Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

U određivanju da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tražiš istinu, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, i ako si iole u stanju da sumnjaš u to da je Bog istina i pravda, onda ćeš biti u nevolji. Takvi ljudi su najnadmeniji i najbuntovniji prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako postavljaš zahteve prema Bogu, to dokazuje da pokušavaš da sklopiš dogovor sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. Time izdaješ Boga i u tebi nema pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi nije razumno; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da išta zahtevaš od Njega, niti ćeš osećati da imaš pravo da tražiš nešto od Njega, bez obzira da li to smatraš razumnim ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo slaviti i pokoravati Mu se; nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da se ne pokore Bogu, već čak traže od Boga da se On pokori njima. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božje odobravanje. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i pokornosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju i što više opravdanja imaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se vajkaju i otpisuju stvari kao da su beznadežne i ponašaju se nepromišljeno. Posle toga osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši iz korena.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Ni sa čim se nije teže nositi nego s ljudima koji stalno zahtevaju nešto od Boga. Čim Božji postupci ne odgovaraju tvom načinu razmišljanja, ili nisu izvršeni u skladu sa tvojim načinom razmišljanja, ti ćeš se verovatno opirati – što je dovoljno da se pokaže da prirodno pružaš otpor Bogu. Prepoznavanje ovog problema može se postići samo čestim promišljanjem o sebi i samim tim dostizanjem razumevanja istine, a ono se može u potpunosti rešiti samo traganjem za istinom. Kada ljudi ne shvataju istinu, oni postavljaju mnoge zahteve prema Bogu, dok kada zaista shvate istinu, oni ih ne postavljaju; oni samo osećaju da nisu dovoljno udovoljili Bogu, da se dovoljno ne pokoravaju Bogu. To što ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga odražava njihovu iskvarenu prirodu. Ako ne možeš da upoznaš sebe i istinski se pokaješ po ovom pitanju, onda ćeš se suočiti sa skrivenim opasnostima i pretnjama na svom putu vere u Boga. U stanju si da prevaziđeš obične stvari, ali kada se radi o važnim pitanjima kao što su tvoja sudbina, izgledi i odredište, možda nećeš moći da ih prevaziđeš. Ako ti tada još uvek bude nedostajala istina, moći ćeš da se vratiš svojim starim navikama i tako ćeš postati jedan od onih koji su uništeni. Mnogi ljudi su uvek sledili i verovali na taj način; primerno su se ponašali dok su sledili Boga, ali to ne određuje šta će se desiti u budućnosti. To je zato što nikada nisi svestan čovekove Ahilove pete, ili onoga u čovekovoj prirodi što može da se suprotstavi Bogu, a dokle god te ne odvedu u nesreću, ti ne znaš da te stvari postoje. To što pitanje tvoje prirode koja se suprotstavlja Bogu i dalje nije rešeno priprema te za nesreću i moguće je da ćeš, kada se tvoje putovanje završi i Božje delo završi, ti učiniti ono što se najviše suprotstavlja Bogu i da ćeš bogohuliti, pa ćeš stoga biti osuđen i eliminisan. U poslednjem trenutku, u najkritičnije vreme, Petar je pokušao da pobegne. Tada on nije razumeo Božju nameru i planirao je da preživi i da se bavi crkvama. Kasnije mu se Isus ukazao i rekao: „Hoćeš li da Me još jednom razapnu zarad tebe?