Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i eliminisao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost. Kad god naiđeš na nešto što ne možeš u potpunosti da shvatiš, kada naiđeš na poteškoću, moraš da naučiš da se pokoriš. Treba da počneš tako što ćeš da staneš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tražiš istinu da bi rešio svoj problem. Tako ćeš biti u stanju da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ istina-stvarnost, posedovaćeš i rast, a sa rastom dolazi život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarene sotonske naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili energije ima, još uvek ne može da se smatra da poseduje rast ili život. Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Šta je u pitanju kada neko ima naviku da smišlja izgovore kada je suočen sa prekorom i orezivanjem? Ova vrsta naravi je veoma nadmena, samopravedna i svojeglava. Nadmenim i svojeglavim ljudima je teško da prihvate istinu. Ne mogu da prihvate kada čuju nešto što nije u skladu sa njihovim pogledima, stavovima i mislima. Baš ih briga da li je ono što drugi govore ispravno ili pogrešno, briga ih i ko govori, briga ih i za kontekst u kome je to izgovoreno i da li se rečeno odnosi na njihove sopstvene odgovornosti i dužnosti. Baš ih briga za sve ovo; njima je najpreče da prvo zadovolje sopstvena osećanja. Nije li to svojeglavost? Koje gubitke će ljudi na kraju pretrpeti zbog svojeglavosti? Njima je teško da zadobiju istinu. Neprihvatanje istine prouzrokovano je čovekovom iskvarenom naravi i konačni ishod je da takvi ljudi ne mogu lako da dostignu istinu. Sve što se prirodno otkriva iz čovekove priroda-suštine suprotno je istini i sa njom nema nikakve veze; ništa od toga nije u skladu sa istinom niti može da joj se približi. Stoga, kako bi postigao spasenje, čovek mora da prihvati istinu i sprovodi je u delo. Ako neko ne može da prihvati istinu i uvek želi da postupa prema sopstvenom nahođenju, taj čovek ne može da dostigne spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Neki ljudi se često svađaju i pokušavaju da se brane kada prolaze kroz orezivanje. Uvek naglašavaju uzrok problema i traže izgovore za svoje neuspehe, što je veoma nezgodno. Nemaju pokoran stav, niti stav traženja istine. Takvi ljudi su lošeg kova, a takođe su i veoma tvrdoglavi. Oni ne shvataju tuđe reči, istina je van njihovog domašaja i napredak im je veoma spor. Zašto je njihov napredak spor? Zato što ne traže istinu, a kakve god greške da iskrsnu, uvek nalaze razlog u drugima, prebacuju svu odgovornost na druge. Oni žive po filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i sve dok žive bezbedno i zdravo, oni su posebno zadovoljni sobom. Oni uopšte ne tragaju za istinom i misle da je to prilično dobar način verovanja u Boga. Postoje čak i onih koji misle: „Uvek se toliko govori o traganju za istinom i izvlačenju pouka, ali da li zaista ima toliko pouka koje treba izvući? Takva vera u Boga je velika gnjavaža!” Kada vide druge ljude koji traže istinu i izvlače pouke kada se susretnu sa pitanjima, kažu: „Kako vi svi izvlačite pouke iz svega? Zašto ja ne mogu da izvučem toliko pouka? Da li ste svi baš toliko glupi? Zar se ne pridržavate samo slepo propisa?” Šta mislite o tom stanovištu? To je stanovište bezvernika. Može li bezvernik da zadobije istinu? Takvoj osobi je veoma teško da zadobije istinu. Ima ljudi koji kažu: „Molim se Bogu za velike stvari, ali Ga ne gnjavim sa sitnicama. Bog je veoma zauzet svakodnevnim upravljanjem vaseljenom i svim stvorenjima, upravljanjem svake osobe. To je vrlo naporno! Neću da smetam Bogu, to ću sam da rešim. Dokle god je Bog zadovoljan, to je dovoljno. Neću da Mu stvaram brigu.” Kako vam se čini to mišljenje? To je takođe stanovište bezvernika, ljudska mašta. Ljudi su stvorena bića, nebitnija čak i od mrava. Kako onda mogu jasno da vide Stvoritelja? Bog je upravljao vaseljenom i svim stvorenjima ko zna koliko milijardi ili desetina milijardi godina. Da li se nekad požalio da je umoran? Da li je rekao da je previše zauzet? Ne, nije. Ljudi nikada neće moći jasno da sagledaju Božju svemoć i mudrost, i veoma je neuko da govore na osnovu sopstvenih predstava i mašte. Prema Stvoritelju, svaki Božji izabranik i sve što se dešava oko njega nalazi se unutar Božje suverenosti i Njegovih uređenja. Kao vernik, treba da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, da tražiš istinu i da iz svega izvučeš pouku. Zadobijanje istine je od najpresudnijeg značaja. Ako možeš da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama, onda treba da se osloniš na Njega i da težiš ka istini; to je Bogu ugodno. Kada budeš zadobio istinu i kada budeš mogao da delaš shodno načelima, Bog će biti zadovoljniji, ali što se više udaljavaš od Njega, biće tužniji. Šta Boga čini tužnim? (Bog je uredio okolnosti kako bi omogućio ljudima da iskuse Njegove reči i zadobiju istinu, ali ljudi ne razumeju Božji um; oni Ga pogrešno shvataju, i to Boga čini tužnim.) Tačno. Bog je platio visoku cenu za svaku osobu i ima namere za svaku osobu. On ima očekivanja od njih i u njih polaže Svoje nade. Njegov mukotrpni trud se slobodno i dragovoljno deli svim ljudima. Njegovo obezbeđivanje života i istine takođe se dragovoljno daje svakoj osobi. Ako su ljudi u stanju da shvate u koju svrhu Bog to čini, On će biti zadovoljan. Kakve god da ti okolnosti Bog uređuje, ako si u stanju da ih prihvatiš od Boga, da Mu se pokoriš i potražiš istinu i izvučeš pouke iz svega toga, Bog neće misliti da je visoka cena plaćena uzalud. Bićeš na visini svih misli i truda koje je Bog uložio, ili Njegovih očekivanja od tebe. U svakom spletu okolnosti koje te zadese, bićeš u stanju da izvučeš pouke i da ubireš nagrade. Tako će delo koje je Bog izvršio u tebi postići očekivano dejstvo i Božje srce će biti zadovoljno. Ako nisi u stanju da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenju, ako se uvek opireš, joguniš i boriš protiv Boga, zar ne misliš da će se Bog zabrinuti? Božje srce će biti brižno i zabrinuto: „Pripremio sam ti mnogo okolnosti da bi mogao da izvučeš pouke. Kako to da ništa nije uticalo na tebe?” Bog će biti opterećen tugom. Bog je tužan zato što si otupeo, što si neznalica, spor i tvrdoglav, zato što ne razumeš Njegove namere i ne prihvataš istinu, zato što ne možeš da vidiš mnoge stvari koje On čini da bi bio odgovoran za tvoj život i što ne shvataš da je On brižan i zabrinut za tvoj život, nego se čak buniš i žališ na Njega.