Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Većina ljudi veruje u Boga radi mira i drugih koristi. Osim ako se ne radi o tvojoj koristi, ti ne veruješ u Boga, a ako ne možeš da primiš Božju blagodat, duriš se. Kako ono što si rekao može biti tvoj pravi rast? Kada su u pitanju neizbežni porodični incidenti kao što su obolevanje dece, hospitalizacija bližnjih, loši prinosi useva i progon od strane članova porodice, čak i ove česte, svakodnevne stvari su previše za tebe. Kada se takve stvari dese, ti se uspaničiš, ne znaš šta da radiš – i veći deo vremena se žališ na Boga. Žališ se da su te Božje reči prevarile, da te je Božje delo ismejalo. Zar ne mislite tako? Da li misliš da se takve stvari dešavaju među vama retko kad? Svaki dan vam prolazi usred takvih događaja. Ni najmanje ne razmišljate o uspehu svoje vere u Boga i kako da udovoljite Božjim namerama. Vaš pravi rast je isuviše mali, čak i manji od rasta pileta. Kada vam porodični posao ide loše, žalite se na Boga, kada se nađete u okruženju bez Božje zaštite, i dalje se žalite na Boga, i žalite se čak i kada jedno od vaših pilića ugine ili se stara krava u štali razboli. Žališ se kada je vreme da ti se oženi sin, a tvoja porodica nema dovoljno novca; želiš da ugostiš ljude, ali ne možeš sebi to da priuštiš i onda se opet žališ. Iz tebe samo izviru žalbe i ponekad ne prisustvuješ skupovima ili ne jedeš i ne piješ Božje reči zbog toga, ponekad postaneš negativan na duži vremenski period. Ništa što ti se danas događa nema nikakve veze sa tvojim izgledima ili sudbinom; ove stvari bi se takođe dogodile čak i da ne veruješ u Boga, ali danas prebacuješ odgovornost za njih na Boga i insistiraš na tome da te je Bog eliminisao. Šta je sa tvojom verom u Boga? Da li si zaista predao svoj život? Da ste pretrpeli iste kušnje kao Jov, niko od vas ko danas sledi Boga ne bi mogao da stoji postojano, svi biste pali. I postoji, sasvim jednostavno, ogromna razlika između vas i Jova. Danas, ako bi vam polovina vaše imovine bila oduzeta, vi biste se usudili da poreknete postojanje Boga; ako bi vam sin ili ćerka bili oduzeti, vi biste trčali ulicama plačući; ako bi tvoj jedini način da zaradiš za život dospeo u ćorsokak, ti bi pokušao da se i oko toga raspravljaš sa Bogom; pitao bi zašto sam u početku izgovorio toliko reči da bih te uplašio. Ne postoji ništa što se ne biste usudili da uradite u takvim trenucima. To pokazuje da niste zadobili prave uvide i da nemate pravi rast. Dakle, kušnje u vama su prevelike, jer previše znate, ali ono što zaista razumete nije ni hiljaditi deo onoga čega ste svesni. Ne zaustavljajte se na pukom razumevanju i shvatanju; najbolje bi bilo da vidite koliko zaista možete da sprovedete u delo, koliko je prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha stečeno znojem vašeg sopstvenog velikog truda i u koliko ste svojih primena ostvarili sopstvenu odlučnost. Treba ozbiljno da shvatiš svoj rast i primenu. U svom verovanju u Boga, ne treba da pokušavaš samo da se praviš da činiš stvari zbog nekoga – bez obzira na to da li na kraju možeš da zadobiješ istinu i život zavisi od tvog sopstvenog traganja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (3)”

U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delao u službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da streme ka znanju i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: „Moram da odbacim sve da bih se dao bogu. Moram da budem odan pred bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.” To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su dobili informacije o Božjem upravljanju, pristupaju mu neozbiljno. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga razumeju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran.

Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se potčini Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sam žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da misli samo na sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više su mu mrski oni koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja čovečanstva. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Oni ne vode računa o Božjem srcu, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim prognozama i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo ne gleda blagonaklono na njega.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”

U svojoj težnji imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo je orezivanje vaše želje za statusom i sa vašim ekstravagantnim željama. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. Razlog što ove stvari postoje u srcima ljudi u potpunosti je u tome što Sotonin otrov uvek kvari ljudske misli, a ljudi nikada nisu u stanju da se otarase ovih Sotoninih iskušenja. Oni žive u grehu, ali ne veruju da je to greh, i još uvek misle: „Mi verujemo u Boga, tako da nam On mora podariti blagoslove i urediti sve za nas kako doliči. Mi verujemo u Boga, tako da smo svakako superiorniji od drugih, i svakako imamo viši status i bolju budućnost od bilo koga drugog. Pošto verujemo u Boga, On nam mora dati bezgranične blagoslove. U suprotnom, to se ne bi zvalo verovanje u Boga.” Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju. Nisu li vaše trenutne misli i pogledi baš takvi? „Pošto verujem u Boga, trebalo bi da budem obasut blagoslovima i da dobijem garancije da se moj status nikada neće uzdrmati, već da će ostati iznad statusa nevernika.” Takvo ste mišljenje gajili u sebi ne samo tokom jedne ili dve godine, već dugi niz godina. Vaš trgovački način razmišljanja je isuviše razvijen. Iako ste danas došli do ovog koraka, još uvek se niste odrekli statusa, već se uporno raspitujete o njemu i svakodnevno ga pratite, sa velikim strahom da ćete ga jednog dana izgubiti i da će vaše ime biti urušeno. Ljudi nikada nisu ostavili po strani svoju želju za lagodom. (…) Što više tražite na ovaj način, manje ćete plodova ubrati. Što je veća želja osobe za statusom, to će njeno orezivanje biti ozbiljnije i više će morati da se podvrgne velikom oplemenjivanju. Takvi ljudi su bezvredni! Oni se moraju orezati na primeren način i na isti način suditi, kako bi se uistinu odrekli tih stvari. Ako nastavite da tragate ovim putem do kraja, nećete ništa požnjeti. Oni koji ne tragaju za životom ne mogu se preobraziti, a oni koji nisu žedni istine ne mogu zadobiti istinu. Ti se ne usredsređuješ na traganje za ličnim preobražajem i ulaskom, već se umesto toga usredsređuješ na ekstravagantne želje, na stvari koje ograničavaju tvoju ljubav prema Bogu i sprečavaju te da Mu se približiš. Mogu li te stvari da te preobraze? Mogu li te one uvesti u carstvo? Ako predmet tvoje potrage nije da tražiš istinu, onda možeš i da iskoristiš tu priliku i vratiš se u svet da bi je iskoristio. Zaista ne vredi gubiti vreme na ovaj način – zašto bi mučio sebe? Zar nije istina da si mogao da uživaš u raznoraznim stvarima u prelepom