“ Petar je tada shvatio Božju nameru i brže-bolje se pokorio. Pretpostavimo da je u tom trenutku imao sopstvene zahteve i rekao: „Ne želim sada da umrem, plašim se bola. Zar Ti nisi razapet zarad nas? Zašto tražiš da budem razapet? Mogu li da budem pošteđen raspeća?“ Da je izneo takve zahteve, put koji je prošao bio bi uzaludan. Ali Petar je oduvek bio osoba koja se pokoravala Bogu i koja je tražila Njegovu nameru i na kraju je shvatio Božju nameru i potpuno se pokorio. Da Petar nije tražio Božju nameru i da je postupao u skladu sa svojim razmišljanjem, krenuo bi pogrešnim putem. Ljudima nedostaju sposobnosti da neposredno razumeju Božje namere, ali ako se ne pokore nakon što shvate istinu, onda izdaju Boga. Drugim rečima, to što ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu ima veze s njihovom prirodom: što više zahteva imaju, to su buntovniji i pružaju više otpora i to više predstava imaju. Što više neko zahteva od Boga, veća je verovatnoća da će se buniti, opirati, pa čak se i suprotstaviti Bogu. Možda bi jednog dana mogao i da izda i napusti Boga. Ako želiš da rešiš ovaj problem, potrebno je da razumeš nekoliko aspekata istine, kao i da imaš neko praktično iskustvo da bi ga temeljno razumeo i u potpunosti rešio.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? I zašto oni uvek imaju predstave o Bogu? Šta je to u čovekovoj prirodi? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i spletkarenja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili u zajedništvu razgovaraju o Bogu ili propovedaju – njihovo traganje, misli i težnje, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je „to ljudska priroda“, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi“ već postala čovekova priroda. Koji problem pokazuju ljudi koji previše zahtevaju od Boga? Pokazuju da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog. Neki ljudi kažu: „Ako se prema Bogu nismo ophodili kao da je Bog, zašto bismo i dalje verovali u Njega? Da nismo prema Njemu postupali kao prema Bogu, da li bismo mogli da Ga sledimo sve do sada? Da li bismo mogli da izdržimo svu tu patnju?“ Na površini, ti veruješ u Boga, i u stanju si da Ga slediš, ali u svom stavu prema Njemu i u svojim pogledima na mnoge stvari, vi uopšte ne postupate prema Bogu kao prema Stvoritelju. Ako se prema Bogu odnosiš kao da je Bog, ako se prema Bogu odnosiš kao da je Stvoritelj, onda bi trebalo da stojiš na svom mestu stvorenog bića i bilo bi ti nemoguće da bilo šta zahtevaš od Boga, ili da imaš bilo kakve ekstravagantne želje. Umesto toga, u svom srcu bi bio sposoban za istinsku pokornost i u potpunosti sposoban da veruješ u Boga u skladu s Njegovim zahtevima i da se pokoravaš celokupnom Njegovom delu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Verujući u Boga, ljudi od Njega traže da im podari prikladno odredište i svu potrebnu blagodat, nastoje da Ga učine svojim slugom, da Ga nateraju da s njima održava miran, prijateljski odnos, kako među njima nikada, ni u koje doba, ne bi došlo ni do kakvih sukoba. Drugim rečima, njihova vera u Boga zahteva od Njega obećanje da će ispuniti sve njihove zahteve i da će im podariti sve ono za šta se mole, saglasno rečima koje su pročitali u Bibliji: „Slušaću sve vaše molitve.