Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”

Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: „Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?” Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem. Ljudi se uvek prerušavaju, pred drugima se razmeću, predstavljaju se u najboljem svetlu, podešavaju svoje držanje i ulepšavaju se kako bi kod drugih ostavili utisak da su savršeni. Cilj im je da steknu status kako bi mogli da uživaju u njegovim pogodnostima. Ako u to ne veruješ, dobro razmisli: zašto uvek želiš da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje? Želiš da ih navedeš da te obožavaju i da se na tebe ugledaju, kako bi na kraju mogao da preuzmeš vlast i da uživaš u pogodnostima statusa. Status koji tako očajnički tražiš doneće ti mnoge koristi, a te su koristi upravo ono na čemu drugi zavide i što bi i sami želeli da imaju. Nakon što ljudi iskuse brojne koristi koje im status donosi, to počne da ih opija i prepuštaju se tom raskošnom životu. Jedino za ovakav život ljudi smatraju da nije protraćen. Iskvareni ljudski rod uživa da se prepušta ovim stvarima. Prema tome, kad jednom zadobije određeni položaj i počne da uživa u raznim koristima koje taj položaj donosi, čovek će besomučno žudeti za tim grešnim zadovoljstvima, do te mere da ih nikada neće otpustiti. U suštini, stremljenje ka slavi i statusu vođeno je željom da se uživa u prednostima koje sa određenim položajem dolaze, da se vlada poput cara, da se nad Božjim izabranim narodom sprovodi kontrola, da se nad svime poseduje vrhovna vlast i da se uspostavi nezavisno carstvo u kome takva osoba može da uživa u privilegijama svog statusa i da se prepušta grešnim zadovoljstvima. Da bi ljude obmanuo, nasamario i izigrao, Sotona se služi najrazličitijim metodama i kod ljudi stvara lažne utiske. Kako bi ljude naveo da mu se dive i da ga se plaše, koristi se čak zastrašivanjem i pretnjama, sa krajnjim ciljem da ih natera da mu se pokore i da ga obožavaju. To je ono što je po volji Sotoni; a to je i njegov cilj u nadmetanju sa Bogom kako bi zadobio ljude. Prema tome, kad se među drugim ljudima borite za status i ugled, za šta se vi zapravo borite? Da li je to zaista zarad lične slave? Ne. Zapravo se boriš za koristi koje ti ta slava donosi. Ako u tim koristima želiš da zauvek uživaš, za njih ćeš morati i da se izboriš. Međutim, ako tim koristima ne pridaješ značaj, već kažeš: „Nije mi važno kako se ljudi prema meni odnose. Ja sam samo obična osoba. Nisam dostojan tako dobrog tretmana, niti želim da obožavam neku osobu. Bog je Jedini koga treba istinski da obožavam i da Ga se bojim. Jedino je On moj Bog i moj Gospod. Ma koliko da je neko dobar, ma koliko da su mu velike sposobnosti, koje god da su razmere njegovog talenta i koliko god da je veličanstven i savršen njegov lik, ja ga se ne bojim jer on nije istina. On nije Stvoritelj, nije Spasitelj, i ne može da orkestrira čovekovom sudbinom, niti da nad njom ima suverenost. Nije predmet mog obožavanja. Nijedno ljudsko biće ne zaslužuje da ga obožavam” – zar to nije u skladu sa istinom? Nasuprot tome, ako druge ne obožavaš, kako prema njima treba da se odnosiš ako oni počnu tebe da obožavaju? Moraš pronaći način da ih u tome zaustaviš i da im pomogneš da se takvog mentaliteta oslobode. Moraš pronaći način da im pokažeš svoje pravo lice i da im dozvoliš da vide tvoje ruglo i tvoju pravu prirodu. Bez obzira na to koliko je tvoj kov dobar, koliko si visoko obrazovan, koliko si dobro obavešten ili inteligentan, ključno je da ljudima predočiš da si i dalje samo jedna obična osoba. Ni za koga nisi predmet divljenja ni obožavanja. I najvažnije, moraš biti postojan u svom položaju i ne smeš da se povlačiš nakon što pogrešiš ili se osramotiš. Ako, nakon što pogrešiš ili se osramotiš, ne samo da to ne priznaješ, već na prevaru želiš da to prikriješ ili ulepšaš, usložnjavaš svoju grešku i deluješ još ružnije. Tvoja ambicija postaje još očitija.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”

Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: „Samo što nisam, samo što nisam!” A u sebi misle: „Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!” Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. Postoje ljudi koji ne mogu sve jasno da vide, ali i dalje tvrde da u srcu shvataju. Kada ih pitate da vam nešto objasne, ne umeju. Kada neko drugi objasni, oni odmah ustvrde da su baš to hteli da kažu, ali nisu mogli da dođu do reči. Čine sve što mogu da se preruše i da pokušaju da ostave dobar utisak. Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan. Ako to činiš, onda, bez obzira na to kako veruješ u Boga, nećeš shvatiti istinu, niti ćeš moći da je zadobiješ. Iskreno govoreći, ne možeš da zadobiješ istinu zato što je tvoja polazna tačka pogrešna. Moraš da naučiš kako da hodaš po zemlji i kako da hodaš postojano, korak po korak. Ako možeš da hodaš, onda hodaj; ne pokušavaj da naučiš da trčiš. Ako možeš da hodaš korak po korak, onda ne pokušavaj da praviš dva koraka odjednom. Moraš da budeš sa obe noge čvrsto na zemlji. Ne pokušavaj da budeš nadčovek, neko veliki ili uzvišen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”

