Božje reči iz Biblije:

„Ko dolazi k meni, a nije mu omrzao njegov otac i majka, žena i deca, braća i sestre, pa i sopstveni život, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:26).

„Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33).

„Zaista vam kažem, nema toga ko je ostavio kuću, ili ženu, ili braću, ili roditelje, ili decu, radi Carstva Božijeg, koji neće primiti mnogo puta više u ovo vreme, a u vremenu koje dolazi primiće večni život“ (Luka 18:29-30).

Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Štetni uticaj koji su hiljade godina „uzvišenog duha nacionalizma“ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (3)“

Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću učiniti nešto što ti ne odgovara? Zašto uvek brineš o porodici po krvi? Uvek čezneš za svojim voljenima! Ima li u tvom srcu mesta za Mene? Još uvek tvrdiš da Mi dozvoljavaš da imam vrhovnu vlast u tebi i da zauzimam čitavo tvoje biće – sve su to obmane i laži! Koliko je vas svim srcem posvećeno crkvi? A ko od vas ne misli na sebe, nego dela u interesu carstva današnjice? Veoma pažljivo razmislite o tome.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Sledili ste Me sve ove godine, a ipak, nikada Mi niste pružili ni trunku odanosti. Umesto toga, vrteli ste se oko ljudi koje volite i stvari koje vam prijaju – toliko da ih u svakom trenutku i gde god da idete, držite blizu svog srca i nikada ih niste napustili. Kad god postanete željni bilo koje stvari koju volite ili za njom postanete strastveni, to se događa dok Mene sledite ili čak dok slušate Moje reči. Dakle, kažem da odanost koju tražim od vas vi umesto toga koristite da biste bili odani svojim „ljubimcima“ i negovali ih. Iako možete da žrtvujete stvar ili dve za Mene, to ne predstavlja vaše sve i ne pokazuje da sam Ja taj kome ste istinski odani. Uključujete se u poduhvate do kojih vam je stalo: neki ljudi su odani sinovima i kćerima, drugi muževima, suprugama, bogatstvu, poslu, nadređenima, društvenom položaju ili ženama. Nikada se ne osećate umorno niti ste ljuti zbog stvari kojima ste odani; umesto toga, sve više želite da posedujete te stvari, u što većem broju i što boljem kvalitetu, i nikada ne odustajete. Ja i Moje reči uvek smo potisnuti iza stvari do kojih vam je stalo. I vi nemate izbora nego da ih smestite na poslednje mesto. Ima čak i onih koji ovo poslednje mesto čuvaju za stvari kojima su odani, a koje će tek otkriti. U njihovim srcima nikada nije bilo ni najmanjeg traga Mene. Možda mislite da od vas tražim previše ili da vas nepravedno optužujem – međutim, jeste li ikada pomislili na činjenicu da, dok srećno provodite vreme sa svojom porodicom, Meni nikada niste bili odani? Zar vam to u ovakvim trenucima ne zadaje bol? Kada su vam srca ispunjena radošću i kada ste nagrađeni za svoj trud, zar se ne osećate obeshrabreno što sebi niste priuštili dovoljno istine? Kada ste plakali što niste dobili Moje odobrenje? Razbijate glavu i podnosite velike muke za dobrobit svojih sinova i kćeri, a ipak niste zadovoljni; i dalje verujete da u njihovo ime niste bili dovoljno marljivi, da za njih niste učinili sve što možete. Prema Meni ste, međutim, uvek bili neodgovorni i nemarni; Ja sam samo u vašim sećanjima, ali ne istrajavam u vašim srcima. Moju odanost i napore nikada niste osećali i nikada ih niste cenili. Samo se upuštate u kratkotrajno razmišljanje i verujete da će to biti dovoljno. Takva „odanost“ nije ono za čime sam dugo čeznuo, već ono što sam dugo prezirao.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“

Nisam Ja taj koji je u vašim mislima svakoga trenutka, niti istina koja dolazi od Mene, već su to vaši muž ili žena, sinovi i kćeri, kao i stvari koje jedete i oblačite. Razmišljate o tome kako možete da postignete još veće i značajnije uživanje. Ali čak i kada napunite stomak do granice pucanja, ne ostajete li i dalje leš? Čak i kada se spolja ukrasite tako lepom odećom, niste li i dalje hodajući leš u kome nema života? Dirinčite zbog svog punog stomaka sve dok ne osedite, a ipak za Moje delo niko od vas ne žrtvuje ni vlas sa glave. Stalno ste u pokretu, opterećujući svoje telo i mrcvareći svoj mozak radi sopstvene telesnosti, kao i zbog svojih sinova i kćeri – pa ipak, niko od vas ne pokazuje nimalo brige ili zanimanja za Moje namere. Čemu se to još uvek nadate da ćete dobiti od Mene?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih“

