Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaki korak sledi iz prethodnog. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neki od davno ustanovljenih običaja i neke izreke koje ljudi po navici koriste, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i učenjima, stvorile su u njegovom umu svakojake predstave. To što Bog čoveku tek treba da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav, kao i dugo godina prenošene tradicionalne teorije iz drevnih vremena, sve to još više doprinosi formiranju takvih predstava kod čoveka. Moglo bi se reći da je, tokom čitavog perioda verovanja u Boga, zbog uticaja raznih predstava, kod ljudi došlo do formiranja i stalnog razvoja svakojakih pojmovnih shvatanja o Bogu, usled čega su mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva; ono nikad ne prerasta u doktrinu, već se neprekidno menja i, u većoj ili manjoj meri, obnavlja. Takav način delovanja izraz je suštinske naravi Samog Boga. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg delovanja i jedno od sredstava kojima On ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih doktrina i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji nikud ne mrda sa Svog mesta. I tako je čovek, zbog toga što se njegov i Božji ukus međusobno razlikuju, postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Razloge za to možda treba tražiti u ljudskoj tvrdoglavosti, ili u tome što su Božje upravne odluke neprikosnovene za sve ljude – bilo kako bilo, sveštenici i sveštenice još uvek se uporno drže memljivih starih knjiga i hartija, dok za to vreme Bog Svoje nedovršeno delo upravljanja i dalje obavlja kao da je sȃm samcit. Mada su ove protivrečnosti uzrok neprijateljstva između Boga i čoveka, a čak su i nerešive, Bog na njih ne obraća pažnju, baš kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje stope nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je najveći neprijatelj svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i šampion svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko je taj ko bi, u takmičenju s Bogom, mogao da pobedi? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih začete na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, niti ga obasipa pohvalama zbog toga što, na tragu Njegovog dela, pravi seriju za serijom proizvoda „namenjenih Bogu”, koji uopšte ne pripadaju Božjem delu. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjima, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave pronose ljudi; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? Ti imaš predstave o Bogu i nisi u stanju da ih odbaciš od sebe, zato što si zadrt. Razlog za to nije taj što u Božjem delu ima premalo smisla, niti taj što Njegovo delo nema obzira prema čovekovim osećanjima a ponajmanje je u tome što je Bog uvek nemaran u vršenju Svoje dužnosti. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što ti previše nedostaje pokornosti i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega stvaraš predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, menjaš i obnavljaš. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da ti nedostaje bogoboljažljivo srce i da si preterano buntovan. Majušno stvoreno biće usuđuje se da uzme nebitno parče onoga što mu je Bog prethodno dao, a zatim se okreće i baš to parče koristi za napad na Boga – zar to nije ljudsko buntovništvo? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i kitnjastim izrazima – da i ne pominjem one njihove buđave predstave. Nisu li one još bezvrednije?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju današnje Božje delo”

Znajte da se vi Božjem delu protivite, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše protivljenje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima ocenjuju šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i govoreći ono što ne treba; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, ali zato Njegovo delo kritikuju i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da radi. Kako bi tako nerazumni ljudi uopšte mogli da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i doživljavanja; ne spoznaje čovek Boga kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što Ga kritikuje kad god mu se prohte. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje protive. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se suprotstavljati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, tvoje odlike odvratnije i tvoja ljudskost niža, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

Samo ako svoje stare predstave ostaviš po strani, moći ćeš da stekneš novo znanje, pri čemu se staro znanje ne mora nužno poklapati sa starim predstavama. Pod „predstavama” se ovde podrazumevaju stvari koje čovek zamišlja, a koje su u neskladu sa stvarnošću. Ako je staro znanje još u starom dobu bilo zastarelo, i ako je ono čoveka sprečavalo da zakorači u novo delo, onda je i takvo znanje samo predstava. Ukoliko je čovek u stanju da takvom znanju ispravno pristupi, i ako Boga može da spozna sa više različitih strana, kombinujući staro i novo znanje, onda staro znanje postaje čovekovo pomagalo i osnova sa koje čovek zakoračuje u novo doba. (…) čovek veruje u sopstvenog, izmaštanog Boga, koji postoji samo u njegovom umu, i ne traži stvarnog Boga. Ako svaka osoba ima svoju vrstu vere, onda će među stotinu ljudi postojati sto vrsta verovanja. Čovek se odlikuje ovakvom verom zato što nije video praktičnost Božjeg dela, zato što ju je samo čuo ušima, ali je nije video svojim očima. Čovek je čuo legende i priče – ali je retko čuo činjenično znanje o Božjem delu. Na taj način, ljudi koji su u veri proveli svega godinu dana, do vere u Boga došli su kroz sopstvene predstave. To isto važi i za one koji čitavog svog života veruju u Boga. Oni koji ne vide činjenice nikada neće moći da pobegnu od vere zasnovane na sopstvenim predstavama o Bogu. Čovek veruje da se oslobodio okova svojih starih predstava i da je zakoračio u novo područje. Zar on ne zna da saznanja onih koji ne mogu da vide pravo lice Božje nisu ništa drugo do predstave i glasine? Čovek misli kako su njegove predstave ispravne i nepogrešive, i smatra da te predstave potiču od Boga. Kada čovek danas svedoči o Božjem delu, on zapravo oslobađa predstave koje su se u njemu godinama nagomilavale. Maštarije i zamisli iz prošlosti postale su prepreka obavljanju dela u ovoj etapi, i čoveku je postalo teško da se oslobodi takvih predstava i da opovrgne takve zamisli. Predstave