“ Oni od Boga ne očekuju da ikome sudi, niti da bilo koga oreže, jer je On oduvek bio milosrdni Spasitelj Isus, koji u svako doba i na svakom mestu održava dobre odnose s ljudima. Evo kako ljudi veruju u Boga: oni naprosto, bez ikakvog stida, Bogu ispostavljaju zahteve, verujući da će im On sve te zahteve slepo ispunjavati, bilo da su oni buntovnički nastrojeni ili poslušni. Oni samo neprestano „naplaćuju dugove“ od Boga, verujući da im se On mora „odužiti“ bez ikakvog otpora i da im, štaviše, mora platiti duplo; misle da mogu po volji da manipulišu Bogom, bez obzira da li je Bog od njih nešto dobio ili nije, te da Bog ne može proizvoljno da orkestrira ljudima, a još manje da, kad god Mu se prohte i bez njihove dozvole, ljudima otkriva Svoju dugo godina skrivanu mudrost i pravednu narav. Oni svoje grehe prosto ispovedaju Bogu, verujući da će im Bog te grehe jednostavno oprostiti, da Mu to nikad neće dozlogrditi i da će tako doveka trajati. Oni samo zapovedaju Bogu verujući da će im se On pokoravati, jer je u Bibliji zapisano kako Bog nije došao da bi mu ljudi služili, već da bi On služio njima, da je On tu samo zato da bi im bio sluga. Zar niste oduvek verovali upravo na ovaj način? Kad god niste u stanju da od Boga nešto dobijete, vi biste da pobegnete; kad nešto ne razumete, postajete jako ozlojeđeni, pa idete čak dotle da Ga obasipate svakojakim psovkama. Vi jednostavno nećete Samom Bogu dopustiti da do kraja izrazi Svoju mudrost i čudesnost; umesto toga, želite samo da uživate u privremenoj lagodnosti i udobnosti. Sve do sada, vaš stav u pogledu vere u Boga sastojao se samo od istih starih nazora. Ako vam Bog pokaže makar i sićušni deo Svog veličanstva, postajete nesrećni. Da li sada shvatate koliko je veliki vaš rast? Nemojte pretpostavljati da ste svi odani Bogu kad se vaši stari nazori, zapravo, uopšte nisu promenili. Dok vas nešto ne zadesi, verujete kako sve ide glatko, a vaša ljubav prema Bogu dostiže vrhunac. Čim vas nešto snađe, ma koliko to nevažno bilo, vi propadate u Ad. Je li to odanost Bogu?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“

Ljudi imaju tako malo razboritosti – imaju previše zahteva od Boga i previše traže od Njega, a nemaju ni trunke razuma. Ljudi uvek zahtevaju da Bog učini ovo ili ono i nisu u stanju da Mu se u potpunosti pokore ni da Ga obožavaju. Umesto toga, postavljaju nerazumne zahteve Bogu na osnovu svojih sklonosti, zahtevajući od Njega da bude veoma velikodušan, da se nikada ni zbog čega ne ljuti, i da se, kad god vidi ljude, uvek smeši i uvek sa njima razgovara, te da im podari istinu i sa njima razgovara o istini. Zahtevaju i da uvek bude strpljiv i da, kada je sa njima, uvek na licu ima prijatan izraz. Ljudi imaju previše zahteva; odveć su hiroviti! Treba da proučite ova pitanja. Ljudski razum je tako slab, zar nije? Ljudi ne samo da nisu sposobni da se u potpunosti pokore Božjim orkestracijama i uređenjima ili da prihvate sve što od Boga dolazi, već Mu, naprotiv, nameću dodatne zahteve. Kako neko sa takvim zahtevima može da bude odan Bogu? Kako može da se pokori Božjim uređenjima? Kako može da voli Boga? Svi ljudi imaju zahteve da Bog treba da ih voli, da treba da ih podnosi, da pazi na njih, da ih štiti i da se stara o njima, a nemaju nikakve zahteve u vezi sa tim kako oni treba da vole Boga, kako da misle na Boga, da budu obzirni prema Bogu, da udovolje Bogu, da imaju Boga u srcima, i da obožavaju Boga. Da li te stvari postoje u ljudskim srcima? To su stvari koje ljudi treba da postignu, pa zašto onda ne pohitaju marljivo ka tom cilju? Neki ljudi se privremeno