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Sklonost raspravljanju o tome šta je ispravno, a šta pogrešno znači nastojanje da se u svakoj pojedinačnoj stvari razjasni šta je ispravno a šta pogrešno, nezaustavljivost u tome sve dok se ta stvar ne raščisti i ne utvrdi ko je bio u pravu, a ko nije, sa tvrdoglavom opsednutošću besmislenim stvarima. Šta je smisao ovakvog postupanja? Naposletku, da li je dobro prepirati se oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno? (Nije.) U čemu je greška? Da li postoji ikakva veza između ovoga i primenjivanja istine? (Ne postoji nikakva veza.) Zašto kažete da ne postoji? Prepiranje oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno nije u skladu sa istina-načelima, ne podrazumeva diskutovanje ili razgovor u zajedništvu o istina-načelima; naprotiv, ljudi uvek govore o tome ko je u pravu, a ko nije, šta je tačno, a šta pogrešno, ko ima pravo, a ko ne, ko ima dobre razloge, a ko nema, ko izražava višu doktrinu – to je ono što ispituju. Kad ih Bog stavlja na kušnju, ljudi uvek pokušavaju da se raspravljaju sa Bogom, uvek iznose ovaj ili onaj razlog. Da li Bog diskutuje o takvim stvarima sa tobom? Da li se Bog raspitivao o kontekstu? Da li te je Bog pitao šta su tvoji razlozi i izgovori? Nije. Kad te iskušava, Bog te pita da li imaš pokoran stav ili pružaš otpor. Bog pita da li razumeš istinu ili ne i da li si pokoran ili nisi. To je sve što Bog pita, ništa drugo. Bog te ne pita koji je razlog tvoje nepokornosti, Njega ne zanima da li imaš dovoljno dobar razlog – takve stvari On uopšte ne uzima u obzir. Bog posmatra samo da li si pokoran ili nisi. Bez obzira na tvoje životno okruženje i kontekst, Bog ispituje jedino da li u tvom srcu postoji pokornost i da li imaš pokoran stav. Bog sa tobom ne raspravlja o tome šta je ispravno, a šta pogrešno; On ne mari za tvoje razloge. Njemu je jedino bitno da li si ti istinski pokorna osoba – to je sve što Bog traži od tebe. Zar to nije istina-načelo? Da li istina-načela postoje u srcu onih ljudi koji vole da se prepiru oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno i koji vole da se upuštaju u verbalne svađe? (Ne postoje.) Zašto ne postoje? Da li su oni ikada obratili pažnju na istina-načela? Da li su ikada stremili ka njima? Da li su ih ikada tražili? Nikada nisu obraćali pažnju na njih, nisu stremili ka njima niti su ih tražili – u njihovom srcu uopšte nema istina-načela. Shodno tome, mogu da žive jedino u okviru ljudskih predstava, sve što je u njihovom srcu svodi se na ispravno i pogrešno, tačno i netačno; sve su to izgovori, razlozi, lažni navodi i argumenti nakon kojih odmah jedni druge napadaju, jedni o drugima donose sudove i međusobno se osuđuju. Po svojoj naravi, takvi ljudi naprosto vole da polemišu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, vole da o ljudima donose sudove i da ih osuđuju. Takvi ljudi ne vole i ne prihvataju istinu, skloni su tome da s Bogom pokušavaju da se raspravljaju, pa čak i da Ga osuđuju i da Mu prkose. Na kraju će završiti tako što će biti kažnjeni.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”

Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. (…) Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: „Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je potpuno zatvoreno i puno otpora i odbijanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!” Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav kojom osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, najviše što će reći je: „Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je slagati se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.” U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav mržnje prema istini. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa Svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga! Zašto kažem da mrzi Boga? Je li psovao Boga? Je li Mu se direktno suprotstavio? Je li Ga kritikovao ili osudio iza leđa? Ne mora da znači. Pa zašto onda kažem da pokazati narav koja mrzi istinu znači mrzeti Boga? Ne pravim od komarca magarca, to je realna situacija. Nalik licemernim farisejima koji su razapeli Gospoda Isusa na krst jer su mrzeli istinu – posledice tog dela bile su strašne. To znači da, ako neko ima narav koja oseća odbojnost prema istini i mrzi istinu, ta se narav može razotkriti bilo kada i bilo gde, a ako taj čovek po njoj živi, neće li se suprotstaviti Bogu? Kada se suoči sa nečim što se tiče istine ili pravljenja nekog izbora, ako ne može da prihvati istinu i živi po svojoj iskvarenoj naravi, prirodno je da će se suprotstaviti Bogu i izdati Ga, jer njegova iskvarena narav mrzi Boga i mrzi istinu. Ako imaš takvu narav, preispitivaćeš čak i reči koje je izgovorio Bog i želećeš da ih analiziraš i raščlanjuješ. Onda ćeš biti sumnjičav prema Božjim rečima i reći ćeš: „Jesu li ovo zaista božje reči? Ne izgledaju mi kao istina, možda mi čak ne izgledaju ni tačno!” Nije li na taj način tvoja narav mržnje prema istini razotkrila samu sebe? Kada na taj način razmišljaš, možeš li se pokoriti Bogu? Definitivno ne možeš. Ako ne možeš da se pokoriš Bogu, je li On i dalje tvoj Bog? Nije. Šta će onda Bog biti za tebe? Ponašaćeš se prema njemu kao prema predmetu izučavanja, nekome u koga treba sumnjati, koga treba osuditi; ponašaćeš se prema njemu kao prema prosečnom, običnom čoveku i kao takvog ćeš Ga osuđivati. Čineći tako, postaćeš neko ko se opire Bogu i huli na njega. Kakva narav ovo prouzrokuje? To prouzrokuje do izvesne mere prenaduvana nadmena narav; ne samo da će sotonska narav biti razotkrivena iz tebe, već će i tvoje sotonsko