svetu? Novac, lepe žene, status, taština, porodica, deca i tako dalje – zar nisu ovi proizvodi sveta najbolje stvari u kojima bi mogao da uživaš? Kakva je korist lutati ovuda tražeći mesto gde možeš biti srećan? Sin čovečji nema gde glavu Svoju da spusti, pa kako bi ti imao mesto spokoja? Kako je On mogao da stvori za tebe lepo mesto spokoja? Da li je to moguće? Osim Mog suda, danas možeš da primiš samo učenja o istini. Od Mene ne možeš da dobiješ utehu i ne možeš da dobiješ lagodan život za kojim čezneš noću i danju. Neću ti darovati bogatstva ovog sveta. Ako iskreno tragaš, onda sam voljan da ti dam celokupan način života, da bi bio kao riba koja se vratila u vodu. Ako ne budeš iskreno tragao, sve ću uzeti nazad. Nisam voljan da darujem reči iz Svojih usta onima koji su gladni udobnosti, koji su baš kao svinje i psi!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”

Kad god se spomene odredište, vi se prema njemu odnosite sa posebnom ozbiljnošću; ono je, štaviše, nešto na šta ste svi posebno osetljivi. Neki ljudi jedva čekaju da spuste glavu do zemlje klanjajući se pred Bogom, kako bi došli do dobrog odredišta. Mogu da se poistovetim sa vašom nestrpljivošću koja se ne mora izraziti rečima. Ona je samo vaša želja da vam telo ne postrada, a još manje želite da padnete u večnu kaznu u budućnosti. Vi se samo nadate da ćete sebi dozvoliti da živite malo slobodnije, malo lakše. I zato se osećate posebno uznemireno kad god se spomene odredište, duboko uplašeni da, ako ne budete dovoljno pažljivi, možete da uvredite Boga i tako budete podvrgnuti odmazdi koju zaslužujete. Vi niste oklevali da pravite kompromise zarad svog odredišta, pa čak i mnogi od vas koji su nekada bili prevrtljivi i lakomisleni iznenada su postali posebno nežni i iskreni; vaš izgled iskrenosti ledi ljudima krv u žilama. Pa ipak, svi vi imate „iskrena” srca i dosledno ste Mi odavali tajne svojih srca, ne skrivajući ništa, ni tugu, ni obmanu, ni predanost. Sve u svemu, vrlo iskreno ste Mi „ispovedili” suštinske stvari koje leže u najdubljim pukotinama vašeg bića. Naravno, nikada nisam zaobilazio takve stvari, jer su Mi postale isuviše poznate. Radije biste ušli u ognjeno more zarad svog konačnog odredišta, nego li izgubili jedan pramen kose da biste dobili Božje odobravanje. Nisam previše dogmatičan u odnosu sa vama, već u vašem srcu nema dovoljno predanosti da se suočite sa svime što činim. Možda ne shvatate šta sam upravo rekao, zato Mi dozvolite da vam dam jednostavno objašnjenje. Ono što vam treba nisu istina ni život, niti principi po kojima ćete se vladati, a još manje Moj mukotrpan rad. Umesto toga, ono što vam treba jeste sve ono što posedujete u telu – bogatstvo, status, porodica, brak i tako dalje. Potpuno odbacujete Moje reči i delo, tako da vašu veru mogu sažeti u jednu reč: površnost. Spremni ste na sve da biste postigli ono čemu ste apsolutno predani, ali sam otkrio da ne biste to uradili zarad stvari koje se tiču vaše vere u Boga. Umesto toga, vi ste relativno predani i relativno ozbiljni. Zato kažem da su oni koji nemaju krajnje iskreno srce neuspešni u svojoj veri u Boga. Dobro razmislite – ima li među vama mnogo neuspešnih?