mogu zaneti, donekle napustiti neke stvari i dati se Bogu, ali to ne traje; kada nalete na najmanju prepreku, mogu se zbog nje obeshrabriti, izgubiti nadu i jadikovati. Ljudi imaju mnogo teškoća i premalo ih je koji streme ka istini i nastoje da vole Boga i da mu udovolje. Sasvim im fali razboritosti, zauzimaju pogrešan stav i vide sebe kao posebno vredne. Ima i onih koji kažu: „Bog nas vidi kao zenicu oka Svoga. Nije oklevao da dozvoli da Njegov jedini Sin bude prikovan na krst da bi iskupio čovečanstvo. Bog je platio visoku cenu da nas otkupi – neverovatno smo vredni i imamo mesto u srcu Božjem. Mi smo posebna grupa ljudi i imamo mnogo viši položaj od bezbožnika – mi smo ljudi carstva nebeskog.“ Sebe smatraju vrlo uzvišenima i veličanstvenima. Mnoge starešine su u prošlosti razmišljale na taj način, verujući da, nakon što su unapređeni, imaju određeni status i položaj u Božjoj kući. Mislili su: „Bog me visoko ceni i dobro misli o meni; On mi je dozvolio da služim kao starešina. Moram da dam sve od sebe dok jurim naokolo i radim za Njega.“ Bili su strašno zadovoljni sobom. Ali, s vremenom, uradili su nešto loše i pokazali pravo lice. Potom su smenjeni, pa su se snuždili i oborili glavu. Kada je njihovo nedolično ponašanje raskrinkano i orezano, postali su još negativniji i nisu bili u stanju da istraju u veri. U sebi su mislili: „Bog je tako neuviđavan prema mojim osećanjima, uopšte Mu nije stalo da sačuva moj ponos. Kažu da Bog ima razumevanja za ljudske slabosti, pa zašto sam onda ja odbačen zbog nekakvih sitnih prestupa?“ Tada su se obeshrabrili i hteli da napuste svoju veru. Da li takvi ljudi imaju istinsku veru u Boga? Ako ne mogu da prihvate čak ni da budu orezani, premalog su rasta i neizvesno je da li će moći da prihvate istinu u budućnosti. Takvi su ljudi u opasnosti.

Ljudi nisu mnogo zahtevni prema sebi, ali su veoma zahtevni prema Bogu. Mole Ga da im ukaže posebnu pažnju i da bude strpljiv i predusretljiv prema njima, da ih voli, da ih snabdeva, i da im se nasmeši, da bude tolerantan prema njima, da bude popustljiv prema njima i da se brine za njih na mnoge načine. Očekuju da ne bude nimalo strog prema njima i da ne uradi ništa što bi ih iole uznemirilo; zadovoljni su samo ako im šapuće nežne reči baš svaki dan. Ljudi su tako nerazboriti! Nije im jasno šta treba da rade, šta treba da postignu, kakva stanovišta treba da imaju, u koji položaj treba da se postave da bi služili bogu i koji je primeren položaj da se u njega postave. Ljudi sa nekakvim statusom imaju veoma visoko mišljenje o sebi, a i oni bez statusa prilično dobro misle o sebi. Ljudi sebe nikada ne poznaju. U svojoj veri u Boga moraš doći do te tačke da, kako god da On govori sa tobom, koliko god da je strog prema tebi i da se na tebe ne obazire, ti ipak budeš u stanju da nastaviš da veruješ bez žalbi i da vršiš svoju dužnost kao i obično. Tada ćeš biti zreo i iskusan čovek i zaista ćeš imati nekakav rast i delić razuma normalne osobe. Nećeš postavljati zahteve Bogu, nećeš više imati ekstravagantne želje i nećeš više ništa tražiti ni od drugih ni od Boga polazeći od svojih sklonosti. To će pokazati da, do neke mere, poseduješ ljudsko obličje. Vi trenutno imate previše zahteva, ti zahtevi su preterani, i imate previše ljudskih namera. To dokazuje da nisi zauzeo ispravan položaj; položaj koji si zauzeo previše je uzvišen i sebe si video kao izuzetno časnog – kao da nisi na mnogo nižem položaju od Boga. Zato je s tobom teško izaći na kraj, a upravo to i jeste priroda Sotone.