o ovom delu koje su, korak po korak, obavljali mnogi od onih koji do današnjeg dana slede Boga, postajale su sve bolnije, a ovi ljudi su postepeno izgradili uporno neprijateljstvo prema ovaploćenom Bogu. Izvor ove mržnje leži u čovekovim predstavama i maštarijama. Čovekove predstave i maštarije postale su neprijatelji današnjeg dela, dela koje je u neskladu sa predstavama čoveka. To se dogodilo upravo zato što činjenice čoveku ne dozvoljavaju da pusti mašti na volju, što pritom čovek te činjenice ne može lako da opovrgne, a čovekove predstave i maštarije ne trpe postojanje činjenica i, najzad, zato što čovek uopšte i ne razmišlja o ispravnosti i istinitosti činjenica, već samo odlučno pušta na slobodu svoje predstave i upošljava sopstvenu maštu. Za ovu se grešku može samo reći da je posledica čovekovih predstava, a ne može se reći da je posledica Božjeg dela. Može čovek da zamišlja štagod mu drago, ali zato ne može otvoreno da osporava nijednu etapu Božjeg dela, niti bilo kojeg njegovog elementa; činjenica Božjeg dela je za čoveka neprikosnovena.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Ako koristite sopstvene predstave da izmerite i ograničite Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip i ako Boga potpuno ograničite unutar okvira Biblije i zadržite Ga u domenu ograničenog područja delovanja, to samo dokazuje da ste Boga osudili. Zato što su Jevreji u doba Starog zaveta verovali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svojim srcima, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom, i kao da samo On koji je nazvan Mesijom može biti Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, prikovali su Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog nije počinio nikakav prekršaj, ali je čovek odbio da Ga poštedi, istrajan u tome da Ga osudi na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv, i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek savršeno razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, nadmeni su do krajnjih granica i svi su skloni preterivanju. Bez obzira na to koliko je veliko tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da se pokoriš delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Zato što čovek ne spoznaje Boga, zato što ima previše predstava i zato što se njegovo znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već umesto toga jednolično ponavlja istu priču bez promena i isti pristup koristi za svaku situaciju. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, Boga je čovek još jednom prikovao za krst!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni”

Kada se Bog ovaploti i dođe da deluje među ljudima, svi Ga onda gledaju i slušaju Njegove reči i svi vide dela koja Bog izvodi u Svom ovaploćenom telu. U tom trenutku, sve ljudske predstave pretvaraju se u sapunicu. Što se tiče onih koji su videli da se Bog javlja u telu, oni neće biti osuđeni ako Mu se dobrovoljno pokore, dok će oni koji Mu se namerno usprotive biti smatrani protivnicima Boga. Takvi ljudi su antihristi, neprijatelji koji svojevoljno stoje protiv Boga. Oni koji imaju predstave o Bogu ali su i dalje spremni i voljni da Mu se pokore, neće biti osuđeni. Bog sudi čoveku na osnovu čovekovih namera i postupaka, nikada zbog njegovih misli i ideja. Kad bi On osudio čoveka na osnovu njegovih misli i ideja, onda ni jedan jedini čovek ne bi mogao da izbegne gnevne Božje ruke. Oni koji se svojevoljno usprotive ovaploćenom Bogu biće kažnjeni zbog svog nedostatka pokornosti. Što se tiče ovih ljudi koji se svojevoljno usprotive Bogu, njihovo protivljenje proizilazi iz činjenice da gaje predstave o Bogu, što ih zauzvrat vodi u postupke kojima oni ometaju Božje delo. Ovi ljudi namerno pružaju otpor Bogu i uništavaju Njegovo delo. Oni ne samo da imaju predstave o Bogu, već se takođe i upuštaju u aktivnosti kojima ometaju Njegovo delo, i zbog toga će ljudi ovog soja biti osuđeni. Oni koji svojevoljno ne ometaju Božje delo neće biti osuđeni kao grešnici, jer su u stanju da se voljno pokore i ne učestvuju u aktivnostima koje izazivaju prekid i nemir. Ovakvi ljudi neće biti osuđeni. Međutim, ako ljudi koji imaju dugogodišnje iskustvo o Božjem delu nastave da gaje predstave o Bogu i još uvek nisu u stanju da spoznaju delo ovaploćenog Boga, i ako su, nezavisno od toga koliko godina iskustva imaju o Njegovom delu, i dalje ispunjeni predstavama o Bogu i ne mogu da Ga spoznaju, onda će njihova srca, čak i ako se oni ne bave remetilačkim aktivnostima, biti puna mnogih predstava o Bogu, a čak i ako te predstave ne postanu očigledne, takvi ljudi nisu ni od kakve pomoći Božjem delu. Oni nisu u stanju da šire jevanđelje u ime Boga niti da budu Njegovi svedoci. Ovakvi ljudi su bezvredni i imbecili. Pošto nisu spoznali Boga i povrh svega su potpuno nesposobni da odbace svoje predstave o Njemu, njima se stoga sudi. Može se ovako reći: normalno je da početnici u veri imaju predstave o Bogu ili da ne znaju ništa o Njemu, ali za onoga ko veruje u Boga dugi niz godina i ko je iskusio veliki deo Njegovog dela, ne bi bilo normalno da takav čovek nastavi da gaji predstave, a još bi manje bilo normalno da neko ovakav nije spoznao Boga. Osuđeni su zato što ovo nije normalno stanje. Ovi nenormalni ljudi su svi otpad; oni su ti koji se najviše protive Bogu i koji su zabadava uživali u blagodati Božjoj. Svi takvi ljudi će na kraju biti eliminisani!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”

Ljudske predstave često dovode do toga da ljudi pogrešno razumeju Boga i da često iznose raznorazne zahteve i sudove o Bogu i imaju raznorazne kriterijume za odmeravanje Boga; one dovode do toga da ljudi često koriste određene netačne misli i stavove da bi odmerili da li su stvari ispravne ili pogrešne, da li je neko dobar ili loš, da bi odmerili da li je neko odan Bogu i da li ima veru u Boga. Šta je glavni uzrok tih grešaka? Ljudske predstave. Ljudske predstave možda nemaju uticaja na njihov izbor hrane ili na kvalitet sna, i možda ne utiču na njihov svakodnevni život, ali one postoje u glavama ljudi i u njihovim mislima, one se prilepe za ljude kao senka koja ih nikada ne napušta. Ako ne budeš u stanju da ih razrešiš na vreme, one će stalno kontrolisati tvoje misli, rasuđivanje, ponašanje, spoznaju Boga i tvoj odnos sa Bogom. Da li ti je to sada jasno? Predstave su veliki problem. Kada ljudi imaju predstave o Bogu, to je isto kao da postoji zid koji se isprečio između njih i Boga, zid koji ih sprečava da vide pravo lice