Oni koji su Božji sledbenici moraju, u najmanju ruku, biti sposobni da se odreknu svega što imaju. Bog je jednom rekao u Bibliji, „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33). Šta znači odreći se svega što imaš? To znači odreći se svoje porodice, odreći se svog posla, odreći se svih ovozemaljskih upletenosti. Da li je to jednostavno učiniti? To je veoma teško. Apsolutno se ne može postići ukoliko nemate volje da to uradite. Kada osoba ima volju za odricanjem, ona prirodno poseduje volju da izdrži teškoće. Ako ne može da izdrži teškoće, ne može ničega da se odrekne, iako možda to želi. Postoje pojedinci koji, pošto se odreknu svoje porodice i distanciraju od svojih voljenih, počnu da žude za domom nakon što duži vremenski period obavljaju svoje dužnosti. Ako zaista ne mogu to da podnesu, mogu krišom da odu u posetu svojoj kući, a onda se vrate da obave svoje dužnosti. Nemoguće je da, za Novu godinu i druge praznike, onima koji su svoje domove napustili da bi obavljali dužnosti ne nedostaju voljene osobe. Zato oni noću, kada svi legnu da spavaju, plaču u tajnosti. Kada se isplaču, mole se Bogu i osećaju se mnogo bolje, nakon čega nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti. Iako su ovi ljudi bili sposobni da se odreknu svojih porodica, oni nisu u stanju da izdrže veliku bol. Ako nisu sposobni da se makar oslobode svojih osećanja prema ovim telesnim vezama, kako će biti sposobni da se zaista daju Bogu? Neki ljudi su sposobni da se odreknu svega što imaju i slede Boga, odričući se svojih poslova i porodice – ali koji je njihov cilj u takvom postupanju? Neki ljudi pokušavaju da dobiju blagodat i blagoslove, a neki su poput Pavla, streme samo ka vencu i nagradi. Neki ljudi se odreknu svega što imaju kako bi zadobili istinu i život i postigli spasenje. Dakle, koje od ovih težnji su u skladu sa Božjim namerama? To je, naravno, težnja za istinom i sticanjem života. Ovo je potpuno u skladu sa Božjim namerama, i to je najvažniji deo verovanja u Boga. Da li čovek može da zadobije istinu ako ne može da otpusti ovozemaljske stvari ili bogatstva? Ne može nikako. (…) Moći ćeš da uđeš u carstvo Božje samo ako se odrekneš svega što ti je najvažnije kako bi sledio Boga, obavljao svoju dužnost, stremio ka istini i zadobio život. Šta znači ući u carstvo Božje? To znači da si sposoban da se odrekneš svega što imaš i da slediš Boga, da obraćaš pažnju na Njegove reči, pokoravaš se Njegovim uređenjima, te Mu se time pokoravaš u svemu; to znači da je On postao tvoj Gospod i tvoj Bog. To za Boga znači da si zakoračio u Božje carstvo i, bez obzira na to koje te nesreće zadese, imaćeš Njegovu zaštitu, moći ćeš da preživiš i bićeš jedan od ljudi iz carstva Božjeg. Bog će te priznati kao Svog sledbenika, ili će ti dati Svoje obećanje da će te usavršiti – a tvoj prvi korak je da obavezno slediš Hrista. Samo tako ćeš imati ulogu u carskoj obuci. Ako ne slediš Hrista, već živiš van carstva Božjeg, Bog te neće priznati. A ako te Bog ne prizna, čak i ako imaš volju za spasenjem i za zadobijanjem Božjeg obećanja i savršenstva, hoćeš li moći da postigneš ove stvari? Nećeš. Ako želiš da zadobiješ Božje odobravanje, prvo moraš da budeš kvalifikovan da uđeš u Njegovo carstvo. Ako možeš da se odrekneš svega što imaš kako bi stremio ka istini, ako možeš da tragaš za istinom dok obavljaš svoju dužnost, ako možeš da delaš u skladu sa načelima i ako je tvoje iskustveno svedočenje istinito, onda si kvalifikovan da uđeš u carstvo Božje i da dobiješ Njegovo obećanje. Ako ne možeš da se odrekneš svega što imaš kako bi sledio Boga, onda nisi kvalifikovan da uđeš u Njegovo carstvo i nemaš pravo na Njegov blagoslov i obećanje. Danas ima mnogo ljudi koji su se odrekli svega što su imali i sada obavljaju dužnosti u Božjoj kući, no to ipak ne znači da će oni biti u mogućnosti da zadobiju istinu. Čovek mora da voli istinu i da bude sposoban da je prihvati pre nego što je zadobije. Ako čovek ne stremi ka istini, ne može da je zadobije. Da ne spominjemo one koji obavljaju svoju dužnost u svoje slobodno vreme – njihovo iskustvo Božjeg dela je toliko ograničeno da će oni mnogo teže zadobiti istinu. Ako čovek ne obavlja svoju dužnost ili ne stremi ka istini, propustiće čudesnu priliku da postigne Božje spasenje i da od Boga bude usavršen. Pojedini ljudi tvrde da veruju u Boga, ali ne obavljaju svoje dužnosti, već streme ka ovozemaljskim stvarima. Da li to znači da se odriču svega što