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Deo je čovekove prirode da uvek zahteva nešto od Boga i vi morate da raščlanite tu prirodu na osnovu Božje reči. Kako bi trebalo da je raščlaniš? Prvi korak je da ti bude jasno koje nerazumne zahteve i koje ekstravagantne želje ljudi imaju u vezi sa Bogom i treba da raščlaniš svaku od njih: zašto ljudi zahtevaju tako nešto? Koji je njihov motiv? Koji je njihov cilj? Što više tako budeš savesno raščlanjivao, imaćeš više razumevanja za sopstvenu prirodu i tvoje razumevanje će postati podrobnije. Ako je ne raščlaniš podrobno, već samo shvatiš da ljudi ne treba da zahtevaju išta od Boga, samo prihvatiš da je zahtevanje od Boga nerazumno, i ništa više, onda na kraju nećeš postići nikakav napredak i nećeš se promeniti. Neki ljudi kažu: „Mnogo tražimo od Boga jer smo previše sebični. Šta da radimo?“ Naravno, ljudi moraju da razumeju istinu i da upoznaju suštinu sebičnosti. Kada zaista shvatiš suštinu ljudske sebičnosti, znaćeš šta ti nedostaje; zastrašujuće je ako ljudi to ne mogu da shvate. Lako je raščlanjivanjem prepoznati očigledne ekstravagantne ili nerazumne zahteve, a moguće je i mrzeti sebe. Ponekad možeš da pomisliš da su tvoji zahtevi razumni i pošteni, a zato što ih smatraš razumnim i misliš da tako treba da bude i zato što drugi postavljaju slične zahteve, može da ti se učini da tvoji zahtevi nisu preterani, već opravdani i prirodni. To pokazuje da još uvek ne poseduješ istinu, zbog čega ne možeš jasno da ih razumeš. Evo primera: pretpostavimo da postoji čovek koji je mnogo godina sledio Boga i mnogo propatio kroz niz nedaća i izazova. Uvek se činilo da se primerno ponaša, a što se tiče njegove ljudskosti, patnje i odanosti Bogu delovalo je da je sve u redu. Čak je imao i savest, bio je spreman da uzvrati Božju ljubav i obično je umeo pažljivo da korača dok obavlja svoje delo. Kasnije sam otkrio da je taj čovek govorio jasno i lepo, ali ni najmanje nije bio pokoran, pa sam ga zamenio i naredio da ubuduće više ne bude korišćen. Radio je za crkvu nekoliko godina i mnogo se napatio, a ipak je na kraju zamenjen. Štaviše, nisam rešio neke od njegovih praktičnih poteškoća. Šta bi ljudi pomislili o takvoj situaciji? Kao prvo, mnogi bi stali u njegovu odbranu i rekli: „To nije u redu. U tim okolnostima Bog treba da mu pokaže veliku milost i blagodat, jer on voli Boga i daje se za Njega. Ako neko poput njega, koji je verovao u Boga mnogo godina, može biti eliminisan, kakvu nadu mogu da imaju novi vernici poput nas?“ Evo još jednom stižu zahtevi ljudi, uvek u nadi da će Bog blagosloviti tu osobu i pustiti je da ostane, dok još uvek razmišlja: „Taj čovek je učinio dobro po Božjim merilima, Bog ne sme da ga izneveri!“ Mnogi zahtevi koje ljudi postavljaju Bogu proizilaze iz ljudskih predstava i umišljanja. Ljudi mere šta Bog treba ljudima da dȃ i kako treba da se ponaša prema njima u skladu sa standardima savesti za ono što je pravedno i razumno među ljudima, ali kako to može biti u skladu sa istinom? Zašto kažem da su svi ljudski zahtevi nerazumni? Zato što su to standardi koje oni postavljaju pred druge ljude. Da li ljudi poseduju istinu? Da li su u stanju da prozru čovekovu suštinu? Neki ljudi zahtevaju da Bog postupa s ljudima shodno standardu savesti, držeći Boga prema standardu koji se očekuje od ljudi. To nije u skladu sa istinom i nerazumno je. Ljudi su u stanju da istraju kada su u pitanju neke sitne stvari, ali možda neće moći da ih podnesu kada se njihov ishod najzad odredi. Njihovi zahtevi će se javiti, a reči žalbe i osude će poteći iz njihovih usta bez zadrške i počeće da pokazuju svoje pravo lice. Tada će upoznati svoju prirodu. Ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu u skladu s ljudskim predstavama i sa sopstvenom voljom i postavljaju ih mnogo. Možda obično ne primećujete i mislite da se, kada se povremeno molite Bogu za nešto, to ne računa kao zahtev, ali zapravo, pažljivo raščlanjivanje pokazuje da su mnogi ljudski zahtevi nerazumni, da su nesuvisli, pa čak i da su smešni. Ranije nisi prepoznavao ozbiljnost toga, ali ćeš je postepeno spoznati u budućnosti, a onda ćeš imati istinsko razumevanje sopstvene prirode. Malo pomalo, iskustvo će ti doneti znanje i rasuđivanje o tvojoj prirodi i, u kombinaciji sa zajedništvom o istini, jasno ćeš je spoznati – onda ćeš ući u istinu u tom pogledu. Kada zaista jasno shvatiš suštinu čovekove prirode, tvoja narav će se promeniti i onda ćeš posedovati istinu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Svi ljudski zahtevi i spletke – zahtevaju ovo i ono od Boga, svuda spletkare – nespojivi su sa istinom i u suprotnosti su sa Božjim zahtevima i namerama. Bog ne voli nijednog od njih, On ih se gnuša i mrzi ih. Zahtevi koje ljudi postavljaju pred Boga, sve što traže i putevi kojima idu nemaju nikakve veze sa istinom. Neki ljudi misle: „Radim za crkvu toliko godina – ako sam bolestan, Bog treba da me izleči i blagoslovi.“ Konkretno, oni koji su dugo verovali u Boga zahtevaju još više od Njega; oni koji su verovali samo kratko vreme osećaju se nedostojnim, ali nakon nekog vremena počeće da osećaju da su zaslužni. Takvi su ljudi; to je čovekova priroda i nijedna osoba nije izuzetak. Neki ljudi kažu: „Nikada nisam imao prekomerne zahteve od Boga zato što sam stvoreno biće i nisam dostojan da tražim bilo šta od Njega.“ Ne žurite sa tom izjavom, vreme će sve otkriti. Ljudska priroda i namere će na kraju biti raskrinkane i jednog dana će izaći na videlo. Ljudi ne upućuju zahteve Bogu zato što misle da je to potrebno, ili da je pravo vreme, ili zato što su već uputili toliko zahteva Bogu, već oni naprosto ne shvataju da je to zahtev. Ukratko, to je ljudska priroda, pa im je nemoguće da je ne otkriju. Uz prave okolnosti ili priliku, ona će se spontano otkriti. Čemu danas razgovor o ovom pitanju? Cilj je da ljudi shvate šta je u njihovoj prirodi. Nemojte misliti da nekoliko godina verovanja u Boga, ili nekoliko dana rada za crkvu, znači da ste se dali, posvetili ili mnogo propatili za Njega i da zaslužujete da dobijete neke stvari, kao što je uživanje u materijalnim stvarima, hrani, ili da vas drugi više poštuju i cene, ili da Bog blagonaklono razgovara s vama, ili da se više brine o vama i da često pita da li dobro jedete i imate li šta da obučete, kako se osećate, i tako dalje. Te stvari se nesvesno javljaju u ljudima kada se dugo daju Bogu i kada pomisle da zaslužuju da zahtevaju bilo šta od Njega. Kada se daju Bogu na kratko, oni misle da nemaju pravo i ne usuđuju se da upućuju zahteve Bogu. Ali vremenom će misliti da su stekli kredit kod Boga i njihovi zahtevi će početi da izlaze na videlo, a ovi aspekti njihove prirode će biti razotkriveni. Zar ljudi nisu takvi? Zašto ljudi ne razmišljaju o tome da li je ispravno da tako nešto zahtevaju od Boga? Da li zaslužuješ te stvari? Da li ti ih je Bog obećao? Ako nešto ne pripada tebi, a ti to tvrdoglavo zahtevaš, to je u suprotnosti sa istinom i u potpunosti je proizašlo iz tvoje sotonske prirode. Kako se u početku ponašao arhanđeo? Dobio je previsoku poziciju, dobio je previše, pa je mislio da zaslužuje sve što poželi i sve što stekne, da bi konačno dostigao tačku u kojoj je rekao: „Želim da budem na ravnoj nozi s Bogom!