Boga, koji ih sprečava da vide pravu narav i pravu suštinu Boga. Zašto je tako? Zato što ljudi žive okruženi svojim predstavama i svojim zamislima i koriste predstave da bi utvrdili da li je Bog u pravu ili ne i da bi odmerili, prosudili i osudili sve što Bog čini. Kada tako postupaju, u kakvo stanje ljudi često upadaju? Mogu li ljudi zaista da se pokore Bogu kada žive okruženi svojim predstavama? Da li mogu da imaju istinsku veru u Boga? (Ne, ne mogu.) Čak i kada se ljudi malo pokore Bogu, oni to čine u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima. Kada se čovek oslanja na svoje predstave i zamisli, on postaje zaražen ličnim stvarima koje su od Sotone i sveta, a to je u suprotnosti sa istinom. Problem ljudskih predstava o Bogu je ozbiljan; to je važno pitanje u odnosu čoveka i Boga koje hitno treba razrešiti. Svako ko stane pred Boga, sa sobom donosi predstave, donosi svakakve sumnje o Bogu. Ili se može reći da donosi mnoštvo nedoumica o Bogu uprkos svemu što mu Bog daruje, uprkos Njegovim uređenjima i orkestracijama. A šta će biti sa njegovim odnosom sa Bogom? Ljudi stalno pogrešno razumeju Boga, stalno su sumnjičavi prema Bogu i stalno koriste svoje standarde da bi odmerili da li je Bog u pravu ili nije, da bi odmerili svaku Njegovu reč i delo. Kakvo je to ponašanje? (To je buntovništvo i prkos.) Tako je, to su ljudi koji se bune, prkose i osuđuju Boga, i to su ljudi koji sude Bogu, hule na Boga i utrkuju se s Njim, a u težim slučajevima ljudi žele da izvedu Boga na sud i uključe se u „odlučujuću borbu” protiv Njega. Koji je najteži nivo koji ljudske predstave mogu da dostignu? Nivo poricanja Sȃmog pravog Boga, poricanja da su Njegove reči istina, kao i osuđivanje Božjeg dela. Kada ljudske predstave dostignu taj nivo, oni prirodno poriču Boga, osuđuju Boga, hule na Boga i izdaju Boga. Oni ne samo da poriču postojanje Boga, već odbijaju da prihvate istinu i da slede Boga – zar to nije zastrašujuće? (Jeste.) To je zastrašujući problem.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”

Neki ljudi smatraju da verovanje u Boga treba da donese spokoj i radost, te da ako se suoče sa određenim situacijama, treba samo da se mole Bogu i Bog će to saslušati, podariće im blagodat i blagoslove i pobrinuti se da za njih sve protekne spokojno i glatko. Oni u Boga veruju s ciljem da tragaju za blagodati, da dobiju blagoslove i da uživaju u spokoju i sreći. Zbog takvih gledišta ostavljaju svoje porodice ili napuštaju poslove kako bi se davali za Boga i mogli da istrpe muke i plate cenu. Smatraju da dokle god sve napuštaju, daju se za Boga, trpe muke i rade marljivo, pokazujući izuzetno ponašanje, mogu da dobiju Božje blagoslove i naklonost, te da sa kakvim god teškoćama da se suoče, sve dok se mole Bogu, On će to rešiti i u svemu im otvoriti put. Takvo je gledište većine ljudi koji veruju u Boga. Ljudi smatraju da je ovo gledište opravdano i ispravno. Sposobnost mnogih ljudi da godinama sačuvaju svoju veru u Boga i da od svoje vere ne odustanu neposredno je povezana sa ovim gledištem. Oni razmišljaju: „Toliko sam se dao za Boga, ponašanje mi je bilo tako dobro i nisam učinio nijedno zlo delo; Bog će me sigurno blagosloviti. Pošto sam za svaki zadatak mnogo istrpeo i platio visoku cenu, čineći sve u skladu s Božjim rečima i zahtevima bez ikakvih grešaka, Bog treba da me blagoslovi; On treba da se pobrine da mi se sve glatko odvija i da u svom srcu često imam spokoj i radost i da uživam u Božjem prisustvu.” Nisu li ovo ljudska predstava i uobrazilja? Iz ljudske perspektive, ljudi uživaju u Božjoj blagodati i dobijaju koristi, pa je logično da zbog toga moraju malo da propate, te je ovu patnju vredno razmeniti za Božje blagoslove. Ovo je način razmišljanja koji se sastoji u sklapanju dogovora s Bogom. Međutim, iz ugla istine i Božje perspektive, to suštinski nije u skladu sa načelima Božjeg dela niti sa merilima koja Bog nalaže ljudima. U pitanju su samo pusti snovi, čista ljudska predstava i uobrazilja o verovanju u Boga. Bilo da je u pitanju sklapanje dogovora s Bogom, zahtevanje stvari od Boga ili su po svom sadržaju to ljudske predstave i uobrazilje, ništa od toga ni u jednom slučaju nije u skladu sa Božjim zahtevima niti ispunjava Božja načela i merila za blagoslov ljudi. Konkretno, ova transakciona misao i gledište vređaju Božju narav, ali ljudi to ne uviđaju. Kad ono što Bog čini nije u skladu sa ljudskim predstavama, u njihovom srcu ubrzo nastaju pritužbe i pogrešna razumevanja o Njemu. Osećaju čak da im je naneta nepravda i počinju da se raspravljaju s Bogom, pa čak mogu da o Njemu donose sudove i da Ga osuđuju. Kakve god predstave i pogrešna razumevanja da ljudi formiraju, posmatrano iz Božje perspektive, On nikada ne postupa niti se prema ikome ophodi u skladu sa ljudskim predstavama ili željama. Bog uvek radi ono što On želi da uradi, na Svoj način i na osnovu Svoje sopstvene narav-suštine. Bog ima načela za to kako postupa prema svakoj osobi; ništa od onoga što On svakoj osobi čini nije zasnovano na ljudskim predstavama, uobraziljama ili sklonostima – ovo je aspekt Božjeg dela koji je najviše u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Kad Bog za ljude uredi okruženje koje je potpuno suprotno njihovim predstavama i uobraziljama, oni u svom srcu stvaraju predstave, donose sudove o Bogu i osuđuju Ga, pa mogu čak i da Ga poreknu. Može li Bog onda da udovolji njihovim potrebama? Nipošto ne može. Svoj način delovanja i Svoje želje Bog neće nikada promeniti saglasno ljudskim predstavama. Ko onda treba da se promeni? Ljudi. Ljudi treba da otpuste svoje predstave, da prihvate okruženja koja Bog uređuje, pokore im se i dožive ih, i da tragaju za istinom kako bi razrešili sopstvene predstave, umesto da ono što Bog čini odmeravaju prema sopstvenim predstavama kako bi utvrdili da li je to ispravno. Kad se uporno drže svojih predstava, ljudi stvaraju otpor prema Bogu – ovo nastaje prirodno. U čemu je koren otpora? U činjenici da su ono što ljudi u svom srcu obično poseduju nesumnjivo njihove predstave i uobrazilje, a ne istina. Prema tome, kad se suoče s tim da Božje delo nije u skladu sa ljudskim predstavama, ljudi su u stanju da prkose Bogu i da o Njemu donose sudove. To dokazuje da ljudi u osnovi ne poseduju bogopokorno srce, da im iskvarena narav ni blizu nije pročišćena, te da u osnovi žive prema svojoj iskvarenoj naravi. I dalje su neverovatno daleko od postizanja spasenja.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”