Kako se fariseji mogu opisati? To su ljudi koji su licemerni, potpuno lažni i koji u svemu što rade zapravo glume. Šta je u pozadini te njihove predstave? Pretvaraju se da su dobri, ljubazni i pozitivni. A jesu li zaista takvi? Naravno da nisu. Budući da su licemeri, sve što se u njima ispoljava i otkriva je lažno; sve je obično pretvaranje – to nije njihovo pravo lice. Gde se krije njihovo pravo lice? Skriveno je duboko u njihovim srcima, daleko od očiju drugih ljudi. Sve što vidimo spolja samo je obično glumatanje i sve je lažno. Ipak, oni mogu prevariti samo ljude; Boga ne mogu da prevare. Ako ljudi ne tragaju za istinom, ako ne primenjuju i ne doživljavaju Božje reči, oni ne mogu istinski da razumeju istinu, tako da njihove reči, ma koliko lepo zvučale, ne predstavljaju istina-stvarnost, već reči i doktrine. Neki se usredsređuju samo na neprestano ponavljanje reči i doktrina, nevešto imitirajući svakoga ko drži najbolje propovedi, usled čega deklamovanje reči i doktrina već za nekoliko godina uznapreduje, pa postaju predmet divljenja i poštovanja mnogih. Nakon toga, počinju da se kamufliraju i posvećuju punu pažnju onome što govore i što rade, praveći se da su naročito pobožni i produhovljeni. Koriste takozvane duhovne teorije da bi se kamuflirali. Gde god da se nađu, pričaju šarene laže koje odgovaraju ljudskim predstavama, ali su u potpunosti lišene istina-stvarnosti. A propovedanjem tih svojih šarenih laža – koje su u skladu s ljudskim predstavama i ukusima – uspevaju mnoge da navedu na stranputicu. Drugima takvi ljudi izgledaju veoma pobožno i skromno, ali zapravo su lažni; samo su naizgled tolerantni, strpljivi i ljubazni, ali sve je to pretvaranje; kažu da vole Boga, a u stvari samo glume. Drugi ih kuju u svece, ali sve se svodi na laž. Gde se to može naći osoba koja je zaista sveta? Ljudska svetost je u potpunosti lažna. Sve je to gluma, čisto pretvaranje. Ljudi su naizgled odani Bogu, a zapravo se samo pretvaraju pred drugima. Kad ih niko ne gleda, ne pokazuju ni trunku odanosti, a sve što rade je površno. Površno gledano, oni se daju za Boga, ostavljaju svoje porodice i poslovnu karijeru. Šta, međutim, rade u potaji? Oni u crkvi sprovode vlastiti poduhvat i izvode vlastitu operaciju, uzimaju profit od crkve i potajno kradu darove, a sve pod maskom da rade za Boga… Ti ljudi su licemerni fariseji savremenog doba. Odakle fariseji potiču? Da li se oni rađaju među nevernicima? Ne, svi oni dolaze iz redova vernika. Zašto su ti ljudi postali fariseji? Je li ih neko drugi učinio takvima? Očigledno da nije tako. Koji je onda razlog? Razlog za to leži u činjenici da im je priroda-suština naprosto takva, i to zbog puta kojim su krenuli. Oni Božje reči koriste samo kao oruđe za propovedanje i sticanje profita od crkve. Svoj jezik i svoj um naoružavaju Božjim rečima, propovedaju lažne duhovne teorije i zaodevaju se plaštom sveca, da bi onda to koristili kao sredstvo za postizanje svog cilja, odnosno radi zarađivanja na račun crkve. Oni samo propovedaju doktrine, ali nikada nisu sprovodili istinu u delo. Kakvi su to ljudi koji neprestano propovedaju reči i doktrine, uprkos tome što nikad nisu sledili Božji put? To su licemerni fariseji. Njihovo oskudno, takozvano dobro ponašanje i dobro vladanje, kao i ono malo čega su se odrekli i što su potrošili, postigli su isključivo uzdržavanjem i zavijanjem vlastite volje u lepo pakovanje. Svi njihovi postupci su u celosti lažni i sve je kod njih samo pretvaranje. U srcima tih ljudi nema ni trunke bogobojažljivosti, kao ni iskrene vere u Boga. Povrh toga, oni su zapravo bezvernici. Ako ne budu tragali za istinom, ljudi će ići istim tim putem i postaće fariseji. Zar to nije strašno? Religijsko mesto na kojem se okupljaju fariseji pretvara se u pijacu. U Božjim očima, to je religija, a ne crkva Božja, niti mesto na kojem se ljudi Njemu klanjaju. Prema tome, bez obzira na to sa koliko su se doslovnih reči i površnih doktrina o Božjim izjavama naoružali, ljudi od toga neće imati nikakve koristi ukoliko ne budu tragali za istinom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”

Kad su u blizini drugih ljudi, antihristi su naročito vešti u pretvaranju. Baš poput fariseja, spolja posmatrano, oni deluju kao da su prema ljudima veoma tolerantni i strpljivi, ponizni i dobrodušni – čini se da su prema svima veoma popustljivi i tolerantni. Kad rešavaju probleme, sa pozicije svog statusa stalno pokazuju koliko su prema ljudima neverovatno tolerantni i u svakom pogledu deluju velikodušno i širokogrudo, sa drugima ne cepidlače i ljudima pokazuju koliko su sjajni i ljubazni. Da li u stvarnosti antihristi zaista poseduju ove suštine? Oni postupaju za dobro drugih, prema ljudima su tolerantni i mogu da im pomognu u svim situacijama, ali koji je njihov skriveni motiv da te stvari rade? Da li bi te stvari i dalje činili da ne pokušavaju da ljude pridobiju i da steknu njihovu naklonost? Da li su antihristi zaista takvi iza zatvorenih vrata? Jesu li zaista onakvi kakvi deluju