“ Zato u ljudskoj veri u Boga ima previše zahteva, prevelikih želja. Ako ne preispitaju sebe i ne uspeju da shvate ozbiljnost problema, onda će jednog dana reći: „Siđi, Bože. Mogao bih i ja donekle da budem Bog“, ili: „Bože, odenuću se u sve ono u šta se Ti odevaš, ješću sve što Ti jedeš.“ Ljudi koji su dostigli ovaj nivo se već ophode prema Bogu kao prema čoveku. Iako ljudi verbalno prepoznaju da je ovaploćeni Bog Sȃm Bog, sve su to samo površne reči. U stvarnosti, njihova srca nemaju ni trunku pokornosti ili straha od Boga. Neki ljudi čak žele da budu Bog i biće nezgodno ako njihove ambicije i želje narastu do tog stepena. Verovatno će ih zadesiti nesreća, a čak i ako budu izbačeni iz crkve, Bog će ih ipak kazniti.

Vernici treba da se odnose prema Bogu kao da je Bog i samo tako oni zaista veruju u Boga. Oni ne treba samo da priznaju Božji status, oni treba da imaju istinsko razumevanje i strah od Božje suštine i naravi i da u potpunosti budu pokorni. Evo nekoliko načina da to primeniš: prvo, održavaj pobožnost i pošten stav u sebi kada komuniciraš s Bogom, bez ikakvih predstava ili umišljanja i imaj pokorno srce. Drugo, iznesi namere koje se nalaze iza svega što govoriš, iza svakog pitanja koje postavljaš i svega što radiš pred Bogom da bi ih ispitao i pomolio se. Samo ako znaš kako da primenjuješ u skladu sa istina-načelom i na osnovu Božje reči, moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. Ako ne tražiš istinu, ne samo da nećeš moći da uđeš u istina-stvarnost, već ćeš sakupiti sve više predstava, a to donosi nevolje. Kada posmatraš Boga kao osobu, onda je Bog u koga veruješ nejasan Bog na nebu; potpuno ćeš se odreći ovaploćenja i više nećeš priznavati praktičnog Boga u svom srcu. U tom trenutku postaćeš antihrist i pašćeš u tamu. Što više opravdanja imaš, to ćeš više zahtevati od Boga i to ćeš više predstava imati o Njemu, što će te dovesti u sve veću opasnost. Što više tražiš od Boga, to više dokazuje da se jednostavno ne ophodiš prema Bogu kao da je Bog. Ako u srcu uvek gajiš zahteve prema Bogu, onda ćeš se verovatno vremenom ophoditi prema sebi kao prema Bogu i svedočiti za sebe kada radiš u crkvi, čak govoreći: „Zar Bog ne svedoči za sebe? Zašto ne mogu i ja?“ Pošto ne razumeš Božje delo, imaćeš predstave o Njemu i nećeš imati bogobojažljivo srce. Tvoj ton glasa će se promeniti, tvoja narav će postati nadmena i na kraju ćeš postepeno početi da se uzdižeš i da svedočiš za sebe. To je proces čovekovog propadanja i u potpunosti je izazvan time što on ne traga za istinom.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Iako Jov nikad nije video Boga, niti je svojim ušima čuo Božje reči, Bog je u njegovom srcu imao svoje mesto. Kakav je stav imao Jov prema Bogu? Kao što sam ranije pomenuo, njegov je stav glasio: „Blagosloveno neka je ime Jahveovo“. On je ime Božje blagosiljao bezuslovno, bez obzira na kontekst i bez nekog posebnog razloga. Vidimo da je Jov svoje srce predao Bogu, dozvolivši Bogu da njime upravlja; sve što je mislio, sve odluke koje je donosio i sve što je u svom srcu planirao, otvoreno je stavljao pred Boga i ništa od Njega nije