Koje još predstave postoje u vašem srcu koje mogu uticati na obavljanje vaših dužnosti? Koje predstave često utiču na vas i upravljaju vašim životom? Kada ti se dogodi nešto što ti se ne sviđa, tvoje predstave se prirodno javljaju i onda se žališ Bogu, prepireš se i takmičiš se sa Bogom, i one donose brz preobražaj u tvom odnosu sa Bogom: odustaješ od onoga kakav si bio na početku, kada si osećao da mnogo voliš Boga i da si mu veoma odan, kada si želeo da Mu posvetiš ceo svoj život, da bi se iznenada predomislio, više ne želiš da obavljaš svoju dužnost, niti da budeš odan Bogu, žao ti je što si izabrao taj put i čak se žališ što te je Bog izabrao. Koje druge predstave mogu iznenada da izazovu promenu u tvom odnosu sa Bogom? (Kada Bog uredi situaciju da me proveri i da me otkrije i kada osećam da neću dobro proći, ja stvaram predstave o Bogu. Osećam da verujem u Boga i da Ga sledim, i da sam uvek vršio svoju dužnost, tako da dokle god ne napuštam Boga, ne treba ni On mene da napušta.) To je jedna vrsta predstave. Da li često imate takve predstave? Kako vi shvatate to da vas je Bog napustio? Da li mislite da ako vas Bog napusti, to znači da vas Bog ne želi i da vas neće spasiti? To je još jedna vrsta predstave. Kako, dakle, nastaje takva predstava? Da li dolazi iz vaše mašte ili ima osnovu? Kako znaš da nećeš dobro proći kod Boga? Da li ti je Bog to lično rekao? Te misli su u potpunosti tvoja tvorevina. Sada znaš da je to predstava; ključno pitanje je kako je rešiti. Ljudi zapravo imaju mnogo predstava o veri u Boga. Ako možeš da shvatiš da imaš predstavu, onda treba da znaš da je pogrešna. Dakle, kako treba rešiti ove predstave? Kao prvo, mora da ti bude jasno da li te predstave potiču iz znanja ili iz sotonističkih shvatanja, zatim gde leži krivica, u čemu je šteta i, kada ti to bude jasno, prirodno ćeš moći da otpustiš tu predstavu. Međutim, to nije isto što i temeljno razrešavanje iste; i dalje moraš da tražiš istinu, da uvidiš šta su Božji zahtevi, a zatim da raščlaniš pojam u skladu sa Božjim rečima. Kada budeš jasno mogao da razabereš da je predstava pogrešna, da je ona nešto apsurdno i da je potpuno u neskladu sa istinom, to će značiti da si u osnovi razrešio predstavu. Ako ne tražiš istinu, ako predstavu ne uspoređuješ sa Božjim rečima, nećeš moći jasno da razabereš zašto je predstava pogrešna, i tako nećeš moći temeljno da se odrekneš predstave; čak i ako znaš da je to predstava, nećeš nužno moći u potpunosti da je otpustiš. U takvim okolnostima, kada se tvoje predstave kose sa Božjim zahtevima i kada ih se tvoje srce ipak pridržava pored toga što možda znaš da su tvoje predstave pogrešne, i kada svakako znaš da su tvoje predstave u suprotnosti sa istinom i ti ipak u srcu i dalje veruješ da su tvoje predstave održive, tada nisi neko ko shvata istinu i ljudi kao što si ti nemaju život-ulazak i rast im je suviše mali. Na primer, ljudi su posebno osetljivi na sopstveni ishod i odredište, kao i na prilagođavanja u njihovoj dužnosti i na poveravanje njihove dužnosti nekome drugom. Neki ljudi u takvim situacijama često na prečac dolaze do pogrešnog zaključka da je za njih gotovo čim su smenjeni u svojoj dužnosti i čim su ostali bez statusa, ili je Bog rekao da ih više ne voli ili ne želi. To je zaključak do kojeg oni dolaze. Oni veruju u sledeće: „Nema smisla verovati u Boga, Bog me ne želi, a moj ishod je već određen, pa koja je svrha da nastavim živeti?” Drugi, kada čuju takve misli, smatraju da su razumne i dostojanstvene – ali kakvo je to zapravo razmišljanje? To je buntovništvo protiv Boga, to je prepuštanje očaju. Zašto se prepuštaju očaju? Zato što ne razumeju Božje namere, ne mogu jasno da vide kako Bog spasava ljude i nemaju istinsku veru u Boga. Da li Bog zna kada se ljudi prepuste očaju? (Da.) Bog zna, pa kako se onda On ponaša prema takvim ljudima? Ljudi stvore neku vrstu predstave i kažu: „Bog je platio ogromnu cenu za čoveka, mnogo je delovao u svakoj osobi i uložio je mnogo napora; Bogu nije lako da izabere i spase osobu. Bog će biti veoma povređen ako se čovek prepusti očaju i svakog dana će se nadati da će čovek uspeti da se uzdigne.” To je površno značenje, ali to je, u stvari, i ljudska predstava. Bog zauzima određeni stav prema takvim ljudima: ako se prepustiš očaju i ne pokušavaš da kreneš napred, dozvoliće ti da sam izabereš; neće te prisiljavati da učiniš bilo šta protiv svoje volje. Ako kažeš: „I dalje želim da obavljam dužnost stvorenog bića, da činim sve što mogu da primenjujem kako Bog traži i da udovoljavam Božjim namerama. Upotrebiću sve svoje darove i talente, a ako nisam sposoban za bilo šta, onda ću naučiti da se pokorim i da budem poslušan; neću napustiti svoju dužnost”, Bog će reći: „Ako si voljan da tako živiš, onda nastavi da slediš, ali moraš da radiš kako Bog traži; merila koja Bog zahteva i Njegova načela se ne menjaju.” Koje je značenje tih reči? Značenje je da samo ljudi mogu da napuste sebe same; Bog nikada nikoga ne bi napustio. Za svakoga ko je u stanju da na kraju postigne spasenje i ugleda Boga, za svakoga ko uspostavlja normalan odnos sa Bogom i ko može da stane pred Boga, to nije nešto što se može postići posle jednog neuspeha ili orezivanja, ili posle jednog suda i jedne grdnje. Pre nego što je Petar usavršen, oplemenjen je stotinama puta. Među onima koji preostanu posle službovanja do samog kraja, neće biti nikoga ko je samo osam ili deset puta doživeo kušnje i oplemenjivanje pre nego što je stigao do kraja. Bez obzira na to koliko se puta neko stavlja na probu i oplemenjuje, zar to nije Božja ljubav? (Jeste.) Kada možeš da vidiš Božju ljubav, onda možeš da razumeš Božji stav prema čoveku.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”