lice biti u potpunosti ogoljeno. Šta se dešava sa odnosom između Boga i čoveka koji je došao u fazu opiranja Bogu i čiji je bunt protiv Boga dostigao određen stepen? To postaje neprijateljski odnos u kojem taj čovek stavlja Boga nasuprot sebi. Ako, u svojoj veri u Boga, ne možeš da prihvatiš istinu i da joj se pokoriš, onda Bog nije tvoj Bog. Ako odbijaš istinu i odbacuješ je, biće da si već postao neko ko se Bogu opire. Može li te Bog, onda, još uvek spasti? Definitivno ne može. Bog ti daje priliku da primiš njegovo spasenje i ne vidi te kao neprijatelja, ali ti ne možeš da prihvatiš istinu i stavljaš Boga nasuprot sebi; tvoja nesposobnost da prihvatiš Boga kao svoju istinu i svoj put čini te osobom koja se opire Bogu. Kako da se taj problem reši? Moraš brzo da se pokaješ i da promeniš kurs. Tako, na primer, kada naiđeš na problem ili na teškoću u obavljanju svoje dužnosti i ne znaš da ih rešiš, ne smeš naslepo da razmišljaš o njima, moraš prvo da se umiriš pred Bogom, da Mu se pomoliš i tražiš od Njega, te da vidiš šta kažu Božje reči o tom tvom problemu. Ako, nakon čitanja Božjih reči, i dalje ne razumeš i ne znaš na koje se istine odnosi taj problem, moraš čvrsto da se držiš jednog načela – a to je, prvo se pokori, nemoj imati lične ideje ni misli, čekaj mirnog srca i vidi kako Bog namerava i želi da deluje. Kada ne razumeš istinu, treba da tragaš za njom i da čekaš Boga, a ne da postupaš naslepo i nepromišljeno. Ako ti neko dȃ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i izlivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”

Kako može da se potvrdi iskrena vera? Pre svega, posmatranjem da li čovek može da prihvati istinu i primeni je kada mu se nešto desi. Ako nikada nije prihvatio istinu niti je primenio, onda je zapravo već otkriven i nema potrebe da se čeka test koji bi ga razotkrio. Kada se nekom nešto desi u svakodnevnom životu, jasno možete videti da li ta osoba ima istina-stvarnost. Mnogi ljudi obično ne tragaju za istinom i ne primenjuju istinu kada im se nešto desi. Da li takvi ljudi treba da čekaju da ih kušnja razotkrije? Nikako. Nakon nekog vremena, ako se ne promene, znači da su već otkriveni. Ako su orezani, ali i dalje ne prihvataju istinu i nepokolebljivo odbijaju pokajanje, time se još više razotkrivaju i trebalo bi ih ukloniti i isključiti. Oni koji obično ne usmeravaju pažnju na prihvatanje ili primenu istine svi su odreda bezvernici i ne sme im se poveriti nikakav posao niti bilo kakva odgovornost. Može li neko bez istine biti postojan? Da li je važno primeniti istinu? Samo pogledajte te ljude koji nikada nisu primenjivali istinu – neće biti potrebno mnogo godina da se svi razotkriju. Nemaju nikakvo iskustveno svedočenje. Kako su samo siromašni i jadni i sigurno se osećaju posramljeno!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta znači primenjivati istinu”

Vera u Boga zahteva prihvatanje istine – to je ispravan stav. Oni koji ne prihvataju istinu traže izgovore i razloge kada se pojave problemi, te prebacuju odgovornost na nekog drugog. Uvek se žale kako se drugi ljudi ne ophode lepo prema njima, ne razmišljaju o njima ili ne mare za njih. Pronalaze sve vrste opravdanja. Šta je svrha pronalaženja svih ovih razloga? Može li to da zameni tvoje primenjivanje istine? Može li to da zameni tvoju pokornost Bogu? Ne, ne može. To znači da bez obzira na to kakvu vrstu poimanja imaš, čak i ako su tvoje zamerke veće od samog neba, ako ne prihvatiš istinu, gotov si. Bog želi da vidi kakav je tvoj stav, naročito kada je reč o primenjivanju istine. Da li je tvoje žaljenje od ikakve koristi? Mogu li tvoje žalbe da reše problem iskvarene naravi? Kad bi se žalio i smatrao to opravdanim, šta bi to govorilo o tebi? Da li bi zadobio istinu? Da li bi te Bog odobrio? Ako Bog kaže: „Ti nisi neko ko primenjuje istinu, zato se skloni sa puta. Gnušam te se,” zar onda nisi gotov? Kada Bog kaže „Gnušam te se”, on te time razotkriva i određuje ko si. Zašto bi Bog određivao ko si ti? Zato što ti ne prihvataš istinu; ne prihvataš Božje orkestracije i Njegovu suverenost. Uvek tražiš spoljašnje razloge, uvek prebacuješ stvari na druge ljude. Bog te vidi kao nekoga ko nema smisla i ljubavi prema istini; kao nekoga ko je nerazuman, svojeglav i neukrotiv. Mora te držati po strani i ignorisati da bi mogao da razmišljaš o sebi. Svrha slušanja propovedi i razgovora u zajedništvu o istini je da možeš da razumeš istinu, rešiš svoje probleme i oslobodiš se svoje iskvarenosti. Da li je istina nešto o čemu treba da brbljaš? Da li je istina nešto što podržavaš samo na rečima i na tome se sve i završava? Da li razumevanje istine treba da deluje kao duhovno sidro koje će nadomestiti prazninu u tvojoj duši? Ne, ne treba da je koristiš u takve svrhe. Istina je tu da bi mogao da rešiš svoju iskvarenu narav. Ona je tu da ti pruži put, i kada naiđeš na probleme, možeš živeti prema tim istinama i krenuti ispravnim putem u životu. Kada jednom razumeš istinu, nećeš više postupati vođen svojom prirodom, svojom iskvarenošću ili stvarima iz svog sotonskog obrazovanja. Više nećeš živeti vođen sotonskom logikom ili filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Umesto toga, živećeš vođen istinom i postupaćeš vođen istinom. Samo se time može udovoljiti Božjim namerama.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija u zadobijanju istine”