kad su u blizini drugih ljudi – ponizni i strpljivi, prema drugima tolerantni i puni ljubavi pomažu drugima? Da li oni poseduju takvu suštinu i takvu narav? Da li im je takav karakter? Nije uopšte. Sve što rade jeste pretvaranje i to rade kako bi ljude naveli na stranputicu i zadobili njihovu naklonost, tako da još više ljudi u svom srcu o njima stekne povoljan utisak, tako da što više ljudi, kad naiđe na problem, prvo na njih pomisli i potraži njihovu pomoć. Kako bi postigli taj cilj, antihristi svesno spletkare da bi se pokazivali pred drugima, da bi govorili i radili ispravne stvari. Pre nego što progovore, po ko zna koji put će u svom umu filtrirati ili obraditi svoje reči. Svesno će spletkariti i razbijati glavu razmišljajući o svojim formulacijama, izrazima na licu, visini i boji glasa, pa čak i o pogledu koji ljudima upućuju i tonu kojim govore. Razmišljaće o tome sa kim razgovaraju, da li je ta osoba stara ili mlada, ima li ta osoba viši ili niži status od njihovog, da li ta osoba ima o njima visoko mišljenje, da li im ta osoba privatno nešto zamera, da li je ličnost te osobe u skladu sa njihovom, koju dužnost izvršava ta osoba i kakav je njen položaj u crkvi i u srcu braće i sestara. Pažljivo će posmatrati ove stvari i o njima oprezno razmišljati, pa kad o njima dobro promisli, smisliće načine za pristup svakoj vrsti ljudi. Bez obzira na način na koji se antihristi odnose prema različitim vrstama ljudi, cilj im je samo da te ljude privole da o njima imaju visoko mišljenje, da ljude navedu da ih više ne posmatraju kao ravne sebi, već da se na njih ugledaju, da im se još više ljudi divi i da se na njih ugleda dok govore, da ih podržavaju i slede dok obavljaju stvari, da im opraštaju i uzimaju ih u odbranu kad pogreše, i da steknu još više ljudi koji će im stati u odbranu, koji će u njihovo ime ogorčeno prigovarati i koji će se sa Bogom raspravljati i suprotstavljati Mu se kad oni budu otkriveni i odbačeni. Kad padnu s vlasti, oni uz sebe mogu imati toliko ljudi koji im pomažu, iskazuju podršku i za njih se zalažu, što pokazuje da su status i moć koje su spletkarenjem antihristi svesno negovali u crkvi, pustili dubok koren u ljudskom srcu, te da njihov „mukotrpan trud” nije bio uzaludan.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”

Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva svoju taštinu i ponos, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati. Kad god naiđe na neki problem, on preuzima inicijativu da dospe u centar pažnje i da sebe predstavi i pokaže. Onoga časa kad se javi problem i nastanu posledice, on brže-bolje beži da se sakrije ili nastoji da na drugog svali odgovornost. Ako naiđe na problem koji razume, istoga časa se razmeće time šta on ume i grabi priliku da to drugima stavi do znanja, kako bi ljudi mogli da vide da je nadaren i da ima posebne veštine, kako bi o njemu imali visoko mišljenje i obožavali ga. Ako se dogodi nešto važno i neko ga upita kako on shvata taj događaj, uzdržan je u otkrivanju svojih stavova, pa drugima prepušta da prvi govore. Postoje razlozi za tu njegovu uzdržanost: ili nije reč o tome da nema stav, već se plaši da mu je stav pogrešan, da ako ga glasno izrekne, drugi će to opovrgnuti, zbog čega će biti postiđen, pa ga stoga i ne iznosi; ili nema stav i, nemoćan da stvar jasno zapazi, ne usuđuje se da govori proizvoljno, iz straha da će mu se ljudi smejati zato što je pogrešio – stoga mu je ćutanje jedini izbor. Ukratko, nije spreman da izrazi svoje stavove jer se plaši da će sebe otkriti onakvim kakav zapravo jeste, da će ljudima dozvoliti da uvide kako je osiromašen i jadan, što se odražava na sliku koju drugi imaju o njemu. Pa, nakon što u razgovoru u zajedništvu svi iskažu svoje stavove, misli i znanje, on prigrabi neke uzvišenije, održivije tvrdnje, koje iznosi kao sopstvene stavove i shvatanje. Rezimira ih i o njima u zajedništvu razgovara s drugima, čime u srcu drugih stiče visok status. Antihristi su izrazito lukavi: kad dođe trenutak da izraze neko gledište, drugima se nikad ne otvaraju i ne pokazuju svoje pravo stanje, niti ljudima dopuštaju da uvide šta oni zaista misle, kakav im je kov, kakva im je ljudskost, kakva im je moć razumevanja i da li poseduju istinsko znanje o istini. Pa tako, dok se istovremeno hvale i pretvaraju kako su duhovne i savršene osobe, oni se svojski trude da prikriju svoje pravo lice i stvarni rast. Braći i sestrama nikad ne otkrivaju svoje slabosti, niti ikada nastoje da spoznaju sopstvene mane i nedostatke; umesto toga daju sve od sebe da ih prikriju. Ljudi pitaju antihrista: „Već dugi niz godina veruješ u Boga, da li si ikada imao ikakve sumnje o Njemu?” On odgovara: „Ne.” Pitaju ga: „Da li si ikada zažalio što si se, dajući se za Boga, svega odrekao?” On odgovara: „Ne.” „Kad si bio bolestan, da li si se osećao uznemireno ili ti je nedostajao dom?” A on odgovara: „Nikad.” Dakle, vidiš, antihristi sebe dočaravaju kao nepokolebljive, ljude čelične volje i kao sposobne da se odreknu i da pate, kao nekoga ko je naprosto besprekoran i bez ikakvih mana ili problema. Ako neko ukaže na antihristovu iskvarenost i mane, prema njemu se ophodi kao prema sebi ravnom, kao prema normalnom bratu ili sestri, pa mu se otvori i s njim u zajedništvu razgovara, kako on rešava tu situaciju? On daje sve od sebe da se odbrani i opravda, da dokaže kako je u pravu i da naposletku ljude navede da uvide kako on nema nikakvih problema i da je savršena, duhovna osoba. Nije li sve to pretvaranje u nekog drugog? Svi koji sebe smatraju besprekornim i svetim pretvaraju se da su neko drugi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”