Mnogi ljudi imaju predstave i mišljenja o izgnanstvu Jevreja iz Judeje i ne razumeju Božje namere, ali ovaj problem je veoma lako rešiti. Reći ću vam kako da to uradite na jednostavan način. Slušajte i proverite da li možete da rešite vaše poteškoće. Najjednostavniji način je da, pre svega, ljudi budu svesni da su stvorena bića i da je potpuno prirodno i opravdano za stvorena bića da se pokore svom Stvoritelju. Ako stvorena bića stalno imaju predstave o svom Stvoritelju i ne mogu da Mu se pokore, to bi dovelo do velike pobune. Ljudi moraju da razumeju da postoji osnovno načelo postupanja Stvoritelja prema stvorenim bićima, što je ujedno i najviše načelo. Stvoritelj sa stvorenim bićima postupa na osnovu Njegovog plana upravljanja i zahteva Njegovog dela; On ne mora da se konsultuje ni sa jednom osobom, niti mora da dobije saglasnost bilo koje osobe. Šta god da treba da uradi i kako god da treba da postupa sa ljudima, On to čini, i bez obzira na to šta radi ili kako postupa s ljudima, sve je to u skladu sa načelima istine i načelima prema kojima Stvoritelj deluje. Kao stvoreno biće, jedino što treba da učinite je da se pokorite Stvoritelju; čovek ne bi trebalo da pravi nikakve izbore po sopstvenoj volji. To je razum koji bi stvorena bića trebalo da imaju, a ako osoba nema razuma, onda nije dostojna da se naziva osobom. Ljudi moraju da razumeju da će Stvoritelj uvek biti Stvoritelj; On ima moć i kvalifikacije da orkestrira i ima suverenost nad bilo kojim stvorenim bićem onako kako On želi i nije Mu potreban razlog za to. To je Njegov autoritet. Ne postoji nijedno stvoreno biće koje ima pravo ili je kvalifikovano da donosi sud o tome da li je ono što Stvoritelj radi ispravno ili pogrešno niti kako bi On trebalo da postupa. Nijedno stvoreno biće nema pravo da bira da li će prihvatiti suverenost i uređenje Stvoritelja; i nijedno stvoreno biće nema pravo da postavlja zahteve o tome kako Stvoritelj treba da ima suverenost nad njima i kako da uređuje njihovu sudbinu. Ovo je najviša istina. Bez obzira na to šta je Stvoritelj učinio svojim stvorenim bićima i bez obzira kako je to učinio, ljudi koje je On stvorio treba da rade samo jednu stvar: da tragaju, pokore se, shvate i prihvate sve što je Stvoritelj uspostavio. Konačni rezultat će biti da je Stvoritelj ostvario Svoj plan upravljanja i završio Svoje delo, omogućivši da Njegov plan upravljanja napreduje bez ikakvih prepreka; u međuvremenu, stvorena bića su zadobila istinu, razumela Stvoriteljeve namere i upoznala Njegovu narav zato što su prihvatila suverenost i uređenja Stvoritelja i pokorila se Njegovoj suverenosti i uređenjima. Postoji još jedno načelo na koje moram da vam ukažem: bez obzira na to šta Stvoritelj radi, bez obzira šta on ispoljava, i bez obzira na to da li je ono što radi veliko ili malo delo, On je i dalje Stvoritelj; dok čitavo čovečanstvo, svi ljudi koje je On stvorio, ostaju stvorena bića, bez obzira na to šta su učinili i bez obzira na to koliko su talentovani ili nadareni. Što se tiče stvorenog čovečanstva, ma koliko milosti i blagoslova, ma koliko milosrđa, ljubaznosti i dobročinstva ljudi primili od Stvoritelja, ne bi trebalo da veruju da se izdvajaju od mase niti da misle da mogu biti jednaki sa Bogom i da su postali visoko rangirani među stvorenim bićima. Ma koliko darova i milosti ti je Bog dao ili ma koliko da je ljubazno postupao sa tobom, čak i ako ti je dao nekoliko posebnih talenata, ništa od toga nije tvoj kapital. Ti si stvoreno biće i zauvek ćeš ostati stvoreno biće. Nikada ne smeš da pomisliš: „Ja sam miljenik u Božjim rukama. Bog me nikada neće napustiti, Božji stav prema meni će uvek biti pun ljubavi, brige i nežnih milovanja, toplih reči utehe i podsticaja.” Naprotiv, u očima Stvoritelja, ti si isti kao i sva druga stvorena bića; Bog te može koristiti onako kako On želi, takođe može da ti orkestrira onako kako On želi i može da uredi da igraš bilo koju ulogu uzimajući u obzir sve ljude, događaje i stvari. To je znanje koje bi ljudi trebalo da imaju i razum koji bi trebalo da poseduju. Ako čovek može da razume i prihvati ove reči, njegov odnos sa Bogom će postati normalniji i uspostaviće sa Njim najzakonitiji odnos; ako čovek može da razume i prihvati ove reči, pravilno će usmeriti svoj položaj, zauzeće svoje mesto i pravilno će obavljati svoju dužnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”

Kada ljudi steknu pogrešno razumevanje i predstave o Bogu, oni prvo moraju da priznaju da je Bog istina, da ljudi ne poseduju istinu i da su svakako oni ti koji greše. Da li je to neka vrsta formalnosti? (Nije.) Ako usvojiš tu primenu samo kao formalnost, površno, možeš li onda da spoznaš sopstvene greške? Nikada. Za samospoznaju je potrebno nekoliko koraka. Prvo moraš da utvrdiš da li su tvoji postupci u skladu sa istinom i načelima. U početku ne gledaj na svoje namere; postoje trenuci kada su tvoje namere ispravne, ali su načela koja primenjuješ pogrešna. Da li se to često dešava? (Da.) Zašto kažem da su tvoja načela primene pogrešna? Možda si tražio, ali možda uopšte ne shvataš šta su načela; možda uopšte nisi tražio, i zasnivao si svoje postupke isključivo na svojim dobrim namerama i elanu, i na svojim zamislima i iskustvu, i kao ishod toga, počinio si grešku. Možeš li to da zamisliš? Ne možeš to da predvidiš i napravio si grešku – i zar se tada nisi otkrio? Ako nastaviš da se boriš sa Bogom nakon što si otkriven, u čemu je tu greška? (U nepriznavanju da je Bog u pravu i insistiranju da sam ja u pravu.) Upravo tako si pogrešio. Tvoja najveća greška nije bila u tome što si učinio nešto pogrešno i prekršio načela, izazivajući time gubitak ili druge posledice, već u tome što si, pošto si učinio nešto pogrešno, ipak istrajao u sopstvenom rasuđivanju, nesposoban da priznaš svoju grešku; i dalje si se protivio Bogu na osnovu svojih predstava i zamisli, poričući Njegovo delo i istine koje je On izrazio – to je bila tvoja najveća i najozbiljnija greška. Zašto se kaže da je takvo stanje u čoveku stanje protivljenja Bogu? (Zato što ne priznaju da je ono što rade pogrešno.) Bez obzira da li ljudi prepoznaju da je sve što Bog čini ispravno, da je Njegova neprikosnovenost ispravna i koji je značaj svega toga, ako prvo ne mogu da prepoznaju da su oni ti koji greše, onda se oni nalaze u stanju protivljenja Bogu. Šta treba uraditi da se to stanje ispravi? Prvo, čovek mora da porekne sebe. Ono što smo upravo rekli o potrebi da se prvo traže Božje namere nije mnogo praktično za ljude. Neki kažu: „Ako to nije mnogo praktično, da li to znači da traženje nije neophodno? Neke stvari koje se mogu tražiti i shvatiti ne treba tražiti – naprosto mogu da preskočim taj korak.” Da li je to tačno? (Nije.) Zar onaj ko se tako ponaša nije van domašaja spasenja? Takvi ljudi imaju iskrivljeno shvatanje. Traženje Božjih namera je malo daleko i ne može se postići odmah; kao realnija prečica, bolje je prvo otpustiti sebe, znajući da su tvoji postupci pogrešni i da nisu u skladu sa istinom, a zatim tražiti istina-načela. To su koraci. Oni mogu izgledati jednostavno, ali u njihovom sprovođenju u delo javljaju se mnoge poteškoće, jer ljudi imaju iskvarene naravi, kao i svakovrsne zamisli, svakovrsne zahteve, a imaju i želje, što sve ometa ljude da poreknu i otpuste sebe. Ništa od toga nije lako.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”