Bez obzira na razlog zbog kojeg veruješ u Boga, Bog će na kraju tvoj ishod odrediti na osnovu toga da li si stekao istinu. Ako ne budeš stekao istinu, nijedno tvoje opravdanje ili izgovor neće držati vodu. Možeš ti da rezonuješ kako god želiš, možeš koliko hoćeš da se zaplićeš – da li će Bog mariti za to? Da li će Bog razgovarati s tobom? Hoće li raspravljati i savetovati se s tobom? Hoće li se s tobom konsultovati? Koji je odgovor? Neće. Sasvim je sigurno da neće. Ma koliko da su tvoji razlozi čvrsti, oni neće biti prihvaćeni. Ne smeš pogrešno razumeti Božje namere i misliti da ne moraš da stremiš ka istini ukoliko ponudiš raznorazne razloge i izgovore. Bog želi da budeš u stanju da za istinom tragaš u svakom mogućem okruženju i ma šta da te zadesi, te da konačno uspeš da zakoračiš u istina-stvarnost i da zadobiješ istinu. Bez obzira na okolnosti koje je Bog za tebe uredio, bez obzira na kakve ljude i događaje nailaziš i u kakvom se okruženju nalaziš, ti treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi se s njima suočio. Upravo su to lekcije koje treba da naučiš tokom svog stremljenja ka istini. Ako stalno tražiš izgovore da iz tih okolnosti izađeš, da ih izbegneš, da ih odbiješ ili da im se odupreš, Bog će dići ruke od tebe. Besmisleno je iznalaziti razloge, biti tvrdoglav i naporan – ukoliko se Bog ne bavi tobom, izgubićeš svaku šansu za spasenje. Za boga ne postoji problem koji ne može da se reši; On je za svaku osobu stvorio odgovarajuće uređenje i zna kako da postupa sa svakim čovekom. On s tobom neće raspravljati o tome da li su tvoji razlozi i izgovori opravdani. On neće slušati ni ocenjivati da li su argumenti kojima se braniš racionalni. Pitaće te samo „Jesu li Božje reči istinite? Je li tvoja narav iskvarena? Treba li da stremiš ka istini?” Jedna jedina činjenica treba da ti bude jasna: Bog je istina, a ti si iskvareno ljudsko biće, te stoga treba da preuzmeš na sebe traganje za istinom. Nijedan problem ni poteškoća, nikakav razlog ni izgovor ne stoji – ukoliko ne prihvatiš istinu, nastradaćeš. Čoveku se isplati da plati bilo koju cenu da bi stremio ka istini i zakoračio u istina-stvarnost. Ljudi treba da ostave po strani sve svoje izgovore, sva opravdanja i sve nevolje, kako bi prihvatili istinu i zadobili život, jer Božje reči i istina jesu život koji oni treba da steknu, i to je život koji se ni za šta ne može menjati. Ako propustiš ovu priliku, ne samo da ćeš se zbog toga čitavog života kajati – ovde nije reč samo o kajanju – već ćeš samog sebe sasvim upropastiti. Za tebe više neće biti ni ishoda ni odredišta, i ti ćeš, kao stvoreno biće, doći do kraja puta. Nikada više nećeš imati priliku da budeš spasen. Razumete li? (Razumemo.) Nemojte tražiti izgovore i razloge da ne stremite ka istini. Od njih nema nikakve koristi i njima samo zavaravate sami sebe.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se smiri i budi tih pred Bogom, moli Mu se u svom srcu i od Njega traži. Nemoj biti svojeglav; prvo se pokori. Samo s takvim stanjem uma možeš doneti bolja rešenja za svoje probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako si, štagod da te zadesi, u stanju da Mu se moliš i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa problemom uz mentalitet pokornosti, onda je nevažno koliko puta se tvoja iskvarena narav razotkrila, niti koje si prestupe prethodno počinio – dokle god tražiš istinu, oni se mogu rešiti. Kakve god te kušnje zadesile, bićeš u stanju da ostaneš postojan. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da sprovedeš istinu u delo. Iako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, ili katkad pokazuješ defanzivno rasuđivanje i nesposobnost da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, onda možeš da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se u tebi pojavili buntovnost i otpor. Pronađi razlog, a zatim traži istinu kako bi ga razrešio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može biti pročišćen. Nakon što se nekoliko puta oporaviš od takvih posrtanja i padova, kada uspeš da sprovedeš istinu u delo, tvoja iskvarena narav će postepeno biti odbačena. Tada će istina zavladati u tebi i postati tvoj život, i neće biti daljih prepreka u tvom sprovođenju istine u delo. Postaćeš sposoban da se istinski pokoriš Bogu i proživljavaćeš istina-stvarnost. U tom periodu, imaćeš praktično iskustvo i bićeš izložen sprovođenju istine u delo i pokoravanju Bogu. Ako ti se nešto kasnije dogodi, znaćeš kako da postupaš na način koji označava pokornost Bogu, kao i koje ponašanje predstavlja pobunu protiv Boga. Kada u tvom srcu ove stvari budu sasvim jasne, da li i dalje nećeš biti u stanju da razgovaraš u zajedništvu o istina-stvarnosti? Ako ti bude zatraženo da podeliš svoja iskustvena svedočenja, to ti neće predstavljati problem, zato što ćeš dotad već iskusiti mnoge stvari i znati načela primene. Kako god pričao, biće stvarno, i šta god da kažeš, biće primenjivo. A ako budeš upitan da diskutuješ o rečima i doktrinama, ti to nećeš želeti – osećaćeš odbojnost prema tome u svom srcu. Zar to neće značiti da si ušao u istina-stvarnost? Ljudi koji streme istini mogu da steknu iskustvo o njoj posle samo par godina truda i da onda uđu u istina-stvarnost. Onima koji ne streme istini nije lako da uđu u istina-stvarnost, čak i ako to žele. To je zato što u onima koji ne vole istinu ima previše buntovništva. Kad god moraju da, radi nekog problema, sprovode istinu u delo, oni uvek pronalaze neke izgovore ili imaju neke sopstvene probleme, te će im biti veoma teško da sprovedu istinu u delo. Iako se možda mole, traže i voljni su da sprovode istinu u delo, kada im se nešto dogodi, kada naiđu na poteškoće, njihova smetenost isplivava na površinu, njihova buntovna narav se ispoljava i prilično im pomuti umove. Koliko li je samo žestoka njihova buntovna narav! Ako je samo manji deo njihovog srca smeten, a veći želi da se pokori Bogu, sprovođenje istine u delo će za njih predstavljati manju poteškoću. Možda mogu da se mole neko vreme, ili možda neko drugi razgovora o istini zajedno s njima; dokle god u tom trenutku to razumeju, biće lakše da se sprovede u delo. Ako je njihova smetenost toliko velika da zauzima veći deo njihovog srca, u kome je buntovništvo primarno, a pokornost sekundarna, neće im biti lako da sprovedu istinu u delo, jer su odveć malog rasta. A oni koji uopšte ne vole istinu, preterano su ili u potpunosti buntovni, sasvim smeteni. Ovi ljudi su smetenjaci, koji nikada neće moći da sprovedu istinu u delo, stoga, koliko god energije bilo na njih potrošeno, sve to neće biti ni od kakve koristi. Ljudi koji vole istinu imaju jak poriv za istinom; ako je to veći deo ili većina onoga što ih pokreće, i ako se o istini očito razgovara