Kad poseduju neku veštinu, antihristi za sebe misle da su izuzetni, glume tajanstvenost, hvale se i svedoče o sebi, navodeći druge ljude da ih cene i obožavaju. Kad takvi ljudi imaju neku malu prednost ili talenat, oni zbog toga misle da su bolji od drugih i nastoje da ih predvode. Kad drugi ljudi dođu da potraže odgovore od njih, antihristi im sa visine drže pridike, a ako oni i nakon toga ne razumeju, antihristi to naprosto pripisuju njihovom lošem kovu, mada su zapravo antihristi ti koji im nisu pružili jasno objašnjenje. Kada, na primer, antihrist vidi da neko nije u stanju da popravi neku neispravnu mašinu, reći će: „Kako to da još uvek ne umeš to da uradiš? Zar ti već nisam rekao kako se to radi? Tako sam ti jasno to objasnio, a ti još uvek ne shvataš. Stvarno si lošeg kova. Svaki put kad te podučavam kako to da uradiš, ti ne uspevaš da naučiš.” Pa ipak, kad ta osoba zamoli antihrista da popravi mašinu, on će veoma dugo buljiti u nju i takođe neće umeti da je popravi, pa će čak od te osobe pokušati da sakrije činjenicu da ne zna da je popravi. Nakon što tu osobu pošalje negde, antihrist će u potaji početi da istražuje i pokušaće da shvati kako da popravi mašinu, ali i dalje neće moći da je popravi. Na kraju će rasklopiti mašinu na sastavne delove i napraviti potpuni haos, ali neće biti u stanju da je ponovo sklopi. Nakon toga, plašeći se da ga drugi ne vide, on će te delove sakriti. Je li sramota ne znati kako se neke stvari rade? Ima li ikoga ko zna sve da uradi? Uopšte nije sramota ne znati kako se neke stvari rade. Ne zaboravi da si ti samo jedna obična osoba. Niko te ne ceni i niko te ne obožava. Obična osoba je samo to: obična osoba. Ako ne znaš nešto da uradiš, prosto kaži da ne znaš to da uradiš. Zašto bi pokušavao da se prerušavaš? Ljudima ćeš postati odvratan ako se budeš stalno prerušavao. Pre ili kasnije, nečim ćeš se odati, a tada ćeš izgubiti svoje dostojanstvo i svoj integritet. To je narav antihrista – oni za sebe uvek misle da su majstori za sve i da sve znaju da rade, da su za sve sposobni i za sve kompetentni. Zar zbog toga neće upasti u nevolje? Šta bi oni radili kad bi imali pošten stav? Rekli bi: „Nisam stručan za ovu tehničku veštinu; imam samo malo iskustva. Primenio sam sve što znam, ali ne razumem ove nove probleme s kojima se susrećemo. Stoga, moramo da savladamo neka stručna znanja ako želimo da svoju dužnost dobro obavimo. Kada ovladamo stručnim znanjima, moći ćemo efikasno da obavljamo dužnost. Bog je ovu dužnost poverio nama, tako da smo dužni da je obavimo dobro. Treba da ovladamo ovim stručnim znanjem na osnovu odgovornog stava koji imamo prema svojoj dužnosti.” To je sprovođenje istine u delo. Osoba koja ima narav antihrista ne bi to učinila. Ako neka osoba ima imalo razuma, reći će: „Ja znam samo ovoliko. Ne moraš da me ceniš i nema potrebe da se pravim važan – zar to neće olakšati stvar? Žalosno je da se stalno prerušavamo. Ako ima nešto što ne znamo, možemo to zajedno da naučimo i da onda, skladnim radom, dobro obavimo svoju dužnost. Moramo imati odgovoran stav.” Kad to vide, ljudi bi pomislili: „Ova osoba je bolja od nas; kad je zadesi neki problem, ona se ne forsira slepo preko svojih granica, ne prebacuje problem na druge, niti izbegava odgovornost. Umesto toga, ona to preuzima na sebe i prilazi mu sa ozbiljnim i odgovornim stavom. Ovo je dobra osoba, koja je ozbiljna i odgovorna prema svom poslu i svojoj dužnosti. Može joj se verovati. Božja kuća je bila u pravu kad joj je poverila ovaj važan zadatak. Bog zaista istražuje dubine ljudskog srca!” Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, ona bi unapredila svoje veštine i zadobila odobravanje svih. Kako dolazi do tog odobravanja? Prvo, ona svojoj dužnosti pristupa sa ozbiljnim i odgovornim stavom; drugo, u stanju je da bude poštena osoba i ima praktičan i studiozan stav; treće, nije isključeno da je ona dobila smernice i prosvećenje od Svetog Duha. Takva osoba ima Božji blagoslov; to je ono što neko sa savešću i razumom može da ostvari. Mada ona ima iskvarene naravi, slabosti i nedostatke, mada mnoge stvari ne zna da radi, ona je i dalje na pravom putu primene. Ne prerušava se i ne vara; ima ozbiljan i odgovoran stav prema svojoj dužnosti, kao i stav žudnje i pobožnosti prema istini. Antihristi nikada neće moći da rade te stvari zato što će se njihov način razmišljanja uvek razlikovati od onih koji vole istinu i streme ka njoj. Zašto oni razmišljaju drugačije? Zato što Sotonina priroda leži u njima; oni žive po Sotoninoj naravi da bi ostvarili