Postoji smisao u svemu što Bog radi i Božji identitet se u svakom slučaju ne menja kao rezultat toga da li je to tebi lako ili teško da prihvatiš i da li će to u tebi izazvati predstave; On će zauvek biti Stvoritelj i ti ćeš zauvek biti stvoreno biće. Ako si u stanju da te nijedna predstava ne ograničava i još uvek sa Bogom možeš da održavaš odnos stvorenog bića i Stvoritelja, onda si istinsko Božje stvoreno biće. Ako si u stanju da nijedna predstava na tebe ne utiče niti te ometa, i iz dubine srca možeš da se istinski pokoriš Bogu i ako, nezavisno od toga je li tvoje shvatanje istine duboko ili plitko, predstave možeš da ostaviš po strani i one te ne sputavaju, verujući samo da je Bog istina, put i život, da će Bog zauvek biti Bog i da ono što Bog čini nije nikad pogrešno, onda možeš biti spasen. U stvari, rast svih ljudi je ograničen. Koliko stvari se može upakovati u ljudski mozak? Mogu li ljudi Boga da dokuče? To su pusti snovi! Ne zaboravi: ljudi će pred Bogom uvek biti deca. Ako misliš da si pametan, ako uvek nastojiš da mudruješ i pokušavaš sve da shvatiš, razmišljajući: „Ako to ne mogu da shvatim, onda ne mogu da priznam da si ti moj bog, ne mogu da prihvatim da si ti moj bog, ne mogu da priznam da si ti stvoritelj. Ako ne razrešiš moje predstave, sanjaš ako misliš da ću priznati da si ti bog, da ću prihvatiti tvoju suverenost i da ću ti se pokoriti”, onda je to problematično. Kako to? O takvim stvarima, Bog sa tobom ne polemiše. On će se prema čoveku uvek ponašati na ovaj način: ako ne prihvatiš da je Bog tvoj Bog, On neće prihvatiti da si ti jedno od Njegovih stvorenih bića. Kad Bog ne prihvata da si ti jedno od Njegovih stvorenih bića, kao rezultat tvog stava prema Njemu, dolazi do promene u tvom odnosu sa Bogom. Ako nisi u stanju da se Bogu pokoriš i da prihvatiš identitet i suštinu Boga, kao i sve što Bog čini, nastupiće promena u tvom identitetu. Jesi li i dalje stvoreno biće? Bog te ne priznaje; nema svrhe da se raspravljaš. A ako nisi stvoreno biće i Bog te ne želi, ima li za tebe i dalje nade da budeš spasen? (Nema.) Zašto te Bog ne posmatra kao stvoreno biće? Nisi u stanju da ispunjavaš odgovornosti i dužnosti koje stvoreno biće treba da ispunjava, i ne ophodiš se prema Stvoritelju iz pozicije stvorenog bića. Pa, kako će se Bog odnositi prema tebi? Kako će te On posmatrati? Bog te neće posmatrati kao stvoreno biće doraslo merilu, već kao degenerika, đavola i Sotonu. Zar nisi mislio kako si pametan? Pa, kako si sebe pretvorio u đavola i Sotonu? To nije pametno, već glupo. Šta ove reči ljudima pomažu da shvate? Da ljudi moraju da stoje u redu pred Bogom. Čak i ako imaš razlog za svoje predstave, nemoj misliti da poseduješ istinu, i da imaš kapital da možeš da galamiš na Boga i ograničavaš Ga. Šta god da radiš, nemoj biti takav. Kad jednom izgubiš svoj identitet kao stvoreno biće, bićeš uništen – u tome nema šale. I baš zato što, kad imaju predstave, ljudi zauzimaju različite pristupe i usvajaju različita rešenja, ishodi su u potpunosti različiti.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”

Ljudske predstave mogu da se reše samo Božjim rečima i upotrebom istine; nije moguće osloboditi ih se tako što će se propovedati doktrine i davati podsticaj – nije tako lako. Ljudi nisu posvećeni pravednim pitanjima, ali su podložni da se drže raznih predstava ili rđavih, iskrivljenih stvari kojih se teško oslobađaju. Šta je uzrok tome? To što imaju iskvarenu narav. Bez obzira na to da li su ljudske predstave velike ili male, ozbiljne ili ne, ako ljudi nemaju iskvarenu narav, te predstave je lako rešiti. Predstave su, na kraju krajeva, samo način razmišljanja. Ali zbog iskvarene naravi ljudi, kao što su nadmenost, nepopustljivost, pa čak i rđavost, predstave postaju fitilj koji uzrokuje da se ljudi sukobljavaju sa Bogom, da Ga pogrešno tumače, pa čak i da osuđuju Boga. Ko još može da se pokorava Bogu i da Ga hvali kada gaji predstave o Njemu? Niko. Kada neguju predstave, ljudi su samo skloni sukobima sa Bogom, žale se na Njega, sude Mu, te Ga čak i osuđuju. To je dovoljno da se pokaže da predstave nastaju iz iskvarene naravi. Pojava predstava je otkrivenje iskvarene naravi, a sve iskvarene naravi koje se otkriju su buntovne i protive se Bogu. Neki ljudi kažu: „Imam predstave, ali se ne protivim Bogu.” Ta priča je varljiva. Čak i da ništa ne kažu, u svojim srcima i dalje su skloni sukobu, a njihovo ponašanje je svadljivo. Mogu li takvi ljudi i dalje da se pokore istini kada su takvi? To je nemoguće. Vođeni iskvarenom naravi, oni se drže svojih predstava – to je izazvano njihovom iskvarenom naravi. Dakle, kako se predstave rešavaju, tako se rešavaju i iskvarene naravi ljudi. Ako se reše iskvarene naravi ljudi, onda mnoge njihove nezrele, detinje misli, pa čak i stvari koje su već postale predstave, za njih nisu problem; one su samo misli i ne utiču na obavljanje tvoje dužnosti ili na tvoju pokornost Bogu. Predstave i iskvarene naravi su povezane. Ponekad je predstava u tvom srcu, ali ona ne upravlja tvojim postupcima. Kada to ne narušava tvoje neposredne interese, ti to zanemaruješ. Zanemarivanje, međutim, ne znači da u tvojoj predstavi ne postoji iskvarena narav, a kada se desi nešto što je u suprotnosti sa tvojom predstavom, ti je se držiš sa određenim stavom, stavom kojim dominira tvoja narav. Ta narav može da bude nepopustljivost, može da bude nadmenost, a može da bude i zloba; ona te navodi da Bogu saspeš sledeće reči: „Moje gledište je više puta akademski potvrđeno. Ljudi ga imaju hiljadama godina, pa zašto ne bih i ja? Tvoje reči koje se kose sa ljudskim predstavama su pogrešne; kako onda i dalje možeš da tvrdiš da su istinite, da su iznad svega drugog? Moja perspektiva je najviša od svih ljudskih bića!” Jedna predstava može da dovede do toga da se tako ponašaš, do takvog hvalisanja. Šta je uzrok tome? (Iskvarene naravi.) Tako je, to je izazvano iskvarenim naravima. Postoji neposredna veza između predstava i iskvarenih naravi ljudi, i njihove predstave moraju da se razreše. Jednom kada se predstave ljudi o veri u Boga razmotre, postaje im lako da se pokore radnim aranžmanima Božje kuće i da tako bolje obavljaju svoju dužnost, ne idu zaobilaznim putevima, ne prekidaju niti ometaju i ne čine ništa što sramoti Boga. Ako se predstave i zamisli ljudi ne razmotre, postaje im lako da rade stvari koje izazivaju prekidanje i ometanje. U ozbiljnijim slučajevima, ljudske predstave mogu u njima