, niti da će, kad neko primi blagoslove, njegova cela porodica takođe moći da bude dovedena u počinak. Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.” Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Onima koji čine pravedna dela će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost. Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji počivaju verovaće da postoji Bog i potčinjavaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Slična iskustvena svedočenja:

Privrženosti moraju biti u skladu sa načelima

Džojina priča

Moja privrženost pomutila je moj sud