imaju? Ako čovek veruje u Boga na ovaj način, da li može da Ga sledi do samog kraja? Pogledajte učenike Gospoda Isusa: među njima su bili ribari, seljaci i jedan poreski službenik. Kada ih je Gospod Isus pozvao i rekao: „Sledite me“, oni su ostavili svoje poslove i sledili Gospoda. Nisu ni razmišljali o problemu svog zaposlenja, niti o tome hoće li kasnije imati put opstanka u svetu, odmah su sledili Gospoda Isusa. Petar se svesrdno posvetio, ispunjavajući nalog Gospoda Isusa do kraja, pridržavajući se svoje dužnosti. Celog svog života stremio je ka ljubavi Božjoj i na kraju, Bog ga je usavršio. Danas ima pojedinaca koji ne mogu da se odreknu svega što imaju, a ipak žele da uđu u carstvo Božje. Zar oni ne sanjaju?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

(Odgovori na pitanja braće i sestara)

(Naklonost prema porodici me i dalje ograničava u obavljanju dužnosti. Često mi nedostaje porodica, a to utiče na obavljanje moje dužnosti. Moje stanje se donekle popravilo u poslednje vreme, ali i dalje ponekad brinem da će velika crvena aždaja uhapsiti članove more porodice kako bi me zastrašila i bojim se da, u tom slučaju, neću biti sposobna u stanju da ostanem postojana.) To su bezrazložni strahovi. Kada razmišljaš o tim stvarima, potrebno je da tragaš za istinom kako bi to razrešila. Potrebno je da razumeš da, kakve god bile okolnosti sa kojim se suočavaš, Bog je to orkestrirao i uredio. Moraš da naučiš da se pokoriš Bogu i da budeš u stanju da tragaš za istinom i ostaneš postojana kada se suočiš sa takvim situacijama. To je lekcija koju ljudi moraju na nauče. Trebalo bi često da razmišljaš o sledećem: kako doživljavaš Božje zalivanje i pastirstvo tokom ovog perioda? Koji je tvoj stvarni rast? Kako bi trebalo da ispunjavaš dužnost stvorenog bića? Te stvari moraš da prokljuviš! Ako možeš da razmišljaš o velikoj crvenoj aždaji koja ti preti, zašto onda ne razmišljaš o tome kako da uđeš u istinu? Zašto ne razmišljaš o istini? (Kada mi se te misli jave, ja se molim Bogu i obavežem se da ću, ako se jednoga dana zaista suočim sa takvim okolnostima, ostati verna Bogu do smrti. Ali, zaista se plašim da neću biti u stanju to da uradim sa svojim malim rastom.) Onda se moliš ovako: „Bože, plašim se da zbog svog malog rasta neću uspeti. Na smrt sam preplašena. Molim te, ne čini to. Uradi to kada budem imala rast.“ Da li je dobro moliti se na takav način? (Nije.) Trebalo bi da se moliš ovako: „Bože, moj rast i moja vera su sada mali, plašim se da ću morati da se suočim sa nečim; ja zapravo ne verujem istinski da su sva pitanja i sve stvari u Tvojim rukama. Ja nisam sebe stavila u Tvoje ruke i to je velika pobuna! Voljna sam da se pokorim Tvom uređenju i orkestraciji. Šta god da uradiš, moje srce je voljno da svedoči o Tebi. Voljna sam da budem postojana u svom svedočenju i da Te ne osramotim. Molim Te, radi po Svojoj volji.“ Potrebno je da pred Bogom izneseš svoje težnje i ono što želiš da kažeš – tako ćeš proizvesti iskrenu veru. Ako oklevaš čak i da se moliš ovako, kako je mala onda tvoja vera! Potrebno je da se često ovako moliš. Čak i ako se moliš ovako, to ne znači da će Bog obavezno odgovoriti. Bog ne opterećuje ljude više nego što oni mogu da podnesu, ali ako su tvoj stav i tvoja volja jasni, Bog će biti zadovoljan. Kada Bog bude zadovoljan, tvoje srce više neće biti ometano i ograničeno ovim pitanjem. „Stvari poput supruga, dece, porodice, imovine – to je sve u Božjim rukama. One ništa ne znače. Cela vaseljena je u Božjim rukama; zar nije onda i moja porodica u Njegovim rukama? Koja je svrha moje brige o njima? Ja se tu ništa ne pitam, nisam sposobna i ne mogu da ih zaštitim. Njihova sudbina i sve u vezi sa njima u Božjim su rukama!“ Moraš da imaš veru da stupiš pred Boga i da se moliš, čvrsto rešena i odlučna da se pokoriš Božjem uređenju. Onda će se stanje unutar tebe promeniti. Nećeš više imati razloga za brigu niti ćeš više brinuti. Nećeš biti preterano oprezna niti prepuna bojazni u svemu što radiš. Dok svi ostali budu jurišali napred, ti ćeš zaostajati, stalno želeći da pobegneš – zar to nije nešto što kukavica radi? Kada Božji ljudi obavljaju svoju dužnost u carstvu i kad stvorena bića obavljaju svoju dužnost pred Stvoriteljem, trebalo bi da mirno idu napred sa bogobojažljivim srcem. Ne bi trebalo da se petljaju okolo, da se povlače, niti da hodaju po jajima. Ako znaš da je takvo stanje pogrešno i neprestano brineš o tome, umesto