njegov cilj preuzimanja vlasti. Uvek tragaju za raznim sredstvima da bi se bavili spletkama i trikovima, da bi ljude navodili na stranputicu ili da bi ih, milom ili silom, naterali da ih obožavaju i da ih slede. Stoga oni, da bi ljudima zamazali oči, pronalaze svakojake načine da se maskiraju, varaju, lažu i obmanjuju, kako bi drugi ljudi poverovali da su oni u svemu u pravu, da su za sve sposobni i da sve mogu da urade, kako bi im poverovali da su pametniji i mudriji od ostalih i da više razumeju od ostalih, kako bi im poverovali da su u svemu bolji od ostalih i da su u svakom pogledu viši od ostalih – pa čak i da su najbolji od najboljih u svakoj grupi ljudi. Oni imaju takvu potrebu; to je narav antihristȃ. Tako oni uče da se pretvaraju da su ono što nisu i stvaraju sve te razne primene i manifestacije.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (3. deo)”

Sva iskvarena ljudska bića pate od istog problema: kada nemaju status, ne uznose sebe u razgovoru sa drugima niti govore određenim stilom ili tonom; jednostavno su obični i normalni i nemaju potrebu da se lažno predstavljaju. Ne trpe nikakav psihološki pritisak i mogu da razgovaraju u zajedništvu otvoreno i iz srca. Pristupačni su i sa njima je lako razgovarati; drugi ih smatraju veoma dobrim ljudima. Ali čim steknu status, postanu osioni, ne osvrću se na obične ljude, ne možeš im prići; smatraju da su neka vrsta plemstva i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Gledaju obične ljude s nipodaštavanjem, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su starešine. Misle da starešine moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu nešto uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju viši rast i veću sposobnost da preuzmu odgovornost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, starešine treba da budu strpljivije, da budu u stanju više da pate i da se daju, kao i da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im umre roditelj ili neki drugi član porodice, smatraju da moraju da imaju samokontrolu i da ne plaču, ili bar da plaču u tajnosti, daleko od tuđih pogleda, kako niko ne bi video njihove nedostatke, mane i slabosti. Smatraju, čak, i da starešina ne sme nikome da otkrije da je postao negativan; mora, naprotiv, da skriva sva takva osećanja. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kada do te mere potisnu svoja osećanja, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kada imaju takve ideje – kada sebe postave u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – ne znači li to da su postali očarani statusom? Kad god se pojavi neko ko je jači i bolji od njih, to ih pogodi u Ahilovu petu. Jesu li u stanju da se izbore sa telom? Jesu li u stanju da se ponašaju prema drugima onako kako treba? Naravno da nisu. Šta moraš prvo da uradiš da bi se oslobodio kontrole koju status ima nad tobom? Prvo moraš da ga pročistiš iz svojih namera, svojih misli i svog srca. Kako se to postiže? Ranije, kada si bio bez statusa, nisi se osvrtao na one koji ti se nisu dopadali. Sada kada imaš status, ako vidiš nekoga ko ti je neprivlačan, ili ima probleme, osećaš se odgovornim za to da mu pomogneš, pa provedeš više vremena u razgovoru sa njim, pokušavajući da rešiš njegove praktične probleme. A šta osećaš u srcu dok to radiš? Osećaš radost i mir. I ti treba tako da se poveravaš ljudima i da im se češće otvaraš kada se nađeš u neprilici ili doživiš neuspeh, da u zajedništvu razgovaraš o svojim problemima i slabostima, o tome kako si se pobunio protiv Boga, ali si onda izašao iz svega toga i uspeo da udovoljiš Božjim namerama. A šta je rezultat takvog poveravanja ljudima? On je, bez sumnje, pozitivan. Niko te neće nipodaštavati – a možda će ti i zavideti na sposobnosti da prođeš kroz ta iskustva. Neki ljudi uvek misle da, kada neko ima status, treba da se ponaša više kao službeno lice i da govori na određeni način da bi ga ozbiljno shvatili i poštovali. Je li ispravan taj način razmišljanja? Ako si u stanju da shvatiš da je taj način razmišljanja pogrešan, onda treba da se pomoliš Bogu i pobuniš protiv telesnih stvari. Ne prenemaži se i ne idi putem licemerja. Čim ti se pojavi takva misao, treba da nastojiš da je prevaziđeš tragajući za istinom. Ako ne budeš tragao za istinom, ta misao, ta tačka gledišta, oblikovaće se i ukoreniti u tvom srcu. Na kraju će zavladati tobom i ti ćeš se prerušiti i do te mere izgraditi lažnu sliku o sebi da više niko neće moći ni da te prozre ni da razume tvoje misli. Razgovaraćeš sa drugima kao da govoriš kroz neku masku koja od njih skriva tvoje istinsko srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv preferencija svog tela i ponašati se u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i sreću. Šta god da te zadesi, prvo razmisli o tome kakvi problemi postoje u tvom sopstvenom sistemu vrednosti. Ako i posle toga budeš želeo da izgradiš lažnu sliku o sebi i da se prerušavaš, treba odmah ovako da se pomoliš Bogu: „O Bože! Opet imam želju da se prerušim. Opet varam i spletkarim. Pravi sam đavo! Mora da sam Ti istinski odvratan! Sam