Trebalo bi da znate da se uspešno verovanje u Boga postiže kao rezultat sopstvenih postupaka ljudi; kada ljudi ne dožive uspeh već neuspeh, i to je posledica njihovih sopstvenih dela i nikakav drugi činilac ne utiče na to. Verujem da biste učinili sve što je potrebno da biste postigli nešto što je teže i što sa sobom nosi više patnje od vere u Boga, i da biste se prema tome odnosili veoma ozbiljno, toliko da ne biste bili spremni da tolerišete bilo kakve greške; to su ti istrajni napori koje svi vi ulažete u svoje živote. Vi ste čak sposobni da prevarite Moje telo u okolnostima u kojima ne biste prevarili nijednog člana svoje porodice. To je vaše dosledno ponašanje i princip po kome živite. Ne odajete li i dalje lažni utisak kako biste Mene obmanuli zarad svog odredišta, kako bi vaše odredište bilo savršeno lepo i sve drugo što želite? Svestan sam da je vaša predanost samo privremena, kao i vaša iskrenost. Zar nisu vaša odlučnost i cena koju plaćate samo u svrhu sadašnjeg trenutka, a ne u svrhu budućnosti? Želite samo da uložite taj krajnji napor u pokušaju da obezbedite lepo odredište, sa jedinim ciljem da obavite trgovinu. Ne ulažete ovaj napor da biste izbegli dug prema istini, a još manje da biste Meni otplatili cenu koju sam platio. Ukratko, spremni ste samo da upotrebite lukave strategije da biste dobili ono što želite, ali ne i da vodite otvorenu bitku za to. Nisu li ovo vaše najskrivenije misli? Ne smete se prerušavati, niti mozgati o odredištu do te mere da izgubite san ili apetit. Zar nije tačno da će vaš ishod biti već određen na kraju? Svako od vas treba da ispuni svoju dužnost, otvorenog i iskrenog srca, i treba da budete spremni da platite koliko je potrebno. Kao što ste rekli, kada dođe taj dan, Bog neće zanemariti one koji su patili ili platili cenu za Njega. Vredi se držati ovakvog uverenja, i ispravno je nikada ga ne zaboraviti. Samo na taj način mogu da se smirim kada ste vi u pitanju. U suprotnom, zauvek ćete biti ljudi zbog kojih ne mogu da se smirim i zauvek ćete kod Mene nailaziti na nenaklonost. Ako svi vi možete da sledite svoju savest i date sve od sebe za Mene, ne štedeći truda za Moje delo i posvećujući energiju celog životnog veka Mom jevanđeljskom delu, zar onda Moje srce neće često poskakivati od radosti zbog vas? Na ovaj način, moći ću da se potpuno smirim kada ste vi u pitanju, zar ne? Šteta je da je ono što možete da uradite samo žalosno mali deo onoga što očekujem. Budući da je tako, kako se usuđujete da tražite od Mene ono čemu se nadate?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O odredištu”

Kada neki ljudi budu smenjeni sa svog položaja starešine i čuju da Višnji govori da neće biti negovani ili korišćeni ponovo, osećaju se neverovatno tužno i gorko plaču, kao da su isključeni – kakav je to problem? Da li to što ih ne neguju ili ne koriste ponovo znači da su isključeni? Znači li to da oni tada ne mogu postići spasenje? Da li su im slava, dobit i status zaista toliko važni? Ako su oni neko ko teži ka istini, onda bi trebalo da razmišljaju o sebi kada izgube svoju slavu, dobit i status i da osete istinsko kajanje; treba da izaberu put težnje ka istini, da okrenu novi list, a ne da se toliko nerviraju ili plaču. Ako znaju u svom srcu da ih je Božja kuća smenila zato što ne rade stvarni posao i ne teže ka istini, i čuju kako Božja kuća govori da neće ponovo biti unapređeni, onda bi trebalo da osećaju stid što Bogu duguju i što su Boga izneverili; trebalo bi da znaju da ne zaslužuju da ih Bog koristi, pa se tako može smatrati da imaju trunku razuma. Međutim, oni postaju negativni i uznemireni kada čuju da ih Božja kuća neće negovati ili ponovo koristiti, a to pokazuje da teže slavi, dobiti i statusu i da nisu neko ko teži ka istini. Njihova želja za blagoslovima je toliko jaka, a oni toliko cene status i ne rade stvarni posao, tako da bi trebalo da budu smenjeni i trebalo bi da razmisle o svojoj iskvarenoj naravi i da je shvate. Trebalo bi da znaju da je put