da tragaš za istinom kako bi to stanje rešila, onda tebe to ograničava i vezuje, pa nećeš biti sposobna da ispuniš svoju dužnost. Ti od sveg srca, celim umom i svom snagom želiš da ispuniš svoju dužnost stvorenog bića, ali možeš li to da postigneš? Ne možeš da dostigneš tačku u kojoj bi dala celo svoje srce jer nisi unela srce u svoju dužnost – u najboljem slučaju, posvetila si joj jednu desetinu svog srca. Ako se dužnosti nisi posvetila svim srcem, kako onda možeš da daš sav svoj um i snagu? Tvoje srce nije uneto u tvoju dužnost, a sve što imaš je nešto malo volje da je obavljaš. Da li zaista možeš da ispuniš svoju dužnost celim srcem i umom? Ti nemaš odlučnost da upražnjavaš istinu, pa će te sigurno ograničavati porodica i tvoja naklonost prema njoj. One će ti vezati ruke i noge, kontrolisaće tvoje razmišljanje i tvoje srce i nećeš uspeti da dođeš do istine i ispuniš Božje zahteve – bićeš voljna, ali nećeš imati snage. Dakle, moraš da se moliš pred Bogom, s jedne strane shvatajući Božje namere, a ipak znajući gde bi trebalo da stojiš kao stvoreno biće; moraš da pred Boga izneseš odlučnost i stav koji bi trebalo da imaš. To je stav koji moraš da imaš. Zašto drugi ljudi ne brinu o tome? Da li misliš da drugi ljudi nemaju porodice ili slične poteškoće? Zapravo, svi imaju izvesne telesne i porodične upletanosti, ali su neki ljudi sposobni da ih razreše time što se mole Bogu i tragaju za istinom. Nakon jednog perioda traganja, oni prozru te telesne sklonosti i otpuste ih iz svog srca. Posle toga, te stvari im više ne predstavljaju poteškoću niti više mogu da ih kontrolišu i ograničavaju. One ne utiču na obavljanje njihovih dužnosti, tako da ti ljudi postaju oslobođeni. U Bibliji postoje Božje reči koje glase: „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik“ (Luka 14:33). Šta znači to odricanje od svega? Šta je to „sve“? Stvari poput statusa, slave i dobitka, porodice, prijatelja i imovine – sve one su uključene u reč „sve“. Dakle, koje to stvari zauzimaju važno mesto u tvom srcu? Za neke su to deca, za neke roditelji, za neke bogatstvo, dok su za druge to status, slava i dobitak. Ako ceniš ove stvari, one će te kontrolisati. Ako ih, pak, ne ceniš i ako ih u potpunosti otpustiš, onda one ne mogu da te kontrolišu. To samo zavisi od tvog stava prema tim stvarima i od načina na koji se nosiš sa njima.

Morate da razumete da bez obzira na to u kom trenutku i u kojoj fazi Bog izvršava Svoje delo, Njemu je uvek potreban deo ljudi da radi sa Njim. On je predodredio da ti ljudi sarađuju sa Božjim delom ili da sarađuju u širenju jevanđelja. Da li, onda, Bog ima nalog za svaku osobu koju je predodredio? Svako ima misiju i odgovornost; svako ima nalog. Kada ti Bog da nalog, to postaje tvoja odgovornost. Treba da prihvatiš tu odgovornost; to je tvoja dužnost. Šta je dužnost? To je misija koju ti je Bog dao. Šta je misija? (Božji nalog je čovekova misija. Čovek treba da živi život za Božji nalog. On je jedina stvar u njegovom srcu i on ne bi trebalo da živi ni za šta drugo.) Božji nalog je čovekova misija; to je ispravno razumevanje. Ljudi koji veruju u Boga stavljeni su na zemlju da bi izvršili Božji nalog. Ako se sve za čim tragaš u životu svodi na uzdizanje na društvenoj lestvici, skupljanje bogatstva, dobar život, uživanje u porodičnoj bliskosti i užitak koji donose slava, dobitak i status – sticanjem društvenog statusa porodica stiče ugled i njeni članovi su sigurni i zaštićeni – ali ignorišeš misiju koju ti je Bog dao, postoje li onda ikakve vrednosti u tom životu koji živiš? Kad umreš, kako ćeš odgovoriti Bogu? Nećeš biti u stanju da odgovoriš, a to je najveća pobuna; to je najveći greh! Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnim životima, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela. To nikako nije šala! Činjenica da ovde možeš da slušaš propoved predodređena je od strane Boga. To ne bi trebalo olako uzimati! Osim toga, tvoja visina, tvoj izgled, kakve oči imaš, tvoj stas, tvoje zdravstveno stanje, životno iskustvo i koje dužnosti si sposoban da obavljaš u određenom uzrastu, kao i kakvu kov i sposobnost imaš – to je Bog za tebe predodredio još davno, i to svakako nije nešto što se sada uređuje. Bog je to još davno predodredio za tebe. To znači da će te On, ako namerava da te iskoristi, pripremiti na to pre nego što ti poveri taj nalog i tu misiju. Da li je, onda, prihvatljivo da ti od toga bežiš? Da li je