se sebi do krajnosti gadim. Preklinjem Te da me ukoriš, disciplinuješ i kazniš.” Moraš da se pomoliš, da izneseš svoj stav na videlo i da se pouzdaš u to da će ga Bog raskrinkati, raščlaniti i obuzdati. Ako ga na taj način budeš raščlanio i obuzdao, tvoji postupci neće stvarati probleme jer će tvoja iskvarena narav biti osujećena i neće se pokazivati. Kakva ćeš osećanja tada gajiti u svom srcu? Osećaćeš, u najmanju ruku, određeno olakšanje. Srce će ti biti radosno i mirno. Bol će uminuti i nećeš patiti zbog oplemenjivanja. U najgorem slučaju, biće trenutaka kada ćeš se privremeno osećati pomalo izgubljenim i u sebi misliti: „Ja sam starešina, čovek od statusa i položaja, kako mogu ja da budem isti kao obični ljudi? Kako da razgovaram sa običnim ljudima na srdačan, iskren, otvoren način? Unizio bih se da to radim!” Kao što vidiš, to je malo problematično. Čovek ne može da se oslobodi svoje iskvarene naravi odjednom, niti je može u potpunosti rešiti za kratko vreme. Mislio si da ćeš tako jednostavno rešiti pitanje svoje iskvarene naravi, da je to baš kao što ljudi zamišljaju – da će, kada jednom jasno u zajedništvu porazgovaraju o istini i prepoznaju svoju iskvarenu narav, moći brzo i da je odbace. Nije to tako jednostavno. Proces upražnjavanja istine je proces borbe protiv sopstvene iskvarene naravi. Čovekova samovolja, mašta i ekstravagantne želje ne mogu se u potpunosti razrešiti tako što ćemo se pobuniti i prevazići ih, jednom za svagda, molitvom. Naprotiv, mi ih konačno napuštamo tek posle mnogih bitaka. Tek kada je čovek u stanju da upražnjava istinu, taj proces zaista urađa plodom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje pripadaju Sotoni i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne zavaravaš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da vežbaju. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: „Spore mere ne mogu da reše hitne potrebe”. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti. Ako misliš da je neprijatno da ne razumeš načela kada jednom postaneš starešina, ili da stalno pitaš druge ljude ili Višnjeg, i plašiš se da će te drugi gledati s visine, pa se onda pretvaraš da sve razumeš, da sve znaš, da imaš radnu sposobnost, da možeš da radiš bilo koji crkveni posao i da ti ne treba ničija opskrba ili podrška, onda je to opasno, a ti si suviše nadmen i samopravedan, isuviše ti nedostaje razuma. Ne znaš ni svoju meru – zar te to ne čini smetenjakom? Takvi ljudi zapravo ne ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje u Božjoj kući, i pre ili kasnije biće smenjeni i uklonjeni. I tako, svakom starešini ili delatniku koji je upravo unapređen treba da bude jasno da ne poseduje istina-stvarnost; on treba da ima tu svest o sebi. Ti si sada starešina ili delatnik ne zato što te je Bog postavio, već zato što su te druge starešine i delatnici unapredili da budeš jedan od njih, ili zato što te je odredio Božji izabrani narod; to ne znači da poseduješ istina-stvarnost i istinski rast. Kada to shvatiš, steći ćeš malo razuma, što je razum koji starešine i delatnici moraju da poseduju. (…) Ti si u periodu obuke i gajenja, imaš iskvarenu narav i uopšte ne shvataš istinu. Reci Mi, da li se Bog razume u te stvari? (Da.) Zar onda ti ne bi ispao glup ako bi se pretvarao? Da li želite da budete glupi ljudi? (Ne, ne želimo.) Ako ne želite da budete glupi ljudi, kakvi ljudi treba da budete? Budite razumni ljudi, oni koji mogu ponizno da traže i da prihvate istinu. Ne pretvarajte se, ne budite licemerni fariseji. Ono što znaš je samo neko stručno znanje, to nisu istina-načela. Moraš da pronađeš metod da na odgovarajući način iskoristiš svoje stručne vrline i da svoje stečeno znanje i učenje iskoristiš na osnovu razumevanja istina-načela. Zar to nije načelo? Zar to nije put primene? Kada to naučiš, imaćeš put koji ćeš da slediš i moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. Šta god da radiš, ne budi tvrdoglav i ne pretvaraj se. Tvrdoglavost i pretvaranje nisu razuman način obavljanja stvari. Naprotiv, to je najgluplji način obavljanja stvari. Ljudi koji žive po svojoj iskvarenoj naravi najgluplji su ljudi. Najpametniji su samo oni koji tragaju za istinom i postupaju u skladu sa istina-načelima.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”

Da li je lako stajati na odgovarajućem mestu stvorenog bića i biti obična osoba? (Nije lako.) U čemu je teškoća? U sledećem: ljudi uvek imaju utisak da su im glave ovenčane sa više oreola i titula. Oni takođe uobražavaju da su važne ličnosti i nadljudi i upuštaju se u ono pritvorno i lažno ponašanje namenjeno javnosti. Ako to ne otpustiš, ako su ti reči i dela uvek ograničena i kontrolisana tim stvarima, onda će ti biti teško da uđeš u stvarnost Božje reči. Biće ti teško da prestaneš da se uzbuđuješ zbog rešenja za ono što ne razumeš i da češće iznosiš takva pitanja pred Boga i nudiš Mu iskreno srce. Nećeš biti u stanju to da učiniš. Upravo zato što su tvoj status, tvoje titule, tvoj identitet i sve slične stvari lažne i neistinite, jer su protivne i protivrečne Božjim rečima, sve te