da izazovu svakojake sukobe sa ovaploćenjem Boga. Govoreći o predstavama, one su svakako pogrešni pogledi koji su u suprotnosti sa istinom, potpuno su suprotstavljene istini i mogu da izazovu sve vrste razdražljivih osećanja prema Bogu koja se javljaju u ljudima. Taj sukob te tera da preispituješ Hrista i da postaneš nesposoban da Ga prihvatiš ili da Mu se pokoriš, dok to takođe utiče na tvoje prihvatanje istine i ulazak u istina-stvarnost. U još ozbiljnijim slučajevima, razne predstave ljudi o Božjem delu dovode ih do toga da poriču Božje delo, načine na koje Bog deluje i neprikosnovenost i uređenje Božje – u kojem slučaju oni nemaju nikakvu nadu u spasenje. Bez obzira na to o kojem aspektu Boga ljudi imaju predstave, iza tih predstava vrebaju njihove iskvarene naravi, što može dovesti do toga da te iskvarene naravi postanu još gore, dajući ljudima još više izgovora da pristupe delu Boga, Sȃmom Bogu i Božjoj naravi, koristeći svoje iskvarene naravi. Zar ih to ne ohrabruje da se svojim iskvarenim naravima odupru Bogu? To je posledica predstava za čoveka.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”

Kad se predstave pojave, kakva god da je konkretna predstava, prvo u svom srcu razmisli i analiziraj da li je ovaj način razmišljanja ispravan. Ako jasno osećaš da taj način razmišljanja nije ispravan i da je izopačen, da on huli na Boga, onda se odmah pomoli, tražeći od Boga da te prosveti i usmerava kako bi prepoznao suštinu ovog problema, pa nakon toga razgovaraj o svom shvatanju za vreme okupljanja. Tokom sticanja razumevanja i doživljavanja stvari, usredsredi se na rešavanje svojih predstava. Ako ovakvo praktično postupanje ne donese očigledne rezultate, o ovom aspektu istine u zajedništvu treba da razgovaraš sa nekim ko shvata istinu, nastojeći da od drugih dobiješ pomoć i rešenja iz Božjih reči. Kroz Božje reči i sopstvena iskustva, postepeno ćeš se uveravati da su Božje reči ispravne i zapazićeš značajne rezultate u vezi sa problemom razrešenja sopstvenih predstava. Prihvatanjem i doživljavanjem takvih reči i dela od Boga, konačno ćeš shvatiti Božje namere i steći određeno znanje o Božjoj naravi, što će ti omogućiti da otpustiš i rešiš sopstvene predstave. Boga više nećeš pogrešno razumeti, nećeš biti oprezan prema Njemu, niti ćeš postavljati nerazumne zahteve. Ovo važi za predstave koje se lako rešavaju. Ipak, postoji još jedna vrsta predstava koju je ljudima teško da shvate i reše. Kad je reč o predstavama koje je teško rešiti, postoji jedno načelo koga se treba pridržavati: nemojte ih izražavati niti širiti, jer izražavanje takvih predstava nije nikako dobro za druge; faktički je to prkošenje Bogu. Ako razumeš prirodu i posledice širenja predstava, biće najbolje da to sȃm jasno odmeriš i uzdržiš se od toga da nepromišljeno govoriš. Ako kažeš: „Užasan je osećaj zauzdavati sopstvene reči u crkvi; osećam da bih mogao da eksplodiram”, svejedno treba da razmisliš da li je širenje ovih predstava zaista od koristi Božjem izabranom narodu. Ako nije korisno i druge može navesti da imaju predstave o Bogu, ili čak da Bogu prkose i osuđuju Ga, zar Božjem izabranom narodu time ne nanosiš štetu? Ljudima nanosiš štetu; to se ni po čemu ne razlikuje od širenja pošasti. Ako zaista imaš razum, radije ćeš sȃm istrpeti taj bol nego što ćeš širiti predstave i drugima nauditi. Međutim, ako zadržavanje sopstvenih reči za tebe predstavlja nepodnošljivu muku, treba da se moliš Bogu. Ako se problem reši, zar to nije dobra stvar? Ako, čak i kad se Bogu moliš, svojim predstavama donosiš sudove o Njemu i pogrešno Ga razumeš, time na sebe jedino navlačiš nevolju. Bogu treba da se moliš na sledeći način: „Bože, imam ove misli i želim da ih otpustim, ali ne mogu. Molim Te da me dovedeš u red, razotkrij me kroz razna okruženja i omogući mi da prepoznam da su moje predstave pogrešne. Kako god da me dovodiš u red, spreman sam to da prihvatim.” Ovaj način razmišljanja je ispravan. Nakon što se uz ovakav način razmišljanja pomoliš Bogu, zar se nećeš osećati manje sputano? Ako nastaviš da se moliš i tragaš, dobijajući od Boga prosvećenje i prosvetljenje, shvataš Božje namere i srce ti postaje vedrije, više se nećeš osećati sputano. Zar problem onda neće biti rešen? Tvoje predstave, otpor i buntovništvo prema Bogu uglavnom će nestati; makar nećeš osećati potrebu da ih izraziš. Ako ni to ne pomogne i problem u potpunosti nije rešen, potraži nekoga sa iskustvom da ti pomogne da rešiš svoje predstave. Neka ti pronađe nekoliko odlomaka Božjih reči u vezi sa rešavanjem predstava koje imaš, pa ih pročitaj desetinama ili stotinama puta; možda će tvoje predstave biti temeljno rešene. Neki bi mogli da kažu: „Ako predstave izrazim tokom okupljanja sa braćom i sestrama, to će biti širenje predstava, pa to ne mogu da učinim. Ali je užasan osećaj držati ih u sebi. Mogu li o njima da razgovaram sa svojom porodicom?” Ako su i pripadnici tvoje porodice takođe braća i sestre po veri, izražavanje ovih predstava u njihovom prisustvu bi ih takođe ometalo. Da li je to prikladno? (Nije.) Ako bi to što kažeš imalo štetan uticaj na druge, nanoseći im štetu i zaluđujući ih, to nipošto ne smeš da kažeš. Umesto toga, da bi rešio ovaj problem moli se Bogu. Sve dok se moliš i jedeš i piješ Božje reči uz pobožno srce, uz srce koje je gladno i žedno pravednosti, tvoje predstave se mogu rešiti. Božje reči sadrže sveobuhvatnu istinu; one mogu da reše svaki problem. Sve će zavisti jedino od toga da li možeš da prihvatiš istinu i jesi li spreman da primenjuješ Božje reči, te da li možeš da otpustiš svoje predstave. Ako veruješ da Božje reči sadrže opsežnu istinu, treba da se moliš Bogu i tragaš za istinom kako bi rešavao probleme čim nastanu. Ako nakon molitve u određenom vremenskom periodu i dalje ne osećaš da te je Bog prosvetio i od Boga nisi dobio jasne reči o tome šta da uradiš, ali tvoje predstave iznutra na tebe više nesvesno ne utiču, ne ometaju tvoj život, postepeno nestaju, ne utiču na tvoj normalan odnos sa Bogom i, naravno, ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti, zar onda ta predstava u suštini nije rešena? (Jeste.) Ovo je put praktičnog postupanja.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”