prihvatljivo da si malodušan u vezi sa tim? Ni jedno ni drugo nije prihvatljivo; time bi izneverio Boga! Najgora je vrsta pobune kada ljudi napuste svoju dužnost. Gadan je to postupak. Bog je radio pažljivo i usrdno, od pamtiveka predodredio stvari kako bi ti dočekao današnji dan i dobio ovu misiju. Nije li ova misija, onda, tvoja odgovornost? Nije li upravo ona ta koja daje vrednost tvom životu? Ako ne izvršiš misiju koju ti je Bog dao, ti gubiš vrednost i smisao življenja; to je kao da si živeo uzalud. Bog je za tebe uredio prave uslove, pravu okolinu i predistoriju. Darovao ti je ovaj kov i ovu sposobnost, pripremio te je da dočekaš ovo doba i opremio te svim kvalifikacijama potrebnim za obavljanje dužnosti; sve je On to uredio za tebe, a ti svoju dužnost ipak ne obavljaš marljivo. Ne možeš da odoliš iskušenju i odabrao si da pobegneš, stalno gledajući da živiš dobar život i da tragaš za zemaljskim stvarima. Ti uzimaš dar i sposobnost koje ti je Bog dao, a koristiš ih da služiš Sotoni, da živiš za Sotonu. Kako se Bog zbog toga oseća? Zar te neće prezirati ako si tako izneverio Njegove nade? Zar te neće mrzeti? Iskaliće ogroman bes na tebi. I da li će to pitanje onda biti rešeno? Da li je to tako jednostavno kao što zamišljaš? Misliš li da će se, ako ne obaviš svoju misiju u životu, sve završiti tvojom smrću? Ne završava se tada; tvoja duša će onda biti u opasnosti. Nisi obavio svoju dužnost, nisi prihvatio Božji nalog i pobegao si od Božjeg prisustva. Situacija postaje zastrašujuća. Gde možeš da se sakriješ? Možeš li da pobegneš od Božjih ruku? Kako Bog klasifikuje takvu osobu? (To su ljudi koji su Ga izdali.) Kako Bog definiše ljude koji su pobegli od sedišta Njegovog suda? To su ljudi koji će doživeti propast i biti uništeni. Za tebe neće biti drugog života niti ponovnog rađanja, a Bog ti nikako neće dodeliti drugi nalog. Za tebe više nema misije i nema šanse da ćeš primiti spasenje. To je ozbiljan problem! Bog će reći: „Ova osoba je već jednom pobegla pred Mojim očima; pobegla je od sedišta Mog suda i od Mog prisustva. Ona nije izvršila ni svoju misiju ni svoj nalog. Njen život se okončava ovde. Gotovo je; došao je kraj.“ Kakva je to tragedija! Da biste danas mogli da obavljate svoju dužnost u Božjoj kući, bila ona fizička ili umna, bilo da se radi o spoljnom ili unutrašnjem radu, ničije obavljanje dužnosti se ne odvija slučajno. Kako to može da bude tvoj izbor? Svim tim stvarima upravlja Bog. To što ti je Bog poverio nalog jedini je razlog zašto se ovako krećeš, zašto imaš osećaj misije i odgovornosti i zašto možeš da obaviš ovu dužnost. Među nevernicima je mnogo ljudi koji dobro izgledaju, mnogo znaju ili su talentovani, a da li je Bog njima naklonjen? Ne, nije im naklonjen. Bog nije njih odabrao, već je samo vama naklonjen. Uredio je da svi vi preuzmete razne vrste uloga, da obavljate svakakve dužnosti i preuzmete različite vrste odgovornosti u Njegovom delu upravljanja. Kada se njegov plan upravljanja konačno završi i ispuni, kakva će to biti slava i privilegija! Zato u situacijama kada ljudi pri obavljanju današnjih dužnosti istrpe malo teškoća; kada moraju da odustanu od nekih stvari, da se malo daju i da plate određenu cenu; kada izgube svoj status, slavu i dobitak na ovom svetu; i kada svih ovih stvari više nema, čini se da im je Bog sve to oduzeo, a oni su zapravo zadobili nešto mnogo dragocenije i vrednije. Šta su oni zadobili od Boga? Zadobili su istinu i život obavljajući svoju dužnost. Jedino kada ispuniš svoju dužnost, kada izvršiš Božji nalog, kada ceo svoj život živiš za svoju misiju i za nalog koji ti je Bog dao i kada živiš život koji ima vrednost – jedino tada si pravi čovek! Zašto kažem da si pravi čovek? Zato što te je Bog odabrao i uredio da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće u okviru Njegovog upravljanja. To je najveća vrednost i najveći smisao u tvom životu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Kad čuješ puno propovedi, puno istina i puno Božjih reči, a već si se uverio da je to ispravan put, da je to pravi put u životu, šta ti je tada potrebno? Moraš da zamoliš Boga da ti stvori odgovarajuće okruženje koje će te podučiti i pomoći ti da napreduješ u životu. To okruženje možda neće biti baš prijatno – telo mora da izdrži teškoće, a čovek se mora odreći i ostaviti iza sebe mnogo toga. To je nešto što ste svi vi dosad iskusili. Recimo da ste progonjeni i da ne možete da se vratite kući, da ne možete da vidite ni da kontaktirate svoju decu ili supružnike, niti da se sretnete sa rođacima i prijateljima, kao ni da čujete vesti od njih. Usred noći, počeo bi da razmišljaš o svom domu: „Kako mi je otac? Star je, a ja ne mogu da mu ukažem poštovanje. Majka mi je slabog zdravlja, a ja ne znam kako joj je sada.