to sputava i ne možeš da staneš pred Boga. Šta ti sve to donosi? Donosi ti veštinu u prerušavanju, u pretvaranju da shvataš, u pretvaranju da si pametan, u pretvaranju da si važna ličnost, u pretvaranju da si slavna ličnost, u pretvaranju da si sposoban, u pretvaranju da si mudar, pa čak i u pretvaranju da znaš sve, da si sposoban za sve i da možeš sve. To čini da te drugi obožavaju i da ti se dive. Dolaziće kod tebe sa svim svojim problemima, oslanjaće se na tebe i zadivljeno te gledati. Drugim rečima, to je kao da si skočio u vatru da se pečeš. Recite Mi, da li je dobar osećaj peći se na vatri? (Nije.) Znaš da ne razumeš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne razumeš. Ne možeš da prozreš, ali se ne usuđuješ da kažeš da ne možeš da prozreš. Očigledno si pogrešio, ali se ne usuđuješ to da priznaš. Srce ti se muči, ali se ne usuđuješ da kažeš: „Ovog puta sam zaista ja kriv, dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama. Izazvao sam veliki gubitak u Božjoj kući, ali nemam hrabrosti da stanem pred sve i to priznam.” Zašto nemaš hrabrosti da to izgovoriš? Veruješ sledeće: „Moram da živim u skladu sa reputacijom i oreolom koji su mi podarila moja braća i sestre, ne mogu da izneverim veliko poštovanje i poverenje koje imaju prema meni, a kamoli da izneverim žudna očekivanja koja su imali prema meni tokom tolikih godina. Zato moram da nastavim da se pretvaram.” Kakvo je to prerušavanje? Uspešno si od sebe napravio važnu ličnost i natčoveka. Braća i sestre žele da dođu kod tebe da se raspitaju, posavetuju, pa čak i preklinju za tvoje savete o svakakvim problemima sa kojima se suočavaju. Deluje kao da ne mogu da žive bez tebe. Ali zar ti srce ne pati? Naravno, neki ne osećaju tu muku. Jedan antihrist ne oseća tu muku. On u stvari uživa u tome i misli da je njegov status iznad svega. Prosečna, normalna osoba, međutim, pati kada se peče na vatri. Ona oseća da je ništa, baš kao i svaka obična osoba. Ona ne veruje da je jača od drugih. Ona ne samo da misli da ne može da obavi nikakav praktičan posao, već da će takođe zadržavati rad crkve i zadržavati Božji izabrani narod, pa će preuzeti krivicu i podneti ostavku. Takav je neko ko je razuman. Da li je to problem koji je lako rešiti? Razumnim ljudima je lako da reše taj problem, ali teško onima koji nemaju razuma. Ako, jednom kada stekneš status, besramno uživaš u prednostima statusa i na kraju budeš otkriven i eliminisan zato što nisi obavljao pravi posao, sam si to sebi navukao i zaslužuješ ono što si dobio! Ne zavređuješ ni trunku sažaljenja niti saosećanja. Zašto to govorim? Zato što insistiraš da stojiš na visokom mestu. Bacio si se u vatru da se pečeš. Sam si sebi naneo ranu. Ako ne želiš da budeš u vatri i da se pečeš, treba da se odrekneš svih tih titula i oreola i da kažeš svojoj braći i sestrama pravo stanje i misli koje su ti u srcu. Na taj način, braća i sestre mogu ispravno da se ophode prema tebi i ne moraš da se prerušavaš. Sada kada si se otvorio i razjasnio svoje pravo stanje, zar se ne osećaš lagodnije, opuštenije u srcu? Zašto bi nosio tako teško breme na plećima? Ako odaš svoje pravo stanje, da li će te braća i sestre uistinu prezirati? Da li će te zaista napustiti? Ne, nikako. Naprotiv, braća i sestre će odobriti tvoje ponašanje i diviti ti se što se usuđuješ da govoriš iz srca. Reći će da si poštena osoba. To neće sprečavati tvoj rad u crkvi, niti će imati i najmanje negativno dejstvo na njega. Ako braća i sestre zaista vide da imaš poteškoća, dobrovoljno će ti pomoći i sarađivaće s tobom. Šta kažete? Zar ne bi bilo tako? (Bilo bi.) Najgluplja je stvar pretvarati se kako bi se drugi ugledali na tebe. Najbolji pristup je da budeš obična osoba sa normalnim srcem, da budeš u stanju da se otvoriš Božjim izabranicima na čist i jednostavan način i da se često uključuješ u srdačne razgovore. Nikada nemoj da prihvatiš kada ti ljudi ukazuju poštovanje, kada ti se dive, preterano te hvale ili ti laskaju. Sve to treba odbaciti. Na primer, neko može da kaže: „Zar ti nisi univerzitetski profesor? Kad si tako obrazovan, sigurno imaš odlično razumevanje istine.” Reci im: „Kakav sam ja univerzitetski profesor? Nijedno znanje ne može da zauzme mesto istine. To saznanje je u meni izazvalo veliku patnju. Potpuno je beskorisno. Nemoj da imaš visoko mišljenje o meni, ja sam samo običan čovek.” Naravno, neki ljudi teško otpuštaju svoj status. Oni žele da budu obični, svakodnevni ljudi i da stoje na odgovarajućem mestu stvorenog bića. Ne žele da tako pate, ali ne mogu da se odupru. Uvek sebe vide kao superiorne i ne mogu da se povuku sa svog pijedestala. To je problematično. Vole kada se ljudi vrte oko njih i gledaju ih očima punim divljenja. Vole da im ljudi dolaze sa svim svojim problemima, da se oslanjaju na njih, da ih slušaju i da se ugledaju na njih. Vole da drugi veruju da su oni superiorni ljudi, stručnjaci za sve, da sve znaju, tako da ne postoji ništa što ne razumeju, pa čak smatraju da bi bilo vrlo dobro i divno kada bi ih ljudi smatrali pobednicima. Tu već nema leka. Ima ljudi koji prihvataju komplimente i