u zajedništvu sa njima, oni će je sigurno sprovesti u delo. Ljubav prema istini nije jednostavna stvar; to što neki ljudi poseduju tek neznatnu količinu volje ne znači i da vole istinu. Oni moraju dostići tačku u kojoj, pošto su razumeli reč Božju, mogu da streme ka tome da sprovedu istinu u delo, kao i da trpe poteškoće i plate cenu radi toga. Takvi su ljudi koji vole istinu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Recimo da ti se nešto desi i ti ne znaš šta da radiš, niti si od nekog drugog čuo šta treba da radiš. To možda nije u skladu sa tvojim predstavama i uobraziljom, i možda nije baš po tvom ukusu; tako da u srcu osećaš određeni otpor i pomalo si uznemiren. Dakle, šta bi trebalo da činiš? Postoji jedan najjednostavniji način primene, a to je da se pre svega bude pokoran. Pokornost nije spoljašnja radnja ili izreka, niti je to neka usmena tvrdnja – postoji stanje koje leži unutar nje. To ne bi trebalo da vam je nepoznato. Na osnovu sopstvenog stvarnog iskustva, kako mislite da ljudi govore, deluju i razmišljaju, i kakvo stanje i stav imaju kada se zaista pokore? (Što se tiče stvari koje još uvek ne shvataju, oni prvo ostave po strani svoje predstave i uobrazilju. Traže istinu i Božje namere. Ako posle traženja i dalje ne shvataju, onda uče da sačekaju Božje vreme.) To je jedan aspekt toga. Šta još? (Dok bivaju orezivani, ne raspravljaju se i ne pokušavaju da se odbrane.) To je još jedan aspekt tog stanja. Neki ljudi, iako se ne raspravljaju niti se pred tobom otvoreno brane, ipak jesu puni pritužbi i nezadovoljstva. Ne govore ti to u lice, već nesmotreno pričaju iza tvojih leđa, šireći to svuda. Da li je to pokoran stav? (Nije.) Šta je onda, zapravo, pokoran stav? Pre svega, moraš da imaš pozitivan stav: dok prolaziš kroz orezivanje, u početku ne preispituješ šta je ispravno i pogrešno – naprosto to prihvataš, pokornog srca. Na primer, neko bi mogao da kaže da si uradio nešto pogrešno. Iako u srcu ne razumeš i ne znaš šta si zgrešio, ipak to prihvataš. Prihvatanje je pre svega pozitivan stav. Pored toga, postoji stav koji je nešto negativniji, a to je da se ćuti i da se ne pruža nikakav otpor. Kakvo ponašanje to podrazumeva? Ne raspravljaš se, ne braniš se i ne izmišljaš objektivne izgovore za sebe. Ako uvek izmišljaš izgovore, pravdaš se i prebacuješ odgovornost na druge, da li je to otpor? To je buntovnička narav. Ne treba da odbijaš, da se opireš, niti da se raspravljaš. Čak i ako ispravno rasuđuješ, da li je to istina? To je objektivni ljudski izgovor, a ne istina. Niko od tebe ne traži objektivne izgovore – zašto se to dogodilo ili kako je do toga došlo – već se kaže da priroda tog postupka nije u skladu sa istinom. Ako je tvoje znanje na tom nivou, zaista ćeš biti u stanju da prihvatiš i da se ne opireš. Ključno je prvo imati pokoran stav kada te nešto zadesi. Postoje ljudi koji se uvek raspravljaju i brane kada se suoče sa orezivanjem: „Nisam ja jedini krivac za to, zašto je onda odgovornost pala na mene? Zašto me niko ne brani? Zašto sam samo ja odgovoran za to? Našli smo se u situaciji u kojoj ’svako ima neke koristi od toga, a samo jedna osoba snosi krivicu’. Kakav sam ja maler!” Kakva je to emocija? To je otpor. Iako naizgled klimaju glavom i priznaju svoju grešku, i prihvataju je na rečima, u srcu se ipak žale: „Ako ćeš da me orežeš, onda to uradi, ali zašto moraš da koristiš tako grube reči? Kritikuješ me pred toliko ljudi, a gde ja da se denem? Ne obračunavaš se sa mnom s ljubavlju! Napravio sam jednu sitnu grešku, a ti pričaš bez prestanka, zašto?” Dakle, oni se opiru i odbacuju takvo ophođenje u svom srcu, tvrdoglavo mu se suprotstavljaju, nerazumni su i skloni svađi. Neko ko tako razmišlja i tako se oseća očigledno je buntovan i protivan, pa kako onda može da ima iskreno pokoran stav? Kada se suočiš sa orezivanjem, koje radnje predstavljaju stav prihvatanja, pokoran stav? U najmanju ruku, moraš trezveno da razmišljaš i da budeš razuman. Kao prvo, moraš da se pokoriš i ne smeš da se opireš, niti da odbijaš, i moraš da imaš razuman pristup. Tako ćeš imati barem malo razuma. Ako želiš da dosegneš prihvatanje i pokornost, moraš da shvatiš istinu. Nije jednostavno shvatiti istinu. Kao prvo, moraš da prihvatiš stvari od Boga: u najmanju ruku, moraš da znaš da je orezivanje nešto što Bog dozvoljava da ti se dogodi, ili da dolazi od Boga. Bez obzira na to da li je orezivanje potpuno razumno ili nije, treba da imaš prihvatljiv, pokoran stav. Time se ispoljava pokornost Bogu, a istovremeno se i prihvata Božje ispitivanje. Ako se samo raspravljaš i braniš, misleći da orezivanje dolazi od čoveka, a ne od Boga, onda je tvoje shvatanje pogrešno. Kao prvo, nisi prihvatio Božje ispitivanje, a kao drugo, nemaš ni pokoran stav ni pokorno ponašanje u okruženju koje je Bog postavio za tebe. To je neko ko se ne pokorava Bogu. (…) Šta je krajnji cilj Božjeg dupuštanja ljudima da dobiju nauk pokornosti? Ma koliko nepravdi i bola u tom trenutku pretrpiš, ma koliko si osramoćen ili ma koliko povreda časti, sujete ili ugleda trpiš, sve to je sporedno. Najvažnije je da preokreneš svoje stanje. Koje stanje? U normalnim okolnostima, u dubinama ljudskog srca postoji neka vrsta nepopustljivog i buntovnog stanja – čiji je uzrok uglavnom to što ljudi u srcima imaju određenu vrstu ljudske logike i skup sledećih ljudskih predstava: „Sve dok su moje namere ispravne, nije važno kakav je ishod; ne treba da me orezuješ, a ako to radiš, ne moram da poslušam.” Ne razmišljaju da li su njihovi postupci u skladu sa istina-načelima niti kakve će biti posledice. Ono čega se uvek drže je sledeće: „Dokle god su moje namere dobre i ispravne, Bog treba da me prihvati. Čak i ako ishod nije dobar, ne smeš da me orežeš, a još manje smeš da me osudiš.” Tako ljudi rasuđuju, zar ne? To su ljudske predstave, zar ne? Čovek je neprestano opsednut sopstvenim rasuđivanjem – ima li u tome ikakve pokornosti? Svoje rasuđivanje si proglasio za istinu, a istinu si ostavio po strani. Veruješ da je ono što se slaže sa tvojim rasuđivanjem istina, a da