“ Zar ne bi stalno razmišljao o takvim stvarima? Ako ti je srce uvek ograničeno takvim stvarima, kakve će posledice to imati na tvoje obavljanje dužnosti? Da bi napredovao u životu, bolje je da se ne uplićeš i ne brineš toliko oko tih ovozemaljskih, telesnih stvari. Tvoja razmišljanja i zabrinutost neće imati nikakvu funkciju; sve te stvari su u Božjim rukama i ti ne možeš da promeniš sudbine članova svoje porodice. Moraš da shvatiš da ti je, kao nekom ko veruje u Boga, prvi prioritet da poštuješ Njegovu volju, da ispunjavaš svoje dužnosti, da stičeš istinsku veru, da uđeš u stvarnost Božjih reči, da napreduješ u životu i da zadobiješ istinu. To je ono što je najvažnije. Na površini, deluje da se ljudi aktivno odriču sveta i svojih porodica, ali šta se zapravo događa? (Bog je taj koji vlada svime i sve uređuje.) Sve to Bog uređuje; On je taj koji te sprečava da vidiš svoju porodicu. Preciznije rečeno, Bog te lišava njih. Nisu li ovo najpraktičnije reči? (Jesu.) Ljudi uvek kažu da Bog vlada stvarima i uređuje ih, pa kako onda On vlada po pitanju ove stvari? On te izvodi iz tvog doma i ne dopušta da ti porodica postane problem koji te opterećuje. Dakle, gde te On vodi? Vodi te u okruženje gde nema telesnih uplitanja, gde ne možeš da vidiš svoje voljene. Kad si zabrinut i želiš nešto da učiniš za njih, ne možeš to učiniti, kao što ne možeš ni da im ukažeš poštovanje kao roditeljima. Više te ne mogu zaplitati. Bog te je udaljio od njih i lišio te svih tih uplitanja. U suprotnom bi im i dalje bio dete, služio bi im, robovao im. Da li je to što te Bog udaljava od takvih spoljnih uplitanja dobro ili loše? (Dobro je.) To je nešto što je dobro i nema potrebe žaliti zbog toga. A pošto je to dobra stvar, šta bi ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da zahvale Bogu i da kažu: „Bog me mnogo voli!“ Ne može čovek sȃm da prevaziđe robovanje osećanjima jer su srca svih ljudi sputana osećanjima. Svi oni žele da budu sa svojom porodicom, da im cela porodica bude na okupu, da svi budu bezbedni, zdravi i srećni i da tako provode svaki dan, da se nikad ne razdvajaju. Ali to ima i svoju lošu stranu. Njima ćeš posvetiti svoju životnu energiju i trud, svoju mladost, svoje najbolje godine i najlepše delove života; ceo svoj život protraćićeš na svoje telo, porodicu, voljene, posao, slavu i bogatsvo, kao i na svakakve komplikovane odnose, da bi na kraju u potpunosti sebe uništio. Kako onda Bog voli čoveka? Bog kaže: „Ne uništavaj sebe u ovoj jami punoj blata. Ako su ti obe noge zaglibljene, nećeš moći da se izvučeš koliko god da se iscrpljuješ u tome. Nemaš rast niti hrabrost, a kamoli veru. Ja ću te lično izvući.“ To je ono što Bog radi i On o tome ne diskutuje s tobom. Zašto Bog ne pita ljude za mišljenje? Neki kažu: „Bog je Stvoritelj. On radi šta On hoće. Ljudi su kao mravi i bube i nisu ništa u očima Boga.“ Tako stoje stvari. Ali da li se Bog tako ophodi prema ljudima? Ne. Bog izražava tako mnogo istina i poklanja ih čoveku, omogućavajući mu da se pročisti od iskvarenosti i da od Njega dobije novi život. Božja ljubav prema čoveku je tako velika. Sve to ljudi mogu da vide. Bog za tebe ima planove, a svrha što te On ovde dovodi jeste u tome da kreneš ispravnom stazom u životu, da živiš život sa smislom i da ideš stazom koju sȃm ne bi bio u stanju da izabereš. Subjektivna želja ljudi jeste da život provedu bezbedni i zdravi, pa čak i ako ne steknu bogatstvo, makar žele da budu sa svojom porodicom zauvek i da uživaju u toj porodičnoj sreći. Oni ne shvataju koliko treba da poštuju Božju volju niti kako da usmere svoje misli ka budućim odredištima i ka Božjoj volji da spase čovečanstvo. Ali Bog ne haje za to što oni to ne shvataju i ne mora mnogo da im govori jer oni ne shvataju, njihov rast je premali i svaka diskusija bila bi bespredmetna. Zašto bi bila bespredmetna? Zato što važno pitanje Božjeg plana upravljanja da spase čovečanstvo nije nešto što ljudi mogu da shvate na osnovu samo jedne ili dve rečenice objašnjenja. Pošto je to tako, Bog donosi odluke i deluje direktno, dok ne dođe dan kad će ljudi najzad shvatiti.