titule koje im drugi daruju i neko vreme igraju ulogu natčoveka i važne ličnosti. Ali osećaju se nelagodno i to ih muči. Šta treba da rade? Ko god želi da ti laska, zapravo te gura u vatru da se pečeš, a ti treba da ga se kloniš. Drugo što možeš da uradiš jeste da nađeš priliku da mu otkriješ istinu o svojoj iskvarenosti, da mu pričaš o svom pravom stanju i da razotkriješ svoje mane i greške. Tako ti se neće klanjati, niti se ugledati na tebe. Da li je lako to učiniti? U stvari, lako je. Ako zaista ne uspeš to da učiniš, to je dokaz da si previše nadmen i samoljubiv. Ti zaista sebe smatraš natčovekom, velikom ličnošću i uopšte ne mrziš takvu narav niti je se gnušaš u svom srcu. Kad je tako, možeš samo da čekaš kada ćeš se spotaći i osramotiti u očima drugih. Ako si zaista razuman, gnušaćeš se i gaditi iskvarene naravi koja uvek želi da izigrava natčoveka i važnu ličnost. U najmanju ruku moraš da imaš taj osećaj. Samo tada možeš da mrziš sebe i da se pobuniš protiv tela. Kako treba da primenjuješ da bi bio svakodnevna, obična osoba, normalna osoba? Prvo treba da porekneš i otpustiš sve ono čega se držiš i smatraš da je veoma dobro i vredno, kao i onih površnih, lepih reči koje drugi koriste kada ti se dive i hvale te. Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene. Moraš da se moliš Bogu i da promišljaš i raščlanjuješ lažne stvari, kao što su pohvale koje ti drugi upućuju, slava kojom te zasipaju i titule koje ti daruju. Moraš da vidiš štetu koju ti sve to nanosi. Tako ćeš spoznati sopstvenu meru, dostići ćeš samospoznaju i više nećeš sebe videti kao natčoveka ili neku važnu ličnost. Kada imaš takvu samosvest, postaje ti lako da prihvatiš istinu, da u srce prihvatiš Božje reči i ono što Bog traži od čoveka, da od Stvoritelja prihvatiš spasenje, da nepokolebljivo budeš obična osoba, neko ko je pošten i pouzdan, i da uspostaviš normalan odnos između sebe – stvorenog bića i Boga – Stvoritelja. To je upravo ono što Bog traži od ljudi i to je nešto što im je u potpunosti dostupno. Bog dozvoljava samo običnim, normalnim ljudima da stanu pred Njega. On ne prihvata obožavanje od strane onih pretvornih i lažnih poznatih ličnosti, važnih ličnosti i nadljudi. Kada se oslobodiš tih lažnih oreola, kad priznaš da si obična, normalna osoba i staneš pred Boga da tražiš istinu i da Mu se moliš, srce koje imaš za Njega biće mnogo iskrenije i osećaćeš se mnogo opuštenije. U tom trenutku ćeš osetiti da ti je potreban Bog da te podrži i pomogne ti, i moći ćeš češće da staješ pred Boga da Ga tražiš i da Mu se moliš. Recite Mi, da li mislite da je lakše biti velika ličnost, natčovek ili obična osoba? (Obična osoba.) U teoriji je lako biti obična osoba, ali je teško biti važna ličnost ili natčovek, što uvek izaziva muke. Međutim, kada ljudi donose sopstvene odluke i to sprovode u delo, ne mogu da odole da ne budu natčovek ili važna ličnost. Naprosto ne mogu da odole. To je izazvano njihovom priroda-suštinom. Dakle, čoveku je potrebno Božje spasenje. U budućnosti, kada vas neko bude pitao: „Kako neko može da prestane da pokušava da bude natčovek i važna ličnost?” da li ćete moći da odgovorite na to pitanje? Sve što treba da uradite jeste da primenjujete metod koji sam izneo. Budi obična osoba, ne maskiraj se, moli se Bogu i nauči da se otvoriš na jednostavan način i da sa drugima razgovaraš iz srca. Takva primena će prirodno uroditi plodom. Postepeno ćeš naučiti da budeš normalna osoba, više nećeš biti umoran od života, više nećeš biti u mukama i više nećeš biti u bolovima. Svi ljudi su obični. Nema razlike među njima, osim što su njihovi lični darovi različiti i mogu se donekle razlikovati u kovu. Da nije bilo Božjeg spasenja i zaštite, svi bi činili zlo i trpeli kaznu. Ako možeš da priznaš da si obična osoba, ako možeš da iskoračiš iz ljudske uobrazilje i ispraznih iluzija, da nastojiš da budeš poštena osoba i da pošteno postupaš, ako možeš svesno da se pokoriš Bogu, onda nećeš imati problema i u potpunosti ćeš proživeti ljudsko obličje. Prostije ne može biti, a zašto onda ne postoji put? Ono što sam upravo rekao je veoma jednostavno. U stvari, upravo je tako. Oni koji vole istinu mogu u potpunosti da je prihvate, a isto tako će reći: „Zapravo, Bog ne zahteva previše od čoveka. Svi njegovi zahtevi mogu da se ispune uz upotrebu ljudske savesti i razuma. Nije teško da osoba dobro obavlja svoju dužnost. Ako deluje iz srca i ima volju i želju da to sprovede u delo, to je lako postići.” Ali neki ljudi to ne mogu da postignu. Za one koji uvek imaju ambicije i želje, koji uvek žele da budu nadljudi i važne ličnosti, mada u stvari žele da budu obični ljudi, njima nije lako. Uvek osećaju da su superiorniji i bolji od drugih, pa su im celo srce i um obuzeti željom da budu natčovek ili važna ličnost. Ne samo da nisu voljni da budu obični ljudi i da se drže svog statusa stvorenih bića, već se zaklinju da nikada neće odustati od svoje težnje da budu nadljudi i važne ličnosti. Tu nema leka.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”

Slična iskustvena svedočenja:

Pretvaranje da razumem me je ubilo