ono što se ne slaže nije. Ima li smešnije osobe od tebe? Ima li nekog nadmenijeg i samopravednijeg? Koja iskvarena narav mora da bude razrešena da bi se naučila lekcija pokornosti? To je zapravo nadmena i samopravedna narav, koja je najveća prepreka ljudima da primenjuju istinu i da se pokoravaju Bogu. Osobe nadmene i samopravedne naravi najviše su sklone raspravi i neposlušnosti, uvek smatraju da su u pravu, pa ništa nije hitnije od rešavanja i orezivanja nečije nadmene i samopravedne naravi. Jednom kada ljudi postanu učtivi i prestanu da se raspravljaju da bi se opravdali, problem buntovništva će se rešiti i oni će biti u stanju da se pokore. Da bi ljudi bili sposobni da se pokore, zar ne moraju da poseduju određeni stepen razumnosti? Moraju da poseduju razum normalne osobe. U nekim stvarima, na primer, bez obzira na to da li smo postupili ispravno ili nismo, ako Bog nije zadovoljan, treba da radimo kako On kaže i da Njegove reči prihvatamo kao merilo za sve. Da li je to razumno? Takvo rasuđivanje treba naći u ljudima pre bilo čega drugog. Ma koliko patili, i bez obzira na naše namere, ciljeve i razloge, ako Bog nije zadovoljan – ako Njegovi zahtevi nisu ispunjeni – onda naši postupci nesumnjivo nisu u skladu sa istinom, tako da moramo da slušamo i pokoravamo se Bogu, i ne treba da pokušavamo da se raspravljamo s Njim, niti da Mu se pravdamo. Kada poseduješ takvu razumnost, kada poseduješ razum normalne osobe, lako je rešiti tvoje probleme i bićeš istinski pokoran. U kojoj god situaciji da se nađeš, nećeš biti buntovan i nećeš prkositi Božjim zahtevima; nećeš analizirati da li je ono što Bog traži ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, već ćeš moći da budeš poslušan – i tako ćeš rešiti svoje stanje raspravljanja, nepopustljivosti i buntovništva.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”

Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima je najosnovnija lekcija kad je reč o pokoravanju Bogu. Božje orkestracije i uređenja podrazumevaju ljude, događaje, stvari i razne situacije koje Bog stavlja pred tebe. Kako, dakle, treba da reaguješ kada se suočiš s takvim situacijama? Najvažnija stvar je prihvatanje od Boga. Šta „prihvatanje od Boga” podrazumeva? Da li prihvatanje od Boga podrazumeva žaljenje i opiranje? Da li podrazumeva traženje razloga i pravdanje? Ne. Kako, dakle, treba da praktikuješ prihvatanje od Boga? Kada ti se nešto desi, najpre se umiri, tragaj za istinom i praktikuj pokoravanje Bogu. Nemoj nalaziti izgovore ili objašnjenja. Nemoj pokušavati da analiziraš ili spekulišeš o tome ko je u pravu, a ko nije, i nemoj analizirati čija je greška više ili manje ozbiljna. Da li stalno analiziranje ovih stvari pokazuje stav prihvatanja od Boga? Da li je to stav prihvatanja od Boga? To nije stav pokoravanja Bogu, niti je to stav prihvatanja od Boga ili prihvatanja Božje suverenosti i uređenja. Prihvatanje od Boga je deo načela za praktikovanje pokoravanja Bogu. Ako si siguran da sve što te zadesi spada u Božju suverenost, da se te stvari dešavaju zbog Božjeg uređenja i dobre volje, onda ih možeš prihvatiti od Boga. Počni tako što nećeš analizirati ispravno i pogrešno, nećeš se pravdati, nećeš nalaziti mane drugima, nećeš cepidlačiti, nećeš se baviti objektivnim uzrocima onoga što se dogodilo i nećeš koristiti svoj ljudski um za analiziranje i ispitivanje stvari. Ovo su pojedinosti koje moraš uraditi da bi prihvatanje od Boga bilo moguće. A način da to primenjuješ je da počneš s pokornošću. Pokori se čak i ako imaš predstave ili ako ti stvari nisu jasne. Nemoj počinjati sa izgovorima i buntovništvom. A kada se pokoriš, tragaj za istinom, moli se Bogu i traži od Njega. Kako bi trebalo da se moliš? Reci: „Bože, Ti si orkestrirao ovu stvar za mene vodeći se Svojom dobrom voljom.” Šta znači kada ovo kažeš? To znači da već imaš stav prihvatanja u svom srcu i da si priznao da je Bog orkestrirao tu situaciju za tebe. Reci: „Bože, ne znam kako da postupim u situaciji u kojoj sam se danas našao. Molim Te da me prosvetiš i vodiš i da mi pomogneš da razumem Tvoje namere, tako da mogu da postupam u skladu sa njima i ne budem buntovan niti otporan i da se ne oslanjam na svoju volju. Voljan sam da primenjujem istinu i postupam u skladu sa načelima.” Kada se pomoliš, osetićeš mir u srcu i prirodno ćeš otpustiti svoje izgovore. Zar to ne predstavlja promenu u tvom načinu razmišljanja? Ovim se otvara put koji ti omogućava da tragaš za istinom i primenjuješ je, pa jedini problem koji preostaje jeste kako treba da primenjuješ istinu kada je shvatiš. Ako ponovo ispoljiš buntovništvo kada dođe trenutak da primeniš istinu, moraš se ponovo moliti Bogu. Kada se tvoje buntovništvo konačno reši, prirodno će ti biti lako da primenjuješ istinu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija u zadobijanju istine”

Avrȃm je bio sasvim svestan da je Isak od Boga dat, da Bog ima vlast da ga tretira kako god želi, da ljudi ne bi trebalo da donose sud o tome, da sve što je Stvoritelj rekao predstavlja Stvoritelja, i da se Božji identitet i priroda Njegovih reči ne menjaju, bez obzira da li to deluje razumno ili ne, da li se poklapa sa ljudskim znanjem, kulturom i moralom ili se ne poklapa. On je jasno znao da, ako ljudi ne mogu da razumeju, shvate ili protumače Božje reči, onda je to njihov problem, da nema razloga da im Bog objašnjava ili pojašnjava te reči, i da ljudi ne bi trebalo da se pokore samo kada razumeju Božje reči i namere, već da bi prema Božjim rečima trebalo da imaju samo jedan stav, bez obzira na okolnosti: da saslušaju, da ih zatim prihvate i pokore im se. Ovo je bio jasno prepoznatljiv Avrȃmov stav prema svemu što je Bog tražio od njega, i u njemu je sadržana razumnost normalne ljudskosti, kao i prava vera i prava pokornost. Šta je, iznad svega, Avrȃm trebalo da uradi? Da ne analizira šta je tačno a šta pogrešno u Božjim rečima, da ne ispituje da li su one izrečene u šali ili sa namerom da ga kušaju, ili nešto drugo. Avrȃm nije ispitivao takve stvari. Kakav je bio njegov neposredni stav prema