Kad Bog izvede neke od Svojih izabranika iz neprijateljskog okruženja kontinentalne Kine, tu se vide Njegove dobre namere. Zbog toga ljudi moraju da pokažu zahvalnost Bogu što im pruža takvu blagodat. Dolazite iz takvog porodičnog okruženja, prekidate sve komplikovane međuljudske telesne odnose i izvlačite se iz svih svetovnih i telesnih upletenosti. Bog te je izvukao iz te složene zamke i doveo te u Svoje prisustvo i u Svoju kuću. Bog kaže: „Ovde vlada mir. Ovo je dobro mesto i pogodno je za tvoj razvoj. Ovde ćeš naći Božje reči i On će voditi. Ovde vlada istina. Ovde leži Božja volja da spase čovečanstvo i ovde je centar dela spasenja. Zato ovde rasti do mile volje.“ Bog te dovodi u ovakvo okruženje, u okruženje u kojem možda nema udobnog prisustva tvojih voljenih, gde deca nisu tu da brinu o tebi kad se razboliš i gde nemaš nikog kome bi se poverio. Kad si sȃm i kad razmišljaš o telesnim patnjama i nedaćama i o svemu što te čeka u budućnosti, u tim trenucima ćeš osetiti da si sam. Zašto ćeš osetiti da si sam? Jedan objektivni razlog je taj da su ljudi premali rastom. A koji je subjektivni razlog? (Ljudi se ne odvoje potpuno od svojih telesnih voljenih.) To je tačno jer ljudi nisu u stanju da ih se odreknu. Oni koji žive u telu nalaze zadovoljstvo u različitim odnosima i porodičnim telesnim vezama. Oni veruju da ljudi ne mogu da žive bez svojih voljenih. A zašto ne promisliš o tome kako si došao u svet ljudi? Došao si sam, provobitno bez ikakvih veza sa drugima. Bog ovde dovodi ljude jednog po jednog; kad si ti došao, bio si zapravo sam. U to vreme nisi osećao da si sam, pa zašto bi osećao da si sam kad te Bog ovde sad dovede? Misliš da ti nedostaje partner kojem možeš da se poveriš, bilo da su to tvoja deca, roditelji ili tvoja druga polovina – suprug ili supruga – i zato osećaš da si sȃm. A tada, kad osetiš da si sȃm, zašto ne pomisliš na Boga? Zar Bog nije družbenik čoveku? (Jeste.) Kad osetiš najveću patnju i tugu, ko zaista može da te uteši? Ko istinski može da reši tvoje teškoće? (Može Bog.) Samo Bog može da reši teškoće ljudi. Kad si bolestan i kad su deca pored tebe, kad ti sipaju napitke i služe te, osećaćeš se prilično srećno, ali će vremenom deci to dozlogrditi i niko neće hteti da te služi. U takvim trenucima, osećaćeš se istinski sȃm! Zato sad, kad misliš da nemaš nikoga, da li je to zaista tako? Zapravo nije, jer je Bog taj koji ti uvek pravi društvo! Bog ne napušta ljude; On je neko na koga mogu da se oslone i u kojem će uvek naći utočište, on je jedini kome mogu da se povere. Zato, bez obzira na to kakve te teškoće i patnje snađu, sa kakvom god da se tugom, negativnim stvarima i slabostima suočavaš, ako dođeš pred Boga i odmah se pomoliš, Njegove reči će ti pružiti utehu i rešiti tvoje nevolje i sve tvoje svakojake probleme. U ovakvom okruženju, tvoja samoća postaće osnovni uslov da iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu. Kad je iskusiš, polako ćeš početi da razmišljaš: „I dalje živim lep život nakon što sam napustila roditelje i imam ispunjen život nakon što sam napustila muža. Život mi je miran i radostan nakon što sam napustila decu. I više ne osećam prazninu. Više se neću oslanjati na ljude, već ću se oslanjati na Boga. On će mi pružiti ono što mi je potrebno i pomagati mi u svakom trenutku. Iako ne mogu da Ga dotaknem niti da Ga vidim, znam da je uz mene u svakom trenutku i na svakom mestu. Dokle god Mu se molim, dokle god Ga dozivam, on me pokreće i omogućava mi da razumem Njegovu volju i uvidim pravi put.“ U tom trenutku, On će istinski postati tvoj Bog i svi tvoji problemi će se rešiti.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Neki žele i da razumeju i da dođu do istine; žele da se daju Bogu, ali ne mogu ničeg da se odreknu. Ne mogu da se odreknu svoje budućnosti, ne mogu da se odreknu telesnih zadovoljstava, ne mogu da se odreknu zajedništva svoje porodice, svoje dece i roditelja, niti mogu da se odreknu svojih namera, svojih ciljeva, ni svojih želja. Šta god da ih zadesi, uvek stavljaju sebe, svoje poslove i svoje sebične potrebe na prvo mesto, a istinu na poslednje; zadovoljavanje telesnih potreba i njihovih sotonskih, iskvarenih naravi na prvom je mestu, a upražnjavanje Božje reči i udovoljavanje Bogu je sekundarno i na poslednjem je mestu. Mogu li takvi ljudi naići na Božje odobravanje? Mogu li ikada ući u istina-stvarnost, ili udovoljiti Božjoj volji? (Ne mogu nikada.) Ako si, naizgled, ispunio svoju dužnost i nisi bio dokon, ali tvoja iskvarena narav nije ni najmanje popravljena, slediš li Božji put? (Ne slediš.) Vi razumete ove stvari, ali kada istinu treba sprovesti u delo, to je težak posao. Tvoja patnja i ispaštanje treba da budu utrošeni na upražnjavanje istine, a ne na povinovanje pravilima i praćenje postupka. Koliko god da patiš radi istine, vredi, a patnja koju pretrpiš zbog upražnjavanja istine da bi udovoljio Božjoj volji Njemu je prihvatljiva i On je odobrava.