kojim idu pogrešan, da idu putem antihrista težeći statusu, slavi i dobiti, da ne samo da ih Bog neće odobriti, već će i uvrediti Njegovu narav, i da će ih Bog kazniti ako počine neko zlo. Zar nemate i vi taj problem? Zar ne biste bili nesrećni ako bih sada rekao da nemate duhovno razumevanje? (Da.) Kada neki ljudi čuju starešinu višeg nivoa kako kaže da nemaju duhovno razumevanje, osećaju da nisu sposobni da razumeju istinu, da ih Bog sigurno ne želi, da nemaju nade da će biti blagosloveni; međutim, uprkos činjenici da su tužni, oni su i dalje u stanju da normalno obavljaju svoju dužnost – takvi ljudi imaju malo razuma. Kada neki ljudi čuju kako neko za njih kaže da nemaju duhovno razumevanje, postaju negativni i više ne žele da obavljaju svoju dužnost. Oni misle: „Kažete da nemam duhovno razumevanje – zar to ne znači da nema nade da ću biti blagosloven? Pošto u budućnosti neću dobiti nikakve blagoslove, u šta još da verujem? Neću prihvatiti da me nateraju da pružam uslugu. Ko bi se trudio za tebe ako ne dobija ništa zauzvrat? Nisam toliko glup!” Da li takvi ljudi poseduju savest i razum? Oni uživaju u tolikoj Božjoj blagodati, a ipak ne znaju kako da se oduže, a ne žele ni da služe. Takvi ljudi su gotovi. Oni ne mogu ni da služe do kraja i nemaju pravu veru u Boga; oni su bezvernici. Ako imaju iskreno srce za Boga i istinsku veru u Boga, onda bez obzira na to kako ih procenjuju, to će im samo omogućiti da spoznaju sebe istinitije i tačnije – treba da pristupe tom pitanju na ispravan način i ne dozvole da to utiče na njih da slede Boga ili da vrše svoju dužnost. Čak i ako ne mogu da dobiju blagoslove, i dalje bi trebalo da budu voljni da služe Bogu do kraja; takođe, trebalo bi da budu srećni da to čine bez prigovora i trebalo bi da dozvole Bogu da ih orkestrira u svemu – samo tada će posedovati savest i razum. Hoće li osoba dobiti blagoslov ili doživeti katastrofu u Božjim je rukama; Bog je suveren nad tim i uređuje to, i to nije nešto što ljudi mogu da traže ili da rade na tome. Zapravo, zavisi od toga da li ta osoba može da sluša Božje reči, da prihvati istinu i da dobro obavlja svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima – Bog će uzvratiti svakoj osobi u skladu sa njenim delima. Ako neko ima toliko iskrenosti, kao i svu snagu koju može da sakupi posvećuje dužnosti koju treba da obavlja, onda je to dovoljno i zaslužiće Božje odobravanje i blagoslov. Nasuprot tome, ako neko ne obavlja svoju dužnost na odgovarajući način, pa čak i čini svakakva zla, a ipak želi da primi blagoslove od Boga, zar takvom ponašanju ne fali razuma? Ako smatraš da nisi dovoljno dobro postupio, da si uložio mnogo truda, ali da još uvek nisi u stanju da se nosiš sa načelima i osećaš da duguješ Bogu, a On te ipak blagosilja i pokazuje ti milost, zar to ne znači da ti Bog pokazuje naklonost? Ako Bog želi da te blagoslovi, to je nešto što niko ne može da ti oduzme. Možda misliš da nisi baš dobro postupio, ali po Božjoj proceni, On kaže da si iskren i da si dao sve od sebe, pa želi da ti pokaže milost i blagoslovi te. Ništa što Bog radi nije pogrešno i ti moraš da hvališ Njegovu pravednost. Bez obzira na to šta Bog radi, to je uvek ispravno; čak i ako imaš predstave o tome šta Bog čini i veruješ da svojim postupcima ne pokazuje nikakvu obzirnost prema ljudskim osećanjima i da to nije po tvojoj volji, ti treba i dalje da slaviš Boga. Zašto bi to radio? Vi ne znate zašto, zar ne? To je zapravo vrlo lako objasniti: to je zato što je Bog Bog, a ti si čovek; On je Stvoritelj, ti si stvoreno biće. Ti nisi kvalifikovan da zahtevaš od Boga da postupa na određeni način ili da se On ophodi prema tebi na određeni način, dok je Bog kvalifikovan da tebi postavlja zahteve. Blagoslovi, blagodati, nagrade, krune – kako i kome se sve to daje zavisi od Boga. Zašto to zavisi od Boga? Te stvari pripadaju Bogu; oni nisu imovina u zajedničkom vlasništvu čoveka i Boga koja se može ravnopravno podeliti između njih. One pripadaju Bogu i Bog ih daruje onima kojima je obećao da će ih darivati. Ako Bog ne obeća da će ih darovati tebi, ti i dalje treba da Mu se pokoriš. Ako iz tog razloga prestaneš da veruješ u Boga, koje probleme će to rešiti? Hoćeš li prestati da budeš stvoreno biće? Možeš li pobeći od Božje suverenosti? Bog i dalje ima suverenost nad svim stvarima i to je nepromenljiva činjenica. Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način da se stvari odvijaju, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati. Ako se ne pokoriš, onda si buntovan, a ako si prkosan i raspravljaš se, onda si nečuveno buntovan i trebalo bi da budeš uništen. To što si u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima pokazuje da imaš razum; to je stav koji ljudi moraju da imaju i samo takav stav treba da imaju stvorena bića.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”

Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: „Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?” Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. Dakle, kada se njihova dužnost prilagodi, ako je to unapređenje, antihrist će misliti da ima nadu da će biti blagosloven. Ako se radi o degradaciji, od vođe tima do pomoćnika vođe tima, ili od pomoćnika vođe tima do običnog člana grupe, predviđaju da će to biti veliki problem i misle da je njihova nada da će dobiti blagoslov slaba. Kakvo je to stanovište? Da li je to ispravan stav? Apsolutno ne. Taj pogled je apsurdan! Da li će neko zadobiti Božje odobravanje ili ne, ne zasniva se na tome koju dužnost obavlja, već na tome da li poseduje istinu, da li se iskreno pokorava Bogu i da li je odan. To su najvažnije stvari.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”

Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude. Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i želiš da odustaneš od svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: „Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.” Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: „Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.” I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja? Neki će možda reći: „Pa, šta ako sam i dalje negativan?” Onda ponovno tragaj za istinom kako bi to rešio. Koliko god puta da padneš u negativnost, ako samo nastaviš da tragaš za istinom da bi to rešio i nastaviš da težiš istini, polako ćeš izaći iz svoje negativnosti. I jednog dana ćeš osetiti da nemaš želju da stekneš blagoslove, da nisi ograničen svojim odredištem i ishodom i da lakše i slobodnije živiš bez tih stvari. Osetićeš da je život koji si živeo pre, čiji si svaki dan živeo u cilju sticanja blagoslova i svog odredišta, bio iscrpljujuć. Svakog dana govoriš, radiš i razbijaš glavu zarad sticanja blagoslova – i šta bi ti to na kraju donelo? Koja je vrednost takvog života? Ti nisi težio istini, već si sve svoje najbolje dane protraćio na beznačajne stvari. Na kraju, nisi zadobio nikakvu istinu i nisi mogao da govoriš ni o kakvom iskustvenom svedočenju. Napravio si budalu od sebe, potpuno si se osramotio i propao. I šta je zapravo uzrok tome? Uzrok je to što je tvoja namera da stekneš blagoslove bila prejaka, što su tvoj ishod i odredište zaokupili tvoje srce i vezali te previše čvrsto. Ipak, kada dođe dan da izađeš iz ropstva svojih izgleda i sudbine, moći ćeš sve da napustiš i da slediš Boga. Kada ćeš moći potpuno da se oslobodiš tih stvari? Kako se tvoj život-ulazak neprestano produbljuje, postići ćeš promenu u svojoj naravi i tada ćeš moći potpuno da ih napustiš.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”

Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da biti u stanju da se stekne istina i razumeju Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Doživljavanje Božjeg dela ne znači uživanje u blagodati, već je to pre patnja zbog ljubavi prema Njemu. Budući da uživaš Božju blagodat, moraš uživati i u Njegovoj grdnji; moraš sve to da iskusiš. Možeš u sebi da iskusiš Božje prosvećenje, a takođe možeš da iskusiš kako te On orezuje i kako ti sudi. Na ovaj će način tvoje iskustvo biti sveobuhvatno. Bog je na tebi obavio Svoje delo grdnje i suda. Božja reč te je orezala, ali to nije sve; ona te je takođe prosvetila i prosvetlila. Kad si negativan i slab, Bog je za tebe zabrinut. Celokupno ovo delo ima za cilj da ti stavi do znanja kako sve u vezi s čovekom spada u Božje orkestracije. Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako je to svrha tvoje vere u Boga, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino uklanjanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj koji treba da tražiš. Tvoje gledište prema veri u Boga treba da bude ispravano gledište i ti treba da tražiš da zadobiješ Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegove praktične postupke, Njegove divne postupke širom vaseljene, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja praktična iskustva, ljudi mogu da iskuse kako to Bog obavlja Svoje delo na njima i koje su Njegove namere prema njima. Svrha svega ovoga jeste da se iz ljudi iskoreni iskvarena sotonska narav. Kad iz sebe odagnaš svu nečistoću i nepravednost, kad odbaciš svoje pogrešne namere i razviješ istinsku veru u Boga – samo ćeš sa istinskom verom moći iskreno da zavoliš Boga. Boga možeš iskreno voleti samo na temelju svoje vere u Njega. Može li se ljubav prema Bogu postići bez vere u Njega? Budući da veruješ u Boga, ne možeš imati nikakvih nedoumica u vezi s tim. Neki se ljudi ispune životnom snagom čim vide da će im vera u Boga doneti blagoslove, da bi odmah potom naglo splasnuli, čim shvate da moraju da istrpe oplemenjivanje. Je li to vera u Boga? Naposletku, ti u svojoj veri moraš postići potpunu i bezuslovnu pokornost pred Bogom. Ti veruješ u Boga, ali Mu i dalje postavljaš zahteve, u sebi nosiš mnoge verske predstave koje ne možeš da odbaciš i lične interese kojih ne možeš da se lišiš, a pritom i dalje tražiš telesne blagoslove i želiš da ti Bog spase dušu i telo – sve su to ponašanja ljudi čija su gledišta pogrešna. Iako ljudi s verskim shvatanjima veruju u Boga, oni ne traže da promene svoju narav i ne tragaju za bogopoznanjem, već samo traže da zadovolje interese svog tela. Mnogi među vama poseduju veru koja spada u kategoriju verskih ubeđenja; to nije istinska vera u Boga. Da bi verovali u Boga, ljudi moraju imati srce koje je spremno da strada za Njega i volju da Mu se predaju. Ukoliko ne ispune ova dva uslova, njihova vera u Boga nije validna i oni neće moći da ostvare promene u svojoj naravi. U Boga zaista veruju jedino ljudi koji iskreno streme ka istini, koji traže bogopoznanje i tragaju za životom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da ispunjava dužnost stvorenog bića, da stremi ka tome da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti da streme ka onome za čime oni lično žude; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Veliku važnost dajete svom odredištu i sudbini – za njih ste ozbiljno zabrinuti. Verujete da će, ako stvari ne obavljate veoma pažljivo, to značiti da više nećete imati odredište, da ste uništili sopstvenu sudbinu. Ali, da li vam je ikada palo na pamet da se ljudi koji ulažu napor samo zarad svog odredišta badava trude? Takvi napori nisu iskreni – oni su laž i obmana. Ako je to slučaj, onda su oni koji rade samo zarad svog odredišta na pragu svog konačnog poraza, jer je neuspeh u verovanju u Boga uzrokovan obmanom. Ranije sam rekao da ne volim da Mi laskaju i podilaze, niti da se prema Meni odnose sa entuzijazmom. Volim kada se iskreni ljudi suoče sa Mojom istinom i Mojim očekivanjima. Čak mi se više sviđa kada su ljudi u stanju da pokažu najveću brigu i obzir prema Mom srcu, i kada su čak sposobni da se svega odreknu zbog Mene. Samo tako se Moje srce može utešiti. Koliko trenutno ima stvari u vezi sa vama koje mi se ne sviđaju? Koliko stvari mi se sviđa kod vas? Zar je moguće da niko od vas nije uvideo svekolike prikaze ružnoće koje ste ispoljili zarad svog odredišta?