Božjim rečima? Njegov stav je bio takav da se Božje reči ne mogu razmatrati koristeći logiku – bilo da su razumne ili ne, Božje reči su Božje reči, i ne bi trebalo da bude prostora da ljudi svojim stavom biraju ili preispituju Božje reči; razum koji ljudi treba da imaju i šta treba da urade jeste da slušaju, da prihvate i pokore se. U svom srcu, Avrȃm je vrlo jasno znao koji su identitet i suština Stvoritelja, i koju poziciju bi stvoreno ljudsko biće trebalo da zauzme. Upravo zato što je Avrȃm posedovao takvu razumnost i ovakav stav, uprkos ogromnom bolu koji je nosio, on je prineo Isaka Bogu bez ikakvih sumnji ili oklevanja, vraćajući ga Bogu kako je On želeo. Pošto je Bog to tražio, on je osećao da mora da Mu vrati Isaka i da ne treba da pokušava da se raspravlja s Njim, niti da ima svoje želje ili zahteve. Upravo ovo je stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju. Najteža stvar u tome bila je i najdragocenija stvar kod Avrȃma. Ove reči koje je Bog izgovorio bile su nerazumne i bezobzirne prema ljudskim osećanjima – ljudi ih ne mogu shvatiti ni prihvatiti. Bez obzira na to u kom dobu ili kome se to događa, ove reči nemaju smisla, nisu izvodljive – a ipak je Bog tražio da se to uradi. Pa, šta treba učiniti? Većina ljudi bi preispitivala te reči, a nakon nekoliko dana razmišljanja, pomislili bi: „Božje reči su nerazumne – kako Bog može da postupa na ovaj način? Zar to nije jedan vid mučenja? Zar Bog ne voli čoveka? Kako može da muči ljude na ovaj način? Ne verujem u Boga koji muči ljude na ovaj način i mogu da izaberem da se ne pokorim tim rečima.” Ali, Avrȃm to nije uradio; izabrao je da se pokori. Iako svi veruju da je ono što je Bog rekao i zahtevao bilo pogrešno, da Bog ne bi trebalo da postavlja takve zahteve ljudima, Avrȃm je mogao da se pokori – i to je bilo najdragocenije kod njega, upravo ono što drugim ljudima nedostaje. Ovo je Avrȃmova istinska pokornost. Pored toga, nakon što je čuo šta je Bog zahtevao od njega, prva stvar u koju je bio siguran bila je da Bog nije ovo rekao u šali, da to nije bila igra. A pošto Božje reči nisu bile te stvari, šta su onda bile? Po Avrȃmovom dubokom verovanju, istina je da nijedan čovek ne može da promeni ono što Bog odredi da se mora učiniti, da u Božjim rečima nema šale, ispitivanja ili mučenja, da je Bog dostojan poverenja i da je sve što On kaže istina – bilo da se to čini razumnim ili ne. Zar to nije bila Avrȃmova istinita vera? Da li je rekao: „Bog mi je rekao da prinesem Isaka. Nakon što sam dobio Isaka, nisam se kako valja zahvalio Bogu – da li Bog, na ovaj način, traži moju zahvalnost? Onda moram valjano da pokažem svoju zahvalnost. Moram da pokažem da sam spreman da prinesem Isaka, da sam spreman da se zahvalim Bogu, da poznajem i da se sećam Božje blagodati, i da neću zabrinuti Boga. Bez sumnje, Bog je rekao ove reči da bi me ispitao i proverio, pa bi trebalo da samo otaljam posao. Obaviću sve pripreme, a zatim ću pored Isaka povesti i ovcu, pa ako u trenutku žrtvovanja Bog ništa ne kaže, prineću ovcu kao žrtvu. Dovoljno je da samo otaljam posao. Ako Bog zaista traži da prinesem Isaka, onda bi trebalo samo da ga dovedem i pretvaram se da ga prinosim oltaru; kada dođe trenutak, Bog bi mi možda ipak dopustio da žrtvujem ovcu, a ne svoje dete”? Da li je Avrȃm ovo mislio? (Nije.) Da je to pomislio, ne bi bilo patnje u njegovom srcu. Da je razmišljao o takvim stvarima, kakav bi integritet imao? Da li bi posedovao istinsku veru? Da li bi posedovao istinsku pokornost? Ne, ne bi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)”

Ma šta god Stvoritelj uradio je ispravno i istina je. Ma šta god On uradio, Njegov identitet i status se ne menjaju. Svi ljudi bi trebalo da Ga obožavaju. On je večni Gospod i večni Bog ljudskog roda. Ta činjenica se nikada ne može promeniti. Ljudi ne mogu da Ga priznaju kao Boga samo kada ih daruje ili da Ga ne priznaju kao Boga kada uzima stvari od njih. To je čovekov pogrešan pogled, a ne greška u Božjim postupcima. Ako ljudi razumeju istinu, onda će biti u stanju da to vide jasno, a ako su, duboko u sebi, u stanju da prihvate da je to istina, onda će njihov odnos sa Bogom postajati sve normalniji. Ako kažeš da priznaješ da su Božje reči istina, ali kada se nešto desi, ti Ga ne razumeš, čak se i požališ i nisi uistinu pokoran, onda je besmisleno kada kažeš da su Božje reči istina. Najvažnija stvar je da tvoje srce treba da bude u stanju da prihvati istinu i da šta god se desi, ti treba da budeš u stanju da vidiš da su Božji postupci ispravni i da je On pravedan. To je ona vrsta osobe koja razume Boga. Postoje mnogi vernici koji se fokusiraju samo na razumevanje doktrine. Oni priznaju duhovnu teoriju, ali kada ih nešto zadesi, ne prihvataju istinu i ne pokoravaju se. To su licemerni ljudi. Stvari koje obično govoriš su sve tačne, ali kada se desi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, ti nisi u stanju da to prihvatiš. Raspravljaš se sa Bogom, misleći da Bog nije trebalo da uradi ovo ili ono. Ne možeš da se pokoriš Božjem delu i ne tragaš za istinom niti razmišljaš o svom buntovništvu. To znači da nisi pokoran Bogu. Stalno voliš da se svađaš sa Bogom; stalno misliš da su tvoji argumenti jači od istine, da kada bi mogao da izađeš na scenu i podeliš ih, mnogi ljudi bi te podržali. Ali čak i kada bi te mnogo ljudi podržalo, to su sve iskvareni ljudi. Zar nisu sve pristalice i svi koje oni podržavaju iskvareni ljudi? Zar im svima ne nedostaje istina? Čak i kada bi te celo čovečanstvo podržalo i protivilo se Bogu, Bog bi i dalje bio u pravu. I dalje bi čovečanstvo bilo to koje greši, koje se buni protiv Boga i koje Mu se opire. Da li je to samo fraza? Ne. To je činjenica; to je istina.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”