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Ako svoje srce, telo i svu svoju iskrenu ljubav možeš da posvetiš Bogu, da ih staviš pred Njega, da Mu u potpunosti budeš pokoran i da apsolutno vodiš računa Njegovim namerama – ne zbog tela, ne zbog porodice i ne zbog svojih ličnih želja, već zbog interesa Božjeg doma, uzimajući Božju reč kao načelo i temelj u svemu – na taj način će sve tvoje namere i gledišta biti na pravom mestu, a ti ćeš pred Bogom biti osoba koja prima Njegove hvale. Ljudi koje Bog voli su oni koji su Mu u potpunosti okrenuti; oni su ti koji mogu da budu posvećeni samo Njemu. Ljudi koje Bog prezire su oni koji Mu se samo delimično daju i koji se bune protiv Njega. On prezire one koji veruju u Njega i uvek žele da uživaju u Njemu, iako nisu u stanju da se potpuno daju za Njega. On prezire one koji kažu da Ga vole, a u svojim srcima se bune protiv Njega; On prezire one koji obmanjuju koristeći vešte i sladunjave reči. Oni koji nisu istinski posvećeni Bogu ili koji se nisu istinski pokorili pred Njim varljivi su i po prirodi preterano nadmeni. Oni koji ne mogu biti istinski pokorni pred normalnim, praktičnim Bogom, još su nadmeniji, a pogotovo su poslušno arhanđelovo potomstvo. Ljudi koji se istinski daju za Boga posvećuju Mu svoje celokupno biće i staju pred Njega; oni mogu da se pokoravaju svim Njegovim rečima i delu, i mogu da sprovedu Njegove reči u delo. Oni mogu da prihvate Božje reči i da ih uzmu kao osnovu svog postojanja, i u stanju su da predano istražuju Božje reči kako bi saznali koje delove da primenjuju. Takvi su ljudi koji zaista žive pred Bogom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji zaista vole Boga su oni koji mogu u potpunosti da se pokore Njegovoj praktičnosti“

Čovek mora da traga da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da traga za uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da traga za snažnijom, čistijom ljubavi prema Bogu i za životom koji ima vrednost i smisao. Jedino se to može nazvati životom; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da budeš proaktivan u pogledu svog ulaska na pozitivnu stranu i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad trenutne udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, konkretnije i praktičnije istine. Tvoja ljubav mora biti praktična i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim beskičmenjacima i slabićima. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, te pa u tom smislu prema sebi ne treba da se odnosiš površno. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja traga za Bogom, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš o svom stavu prema životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga već voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. (…) Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg naročitog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar Božja grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar Božja grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti lice ne bude išarano borama, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

Ovo je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad razvrstavam sva stvorenja, smeštajući svako od njih u odgovarajuću grupu, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i delotvornije. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće prikloniš Mom celokupnom delu i da, osim toga, jasno uočiš i uveriš se u sav posao koji sam obavio u tebi i da svu svoju snagu uložiš u Moje delovanje ne bi li ono postalo delotvornije. To je ono što moraš da razumeš. Kloni se međusobnih sukoba, tražeći sebi odstupnicu i žudeći za telesnom utehom, jer bi time samo odložio dovršetak Mog dela i odložio svoju divnu budućnost. Ne samo da te to ne bi zaštitilo, već bi ti donelo propast. Zar to ne bi bilo nesmotreno sa tvoje strane? Ono u čemu danas pohlepno uživaš upravo je ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas trpiš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred velikog sudnjeg dana.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja“

Danas, volim svakog ko je u stanju da sledi Moju volju, svakog ko može da pokaže obzir za Moje breme i svakog ko može da iskreno i čista srca dȃ sve što ima za Mene. Stalno ću ih prosvećivati i neću dozvoliti da se udalje od Mene. Često kažem: „One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti.“ Na šta se „blagosloviti“ odnosi? Da li znaš? Što se tiče sadašnjeg dela Svetog Duha, odnosi se na breme koje ti poveravam. Za sve one koji su u stanju da nose breme za crkvu i koji se iskreno daju zarad Mene, i njihovo breme i njihova revnost su blagoslovi koji dolaze od Mene. Štaviše, i Moja otkrivenja njima su blagoslov od Mene.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 82. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Sada hodam među Svojim narodom i živim među njima. Danas su blagosloveni ljudi koji Me iskreno vole. Blagosloveni su oni koji Mi se pokoravaju, oni će sigurno ostati u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji su Me spoznali, oni će sigurno imati silu u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji Me traže, oni će sigurno pobeći iz Sotoninih okova i uživati u Mojim blagoslovima. Blagosloveni su oni koji mogu da se pobune protiv samih sebe, oni će sigurno ući u Moj posed i naslediti izobilje Mog carstva. Setiću se onih koji zbog Mene jurcaju naokolo, radosno ću prigrliti one koji se daju za Mene, a onima koji Mi prinose darove pružiću uživanje. Blagosloviću one koji uživaju u Mojim rečima; oni će zasigurno biti stubovi koji će podupirati sleme u Mom carstvu i u Mojoj kući će imati izobilje bez premca, tako da niko neće moći da se poredi s njima. Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti iz vida svetlost koja vas vodi. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi da svedočite o Mojoj pobedi. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“