Imate li načela za to kako da praktično postupate u vezi sa predstavama? (…) Kad jednom shvatite istinu i dokučite načela, vaše će predstave prirodno biti razrešene. Ne smete dozvoliti da vas predstave ometaju ili sapliću; one predstave koje mogu da se razreše razrešite najbolje što možete, a za one koje su privremeno nerešive, makar nemojte dozvoliti da na vas utiču. One ne bi trebalo da ometaju tvoje izvršavanje dužnosti, niti da utiču na tvoj odnos sa Bogom. Osnovna stvar jeste da makar ne širiš predstave, ne činiš zlo, ne izazivaš prekide ili ometanja i da ne postupaš kao Sotonin sluga ili Sotonin instrument. Ako, ma koliko se trudio, neke predstave ne mogu da se razreše potpuno već samo delimično, naprosto ih ignoriši. Ne dozvoli da predstave utiču na tvoje stremljenje ka istini ili na tvoj život-ulazak. Savladaj ova načela i u uobičajenim okolnostima bićeš zaštićen. Ako si neko ko prihvata istinu, ko voli pozitivne stvari i nije zla osoba, ko ne želi da izaziva prekide ili ometanja i ko svesno ne izaziva prekide i ometanja, onda ćeš, kad se problem nastanka predstava obično javi, načelno biti zaštićen. Najosnovnije načelo primene je sledeće: ako se javi neka predstava koju je teško razrešiti, nemoj da žuriš da povodom nje deluješ. Pre svega, čekaj i tragaj za istinom kako bi je razrešio, verujući da ono što Bog čini ne može biti pogrešno. Upamti ovo načelo. Osim toga, svoju dužnost nemoj ostavljati po strani odnosno ne dozvoljavaj da ta predstava utiče na tvoje izvršavanje dužnosti. Ako imaš predstave i razmišljaš: „Samo ću da otaljavam ovu dužnost; loše sam raspoložen, pa za tebe neću dobro obaviti posao!”, to ništa ne valja. Jednom kad tvoj stav postane negativan i površan, to postaje problematično; u tom slučaju predstave deluju u tebi. Kad predstave deluju u tebi i utiču na tvoje obavljanje dužnosti, to znači da je do tog trenutka tvoj odnos sa Bogom već zaista pretrpeo promenu. Neke predstave mogu da utiču na tvoje obavljanje dužnosti, što predstavlja ozbiljan problem, i one se odmah moraju razrešiti. Druge predstave ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti odnosno na tvoj odnos sa Bogom, pa ne predstavljaju velike probleme. Ako predstave koje stvaraš mogu da utiču na tvoje obavljanje dužnosti, navodeći te da sumnjaš u Boga, da marljivo ne izvršavaš svoju dužnost – pa čak osećaš da neće biti posledica što ne izvršavaš svoju dužnost – i da nemaš nikakav strah niti bogobojažljivo srce, to je opasno. To znači da ćeš upasti u iskušenje, da će te Sotona nasamariti i zarobiti. Tvoj stav prema sopstvenim predstavama i odluke koje donosiš suštinski su važni; nezavisno od toga mogu li se predstave razrešiti i nezavisno od stepena u kome se one mogu razrešiti, normalan odnos između tebe i Boga ne sme da se promeni. Kao prvo, trebalo bi da budeš u stanju da se pokoriš svim okruženjima koja Bog orkestrira i potvrdiš da je sve što Bog čini ispravno i smisleno, te ova spoznaja i ovaj aspekt istine za tebe nikada ne treba da se promene. Kao drugo, dužnost koju ti je Bog poverio ne smeš da ostavljaš po strani, ne smeš da se oslobodiš tog bremena. Ako, kako u sebi samom tako ni spolja, nemaš otpor, protivljenje niti buntovništvo prema Bogu, Bog će videti samo tvoju pokornost i to da čekaš. Moguće je da i dalje imaš predstave, ali Bog ne vidi tvoje buntovništvo. Kako u tebi nema buntovništva i otpora, Bog te još uvek smatra jednim od Svojih stvorenih bića. Nasuprot tome, ako ti je srce puno pritužbi i prkosa, tražiš priliku da se osvetiš i ne želiš da izvršavaš svoju dužnost, želeći umesto toga da se oslobodiš tog bremena – čak u toj meri da u tvom srcu ima svakakvih pritužbi o Bogu i da se tokom izvršavanja tvoje dužnosti otkrivaju određena ispoljavanja prkosa i ozlojeđenosti – onda je u tom trenutku tvoj odnos sa Bogom već pretrpeo ogromnu promenu. Već si se izmestio iz svoje pozicije stvorenog bića; više nisi stvoreno biće, već si postao instrument za đavole i Sotonu – pa ti Bog neće pokazati nikakvu dobrotu. Kad neko dospe do ove tačke, on je nadomak opasnosti. Čak i da Bog ništa ne učini, taj neće moći da bude postojan u crkvi. Pa tako, u svemu što rade – naročito kad to obuhvata probleme kao što su rešavanje predstava – ljudi moraju da vode računa da ne čine stvari koje Boga vređaju, stvari koje Bog osuđuje odnosno stvari koje druge povređuju ili im nanose štetu. Ovo je načelo.

Nije mala stvar kad čovek poseduje predstave o Bogu! Ključno je da ljudi održavaju normalan odnos sa Bogom, s tim da ljudske predstave najviše utiču na ovaj odnos. Normalan odnos sa Bogom može se održavati jedino onda kad se razreše ljudske predstave o Bogu. Mnogi ljudi trenutno imaju ozbiljan problem. Koliko god godina da veruju u Boga, iako u obavljanju svojih dužnosti možda mogu da istrpe patnju i plate cenu, njihove se predstave ipak ne mogu u potpunosti razrešiti. Ovo se ozbiljno odražava na njihov odnos sa Bogom i neposredno utiče na njihovu ljubav prema Bogu i njihovu pokornost Njemu. Prema tome, kakve god predstave da ljudi formiraju o Bogu, to je ozbiljna stvar koja se ne sme zanemarivati. Predstave su poput zida; one presecaju ljudski odnos sa Bogom, čineći da ljudi budu nepovezani sa Božjim delom spasenja. Stoga je ljudsko posedovanje predstava o Bogu veoma ozbiljan problem koji se ne sme zanemarivati! Ako ljudi imaju predstave i ne mogu odmah da tragaju za istinom i da ih razreše, to može lako stvoriti negativnost, otpor prema Bogu, pa čak i neprijateljstvo prema Njemu. Mogu li onda oni i dalje da prihvate istinu? Njihov život-ulazak će se sasvim zaustaviti. Put doživljavanja Božjeg dela je neujednačen i pun prepreka. Pošto imaju iskvarene naravi, ljudi mogu da naprave brojna skretanja i naposletku u svakoj situaciji mogu da formiraju predstave. Ako se ove predstave ne razrešavaju traganjem za istinom, ljudi mogu da se pobune protiv Boga i da Mu prkose, koračajući putem neprijateljstva prema Njemu. Kad jednom krenu putem antihristȃ, mislite li da za ljude postoji šansa da budu spaseni? Ovo nije lako rešiti i neće preostati nikakva šansa. Dakle, pre nego što te Bog porekne kao Sopstveno stvoreno biće, trebalo bi da naučiš kako da budeš Božje stvoreno biće. Ne pokušavaj da preispituješ Stvoritelja niti pokušavaj da otkriješ kako da dokažeš i proveriš da je Bog u kojeg veruješ Stvoritelj. To nije tvoja obaveza niti odgovornost. Ono o čemu u svom srcu svakodnevno treba da misliš i razmišljaš jeste kako da ispunjavaš svoje dužnosti i postaneš stvoreno biće koje je doraslo merilu, umesto o tome kako da dokažeš da li je Bog Stvoritelj, da li je On zaista Bog odnosno da preispituješ šta je Bog uradio i da li su Njegovi postupci ispravni ili to nisu. To nije ono što ti treba da preispituješ.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (16)”