Jedini stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju je pokornost, bezuslovna pokornost. To je nešto što neki ljudi danas možda neće moći da prihvate. To je zato što je njihov rast isuviše mali i oni nemaju istinu-stvarnost. Ako si u stanju da pogrešno protumačiš Boga ili se čak pobuniš protiv Njega i izdaš Ga kada radi stvari koje su u suprotnosti sa tvojim predstavama – onda si daleko od toga da možeš da se pokoriš Bogu. Dok je čovek obezbeđen i zalivan Božjom reči, on zapravo teži jednom cilju, koji na kraju podrazumeva postizanje bezuslovne, apsolutne pokornosti Bogu – u tom trenutku ćeš ti, ovo stvoreno biće, dostići željeni standard. Postoje trenuci kada Bog namerno radi nešto što je u sukobu sa tvojim predstavama, i namerno radi nešto što je protiv tvojih želja i što možda izgleda protivno istini, bezobzirno prema tebi i u suprotnosti sa tvojim sklonostima. Možda će ti biti teško da prihvatiš i razumeš ove stvari, i bez obzira na to kako ih analiziraš, one mogu da ti izgledaju kao pogrešne i možda nećeš moći da ih prihvatiš, možda ćeš osećati da je Bog bio nerazuman kada je to uradio – ali zapravo je Bog ovo uradio namerno. Šta je Božji cilj kada čini te stvari? Da te testira i razotkrije, da vidi da li si u stanju da tragaš za istinom, bez obzira na to da li si istinski pokoran Bogu ili ne. Ne traži objašnjenje za sve što Bog radi i zahteva, i ne pitaj zašto. Od pokušaja da urazumiš Boga nema koristi. Ti samo treba da shvatiš da je Bog istina i da budeš sposoban za apsolutnu pokornost. Jedino treba da prepoznaš da je Bog tvoj Stvoritelj i tvoj Bog. Ovo je više od bilo kog rasuđivanja, više od bilo koje ovozemaljske mudrosti, više od bilo kog ljudskog morala, etike, znanja, filozofije ili tradicionalne kulture – više čak i od ljudskih osećanja, ljudske pravednosti i takozvane ljudske ljubavi. Više je od svega. Ako ti ovo nije jasno, onda će pre ili kasnije doći dan kada će ti se nešto desiti i ti ćeš pasti. U najmanju ruku, pobunićeš se protiv Boga i hodati stranputicom; ako si na kraju u stanju da se pokaješ i prepoznaš Božju ljubav i značaj Božjeg dela u sebi, onda ćeš i dalje imati nadu u spasenje – ali ako padneš zbog ove stvari i nisi u stanju da se ponovo podigneš, onda za tebe nema nade. Bez obzira da li Bog sudi, grdi ili proklinje ljude, On to čini da bi ih spasao, i oni ne treba da se plaše. Čega bi trebalo da se plašiš? Treba da se plašiš Boga ukoliko kaže: „Gnušam se i odbacujem te.” Ako Bog ovo kaže, ti si u nevolji: to znači da te Bog neće spasiti, da nema nade u spasenje. I tako, u prihvatanju Božijeg dela, ljudi moraju da shvate Božje namere. Šta god da radiš, nemoj da cepidlačiš kada su u pitanju Božje reči, govoreći: „Sud i grdnja su u redu, ali zar osuda, prokletstvo, uništenje neće značiti da je za mene sve gotovo? Koja je svrha biti Božje stvoreno biće? Mene neće biti, a ti više nećeš biti moj Bog.” Ako odbaciš Boga i nisi postojan u svom svedočenju, onda i Bog istinski može da odbaci tebe. Da li vi znate ovo? Ma koliko dugo ljudi verovali u Boga, ma koliko da su puteva prešli, posla uradili ili dužnosti obavljali, sve što su uradili za to vreme bila je priprema za jednu stvar. Koju? Pripremali su se da na kraju dostignu apsolutnu pokornost Bogu, bezuslovnu pokornost. Šta znači „bezuslovna”? To znači da ne tražiš opravdanja i ne govoriš ništa o sopstvenim objektivnim razlozima, to znači da ne cepidlačiš; nisi dostojan toga, jer si stvoreno biće. Kada si sitničav u odnosu prema Bogu, ne znaš gde ti je mesto; kada pokušavaš da urazumiš Boga, opet ne znaš gde ti je mesto. Ne raspravljaj se sa Bogom, ne pokušavaj uvek da otkriješ razlog, ne insistiraj na razumevanju pre nego što se pokoriš, kao i na tome da se ne pokoriš kada ne razumeš. Kada to uradiš, pogrešno si shvatio svoje mesto, i u tom slučaju tvoja pokornost Bogu nije apsolutna; to je pokornost koja je relativna i uslovna. Da li su oni koji postavljaju uslove za svoju pokornost Bogu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu? Da li tretiraš Boga kao Boga? Da li obožavaš Boga kao Stvoritelja? Ako to ne radiš, onda te Bog ne priznaje. Šta moraš iskusiti da bi dostigao apsolutnu i bezuslovnu pokornost Bogu? I kako bi to trebalo da iskusiš? Kao prvo, ljudi moraju da prihvate Božji sud i grdnju, i moraju da prihvate orezivanje. Pored toga, moraju da prihvate Božji nalog, moraju da streme ka istini dok obavljaju svoju dužnost, moraju da razumeju različite aspekte istine koji se odnose na život-ulazak, i moraju da dostignu razumevanje Božjih namera. Ponekad ljudi nisu dovoljno dobrog kova niti imaju moć uviđavnosti da bi shvatili istinu, i mogu tek nešto malo da shvate u razgovoru sa drugima ili kroz lekcije kojima ih podučavaju različite, od Boga stvorene, situacije. Ali moraš da znaš da je nužno imati bogopokorno srce, ne smeš pokušavati da urazumiš Boga niti da postavljaš uslove; sve što Bog radi upravo je ono što treba da se uradi, jer On je Stvoritelj, a ti si stvoreno biće. Moraš da budeš pokoran, i ne smeš stalno da pitaš šta je razlog niti da govoriš o uslovima. Ako ti nedostaje čak i ona najosnovnija pokornost i podložan si sumnji i obazrivosti prema Bogu, ili tome da u svom srcu pomisliš: „Moram da se vidim da li će me Bog zaista spasiti i da li je Bog zaista pravedan. Svi kažu da je Bog ljubav – u tom slučaju moram da vidim da li zaista ima ljubavi u onom što Bog čini u meni, da li je to zaista ljubav”, ako stalno preispituješ da li je ono što Bog radi u skladu sa tvojim predstavama i ukusima, ili čak sa onim za šta veruješ da je istina, onda si na pogrešnom mestu i u nevolji: verovatno ćeš uvrediti Božju narav. Istine koje se odnose na pokornost su ključne, i nijedna istina ne može biti potpuno i jasno objašnjena u samo nekoliko rečenica; sve se odnose na razna stanja ljudi i iskvarenost. Ulazak u istina-stvarnost se ne može postići za jednu, dve, tri ili pet godina. Moraju se iskusiti razne stvari, mora se iskusiti mnogo suda i grdnje Božijih reči, mnogo orezivanja. Tek kada na kraju dostigneš sposobnost da primenjuješ istinu, tvoje stremljenje ka istini će biti efikasno i tek tada ćeš posedovati istina-stvarnost. Istinsko iskustvo imaju samo oni koji poseduju istina-stvarnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Slična iskustvena svedočenja:

Šta sam zadobila prihvatanjem orezivanja