U Svom srcu, ne želim da povredim nijedno srce koje je pozitivno i teži uzdizanju, a još manje želim da prigušim energiju svakoga ko odano obavlja svoju dužnost. Ipak, moram svakog od vas da podsetim na vaše nedostatke i prljavu dušu koja leži u najdubljim procepima vaših srca. To činim u nadi da ćete biti u mogućnosti da ponudite svoje istinsko srce tokom ličnog suočavanja sa Mojim rečima, jer najviše mrzim kada Me ljudi obmanjuju. Nadam se samo da ćete, u poslednjoj etapi Mog dela, moći da pružite svoj najbolji nastup i da ćete se posvetiti svim srcem, a ne i dalje polovično. Naravno, takođe se nadam da svi možete imati dobro odredište. Pa ipak, i dalje ostajem pri Svom zahtevu da donesete najbolju odluku time što ćete mi ponuditi svoju jedinu i konačnu predanost. Ako neko nema tu jedinu predanost, on je zasigurno u dragocenom posedu Sotone i više ga neću smatrati korisnim, već ću ga poslati kući da ga čuvaju roditelji. Moje delo vam je od velike pomoći; od vas očekujem iskreno srce i srce koje želi da se uzdiže, ali sam ostao praznih ruku sve do sada. Razmislite o tome: ako jednog dana budem toliko ogorčen da se to ne može opisati rečima, kakav će onda biti Moj stav prema vama? Da li ću prema vama biti ljubazan kao što sam sada? Da li će Moje srce biti spokojno kao što je sada? Da li shvatate kako se oseća neko ko, nakon mukotrpne obrade zemlje, nije požnjeo nijedno zrno? Da li shvatate koliko je povređeno nečije srce kada mu se zada snažan udarac? Možete li da okusite ogorčenje osobe, koja je jednom bila puna nade i koja je morala da se rastane u lošim odnosima? Da li ste videli gnev koji pršti iz osobe koja je razdražena? Možete li spoznati žudnju za osvetom osobe prema kojoj se postupalo neprijateljski i obmanjivo? Ako shvatate mentalitet ovih ljudi, onda mislim da vam neće biti teško da zamislite stav koji će Bog zauzeti u vreme Svoje odmazde! Najzad, nadam se da ste svi uložili ozbiljan napor zarad sopstvenog odredišta, iako je bolje da ne budete lažljivi u svojim naporima ili ću i dalje biti razočaran vama u Svom srcu. Do čega dovode takva razočaranja? Zar se ne zavaravate? Oni koji razmišljaju o svom odredištu, a ipak ga upropaste jesu ljudi koji su najmanje pogodni da budu spaseni. Ko će se sažaliti na takvu osobu, čak i ako ona postane ogorčena i razjarena? Sve u svemu, i dalje želim da imate odredište koje je pogodno i dobro, i štaviše, nadam se da niko od vas neće doživeti katastrofu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O odredištu”

Slična iskustvena svedočenja:

Razmišljanja nakon oboljevanja tokom pandemije

Onečišćenosti u mom žrtvovanju za Boga

Nakon smrti moje partnerke