skrivao. Njegovo srce nije bilo suprotstavljeno Bogu, a on od Boga nikada nije tražio da bilo šta učini za njega, niti da mu bilo šta daje, i nije gajio preterane želje da bi išta mogao da dobije zbog toga što se Bogu klanjao. On se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na čovekova gledišta, Božje ime treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, radosno dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo. Jov nikada nije video Boga, niti Ga je čuo da izgovara bilo koju reč, da izdaje bilo kakve zapovesti, daje bilo kakve pouke, niti da ga u bilo šta upućuje. Današnjim jezikom rečeno, to što je Jov mogao da stekne takvo znanje i stav prema Bogu, uprkos tome što mu Bog nije podario nikakvo prosvećenje, usmeravanje, niti opskrbu u pogledu istine – bilo je uistinu dragoceno; to što je prikazao takve stvari Bogu je bilo dovoljno, a njegovo je svedočenje Bog visoko cenio i hvalio.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava zbog čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da Bogu nisi po volji i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? „Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?“ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu daš, a ne da odlučuješ ili zahtevaš u svoje ime, te ćeš tako uspeti da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si stvoren, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti sȃm po sebi nemaš vlast nad sobom i nisi sposoban da upravljaš svojom sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da tražiš svetost i promenu. Budući da si stvoreno biće, treba da se pridržavaš svoje dužnosti, da se držiš svog mesta i ne smeš da prekoračiš svoju dužnost. Ovo ne služi tome da te ograniči, niti da te suzbija kroz doktrinu, već je upravo to put kojim možeš da obavljaš svoju dužnost, a nju mogu i treba da obavljaju svi koji sprovode pravednost. (…) Bog je stvorio sve stvari, te samim tim čini da sve što je stvorio dođe pod Njegovu vlast i potčini se njegovoj vlasti; On će zapovedati svime, tako da je sve u Njegovim rukama. Celokupna Božja tvorevina, uključujući životinje, biljke, ljudski rod, planine i reke, kao i jezera, sve mora doći pod Njegovu vlast. Sve stvari na nebu i na zemlji moraju doći pod Njegovu vlast. Oni ne mogu imati nikakvog izbora i moraju se pokoriti Njegovoj orkestraciji. Tako je Bog odredio, i to je vlast Božja. Bog zapoveda svemu, uređuje i rangira sve stvari, grupiše ih po vrstama i dodeljuje im poseban položaj, po Božjim namerama. Ma koliko veliko bilo, ništa ne može nadmašiti Boga, sve stvari služe od Boga stvorenom ljudskom rodu, ništa se ne usuđuje da bude neposlušno Bogu, niti da od Njega nešto zahteva. Zato i čovek, kao stvoreno biće, mora da ispunjava dužnost čoveka. Bez obzira na to da li je on gospodar ili čuvar svih stvari, bez obzira na to koliko je visok položaj čoveka u odnosu na sve ostale stvari, on je i dalje samo sitno ljudsko biće pod Božjom vrhovnom vlašću, i nije ništa više od beznačajnog ljudskog bića, stvorenog bića koje nikada neće biti iznad Boga. Kao stvoreno biće, čovek treba da traži da ispunjava dužnost stvorenog bića, da traži da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji traže da vole Boga ne treba da traže nikakvu ličnu korist, niti da traže ono za čime oni lično žude; to je najispravniji način traganja. Ako je istina ono što tražiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

Slične himne:

Ljudi previše zahtevaju od Boga